Gospodine predsedavajući, imam informaciju da više nemamo direktnog prenosa ove sednice, iako još uvek nije 18.00 časova, o tome nismo obavešteni, ali to me uopšte ne čudi.
Kada je prosveta na redu i kada se u ovoj skupštini raspravlja o zakonima iz ove oblasti radimo noću, radimo nedeljom, radimo subotom po podne i pre podne, kada su neke važne utakmice, kada su neke olimpijade i slično, tako da ova vrlo važna delatnost, za koju su sigurno zainteresovani svi građani Srbije jer imaju decu, ako nemaju nikog drugog, ima ovakav tretman u Narodnoj skupštini.
Osim toga, interesantno je da taj papir, kako reče gospodin ministar, koji očigledno nema vremena da čuje sve, jer očigledno nije odrađen posao kako treba, odnosno da je svako dobio izveštaj Vlade... Velika je razlika između tehničkog papira i izveštaja Vlade, u kome stoje vrlo jasna obrazloženja zbog čega je nešto prihvaćeno a zbog čega nešto nije prihvaćeno.
Svi mi koji smo podnosili amandmane imamo potrebu da dođemo direktno do ministra, pa se istovremeno sad pravi konfuzija, gospodin Magda priča, ja pitam. To je apsolutno neadekvatan način da se radi na ovako važnim zakonima. Tražim od vas kao predsedavajućeg danas, od gospodina ministra i od gospode iz Ministarstva da se zaista ovoj oblasti posvetimo danas na pravi način, a ne da pravimo ovakav haos od samog početka.
Podneli samo amandman na član 3. stav 2. Vi ste u zakonu predvideli da bliže uslove i način ostvarivanja ishrane, nege i preventivno-zdravstvene zaštite propisuju zajedno ministar nadležan za poslove zdravlja i ministar nadležan za poslove obrazovanja. Smatramo da je ovaj koncept davno prevaziđen. Na kraju krajeva, neprevaziđen je i koncept da se predškolsko vaspitanje... Pravo da upravljaju ovom važnom oblašću do 2003. godine imala su tri ministarstva i tri ministra su rukovodila ovom oblašću. Taj koncept je zbog neefikasnosti i glomaznosti napušten. Nema razloga da ga vi sada zadržavate u delovima, manjim ili većim.
Predložili smo da bliže uslove i način ostvarivanja ishrane, nege i preventivne zdravstvene zaštite propisuje ministar zdravlja. On je za to nadležan i potpuno je stručan za to. Nema razloga da pitanje nege, preventivne zdravstvene zaštite propisuje ministar prosvete; on ima svoj deo u ovom poslu i treba da ga zadrži. Hvala.

 Smatram da mi poslanici opozicije treba da radimo svoj posao. Ove amandmane smo napisali upravo zato što imamo ideju da ovaj zakon popravimo. To što nema prenosa, što ćemo večeras u noćne sate, kada sva deca sigurno gledaju program, i naročito njihovi roditelji, koji nemaju druga posla jer ne idu sutra na posao, pa mogu posle dvanaest, kada bude prenos i gospodin Tijanić pusti ovu sednicu u odloženom prenosu… Mi ćemo svoj posao raditi kako treba, branićemo svoje amandmane onako kako smo smatrali da treba kada smo ih pisali.
„Bliže uslove i način ostvarivanja socijalne zaštite sporazumno propisuju ministar nadležan za poslove socijalne politike i ministar“. Niste napisali koji, podrazumeva se da je ministar prosvete, jer se radi o ovom zakonu. To je vaš predlog.
Ponovo ovde dolazimo do jednog neefikasnog sistema; zašto bi pitanja socijalne nadležnosti, socijalne zaštite trebalo da rešava ministar prosvete? On je ministar prosvete, treba da rešava ono što je u njegovom domenu. Zbog toga smo... Opet se pozivam na koncept koji smo napustili, ne samo mi, nego su napustili mnogi u svetu. Zbog efikasnosti sistema, a pre svega zbog nadležnosti, molim vas, za ovo pitanje je nadležan ministar za socijalnu zaštitu, nije nadležan ministar za prosvetu, nemojmo ga trpati tamo gde on ne može da rešava ništa. Hvala vam. Prosveta ima dovoljno problema da ministar prosvete treba da se bavi njom. Hvala.

