Poštovani gospodine predsedavajući, gospodine Jankoviću, dame i gospodo narodni poslanici, posle ne znam već koliko sati današnjeg rada ovde, meni je vrlo žao što ne mogu potpuno koncentrisano da govorim o ovome što sam htela i što sam planirala da sutra govorim. Vrlo sam umorna slušajući danas ovde mnoge, koji su pričali o tome kako oni nisu smenjivali u svoje vreme, a ja znam da ste vi slučajno prekinuli svoj mandat 23. jula, znači nisu nalazili dok su bili na vlasti ni potrebu da produže mandat jednoj instituciji koja je i te kako važna za krhku demokratiju kakvu su je oni ostavili.

Takođe mi je potpuno jasno kako su skidali glave čak direktorima naučnih ustanova, a danas sam morala ovde da slušam žalopojke o tome kako će guverner da ode, pa šta ćemo danas?

Uostalom, moram da kažem da sam kao poslanik DSS vrlo ponosna što ne moram danas da govorim na takav način, jer za mandata Vojislava Koštunice je i uspostavljena institucija Zaštitnika građana. U to vreme su se, inače, formirale institucije, jačale institucije i nezavisna regulatorna tela kakvo jeste i telo Zaštitnika građana, između ostalog.

Ne bih čitala šta su nadležnosti prema Zakonu o Zaštitniku građana. Ne bih čitala ni to šta Ustav kaže o tome, naravno potpuno usaglašeno, ali ono što hoću da kažem jeste da sam dok sam se pripremala za današnji dan i za ovu današnju tačku, zapravo mislila sam sutrašnju tačku, detaljno sam pročitala Izveštaj za 2011. godinu, koji ste nam dostavili, jer vi ste jedan od retkih koji te svoje izveštaje dostavlja i dostavlja ih na način na koji treba.

Iz Izveštaja se jako dobro vidi da je broj građana koji vam se obraćao znatno povećan, da je to u procentima preko 40, 68 ako se dobro sećam i to može da znači samo tri stvari po meni.

Jedna od tih stvari je dobra i odnosi se na to da veći broj građana zna svoja prava i onda kada su ona ugrožena, kada su povređena, zna i kome treba da se obrati. To je dobra vest, jer uglavnom ljudi koji se nama, kao poslanicima, obraćaju ne znaju ni svoja prava, niti znaju kome treba da se obrate, pa ih onda mi upućujemo dalje vama.

Sa druge strane, moram da kažem Srbija ima jedan relativno dobro postavljen i formiran pravni okvir za zaštitu ljudskih prava, ali je činjenica da, iz Izveštaja sam to videla, državni službenici i organi vlasti nisu uvek dobronamerni i uvek ne rade u korist, kako vi kažete, dobre uprave, a ja bih rekla običnog građanina i čoveka koji im se obrati. Onda dolazimo do toga da postoji jako veliki nesklad između toga da je država propisala zaista visoke standarde u oblasti zaštite ljudskih prava, a u praksi ti standardi ne postoje, ili se primenjuju toliko nisko da ne možemo da govorimo o dobrobiti.

Ono što je meni isto pozitivno to, naravno, pokazuje, to je treća stvar koju bih istakla, da građani imaju poverenja da ste radili objektivno, da ste radili profesionalno i da mogu da vam se obrate, jer da vam ne veruju, prosto se ne bi ni obraćali.

Ono što mi se jako dopalo u Izveštaju koji ste nam dostavili je i činjenica, nekoliko stvari koje ste istakli, pa ću ih citirati. Kažete da ste, posmatrajući zakone koji se donose u ovoj skupštini, u Parlamentu, da se uočavaju izvesni pomaci na bolje i u pojedinim oblastima, ali, citiram delove Izveštaja – ti pomaci ni izdaleka nisu dovoljni da bi prevladali nezadovoljstvo građana koje izazivaju nezakonitosti i nepravilnosti koje se ispoljavaju na mnogim mestima kroz korupciju, partijašenje, neodgovornost, neorganizaciju, nestručnost i nezainteresovanost za obavljanje javnih poslova i vršenje javnih ovlašćenja prema građanima, u skladu sa slovom i duhom zakona.

Može li više i bolje da se kaže o ovome o čemu mi pričamo danas, o tome u kom smo stanju, ovi koji su otišli, ostavili ljudska prava u ovoj zemlji? Mislim da ne može, mada mislim da treba reći i pomenuti silne korupcije koje su se dešavale, silne afere u vezi sa tim, ali mislim da je već malo kasno da pričamo o tome. Izbori su prošli 6. maja, građani su rekli to što su imali da kažu i to je najbolji odgovor koji mi svi ovde moramo da uvažimo.

Brojna su prava građana koja su ostajala mrtvo slovo na papiru zahvaljujući ovoj bivšoj Vladi, koja je sebe proglasila za socijalno odgovornu Vladu i koja je svoj nemar i nerad, neznanje možda, pravdala zaista sveobuhvatnom ekonomskom krizom, a ona je zapravo zaboravila na brojna prava kojima je ona garant, brojna prava građana. To se odnosi i na socijalna prava, i na materijalna prava, i na ekonomska prava, na zdravstvena, pravo na lečenje i sva druga prava. Upravo je, moram da istaknem, svaka država, odnosno vlada koja predstavlja tu državu, garant ostvarenja svih tih prava građana u ovoj zemlji, u zemlji u kojoj žive.

Kako su se poštovala ljudska prava u to vreme, najbolje ću da ilustrujem podacima koje sam uspela da pronađem i koja su za mene frapantna, zato što mislim da pokazuju svu tugu u kojoj žive građani u ovoj zemlji, koji smatraju da je sasvim prirodno da rade na nekom radnom mestu i ne primaju platu, jer niti se bune, niti traže pomoć od bilo koga i uredno idu na posao.

Kaže da od 1,7 miliona zaposlenih građana, 650 hiljada njih neredovno primaju zaradu. Na svakih šest meseci 325 hiljada radnika prima zaradu, otprilike, a 51 hiljada radnika nikada ne primi mesečnu zaradu i uredno idu na posao.

Postavljam pitanje – šta radi država, gde su ljudska prava ovih ljudi koji rade i imaju pravo na pravičnu naknadu?

Prema statistici u Srbiji je siromašan svako onaj ko prima osam i po hiljada i manje od osam i po hiljada. Naravno, ugledajući se na Evropu, zaboravili smo da kažemo da je tamo taj minimum 598 evra. Kod nas je to osam i po hiljada, pa izračunajte koliko je to po današnjem kursu, nisam pratila raspravu o guverneru, pa nisam mogla da zapamtim. Znači, takvih u Srbiji, koji imaju manje od osam i po hiljada, ima 700 hiljada, a 40 hiljada ljudi u Srbiji preživljava isključivo zato što se hrani jednim obrokom u narodnim kuhinjama. Jedino narodnih kuhinja u ovoj zemlji ima manje, nego što bi trebalo da ih ima.

Sedamdeset hiljada porodica živi od socijalne pomoći. Sa osam i po hiljada oni ne mogu ni da razmišljaju o tome da kupe onaj minimum namirnica koje Svetska zdravstvena organizacija preporučuje da je minimum za jednu osobu, a ne daj Bože da razmišljaju o tome kakav je kvalitet tih namirnica koje kupuju. I oni imaju neka ljudska prava.

Mene posebno zabrinjava što u toj armiji siromašnih živi i 120 hiljada dece. Sva istraživanja koja su rađena na ovu temu, a pominju se i u vašem izveštaju, kažu da su to deca iz siromašnih porodica, koja se ne hrane ni voćem, ni mesom, ne znaju šta su slatkiši i sladoled, ne kupuju im se knjige, nemaju igračaka, ne kupuju im se odeća i obuća. Ova država u liku Vlade, premijera koji je otišao, je sebi dozvolila luksuz da toj deci i trudnicama zabrani da se leče.

Zahvaljujući vašoj intervenciji taj problem, ako je to uopšte problem je razrešen. U čemu je bio taj problem? Problem se sastojao u tome što poslodavci roditelja te dece ili poslodavci tih trudnica nisu uplaćivali zdravstveno osiguranje. Naravno, naše Ministarstvo zdravlja, onako kako brzo i pametno reaguje, i RZZO su se dogovorili da ti ljudi ne mogu da overe knjižicu, pa prema tome nemaju ni pravo da se leče. Tako je država, umesto da poslodavce natera da uplaćuju doprinose, koje su obavezni da uplaćuju, došla dotle da trudnice i decu proglasi odgovornim zato što bahati poslodavci nikada ne uplaćuju ono što državi duguju.

Doneli smo zakon, vidim mnogo poznatih lica iz prošlog mandata, da samo jednim pritiskom na dugme svako ko je zainteresovan može da vidi da li je poslodavac uplatio doprinose za socijalno, zdravstveno i penziono. Naši službenici, kojih je toliko malo, neće da pritiskaju dugmiće, tako da ne znaju taj podatak, a ne znaju ni službe koje treba da nateraju poslodavce da uplaćuju to što je njihova obaveza, pa smo mi odlučili da deca i trudnice budu kolateralna štete, jer su nam oni u ovoj našoj skupini, koju oni zovu državom, došli dotle da im ni lečenje ne treba.

Ponavljam, lično sam zahvalna vama što ste reagovali na to, jer deca i trudnice imaju Ustavom garantovano pravo na zdravstvenu zaštitu. Stopa siromaštva kod dece do 14 godina je preko 13%, a oni koji su takođe jako ugroženi su penzioneri, znači oni koji su stariji od 65 godina, seoska staračka domaćinstva, nezaposleni i žene.

Rekla sam već da od socijalne pomoći živi 70.000 porodica, kada to pretvorimo u broj članova, od toga oko 190.000 osoba, to je samo od onih 700.000 ljudi, samo jedna trećina siromašnih osoba. Od čega žive one dve trećine koje nemaju nikakva primanja? Gde su njihova ljudska prava? Četvoročlana porodica koja dobija socijalnu pomoć, može da dobije maksimalno 16.000, pojedinačno to je 6.500, a znate li koliko porodica, koliko pojedinaca ne može da dobije socijalnu pomoć i ako na nju ima sva prava, zato što ne može iz neznanja, iz raznih razloga da se izbori sa bahatom birokratijom, koja neće da izađe u susret čoveku da mu pomogne da dobije ono što mu pripada od države, kao da daje svoje.

U Valjevu znam tri takve porodice, samohrane majke sa maloletnom decom, borim se zajedno sa njima i ne možemo da se izborimo sa Centrom za socijalni rad, jer oni ne nalaze za shodno da izađu u susret ljudima.

Pomenula sam naravno penzionere, kao najugroženiju grupu, volela bih da kažem još jedan podatak kada su oni u pitanju, kažu procene da oko 100.000 starih ljudi nema redovna primanja, a jedna četvrtina živi sa primanjima nižim od ove donje granice siromaštva od 8.500. O njihovim pravima, o samo jednim, o pravima na lečenju mogu da napišem roman, samo iz ove skupštine,a mogu da napišem roman iz razgovora sa tim ljudima koji traže na sve moguće načine da stignu do lekara, a onda ulaze na neku listu pa pet godina čekaju na neku intervenciju koja je hitna, pa za pet godina ko preživi - preživi, svi ostali nisu ni naročito bili važni.

Armija od 500.000 ljudi, koja je za mandata prošle Vlade ostala bez posla, valjda i ona ima neka ljudska prava o kojima možemo da pričamo. Ja znam kada vam ovo govorim, da vi sada razmišljate, pa ne mogu ja sve, naravno da ne možete sve i naravno da mi je jasno da je država smislila onu fantastičnu floskulu koja glasi – prava garantuje samo do maksimuma postojećih resursa.

Pa sada pošto je to sada jedan jako precizan kriterijum, da budem onako i ja precizna, onda to znači danas nam je ovoliko, sutra nam je onoliko. Sa druge strane država je na taj način izbegla da neko za to što je doveo ovoliki broj stanovnika, znači svakog desetog stanovnika u ovu poziciju, odgovara i pred sudom, a ne samo moralno. Moralno naravno, to znači da oni ljudi koji i osećaju da su krivi za nešto, oni i odgovaraju. Ovde kao što vidim i kao što je već rečeno, davno je rečeno, kome je do morala neka ide u crkvu.

Zaštitnik građana je konačno dobio prostorije na mišiće, konačno je formirao službu i to je bilo na mišiće i ono što ja vidim iz broja ovih pritužbi i građana koji se obraćaju, ako ne promenimo zakonski okvir daljeg rada Zaštitnika građana, i ako ne budemo našli mogućnost da se poveća broj zaposlenih od Zaštitnika građana, bojim se da on više neće moći da odgovori na potrebe građana i mislim da ta služba će biti u tom slučaju urušena od nas ovde koji nismo našli način da pomognemo da ona živi.

