Stvarno ne znam kome da se obratim pošto na mestu predviđenom za predstavnike Vlade nema nikoga tako da ne znam da li je trenutak da možda sačekamo nekog ko treba da dođe jer ste pročitali ko je ovde danas ovlašćen da predstavlja Vladu.
Dobro, pošto izgleda nisam dovoljno jasna, da postavim pitanje koje je jednostavno: gde su predstavnici Vlade? Počeću da govorimo o ovom galimatijasu koji je sastavljen od četiri tačke, Predlogu zakona o potvrđivanju Evropske konvencije o predelu, što je jedna tačka koja se odnosi na zaštitu životne sredine i kulturu, zatim tri tačke koje su Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Indonezije o izbegavanju dvostrukog oporezivanja u odnosu na poreze na dohodak, Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Demokratske Narodne Republike Alžir o ukidanju viza za nosioce diplomatskih i službenih pasoša i Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Japana o ukidanju viza.
Dakle, namerno sam pročitale ove četiri stvari, pošto se potpuno jasno vidi da između prve i sledeće tri tačke nema ama baš nikakve veze, tako da ne znam po kom osnovu su one spojene.
Gospodin Đelić, potpredsednik, ministar u Vladi je ovde u prethodnoj tački ispričao ovo što se odnosi na tačku za koju su ga ovlastili da predstavlja, ovo Indonezija i zakon o potvrđivanju Ugovora između Srbije i Indonezije o izbegavanju dvostrukog oporezivanju u odnosu na poreze na dohodak, što je isto tako jedan zanimljiv slučaj kako se predstavnici Vlade odnose ovde prema Narodnoj skupštini, prema narodnim poslanicima i ne pričaju o tačkama koje su na dnevnom redu.
Dakle, s obzirom da se više puta ovde dogodilo da se zakoni iz oblasti životne sredine stavljaju u jednu zajedničku raspravu od po 17 zakona, od kojih su recimo 10 ili 11 sistemskih. O tome se nikad ne otvara adekvatna rasprava.
U ime poslaničke grupe DSS spremila sam priču koja se odnosi upravo na Predlog zakon o potvrđivanju Evropske konvencije o predelu, koja jeste delimično tačka koja se odnosi na zaštitu životne sredine, ali je istovremeno i tačka koja se odnosi i na kulturu. Volela bih da je ovde ministar kulture, koji voli da kaže da se bavi svojim poslom, i ministar zaštite životne sredine i prostornog planiranja, koji je takođe proglašen uz to i za najevropljanina, pa bi bilo zanimljivo da se malo bavi i poslom ministra zaštite životne sredine.
Dakle, Evropska konvencija o predelu je za Srbiju vrlo značajna jer je ona zapravo nastala pre deset godina i usvojena u Savetu Evrope, a u oktobru prošle 2010. godine u Firenci je bila upriličena proslava desetogodišnjice stupanja na snagu Evropske konvencije o predelu, naravno to obeležavanje tako značajnog datuma nije prošlo bez predstavnika Srbije. Tamo su bili predstavnici Ministarstva zaštite životne sredine i prostornog planiranja, zatim predstavnici Zavoda za zaštitu prirode i predstavnici Javnog preduzeća Vode Vojvodine.
Rekla sam već da je konvencija nastala u julu 2000. godine i to je prvi međunarodno priznat dokument koji je posvećen svim aspektima predela. Primenjuje se na celoj teritoriji država članica i obuhvata prirodne, urbane i ruralne oblasti. To je zapravo prvi dokument koji se odnosi na evropske predele i na njihovo očuvanje.
Cilj konvencije je, vrlo kratko rečeno, promovisanje zaštite predela u Evropi, kao i ono što je za nas naročito važno, upravljanje i planiranje predelom, ali i organizovanje međunarodne saradnje po svim pitanjima predela, sa posebnim akcentom na zaštićene oblasti, a Srbija je zemlja koja nije napravila nacionalni popis zaštićenih oblasti i bilo bi zanimljivo, da su ovde predstavnici Vlade, da o tome pričamo.
Srbija je potpisala ovu konvenciju 2007. godine i sada je konačno konvencija stigla na ratifikaciju u parlament, i meni će biti vrlo zanimljivo da posmatram koliko će se poslanika javiti da razgovaramo o ovoj temi, upravo zato što je napravljena jedna vrlo neformalna grupa zelenih poslanika u parlamentu, koju čine mnogi poslanici iz mnogih poslaničkih grupa, ali oni su samo tu kada se predstavlja ta grupa, ne kada se govori o zakonima za koje smo i oni i ja vrlo zainteresovani.
