Gospodine predsedavajući, meni je interesantno obrazloženje svih ovih zakona koji su se pojavili iz oblasti, naravno zaštite životne sredine, bilo je zašto se oni na ovakav način planiraju da se sprovedu je to da se smanje nameti građanima, da se smanje troškovi, da se smanje takse, da se uradi ovo ili ono, a kada smo mi u ovom zakonu o hemikalijama podneli amandman za proveru podataka iz dosijea o hemikalijama, kao i na procenu mera za smanjenje rizika i načina sistematskog praćenja korišćenja supstance koja izaziva zabrinutost, ne plaća s naknada, onda se naš amandman ne usvoji.
To pokazuje doslednost onih koji su ovakav zakon predložili i doslednost onih koji o njemu govore. Hvala.

Potpuno ista stvar koju smo predložili da se za produženje dozvola za obavljanje delatnosti prometa i dozvola za korišćenje naročito opasnih hemikalija ne plaća naknada, a zakonodavac kaže, naravno naš razlog je bio da se smanje troškovi pravnih lica kako bi se olakšalo poslovanje i zapošljavanje u Srbiji. Zakonodavac se nije držao svoje etike i nije smatrao da ovo treba prihvatiti. U svakom slučaju to su jako dobri pokazatelji namera. Hvala.

Predsedavajući, prosto moramo da podsetimo i mislim da je  trenutak da podsetimo da smo svesni da su uštede potrebne i da su one vrlo značajne za našu državu, ali predlagač je morao da vodi računa da ne ugrozi bezbednost građana.

Moja koleginica Donka Banović je skrenula pažnju na to ako se ovo ukine da ćemo ostati jednostavno bez mogućnosti da se grade nova skloništa, a postojeća skloništa, od kojih su mnoga u stvarno jadnom stanju, neće imati ko da održava.

Naravno, malopre kad smo govorili o onom PDV na bebe rekli smo da moramo da napravimo razliku između dece siromašnih roditelja i dece bogatih roditelja. Ovde su investitori uglavnom vrlo, vrlo bogati ljudi i ovde je interesantno da vodimo računa o njima da ih ne preopteretimo, a u onom prethodnom slučaju smo jednostavno došli u situaciju da jel ako stoje deca u redu za topli obrok ili već šta, preskočićemo ono dete bogatih roditelja.

Interesantan je pristup Vlade kao predlagača ovog zakona. Interesantan je zato što ne drži se principa. Princip je nekako od slučaja do slučaja, a nama to ne predstavlja jednostavno način na koji razmišljamo. Mislimo da moramo voditi računa šta je interes građana. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Kao što možete da zapazite, amandmani DSS se nižu jedan za drugim i potpuno su u skladu jedan sa drugim. U ovom amandmanu mi smo u članu 2. dodali novi stav 4. koji glasi: "Saglasnost na svaku pojedinačnu odluku Vlade da pristupi podizanju kredita ili prodaji bilo kojoj vrsti obveznica namenjenih pokrivanju deficita daje Narodna skupština Republike Srbije."

Narodna skupština Republike Srbije inače raspravlja o takvim stvarima i bilo bi dobro da se ovo stavi kao stavka, odnosno da se pravno pokrije u rebalansu budžeta, Zakonu o rebalansu budžeta i zbog toga je vrlo važno ovo izglasate, odnosno da prihvati Vlada.

Hvala, gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u članu 3,  deo b, redni broj 2. smo dodali tačku 7. koja glasi – "izgradnja regionalnih deponija, iznos u dinarima 8.625.000.000 ili 75 miliona evra.

Zašto smo podneli ovaj amandman? Zato što je u budžetu za 2012. godinu bilo predviđeno da ova sredstva postoje i da budu namenjena upravo za izgradnju regionalnih deponija.

Prema standardima neophodna je gradnja regionalnih deponija kojih ne sme da bude mnogo, a moraju se graditi na nepropusnoj podlozi i svaka od njih mora biti usmerena na najmanje 200 hiljada stanovnika. Ovaj projekat izgradnje regionalnih deponija u potpunosti odgovara ovim standardima, a njegovo ukidanje ili odlaganje je posebno problematično, jer se više od hiljadu divljih i nekoliko hiljada regularnih, ali ne uređenih deponija u Srbiji, uveliko Srbija zaostaje u ovoj oblasti.

kao što sam već rekla, kao što ste i vi više puta napominjali tokom ovih rasprava o zaštiti životne sredine, akcija koja je prilično koštala građane Srbije. "Očistimo Srbiju" nije baš očistila sve deponije kao što vidimo, ali je poprilično očistila sredstva u budžetu. Sada ste potpuno u nedostatku sredstava. pribegavate da se izostave pojedine stavke budžeta. No, mi insistiramo da ova stavka uđe, jer sam navela da je hiljadu deponija za Srbiju jako mnogo i Srbija će imati veliki problem sa tim. To je jedno neadekvatno upravljanje otpadom i jedan od najvećih problema Srbije u zaštiti životne sredine.

Pomenula sam ove divlje deponije, pomenula sam i to da ove koje su kao uređene, ne odgovaraju tehničkim i tehnološkim, a naročito ne higijenskim, uslovima. Vidljiv je nedostatak regionalnih deponija sa čijom izgradnjom i projektovanjem je započeo još ministar Aleksandar Popović, ali se nije mnogo odmaklo u tome.

