Vidim da gospodin potpredsednik nema nameru da odgovori, pa ću sada samo da prokomentarišem ovo što je gospodin Škundrić rekao. Mnogo vam hvala, ovo je velika podrška za građane Srbije i mene kao poslanika koji se bavi ekologijom i predstavlja građane Valjeva.
Ovde imam obaveštenje o podnošenju zahteva za izdavanje integralne dozvole. Oni će se baviti: mašinskim emulzijama i rastvorima, uljima iz separatora (ulje-voda), ambalažom koja sadrži ostatke opasnih supstanci ili kontaminiranim opasnim supstancama, materijalima za filtere, uključujući filtere za ulja koja nisu na drugi način specificirana, krpe za brisanje i zaštitnu odeću kontaminirane opasnim supstancama, komponente koje sadrže živu, antifriz koji sadrži opasne supstance... Dalje navodi ravno 32 ovakve stavke.
Inače, za sve ovo oni daju u ovom dopisu koji su uputili Ministarstvu dalje opise toga kako će raditi. Rekli su da će raditi ručno, prebacivaće iz originalne ambalaže koju budu sakupljali, dok je sakupljaju i transportuju do skladišta, ručno ili odgovarajućim pumpama, zavisno od vrste i svojstava otpada.
A sad pazite o kojoj opremi se radi (ova oprema, inače, treba da garantuje građanima Valjeva da im neće ugroziti zdravlje) – metalni ili plastični rezervoari od metar do 50 kubnih metara, kontejneri od metra kubnog, metalna ili plastična burad od 50 i 200 litara, kanisteri... Molim vas, da li su ovo ti savremeni načini čuvanja i skladištenja opasnog otpada?
Uzgred, ovo me strašno podseća i asocira na onu aferu koju smo imali u Gornjem Milanovcu sa ''Heliosom''. Zbog toga i govorim na ovaj način, zato što mislim da je bolje sprečiti nego lečiti. A dokaz da nisam lažno uznemirena, nego da sam zaista uznemirena ovim što se dešava je to što je ministar napravio nekoliko zaista velikih akcidenata u Srbiji, a pri tom je izjavio, koristim njegovu izjavu, da je sasvim logično da slovenačka firma "Gorenje" poseduje fabriku za proizvodnju bele tehnike u Valjevu i sasvim je logičan zahtev da se dalje bavi skladištenjem u tom preduzeću u hali od 120 metara kvadratnih.
Dalje, šta je još vrlo zanimljivo? Gospodin Dulić nam je ovde prezentovao pre dve godine set ekoloških zakona, gde je bio i Zakon o upravljanju otpadom. Zaista sam pozdravila taj zakon i ti zakoni su doneti i glasovima poslanika DSS, ali način na koji se on ponaša nije u skladu sa zakonima koje je doneo.
Otkad je on doneo te zakone, mi smo imali slučaj Krnjeva, koji se i dan-danas nije razrešio, koji je vrlo komplikovan i koji će ući u anale ekoloških problema u Srbiji. Bojim se da Valjevo ne bude sledeći slučaj. Zatim, imamo Loznicu, gde nisu pipnute opasne materije iako se više puta najavljivalo, a tek se sada govori o tome da to treba da radi privatna firma koja je uzela da radi te poslove. A, bogami, i u Zakonu o vodama imamo, u članu 117, uvođenje nuklearki na mala vrata. Trebalo je, gospodine, da nam kažete nešto i o tome. Ne verujem da se zakoni ne čitaju na Vladi, da ministri kao što ste vi ili kao što je ministar Dulić nisu pročitali to.
Ako je ovo tako bezbedan način odlaganja otpada, opasnih materija, zašto se to ne radi u Subotici, recimo? Zašto se radi tamo gde je, zaslugom ekologa, taj grad zaista čist, ako izuzmemo probleme i posledice koje smo imali posle bombardovanja, jer je Valjevo jedan od gradova koji je postradao i te kako? Znači, jedva smo doživeli da očistimo grad, da se "Krušik" očisti i da se sve sredi (imali smo podatke koji su lažirani, ali smo uspeli) i meni danas zaista nije jasno zbog čega je važno da se grad Valjevo pretvori u deponiju.