Sa druge strane, i prema Ustavu, Kosovo i Metohija su deo Srbije. Kada ste pravili elektronske kancelarije, koje su sjajna stvar i zaista pomažu ljudima da budu sa vama u kontaktu, zaista sam očekivala da pročitam negde i da čujem od vas da ste ih napravili na Kosovu i Metohiji. Ako se negde krše prava ljudi, onda se krše na Kosovu i Metohiji.

Iskreno vas molim, pronađite način, i oni takođe imaju internet, moguće je sa njima komunicirati. Pronađite način da čujete te ljude, da pomognete i tim ljudima na isti način na koji i drugi građani u ovom delu Srbije mogu da vam se obrate.

Kako je raslo poverenje gospodina Zaštitnika građana i njegovu službu, tako je bivša vlast shvatila da on neće popravljati brljotine njihove pogubne politike, i onda je krenula odmazda. Jedan od načina bilo je i ovo da se ne reizabere, drugo je ono što je meni bilo frapantno, odnosno januara 2012. godine kada je traženo mišljenje na Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o Zaštitniku građana, kada je stiglo mišljenje Ministarstva pravde, tadašnje ministarke gospođe Malović i njenih zamenika pomoćnika i svih ostalih koji nisu izlazili iz medija, koja je tražila da se smanji nadležnost institucije Zaštitnika građana i to pazite da mu izuzme kontrolu rada Državnog veća tužioca i Visokog saveta sudstva.

Naravno da je bilo odmah to povezano sa tim što je gospodin Janković izjavio da zapravo rad Visokog saveta sudstva u krnjem sastavu nezakonit, i da su sve odluke koje su donete u takvom krnjem sastavu su takođe nezakonite.

Smanjenje nadležnosti institucije koja se bavi zaštitom ljudskih prava predstavlja smanjenje dostignutih stepena ljudskih prava u Srbiji, što je takođe zabranjeno Ustavom i drugim međunarodnim ugovorima za koje smo se toliko zalagali.

No, tada je poslata jasna poruka ukoliko svi ovi u Srbiji koji se bave zaštitom ljudskih prava, ne budu štitili prava po meri Snežane Malović, onda će biti kažnjeni pa neće moći da rade svoj posao u sledećem mandatu.

Hvala Bogu, prošlo je i to vreme. Gospodin Janković je danas opet ovde pred nama i volela bih kada bi mogao nam još nešto reći o ovom novom, najnovijem skandalu vezanim za prisluškivanje skoro milion, odnosno preko milion građana, ako dobro računam 270 hiljada puta četiri, uslovno preko milion, prisluškivanih građana bez ikakvog sudskog osnova, jer to je za mene jedan neverovatan primer bahatosti i zloupotrebe državnih institucija u ne znam čije svrhe verujte, jednog dana će se otkriti i ti čije su to svrhe.

Vrlo je važno, znači, da čujemo nešto o tome jer je preko milion ljudi, jedan je samo operater aktivirao aplikaciju koja se registruje frekventno s pristupa, zadržanim podacima i to je preko 270.000.

Ono što ja hoću da kažem, mi nismo promenili, Demokratska stranka Srbije, mi nismo promenili mišljenje u vezi sa gospodinom Jankovićem, mi ćemo podržati i naravno instituciju Zaštitnika građana i samog Sašu Jankovića, jer je što se nas tiče izgradio nezavisnu i profesionalnu instituciju, koja predstavlja jednu od zaista retkih brana kršenju ljudskih prava i neprofesionalnom radu Državne uprave Srbije. Hvala.