Zbog čega je Srbija zainteresovana za Konvenciju o predelu? Pre svega, moram da kažem da je ovo prvi dokument koji se smatra ključnim međunarodnim sporazumom i nosiocem evropskog standarda u procesu reformisanja politike zaštite i upravljanja predelima i kulturnim nasleđem.
Vrlo je značajno što ovaj dokument omogućava integralni pristup zaštiti predela i vrlo je značajno što uvodi predeo i kulturno nasleđe u politiku održivog razvoja. Politika održivog razvoja je nešto za šta se deklarativno Srbija jako mnogo zalaže, ali kada pogledamo zakone koje donosi iz ove oblasti vrlo smo skeptični da je to put kojim Srbija ide sa ovom vladom.
Ova konvencija govori o svim tipovima evropskog predela, i o onim koji su devastirani i degradirani, i onim predelima koji su zaštićeni i izuzetne lepote, o svim predelima, i urbanim i ruralnim i prirodnim, ali ono zbog čega je značajno da Srbija usvoji ovu konvenciju jeste to što ona govori o uvođenju mera zaštite, upravljanja i planiranja na nacionalnom nivou, što je jako važno, a što nama nedostaje, i saradnje na međunarodnom nivou.
Savet Evrope podstiče pojedinačno zemlje Evrope da preuzmu iste visoke standarde u zaštiti, planiranju i upravljanju predelom, što je logično, jer ne postoji ni jedan jedini dokument koji se na taj način bavi predelom, kao suštinskim faktorom za uspostavljanje ravnoteže između očuvanja prirodnog i kulturnog nasleđa s jedne strane, i njegovog korišćenja s druge strane, i nijedan dokument koji predeo ne vidi kao ekonomski vrlo važan resurs od koga zavisi i otvaranje radnih mesta.
Naravno, ova evropska konvencija o predelu je nastavak politike zaštite prirodnog i kulturnog nasleđa Evrope i ona se zbog toga oslanja na one dokumente koje je Evropa donela u ovom pravcu, to je Konvencija o zaštiti svetske, kulturne i prirodne baštine 1972. godine, Konvencija o zaštiti evropskih divljih vrsta i prirodnih staništa 1979. godine, Evropska konvencija o zaštiti arhitektonskog nasleđa 1985. godine i Evropska konvencija o zaštiti arheološkog nasleđa iz 1992. godine.
Naravno, u vezi sa ovim konvencijama koje sam navela i u vezi sa konvencijom o kojoj pričam tu je i niz međunarodnih inicijativa koje je Srbija delimično podržala.
Konvencija predstavlja delovanje Saveta Evrope u oblasti i prirodnog i kulturnog nasleđa, u oblasti prostornog planiranja, životne sredine i lokalne samouprave i zato je vrlo važno da pogledamo zakone koje je Srbija donela u ovoj oblasti. Ja ću kasnije da se vratim na te zakone da vidimo da li je baš u Srbiji napravljen teren za primenu Evropske konvencije o predelu.
Konvencija definiše predeo kao područje kakvim ga vide lokalno stanovništvo i posetioci, čije vizuelno obeležje i karakter predstavljaju proizvod delovanja prirodnih i/ili kulturnih faktora. Dakle, predeo je celina prirodnih i kulturnih faktora, prirodnih i kulturnih komponenti koje se ne mogu odvojiti, nego se posmatraju kao jedno i posmatraju se zajedno.
Predeo je značajna komponenta životne sredine i ljudskog okruženja, bez obzira da li se nalazi u gradu, selu ili se radi o prirodnom predelu i da li je to običan predeo, degradiran, devastiran ili predeo izuzetnih lepota.
Ono što je vrlo važno za Srbiju, a pre svega zato što je potpisnik Arhuske konvencije, koja javnost uvodi kao važan element donošenja odluka u oblasti zaštite životne sredine, jeste to što takođe ova konvencija govori o tome da treba podsticati javnost, kako bi se što aktivnije uključila i učestvovala u donošenju odluka, planiranju i upravljanju, i kako bi javnost konačno shvatila koliku odgovornost ona sama ima kod donošenja odluka i za ono što se događa u njenoj okolini.
Kada već govorimo o javnosti, ova skupština je imala jedan zanimljiv slučaj pri donošenju izmena i dopuna Zakona o zaštiti prirode, gde su se praktično nevladine organizacije i stručna javnost uključili u komentarisanja izmena i dopuna koje ovaj zakon nosio.
Naravno, DSS je podržala napore javnosti, napravili smo amandmane koji su potpuno podržavali ovo i praktično, tu je javnost izvršila onaj odlučujući uticaj i Ministarstvo je odlučilo da ipak ne ide sa takvim režimima zaštite, kako je nudilo, a koji bi bili katastrofalni i pogubni, nego da nešto poprave u tom smislu.
