Hvala gospođo predsedavajuća, narodni poslanici, iako se čini da je ovaj mali dodatak Zakona o zaštiti podataka o ličnosti sasvim mali i dovoljno jasan i precizan da o njemu ne treba preterano govoriti, ipak mislim da treba ovu temu otvoriti. Pre svega zato što je ona vrlo osetljiva i vrlo važna za sve građane Srbije.
Građani Srbije verovali ili ne se javljaju vrlo često, upravo zbog toga što su njihovi poverljivi podaci, na neki način zloupotrebljeni od raznoraznih lica koja ih zovu na telefon, do toga da im stiže pošta koju nisu naručili. Traže pomoć u smislu kome treba da se obrate i kako da zaštite svoje lične podatke.
Naravno, i nama poslanicima to treba da bude signal koliko je ova oblast vrlo osetljiva i koliko možemo da je razjašnjavamo, ali i samim građanima koji sigurno slušaju ovaj TV prenos može da bude od pomoći.
Svako od nas svakodnevno ostavlja jako mnogo elektronskih tragova, radeći na internetu, plaćajući račune elektronskim putem ili na bilo koji drugi način, počev od toga da telefonira. Svi ovi podaci su vrlo specifični, lični i mogu da budu zloupotrebljeni, da budu korišćeni na adekvatan način. Takođe, činjenica je da se u Srbiji sve više evidencija građana elektronski povezuje, ali se time ne smanjuje mogućnost njihovog neovlašćenog korišćenja niti zloupotrebe podataka od tih građana.
Podatak koji ću sada reći može da zvuči neverovatno, čak i preterano, zato što je on vrlo poverljiv, pa vas molim da proverite da nisam ja pogrešno razumela ili pogrešno protumačila podatke. Kaže se da u Srbiji ovog trenutka ima 350.000 subjekata javnog i privatnog sektora, koji se bave obradom podataka o ličnosti, pazite 350.000 različitih subjekata, dok se broj evidencija i baza procenjuje na preko milion. Dakle, svi mi dajemo svoje podatke u obrazovanju, u socijalnoj zaštiti, u zdravstvenoj zaštiti, u bankama, dajemo na kraju podatke putem video nadzora na javnim mestima, na poslovnim i stambenim objektima, podatke o PIO fondu. Znači, svi ti podaci se nalaze u skoro milion baza u Srbiji. To dovoljno govori.
Hoću da počnem jednu načelnu priču od nečeg što se vrlo skoro dogodilo i to može da bude jako dobar primer ovoga o čemu hoću da govorim. Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, gospodin Šabić je uputio inicijativu Vladi da predloži zakon o bezbednosnim proverama. Naravno, nešto je moralo da bude uzrok da gospodin Šabić pokrene ovu inicijativu, a uzrok je neverovatan.
Poverenik je sproveo nadzor u Kriminalističko-policijskoj akademiji, povodom žalbe jedne devojke koja je želela da bude student ove akademije i koja je polagala prijemni ispit u ovoj akademiji. Prema rezultatima prijemnog ispita devojka je bila u samom vrhu među kandidatima, znači jako dobro je uradila test. Nažalost, školu nije upisala zbog toga što nije prošla bezbednosnu proveru, pod navodnicima. Ono što je još problematično jeste da joj iz ove škole nisu dozvolili da vidi rezultate te provere, niti su joj saopštili razlog zbog koga je diskvalifikovana.
Ono što nije pošlo za rukom devojci, pošlo je za rukom gospodinu Šabiću kao osobi, instituciji kako bih rekla i onda je javnost upoznata sa činjenicama koje su bile prilično šokantne. Devojka nije prošla na tom upisu, ne zbog toga što je bilo nešto sporno u njenoj biografiji, već zbog toga što je bilo nešto sporno u biografiji jednog od njenih roditelja. Dakle, u Srbiji još danas važe deca četnika i deca partizana. Nažalost, ta priča sa Srbijom nikako da se završi.
Malo je reći da je povređen Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, da je poverenik mogao da upozori Kriminalističko-policijsku akademiju da mora prilikom provere podataka o ličnosti, da se rukovodi isključivo zakonom. Zamislite da Kriminalističko-policijsku akademiju morate da upozorite da radi po zakonu, koliko je to u redu.
Dakle, prema Ustavu naše Srbije i Zakonu o zaštiti podataka, obrada ličnih podataka je dopuštena samo ako je predviđeno zakonom ili ako je lice čija se obrada podataka vrši dozvolilo takvu obradu podataka. Nažalost, u praksi se dešava upravo suprotno. Najčešće se vrši obrada podataka potpuno neskladno ili bez pristanka osobe. Često se vrši i obrada podataka trećeg lica, što je nedozvoljeno. Radi se provera, kao što je slučaj ove devojke, jednog od roditelja ili nekog člana porodice.
Ne treba govoriti da se lice čiji se podaci obrađuju nikada ne obaveštava o obradi podataka. Skoro smo govorili o tome, pa smo videli koliko subjekata neovlašćeno ili ovlašćeno prisluškuje građane Srbije. Ne poštuje se pravo na uvid tih podataka koji su obrađeni, osoba nema pravo ni da dobije kopiju ovih podataka, za šta je u Zakonu o zaštiti podataka predviđena, a u određenim slučajevima i krivična odgovornost.
Da ne bude naknade pameti, DSS je dok smo govorili o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, govorila na potpuno isti način kao što ja danas govorim, upravo govoreći o tome kakve vrste zloupotrebe mogu nastati iz toga što imamo ovako neprecizno i široko razrađene pojmove. Moram da kažem da i naša intervencija amandmanska na zakon koji ste predložili gospodine Mikoviću, je zapravo iz istih razloga. Mi smo želeli da stvari budu potpuno jasno i precizno definisane, da se radi isključivo o tome. Mada je i humanitarna potreba za nas bila nešto što smo takođe morali da rastumačimo, jer je prilično neprecizan pojam. Svi znamo na šta se odnosi, ali u zakonu bi trebalo da bude mnogo jasnije i definicija potpuno precizna. Iz tih razloga su naši amandmani upućeni.
Naravno, čuvena bezbednosna provera koja je legitimno pravo države, njihova svrha, vrsta, obim, način provere, kao i način obrade podataka bi bila tema ovog zakona koji je predložio gospodin Šabić, Vladi da podnese kao predlog. Ništa tu ne bi bilo sporno da takvog zakona ima.
Zašto ja uopšte pominjem taj zakon koji čak i ne postoji? Upravo zbog činjenice da onaj koji danas važi je nedefinisan i preširok prostor za diskrecione postupke, na šta smo takođe ukazivali, jer čim imate mogućnost diskrecionog odlučivanja šta je dobro ili nije, onda imate i mogućnost da je zloupotreba izuzetno velika.
Još jedan od uzroka svih problema koje sam navela je svakako i Zakon o tajnosti podataka. Inače, skoro je tri godine, možda i nekoliko meseci preko tri godine, kako je ovaj zakon počeo da se primenjuje, a Vlada koja se tada obavezala još uvek nije donela bliže kriterijume za određivanje stepena tajnosti. Moram da vas podsetim da bez tih kriterijuma je sporna bila kakva poverljivost bilo kog dokumenta. Dodatni problem je svakako i to što je prema tadašnjem zakonu nadzor nad sprovođenjem ovog zakona bio dodeljen Ministarstvu pravde, koje nema ni ljudstvo ni stručne kapacitete, ni dovoljan broj ljudi koji bi se ovim problem bavili, pa stoga i ovaj problem ostaje nerešen.
Drugi primer koji je takođe primer zbog čega mi ulazimo uopšte u ovo fino jezičko brušenje šta je šta je primer sa karticama bus-plus koje se odnose na učenike. Tu je takođe traženo da se popune dva dokumenta, da se popune dva obrasca za roditelje, ali nije rečeno roditeljima da jedan ne mora da se popunjava i da se on popunjava u svrhe marketinga određene marketinške agencije koja se time bavi, a inače su od učenika uzimali podatke tipa adrese, mejl adrese, telefonskih brojeva i sve ostalo i onda se neko od roditelja žalio, znao je ovaj podatak, ali 99% koma ne znam koliko procenata roditelja nije znalo da može da zaštiti svoje podatke. Šta se onda dogodilo? Onda smo doživeli da je Šabić na kraju zabranio obradu ovih podataka sa telefonskim brojevima, adresama i mejl adresama.
Upravo iz tih razloga je poslanička grupa DSS, kojoj zakon nije sporan, razumemo potrebu, naročito razumemo trenutak u kome skoro dve trećine građana Srbije mora da se obrati državi ili nekom nevladinom sektoru, jednom delu nevladinog sektora, da dobije bilo kakvu humanitarnu pomoć jer ne može da preživi i iz tih razloga nam je potpuno jasno u kakvom se stanju nalaze narodne kuhinje, naročito u enklavama na Kosovu i Metohiji. Zbog toga smo spremni da razgovaramo o amandmanima koje smo podneli, da vidimo šta je delotvorno, ali vas molim, bilo vas ili predstavnike Vlade kojih ovom prilikom nema, jer ste vi predstavnik predlagača, da sledeći put kada budemo ovakve zakone imali na dnevnom redu zaista pokušamo, u najboljoj nameri i jedni i drugi sednemo vrlo precizno te zakone izbrusimo, zato što se bojim, rekla sam, ovo je vrlo osetljiva tema, vrlo osetljivo područje. Svi koriste podatke ljudi koje uzimaju, baze su različite, rekla sam. Volela bih da budem sigurna da ovo ide isključivo za humanitarne svrhe, pa da kažemo koje su to humanitarne svrhe i na koji način će se ovi podaci koristiti.
Naročito nam je sporno to što vi niste rekli ni ko prikuplja ove podatke. Naročito nam je sporno i to koje podatke treba da daju ljudi, svoje lične podatke. Znači, amandmani koje smo podneli samo pojašnjavaju sve to. Kažem ponovo, razumem trenutak. Vrlo smo spremni da razgovaramo o tome da se ovaj zakon donese što pre, jer će na taj način mnogo ljudi, naročito u enklavama na Kosovu i Metohiji, dobiti makar onaj jedan obrok. Hvala.