Jedan od najvećih problema jeste i nedostatak vrhunskih profesionalaca, ljudi koji će raditi posao, jer se praktično političari i politički nameštenici uvlače na svako mesto i dovode do toga da posao ne bude urađen po visokim profesionalnim standardima. Kada to kažem imam, pre svega, u vidu Institut za multidisciplinarni pristup istraživanju. Dakle, jedan stručni i profesionalni institut. Tu je direktor smenjen. Žao mi je što gospodin Đelić nije ovde, pa da nam kaže nešto o tome, jer bi mogao puno da kaže o tome. On je predsednik upravnog odbora koji je upravo smenio profesionalca. Hvala.

Vidim da je Vlada bila vrlo mudra kada je prihvatila ovaj amandman, jer je sama promovisala to da hoće da štedi, a ja sam u budžetu pronašla, u razdelu za Ministarstvo saobraćaja, da su obezbedili 20 miliona za formiranje Agencije za kontrolu luka, za upravljanje lukama.

Zaista sam smatrala da je potpuno smešno da se na ovaj način odvajaju sredstva i to sam prebacila MUP-u, odnosno ovom delu ministarstva koje se bavi vanrednim situacijama.

Svi znate zašto, potpuno je jasno i vidim da ova vlada može da kaže da je uradila dobar posao što je prihvatila amandmane DSS-a. Hvala.

Hvala gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kasni je sat, slabo već vidim, pravo da vam kažem i ove brojeve i ovo sve, ali ću pokušati da obrazložim ovo što smo mi napisali na amandman na član 1. Predlagač je u ovom članu predložio da će se penzije usklađivati u oktobru 2012. godine i aprilu 2013. godine po dva posto povećanja.

Mi smatramo da ovo, treba ostaviti, da se usklađuju u oktobru 2012. godine, ali da ne može da planira danas, naročito ne rebalansom budžeta da će tako isto stanje i u budžetu za 2013. godinu.

Pošli smo od tri činjenice. Prva činjenica je da su uz decu, penzioneri najsiromašniji deo društva. I prema statistikama penzijskog fonda kaže se da preko 200 hiljada ljudi prima penziju tek devet hiljada i 900 dinara. Dok je, recimo, u korist ovog što govori gospodin Rističević, 60 penzionera prima mesečno po 115 hiljada 787 sedam dinara. Statistika dalje kaže da 87 hiljada 345 penzionera u Srbiji nema najnižu penziju. Izvinite, prima najnižu penziju, koja je oko 13 hiljada dinara, dok čak 141 hiljada i 800 penzionera prima manje od ovog iznosa. U isto vreme, oko 800 hiljada penzionera prima oko 25 hiljada dinara što je prosek. To je prva činjenica.

Mi smo inače kao poslanička grupa podnosili, dok je ministar finansija bila Dijana Dragutinović, vrlo sličan amandman ovom što je gospodin Rističević predložio, naravno, ne isti, i dobijali smo slično obrazloženja zašto ga ne prihvataju.

Druga činjenica od koje smo pošli jeste podatak, ovo je rebalans budžeta, sada ovaj rebalans može da se odnosi na ovu kalendarsku godinu. Ne može on da prenositi zakonska rešenja na budžet za 2013. godinu. Evo, tri meseca je do donošenja budžeta. Ostavite mogućnost da ovaj iznos, koji je zaista minimalan 2% povećanja penzije, možda poraste na 2,5%, možda je to nekakav pomak, možda će biti 3%, ali nemojte rebalansom budžeta da regulišete pitanje budžeta. To je prosto logično.

Treća činjenica od kojih smo pošli, jeste ono što smo već mi kao poslanici DSS više puta isticali, to da penzionerima opštinski budžeti, odnosno gradski budžeti koji su bogati i mogu da pomognu, slažem se, pomažu, ali time diskriminišu jednu armiju drugih penzionera koji žive u malim sredinama gde su budžeti mizerni i gde to davanje ne može da bude prebačeno. Onda diskriminišete one koji su najviše siromašni, oni su ti koji žive u tim malim sredinama. Prosto ne znam da li su vas ubedile ove tri činjenice. One su potpuno dobronamerne, znači objektivne, tako je - kako je.