Hvala, gospođo predsednice.
Molila bih samo da dobijem obaveštenje do kada je televizijski prenos.
(Predsednik: Televizijski prenos je do 19,00 časova.)
Hvala.
Ova druga tačka koja se nalazi pred poslanicima Narodne skupštine Srbije je onako jedna prilična mešavina svega i svačega. Tu ima i nekih kredita i nije mi jasno zašto nisu stavljeni u ovaj deo prethodni, u prvoj tački, gde se govorilo samo o kreditima. Ima nešto što se tiče saradnje o vazdušnom saobraćaju, ima nekoliko tačaka koje se odnose na bezbednosne procedure za razmenu i zaštitu tajnih podataka između Republike Srbije i EU, ima nešto o obrazovanju, nešto o ekologiji. Tako da je u ovom zamešeteljstvu vrlo teško napraviti jedan racionalan pregled svega ovoga što ste vi ovde nama ponudili na ovom stolu.
Najpre ću da govorim o ovim delovima koji se tiču ekologije, dakle, Predlogu zakona o potvrđivanju protokola o dugotrajnim organskim zagađujućim supstancama uz Konvenciju o prekograničnom zagađenju vazduha na velikoj udaljenosti iz 1979. godine, što je zanimljivo i drugi takođe iz 1979. godine, Predlog zakona o potvrđivanju protokola o teškim metalima, uz Konvenciju o prekograničnom zagađivanju vazduha na velikim udaljenostima, takođe iz 1979. godine. Ko bi pomislio da će se 1979. godine pričati o 1999. godini kada su nas naši saveznici, današnji prijatelji, tim teškim metalima i osiromašenim uranijumom toliko obogatili.
Ekološka bajka o Srbiji kao čistoj i zelenoj zemlji, koja je donela veliki broj ekoloških zakona kojima treba da štiti životnu sredinu u Srbiji, koja ima posebno ministarstvo koje se time bavi, koje je formiralo bezbrojne direkcije koje bi trebalo ovim poslom da se bave, takođe bezbrojne fondove koji preuzimaju posao ministarstva, koji takođe treba ministarstvo da radi. Sve je to jedan veliki pravni okvir koji bi mogao da se posmatra u okviru ove ekološke bajke koju nam ministar Dulić priča već četiri godine, obilazeći gradove Srbije, nekad doduše u svojoj garderobi, a sada sve češće u novim kožnim jaknama, sa novim kožnim torbama, koje je kupio od novca građana Srbije, bez tendera. Pitanje je da li mu je potrebno, ovog trenutka, nisam sigurna da u ovoj hladnoći koja je bila ovde nešto ta koža može da mu pomogne.
Dakle, sva ta ekološka bajka koja se priča građanima Srbije ima svoje i te kako veliko naličje i neće se završiti kao što se završavaju bajke nekim dobrim hepiendom za građane Srbije, a to o čemu ja govorim, a tiče se ove dve konvencije, sve se nalazi u onome što nam je upravo to ministarstvo i upravo taj ministar stavio na uvid, a to je izveštaj o stanju životne sredine u Republici Srbiji.
Hoću da povežem ove dve konvencije i ovo što su činjenice koje se ovde nalaze, pa da vidimo kako te dve stvari možemo da ukrstimo i kako možemo da sarađujemo.
Kada smo već kod tih ekoloških bajki, izgleda da danas ovde u ovoj Skupštini mnogi pričaju neke druge bajke i prosto je nemoguće da građani Srbije poveruju u bajku o stabilnoj zemlji kada je danas evro 110,19 dinara, kada je Vlada koja se zaduživala 55 evra u sekundi stigla do zaduženosti od 47% BDP. Izvinite to su podaci koji se pojavljuju od eksperata, dakle ne od Vlade, nego od eksperata. Ili, kada pričamo o ovoj bajci o borbi protiv korupcije, a dobijamo informacije od međunarodnih istraživačkih kuća, koje kažu da Srbija stalno pada na toj listi korupcije, sada je trenutno 85 na toj listi. Ili, kako da se poveruje u bajku o tome da se Vlada Srbije baš dobro snašla u ovoj krizi, a jedan milion građana gladuje, mnogi od njih se hrane u narodnim kuhinjama, a od tih milion je 400.000 dece?
Ta bajka o 200.000 novih radnih mesta je već potpuno eksploatisana i završena. Eto, od tih zaduženja stalno govorim o bankama, a hoću da govorim o bajkama. Najnovija bajka je u ovoj zvezdici, fusnoti, kojom se kaže danas neko pretvara u pahuljicu koja se gubi u zimskim danima, ali zapravo o kojoj i te kako dobro govori komentar Hilari Klinton, još jednog osvedočenog prijatelja ove vladajuće koalicije, koja lepo kaže – ovim sporazumom Kosovo postaje nezavisna država koja ima pravo da predstavlja samu sebe i koja ima pravo da sklapa međunarodne ugovore. To kaže Hilari Klinton, a vi hajde recite da ona laže.
Da se vratimo ovoj našoj ekološkoj bajci. Danas ratifikujemo ova dva predloga zakona koja imaju problem da se primene zato što imamo nekoliko istraživanja raznih ekoloških organizacija koje se bave ovom tematikom, jednu od njih je "Ekogea", koja kaže da teški metali, pepeo iz termoelektrana, otpadi iz klanica, a tu ću da stanem i da vas podsetim. Da li možda neko od vas gleda "Eko patrolu"? Volela bih da je ministar ovde, pa da malo popričamo, šta se dešava sa otpadima iz klanice? Jedna od poslednjih emisija "Eko patrole" je iz mog Kolubarskog okruga, iz jednog sela koje se nalazi blizu Uba, gde jedna fabrika mesa, jedna klanica koja se bavi prerađivačkim poslom, sve iznutrice i sav životinjski otpad donosi i izbacuje na jednu livadu, gde se skupljaju ljudi koji tom hranom posle, tim iznutricama od kojih su mnoge od bolesnih životinja, hrane pse, pa onda dolazimo u situaciju da mi kupujemo iz tih odgajivačnica pse, ne znajući šta nam nose i šta će da se dešava dalje.
Dakle, mi imamo zakon koji jasno i precizno govori o tome kako se skladišti klanički otpad. Kako je moguće da se taj zakon ne primenjuje i da se u toj igri nalaze svi, uključujući i inspekcije, jer čovek koji je pokrenuo celu priču tvrdi da ima veliki pritisak od inspekcija veterinarskih da ćuti, da mu prete na razne načine.
Neću da napomenem način na koji se tretiraju pesticidi u poljoprivredi i način na koji građani Srbije mogu da voze automobile koji su potpuno dotrajali i koji zagađuju sredinu. Istraživanje kaže da srpska industrija u Dunav godišnje izlije čak 72.000 tona azota i 7.000 tona fosfora, što Srbiju svrstava na treće mesto na top listi zagađivača ove velike reke. Naravno da otrovi koji se tu ispuštaju truju građane Srbije preko zemljišta i preko vode, ali o tome ništa niko ne govori.
Moram da kažem podatak da se u Srbiji danas uz svu pompu koju prati Oliver Dulić, na svim medijima, plaćajući silan novac građana Srbije za predstavljanje njegovih bilborda i na razne kampanje koji predstavljaju rad njegovog ministarstva, koji je ustvari vrlo mali, da je skoro neprimetan, samo pet do 10% otpadnih voda se danas u Srbiji prečišćava. Sve ostalo se preko kanalizacije uliva u vode, koje posle toga koristimo za piće. Em imamo malo postrojenja za preradu i prečišćavanje vode, em se polovina od njih uopšte ne koristi. Najnovije koje se danas samo otvore, rade taj dan, dok ministar i njegovi pomoćnici dođu da se slikaju i nikada više ne rade. Mogu da vam govorim o pet koje su otvorene u poslednjih godinu dana. Važno je da je ministar tu, slikali su se, sada je sve uredu.
U Srbiji postoji 375 kontaminiranih lokacija zemljišta, gde je vrednost zagađujućih materija u zemljištu iznad dozvoljene granice. Čak petina od ispitivanog zemljišta u pojedinim delovima Srbije sadrži jedan ili više zagađivača u količini većoj od maksimalne dozvoljene. Uopšte ne govorim o onim delovima koji su postradali od NATO bombardovanja. O tim delovima najbolje govori porast bolesti u ovoj Srbiji, ali o tome se niko ne doseti da govori javno. Ovo su podaci iz ovog izveštaja. Radi se o 17% uzoraka zemljišta iz okoline Beograda, dela Šumadije i Pomoravlja. U dolini Morave, to je ono što je zabrinjavajuće, zemljište je zagađeno niklom, hromom, arsenom i olovom. Koliko znam, tamo se živi od poljoprivrede. Zemljište u dolini Kolubare je opterećeno velikim koncentracijama olova, hroma i nikla. Takođe, poljoprivredno zemljište. Imamo li zakon o ovome?
Ono malo poslanika koje ova oblast interesuje zna da mi zakone o ovome i te kako imamo, da su oni ovde doneti u paketima manjim ili većim, nikad se o njima nije govorilo otvoreno i precizno. Kakva je vajda od njih? Da li oni prepoznaju zagađivače? Zakoni prepoznaju, ali oni koji treba da sprovode zakone zagađivača ne prepoznaju. U zakonima kazne za zagađivače su jako velike, ali ih nema među onima koji su kažnjeni. Dakle, zakon se ne primenjuje.
Sad je pitanje o kome hoću da govorim – vazduh. To je jedna od tema iz ove dve konvencije, odnosno Predloga zakona. Izveštaj o stanju životne sredine, ovaj na koji se ja upravo pozivam i koji je verovatno veliki, pa ljudi misle da ga mi ne čitamo, prepoznaje tri nivoa zagađenja, tri kategorije kvaliteta vazduha u Srbiji. Prekomerno zagađenje vazduha, i to se govori o vazduhu u Nišu, Novom Sadu, Boru, Užicu, Zrenjaninu. Zatim, umereno zagađenje - Beograd i Pančevo. Evo Pančevo je skočilo i više uopšte nije zagađen grad. To Pančevci naročito dobro znaju koliko nije zagađeno i koliko je ovaj izveštaj tačan. I zatim, neznatno zagađenje vazduha, odnosno tamo gde je vazduh čist. To su zanimljivi gradovi - Valjevo, Šabac, Kruševac, Vranje i najveći broj gradova u Srbiji.
Dolazim iz Valjeva. Dok su bili ovi hladni dani kada je jako mnogo individualnih kotlarnica radilo, mogu da govorim i o hiljadama, građani Valjeva koji inače imaju čist vazduh, kako kaže izveštaj, mogli su da dišu jedino kao ribe, sa maramicama, a ceo grad se nalazio u potpunom oblaku smoga. Toliko o rezultatima i ovog što ovde piše. Da ne kažem o tome, da su me kao poslanika na medijama pitali – kako je moguće da živimo u takvom gradu a imamo tako lepe na papiru izveštaje? Rekla sam im – još jedna bajka gospodina Dulića, kao i ona bajka o tome, da u sred grada Valjeva, u centru grada Valjeva, treba napraviti otpad opasnog smeća.
To je ta bajka s početka priče. Lepa je, ali je nema u Srbiji. Još jedan deo te bajke je moratorijum koji Srbija ima na nuklearnu energiju. Mi imamo do 2015. godine, čak i formalno, na papiru, moratorijum na nuklearke. Ko je ovlastio, pre ministra, a sada pretpostavljam da je državni sekretar, gospodina Škundrića, da pregovara u ime Srbije o gradnji nuklearke? Koga je ovlastio? U čije ime on to govori?
To je prvi deo bajke gospodina Dulića. Nisam imala sreće da sačekam da čuje ovo, ali tu je gospodin ministar Obradović, jer drugi deo ove bajke se odnosi na obrazovanje. Jedna od tačaka koja se ovde pominje je i kredit Svetske banke za projekat obrazovanja za socijalnu inkluziju.
Vi niste sreću imali, gospodine ministre, da budete na javnom slušanju, kada smo govorili o rezultatima koje je Radna grupa za prava deteta uradila, o tome kakvo je stanje u srpskim školama kada je inkluzija u pitanju. To je jedna od tema koja je bila i te kako zanimljiva velikom broju nevladinih organizacija, građana, udruženja roditelja, pa bogami i predstavnicima institucija, jer su bili i predstavnici Ministarstva prosvete, Ministarstva zdravlja i Ministarstvo socijale.
Sve ono što smo mi tamo istakli kao rezultate, sve potpuno je moglo da potpiše, tako je bar rekla gospođa Tinde Kovač. Znači, ni jedna od stvari koju smo rekli, nije bila preuveličana, iako sam ja kao predstavnik opozicije vodila tu radnu grupu. Radili smo vrlo objektivno i nalazi do kojih smo došli su napravljeni, a mislim da postoji na sajtu Skupštine, ako vas to zanima i ako vam je to bitno da znate dokle se stiglo u primeni i na koji način je otežana infuzija u srpskim školama. No, pretpostavljam, da vi o tome jako mnogo znate.
Ono što smo mi iz poslaničke grupe DSS rekli kada smo donosili Zakon o osnovama sistema, jeste da država nema para za tako skup projekat kao što je inkluzija. Tada ste nam rekli da su pare obezbeđene iz raznih kredita i da će one i te kako doprineti da napravimo taj veliki iskorak u demokratizaciji obrazovanja, što inkluzija jeste i mi je podržavamo iz sve snage. Samo, mi smo tu vrlo oprezni i voleli bismo da se ne završi priča o inkluziji, kao što se završila Gašina reforma i kao što su se završili silne priče oko tih velikih projekata, kada su se srušile same od sebe, kao kule od karata, jer prosto nisu bile održive.
Sada se došlo do toga da je bilo malo novca. To su i same škole potvrdile, da one nemaju za sredstva, da se ne zna ko koga plaća u tome, da se ne zna zašto nema saradnika koji treba da rade na tome, da pojedine lokalne samouprave nisu formirale ni timove koji treba da se bave ovim, ni inter-resorne komisije. Znači, more je problema na terenu. To, pretpostavljam, treba da pokriju sredstva koja se nalaze u ovom kreditu.
Bojim se da malo kasnimo sa tim sredstvima, jer inkluzija opstaje na vrhunskim učiteljima koji su prihvatili da nose teret na svojim ramenima. Sistem ne podržava inkluziju. Na tom skupu se došlo do zaključka – prosveta još nešto radi. Socijala nikakve veze nema sa prosvetom, iako je projekat takav da treba da nosi tri stuba. Zdravstvo tek nema pojma ni da postoji takav projekat.
Bojim se da kasnite sa ovim kreditom. Bojim se da se u ovakve projekte ne ulazi grlom u jagode, kao što ste sada napravili. Sada da bismo napravili korak napred, moramo da pozajmimo još novca da bismo ga napravili. Bojim se da to nije dobar put.
Ima još jedna bajka o besplatnim udžbenicima. Volela bih da tu bajku malo, ako možemo, pretresemo, pošto ste vi tu. Izgleda da neću imati priliku da ovaj zakon o udžbenicima vidimo pred Skupštinom. Do poslanika je došlo jako mnogo materijala. Imam nešto malo ovde kod sebe, što se tiče toga zbog čega se taj zakon donosi i zašto se menja, i šta treba da pokrije, šta treba da legalizuje.
Kada smo donosili Zakon o mladima, tada smo legalizovali kancelarije za mlade koje su tri – tri i po godine radile u Srbiji. Ovim zakonom koji treba da bude donet, treba da legalizujemo besplatne udžbenike, jer očigledno je u tom domenu rađenu mnogo štošta što ne poznaju propisi i zakoni Republike Srbije. Recimo, taj projekat za ovu godinu državu košta milijardu evra, a može da ga košta 500 miliona evra. To je, priznaćete, ta ušteda koja bi možda mogla da ode u ovu inkluziju, da ne pozajmljujemo.
Ovako stoje stvari. Ovde vi pokušavate da razdvojite udžbenik i radnu svesku. U ovom zakonu koji je i dalje na snazi je radna sveska deo udžbenika, udžbeničkog kompleta. Ovi udžbenici koji su besplatni, nemaju pozitivno mišljenje Nacionalnog prosvetnog saveta i Zavoda za unapređenje, vaspitanje i obrazovanje. Ne možete da mi govorite o tome, evo ga, zavedeno, precizno. Čak predstavnici Nacionalnog prosvetnog saveta, koji pretpostavljam da znate da nisu bilo ko, tvrde i navode zbog čega su ovi udžbenici koje ste vi preporučili da se koriste, vrlo opasni i nekorektni, jer oni navedeni udžbenici ne omogućavaju ostvarivanje svih ciljeva i zadataka predmeta. Radi se o prirodi i društvu i matematici.
U ovim udžbenicima postoje sadržaji koji ne odgovaraju uzrastu učenika. Navedeni udžbenici nisu usklađeni sa standardima kvaliteta udžbenika. Ne ispunjavaju sedam od osam propisanih standarda. Malo li je? Navedeni udžbenici ne ispunjavaju standard jedan. Sada ide i obrazloženje i sve dalje.
Država je kupila neodobrene radne sveske, od prvog do trećeg razreda, pa sada na brzinu, ovim novim predlogom pokušava da legalizuje, predlažući da za radne sveske uopšte ne treba ničije mišljenje, nego one prolaze na taj način, ali zato za plakate, za mape, za postere je to mišljenje obavezno. Smatrate li da je radna sveska manje važna od toga? Ne mislim da je tako.
Ako nešto nije odobreno, kako se radna sveska uopšte koristila u školama? Pretpostavljam da za sve građane ove zemlje, za sve privrednike važi isto pravilo. Postoji procedura, ta procedura mora da se prođe bez izuzetaka i stvar je jednostavna. Koristilo se tako što je Ministarstvo prosvete, a imam baš dopis, poslalo dopis školama u kojima dajem saglasnost na upotrebu. To ne postoji u zakonu i to zakon ne poznaje, vašu saglasnost. Da li to znači da postoje neki koji su iznad zakona? Ovo što sam rekla je mali deo nečega što je velika produkcija.
Znači, mali deo velike korupcije - petsto miliona. Malo li je? Petsto miliona ovde, petsto miliona onde, eto vama svih novaca da ne moramo da raspisujemo kredite. Žao mi je što nećemo moći o ovome baš onako da razgovaramo, ali iskoristiću priliku, pošto ste vi ovde, da mi kažete šta je to što sam rekla da nije tečno. Hvala.