Samo sekund da razjasnite ovo, pošto na meni ne uzimate vreme, jer je očigledno smutnja šta se dešava.
(Predsedavajuća: Da vam razjasnim, vi sada govorite ...)
Govorim kao ovlašćeni predstavnik DSS.
(Predsedavajuća: Tako je, i koristite svoj drugi deo vremena. Gospodin Jugović se javio za reč pošto nije u prvom delu diskutovao, a ima pravo u skladu sa članom 96. da podeli to vreme na dva dela. Kako sad da mu dam reč? Prosto, mislim da nije u skladu sa Poslovnikom.)
U redu. Odgovoriću gospodinu Mikoviću, predlagaču, DSS neće biti prepreka za hitno donošenje ovog predloga zakona, pre svega zato što DSS nikada ni ne bi bila problem u takvoj hitnosti donošenja ovakvog zakona. Naši amandmani, to smo takođe razjasnili, su išli samo u tom pravcu da popravimo predlog, da se ne bi dešavale zloupotrebe, a taman posla da smo želeli da zaustavimo donošenje ovog zakona. Nemojte da računate na to da ćemo praviti smetnju. Hvala.

Hvala, gospodine predsedniče.
Javnost je vrlo uznemirena u poslednja dva meseca svim događajima vezanim za istraživanje nikla na teritoriji Topole, Mokre Gore, Vrnjačke Banje, potez Vrnjačka Banja – Trstenik. Naravno, javnost je vrlo uznemirena s pravom, zato što istraživanje nikada nije bilo, niti može biti, samo sebi cilj. Da bi se nešto istraživalo, uvek iza toga postoji posledica da se to i eksploatiše.
Uzgred, imamo podatke kao poslanička grupa, da je državna firma "Geozavod" već istraživala nikl na teritoriji koji istražuje i ova nova firma "Srbija-nikl" i da postoje vrlo precizni podaci o svemu tome. Dakle, istraživanje je izvršeno i nikla na tom potezu ima.
Ono što je javnosti takođe vrlo poznato, a bojim se da nije svima do kraja poznato, a to je da eksploatacija nikla sa sobom nosi jako mnogo opasnosti, da ne postoji ta čista tehnologija. Uzgred, u Srbiji ta čista tehnologija nije ušla ne pamtim kada, niti imam utisak da će ući. Dakle, ne postoji čista tehnologija koja može sprečiti teške metale, u šta spada nikl, da ostave velike i štetne posledice na zaštitu životne sredine u Srbiji. S tim u vezi su naročito opasna jalovišta koja moraju biti ogromna, jer je nikl metal za koji je potrebno jako mnogo rude da bi se dobilo malo čistog metala.
To su sve argumenti zbog kojih je DSS smatrala da je potrebno podneti Predlog zakona u kome zabranjujemo eksploataciju nikla na teritoriji Srbije. To su vrlo važni argumenti za jednu državu. Država kao što je Srbija je mala zemlja, gusto naseljena zemlja i nema teritorije koju može da opredeli za ovakvu komplikovanu, tešku i štetnu preradu nikla. Hvala.

Hvala gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, iako sam žena koja se javlja posle ovih replika o rodnoj ravnopravnosti, neću o tome. Hoću nešto malo drugačije da postavim stvari.
Ako je osnivač Studentske konferencije država, a to postaje kada dobije žiro račun, onda to telo više nije studentsko već državno telo. Ako je neko telo državno, kome ono odgovara, kome polaže račune, koga finansira, čije interese brani. Ako već znamo, a znamo, nemojmo da se pravimo da nam je to nepoznata činjenica, da partije imaju veliki uticaj i trude se da imaju što veći uticaj u studentskoj konferenciji, hoćete li gospodine ministre da me uverite da partije na vlasti neće taj svoj uticaj koristiti. Vi sada kažete nećete da utičete na rodnu ravnopravnost, ali sam potpuno sigurna da hoćete da utičete na neke druge stvari koje ta Studentska konferencija bude donosila kao stavove.
Ono što mislim i što hoću da kažem, mudra Vlada bi bila zaista vrlo zainteresovana da u studentskim konferencijama ima partnera, a nikakvog glumca koji treba odigra ulogu koju napišu. Mi smo to već imali devedesetih godina, takva jedna organizacija je pravila dar-mar u ovoj zemlji. Zbunjivala je i studente i javnost i državu i sve ostale. Čini mi se da ovaj način je korak nazad, a nema potrebe da idemo korak nazad. Profilisale su se studentske organizacije, dajte im pravo da u tom nekom segmentu idu napred, da zaista budu studentski predstavnici i da se bore za interese studenata.
Sećate se one čuvene Studentske organizacije i ime njihovog lidera, ako se to tako zove mogu da vam navedem, ali jako dobro se sećam da nisu predstavljali studente. Ne dozvolite gospodine ministre da jedan član koji potpuno bezazleno izgleda u ovoj priči, da ostane na ovome jer ćemo napraviti korak nazad. Vrlo brzo će se dogoditi da ćemo imati studente na ulici koji će stati iza toga da neće ovo. Hvala.

Gospodine ministre, molim vas da vi mene ne potcenjujete. Ovo što sam ja vama rekla su vrlo jasni argumenti i vrlo sam ih otvoreno rekla. Nijednog momenta nisam rekla da potcenjujem studente, ali ne potcenjujem ni vas, gospodine ministre, ni ono što je vaša stranka radila zadnjih 20 godina.
Studenti nikada nisu demonstrirali protiv DSS, ali bogami, protiv vaše stranke jesu godinama. Iz tog iskustva, iz pozicije nekog ko je i bio u toj priči, vas opominjem da idemo korak nazad. Znači, vrlo sam otvorena u tome i ne pretim nikome, samo jasno o tome govorim i molim vas da moje argumente ne potcenjujete. Ne potcenjujem studente, ali bogami, precenjuje Ministarstvo prosvete. Hvala.