Predlažem da naš amandman prihvatite, jer, izvinite, ovo je fiskalna godina, 2012. godina, povećajte penzije za 2%, ostavite mogućnost da se to menja u fiskalnoj godini 2013. Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Ovih dana mediji nas obaveštavaju uglavnom o aferama koje su napravili i čiji su nosioci funkcioneri protekle vlasti i govore nam na koji način su se trošili novci građana Srbije i na koji način su se funkcioneri odnosili prema tom novcu.
Ono što su dve drastične priče, ja ću obe iskoristiti kao uvid u ono što kasnije želim da kažem, jeste prva, to je ova velika polemika, naravno u medijima, jer nažalost, dok dođe sve do parlamenta koji je jedini vlasan da o tome razgovara, to postane neka već istrošena i neupotrebljiva priča. Znači, prva priča je o tome da je sadašnji ministar finansija, Dinkić, optužio bivšeg ministra finansija i premijera, gospodina Cvetkovića, da je falsifikovao podatke o javnom dugu Srbije i da oni na kraju 2011. godine nisu bili 45,1, kako je to rekao bivši premijer, nego da su bili 49,6%, a da se posle kampanje za ove poslednje izbore taj javni dug popeo na skoro 56%. U ciframa, to je 135 milijardi dinara, odnosno 1,2 milijarde evra.
Da ne ulazimo sada u to da Dinkić demantuje da je o tome išta znao, što je malo čudno, jer je moj kolega, gospodin Obradović, rekao da odavde, iz ovog parlamenta, poslanici DSS su bar 30 puta pitali i gospođu Dragutinović, koja se sada pominje kao viceguverner Narodne banke, a koja je tada bila ministar finansija i sve ostale ministre finansija - koliki je javni dug Srbije? Dobijali smo nemušte odgovore.
Naravno, nemušti odgovori su se nastavili i kasnije kada je gospodin Cvetković sad na ovo napisao demant i rekao da kao što nisu prodali ni pustili KiM niz vodu, tako nisu ni napravili ovoliki dug. Onda se javnost dalje zanimala da li je to pitanje metodologije ili definisanja, ili ovoga ili onoga. Uglavnom ostalo je vrlo, vrlo nejasno šta se u stvari događalo. Ali, ono što je jasno, to je da će generacije mladih Srba plaćati dugove u budućnosti, jer je očigledno da je dug enorman i da je Srbija postala zaista prezadužena zemlja.
Drugi primer je ovo što smo proteklih dana govorili ovde u skupštini, a to je da je bivši ministar za zaštitu životne sredine u tom čuvenom i nesrećnom Fondu za zaštitu životne sredine potrošio silne novce kao predsednik Upravnog odbora i ostavio dug ovom fondu od 5,8 milijardi dinara, što je bilo, kako kaže ministar finansija Dinkić, povod da se ovaj fond ugasi. Vrlo sam skeptična prema toj tvrdnji, zato što mislim da ona, naravno, ispitati sve šta se događalo u tom fondu, kako je Upravni odbor radio, ali sa druge strane, bila sam zagovornik toga i ostala zagovornik toga da je Fond morao da opstane i bez obzira na sve to.
U proteklom mandatu bivše vlasti i Ministarstvo zdravlja je apostrofirano kao ministarstvo gde ima najviše korupcije, u čijoj oblasti ima najviše korupcije, pa nisu zatvoreni ni domovi zdravlja, kako je ovde već rečeno. Drastičan je primer, pa ga ponovo koristim.
Dakle, to su dva drastična primera u zadnjih nedelju dana ili desetak dana. Onda se postavlja pitanje – da li javnost može da ima informacije, na koji način može da ima informacije, koje su informacije istinite, ko daje informacije koje su poluistinite, ili nisu uopšte istinite?
Naravno, mesto za sve to je jedna institucija koja je osnovana u vreme kada su se zaista demokratske institucije i nezavisna regulatorna tela i osnivala. To su vlade Vojislava Koštunice i posle, to je DRI. Naravno, zašto je osnovana? Pa, da prati kako rade državne institucije, kako se troši novac građana Srbije, da reguliše pitanje korupcije, jer to je rak rana srpskog društva, nažalost, i dalje. Iako je prioritet bivše vlade da se bori protiv korupcije, ona je nekako bukvalno podivljala, upravo u vreme te silne borbe protiv nje i upravo ova institucija, DRI je mesto, taj ključ gde poslanici i građani Srbije treba da dobijaju sve potrebne informacije o tome kako su radila ministarstva, lokalne samouprave, gradovi, pokrajine i sve ostalo.
U proteklih nekoliko godina zaista su prošle te prve porođajne muke u kojima nismo imali nikakve informacije o tome šta su radili revizori, koliko su posetili institucija, šta su pronašli, ali su posle izvesnog vremena počeli da stižu izveštaji u Narodnu skupštinu, prilično veliki. I javnost je takođe imala preko medija mogućnost da dobije informacije o tome šta su nalazi tih revizora. Ono što smo znali u protekloj godini, u 2011. godini, negde oko 200 poseta su revizori napravili, 200 institucija su posetili, i ministarstva i lokalne samouprave i gradove, da ne ponavljam. Svuda je isto pronađeno. Samo su apostrofirana Narodna banka i Uprava carina da se tamo nisu događale nepravilnosti. Svi izveštaji navode na to da postoji jedan jedini zakon koji je centralna priča svega, gde se događa korupcija i nepravilan rad. To je Zakon o javnim nabavkama.
Ono što je zamerka moje poslaničke grupe jeste – revizori treba da postoje. Revizori su opravdali svoje postojanje u proteklih pet godina, ali moraju biti hrabriji. Stvari se ne završavaju na prekršajnim prijavama. Te prekršajne prijave budu tema medija nekoliko dana. Plati se 50 ili 100 hiljada iz svog džepa ili iz džepa institucije koju predstavlja određeni čovek i onda se na tome sve završi.
Nije to cilj i ne može to biti cilj. Nekako su te dve stvari jednostavno pomerene. Ono što me takođe posebno parališe i ne sviđa mi se je manir javne rasprave po medijima revizora, po ovom ministru koga je označio kao prekršioca zakona. Onda ministar njemu odgovori to i to. Jedan jako ružan način. Onda u celu priču mora da se uključi sud, moraju da se uključe pravosudni organi i da onda država, građani, svi mi ovde u parlamentu dobijemo pravu informaciju šta se zapravo događa.
Zbog toga ćemo mi podržati rad DRI i ovog saveta u novom mandatu. Hvala.