Ja se izvinjavam i koleginici Tabaković, i poštovanim kolegama narodnim poslanicima, zaista se nešto dešavalo sa mojom poslaničkom jedinicom.
Dakle, danas su pred nama dva jako važna dokumenta. Prvi je Predlog zakona o prebivalištu i boravištu građana. Drugi dokument se zove Nacionalna strategija zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama. Prosto, volela bih da mi neko obrazloži šta je bio onaj element koji je spojio ove dve tačke u jednu objedinjenu raspravu.
Vrlo je čudno da se ovako dva važna dokumenta u jednom momentu spajaju u jednu raspravu, a još je čudnije što ovde nema ministra onog ministarstva iz koga su došli ovi predlozi, a to je MUP. Mi bismo jako voleli da o ovome razgovaramo sa ministrom koji je ovlašćen da govori o ovome, zato što mislimo da su oba dokumenta, oba zakona i nacionalna strategija i te kako važni i voleli bismo da dobijemo neke odgovore koje očekujemo da dobijemo kada ovde predstavlja zakon ministar ovlašćen za to.
Počeću prvo od ove nacionalne strategije. Primetili ste da je većina mojih kolega, prethodnih ovlašćenih predstavnika, govorila o nacionalnoj strategiji. To je potpuno jasno zato što je pred nama jako važan dokument. Ova skupština nema mnogo često priliku da govori o strategija i zbog toga je još važnije da bude pred nama, a naročito tema ove nacionalne strategije – zaštite i spašavanje u vanrednim situacijama zaslužuje valjda da joj se posveti 20 minuta vremena koje ovlašćeni predstavnik može da dobije.
Nažalost, neću imati toliko vremena da govorim o ova dva zakona, pa ću onda da svedem svoju priču na ono što je, čini mi se, najvažnije. Prvo ću da pohvalim i gospodina Marića i njegov sektor, pošto pretpostavljam da su oni predlagači, praktično napisali predlog koji je pred nama. Napisan tekst je vrlo profesionalan, vrlo jezgrovito govori o problemima, vrlo precizno, dobro, jasno razgraničava sve ono što treba da ima jedna strategija. Videli smo mnogo strategija na raznim mestima. Među tim su i neke koje su došle iz inostranstva. Ovo je jedna od najboljih koju smo ovde mogli da vidimo.
Ono što je meni jako zanimljivo je to da su svi resursi koje ova zemlja ima potpuno prepoznati i potpuno objektivno opisani. To nije čest slučaj, kada imamo prilike da vidimo zakone. Ovde se stvari prikazuju mnogo lepšim nego što jesu. Ovde se, u ovoj strategiji govori o stvarima onako kakve one zapravo jesu. To mislim da je dobro, zato što kada znamo na čemu smo, onda iz toga možemo da izađemo. Sve dok pričamo priče nema pomaka.
Ono čega se ovde bojim jeste da iza svega ovog što ste vi ovde napisali, naslanjajući se i na neke druge strategije koje su u ovoj zemlji donete, naravno, pre svega na Nacionalnu strategiju održivog razvoja. To je dokument za koji moram da postavim pitanje, evo, ministru Markoviću, šta ću kada nema drugog – dokle se stiglo sa sprovođenjem Nacionalne strategije održivog razvoja? Da li taj dokument još uvek važi u ovoj zemlji? Vrlo ću rado odgovoriti na repliku ako budem morala. Volela bih da znam i gde su problemi, zašto se ona ne sprovodi onako kako je napisana.
Sada, zbog čega se bojim da će ovo biti mrtvo slovo na papiru? Zbog toga što sam imala prilike da nekoliko puta i postavljam pitanje gospodinu Mariću, odnosno njegovom šefu gospodinu Dačiću, kada je bila u pitanju elementarna nepogoda – grad u Kolubarskom okrugu i ne samo u Kolubarskom okrugu i kada je već u maju mesecu ove godine prijavljeno da su sve rakete koje su potrebne da se spreči nevreme istrošene, kada je gospodin Marić vrlo otvoreno izašao i rekao – meni treba 12.000 tih raketa. Posle toga smo dobili informaciju da su ministri priznali da je dovoljno 3.000 raketa, pa smo na kraju shvatili da raketa neće uopšte biti.
Iz tog razloga se bojim da će ovo biti mrtvo slovo na papiru, jer mi imamo, prvo, jako malo ljudi i vi to navodite, od vatrogasaca i svih drugih obučenih ljudi, jako malo ljudi. Treba zaposliti neke druge ljude, ali ova vlada više voli da ih zapošljava u administraciji, nego da ih vama, gospodine Mariću, pridoda u vaš sektor. Zatim, obuka tih ljudi i te kako košta. Kažete kakvo je stanje obuke – da su ljudi nepripremljeni, neobučeni. Obuka i te kako košta. Nemojmo da se zavaravamo da ćemo stalno biti u situaciji da dobijemo donacije u obuci od ovoga, onoga. To ne može biti način planiranja obuke ljudi da li će vam neko dati donaciju.
Zatim, infrastruktura nam je katastrofalna i vi to jasno apostrofirate, gde, na kojim mestima. Recimo, mi ćemo pričati o tome kako ćemo sprečiti poplave, ali da bismo sprečili poplave, moramo da sredimo vodotokove, nasipe koji nisu održavani po 30 i 50 godina. Moramo da očistimo kanale, a sada se još raspravlja da li su oni nadležnost Republike ili su nadležnost lokalne samouprave. Znate, sve to jako lepo zvuči, ali vi najbolje znate kako vam izgleda sve ovo u praksi.
Vrlo sam skeptična da će ova strategija, koja je dobra kao dokument, ikada zaživeti u ovoj zemlji, sa ovom vladom, koja preživljava od danas do sutra i krpi rupe samo da bi opstala, a ne da bi nešto zvanično lepo i dobro uradila za građane Srbije.
Sada ću da pređem na ovaj drugi dokument koji se zove Predlog zakona o prebivalištu i boravištu. Volela bih da kažem jednu stvar. Počeću od dobrih stvari koje ovaj predlog zakona donosi. Nema ih mnogo pa ću kratko o njima. Dobro je da je ovaj zakon danas pred nama, jer 34 godine je praktično na snazi zakon koji danas važi, Zakon o prebivalištu i boravištu. To je najstariji pravni akt u MUP.
Dobro je i to što će se praktično ovim predlogom zakona zaokružiti pravna reforma u oblasti ličnog statusa građana, ali nije dobro to što ovaj predlog nije usklađen sa prethodnim zakonima koji su doneti u ovoj oblasti, recimo, Zakonom o ličnoj karti, mada u obrazloženju piše da jeste. Navešću tačno na čemu se zasniva ovo moje mišljenje da nije.
Dobro je i to što uopšte danas razgovaramo o tome, zato što je pravo građana da imaju prijavljen boravak, boravište i prebivalište jedno od osnovnih ljudskih i građanskih prava iz kojih proističu neka druga prava – izdavanje lične karte, izdavanje putne isprave, vozačke i saobraćajne dozvole, pa dalje do mogućnosti plaćanja poreskih dažbina, korišćenja mogućnosti socijalnog i zdravstvenog osiguranja, pa sve do mesne nadležnosti sudova i drugih državnih organa.
Ima još jedna dobra stvar u ovom zakonu, ovaj zakon se potrudio da reši problem jedne zaista velike grupe ljudi u ovoj Srbiji, koja nema lična dokumenta i koja predstavlja problem, ne samo za sebe, nego i za svoju državu, jer nema prijavljeno boravište i u odnosu na to, ona nema dokumenta. Ljudi koji žive u neformalnim naseljima bez mogućnosti korišćenja javnih službi, bez infrastrukture, nemaju mogućnost da se obrate službama kako bi regulisali svoje boravište, jer njihova naselja su neformalna. Dakle, oni ne žive legalno u tim naseljima. Nemaju mogućnost boravišta i prebivališta, pa sve drugo što iz toga izlazi, predstavlja problem. Nijedan drugi dokument ne mogu da dobiju, počev od lične karte, pa nadalje.
Mi u Srbiji nemamo baš evidenciju koliko ljudi imamo u ovom statusu, dakle, da nema lična dokumenta, ali je evidentno da se radi o jako velikom broju ljudi i da taj problem najviše pogađa decu koja su i najugroženija grupa i oni su posebno izloženi raznim rizicima, recimo, od zlostavljanja do trgovanja ljudima, od eksploatisanja. Nažalost, to su sve problemi koji postoje u Srbiji.
Isključivanje dece počinje od rođenja deteta. Njihovi roditelji, naravno, nemaju dokumenta, nemaju državljanstvo i ne mogu svoje rođeno dete da prijave u matičnu knjigu rođenih, pa dete nema zdravstvenu knjižicu. Sutradan kada krene u školu, ono može da ide u predškolsku i osnovnu školu, ali na kraju tog školovanja, ne može da dobije svedočanstvo o završenom obrazovanju. Ne može da nastavi školu jer nema sertifikat. Ne može da se zaposli, ne može da zasnuje zvanično brak. Dakle, mi idemo u jednom začaranom krugu iz koga, kao što vidite, vrlo teško može pojedinac koji pripada toj grupi ljudi i tom statusu ljudi da se izvuče.
Zbog toga je odgovornost države tim veća i država i te kako mora da se potrudi da svim svojim građanima omogući da imaju ista ljudska prava i građanska prava, a ovo je jedno od tih osnovnih.
Pravo na slobodu kretanja, gde spada i pravo na boravište, odnosno na izbor prebivališta, jedno je od osnovnih ustavnih prava, a oslanja i na mnogo međunarodnih dokumenata i na međunarodne konvencije koje smo mi potpisali, recimo, Deklaracija o ljudskim pravima, vrlo važan dokument.
Država dugo nije uvažavala dva statusa građana. Jednih koji imaju legalno pravo boravišta i prebivališta i drugih koji žive u neformalnim uslovima i nemaju to legalno pravo stanovanja i legalni osnov stanovanja. Ovo je praktično prvi put da je država pokušala da izađe u susret svemu tome i sagledala problem. Doduše, taj problem je sagledala pod pritiskom velikog broja nevladinih organizacija koji su se ovim problemom bavili i koji su ukazivali državi da ona zaista mora da reši taj problem ukoliko želi prema EU. Po mom skromnom mišljenju, stvarno se pozivati u tom smislu na EU, da bismo obezbedili svojim građanima pravo na prebivalište i dali im lična dokumenta, zaista nema potrebe, zato što smatram da jedna ozbiljna država mora da vodi računa o tome da svi njeni građani imaju lična dokumenta, jer država inače kao takva u pravnoj teoriji ima potrebu da zna gde se nalaze njeni građani.
Zbog toga, a pomenula sam i ove nevladine organizacije, nevladine organizacije su se obraćale više puta MUP, tražeći od njih da dostave nacrt zakona za koji se znalo u javnosti da se priprema i pozivale su se, naravno na Zakon o dostupnosti informacija, zakon koji je i vama i nama ovde jako važan, jer svi građani imaju pravo da dobiju informaciju od svih državnih ustanova i institucija. Dakle, na dva obraćanja javna, Ministarstvo je odgovorilo, da oni nacrt zakona nemaju.
Vidim sad da je u zakonu unet predlog nevladinog sektora, pa me vrlo interesuje, pa gde je zakon pisan ako ga nije bilo u MUP? Ko je pisao zakon? Zato nam danas nedostaje gospodin Dačić, ali pretpostavljam da on danas, zbog ovog incidenta u Jagodini, baš nije voleo da se vidi sa poslanicima, a naročito da odgovara na njihova pitanja. Dakle, moje pitanje je – ko je pisao zakon?
Srbija se srela sa nekoliko afera u poslednjih nekoliko godina ove vlasti sa time, da u pojedinim delovima Srbije, ovde govorim o Merošini, su se preprodavala lična dokumenta, uglavnom, Albancima i da su u toj preprodaji ličnih dokumenata učestvovali i neki policijski službenici. Gospodin ministar je tada obećao da će se sve te afere rešiti, da će se dokumenta koja su izdata na osnovu zloupotreba, odnosno na osnovu lažnih podataka, sankcionisati i povući. Volela bih da dobijem odgovor, da je danas ovde gospodin ministar, dokle se stiglo sa tim aferama? Koliko dokumenata je povučeno? Koliko je uopšte izdato od tih dokumenata? Naročito bih volela da dobijem informaciju – šta je bilo sa tim policijskim službenicima koji su učestvovali u svemu tome?
To je bilo pohvalno i toliko o njima. Sada ću malo da pričam o onome što piše u zakonu, a u čemu DSS vidi problem. Mi imamo nekoliko takvih načelnih primedbi. Osnovni nedostatak ovog zakona se odnosi na način definisanja i određivanja prebivališta i boravišta. Nama je potpuno jasno da ste vi morali da vodite računa o javnom interesu. Vi ste iz te pozicije i krenuli.
Sa druge strane, postoji i onaj drugi pol i on se zove – prava i slobode građana. Vi ste u tom balansu morali da pronađete pravu meru, a ta prava mera se zove demokratska država. Građani imaju pravo da slobodno biraju mesto prebivališta i mesto boravišta. Ne možete davati ekskluzivno i diskreciono pravo ni jednoj službi u MUP, policiji, kako se to u narodu kaže, da ona odlučuje i da ona kaže gde je prebivalište nekog čoveka koji ne želi da bude na tom prebivalištu.
Na primer, ja volim da govorim o primerima, zato što onda i vi mene razumete i naročito me građani razumeju. Recimo, ja živim u Valjevu i ne mogu da nađem posao u Valjevu. U Valjevu imam kuću i porodica mi živi u Valjevu. Tražim posao i dobijam ga u Beogradu. Sve, centar mojih ekonomskih interesovanja, profesionalnih interesovanja, kako vi u zakonu kažete, je sada Beograd. Vi ćete meni reći da ne mogu da živim u Valjevu i da moje prebivalište ne može biti Valjevo, ili ćete pasivizirati moje boravište.
Prosto, ovde se vidi problem. Vi između realnog života i traženja mogućnosti ljudi da zarade, da prežive, jer danas, nažalost, u ovoj vladi nemamo mogućnost da radimo na mestima gde živimo. Nemamo ni tamo posla, nemamo posla ni na drugim mestima, jer nažalost, ovde se ljudi samo otpuštaju. Ovo sada predstavlja problem.
Dalje. Vi kažete, u zakonu – prijava boravka važi maksimalno godinu dana. To je maltretiranje građana. Niti su policijske uprave sposobne da adekvatno, na evropskom nivou, brzo i kvalitetno odgovore zahtevima građana, i vi to znate. Ne vidim zašto postavljate evropske rokove za građane, a ne postavljate evropske rokove za policijske uprave.
Molim vas da uvažite amandman koji smo mi podneli i koji kaže da je pet godina dovoljno da ostane u ovom predlogu.
Čudno je, takođe, da zaboravljate da, jer je i u prethodnom zakonu o ličnim kartama, predlagač dozvolio građanima da imaju lične karte bez čipa. Vi sada kažete -kako ćete promene prebivališta unositi u lične karte. Kako ćete ih unositi? Flomasterom? Ne može, mora da ih menjate. Znači, niste pogodili šta ste pisali u prethodnom zakonu.
Još jedan komentar. U više članova kažete – žalba protiv rešenja ne odlaže izvršenje rešenja. Izvinite, šta se kod ovih rešenja izvršava? Ništa se ne izvršava, dobijate negativno rešenje. Negativni upravni akti ne mogu biti izvršavani. Vi ste se ovde zaigrali sa pozicijom moći i sile i vi predviđate kako će se stvari odvijati u pravosuđu.
U članu 10. nigde ne kažete ko je sve isprave i dokaze treba da građanin priloži prilikom prijave prebivališta, a kažete da će imati sankcija ako ih ne priloži i time dovodite građane u stvarno neprijatnu poziciju. Ne samo od policijske uprave do policijske uprave, nego u jednoj policijskoj upravi, od službenika do službenika se razlikuje šta će on da traži od vas da prinesete, donesete na uvid itd. Vratiće vas pet hiljada puta, dok on ne bude zadovoljan onim što je smislio.
Znači, morate reći šta vi to hoćete, koji su to dokumenti, i onda je sve u redu. Takođe smo vam priložili amandman. Najskaradniji i najopasniji član u ovom zakonu je član 18. To je opasna odredba o pasiviziranju prebivališta i boravišta.
Podsećam vas na naš Ustav, na član 39. stav 1. koji kaže: "Građani imaju pravo na slobodu kretanja, koja podrazumeva i slobodu nastanjivanja". Povedite računa o ovome. Način na koji ste vi definisali član 18. neće rešiti problem, ali će napraviti jednu pravnu nesigurnost, jer zaista dajete prevelika ovlašćenja i diskreciono pravo policiji.
Zatim, zaštita ličnih podataka. Nabrajate šta je sve od evidencije potrebno da prebivalište ili boravište sadrži, pa čitate tamo itd, da ne gubim vreme. Tražite od mene da, ako hoću da prijavim boravište, moram da vam kažem da li sam udata i da vam kažem profesiju kojom se bavim. Zašto? Kakve to veze ima sa tim da je tražim boravište? Dakle, jedno istraživanje koje je bilo objavljeno u javnosti, koje pokazuje koliko podataka o ličnosti, koja uopšte ne treba da skupljate, skupljaju razne službe, pa između ostalog i policija, pokazujete na delu.
Da stanem za trenutak i da kažem samo još jednu stvar. Do čega će ovaj zakon dovesti? On treba da reši neku materiju, rešiće problem ovih ljudi bez lične dokumentacije, ali će svima ostalim napraviti toliku konfuziju, dovešće do velike pravne nesigurnosti, do tumačenja i slobodnog tumačenja raznih policijskih uprava. Različiti policijski službenici će vam tražiti različite dokumente, a vi ćete biti potpuno kao građanin nezaštićeni pred policijom, a inače se tako često osećate i pred državom i pred policijom. Hvala vam.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Gospodine ministre, narodni poslanici, dame i gospodo, u ovoj šumi konvencija i protokola, koji se danas nalaze pred nama, objedinjeni u ovu jedinstvenu tačku dnevnog reda, a ima ih tačno 29, nalazi se strašno mnogo iz različitih oblasti, iz različitih materija, a prirodno je, valjda, bilo da se pre ratifikacije o njima ovde razgovara i da se građanima Srbije kaže o čemu se ovde radi i šta je to što njihova država želi da uradi, čime želi da se obaveže, dakle, u celoj toj šumi nalaze se i dva protokola, dva predloga zakona koja se odnose na zaštitu životne sredine. Želim da progovorim o ta dva protokola, odnosno konvencije.
Prvi je Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Turske o saradnji u oblasti životne sredine. Dakle, da ne budem ironična, ali da budem vrlo precizna, o saradnji u oblasti zaštite životne sredine jednog višedecenijskog kandidata za ulazak u EU i jednog od pre pet minuta, ali ako uzmemo uslovno da je to kandidat. Drugi se zove Predlog zakona o potvrđivanju Protokola o registrima ispuštanja i prenosa zagađujućih materija, uz Konvenciju o dostupnosti informacija, o učešću javnosti u donošenju odluka i pravo na pravnu zaštitu po pitanjima životne sredine.