Hvala.
Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, mi smo u toku današnje rasprave se bavili sa finim nijansama. Jedna od njih je ovaj član ili ovaj zakon izlazi u susret studentima, a onda kažemo – ovim bismo izašli u susret profesorima. Druga teza je ko trpi u ovom procesu, da li u ovom trenutku studenti manje trpe ili profesori manje trpe?
Nekako imam utisak da smo u ovom delu izgubili sam proces iz vida. Ono što bi proces trebao da odgovori jeste zapravo šta je to, koji je to problem da neki studenti na nekim fakultetima mogu da dostignu 60 poena, dok na drugim fakultetima, recimo, studenti ne postoji ni način da dostignu 60 poena. Šta je to i šta je uzrok i zašto se to dešava.
S druge strane, nekako smo zaboravili da kažemo šta je cilj Bolonje i zašto smo, na kraju krajeva, pristupili bolonjskom procesu - efikasnije studiranje, odnosno skraćivanje godina studiranja i, s druge strane, da podignemo nivo i kvalitet znanja. Da li mi to ispunjavamo? Da li smo dostigli razloge, da li smo stigli blizu razloga zbog kojih smo se uputili u ovaj proces?
Ono što je takođe činjenica, za sprovođenje bolonjskog procesa dobijamo sve niže i niže ocene, što znači da u našem procesu nešto škripi, da naša reforma staje ili se dešava nešto u njoj što moramo da pratimo da bismo mogli da intervenišemo. Očigledno neki problem imamo.
Kada smo pisali ovaj amandman i ponudili između četiri i šest rokova mi smo zaista imali veliki broj razgovora i sa profesorima različitih fakulteta i sa nekim dekanima. Oni su ponudili ljudi i neki su rekli – nama je četiri roka sasvim dovoljno, optimalno. Drugi su rekli – mi sa četiri roka ne možemo da se pokrijemo, mi ćemo imati problem. Zato smo ponudili ovaj kompromis da sami fakulteti izaberu, da im zakon da mogućnost da imaju četiri ili šest rokova. To je neka izvesnost koja svaki fakultet navodi da sam i autonomno odabere šta je ono što je njima pogodno i što smatraju da može njima da doprinese poboljšanju procesa. Zbog toga smatramo da niste dovoljno ozbiljno imali u vidu ovo što smo predložili i da bi bilo dobro da o tome još diskutujemo, jer imam utisak da je naš amandman zaista prihvatljiv. Hvala.

Hvala.
Gospođo predsedavajuća, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, nisam nešto navikla da mogu da pozdravim dva ministra i potpredsednika Vlade u sali oko jedne tačke, koja je očigledno vrlo važna. Zaista smatram da je vrlo važna jer se odnosi na veliki segment ljudskih prava. Kada su neka druga ljudska prava u pitanju u ovoj sali ima mnogo govornika. Nažalost, danas očigledno ta vrsta ljudskih prava o kojima hoćemo da pričamo nije zanimljiva narodnim poslanicima.
Druga tema koja je obuhvaćena ovim sporazumima je zapravo srpska dijaspora. To je tema o kojoj sigurno moramo da razgovaramo i sigurno je dobro da razgovaramo u ovom parlamentu, ali očigledno ta tema isto nije, čak i ovim dežurnim dijasporičarima, kako bih rekla, nije mnogo zanimljiva da o tome danas ovde razgovaraju.
Hoću da govorim o dva tipska sporazuma. Jedan je Sporazum između Republike Srbije i Republike Austrije o socijalnoj sigurnosti, a drugi je Sporazum između Republike Srbije i Slovačke Republike o socijalnoj sigurnosti. Ovo je jedna tema koja je vrlo značajna za građane Srbije, naročito za one koji žive na teritoriji ove dve zemlje. Ovi sporazumi mogu da kažem da su tipski sporazumi jer, praktično, tretiraju jednu materiju na jedan istovetan način sa istovetnim procedurama, tako da je reč o tipskim sporazumima.
Prava iz ovih sporazuma su već tretirana jednim mnogo starijim sporazumima sa tadašnjom Jugoslavijom, odnosno Austrijom i Čehoslovačkom tadašnjom, s druge strane, iz 1957. godine. Dakle, vidimo kada se neke stvari dobro postave, onda one dugo i traju, za razliku od nekih naših zakona koji se ovde donose svakodnevno. Bar jednom godišnje imamo prilike da vidimo iste zakone koji se dorađuju i ispravljaju.
U međuvremenu za obe ove zemlje, za Jugoslaviju, s jedne strane, i za ove druge zemlje, Čehoslovačku i Austriju, su nastupile neke promene koje su bile značajne i politički i teritorijalno, pa su ovi sporazumi morali konačno da dođu na red da se regulišu, naročito u ovom parlamentu, jer, koliko znam, Austrijanci su već ratifikovali ovaj sporazum. Očigledno Srbija u tom delu kasni jer nije mnogo očigledno zainteresovana za dijasporu, odnosno za građane Srbije koji žive u Austriji.
Ovi sporazumi tretiraju pravo na zdravstveno osiguranje i zdravstvenu zaštitu, dakle, velika grupa ljudskih prava, koja je i te kako važna za rad ljudi koji žive čak u Srbiji, a u ovom trenutku izmešten je na teritoriji druge zemlje, zatim tretiraju penzijsko-invalidsko osiguranje, zatim propise koji se odnose na materinstvo, osiguranje za slučaj povrede na radu i profesionalne bolesti i osiguranje za slučaj nezaposlenosti i ono što je kod nas jedna oblast, koja se odnosi na dečiji dodatak, dakle, ono što je praktično ta oblast u zemljama Slovačkoj i u Austriji.