Hvala, gospodine potpredsedniče. U Predlogu zakona u članu 5. stav 2. glasi: „Za pripadnike nacionalne manjine vaspitno-obrazovni rad ostvaruje se na maternjem jeziku, a može i dvojezično ili na srpskom, ako se za to opredeli najmanje 50% roditelja, odnosno staratelja dece.“
Vi ste zaboravili da ste predvideli inkluziju. Kada govorimo o tome, imamo jednu grupu dece koja koristi jezik znakova a vi se jednostavno u ovom zakonu niste setili da im na bilo koji način date prava koja im pripadaju.
Zbog toga smo smatrali da je potrebno da se posle stava 2. u članu 5. doda novi, treći stav koji treba da glasi: „Vaspitno-obrazovni rad sa decom koja koriste jezik znakova ostvaruje se po prilagođenom ili posebnom programu i izvodi se na jeziku znakova i pomoću sredstava tog jezika, zavisno od potreba i mogućnosti dece.“ Na ovaj način, ubacivanjem ovog stava, praktično svi sledeći stavovi menjaju redosled i postaju stavovi 4, 5. itd.
Mislim da ovaj amandman treba prihvatiti. Iz ovoga ovde vidim, piše – Odbor za prosvetu nije prihvatio amandman. Volela bih od ministra da čujem razlog zbog čega ovaj amandman nije prihvaćen. Hvala.

Pošto je ovo suštinski važan amandman, mislim da mi i ministar treba da pokušamo da se razumemo. Mi nismo tu napisali da treba da ima položeno, niti postoji ispit koji se polaže, da se razumemo, ni u osnovnom zakonu, niti u ovom zakonu. Dakle, nismo mi na nekim drugim pozicijama. Mi samo hoćemo da motivišemo roditelje i ljude koji rade u obrazovanju, i ministre i nas poslanike da radimo na većem obuhvatu dece koja idu u pripremni predškolski program.
Nemojte da vas demantujem ako vam govorim činjenice i podatke iz analize koliko nam je dece obuhvaćeno ovim. Mi se dičimo da je nekih 95%, ali mi imamo samo 60% dece koja u zakonskom minimumu vremena pohađaju predškolski program. Upravo te grupe koje su manjinske, koje su ranjive, koje zaista treba da pohađaju ovaj program, pohađaju ga u nekom tako malom i zanemarljivom procentu da je naš zadatak da im i zakonski omogućimo da pohađaju i da imaju veći obuhvat.
Zato mislim da smo mi vrlo precizno ovde napisali da se to oročava vremenski; da vremenski završe, makar i sa minimalnim brojem časova. To je naša ideja i mislim da smo je mi dobro usmerili. Možda niste dobro razumeli naš amandman, ali ja sam zato i smatrala da nam je potreban onaj papir, kako vi kažete, da vidimo kako ste razumeli naš amandman. Mi tražimo da se vremenski završi program, a ne da se položi ispit pa da se to računa. Jer, taj ispit ne postoji.

Mi upravo insistiramo na tome da ne bude ono – ja sam pošao u predškolski program, bio sam sedam dana, dobio sam uverenje i sad sam miran. Niti tražimo da onaj ko ne dobije takvo uverenje ne može da ide u prvi razred, to bi bila karikatura toga što vi hoćete da nam kažete. Mi tražimo da on makar minimalan broj časova bude u tom predškolskom pripremnom programu. Zbog toga mislimo da je naše rešenje bolje.

Ja mislim da mi sada zaista vodimo jednu suštinsku diskusiju i da treba da nastavimo u tom pravcu. Vodi se evidencija, tako je. Hoćete li da mi kažete da onaj ko je mnogo izostajao neće imati uverenje da je pohađao pripremni program? Naravno da ne.
Dakle, potpuno smo u pravu kada vam kažemo – omogućite deci, naterajte roditelja koji ne želi da se na pravi način bavi svojim detetom, naterajte ga da dete pohađa pripremni program. Od toga ima korist i dete, i roditelj, i Ministarstvo i država Srbija. To je naša ideja.