Drugi primer je skladištenje opasnog otpada po naseljenim mestima i gradovima Srbije i vrlo je zanimljivo da taj veliki projekat tih skladišta opasnog otpada, naš najevropljanin u oblasti zaštite životne sredine, predstavlja po Srbiji u okviru Zelenog talasa, tako da bi neko možda i mogao da pomisli da to što on nudi jeste za zaštitu životne sredine dobro po Srbiju.
Međutim, javnost se, hvala bogu, buni, nevladine organizacije, stručna javnost govori o tome, tako da ovaj naš veliki biznismen, koji jako dobro prodaje sa svojom privatnom firmom kompjutere širom Srbije, javnim preduzećima i ustanovama, ne nailazi uvek na dobar prijem, a pri tom ima problem sa popunjavanjem upitnika koji se odnosi na firme, ipak ima otpor u javnosti, što je dobro.
Sva sreća, javnost prepoznaje koliko je ova oblast važna za nju, postaje sve zainteresovanija i upućenija, i sva je sreća da javnost konačno preuzima ulogu koja joj je potrebna, a to je da inicira i da kontroliše.
Važnost ratifikovanja ove konvencije za Srbiju ogleda se i u činjenici da će države potpisnice ostvariti saradnju na tri nivoa, na nivou tehničke i naučne pomoći putem razmene iskustva, što je za Srbiju dragoceno, jer mi prolazimo neke početne korake koje su mnoge zemlje Evrope davno prošle i vrlo nam je značajno da dobijemo i njihova iskustva, ali i tehničku pomoć u tom smislu.
Druga oblast je razmena stručnjaka za ovu oblast, jer u Srbiji nemamo stručnjake tipa onih koji će se baviti samo ovim oblastima i zbog toga je potrebna razmena iskustva. Treća je razmena informacija o svim pitanjima sadržanim u odredbi ove konvencije.
Sada bih se vratila na ono što sam malopre obećala, a to je jedna kratka analiza zakona koji se odnose na ovu oblast koji su vrlo važni i koje bi trebalo komentarisati. Prvi od njih je Zakon o zaštiti prirode, izmene i dopune Zakona o zaštiti prirode. Zakon je zanimljiv zato što uvodi pojam predela i zaštite predela u cilju očuvanja njegovih osobenosti i raznovrsnosti i zato što uvodi jedinstvo i estetske vrednosti, kao i omogućavanje tradicionalnog korišćenja prirodnih vrednosti.
Zaštita, upravljanje i planiranje predela bi trebalo da se zasniva na identifikaciji predela i proceni njegovih karakterističnih i značajnih obeležja na osnovu jasnih i preciznih kriterijuma, koje nažalost ovo ministarstvo nije donelo, a koje bi trebalo da donese, i to bi trebalo da ih donese što pre.
Ono što takođe nemamo, a vrlo je važno da imamo i to što pre da imamo, jesu osnovne smernice zaštite unapređenja i upravljanja predelom, prostornim i urbanističkim planovima. Ove smernice treba uneti i u plansku i u projektnu dokumentaciju, kao i u programe upravljanja i korišćenja prirodnih resursa i dobara.
Kada je o ovom zakonu reč, a malopre sam pomenula da je predlog pratila opasno režirani režimi zaštite i da su amandmani koje je DSS napravili, koji su pratili zahteve stručne javnosti i 30 nevladinih organizacija, zaustavili praktično veliku štetu koja se spremala u oblasti zaštite zaštićenih područja.
Sledeći zakon o kome treba progovoriti pomalo je zakon o proceni uticaja, Zakon o strateškoj proceni uticaja i izmene i dopune Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu. Ovi zakoni, zapravo jedan zakon, bave se isključivo predelima izuzetnih odlika koji zavređuju visok stepen zaštite.
U ostalim slučajevima nema pomena o ozbiljnijim i dubljim analizama uticaja na karakter i strukturu predela i upućuje se samo na uočavanje vizuelnih promena, što je svakako više nego dovoljno našim suptilnim investitorima koje najčešće, da ne kažem u 100% slučajeva, vodi zarada i obavezno atraktivni predeli, ali ne da ih sačuvaju za pokoljenja. Ovo naravno treba da zvuči kao šala, iako je gorko ali i vrlo istinito.
Ako neko ozbiljan, a pod tim ozbiljnim smatra, ja bar smatram da taj ozbiljan treba da bude država, dakle, ako neko ozbiljan ne ograniči zakonom apetite investitora u zaštiti životne sredine i u proceni uticaja onoga što oni rade na životnu sredinu, bojim se da se Srbiji neće pisati dobro.