Ono što je važno reći, akcenat je dakle na osiguranju i da bi to bilo jasno treba reći na to na koga se ovi sporazumi, pre svega odnose. Dakle, rekla sam već više puta, na naše ljude koji žive na teritoriji tih zemalja, zapravo da se izbegne ono dupliranje osiguranja, naročito po pitanju penzijsko-invalidskog osiguranja je to značajno, jer mnogi naši ljudi steknu praktično jedan deo prava na penziju u ovoj zemlji, a veći deo u nekoj drugoj zemlji, recimo u Austriji je to slučaj i onda se pravi zaista veliki problem kako da ostvare ovo pravo.
Zbog toga je ovaj sporazum i te kako važan. Odnosi se na naše diplomate koji rade u ovim zemljama, oni takođe su imali povremeno velikih problema oko ove zdravstvene zaštite, tako da je dobro da budu tretirani ovim ugovorima i odnosi se i na naše građane koji su turisti u ovim zemljama, naročito ovaj deo prava na zdravstvenu zaštitu, što je isto tako značajno, jer doduše, zbog siromaštva koje je prethodna Vlada uvela kao model življenja u ovoj zemlji, ima sve manje turista koji mogu sebi da dozvole da putuju iz nekih drugih razloga, ali taj neki deo ove oblasti, taj turizam, zapravo je vrlo značajan i zapravo zdravstveno osiguranje turista je vrlo značajno.
Ne mogu da kažem nijednu stvar koja bi bila loša, koja se tretira u ovim sporazumima, ali bih volela da ista prava koja se ovde našim građanima osiguravaju na teritorijama drugih zemalja, budu osigurana i u ovoj zemlji. Kada to kažem, gledam gospodina Krkobabića i penzijsko-invalidsko osiguranje u ovoj zemlji. Kada kažem – penzioner, danas mogu slobodno samo da kažem da je to jedna armija siromašnih ljudi i da zaista ova država i ova nova Vlada moraju i te kako da se pozabave reformom tog sistema, i moraju da pronađu način da penzija ne bude socijalna kategorija, jer ona očigledno postaje socijalna kategorija, nego i ekonomska, ti ljudi su zaradili svoje penzije.
Najveći deo ljudi je zaradio svoje penzije i od toga mora da živi dostojanstveno u starosti. Nažalost, imam retku priliku da vas vidim, ali hoću da otvorim i to pitanje, zato što vas vidim, zašto se akcenat stavlja, pa i ova Vlada stavlja akcenat na to da lokalne samouprave moraju da pomažu to što Penzioni fond ne može da isplati, odnosno država ne može da isplati svojim penzionerima. To je degradacija i to je diskriminacija ljudi. Budžet u mom gradu, ja sam iz Valjeva nije u stanju da podnese takva davanja. Zaista nije u stanju da podnese. Mi smo imali neka ratna razaranja, od naših, kako vi sada kažete, naših sadašnjih prijatelja, koji su nas počastili bombama, kasatnim bombama i raznoraznim drugim bombama, pa nam je glavni "Krušik" uništen. Grad je živeo od toga.
Dakle, grad ovog trenutka ne može da podrži svoje penzionere. Zašto su oni diskriminisani, u odnosu na beogradske penzionere, na jagodinske penzionere, na neke druge penzionere, o tome morate da vodite računa. Ne možete da obavežete lokalnu samoupravu, jer ste im sve uzeli pa nemaju uslove da plate to penzionerima, vodite računa o tome da ljudi mogu dostojanstveno da žive u svom gradu, da ne moraju svi da žive u Beogradu, da bi im bilo dobro.
Sa druge strane, socijalna davanja u ovoj državi su daleko ispod svakog nivoa, jesu ona povećana, ali su birokratske procedure i birokratski aparat napravljeni da spreče ljude da ostvare svoja prava i nažalost, to se teško može popraviti, brzo i jednostavno. To je jedan birokratski odnos prema stvarnosti, ovog momenta se borim za dve samohrane majke, koje ne mogu da ostvare svoja prava iako imaju sva prava i imaju pravo na socijalna davanja, ne mogu da im pomognem, jer imamo probleme sa birokratijom, koja očigledno ne razume jezik, onaj koji je propisan u zakonu.
Uopšte ta priča o tumačenju zakona, je za mene stvarno smešna, jer vrlo je jasno nečije pravo da nešto ostvari, vrlo je jasno i u zakonima je to potpuno jasno i ne vidim da treba potreba da se nešto tumači, da to traje dve godine, da bi se to rastumačilo.
O zdravstvenom osiguranju u našoj zemlji bilo je reči u ovom parlamentu, mislim da je u prošlom mandatu naš kolega Milan Dimitrijević o tome govorio bar jedno sto puta. Nova Vlada je svesna u šta se hvata kada treba da reformiše zdravstveni sistem, sistem sa najviše korupcije, sistem sa najmanje ličnog odnosa pacijent-lekar, jer ako ste im propisali traku na koju treba da trče pacijenti da bi ispunili normu, onda ne možemo da govorimo ni o kakvom kontaktu. Moram da kažem da je lečenje u najvećem delu lični kontakt i poverenje, svega drugoga najmanje medikamentima.
Moja koleginica će otvoriti još jednu temu koja je vrlo značajna, ja ću ovde završiti. Hoću da kažem da je lepo to da svojim građanima pomognemo da na jedan zakonski način ostvare prava u zemlji u kojoj žive, a ona nije njihova domovina, zavičaj ili otadžbina, ali volela bih da srpski građani u Srbiji imaju ista prava i da im država ta prava omogućava. Hvala.