Ministar očigledno sada pravi karikaturu od ovoga što mi pričamo. Tačno je da 95% pohađa, ali hoću da vam kažem da mi ovde govorimo o ranjivim grupama i da nam je vrlo važno da upravo one koje su u tom procentu od 95% obuhvaćene sa 40, 37, 60% budu obuhvaćene ovim obuhvatom od 90% ili 95%.
Vi kažete – 95% pohađa, a da li je pohađalo godišnji program u trajanju od devet meseci, da li je minimalni godišnji program pohađalo, vi to ne znate. U tih 95% ide sve zajedno, pa đuture.
Nas interesuju posebne grupe dece, jer one treba da budu obuhvaćene ovim programom, one imaju dobit od ovoga. Vaši procenti, moji procenti ne interesuju romsko dete koje nije pohađalo ovaj program i ima problem da se u prvom razredu na bilo koji način prilagodi prvom razredu i njegovim zahtevima. Procenti služe tome da vi i ja mašemo za ovom govornicom, ali oni nisu realni u realnom životu.

Samo da se zahvalim što ste našli načina da prihvatite amandman i da vam skrenem pažnju na one koje smo podnosili, a niste ih prihvatili. Tvrdim vam da su kvalitetni i pokušajte da nađete način da prihvatite još neke. Sigurno će zakon biti bolji.

Hvala, gospođo predsednice. Samo hoću da predlagaču, odnosno gospodinu ministru, koji je u ime Ministarstva predložio ovaj zakon, ukažem na to koliko u njegovim obrazloženjima nema doslednosti.
Ovaj amandman ste prihvatili, iako je ovo što smo napisali potpuno sadržano u krovnom zakonu. Kada smo vas prozvali da iz krovnog zakona niste uneli neke druge stvari ovde, onda ste rekli da to niste uneli zbog toga što je to sadržano u krovnom zakonu.
Mislimo da je vrlo važno da ovo što se odnosi na osetljive grupe zaista ima smisla, odnosno da te osetljive grupe iz ovoga što ovde piše dobiju dobit. Hvala vam.

Gospođo predsednice, član 36. se odnosi na aktere delatnosti predškolskog vaspitanja i obrazovanja i u Predlogu zakona se kaže: „Delatnost predškolskog vaspitanja i obrazovanja ostvaruju vaspitač i stručni saradnik, a delatnost predškolske ustanove kojom se obezbeđuju ishrana, nega, preventivno-zdravstvena i socijalna zaštita ostvaruju saradnici.“
Tražili smo da se posle vaspitača i stručnog saradnika kao akter koji izvodi delatnost predškolskog vaspitanja i obrazovanja unese i pedagoški asistent, jer vi u članu 46. dajete tu mogućnost: „Pedagoški asistent pruža pomoć i dodatnu podršku deci...“. Dakle, on vrši delatnost, sem ako niste smatrali da se pod ovom pomoći i podrškom deci podrazumeva, recimo, nošenje ranca. To niste sigurno, jer je ovde očigledno – pruža pomoć i dodatnu podršku deci. Dakle, oni ostvaruju ovu delatnost i u redu je da ih stavite ovde u red onih kojih ostvaruju delatnost predškolskog vaspitanja i obrazovanja.
Mislim da je uopšte pedagoški asistent korak napred. To je kvalitativni korak napred i nema razloga da ga ostavite, žargonski da kažem, da visi. Nema ga nigde. Jeste tu, ostvaruje delatnost, ne samo u tom smislu, nego on radi i sa vaspitačima, i sa roditeljima, i sa starateljima, sa direktorom nadležne ustanove. On učestvuje u tom procesu i onda hajde da nazovemo stvari pravim imenom i da ga stavimo ovde kao aktera delatnosti.

Član 27, povreda Poslovnika, stav 4. "Predsednik Narodne skupštine:

– stara se o blagovremenom i usklađenom radu radnih tela Narodne skupštine".

Mislim da ovde imamo i raspravljamo o jednom problemu koji je više logički, nego što bi trebalo da bude. Nas ovde interesuje Poslovnik, jedino merilo po kome mi moramo da radimo jeste Poslovnik. Tumačenje nadležnih službi nas ovde ne obavezuje. One mogu da tumače šta god hoće, ovde jasno piše, gospođo predsednike, u članu 56 – "Odbor za poljoprivredu, razmatra predlog zakona, drugog propisa i opšteg akta i druga pitanja iz oblasti poljoprivrede, šumarstva, prehrambene industrije, vodoprivrede, veterinarstva, poljoprivrednog zadrugarstva i razvoja sela." To piše jasno.