Hvala.
Poslanik sam kao i svih ostalih 249 poslanika i imam pravo i slobodu da svoj govor koncipiram na način na koji mislim da hoću da postignem efekat onoga o čemu želim da govorim.
Draga koleginice, nisam zaboravna. Znam o čemu govorim jako dobro, ali moram još jednu stvar da vam kažem. Razumem da ste imali potrebu da odbranite ministra finansija, nemam ništa protiv toga, ali ne na način da ugrožavate ono što sam ja rekla. Bila sam u temi bar onoliko koliko ste vi juče bili u temi kada ste govorili o rebalansu budžeta. Hvala.

Hvala gospođo predsedavajuća.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici u ovom setu od 23 zakona koji se nalaze u okviru ove prve tačke, svoju diskusiju ću usmeriti ka zakonima koji se odnose na zaštitu životne sredine. To su zakoni o zaštiti od jonizujućih zračenja i nuklearne sigurnosti, izmene Zakona o prestanku važenja Zakona o Fondu za zaštitu životne sredine i Zakona o izmenama Zakona o hemikalijama.

Nije mnogo popularno, vidim, pričati o ekologiji danas, ali ja prosto to moram, prvo što sam predsednik Odbora za zaštitu životne sredine, a drugo što sam neko ko je zaista jedan veliki deo svog života posvetio ovoj borbi i mislim da o tome treba javno govoriti.

U protekle četiri godine za mandata prošle Vlade poslanička grupa DSS je bar 30 amandmana podnela na temu ukida se agencija ta i ta kao potpuno nepotrebna. Svi ti amandmani su uredno odbijeni, agencije su nastajale i opstajale. Nisu imale šta da rade, ali opstajale su i nastajale.

Moje veliko iznenađenje i zaista velika tuga jeste što vladajuće stranke, odnosno Vlada nisu male bolje izbalansirale šta je u okviru zaštite životne sredine trebalo da ostane, a šta je zaista trebalo brisati.

Potpuno razumem vašu poziciju da ste u bezizlaznoj situaciji, da je budžet prazan i da morate da dovedete nekakav red u tome, ali prosto hoću da kažem da Fond za zaštitu životne sredine jeste institucija koja je nastala 2006. godine u vreme prve Vlade Vojislava Koštunice i nastala zaista u najboljoj nameri na principu da zagađivač plaća. To je najbolji ekološki princip koji je ikada u ovoj zemlji pokrenut i to je fond koji je nastao iz potrebe da se sredstva od zagađivača uplaćuju direktno, da se taj zeleni dinar vidi, fondu, a fond je sa druge strane imao obavezu da sve projekte u okviru zelene ekonomije, projekte na zaštiti životne sredine, na neki način promoviše, da im sredstva da one mogu da rade.

Mnogo mi je žao što je došlo do toga da sada jedna velika ideja i zaista jedna institucija, koja je jako dobro radila svoj posao, bude ukinuta zbog toga što je u njoj nastao ovaj skandal sa trošenjem novca bez ikakvog ograničenja, da fond duguje 5,8 milijardi, 874 miliona, koliko se sećam, da su projekti koji su taj fond osiromašili do te mere da može ovog trenutka da plaća samo plate do kraja godine i doveli do toga da je on prvi na spisku onih koje treba ukinuti. Jesu zaista čudni i recimo to su izrada terminala za solarno punjenje bicikla. Prosto pitam šta je to, gde su ti građani punili te svoje bicikle do sada, ako do sada nismo imali ovaj solarni terminal? Prosto, bruka je uopšte govoriti o tome da se za 2012. godinu iz fonda dalo 90 miliona za promotivne aktivnosti koje je uglavnom vodio list "Blic", da su iz ovog fonda data sredstva za pesmarice, pretpostavljam da je ona pesma "razbole se lisica" iz te pesmarice, da je Udruženje za meno pauzu dobilo 1,35 miliona za nekakva istraživanja. Znači, to nema veze sa zelenom ekonomijom.

Molim vas, razmislite o tome. Nemojte ukinuti dobru instituciju zarad toga što je u njoj rađeno to što je rađeno. Postoje službe u ovoj državi, postoje institucije u ovoj državi koje time treba da se bave. Zaista nemam ni malo sentimentalnosti u tom smislu. Nešto što je važno za ekologiju treba da ostane, a ako neko drugi nije radio u korist toga, pa znate ko se tim bavi.

S druge strane, kada ukinete ovaj fond vi ćete doći u strašno jedan veliki pravni vakum, jer ostaju na lokalu takvi fondovi, jer ostaje pokrajina koja ima takav fond. Još uvek važi Zakon o zaštiti prirode, još uvek važe neki drugi zakoni, Zakon o upravljanju otpadom i oni se svi moraju menjati u tom pravcu.