Poštovana koleginice, možemo mi ovako da razgovaramo mnogo dugo. Potencirate jednu temu koju ne volim da tretiram na taj način, znate u Beogradu su prava ostvarena ali u drugim delovima Srbije nisu. Kosovo i Metohija je deo Srbije, da se ne vratimo tamo pa da vam ispričamo kako žive penzioneri, to bih volela da vam ispriča moj kolega Marko Jakšić, ako već niste otišli tamo da vidite.
Broj od 500.000 penzionera je jedna trećina, manje od jedne trećine u odnosu na broj penzionera. Kada jedna trećina penzionera ima prava, a dve trećine nemaju reč je o diskriminaciji. Govorim samo ono što je vrlo važno da svi shvatimo, država sistemski mora da reši mere za sve kategorije. Nema kategorija beogradskog penzionera i kategorija valjevskog regiona, nema. Sistemski rešite mere i onda će biti sve u redu. Hvala.

Hvala.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, čim se približi oktobar, početak akademske godine, pred parlamentom se nalaze izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju. Doduše, pošto sam poslanik u nekoliko mandata, sećam se situacija kada smo mi već zalazili duboko u oktobar, kad su nam studenti bili na ulicama, kada smo se ad-hok dogovarali oko rešenja da se prevaziđe trenutna situacija. Dakle, gospodine ministre, večeras je 25. septembar, polako se približava taj 1. oktobar, kasni je večernji sat i, naravno, vi ste nam doneli nove izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju. Ništa novo.