U članu 61. "Odbor za zaštitu životne sredine", takođe, piše da se on bavi ovom problematikom lovstva. Zaista ne bih da ulazim u to šta je logično. Mnogo štošta je logično. Ovde u Poslovniku piše drugačije.

S druge strane, poslanici DSS više puta su vas upozoravali da vam dokumenta nisu logična, ispravite dokumenta u nekom drugom vremenu, ali u ovom mi moramo jedino da se rukovodimo ovim što ovde piše, ili su nadležne službe, zaista, obmanule gospodina predsednika ovog odbora, onda vi to treba da proverite i da se u skladu sa tim ponašate. Da raspravljamo u ponedeljak o zakonu koji je danas na dnevnom redu, ne vidim šta to donosi. Mi moramo da raspravljamo onda kada se na dnevnom redu nalaze zakoni. Molim vas da to imate u vidu i da postupate prema tome. Hvala vam.

Hvala, gospođo predsednice. Poslanička grupa DSS je podnela tačno 13 amandmana i svih 13 su zavedeni u istom trenutku.
Ako ste se bavili ozbiljno ovim amandmanima, morali ste da ih vidite. To što ste rekli prvo, da ih niste videli nijedan, a zatim jedan, pokazuje koliko ste se ozbiljno odnosili prema ovome.
Javnosti radi, 13 amandmana je podnela Poslanička grupa DSS. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, nisam ni mislila da ste namerno napravili grešku.
Moram na početku da kažem da mi je žao kada se napravi ovakav paket zakona o kojem mi kao poslanici treba da govorimo, i to uglavnom budu važni zakoni, i onda treba za kratko vreme da se opredelite kako ćete jako brzo da ispričate ili da govorite o jednom.
Ovom prilikom sam se odlučila da govorim samo o jednom od tih zakona, o onom koji se odnosi na predškolsko vaspitanje i obrazovanje.
Mislim da treba da prokomentarišem samo nekoliko stvari pre nego što počnem konkretno da govorim o zakonu, a to je da u poslednjih 50 godina 20. veka predškolsko, bar kada se govori o njegovom statusu, nije baš imalo neke velike sreće. U jednom dužem periodu, ono je bilo deo društvene brige o deci, pa su nadležnost nad njim imala tri ministarstva – za socijalna pitanja, za zdravlje i za prosvetu. To je uvek vrlo komplikovalo stvar zato što i dalje mislim da takve stvari ne mogu da donesu unapređenje u radu, nego upravo obrnuto, koče normalan rad.
Inicijativom iz 2001. godine pokrenulo se to pitanje statusa i mesta predškolskog u jedinstvenom sistemu obrazovanja i vaspitanja i, hvala Bogu, 2003. godine ono je konačno pronašlo svoj status, postalo je deo jedinstvenog sistema obrazovanja i vaspitanja. Nadležnost nad njim je imao isključivo ministar prosvete, što je dobra stvar, i ono što je jako važno, ceo sistem obrazovanja je mogao da funkcioniše efikasnije i bolje, a ovaj podsistem koji se odnosi na predškolsko je mogao da bude unapređen, jer radi efikasnije i bolje. Takođe je važno što je u tom momentu mogla da se konačno obrati pažnja i na prava dece i da se to stanje zaista popravi, jer smo mi kao zemlja bili potpisnici Konvencije o pravima deteta.
Sada nekoliko stvari o zakonu. Zakon je u mnogim stvarima dobar, ali ima stvari koje su problematične i koje smo mi, poslanici DSS-a, pokušali da popravimo amandmanima. Videćemo šta je od toga prihvaćeno a šta nije, pa ćemo dalje komentarisati kada se bude govorilo u pojedinostima.
Počeću od člana 2, gde se predškolsko vaspitanje definiše kao delatnost od neposrednog društvenog interesa, što je sjajno, ali ako pogledate malo bolje zakon, ako ga malo bolje analizirate, vidite kako država gleda na te stvari. Kad kažem država, čitajte – Vlada Mirka Cvetkovića. Ako počnemo da komentarišemo samo od jedne stvari, ta prva stvar neka bude veličina grupa. U Predlogu zakona se kaže da grupa od tri do pet godina treba da ima 24 dece, što je prilično veliki broj i zaista možemo da komentarišemo koliko je moguć individualan pristup, koliko je moguća adekvatna podrška detetu u momentu kada mu je potrebna i sve druge metode koje malo izlaze iz onog da mu se pusti kaseta, jer morate da imate u vidu da ima vaspitača koji i po 36 dece u grupama imaju, pa moraju da pribegavaju i drugim stvarima kako bi ih, pre svega, fizički sačuvali.