Kad kažem svaka ozbiljna vlada, ne govorim naravno o ovoj vladi koja se isključivo trudi da pokaže svima da Srbija nije ozbiljna država i da slučajno ne pomisle da je Srbija ozbiljna država. Zahvaljujući njima Srbija je jedna tužna država, u kojoj žive gladni i ljudi bez nade.
Ljudi koji nikako ne žive do Nove godine, kako im poručuje predsednik Boris Tadić, nego od danas do sutra; do Nove godine je pitanje da li će armija od 700.000 ljudi, koji žive ispod granice siromaštva, ili ona armija od milion i 300.000 onih koji su siromašni, ili se nalaze na samoj granici siromaštva; ili ona armija od 178.000 ljudi koji imaju više sreće od drugih pa primaju socijalnu pomoć.
To naravno ne treba da govorim o onim penzionerima kojih je 343.000 koji primaju penziju manju od 11.000 hiljada, što naravno ne smeta nekim mojim kolegama, koji vole da kažu da su oni jedini i isključivi predstavnici penzionera, a da jedna njihova plata vredi, ili ono što primaju mesečno, vredi kao 20 penzija ovih penzionera.
Dalje, ono što je zanimljivo i što treba prokomentarisati ovde, a nemeće se prosto je ono što je gospodin Tadić dalje izjavio Srbiji, građanima koji su nestrpljivi bez razloga, pa se građani pitaju da li je sam ovo pisao, jer su vrlo zabrinuti ako jeste: To vam je kao trudnoća. Mi se nalazimo u procesu sazrevanja tog ekonomskog ploda i prosto ne mogu da obećam da će majka Srbija roditi brže nego što je vreme. To nema veze sa izborima, nego sa prirodnim sazrevanjem.
Jasno vam je zašto se pitaju da li je sam pisao. Uz to moram da kažem još jednu činjenicu, gospodin Tadić bi morao da zna da trudnoća predstavlja nadu, da predstavlja donošenje ploda i novog života. Zahvaljujući njemu i njegovoj Vladi u Srbiji više života nema. U Srbiji je svaka nada i svaki život ubijen.
Hajde da se vratim na ovaj zakon o proceni uticaja na životnu sredinu. Zakon je definitivno pripremljen za promene, jer nije u skladu sa principom planiranja, upravljanja i zaštite koje uvodi Evropska konvencija o predelu. Očekujem da će on uskoro da se nađe pred poslanicima, pošto je vrlo težak i za primenu, a to smo govorili kad je o tom zakonu bilo reči.
Sledeći je Zakon o planiranju i izgradnji iz 2009. godine. Čovek zaista mora dobro da se pomuči da bi u ovom zakonu prepoznao koncept zaštite predela. Ovaj zakon se upravo i najavljivao kao onaj koji poštuje ovaj koncept i upravo se reklamirao, upravo na ovaj način na koji se i ova vlada koja je aktuelna i ova koalicija na vlasti govore o sebi da su reformatori, ali da su reformatori samo na rečima.
Dela im pokazuju nešto drugo. Pokazuju da zapravo o reformi nema ni reči. Evo jednog malog primera. Poslednji primer je Zakon o izboru narodnih poslanika, koji je ovde na ovoj sednici bio. U mandatu od deset godina nema većih boraca za ženska prava, za rodnu ravnopravnost, za politička prava žena od njih, za jezik koji je rodno senzitivan.
Onda ono što je demokratsko pravo ženama obezbedila Vlada Vojislava Koštunice Zakonom o izvoru narodnih poslanika da 30% žena mora biti na listama, oni odmah dovedu do potpunog apsurda time što govore da taj zakon treba da dovede do toga da će na listama biti 30% žena, a onda kažu da će svaka četvrta biti žena. Ako sto podelite sa 4, dobićete 25%.
Samo govorim, i govoriću o tome kad bude bilo došlo vreme, ali samo govorim sa onog nivoa gde je potpuno jasno šta govore, a šta rade, šta su reči, a šta su dela.
Naravno, ministar Dulić nam je, kad je govorio o ovom Zakonu o planiranju i izgradnji, predstavio zakon kao onaj koji podržava koncept zaštite predela zasnovan na zaštiti prirodnih, kulturnih i istorijskih vrednosti. Danas je potpuno jasno da elementi svega toga mogu da se traže mikroskopima, jer nema ih u realnom životu. Taj zakon je zapravo ubio svaku mogućnost da građevina bude ono što je nekada bila u ovoj zemlji.
Imamo zatim Zakon o prostornom planu RS 2010-2020. godine. Moram da kaže i zanimljivo je da se u ovom dokumentu pojavljuje pojam predela, koji je definisan na isti način kao i u Konvenciji.