Zakon o visokom obrazovanju je donet 2005. godine i njegova namera je bila, pre svega, da poveća prohodnost studenata po celoj teritoriji Evrope i da poveže dva jako udaljena sveta, koja su danas u Srbiji još dalja i još suprotstavljenija, dakle, svet rada i svet obrazovanja i da, istovremeno, te mlade ljude lakše dovede u poziciju da se zaposle i na ono što sam rekla u početku, da usvoji sistem uporedivih diploma u Evropi.

Postoji nešto što može da bude anegdota, ali nažalost nije anegdota. Te uporedive diplome koje smo mi usvojile su i te kako bili jako dobrodošla donacija u Norveškoj, recimo. Norveška se zahvalila jednoj srpskoj delegaciji za donaciju u vidu nekoliko desetina mladih školovanih doktora nauka. Nažalost, od te 2005. godine, koliko računam, punih šest i sedma godina, jer je 2006. godine zakon počeo da se primenjuje, stvari nisu mnogo jasnije, jer vidimo i nailazimo na strašno mnogo problema u ovoj oblasti i vidimo da nešto škripi. Neki kažu da reforma na kraju nije ni sprovedena do kraja, da se ona negde zaustavila, a bogami čuje se mnogo komentara da se reforma negde ugušila, da je više ni nema.

Ono što je činjenica, a to ako pratite forume, pretpostavljam da pratite, studenti optužuju profesore, pa navode razloge. S druge strane, profesori optužuju studente. Vi, nažalost, kažete – ima takvih profesora, ima i takvih studenata. Ne mogu da prihvatim da to komentarišete kao predstavnik Ministarstva. Prosto, morate da imate mehanizme da znate kako se to razrešava.

Ono što je činjenica jeste da nama nedostaje jedna ozbiljna analiza, da vidimo mi gde smo to stigli, gde nam valja ići, ako još znamo gde nam valja ići, koji su to problemi i da vidimo neke preporuke kako možemo da razrešimo te probleme.

Takvih analiza u drugim zemljama ima i bilo bi dobro da sve ove naše buduće izmene i dopune baziramo na tim analizama i na tim nekim istraživanjima, jer bez njih ćemo da lutamo.

Evo, sada pominjemo zašto nam je, recimo, nemoguće da naši studenti osvoje tih 60 poena, šta je to što ih sprečava. Hajde da to znamo, mi pretpostavljamo, ali bi bilo lepo da to znamo.

S druge strane, Srbija, nažalost, svake godine dobija sve lošiju ocenu za sprovođenje Bolonjskog procesa. Posle 4.2, gde smo bili zadovoljni, bilo je 3.8, pa bili smo malo manje zadovoljni, ali još smo bili zadovoljni. Sada, poslednje godine smo dobili ocenu 3.11. Doduše, posle toga, ono što mi se dopada i što može da podstakne ovu priču o analizi i istraživanju, jeste održana jedna javna diskusija koja je imala temu izazovi visokog obrazovanja u Srbiji.

Tu sam čula vrlo zanimljivih diskusija i zaključaka da je Srbija suviše bukvalno primenili bolonjski proces i da je to dovelo do neefikasnosti. Zatim, u poređivala se i reforma na način kako se to sprovodi u Srbiji sa načinom kako su se sprovodile reforme u nekim drugim zemljama, pa se došlo do nekih drastičnih razlika, koje naravno, pošto poštujemo to da svaka zemlja ima neke svoje specifičnosti, ali s druge strane moramo ipak da obratimo pažnju, recimo, na organizaciju univerziteta, recimo na standarde ocenjivanja, recimo na ono što je vrlo važno u nekim drugim zemljama. Materijalni uslovi, odnosno davanja države fakultetima je negde od 7 do 20 posto bruto-društvenog proizvoda, a kod nas je to 0.9. To je problem koji ističu i profesori i studenti u našoj zemlji.

Mislim da su to neka pitanja koja treba otvoriti i o njima otvoreno diskutovati upravo zato što bi se na taj način iskristalisalo da li mi i dalje idemo u pravcu Bolonje ili smo od nje odustali.

To je jako zanimljiva priča kada se pogleda samo jedna od stvari koju vi menjate, a to je broj ispitnih rokova. Mi smo dok smo koncipirali ovo o čemu ćemo pričati, došli do eminentnih ljudi koji rade na univerzitetima i prirodnih nauka i društvenih nauka i uopšte nismo mogli da iskristališemo stav. Jedni su za to da ostane šest rokova i da je to njima optimalan broj, a drugi su za to da je preteran broj i da treba napraviti tu smanjenje koje ste vi predložili. Zbog toga je taj naš amandman čuveni 4-6 ispitnih rokova, da se sami fakulteti opredeli šta je to što oni žele.

Dobro je što Srbija konačno dobija mogućnost nacionalnog okvira kvalifikacija za nivo visokog obrazovanja. Dobro je, mada je malo kasno i moramo da kažemo da sam zaista očekivala da će to biti mnogo pre doneto, s obzirom da je Nacionalni savet doneo jednu listu koja je važila samo u prelaznom roku. Prosto, izgleda da je Srbija još uvek u prelaznom roku, pa nekako sve to kasni.

Meni se čini da je dobro što ste poslušali studentsku konferenciju, da se ubrza sa ovim procesom i da se nacionalni okvir na neki način donese.

Neću da dužim, vreme za moju poslaničku grupu prilično ističe. Volela bih da i moje kolege dobiju vreme. Hoću da kažem samo nekoliko stvari koje bih dala kao preporuku.

Prvo, volela bih da se jednom donese zakon, predlog izmena i dopuna zakona ne sumnjam da će ih biti, pošto pipamo u mraku, ovde pred nas na vreme, da diskutujemo o svemu i da ne budemo ni protiv, ni za dok ne budemo izneli argumente jedni, drugi i treći. Pod tim podrazumevam i one koji su vlast i opozicija i vas kao resornog ministra.