Dakle, i ovaj broj od 24 je veliki, ali vi ne stajete na njemu nego u programu kažete da će grupu dece u predškolskom periodu činiti 26 dece. To je još veći broj. Ne razumem zašto ste ga povećali u odnosu na onih 24. Nisam mogla da ispratim logiku prema kojoj je pravljena ova sistematizacija dece.
S druge strane, u jednom neformalnom razgovoru, kada su predstavnici Ministarstva došli u Poslaničku grupu, bilo je rečeno – pa, znate zašto smo to morali, nema para.
Ja sam čovek iz prosvete, meni je potpuno jasno da za prosvetu u ovoj zemlji, uglavnom, nema para, ali, s druge strane, primećujem i moram da primećujem, jer to primećuju i sindikati i građani Srbije da, bogami, nije da nema para u tom ministarstvu. Kao što znate, ministar nam je od decembra do februara bio na velikim svetskim skupovima koji se odnose na obrazovanje: u decembru u Kini, u januaru u Londonu, u februaru je bio u Parizu, "fejsbuk" u nastavi, to je jako bitno za našu zemlju, i na kraju je u februaru bio na Kubi, ''Univerzitet za bolji život'', što je, takođe, vrlo važna tema, tako da predškolske grupe treba da imaju i dalje 26, 29, 30 itd. dece.
Struka kaže jedno, to je potpuno jasno; meni je drago što ovde među ljudima koji sede ima puno onih koji su iz struke i oni kažu da je to veliki broj, da s tako velikim brojem dece ne može adekvatno da se radi u grupi. Ako su ovoj zemlji prioritet deca, a treba da budu i moraju deca da budu prioritet, onda mora da se posluša savet struke i moraju da se nađu sredstva da se upravo u ovom delu, u predškolskom vaspitanju i obrazovanju, postavi stvar na noge, da se uspostavi red, da bismo mogli kasnije, u osnovnoj školi, da kažemo da imamo adekvatno odeljenje, s brojem dece koji ne prelazi 30, kako nam savetuje ovaj čuveni stručnjak Simon Grej iz Svetske banke, bez trunke pedagoškog znanja, bez trunke psihološkog znanja, bez trunke iskustva, ali on zna da je ekonomija jedino merilo u prosveti, pa nam kaže da treba da imamo po 36 dece u školama i 11.000 nastavnika su nam višak u ovoj zemlji.
Dakle, savetujem i ministru i njegovom timu, molim vas, poslušajte struku kako treba uspostaviti red u predškolskom vaspitanju i obrazovanju. Nećete se pokajati, to je dugoročno ulaganje. Lično od vas očekujem da se založite u tom pravcu, jer niko neće razumeti prosvetu ako je ne razumeju njeni čelni ljudi.
Drugo što bih mogla da komentarišem. Kažete: "Delatnost predškolskog vaspitanja i obrazovanja obavlja se u predškolskim ustanovama ili, izuzetno, u školi". Dolazimo do čuvene teme – mreže predškolskih ustanova. To je široka tema. U nekoliko reči da kažem, nije adekvatno raspoređena, jer uvek imamo problem da tamo gde je deci najpotrebnije, to su sela, predgrađa, tamo nemamo predškolske ustanove, tamo se sve odvija na nekom drugom mestu, izmešteno iz predškolske ustanove, a u velikim gradovima imamo problem da uvek imamo više dece. Hvala Bogu, nije problem, nego je problem to što ona ne mogu da budu obuhvaćena predškolskim, dakle, problem je jako mali broj ustanova u odnosu na broj dece koja treba da ih pohađaju.
Zbog toga se meni dopada što ste u zakonu ponudili neke druge modele, upravo zato što takvi modeli postoje i koriste se u svetu, kao, recimo, putujući vrtić. Nije nužno da se dešava samo u predškolskoj ustanovi i nije nužno da se dešava samo u školi. Ponudili ste u zakonu rešenje i za decu koja su u bolnicama. I to je adekvatno opremljen prostor i sasvim je u redu da se nađe u zakonu kao odgovarajući prostor. Sve ono što je zakonski opredeljen prostor, adekvatno opremljen, moguće je da koristi svrsi.
Dalje, dopada mi se što zakon, kao i ''krovni'' zakon, na kraju krajeva, zabranjuje svaki vid diskriminacije, zlostavljanja i zanemarivanja dece. To jeste nešto što je potreba i treba naglasiti u svakom zakonu, ali ono što uvek kritikujem jeste što sve ostane na nivou deklarativnog, dakle, površno. Ni u jednom zakonu nisam pročitala da je dozvoljeno zanemarivanje diskriminacije i ostalo, ali nije dovoljno da napišemo "nije dozvoljeno". Prosto bih volela da vidim mere koje iza toga slede, da ne bi bilo diskriminacije u našim vrtićima i u našim predškolskim ustanovama.