Dakle, dva, što se mene tiče, vrlo važna protokola, naročito ovaj drugi, ovaj koji se odnosi na registre ispuštanja i prenosa zagađujućih materija, jer se na osnovu ovog protokola naša država obavezuje da sve informacije u vezi sa prenosom i ispuštanjem zagađujućih materija dostavi na uvid javnosti, kao i da uključi javnost, odnosno građane Srbije u donošenje odluka, onih koje se tiču života građana Srbije i njihovog ustavno zagarantovanog prava na zdravu životnu sredinu i na njihovo zdravlje.
No, moram da kažem još jednu činjenicu, matični odbor, Odbor za zaštitu životne sredine nije se bavio ovim protokolima, ovim predlozima zakona, smatrajući da oni verovatno nisu iz nekog razloga bitni. Mi, dakle, dolazimo ovde na sednicu bez mišljenja Odbora o tom pitanju. Predsednik Odbora, koji u javnosti voli da stvori sliku o sebi kao o velikom zagovorniku i borcu za zaštitu životne sredine, jasno pokazuje ovim stavom, nezakazivanjem sednice koja bi se bavila ovim, ali, bogami, i višemesečnim neradom Odbora u tom delu, jasno pokazuje svoj stav. Dakle, izbori su blizu, a ekologija, bogami, nije tema na kojoj mogu da se zgrću poeni. Naravno, svi znaju ko je taj čovek, to je gospodin Čedomir Jovanović.
Mi iz DSS ne smatramo da je zaštita životne sredine tema za potkusur u ovoj skupštini i zbog toga želimo da otvorimo ovu priču do kraja i želimo da građane Srbije upoznamo sa stvarima koje se dešavaju u ovoj zemlji. Protokol o registrima ispuštanja i prenosa zagađujućih materija je međunarodni dokument koji je nastao 2003. godine u Kijevu na ministarskoj konferenciji. To je prvi pravno obavezujući instrument o registrima ispuštanja i prenosa zagađujućih materija. On obavezuje sve države potpisnice da uspostave registar. Našim zakonom je takođe predviđeno da se uspostavi registar ispuštanja i prenosa zagađujućih materija, ali i, ono što je jako važno za nas, da sve informacije o ovoj oblasti budu date na uvid javnosti.
Zašto? Zato što je Protokol o registrima ispuštanja i prenosa zagađujućih materija razvijen u okviru tzv. Arhuske konvencije. To je konvencija o dostupnosti informacija, o učešću javnosti u donošenju odluka i pravu na pravnu zaštitu po pitanjima životne sredine. To je ta čuvena Arhuska konvencija iz 1998. godine, koju je naša država ratifikovala. Mi smo, dakle, ugradili u naše zakone ove važne principe. Što je najvažnije, to je konvencija koja je po prvi put dovela u direktnu vezu ljudska prava i životnu sredinu. To je ono što je najvažnije.
U skladu sa Arhuskom konvencijom, ovaj protokol dalje razrađuje sve delove od kojih je napravljen, počev od izgleda, strukture, obima, a naročito pravila vezanih za prikupljanje i čuvanje podataka, izveštavanjem, javni pristup informacijama, učešće javnosti u razvoju registra. To su sve delovi koje je ovaj protokol, koji je deo te Arhuske konvencije, pokupio iz ove Arhuske konvencije koja je, što se nas tiče, važna i ja je stalno ističem. Usvajanje ovog protokola je jako važno za sve zemlje koje imaju brz industrijski razvoj, koje imaju problema sa povećanim korišćenjem raznih hemijskih supstanci. Sa te strane, mi ne moramo da brinemo, nismo takva zemlja. Dakle, mi nemamo industrijski razvoj, ne znamo ni da li znamo šta nam je to industrija, ali mi kao zemlja moramo da kažemo da je za nas važno što su neki, bogami, vrlo važni zakoni, poput Ustava i poput drugih zakona iz oblasti zaštite životne sredine, kao što je Zakon o zaštiti prirode, kao što je Zakon o vodama, Zakon o zaštiti vazduha, Zakon o zaštiti prirode, vezani upravo za ova načela. Jako je važno da mi govorimo o tome u ovoj skupštini.
Vidim ovaj da već ima jedan period, kako se mi ovde, naravno, ne mi iz opozicije nego poslanici vladajuće većine hvale, kako se ovde donose jako mnogo zakona, naročito zakona iz oblasti zaštite životne sredine. To je, naravno, istina, naročito je istina to što se oni donose u paketima, pa ću pomenuti kako izgledaju veličine tih paketa pet zakona, devet zakona na 17 zakona. Dakle, tako donosimo te zakone, o njima slabo možemo da se informišemo i da pričamo. Zato što se sa 17 zakona za 20 minuta ne možete mnogo što šta da kažete. Zato nam fali onaj deo nadzora da vidimo kako se ti zakoni primenjuju.
Reći ću jedan primer. Naravno, nedavno je svim lokalnim samoupravama stigao jedan dopis iz Ministarstva životne sredine, koji je potpisao ministar Oliver Dulić. Radi se o instrukciji za postupanje inspektora za zaštitu životne sredine i nadležnih organa za izdavanje dozvola na svim nivoima. U ovom dokumentu stoji i jedna ovakva stavka: "za skladištenje otpada, opasnog i neopasnog, nije potrebna izrada studije uticaja na životnu sredinu. Rešenjem se propisuju mere zaštite životne sredine". Drugim rečima, ne mora se raditi analiza uticaja na životnu sredinu za smeštaj opasnog otpada, recimo, za smeštaj uranijuma, ali je dovoljno da imate rešenje za tako nešto. To je dopis koji je poslat inspektorima. Imam taj dokument ovde, da ne bude da dajem neke neproverene informacije.
Moram da skrenem pažnju javnosti, u Skupštini smo imali priliku da govorimo i o Zakonu o proceni uticaja na životnu sredinu i o izmenama i dopunama Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu. Istakli smo da zakon ima dva aspekta koja su vrlo važna za protokol. Prvi aspekt je da svi projekti moraju da prođu multidiscipliralnu komisiju koja se bavi tehničkim detaljima projekta, a drugi je javno oglašavanje. To znači da mora da se organizuje skup zainteresovanih građana koji će se na tom skupu upoznati sa projektom i moći da se izjasne o tom projektu. Na taj način oni mogu, a kada je ovo Dulićevo uputstvo samo teoretski, da spreče izgradnju nekog objekta, projekta, ako smatraju da taj projekat može da ugrozi njihovo zdravlje, njihove dece ili može da ugrozi mnogo širu životnu sredinu.
Šta je gospodin ministar Dulić želeo ovakvom instrukcijom? Naravno, upravo to što pokušava sada nama ovde da kaže, da je potrebno da usvojimo ovaj protokol. Upravo je on želeo da izbegne delove tog protokola, a to je javnost. On je želeo da se u četiri oka dogovore o skladištenju, ponavljam, recimo uranijuma, jer uranijum je, po Bazelskoj konvenciji, takođe opasan otpad, kao i svi drugi otrovi koji mogu da vam padnu na pamet, tako da takvo skladište može komotno da se nađe i u vašoj ulici i u vašoj zgradi, a da vi o tome nemate pojma.
Građani Srbije su 1999. godine, u onoj čuvenoj humanitarnoj akciji "milosrdni anđeo", i te kako bili izloženi uticaju osiromašenog uranijuma, koji su nam nemilosrdno sipali po glavama prijatelji ministra Šutanovca, NATO prijatelji. Sada još uvek mi treba da strepimo od toga da li će naše komšije, pritisnuti siromaštvom za nekoliko hiljada evra, pristati da se u podrumu neke zgrade u buradima skladišti uranijum. Namerno to karikiram zato što smatram da je ovo stvar o kojoj svi poslanici treba da misle isto.
Da razjasnimo još nešto, ako želite, recimo, da napravite farmu goveda u Srbiji, vi morate da uradite procenu i analizu uticaja na životnu sredinu. Ako želite da skladištite uranijum u svom podrumu, ne morate da radite ovu analizu, dovoljno je da donesete rešenje ili da se dogovorite sa inspektorom. Čini li se vama svima u ovoj zgradi danas ovo rešenje normalnim? Naravno da nije normalno. Neko zaista treba da objasni građanima Srbije zbog čega su krale i goveda opasnije po zdravlje životne sredine i po zdravlje građana Srbije nego što je to osiromašeni ili uopšte uranijum. Očekujem da vam to ministar Dulić kaže. O ovome ćemo mi još da pričamo. Mi ovu temu otvaramo, ali ćemo o njoj mnogo da pričamo.
Isto tako, moram da vam kažem još jednu stvar, prosto kao primer. Kada je Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu bio ovde, mi smo imali prilike da govorimo o podzakonskim dokumentima. Podzakonska dokumenta su delimično urađena. U jednom takvom upustvu, koje je veliko kao knjiga, svim onima koji žele da prave elektranu na vetar naređeno im je da moraju da urade procenu uticaja elektrane na vetar na slepe miševe. To je savršeno sa pozicije nas koji sve elemente životne sredine branimo. Molim vas, da li nije cinizam da, sa jedne strane, štitimo slepe miševe a, sa druge strane, otvaramo auto-put da se ovakve stvari događaju?
Ljudi koji se godinama u ovoj oblasti bave praksom, dakle, profesionalci, nikada nisu videli dokument slične sadržine ovom kojim sam pokazala i kojima mogu da pokažem ponovo. Smatramo da takav dokument, pod pritiskom ovog parlamenta, mora biti povučen. Treba da razmislimo o jednoj stvari, o glasanju za ovaj protokol. DSS će jako dobro razmisliti da glasa za taj protokol, ali o smeni i o ostavci gospodina Dulića ne treba da razmišljamo. On istog momenta kada ovo budem govorila treba sam da da ostavku ili treba da bude smenjen od gospodina Cvetkovića. Sramota je u jednoj zemlji, u demokratskoj zemlji, ovakav dokument poslati lokalnim samoupravama.
Građani Srbije Ustavom imaju zagarantovano pravo na zdravu životnu sredinu. Sve ove konvencije i svi ovi protokoli koji se stavljaju pred nas znače da se mi borimo da napredujemo u toj oblasti. To što se napravi jedan korak sa zakonom, zaista se obezvredi sa 25 koraka nizbrdo, jednom despotijom jednog ministra koji pojma nema šta je to Srbija i zaštita životne sredine. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, 2006. godine vlada Vojislava Koštunice donela je Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, koji je predstavljao prvi zakon te vrste, koji je imao ozbiljnu nameru da ono što je oduzeto, odnosno oteto crkvama i verskim zajednicama, vrati i da prvi put započne obrnuti proces, od otimačine sopstvenih građana. Taj zakon je bio u primeni četiri godine i pokazao je sve svoje kapacitete, jer uprkos instrukcijama od ove Vlade koju predstavlja danas gospodin Đelić, taj zakon je uspeo da se otprilike 40% zemljišta i negde oko 15% oduzetih objekata, u naturalnom obliku vrati crkvama i verskim zajednicama.
Interesantno je da je kada se saznalo da Vlada priprema predlog ovog zakona koji je danas pred nama sve verske zajednice i sve tradicionalne crkve u Srbiji su tražile da se ovaj zakon ne menja. One su ga podržale kao izrazito pravičan zakon i tražile su da on postane model opšteg zakona o restituciji što pokazuje koliko je zapravo ovaj zakon dobar i koliko su izmene koje ste vi u njemu napravili pogoršale ovaj zakon, odnosno upropastili ga potpuno.
Interesantno je da kada čitate obrazloženje, a ja volim da čitam obrazloženje, zato što Vlada tu podsvesno mnogo stvari kaže. Interesantno je da u ovom obrazloženju koje je pred nama i koje se nekako ne uklapa u one brojke i procente koje je gospodine Đelić ovde rekao. Rekao je da je Pravoslavnoj crkvi vraćeno 45% oduzete zemlje, da je Rimokatoličkoj crkvi vraćeno 12%, saznali smo od gospodina Hajdarevića da Islamskoj zajednici nije vraćeno ništa i da to sve u proseku iznosi 40%. Ja nisam matematičar ali umem da saberem ove brojeve da podelim na tri, dakle da prosek ne može biti 40%.
Druga stvar koja je interesantna u ovom obrazloženju je zbog čega se menja zakon. Jedan od razloga zbog kojeg se zakon menja, a predlagač to vrlo otvoreno kaže, to što je zakon iz 2006. godine zasnovan na tradicionalnim pravnim načelima. Pre svega na načelu da je pravo svojine apsolutno i neotuđivo pravo koje nikom ne može biti oduzeto bez valjanog pravnog osnova i bez pravične nadoknade. Ovo je neverovatno interesantno. Moram da postavim pitanje gospodinu Đeliću, koji predstavlja Vladu i koji u ime Vlade najčešće razgovara sa svojim evropskim prijateljima. Šta vam oni kažu kad ovo pročitaju. Da li je i za njih ovo tradicionalno, konzervativno i nazadno? Ne bih rekla. To je u svim demokratskim zemljama osnovno pravno načelo.
Interesantno je ono što moram da konstatujem, za ovu Vladu je neprihvatljivo mnogo što šta što u demokratskom svetu predstavlja osnovno načelo. Evo primer. Upravo ovaj zakon iz 2006. godine, koji pominjem, Zakon o restituciji imovine crkvama i verskim zajednicama, koji je u praksi zahvaljujući ovoj Vladi već dugo na ledu, a koji je predvideo tri modela vraćanja imovine.
Prvi model vraćanja imovine je vraćanje upravo one imovine koja je oduzeta. Drugi model je tamo gde ovaj prvi nije moguć. Zamena oduzete imovine drugim dobrima tzv. supstitucija. Ovde moram da napravim digresiju. Interesantno je da se nisu crkve i verske zajednice žalile na zakon iz 2006. godine. Nisu se žalili ni građani što bi možda mogli, interesantno je da je Vlada možda u ovom mandatu se žalila Ustavnom sudu i tražila proveru ustavnosti ovog zakona, upravo ovog člana o kome ja govorim, upravo o ovoj zameni oduzete imovine drugim dobrima i od Ustavnog suda dobila potvrdu da je ovo potpuno ustavna kategorija, iako oba ova modela nisu moguća, postoji i treći model, a to je tržišna nadoknada, ne obeštećenje, obeštećenje je politička kategorija, a ovde je tržišna nadoknada, znači, nadoknada u novcu onoliko koliko na tržištu vredi tog trenutka.
Kada pogledamo zakon, odnosno izmene i dopune zakona, vidimo interesantnu stvar, izostavljena je upravo supstitucija, upravo ono zbog čega ste zakon držali na ledu, upravo ono zbog čega ste tražili proveru ustavnosti i upravu ono što je moglo da dovede do toga da 65% zemljišta koje je oteto crkvama i verskim zajednicama, 1945. godine pa na ovamo, vrati u naturalnom obliku.
To pokazuje pravi motiv zbog čega je ovaj zakon donet. Ovaj zakon je donet zbog toga da se kaže EU, da, evo mi zakon imamo i mi smo poput drugih zemalja uradili ovo, a da se zapravo crkvama i verskim zajednicama ne vrati ništa i da od silne imovine koju su imali, a imali su je, ne tako što su je otimali, nego tako što su im ostavljali građani, tako što je crkva sama kupovala, što su porodice u nekim ranijim vremenima koje nemaju naslednike ostavljale svoju imovinu crkvi, dakle, narodna imovina, to znači da vi želite da tu imovinu otuđite i svaki korak dalje, imovina je dalje od crkava i verskih zajednica kojima je namenjena. U stavi kada pogledamo pošteno, ova Vlada nikada nije primenjivala taj zakon iz 2006. godine, pogledajte izveštaj zaštitnika građana, gospodina Jankovića, izveštaj za 2010. godinu, on to otvoreno konstatuje. Vlada je bojkotovala zakone koji su regularno postojali. To je vrlo važno reći. Na koje sve načine je ta blokada ostvarivana? Vrlo jednostavno, prvo, mandat direktora Direkcije za restituciju, istekao je 31. decembra prošle godine, devet meseci, novi direktor nije imenovan. Znam da ste sporiji, inertni i sve ostalo, ali ovde pokazuje da postoji neka druga namera.
Zatim, prekoračeni su propisani rokovi za donošenje rešenja iz člana 31. Zakona o restituciji imovine crkvama i verskim zajednicama, a po zahtevima koji su blagovremeno podneti, jer šest meseci je bio rok da se ova rešenja donesu, a 3.059 zahteva vam stoji dve godine, od 2009. godine, od marta meseca 2009. godine i ni jedno rešenje ne može da bude izdato.
Zatim, Vlada nije dozvolila da se primenjuju ni novčana obeštećenja, ni zamena restitucije. Interesantno je reći da Vlada u budžetu nije ni obezbedila sredstva kako bi sve ovo moglo da bude izvedeno, jer nije ni imala nameru da vrati imovinu.
Dalje, donosili ste ovde u ovoj Skupštini zakone, recimo Zakon o planiranju i izgradnji koji su doneti bez zaštitne norme koja se odnosila na imovinu vlasnika, pravih vlasnika, građana, zatim crkvi i verskih zajednica, kao i zadužbina i svaki put ste udaljavali prave vlasnike od svoje sopstvene imovine.
Moram gospodina Đelića da pitam još jednu stvar, pošto je ovde i mogao bi da nam objasni to kratko i jasno, njegove izjave u poslednje vreme kada je govorio o ovim zakonima su zaista uznemiravale javnost, jer on je govorio o tome da će Srbija pasti, odnosno da Srbiji preti kolaps ako se vrati oduzeta imovina. Imovina nije vraćena, Srbija je u kolapsu, ali ne zbog toga, nego zato što ima ovakvu Vladu koja krcka deo po deo teritorije, namiruje neke svoje lične interese, zbog par glasova cepka deo po deo teritorije Srbije, promoviše evropske vrednosti koje se protive svemu onom što je moralno i normalno u ovoj Srbiji.
Moram takođe da komentarišem još jednu stvar koja se odnosi na Savez jevrejskih opština, a moje kolege su govorile o tome da je postojalo javno saopštenje crkava i verskih zajednica i mora se reći i ovo što je vezano za Savez jevrejskih opština Srbije, oni traže da zakon sadrži i odredbe koje se tiču vraćanja imovine onih Jevreja koja je oduzeta tokom holokausta u periodu od 1941. do 1945. godine i takođe traže da se taj period vraćanja odnosi na period od 1948. do 1953. godine, jer tada je država Jugoslavija tražila da oni građani jevrejske nacionalnosti koji odlaze u Izrael moraju da vrate državljanstva i da se odreknu imovine. Ovo neko mora da odgovori na to, jer mislim da je vrlo važno da se o tome govori.
Ono što takođe želim da zaključim, zakon će biti mrtvo slovo na papiru, jako je lep, marketinška priča je vrlo zrela, ali oni koji se nadaju da će ovim zakonom vratiti imovinu koja im je oduzeta, grdno se varaju. Valjda su naučili od ove Vlade da je sve lepo samo na dnevniku.