Drugo, zaista tvrdim da bez jedne ozbiljne analize istraživanja u ovom ćemo pipati kolko god hoćete u tom mraku, ali ništa nećemo značajno promeniti, a svima nam je zaista cilj da dobijemo efikasno studiranje, da dobijemo kvalitetno znanje i da, na kraju krajeva, profesori ne kažu – unizili smo svoj predmet i potpuno smo ga upropastili time što smo prešli na ovaj proces.

Treće, a niko to nije pomenuo, nema jakog univerziteta bez jake gimnazije. Nažalost, mi preskačemo stepenice u ovom procesu. Volela bih da smo prvo krenuli u to da pričamo o reformi gimnazije, pa onda da uđemo u priču o reformi univerziteta. Hvala.

Hvala gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo u članu 15. odnosno u starom zakonu član 23. stav 2, dodali novu tačku 1a koja glasi – da je hrana i oprema za bebe, više ne može da prati stopu povećanja od 20%, nego ostaje na 8%.
Dakle, zbog čega smo mi to smatrali da je potrebno? Demokratska stranka Srbije je jedna od retkih stranaka koja u svom programu ima i te kako dobro razrađen program demografske obnove Srbije. Zbog toga smo se zaista obradovali, kada je premijer Dačić u svom prvom obraćanju ovde u parlamentu rekao da je najveći problem Srbije pad nataliteta, i kada je obećao da će se i on i Vlada, da žele sve da učine kako bi se zaustavilo izumiranje nacije. Tada nam je, i to u ekspozeu jasno piše, obećao da će Vlada hitno izaći sa konkretnim merama zaustavljanja biološkog nestanka nacije. Citirala sam gospodina Dačića.
Moram da podsetim da je pred izbore jedna velika grupa zainteresovanih ljudi i udruženja, izašla sa predlogom zakona o ukidanju PDV na hranu i opremu za bebe. U predizbornoj kampanji tada je rečeno da ovaj zakon ne može ući u proceduru, tada je predsednica parlamenta, gospođa Dejavnović, rekla da ovaj zakon ne može ući u proceduru. Nažalost, svi bi se saglasili, ali da prosto će sačekati neki novi saziv, ali da oko toga ne bi trebalo da bude problema.
U predizbornoj kampanji, ne znam ni jednu stranku koja se složila da će povećati PDV na hranu i opremu za bebe, nego da će zapravo, raditi sve da se ovaj vrlo važan element odgajanja dece, znači oprema i hrana, jednostavno ukine PDV na njih. Neki su bili vrlo glasni, neke stranke su bile vrlo glasne u ovim obećanjima. Mi nismo bili mnogo glasni u tome, ali smo evo uložili amandman.
Posle predloga rebalansa, videlo se da je predlog Vlade, i videli smo svi da je predlog Vlade takav da se na bebe porez PDV podigne na 20% i javnost je vrlo burno reagovala i bila je vidno iznenađena i posle toga je usledio jedan amandman Vlade. Bilo je potpuno jasno da je amandman iznuđen, da zapravo imamo priču o povraćaju PDV, koji je po mišljenju DSS vrlo komplikovan. Zašto je komplikovan? Zaista u vreme jedne izrazito birokratske države stajati pred šalterima i kupiti razne potvrde o primanjima, zatim potvrde o vrednosti imovine, jer su to sve uslovi da biste mogli da dobijete povraćaj PDV, je komplikovan i puno ljudi neće ući u celu tu proceduru nego će dići ruke od svega toga. Nisam sigurna da se time, kako je gospodin Dinkić rekao, pomaže srednji sloj, prosto, nema srednjeg sloja u ovoj zemlji, imate enormno siromašne i siromašne i one koji su vidno bogati. Tako da nisam sigurna da taj amandman vlade zaista može da doprinese ovome o čemu mi govorimo. Zbog toga mislimo da je bilo uputnije, ako zaista želite da se zalažete za sve ovo što je premijer rekao u svom ekspozeu za povećanje nataliteta, za mere zaustavljanja biološkog nestanka nacije, zaista ste morali da prihvatite naš amandman, jer on je upravo u pravcu toga. Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ubedili ste me da je vaša ekonomska logika ispravna. Ali, ja govorim sa druge pozicije. Govorim sa pozicije onog ko zaista misli o natalitetu ove zemlje. Znate kako, i deca bogatih roditelja i deca siromašnih roditelja broje se u broj građana Srbije. Sa druge strane, potpuno sam sigurna da bogati roditelji neće stati na šaltere i prolaziti ovu birokratsku proceduru, jer im to nije nužno. Onaj ko mora, on će zaista ući u tu proceduru.
Zaista mislim da mi moramo da mislimo generalno o broju dece u Srbiji. Nećemo valjda govoriti o tome da su neka deca manje vredna, neka više? Zato država mora da razmišlja da su sva deca potpuno ravnopravna pred zakonom. Ne može biti jedno dete manje vredno ili više vredno. Niti može biti da je jedno dete građanin Srbije, a drugo nije. Moramo voditi računa o broju građana Srbije. To je moja logika. Hvala.

Hvala gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred vama ne stoji ni lobista "Pampersa", ni lobista "Džonsona", niti bilo koji drugi lobista, eventualno, možda, lobista prodavaca džakova, jer će vam džakovi trebati da skupljate fiskalne račune.
Šalu na stranu, nisam ničiji lobista. Nisam ni demagog. Računam prostom i jednostavnom logikom. Mislim da je država vrlo ozbiljna tvorevina i da ona zaista može da stane na put trgovcima koji dižu marže do nebesa i ne zagovaram ja priču o trgovcima, nego zagovaram priču o natalitetu. Jer, znate kako, i sami ste gospodine ministre rekli, a moj kolega Ivan Andrić jasno još jednom potvrdio, DSS nije odgovorna direktivama EU, nego je odgovor na građanima Srbije i to je ono što zagovaram. Hvala vam.