Vrlo je loše rešenje koje ste ponudili u Predlogu, a kaže ovako: "Bliže uslove i način ostvarivanja drugih delatnosti predškolskih ustanova propisuju sporazumno resorni ministri". Ovde se govori, pre svega, o ishrani i slično, i govori se o ministru zdravlja i ministru prosvete.
Što ste onda napuštali onaj divan koncept u kome tri ministra odlučuju o nekoj najobičnijoj stvari? Prosto, zato što nije funkcionalan, nije efikasan, komplikovan je. Hajde da pojednostavimo stvari, pa da i ovde napustimo taj koncept. Nemoguće je da ministar zdravlja nema stručni tim koji će da kaže šta deca treba da jedu, koliko kalorija, koliko vitamina ili slično. To je isključivo delatnost ministra zdravlja. Nema potrebe za ministrom prosvete, nisam sigurna ni da mu činite uslugu ako to samo navedete ovde.
Ono što je zaista besmislica, jedna od najvećih koju zakon nudi, jeste predlog rešenja po kojem predškolske ustanove mogu da funkcionišu i sa 100 vaspitnih grupa. Znam zbog čega ovo govorite, zbog toga što postoje takve predškolske ustanove u nekoliko velikih gradova, koje imaju i do 13.000 dece i, recimo, od 500 do 700 vaspitača i zaposlenih. To su zaista mamutske ustanove, tu nema adekvatnog rada. Tu ne možete da koordinirate, tu nema nikakvog pristupa, nema nikakvih modernih standarda, visokih i modernih metoda, tu se posao radi tako što se samo otaljava i tako što se pokušava da se sačuvaju goli životi dece.
Komentarisala bih još jednu stvar, a to je da, kada komentarišemo obuhvat dece, govorimo s malo više ponosa nego što to situacija u kojoj jesmo nalaže. Mi smo jedna od najgorih zemalja u Evropi, zemlja koja ima najniže učešće dece u predškolskom vaspitanju i obrazovanju, uzrasta dece od tri do pet godina. Tek negde od 2006 – 2007. godine država je počela sistematski da propisuje mere kako bi taj obuhvat bio veći i tu imamo jedan veliki pomak, sa 35, na 40%, kada je taj uzrast od tri do pet godina u pitanju, ali nismo preterano daleko odmakli. Mora država i dalje da te mere propisuje i da ih sprovodi, kako bismo ostvarili cilj, koji jeste dostižan, da nam sva deca budu obuhvaćena predškolskim vaspitanjem i obrazovanjem.
Kada komentarišemo uvođenje pripremnog predškolskog programa, koji jeste veliki pomak i dobra stvar, moramo da kažemo da je to bilo pre tri godine i da su od tada tri generacije dece, negde 220.000 mališana, prošle ovaj program. To je obuhvat od nekih 96%. To je sjajno, ali šta je sa tih 4%? U tih 4% su, uglavnom, deca kojoj je taj program neophodan. Upravo njima je taj program bio neophodan i upravo oni nisu imali mogućnost da dođu do njega.
S druge strane, od tih 96%, 60% mališana je bilo na onom minimalnom programu koji im je država propisala i, opet, tih 60% na tom minimalnom programu su deca iz nekih osetljivih grupa, kojima je i te kako bilo važno da im pomognemo da dođu do nekog programa koji bi bio celodnevni i trajao devet meseci.
Hajde da uzmemo priču o deci romske populacije. Samo 45% njih je bilo obuhvaćeno ovim programom. Nama je vrlo važno da budu obuhvaćeni 100%. To je ono što treba da radi ovo ministarstvo, uz pomoć nas, poslanika koji razumemo tematiku i želimo da se uključimo u ovo, da sledećih godina obrati pažnju na to.
Nisam razumela, moguće je da ministar nije tako rekao, volela bih to da prokomentarišemo, ovaj zakon je vodio računa o zatečenom realnom stanju svih zaposlenih u predškolskim ustanovama, neke je istakao u posebnim delovima, neke je u prelaznim odredbama samo pomenuo. Mislim da bi bilo idealno da svi oni nađu svoje mesto u tom zakonskom delu. Treba da komentarišemo jednu stvar koju je ministar ovako definisao – da će se budućim podzakonskim aktom urediti da svim zaposlenima u predškolskim ustanovama, shodno stepenu školske spreme, lični dohodak bude na istom nivou.
To je u redu, jer ne treba da budu ljudi kažnjeni zato što žive u nekim nerazvijenim opštinama, u odnosu na svoje kolege iz razvijenih opština, ali onda ostaje otvoreno pitanje – kako će to lokalne samouprave da isprate, da li to znači da će se na republičkom nivou naći sredstva da se iz budžeta isplaćuju plate zaposlenima u ovom stepenu obrazovanja? To je nešto o čemu treba da razgovaramo.
Zakon po sebi nije loš, uložili smo amandmane, očekujemo da nešto od tih amandmana bude prihvaćeno. Hvala vam.