Nemojte ukinuti fond, ukinite, recimo, ja ću predložiti bez trunke sentimentalnosti, Agenciju za zaštitu životne sredine. Imate Zavod za zaštitu životne sredine koji je fantastičan, koji je na nivou svih evropskih institucija, koji je potpuno unižen i spušten na nivo nekakve piljarske radnje u kojoj se izdaju dozvole za sve i svašta i mole investitori – nemojte izdavati više ovakve dozvole, uništiste sve ovo malo prirode.

S druge strane, preći ću na Zakon o jonizujućem zračenju i nuklearnu sigurnost, koja je jako važna. Ulazite u pravni vakum jer je reč o nadležnosti. Niste promenili Zakon za nuklearnu sigurnost. Za nuklearnu bezbednost je nadležno Ministarstvo obrazovanja i nauke. Za jonizujuće zračenje nadležno je Ministarstvo za zaštitu životne sredine. Znači, promenite Zakon o ministarstvima da biste mogli nešto da uradite u tome.

S druge strane opet hoću da prokomentarišem nešto i volela bih da ne bude sad stavljeno DSS da brani nuklearne objekte Srbije. To je javno preduzeće koje smo mi najviše napadali i o čijim smo troškovima mi najviše govorili, ali sa druge strane razmislite o ovoj stvari. Kada nuklearne objekte Srbije ukinte kao javno preduzeće i prevedete u zavod, nad njima će biti važeći Zakon o javnim službenicima. Time dovodite u opasnost građane Srbije da se o nuklearnoj bezbednosti staraju oni koji će imati 20.000 platu. Nisam sigurna da će neko prihvatiti da radi tako važne poslove, toliko odgovorne poslove i toliko opasne poslove za tu cifru. Samo vas usmeravam da razmislite o tome. Nemam nameru da vam dajem savete u tom smislu jer niti zastupam nuklearne objekte Srbije niti to može da bude nešto što hoću da kažem.

U redu je, ukinuli ste naknade i to je u redu, 16 naknada je u ovoj oblasti ukinuto i to je potpuno u redu, ali vas molim da razmislite o tome da zakone jednostavno dovedete u vezu, jer potpuno se ne slažu zakoni u oblasti životne sredine. O hemikalijama nemam vremena da govorim. Hvala vam.

Hvala gospodine predsedavajući. Saslušala sam ovaj lament koji je zvučao – otišao sam sa vlasti, nije mi lako. Verujem da vam nije lako, mediji su puni skandala koje ste napravili. Da li ste ih napravili, ne znam, jer se pojavljuju neka različita tumačenja koliki nam je javni dug, pa različita tumačenja koliki ste dug vi ostavili. To ćemo saznati verovatno ukoliko institucije budu radile svoj posao.

Vratila bih se na stručni deo. Pominjete da ste ulagali u zaštitu voda. To nije nadležnost vašeg ministarstva. Zaštita voda nije bila vaša nadležnost. Zaštita javnog zdravlja takođe nije bila vaša nadležnost. Imali smo ministarstva koja su se tim bavila. Razumem da ste vi želeli da pomognete, da ste imali dobru nameru, ali ste zato napravili magareću uslugu da se jedna institucija, koja je vrlo značajna za ekologiju Srbije, dovede do toga da se ukida. Ponovo molim, razmotrite druge mogućnosti, jer ako neko pravi krivično delo onda za to da odgovara, ali institucija nije kriva za to.

Ono što moram da vam kažem oko tog javnog zdravlja. Bilo bi zanimljivo da ste recimo decu u Zajači pomogli, pa da se vidi zbog čega su ona stradala, zbog čega su ona bolesna, pa da sada imamo rezultate tog istraživanja i da o tome pričamo. Nemamo ništa od toga. Ostaćete, nažalost, upamćeni po tome što ste mnogo hteli, mnogo želeli, mnogo pričali, a uradili ste kontra onog što ste pričali. Ono što je moja konstatacija, kada ste navodili cifre i koje se cifre ovde spominju, kada je u pitanju zaštita životne sredine, u zaštiti životne sredine je bilo novca iako se priča da nije bilo. Novac je nažalost otišao neznano gde.

Nadam se da ćemo jednoga dana znati gde je otišao i nadam se da ćemo to uložiti tamo gde mu je mesto, jer nije vam bilo mesto da budete predsednik upravnog odbora ovog fonda, nije vam bilo mesto. Bivši ministar zaštite životne sredine Aleksandar Popović koji je i te kako uložio svoje znanje da osnuje ovaj fond, nikada mu ne bi palo na pamet da bude predsednik upravnog odbora. Tim što ste bili predsednik upravnog odbora napravili ste i fondu i sebi ovo što danas pričamo. Hvala.

Izvestilac sam Odbora za zaštitu životne sredine. U toku današnje sednice smo razmatrali tri zakona koja su bila na dnevnom redu našeg odbora. Prvi je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti od jonizujućih zračenja i nuklearne sigurnosti, drugi je Predlog zakona o izmenama Zakona o hemikalijama i treći je Predlog zakona o prestanku važenja Zakona o Fondu za zaštitu životne sredine. Odbor je većinom glasova usvojio sva tri zakona u načelu, s tim što moram da kažem, a to ću govoriti i kasnije kada budem govorila u ime moje poslaničke grupe, da smo imali nekih pitanja i da ćemo moliti ministra, odnosno gospođu Zoranu Mihajlović da nam te stvari razjasni. Hvala.