Hvala gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, moram da kažem da je DSS podnela pet amandmana, shodno, dobro u praksi kako bi ovaj zakon definisao, ovog ministra, nijedan nije usvojen. Toliko sad o nečem malo drugačijem.
Počeću od jedne činjenice koja je jedina očigledno, po kojoj je predlagač zakona i DSS potpuno saglasni. Dakle, zakon je potreban, ova oblast mora da bude regulisana, ako je posustaloj srpskoj privredi uopšte moguće pomoći na ovakav način, jer ona nema šanse da bude konkurentna nekoj drugoj privredi koja za neke poslovne tajne koje mogu da budu komercijalne, kako voli da kaže predlagač zakona, može da obezbedi komercijalna sredstva.
Dakle, lojalnost koju ovde niko ne pominje, niti se u zakonu pominje, niti je u društvenoj atmosferi nešto što je priznato i očigledno nije potrebno ni pominjati.
Zakon je potreban, mi smo potpuno saglasni sa tim, pozivamo se ponovo na ovu priču o "Vikiliksu", ali očigledno predlagač zakona i DSS potpuno različite koncepte imaju kada je ovaj zakon u pitanju.
Smatramo da su problemi vezani za zaštitu poslovne tajne, i te kako proistekli iz opšte atmosfere u Srbiji, kojoj ste vi kumovali i ova vlast dovela do toga da pojam kao što je lojalnost više ne postoji, nikoga ne prepoznaje, ne zna šta znači.
Predlog koji je pred nama apsolutno neće doprineti poboljšanju situacije u ovoj oblasti, neće zato što je zakon potpuno prazan, on nema više rupe u zakonu, kako naš narod voli da kaže nego ima tunele u zakonu. Kroz te tunele, očigledno neko treba da se provuče, kroz te tunele neko treba da prođe, a da se ne očešu o njih, očigledno, su u pitanju veliki igrači, kroz ruke su se provlačili mali igrači, kroz tunele se veliki igrači kojima je ovaj zakon namenjen treba da se provuku.
Velikih igrača u Srbiji nema o tome smo čitali sa ove liste pet stotina, znači, veliki igrači treba da dođu negde sa strane.
Primer svega ovog što sam rekla je fantastičan Zakon o javnim nabavkama koji u Srbiji važi i taj zakon koji je trebao da spreči korupcije postao glavni zamajac i glavni faktor korupcije u državi. Jedan zakon kao što je pred nama Predlog zakona, koji treba zapravo da reguliše oblast poslovne tajne će doprineti tome da se ova oblast nikada ne reši.
Ali, prosto, moram da konstatujem da bilo ko u ovoj zemlji, od ove vlade koja izveštaje njenih ministara, koji svoje izveštaje ne podnose ovde pred poslanicima i pred Skupštinom, nego ih podnose u nekim stranim ambasadama.
Da li iko očekuje dakle, da ta Vlada pred ovaj parlament donese Predlog zakona koji treba da štiti interese ove zemlje. Ne očekuje.
Zakon je pun nekih opštih mesta, a opšte mesto nikada ne prate dobar zakon. Kad imate ta opšta mesta i kad opšta mesta, za mene znače jedno, a za vas drugo, od dobrog zakona nema ni reči ni slova.
Evo jednog primera dobrih poslovnih običaja. Bivši ministar Slobodan Milosavljević je u svojim zakonima često koristio dobre poslovne običaje kao termin koji nešto treba da predstavljaju u pravnom aktu koji se zove zakona. Dakle, na jednostavnom primeru ću da vam pokažem da to što vi zovete dobrim poslovnim običajem ne mora da bude za sve nas isto tako.
Evo jedan od poslednjih primera je da li je za vas, gospodine ministre, dobar poslovni običaj da ministar Marković, vaš kolega u Vladi, vas u medijima prozove da ste direktno krivi za štrajk u Bujanovcu, a da vi ovde u Skupštini o tome ne znate ništa i odgovarate pred nama poslanicima, kada vas o tome pitamo. Možda premijer smatra da je to dobar poslovni običaj, jer se ne oglašava tim povodom, ali za nas iz DSS to je jedan neozbiljan i zaista ružan način da se problemi rešavaju, umesto da se reše tamo gde im je mesto. u Vladi, rešavaju preko medija.
Zato, kada se takav termin koristi u zakonu, dobri poslovni običaji, onda on neće pomoći dobrom razumevanju zakona, nego će zapravo biti još jedna rupa koju pomenuh u prvoj rečenici.
Na član 4. podnela sam amandman. Pre svega da objasnim, njegov naslov je pojam poslovne tajne i uslovi zaštite. Vi ste tu definisali šta je za vas poslovna tajna. Kažete - poslovnom tajnom, u smislu ovog zakona, smatra se bilo koja informacija koja ima ili može imati komercijalnu vrednost i dalje nabrajate šta je to što vi smatrate poslovnom tajnom, širite tu definiciju.
Mi smo smatrali da je ovde potrebno da se posle ovog komercijalnog unese i reči "naučnu i bezbednosnu vrednost", mora da ima nešto da bi bila poslovna tajna upravo zato što mislimo da je vaša definicija na način na koji ste vi ovde dali jako loša. Zašto to kažem? Pozvaću se na ljude koji se bave ovom oblašću, i pozvaću se na ljude koji se bave ovim predajući na fakultetima i koji kažu da se poslovna tajna ne može tretirati kao stvar dekreta bilo kog državnog organa, ona se mora definisati sistematski i nikada ne sme uključivati konflikte interesa. To je naročito izraženo u tranzicionim okolnostima, kada dolazi do čestog mešanja državnog i privatnog sektora, do privatizacije i do formiranja mešovitih preduzeća u kojima, sa jedne strane, postoji ekonomska i tržišna logika, a sa druge, postoji tradicija službenih tajni i službenog donošenja, naravno, pod znacima navoda, i službenog donošenja odluka koje su izvršne, a koje se tretiraju na nedemokratski i nedovoljno proziran način. Upravo je to problem sa definicijom koju ste vi dali.
Sada vi, umesto da kažete nama da nije koncept koji mi predlažemo ono za šta se vi zalažete, u odgovoru koji pošaljete poslanicima kažete da ne prihvatate amandman iz razloga što se uvođenje naučne i bezbednosne vrednosti kao dodatnih kumulativnih elemenata, pored komercijalne vrednosti, pojam poslove tajne suštinski sužava. Kada dodajete, onda se nešto ne sužava nego se širi. Znam šta ste hteli da kažete, vi biste da to ostavimo da svako odlučuje šta je njegova poslovna tajna, ali onda je to nešto veliko šta je za tu firmu poslovna tajna.
Ako vi ne dodate ove vrednosti onda će to što se sekretarice naše predsednice vozaju službenim automobilima predstavljati službenu tajnu. Ne može. Hvala vam.