Samo ću u ime Odbora za zaštitu životne sredine kao njegov predsednik.
Primetili ste da se nekoliko puta ponavlja to da je Odbor podneo određene amandmane i oni su u skladu sa onim što je ovde u načelu izdiskutovano. Iskoristili smo svoje pravo kao Odbor da pokušamo da popravimo zakon. Ministar je rekao da je to ona intencija koju je imao i to je to.

Hvala gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, jako blizu je onaj dan kada smo pričali o ovome u načelu, mislim da iz onog što smo u načelu rekli, DSS je jasno rekla svoju poziciju. Smatramo da treba jako mnogo voditi računa o tome da li su neke agencije radile dobro ili nisu radile dobro, da li su neka pravna lica radila dobro ili nisu radila dobro. To treba da bude opredeljujuće za to da li su oni radili i da li ih treba ukinuti.

Drugi jako važan kriterijum za to je da mora biti procenjeno koliku oni ulogu imaju u zaštiti životne sredine i koliku ulogu imaju u onoj oblasti za koju su napravljeni. Tako i ova Agencija za zaštitu od jonizujućeg zračenje i za nuklearnu sigurnost Srbije imala je itekako veliku ulogu. Ministar je zaista mudro odlučio da pokuša da sačuva neke od ovih institucija koje su jako važne za nacionalnu bezbednost i za zdravlje građana.

Moram da kažem da smo mi, odnosno DSS, podneli ove amandmane, naravno pre nego što smo dobili od ministra ovakvo mišljenje da podržava to što govorimo, pa je onda odbor zbog vremenskog tesnaca ušao u to da napravite amandmane. Ono što smo mi hteli da pokažemo jeste da u ovom predlogu zakona o izmenama postoji jedno pravno nesaglasje.

Ovde je data činjenica da se Agencija za zaštitu od jonizujućeg zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije zamenjuje tj. mi smo zamenili rečima ministarstva nadležna za zaštitu od jonizujućeg zračenja i nuklearne sigurnosti. Zašto? Zato što prema Zakonu o ministarstvima, koje je usvojila ova većina i ova Vlada da bi se formirala ova Vlada, jasno stoji nadležnost za zaštitu od jonizujućeg zračenja je Ministarstvo za energetiku, zaštitu životne sredine, a nadležnost nad nuklearnom sigurnošću ima Ministarstvo prosvete. Onda se u ovom trenutku pojavljuje ta razlika i pravilno smo odreagovali kada smo napisali da su za to zadužena ministarstva za zaštitu od jonizujućeg zračenja i nuklearnu sigurnost, u skladu sa ovim zakonom.

Dakle, samo smo pokušali da harmonizujemo ono što pravno piše, da dovedemo u vezu, jedno sa drugim, ono što piše u Zakonu o ministarstvima. Naravno, ovaj amandman prethodi onom što je kasnije došlo. Moram da kažem da, kao predsednik Odbora i kao narodni poslanik, nisam bila zagovornik toga da se ova Agencija za zaštitu od jonizujućeg zračenja uopšte ukine. Drago mi je što je nađen modus, pa ma kakav. On je loš, da se razumemo, ali bi bilo mnogo lošije da je ona ugašena. Takođe bi bilo mnogo lošije da smo nacionalnu bezbednost, odnosno sigurnost od nuklearne opasnosti sveli na to da rade ljudi koji su nestručni, jer dozvolićete podržavam ovo što su predstavnici stranke Zelenih rekli.

Demokratska stranka Srbije je bila prva koja je komentarisala mahinacije i rad Nuklearnih objekata Srbije. Bila je protiv toga da se oni osnuju. Bolje je poveriti stručnjacima da rade svoj posao i kontrolisati to što oni rade, da li odnose sredstva i na koji način plasiraju ta sredstva, nego tu opasnu i važnu oblast za ovu državu pustiti da niko ne radi. To je bila intencija ovih amandmana, koje smo mi napravili kao poslanici DSS i to je u vezi sa ovim amandmanom. Hvala.

Gospodine predsedavajući, kada se radi jako brzo onda se otvaraju strašno velike i opasne pravne praznine. Onaj broj amandmana koji je podneo Odbor i broj sednica koje je Odbor imao, na kraju krajeva, za ovih nekoliko dana, broj tih sednica je šest, pokazuje zapravo koliko se tih pravnih praznina otvori kada se radi na ovaj način i ovom brzinom.
DSS je bila mišljenja da Agencija za hemikalije treba da ostane, da se ne dira, s obzirom na značaj i delokrug njenog posla koji je i te kako precizan i i te kako precizna materija i zadire, na kraju krajeva, i u onaj zakon o biocidnim sredstvima, i to će se na kraju otvoriti ovde kada se pokaže.
Sa druge strane, isto se pojavljuje jedna, ne samo pravna nego jedna životna praznina. Šta će se dogoditi? Ukinuli smo zakonom takse, dali smo nadležnost ministarstvu nadležnom za ovaj posao, nismo ministru nadležnom dali prostor da sam odredi ove takse, a dok se ne donese novi zakon ipak život mora da ide, firme moraju da rade i ne znam kako će se to završiti.
Smatrali smo da je mnogo bolje da ostane ova agencija, no reagovali smo na ovaj predlog zakona, dali smo određene amandmane. Mudro je što ste prihvatili te amandmane, oni će sigurno unaprediti ovo što je ovde napisano i mi se nadamo da ćemo i u budućnosti moći da utičemo na ovaj način na zakone. Hvala.