Hvala gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici.
Zahvaljujem se predlagaču zato što je imao sluha da prihvati amandman, mada moram da kažem da on zaista jeste tehničke prirode i reći ću o čemu se radi.
Radi se o rešenju o vremenu i mestu rođenja, sud je dužan da donese to rešenje u roku od 90 dana. U stavu 3. kaže o žalbi na rešenje, o vremenu i mestu rođenja sud odlučuje u roku od 60 dana od prijema žalbe. Moj predlog je da se ovaj rok skrati i da bude 30 dana. Ponovo se zahvaljujem predlagaču zato što je to prihvatio, mada bih više volela da je prihvatio prethodni amandman moje koleginice Milice Radović, jer on zaista suštinski menja nešto u ovom zakonu, a moj je samo tehničke prirode.
U usmenom obrazloženju, koje je predstavnik predlagača gospodin Cvijan dao u toku prethodnog dana, odnosno onog dana kada smo govorili u načelu i danas. Između ostalog je rečeno zašto je ovaj zakon, ovolike izmene i dopune Zakona o parničnom postupku se predlažu odmah na prvoj vanrednoj sednici, odmah posle letnje pauze, jeste potreba da se reši problem pravno nevidljivih osoba, odnosno osoba koje žive bez dokumenata u Srbiji. Naročito onih osoba koje nisu upisane ni u matične knjige i na osnovu svega toga ne mogu da ostvare svoja građanska prava, kao što su pravo na rad pre svega, mada vidim da i drugi građani Srbije koji su upisani u matične knjige koji imaju urednu dokumentaciju, ovo pravo ne mogu da ostvare. Takođe ne mogu da ostvare ni ovo drugo pravo na socijalnu zaštitu, na zdravstvenu zaštitu, pravo na obrazovanje, naročito visoko obrazovanje i naravno govorim sada o ovim prvim građanima, znači apartridima, ne mogu realno da učestvuju u životu društva.
Moj amandman je bio na tragu ove brzine koju je predlagač napomenuo, pa eto vidim prihvatio ga je, jer je razumeo da sam dobronamerna, kako kaže. Inače molim da više ne razgovaramo o tim kategorijama dobronamernih i nedobronamernih amandmana, jer to prosto nije suština parlamentarizma, a mislim da se malo kosi i sa logikom da ja podnosim nedobronamerni amandman. Prosto podnosim ga zato što mislim da on nešto popravlja. Volela bih da to malo ostavimo po strani za neku drugu raspravu a ne ovde u sali.
Moj utisak je da se malo priča o onoj drugoj strani, danas je gospodin Cvijan o njoj više govorio i volela bih da o toj strani govorimo, a to je da još jedna potreba stoji iza ovog brzog podnošenja predloga, a to je potreba pritiska od strane EU da se problem apartrida u Srbiji reši. Da se reši pitanje građana koji žive bez dokumenata, odnosno osoba, više nisu građani ako nemaju nikakva prava. Srbija bi po tome trebala da bude prva zemlja u regionu, koja će rešiti ovaj problem i pročitaću izjavu zato što ne bih volela da to bude da govorim napamet. Kaže – Srbija je svesna o problemima apartrida, osoba bez državljanstva i zajedno sa UNHCR radi na njegovom rešavanju, a usvajanjem izmena Zakona o vanparničnom postupku, mogla bi da postane prva zemlja regiona koja će rešiti pitanje apartridije, ocenio je danas šef kancelarije UNHCR za Srbiju, Eduardo Argoleda.
Dakle, zaista postoji u tome, pri tom je gospodin Cvijan pročitao danas i mišljenje Evropske komisije, odnosno i jedan i drugi izveštaj o svemu tome, i Komiteta za prava detata, što je svakako jedan od načina pritiska EU.
Moram da napomenem još jednu činjenicu koja je vrlo važna za ovo što hoću kasnije da izložim, a to je da je Srbija tek u decembru 2011. godine pristupila Konvenciji o smanjenju apartridije iz '61. godine. Znači, 2011. godine smo tome pristupili. Zbog čega se Srbija, zapravo, onda požuruje u celoj ovoj proceduri.
Pokušaću da odgovorim na to, navodeći nekoliko činjenica. Prva činjenica se odnosi na to da li Srbija ima zvanične podatke o broju lica bez dokumenata. To sam govorila i u načelnom pretresu. Gospodin Cvijan je govorio o nekih 15-20 hiljada, vrlo rastegljiv pojam, lica, Saša Janković, Zaštitnik građana u svom izveštaju u proleće 2012. godine govori o 30.000 lica. Kada govorimo o broju lica koja nisu upisana u matične knjige opet dolazimo do nekih različitih podataka. Izveštaj gospodina Jankovića kaže 6.000 lica imamo koja nisu upisana u matične knjige, gospodin Cvijan je isto rastegljivo od 5.000-6.750 takvih lica naveo. Znači, nemamo precizne podatke, to smo se složili i u načelu. Nemamo zbog toga što smo propustili razne prilike između ostalog i popis koji je mogao da dođe do tog broja.