Hvala, gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, moram da počnem od nečega što je ministar svesno ili nesvesno upravo izrekao i što fantastično oslikava kako ova vlada radi.
Gospodine ministre, ako mi ne verujete, potražite stenograme. Rekli ste sledeće – naši partneri koji hoće ovde da investiraju, pitaju da li mi taj zakon imamo.
Šta piše u zakonu? O tome možemo da pričamo, da li valja ili ne valja. Suština je marketing. Imamo zakon. Šta piše u zakonu? Bože moj.
To ste rekli, pogledajte stenogram. Mislim da su i drugi primetili. Moj posao je Frojd, ja to primećujem.
Zaista sam pročitala ovaj zakon i moram da kažem da sam vrlo iznenađena. Zašto sam iznenađena? Zakon ne prati ovu proceduru koju smo imali prilike da pratimo ovih poslednjih mesec dana, čitajući Vikiliks, koju svi kompletno u našem državnom rukovodstvu zaista vrlo pažljivo prate, odajući državne tajne i prodajući interese Srbije po stranim ambasadama.
Vikiliks nam je ovih dana omogućio da do detalja upoznamo tu proceduru koju prate svi od reda, i predsednik Tadić i njegovi ministri, uključujući i gospodina Borka Stefanovića koji nama ovde vrlo često priča ono u šta i sam ne veruje. Interesantno je da od te procedure ne odstupaju i svima odgovara.
Ono što je bitno i što moram isto tako da kažem jeste da je izgleda ta procedura o kojoj sam malo pre govorila potpuno u skladu sa Ustavom i potpuno u skladu sa zakonima, jer se ne oglašava javni tužilac, iako su svi dokazi javni, iako je sve fantastično transparentno, kako volite da kažete, on je izgleda razlog zbog kojeg se ne oglašava i proglasio za poslovnu tajnu.
Vidim da me predsedavajuća gleda. Potpuno sam u skladu sa dnevnim redom. Prosto, moram da nastavim sa jednom dilemom da li danas posle ovoga što je Vikiliks objavio, uopšte možemo da govorimo šta je to tajna. Naročito, da li možemo da govorimo o tome šta je poslovna tajna?
O tome, naravno, ne možemo da govorimo zato što ovaj zakon, koji se bavi tom materijom, a nije privi koji se tom materijom bavi, on se bavi poslovnom tajnom i zaštitom od nelojalne konkurencije, i to u onom domenu u kome to nije uređeno, a to nije uređeno u elementima Zakona o privrednim društvima, zatim Zakona o sredstvima za zaštitu bilja, zatim Zakonom o lekovima i medicinskim sredstvima i Zakonom o trgovini. Tako kažete vi u obrazloženju, ali ja znam bar još nekoliko zakona, recimo, Zakon o biocidnim sredstvima, gde se vrlo precizno uređuje šta je to poslovana tajna i procedura i kako se ona štiti. Zato i kažem da u zakonu od 20 članova, koji je vrlo načelan, vi ste se tu precizno izjasnili i ja sam s vama potpuno saglasna, vrlo je načelan i često je na ivici da nije u skladu sa onim što piše u Zakonu o biocidnim sredstvima, koji mi je onako pao na pamet, a jako ga dobro poznajem. Dakle, tim zakonom i takvim zakonom zaista je vrlo teško urediti ovu materiju.
Naravno, vi ste opet u tom svom obrazloženju o tome, zbog stranih partnera ovo radimo, dali jedan delimičan odgovor. Prvo, što Srbija zapravo industriju i nema, da bismo govorili o tome šta bi bila poslovna industrijska tajna i slične stvari. Ali, interesantno je da vi nigde i ne definišete šta je to industrijska tajna i slične tajne. To ostaje u literaturi, a prosto mi se čini da bi bilo vrlo uputno, jer sam primetila da u nekoliko zakona koje smo ovde imali imate nešto što objašnjava pojmove, da ne kažem pojmovnik, jer se onda vraćamo na ono što smo raspravljali vi i poslanici DSS prošle nedelje, kada smo govorili o jeziku kojim se koristite u zakonima i koji je, inače, vrlo skaradan i nije srpski. Treba to govoriti zbog toga što praksa pokazuje sve češće da smo u pravu, što je kolega Stevanović govorio i ovo što je danas objavljeno u medijima je tipičan primer toga o čemu mi govorimo.
Dalje, dolazim do sledećeg problema koji ovaj zakon pokušava na neki način da reši, a očigledno ne može da ga reši, jer je problem mnogo širi nego što je zakon, a to je lojalnost. Lojalnost kao vrlo širok pojam, lojalnost državi, lojalnost svom poslu, lojalnost kompaniji, u firmi u kojoj čovek radi i svojoj profesiji. To kako neki shvataju lojalnost, očigledno vidimo na sajtovima Vikiliksa, a to je u ovom zakonu, inače, materija regulisana članovima 7. i 8, pa bi bilo dobro da vidite koliko je to u skladu sa onim što čitamo ovih dana.
Zapravo, ovaj zakon će imati veliki problem sa primenom onog trenutka kada uđe u praksu. Prosto, problem kretanja kadrova po firmama ne može da se reguliše na ovaj način, ovim zakonom. O tome je govorio gospodin Palalić, jesu banke delimično počele da regulišu to pitanje na neki način, vezujući da posle dve godine neko ne može da pređe sa jednog radnog mesta na drugo radno mesto, jer je sasvim prirodno da visoki profesionalci na svojim radnim mestima dolaze u dodir sa strašno mnogo tajni, koje i te kako mogu da plasiraju onom ko im ponudi više. Evo, to vidimo kroz Vikiliks. Ko da više, mi smo njegovi sledbenici.
Da li se firme uopšte mogu zaštiti na ovaj način? Mi, naravno, opet ne govorimo o industrijskoj špijunaži, pošto to reguliše neki drugi zakona. Ali, da li se firme uopšte mogu zaštiti od takvog kretanja kadrova i plasiranja onog što je profesionalna tajna nekog drugog radnog mesta u novoj firmi sa većom platom, obavezno, i drugim beneficijama? Ako pročitam ovaj zakon, a mislim da svako treba da ga pročita nekoliko puta, mogu da vam kažem da ne mogu da se zaštite, na osnovu vašeg zakona nema šanse da se zaštite bilo kakve firme.
Ovaj zakon je toliko uopšten i on ima toliko puno fraza koje nisu pravne. Ja sam pedagog po struci, kad ja moram da postavim pitanje – šta vama znači dobar poslovni običaj? Da li vi i ja podrazumevamo potpuno isti pojam dobar poslovni običaj? Onda to neko ko je pravnik i ko poznaje pravne standarde mora tek da vas pita. Šta je to šteta konkurenciji? Ja ću da proglasim jednu stvar za štetu konkurenciji, a vi ćete očigledno da se na neku drugu stvar fokusirate. Volela bih da zakoni budu precizni, pa da pod štetom podrazumevamo i vi i ja i svi oni koji ovaj zakon budu čitali, i bude im potreban da regulišu neko svoje pravo, podrazumevamo isto, a to se postiže tako što to precizno piše u zakonima.
Potpuno mi je nejasno zbog čega vi uključujete državu u sve ovo. Rekli ste delimično – vaši strani partneri traže, pa da oni shvate da ste vi ozbiljan konkurent u toj priči. Znači, vi uključujete državu koja sve svoje raspoložive resurse sada uključuje da zaštiti poslovne tajne određene kompanije, po mogućstvu strane, jer očigledno da domaće kompanije nisu dorasle svemu ovome. Ako ste imali prilike da vidite onu listu najuspešnijih srpskih kompanija, kako se one rangiraju u odnosu na najuspešnije svetske kompanije, onda morate da vidite da ovo o čemu pričam ima vrlo smisla.
Da li smatrate da, ono što ste napisali u ovom zakonu, da policija ima pravo da upada u stan nekome, bez toga da je on obavešten o svemu tome, blokira račune, pretresa stan i radi sve ovo što ste napisali u zakonu? Da li smatrate da je to način na koji država treba da se bori sa nečijom poslovnom tajnom? Smatram da je ovo potpuno neprimereno. Pretpostavljam da, recimo, zakon koji je danas bio na dnevnom redu, a koji je volšebno povučen, zakon o rehabilitaciji, možda bi mogli ovi elementi da budu uneti u taj zakon.
Da budemo potpuno jasni, DSS smatra da je ovo vrlo potreban zakon. Mi smatramo da je ovaj zakon vrlo važan jer treba da uredi jednu oblast, ali da ovaj zakon, na način na koji ste vi napisali, ne da neće urediti oblast, nego će izazvati naknadne probleme njegovom primenom.
Molim vas, još jednom na kraju, jezik u upotrebi je Ustavom propisan jezik, srpski jezik i ćirilično pismo. Pišite zakone srpskim jezikom. Hvala vam.