Dame i gospodo poslanici, tokom januara i delimično februara, ali uglavnom tokom januara, građani Srbije putem medija imali priliku da se upoznaju sa radnom verzijom Predloga zakona o Skupštini, koja je sadržavala niz prilično, mogu slobodno da kažem, bahatih odluka koje su u najmanju ruku nezakonite, odnosile su se na vrlo čudan status penzije koju poslanici treba da dobiju, na mirovanje mandata poslanika, na poslaničke plate.
Predlog koji se nalazi pred nama, zakona o Skupštini, doduše je rasterećen svih ovih nezakonitih stvari, ali ono što je glavna zamerka DSS ovom zakonu jeste da je to prilično i suštinski prazan zakon, dakle, tu postoji jedna velika pompa, forma, ali suštinski ništa novo ne donosi.
Predsednica parlamenta je u nekoliko navrata putem medija takođe upoznala građane Srbije, a bogami i poslanike koji taj predlog nisu videli, da ovaj zakon donosi nekoliko novina. Prva od njih jeste polaganje zakletve poslanika.
Polaganje zakletve u Skupštini ima smisla kada pred poslanicima koji suštinski predstavljaju narod koji ih je izabrao, jer ne može deset miliona građana Srbije danas ovde da sedi, mi smo njihovi predstavnici i pred nama kao predstavnicima naroda polažu zakletvu i predsednik Republike, i predsednik Vlade, i ministri i sudije. Dakle, to tada ima smisla.
Pred kim poslanici treba da podnesu zakletvu? Prosto je neverovatno, ali sam odgovor predsednice parlamenta pročitala takođe u tom intervjuu medijima. Ona kaže "narodu" i to što će poslanici narodu podneti zakletvu jeste, ona kaže, "javnost rada Skupštine".
Po mom skromnom mišljenju, javnost rada je vrlo važna. Građani Srbije treba i te kako da znaju s kim imaju posla, koga su birali, kako ih njihovi predstavnici ovde zastupaju i, na kraju, kako se zalažu za poboljšanje kvaliteta života svakog građanina.
Ali, mislim da putem ovih javnih prenosa građani i te kako vide kako se njihovi predstavnici ovde zalažu za njih kada je sala prazna ili, ajde da budem malo blaža, delimično puna, odnosno poluprazna, posle davanja kvoruma dva minuta vladajuće većine u Skupštini nema.
Javnost je, takođe, i te kako dobro upoznata da se direktni prenosi, koji su tekovina demokratskih promena društva, na neki način i volševno prekinu baš onda kada su važni zakoni, i te kako važni za građane Srbije na dnevnom redu, i onda se u nekom odloženom prenosu, posle ponoći, građani i te kako mogu upoznati sa onim što su njihovi zastupnici, u vidu poslanika koje su izabrali, ovde predlagali i branili.
Dakle, isto tako sam više puta u toku današnjeg dana čula da poslanici vladajuće većina ističu kao kvalitet ove skupštine njenu efikasnost i hvale se time da su doneli 300 zakona u ovom mandatu. To bi i te kako bilo vredno hvale kada bismo mogli da se pohvalimo da smo zaista svi zajedno, poslanici i vladajuće većine i opozicije, govorili o tim zakonima, ali kao što ovde vidim, a vidim ne samo iz govora koji su ovde danas bili, nego i iz intervjua, a pozivam vas da pročitate jučerašnji intervju gospodina Nenada Konstantinovića, da se efikasnost ovde poredi sa negovorenjem o zakonima. Efikasno u Skupštini je jednako ne govorimo o zakonima. To nije svrha Skupštine i to je degradacija Skupštine od onih koji treba ovu skupštinu da vode.
Nekako, većina građana Srbije govori da ovo današnje vreme i te kako podseća na vreme Slobodana Miloševića.
Isto tako mislim, kada poredim Skupštinu sa tim, da i te kako ona podseća na to vreme. U to vreme je bila čuvena rečenica da je Skupština pokretna traka za donošenje zakona, i tada se u jednom momentu govorilo o tome da je Skupština neefikasna, da opozicija koči rad Skupštine, pa je opozicija izašla iz sale i onda je za jedan sat doneto devet zakona. To je bilo baš efikasno, ali to nije ni demokratski, niti je to svrha Skupštine.
Tada je bila slična situacija kao i danas, režimski mediji su hvalili takav intenzivni rad Skupštine, dok je jedan deo medija govorio da je to farsa od Skupštine, da je to lakrdija demokratizma.
Šta su još značajne novine koje su krajnji domet fantastične demokratije, kako to vidi ova vladajuća koalicija? To je sviranje himne Republike Srbije na početku i na kraju redovnog zasedanja. Ljudi, plašim se da će to stvarno biti skaradno i da će to uniziti i ono malo nivoa koji parlament ima, jer će nekoliko poslanika na kraju tog zasedanja ustati dok svira himna. To nije svrha himne.
Velika novina je i to što će poslanike na početku redovnog zasedanja dočekivati garda. Ne znam da li je to suština parlamentarizma, potpuno sam sigurna čak da nije, ali ako vi smatrate da jeste, nadam se da ćete moći da obrazložite sve to.
Dakle, ono što sam čula danas ovde, a što mislim da jeste svrha i da treba da bude svrha ovog zakona, jeste da podignemo ugled parlamenta i da učvrstimo položaj parlamenta u ovoj državi. Potpuno sam sigurna da se to ne radi na ovaj način i da je potpuno jasno da poslanici moraju da vode računa i da podižu rejting i ugled Narodne skupštine, ali to svako od nas radi na svoj način, neko od nas time što radi predano na predlozima zakona, time što piše amandmane i popravlja loše zakone, a neko što uvodi mažoretkinje i na taj način, kaže, podiže ugled Skupštine.

Gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, DSS je podnela amandman na član 3. zato što smatra da član 3. treba da se briše. Smatramo da otplatu dugova treba izvršavati na način kako je to već ranije dogovoreno, odnosno da on ostane nepromenjen. Pre svega, to se odnosi na isplatu dugova domaćim kreditorima, jer zahvaljujući ovakvoj nesposobnoj, neodgovornoj i bahatoj politici Vlade Srbije vezano za zaduživanje i emisiju državnih zapisa, imamo situaciju da komercijalne banke, pre svega, mogu mnogo malo novca da uplaćuju domaćim kreditorima, odnosno domaćoj privredi.
U uslovima krize najveći problem u privredi je naravno likvidnost. Zbog toga je vrlo važno da se upravo privredi omogući da od komercijalnih banaka dobiju povoljan kredit, kako bi privreda mogla da opstane i kako bi bila zamajac za jednu ozbiljnu zemlju. Očigledno da Vlada Srbije nema ovakvo mišljenje o tome. Ono što je činjenica je da se Vlada Srbije ponaša kao najveći konkurent zapravo privredi i to pred komercijalnim bankama. Zbog toga smatramo da ovaj amandman treba da prihvatite, iako smo svesni jedne činjenice, da je ovo zapravo pisanje amandmana uprazno, jer ste vi taj novac potrošili, pa i nema neke velike nade da će se amandmanom nešto promeniti.