Potreba nam je da donesemo zakon kako bi smo rešili problem 6.000 lica koja treba da budu upisana u matične knjige. Kada budemo rešili problem tih 6.000 lica, da li će onda zakon prestati da važi? Naravno da neće. Onda dolazimo do taga, zašto Evropska komisija, zašto Evropa, zašto EU želi i požuruje nas da ovaj zakon donesemo. Čini mi se da oni zapravo žele da reše svoj problem naših građana koji žive na njihovoj teritoriji, kao nepoželjni građani, i oni žele da nam ih isporuče, odnosno da ih vrate u Srbiju. Što je sasvim normalno da niko ne tumači kako sam šta rekla, Srbija mora da prihvati svoje građane, to je osnovna stvar, Srbija mora da prihvati svoje građane kada se vrate u Srbiju.
Ono što je osnovno pitanje je, gde će sada ti građani, ako nismo usvojili ovaj amandman gospođe Radović, da budu vraćeni? Da li će da budu vraćeni tamo gde oni kažu da su rođeni sa dva svedoka, ili tamo gde su rođeni ili njihovi roditelji? Ako su, recimo, rođeni u mom Valjevu, da se vrate u Valjevo ili ako su rođeni u Prištini da se vrate u Prištinu. Mislim da je to osnovno pitanje kojim se ovaj zakon bavi i treba da se bavi i zbog toga je amandman gospođe Radović vrlo važan u celom sklopu ovog zakona. Zapravo, niko ne govori, ni predlagač, ni bilo ko iz poslaničke grupe koja je predložila ovaj zakon, ne govori šta je suština ovog zakona. Ne govori o tome da se on odnosi na izbeglice.
Ne odnosi se na izbeglice, odnosi se na to kako ćemo se mi postaviti prema problemu 6.000 ili da li 6.000 ili će biti 100.000 ili ne znam koliko hiljada, ali bih volela da kao odgovorni ljudi, kao narodni poslanici otvoreno razgovaramo o tome na šta se ovaj zakon odnosi, kako ćemo da regulišemo sve to, jer ovaj problem jeste problem i mora biti na pravi način ovde regulisan. Hvala vam.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, danas smo u sali pričali o mnogo toga ali smo malo govorili o zakonima koji su pred nama i o tome koliko veliki problem pokušavaju da reše predlozi zakona koji su danas pred nama. Jedan od problema, a ja hoću da govorim o izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku, jedan od većih problema u ovoj zemlji jeste apatridija a to su zapravo pravno nevidljive osobe u državi, osobe koje nemaju dokumenta, nisu upisane u knjige rođenja i jednostavno to su osobe koje nemaju prava da bilo koje građansko i ljudsko pravo, ako drugi građani Srbije imaju takva prava uopšte kad pogledamo u kakvoj situaciji žive, ispune – pravo na rad, pravo na zdravstvenu zaštitu, pravo na socijalnu zaštitu, obrazovanje, a na kraju i politička prava da biraju i da budu birani. Zapravo, to su oni građani i one osobe koje apsolutno ne učestvuju u životu ove države i ovog društva.
Naravno da je potpuno jasno da je raspad države, siromaštvo, migracije, sve ono u čemu je Srbija živela u poslednjim decenijama 20. veka doprinelo tom problemu značajno. Ali, ono što se danas neprekidno provlači i gospodin Cvijan pokušava da nam objasni a mislim da je vrlo važno da to razjasnimo do kraja je to da tačan broj osoba koje žive bez dokumenata i broj osoba koje nisu upisane u matične knjige ne postoji. Tačna procena ne postoji jer je niko nije uradio. UNHCR jeste godinama unazad radio na ovom problemu i sa osobama koje nemaju dokumenta, ali se zapravo ne zna tačan broj osoba koje nemaju dokumenta i osoba koje nisu upisane u matične knjige.
Koristiću podatke koje je dao gospodin Saša Janković, Zaštitnik građana, na konferenciji koja je bila posvećena, ovde u Skupštini početkom 2012. godine, upravo ovom problemu i u tom izveštaju se govori o 30 hiljada osoba koje nemaju dokumenta i govori se o šest hiljada ljudi koji nisu upisani u matične knjige, što ovaj postojeći problem još više produbljuje. Potpuno je jasno da se radi o osobama koje žive na marginama društva, siromašnim osobama, osobama koje imaju nisko obrazovanje i ne mogu da se izbore same sa ovim problemom i da je stvar toga da država mora da se izbori sa tim.
Interesantno je, recimo, da je Ministarstvo za lokalnu samoupravu i za ljudska i manjinska prava propustilo priliku da popis koji je bio u jesen 2011. godine, upravo iskoristi u cilju da se sazna broj osoba koje nemaju dokumente i nisu upisani u matične knjige, ali nažalost ništa nije urađeno po tom pitanju. Isto tako je ovo ministarstvo imalo jedan projekat i dalo je otprilike oko pet miliona dinara da se sazna tačan broj osoba koje nisu upisane u matične knjige, ali se takođe podatak nije saznao.
Sa druge strane, ovo ministarstvo je bilo predlagač Zakona o matičnim knjigama i urađen je jedan korak u tom pravcu. Oni su u 2009. godini, na osnovu ovog zakona, upisali 9.573 osobe, a bilo je podneto 9.876 zahteva. Znači, 303 zahteva nisu prihvaćena. U 2010. godini je bilo 9.072 zahteva, a prihvaćeno je samo 7.996 zahteva. Znači, 1.176 zahteva je odbijeno i to su osobe koje se pojavljuju u ovoj grupi osoba koje će ovaj zakon verovatno morati da reši.