Hvala.
Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, volela bih da mi kažete do kada je prenos naše sednice, da bi smo mogli da planiramo.

Hvala.
DSS je podnela amandman na član 5. i pre nego što počnem da govorim o samom amandmanu, nekoliko rečenica uvoda.
Dakle, u državi Srbiji je na zakonit način osnovan, zvaničan je, registar zastupnika i sasvim je logično da oni koji su članovi odnosno upisani u taj registar zastupnika, mogu da zastupaju pred državnim organima pravna ili fizička lica koja nemaju prebivalište ili sedište na teritoriji Republike Srbije.
U članu 5. kažete ovako: "Strano fizičko ili pravno lice koje nema sedište ili prebivalište na teritoriji Republike Srbije u postupku pred nadležnim organom mora zastupati zastupnik u registar zastupnika koji vodi nadležni organ ili domaći advokat".
Zaista nemam ništa protiv da može i domaći advokat koji je upisan u registar zastupnika, ali vi to ovde ne pišete, nego razdvajate da to može i domaći advokat i oni koji su upisani u taj registar zastupnika. Pitam vas zbog čega uopšte postoji registar zastupnika? Ako neko nije obavezan da bude upisan u taj registar, zbog čega on uopšte postoji? Vi ste meni odgovorili ovako – amandman se ne prihvata iz razloga što su prema Zakonu o advokaturi svi advokati ovlašćeni da zastupaju stranke pred nadležnim organima Republike Srbije. Gospodo, onda mi imamo paralelne organe i jednostavno imamo višak registar zastupnika. Nešto tu nije u redu.
Ono što bih volela takođe da prokomentarišem sa vama, kada sam govorila u načelu spominjala sam da nema potrebe da se ugledate na zakone Australije i Danske. Bila sam uporna pa sam pregledala zakon Danske, nisam Australije, smatrajući da je to besmisleno, ali sam pogledala zakon Danske i zakon Hrvatske koja je, recimo, nama susedna država i bilo vrlo zanimljivo da pratimo njen put prema EU jer ona je daleko ispred nas. Oni imaju samo mogućnost da zastupaju pravna i fizička lica koja nemaju sedište ili prebivalište na teritoriji Republike Srbije, odnosno Hrvatske, oni koji su upisani u registar zastupnika.
Dakle, nemam ništa protiv i advokati domaći koji su upisani u taj registar mogu to da urade. Ovako, čini mi se da pravite zaista jednu smutnju. Morate pratiti, zapravo mislim da je to generalno problem. Zakoni moraju biti usaglašeni, ono što pište u jednom mora pratiti i ono što sledi u drugom zakonu. Ovde kod vas svi zakoni su se pomešali, sve su nadležnosti izmešali. Imate Zakon o advokaturi, pozivate se jednog trenutka na njega, onda imaju neki zakoni koji su uneti pre, pozivate se na njih. Prosto, mora se stati i videti dokle smo stigli. Dajte jednu mogućnost i neka ta mogućnost važi za sve. Ovako, mislim da ako ne prihvatite naš amandman tek će onda nastati cirkus. Hvala.

Hvala, gospođo predsednice.
Ne mogu da oslovim gospodina ministra, ali gospodine Krasiću, ne ubija genetski modifikovana hrana, ona samo dovodi do toga da ste dugo bolesni i da vas leči farmaceutska industrija.
Član 9, DSS je podnela amandman i na član 9. stav 1. tačka 4), koji se odnosi na ono što se ne štiti patentom ili malim patentom. U stavu 1. tačka 4) vi kažete ovako – postupci izmene genetskog identiteta životinja, ako je verovatno da ti postupci izazivaju patnju životinja, bez postizanja značajne medicinske koristi za čoveka ili životinju, kao i životinje koje su rezultat takvih postupaka.
Pošto smo mi podneli amandman koji je glasio ovako - postupci izmene genetskog identiteta životinja i tačka, bez ovog dalje što ste nabrajali o postupcima koji izazivaju patnju životinja, vi ste nama odgovorili sledeće. Kažete vi - amandman se ne prihvata iz razloga što je ovaj član u skladu sa članom 6. stav 2. Direktive 9844 EZ Evropskog parlamenta i Saveta od 6. jula 1998. godine, o pravnoj zaštiti pronalazaka iz oblasti biotehnologije.
Prvo, ovo nije tačno. Znate zašto nije tačno i kako znam da nije tačno? Eto tako što smo mi ovde relativno skoro imali jedan zakon, koji se zove Zakon o dobrobiti životinja, koji je vrlo precizno razradio upravo ovu direktivu i koji je u suprotnosti sa ovim što ste vi ovde napisali.
Dakle, ponovo se dešava situacija da mi imamo dva suprotstavljena zakona u srpskom pravosuđu. U jednom piše jedno, a u drugom piše drugo. Molim vas, pogledajte šta piše u Zakonu o dobrobiti životinja. Bila sam vrlo zainteresovana upravo zbog ovog slučaja koji se dogodio pre nekoliko dana u Tiganjici i vrlo sam dobro pročitala šta piše u tom zakonu, upravo zato što se, zahvaljujući tome što nam se mešaju nadležnosti nad zakonima ministarstva, u tom slučaju Ministarstva poljoprivrede i Ministarstva ekologije, događaju ovakvi slučajevi. Materija je potpuno ne pokrivena, svi peru ruke. Žena je radila ili nije radila po zakonu i, eto, našla se slučajno šetajući u kavezu medveda. To je naravno apsurd u jednoj pravnoj državi, a Srbija mora da bude pravna država i zato se mi zalažemo. Pogledajte šta ste napisali i uporedite sa drugim zakonima. Iskreno vas molim da konačno počnemo da imamo o svim zakonima isto tumačenje. Hvala vam.

Hvala, gospođo predsednice.
Izvinjavam se što ovako reagujem, učinilo mi se da ste preskočili amandman na koji sam želela da reagujem. To je amandman na član 22. Moram da pročitam naslov iznad člana 22, gde piše: "i strpljenje prava nosioca prava", a sada taj član glasi ovako: "ako je zaštićeni proizvod stavljen u promet na teritoriji Republike Srbije od strane nosioca prava ili uz njegovu saglasnost, sticalac tog proizvoda može slobodno da ga upotrebljava i da njim raspolaže".
Mi smo zaista morali da reagujemo na reč: "sticalac". Šta znači reč "sticalac" i da li ona uopšte postoji u srpskom jeziku? Dolazim iz grada Valjeva, koji govori, kažu, vrlo čisto i gramatički ispravno. Da sam mom profesoru u valjevskoj gimnaziji slučajno, nekom nesmotrenošću rekla: "sticalac", mislim da nikada ne bih maturirala. Iskreno vas molim da kada napišete stručno zakone, tj. prevede ih neko, date nekome ko poznaje srpski jezik, jer ovo će se u Srbiji primenjivati. Potpuno je smešno da se neki termini u ovom zakonu, a ima ih poprilično, ovaj "sticalac" se pominje mnogo puta, pojavljuju u zakonima. Pozivate se da se oni pojavljuju u nekim drugim zakonima.
Iskreno vas molim, mi uredno pišemo amandmane, DSS drži do čistote svog jezika i ne stidimo se što smo Srbi i što živimo u Srbiji, jako nam je važno da ovaj bogat i dragocen jezik ostane našim naslednicima i zato vas molim, dajte nekome da prevede to što ste vi napisali, odnosno samo preveli sa nekog drugog jezika. Ovo ostaje, nadam se da vi ne držite da zakone koristite 15 minuta ili tri meseca, ovaj zakon je poprilično važan, jako je obiman i nadam se da će da traje neko vreme.
Zato vas molim, pišite na srpskom jeziku, da ljudi razumeju. Ima u srpskom jeziku izraz za ovo što ste vi napisali: "sticalac". Hvala.

Hvala gospođo predsednice, dakle, član 28. govori o obimu trajanja prinudne licence, u stavu 6. vi ste napisali ovako – preispitivanje daljeg postojanja okolnosti iz stava 5. ovog člana koji se odnosi na ove prinudne licence, vrši organ državne uprave nadležan za poslove iz oblasti u kojoj pronalazak treba da se primeni na obrazloženi zahtev zainteresovanog lica.
Mi smo smatrali da to nije dovoljno i smatrali smo da treba da promenimo ovaj član, odnosno da ga proširimo i ovako glasi, kako smo ga mi napisali u amandmanu – pre ispitivanje postojanja okolnosti iz stava 5. (to su prinudne licence podvlačim) vrši organ državne uprave nadležan za poslove intelektualne svojine u saradnji sa organom državne uprave koji je nadležan za poslove iz oblasti u kojoj se pronalazak primenjuje, a na obrazloženi zahtev zainteresovanih lica.
Mi zaista mislimo da ovako izgleda kompletno i zaista mislimo da ovo popravlja, ovo što ste vi napisali, odnosno da ovo što smo mi napisali mnogo bolje nego ovo što ste vi napisali u stavu 6. Zato smatramo da treba da još jednom razmislite i da prihvatite ovo što smo napisali. Hvala vam.

Reč ili dve samo, zato što mislim da zaista treba skretati pažnju na korišćenje srpskog jezika, ponovo se kroz zakon provlači "sticalac", mislim da to nije dobro jer sledeći zakon koji dođe sa ovakvom imenicom će nam reći, znate pa u onom prethodnom je već prošlo pa ćemo ga mi preneti. Mislim da je to loša praksa, da jednom treba sesti i videti i editovati ove naše nesrećne zakone, upravo prevodeći ih na srpski jezik. Hvala vam.

Stvarno, DSS je podnela dosta amandmana na ovaj zakon i stvarno smo se trudili da i suštinski nešto promenimo ali da pre svega jezičke neke stvari ovde dovedemo u red. U članu 34. koji ima nad naslov "zabrana uvoza", vi kažete sledeće – zabranjen je uvoz u Republiku Srbiju proizvoda, proizvedenih na osnovu prinudne licence izdate u skladu sa odredbama člana 30. ovog zakona radi slobodnog puštanja u promet itd. Mi reagujemo na ovo "puštanje u promet", kako puštanje u promet, mislite stavljanje u promet. Sada vi nama dalje ovde odgovarate sledeću stvar i kažete – amandman se ne prihvata iz razloga što je ovaj predlog zakona harmonizovan. Nije harmonizovan nego je usklađen sa uredom EZ broj 816/2006. evropskog parlamenta itd. za proizvodnju farmaceutskih proizvoda za izvoz u zemlje sa problemima javnog zdravlja.
Da se razumemo, ne branimo mi vama ovu harmonizaciju, tj. usklađivanje mi to doživljavamo kao usklađivanje jer mi govorimo srpskim jezikom, ali mislimo da morate konačno i vi da povedete računa o tome. Iskreno vas molim kakvo puštanje u promet nečega. Ne znam za taj izraz u srpskom jeziku znam ali on je malo skaradan, ovde trebalo staviti u promet. Iskreno vas molim da vodite računa o jeziku, ne zato što sam ja jezički čistunac nego zato što u ovoj Srbiji svi moramo da radimo na tome da građani nauče da govore pravilno, čisto i da svoj jezik poštujemo. Hvala vam.

Hvala.
Član 37. ima naslov – Ukidanje ili izmena prinudne licence. I mi smo ovaj vaš stav 1. malo menjali , on kod nas glasi ovako – nosilac prava , imalac licence može organu državne uprave nadležnom za poslove zdravlja da podnese zahtev za ukidanje prinudne licence ukoliko se utvrdi da druga strana ne ispunjava obaveze iz odluke o izdavanju prinudne licence.
U odluci o ukidanju prinudne licence, organ državne uprave nadležan za poslove zdravlja određuje rok u kome je imalac licence dužan da o svom trošku preusmeri sve proizvode koji poseduju u zemlji iz člana 30. ovog zakona ili ukloni iz prometa na drugi način u dogovoru sa nosiocem prava. I ono što smo takođe menjali to je u istom članu 37. stav 2. opet ovaj sticalac, mi smo smatrali da treba da bude neko ko je imalac. Mislim da, suštinski je bolje ovo kako je kod nas napisano, ja bih volela da ministar ovde da može da prihvati naš amandman. Hvala vam.