Ministarstvo za lokalnu samoupravu je smatralo da je zaista problem u propisima koji već postoje, da je potrebno da se ti propisi bolje primenjuju i da je stvar samo toga, ali je upravo to ministarstvo bilo zaduženo da se ti propisi primenjuju, da se kontroliše kako se primenjuju i da rešava pitanje koje ove ljude može dovesti do toga da imaju dokumentaciju. Nažalost, to ministarstvo nije prepoznalo.
Sasvim je očigledno da su u pitanju i procedure i birokratska praksa državnih organa koja je prekomplikovana. Predlog zakona koji je pred nama je otišao u potpuno drugu krajnost. Toliko je to pojednostavio, da ove zloupotrebe i mogućnost zloupotreba o kojima govorimo, vrlo su realne i tu treba naći meru. Svojim amandmanom smo pokušali to da ispravimo.
Jasno je da se ovde radi o marginalizovanim društvenim grupama i da je potrebno pojednostaviti proceduru. Mislimo da ste u predlogu koji ste kao poslanička grupa dali 13. avgusta, možda za nijansu bili bolji nego ovo što ste popravljali 25. ili 26. avgusta. Ne znam šta se to dogodilo u tih 13 dana da se toliko stvari promeni.
Zaštitnik građana je, inače, reagovao 2012. godine, zapravo podneo je inicijativu i tražio da i Ministarstvo pravde i Skupština nešto urade po tom pitanju. Nažalost, ništa se od toga nije dogodilo. Jedna grupa nevladinih organizacija, koja se bavila ovim problemom u prošlosti, je dala jedan predlog ovog zakona, ali je istina da taj predlog zakona nije nikada došao na dnevni red, jer je tadašnja predsednica Skupštine izjavila da je inicijativa došla baš u nezgodno vreme pred izbore, pa je to bila jasna poruka građanima, a vidim da se to i danas provlači, da kada su izbori onda država staje i sve što treba da se radi u državi nema veze, ne može, izbori su. Znači, ne može biti to razlog. Očigledno je da je onda ostavljen ovaj zakon za neko bolje vreme, kada država treba da garantuje ravnopravnost svih građana u ostvarivanju ljudskih prava.
Evo nekoliko tehničkih zamerki na koje pokušavate da odgovorite. Vidim i poslanici i ovlašćeni predstavnik. Uobičajeno je da je predlagač, naravno postoji i druga varijanta, pred Narodnom skupštinom Vlada, jer onda Vlada stoji ispred predloga svojih zakona. Naravno da postoji mogućnost da poslanička grupa bude predlagač, naravno da postoji mogućnost koju ste vi iskoristili da jednom date jedan predlog zakona, pa posle 12 dana drugi predlog zakona. Naravno, vrlo je jasno da zapravo mi nemamo mišljenje Vlade o ovim predlozima zakona i to je nešto što ostavlja jedan trag.
Sa druge strane, mi koji smo u parlamentu malo duže, kad god je predlagač u ime Vlade neko drugi, iza brda se valja nešto što ostavlja pitanje - šta se valja?
Zatim, ovaj broj o kome polemišemo, volela bih da prestanemo više da polemišemo o tim brojevima 6.750, 20.000 i slično. Mislim da moramo da kažemo jednu stvar. Ovaj zakon će se primenjivati i ubuduće. Neće se stati sa primenom zakona kad se ispuni norma od 6.500, ili 700 i ostalo. Znači, o tome moramo voditi računa.
Sledeće pitanje je i sa ti završavam, da li su zemlje u okruženju, koje takođe imaju ovaj problem, ovaj problem rešile? Na koji način su ga rešili i zašto mi trčimo pred rudu, kako bih rekla, jer očigledno je da trčimo pred rudu zato što nas neko tera na to? Hvala vam.

Hvala gospođo predsedavajuća. Meni je jako drago što isto mislimo o popisu, ali se nisam javila zbog popisa, zato što je to potpuno jasno. Javila sam se zbog toga što ste rekli upravo ono što uporno tvrdim i svi mi iz DSS. Ministar je danas trebao da bude ovde, pa makar da čujemo šta danas misli. Sutra će on da odgovara na neka druga pitanja. Neće se moći postavljati pitanje o tome. Dakle, što se nas tiče bilo bi jako delotvorno da je danas ovde ministar, i da danas razgovaramo o tome. Verujem vam na reč, ali nije to način na koji Skupština funkcioniše. Bilo bi jako dobro da to može da čuje svako od nas.

Sa druge strane, niste mi odgovorili na pitanje – šta se toliko promenilo u vašem shvatanju rešavanja problema u odnosu na ovo što ste dali 13. avgusta i na osnovu ovoga što ste dali 26. avgusta? Naročito me interesuje onaj deo – ko je to ko treba da pokrene proceduru pred sudom? Da li je to bilo koji građanin koji je zainteresovan za to, ili su to neki nadležni organi, ili je to organ starateljstva? Šta se u tom delu toliko promenilo? Hvala vam.