Ja se vama zahvaljujem, gospodine ministre, ako zaista ispoštujete sve što ste ovde rekli. Verujem da građani Valjeva slušaju, i ja vas slušam, tako da ću vas rado podsetiti na to kada dođe trenutak. Ali, veliki problem jeste to što se, prema Zakonu o upravljanju otpadom, član 20. stav 1. tačka 5), samo od grada Valjeva i lokalne samouprave traži mišljenje. Njihovo mišljenje nikoga ne obavezuje. Mišljenje i ono što donese Ministarstvo za životnu sredinu i prostorno planiranje je ono što je važno, a oni daju dozvolu za poslove u vezi sa opasnim otpadom.
Toga se plašim, citirajući njihove izjave ponovo i citirajući i ono što je rekao moj kolega Maraš, da gospodin Dulić ne dolazi u ovu skupštinu kada se raspravljaju problemi vezani za ekologiju. Mi smo ovde nekoliko puta u ime Odbora tražili da se on pojavi i da se raspravlja o Krnjevu. Nazvao nas je neznalicama jer poslanici ne mogu da raspravljaju o tako važnim stvarima.
Gospodine, obavestite Vladu i obavestite gospodina Dulića da ovde ima stručnih ljudi, a gospodin Dulić je ortoped, pa baš kao i mi, amateri u toj oblasti, možda nešto zna, a možda i ne zna.
Dakle, ono što je važno reći, nije samo stvar toga da lokalna samouprava donese to mišljenje, jer u lokalnoj samoupravi sede političari i citirala sam vam šta kaže zamenik gradonačelnika: ''Ja kao građanin neću dozvoliti'', ali nigde ne kaže: ''Ja neću dozvoliti'', a to bi značilo da ja kao građanin budem isto i ja kao političar, što bi trebalo da bude isto, nego, znači – ostavljam mogućnost da ja kao političar uradim nešto što se od mene zahteva.
Tako da unapred tražim vašu saglasnost da nekada dođete pred građane Valjeva, pošto očigledno gospodin Dulić neće takvu mogućnost iskoristiti, i da se popriča na tu temu. Niko ne beži od vrlo važnih stvari koje se donose zakonom, da se tim zakonima uredi neka oblast kao što je upravljanje otpadom, i da negde, na nekom delu teritorije Srbije, postoji mogućnost da se skladišti takav otpad. Ali skladištiti ga u vodotokovima, u kilometar i po od centra grada, između četiri naselja, to zaista nema smisla. A to se isto dogodilo u Krnjevu, 300 metara od škole se nalazi to skladište.
Zahvaljujem što ste imali razumevanja da saslušate, da budete informisani i zaista vas molim da o tome obavestite Vladu. Jer, problem u Valjevu neće biti isti kao u Krnjevu, u Valjevu ima sto hiljada stanovnika. Hvala.

Gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, prvo ću da pozdravim gospodina ministra Milosavljevića i da se vratimo nekoliko meseci unazad kada sam govorila o zloupotrebama u veterini, u centralnoj bazi podataka sa markicama za obeležavanje životinja, kada se on čudom čudio o čemu to pričam, pa se ja danas čudom čudim otkud on danas ovde kada pričamo o veterini. S obzirom da nemamo sagovornika, vidim da ni gospodin Mićović nije našao vreme da dođe, govoriću o vrlo konkretnim stvarima, pa danas mogu da budem mirna, neće se čuditi pretpostavljam.
Pre nego što počnem neku ozbiljniju priču, reći ću još jednu stvar – podneli smo negde oko 40 amandmana. Nijedan od tih amandmana nije prihvaćen. Jednostavno, nije bilo sluha za to što smo želeli da postignemo, a naravno da nismo radili samoinicijativno kao poslanička grupa, nego smo imali vrlo stručnu pomoć određenih veterinarskih službi koje su nam pomagale, jer je njima stalo da se ovaj zakon izmeni u tom delu u kome njima može da olakša život i unapredi javno zdravlja građana Srbije, pre svega.
Hoću da kažem još nekoliko stvari, iako smo očekivali da ovaj zakon donese neke promene koje će biti suštinske, jer prethodni Krnjaićev zakon je bio nedorečen u mnogim stvarima, očigledno je i sada je još očiglednije kada niste prihvatili amandmane da nije bilo sluha za to da se zakon sam promeni, nego se promenilo nekoliko stvari koje se tiču usaglašavanja sa zakonima koje ste doneli.
To su Zakon o bezbednosti hrane, Zakon o stočarstvu, Zakon o planiranju i izgradnji, Zakon o dobrobiti životinja, gde se veterinari samo u naznakama pominju, kao da ih i nema. Ta služba za vas nije ni bitna, naročito nije bitna u ovim delovima Zakona o bezbednosti hrane.
Druga stvar je usaglašavanje sa nekim direktivama EU, gde ne govorite konkretno o kojim se direktivama radi, ali smo uspeli da ih prepoznamo. Treća stvar su tzv. jezičke izmene koje su, naročito u ovih nekoliko amandmana koji su sinoć početi, a koje nismo komentarisali, gde je bilo zaista smešne da pominjete da reč – praćenje, koja jasno podrazumeva šta sve podrazumeva, zamenite rečju – sledljivost koja nema nikakve veze sa onim što pokušavate da nam objasnite ovde zbog čega je uneta. Ta reč u srpskom jeziku ne postoji. Pretpostavljam da je ovo srpski zakon i da će ga primenjivati u Srbiji, i da bi bilo logično da bar ljudi od struke taj zakon razumeju.
Ne znam kako ćete prevesti "sledljivost", pošto u Srbiji nemamo tu imenicu, imamo glagol. Zamolila sam vas i prošli put da o tome vodite računa.
Neću trošiti vreme više. Govoriću o nekim vrlo konkretnim stvarima jer imamo puno amandmana.

Gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, u načelu sam komentarisala centralnu bazu podataka i rad veterinarske inspekcije i volela bih sada da idemo do detalja.
Recimo, detalj je - 8. marta 2010. godine gospodin Mićović, direktor Uprave za veterinu, doneo je i potpisao rešenje broj, da ne čitam, kojim se raskida dalja saradnja sa Veterinarskom stanicom Glober iz Kosjerića, čime je ovoj stanici faktički izrečena mera da ne može da se bavi svojim poslom.
Dalje, interesantno je zbog čega on gasi ovu stanicu, poziva se na rešenje inspekcije. Pazite kada inspekcija daje rešenje – 10. marta. Dakle, dva dana pošto ministar napiše rešenje da nešto ne može da radi zbog toga što krši pravila, inspekcija posle dva dana nađe sve to što je ministar ovde napisao.
Ne znam o čemu se tu radi. Vrlo je zanimljiv naslov koje se grlo javilo Mićeviću, ne znam o čemu se zaista radi. Bilo bi lepo da je on tu ili da je ministar tu koji, pretpostavljam, zna to ili gospodin Pajkić koji je na čelu inspekcije, pa da nam kaže o čemu se tu radi zato što je to vrlo zanimljivo. Kako je moguće da prvo napišete rešenje da nešto prestane da radi na osnovu nalaza inspekcije od dva dana kasnije? Prosto je malo čudno. Kasnije ćemo još malo o tome.

Dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, i dalje nastavljam o toj čuvenoj centralnoj bazi podataka koja malo-malo pa padne, tako da ne može nešto da se koristi, a u njoj ima hiljade grešaka o kojima sam i tada govorila, a danas nastavljam.
U centralnoj bazi podataka se recimo nalaze podaci da se Klanica "Divčibarac" iz Kosjerića u toku svog rada zaklala preko hiljadu grla goveda nad kojima nisu sprovedene obavezne mere iz programa mera zdravstvene zaštite životinja, pazite – obavezne mere.
Dakle, niti je sprovedena zaštita teladi, niti odraslih jedinki, niti je vađena krv za laboratorijska ispitivanja na tuberkulozu, brucelozu ili leukozu. Da stvar bude još komplikovanija, u centralnoj bazi se nalaze nepravilnosti u tom smislu da je nekim grlima posle potvrđenog klanja upisano da je nad tim životinjama sproveden program mera i to nekoliko meseci pošto su zaklane. Dok je kod drugih životinja upisano je da su posle potvrđenog klanja prodate, a pod tim se misli da su prodate kao žive životinje.
Ne znam stvarno da li neko nešto može da kaže na ovaj tekst koji sam pročitala, prosto zato što to što piše u novinama, ne piše bezveze, a to komentarišu i veterinari, praktičari, oni koji se praksom bave na terenu i kažu da se hiljade stvari može u ovoj centralnoj bazi podataka pronaći. Da su šifre "provaljene" i da pojedini lobiji, ponovo navodim stočarski lobi, ima šifre i te šifre zloupotrebljava. Bilo bi zanimljivo da odgovorite na to ili prosto da kažete da to nije istina i to je odgovor. Argumente da kažete, jer imam kontraargumente.
Sledeća stvar koja se dešava u toj centralnoj bazi, osim toga što se pojavljuje da se ne sprovodi obavezan program mera, da se životinje posle toga vode na klanje, pošto su zaklane sprovodi da se nad njima program mera, ko je platio to, da li je moguće to, pa ko je platio to, da li je to neka zloupotreba ili neko treba da odgovara za to.
Bilo bi zanimljivo da se o tome vodi rasprava. Svi ćute i sklanjaju pogled i pokušavam da nađem pogled nekog od njih ovde, svi se nešto sklanjaju. Ovo što govorim očigledno znaju i nije im novost. To je jedna od stvari u bazi podataka. Kasnije ću vam govoriti o virtuelnim markicama i to je zanimljiva priča.

Dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, u jednom od amandmana smo napisali da lice sa veterinarskom licencom koje nije u radnom odnosu može da osnuje, vi kažete veterinarsku ambulantu, veterinarsku apoteku, naravno pod uslovom da ispunjava i druge uslove.
Mi kažemo da može da osnuje i veterinarsku stanicu, ako ispunjava uslove u pogledu objekata, prostorija i opreme za osnivanje veterinarske stanice iz člana 17. ovog zakona i veterinarsku kliniku, ako ispunjava dalje uslove.
Zbog čega to ponavljam? Zbog toga što sam otvorila pitanje baze podataka i ne gledam slučajno u pravcu gospodina koji je doneo odgovore koje gospodin ministar treba da pročita.
Zaista smatramo da registar obeleženih životinja jeste jedan virtuelni registar jer nema realnog razduživanja markica i vrlo bi normalno bilo da ako date mogućnost veterinarima sa licencom, koji nisu zaposleni, da imaju mogućnost da osnivaju veterinarske stanice i veterinarske klinike, da onda ovaj registar obeleženih životinja zaživi na pravi način.
Potrebno je da se umesto dosadašnje prakse samo upisivanja životinja uvede i razduživanje markica, sa ciljem postojanja realne evidencije o broju i vrsti obeleženih životinja i njihovom prometu, naročito imajući na umu da to isto tražite u članovima 101. stav 3. i 102. stav 3.
Naši amandmani imaju svoju logiku i svaka stvar koju smo ovde podneli ima svoje razloge zbog čega je to i oni su potpuno koherentni jedan sa drugim, ali sa duhom zakona su koherentni. Hoćemo da popravimo ovaj zakon i zbog toga su nam amandmani ovakvi.
Naša ideja, kada je u pitanju bilo kakva baza podataka, jeste da ta baza podataka ima smisla ako služi javnom zdravlju građana Srbije. Tome treba da služi i struka veterinara, tome treba da služi i uprava za veterinu.
Ali, nažalost, sve pokazuje da je upravo obrnuto, da su registri potpuno neuredni, da se dešavaju ovakve gluposti da vam se životinje koje su već zaklane tretiraju programom zaštitnih mera, što je, morate priznati, stvarno nečuveno, a onda imate i to da vaše baze podataka padaju bar 4 do 5 godišnje i potpuno su neupotrebljive za struku, a onda stradaju veterinari, jer oni ne unesu neki podatak i kako ih nosi posao dalje, taj podatak se posle pojavljuje kao problematičan.
Dalje, kažete da vlasnici životinja treba da budu zainteresovani da prijave svaku promenu stanja na broju životinja ili na neki drugi način. Onda mi objasnite – kako se dešava da "Delta agrar", koja recimo godišnje u tovu ima 7.000 grla, a tamo veterinari sa strane ne ulaze, samo njihova veterinarska služba radi taj posao, za poslednjih pet godina nisu prijavili ni jedno jedino uginuće, što je slučaj za Ginisa? Normalno i prirodno je da 1,5% otprilike u prirastu strada.
Ima li odgovora na to pitanje? Napišite, kolega, ako nećete vi da se javite.

Došli smo na teren obeležavanja životinja i potpuno je jasno ko sve prema ovom zakonu može da vrši obeležavanje goveda, svinja, ovaca, koza i kopitara.
Predlog zakona već kaže da obeležavanje životinja vrše veterinarske ambulante, veterinarske stanice i veterinarske službe ovlašćene za taj posao od strane Ministarstva, pa ne vidim razlog zbog čega Ministarstvo daje ekskluzivna prava za taj posao drugim pravnim ili fizičkim licima koje angažuje?
Prosto, ceo zakon koji treba da se bavi jednom oblašću kao što je veterinarstvo i kao što je zaštita zdravlja, ova oblast ima svoj cilj u zaštiti javnog zdravlja građana Srbije, zbog čega se sada ovde ubacuju razna druga pravna i fizička lica ako već postoje škole koje školuju kadrove koji će se tim poslom baviti, ako već postoje komore, licenca, ministarstva i slične institucije?
Zašto se sada širi krug tih, naravno, opet sad kažem, ne naročito stručnih za taj posao? Jer, ovde sad već dolazimo u sivu zonu ove oblasti, a svi znamo da postoje takve zone i prosto nećemo da se otvaramo u tom pravcu da saznamo šta se dešava.
Znači, ko su sad ta druga pravna ili fizička lica koja će se baviti obeležavanjem goveda, svinja, ovaca, koza i kopitara?

Znači, obeležili smo životinje i sada dolazimo na teren veterinarske inspekcije koja očigledno ima neki problem sa ovim programom preventivnih mera za zaštitu zdravlja životinja.
Podeljen je teren, kako to veterinari kažu i to sam čula i ovde u odgovoru, kada smo govorili u načelu od jednog gospodina. Naravno, teren nisu podelili stručnjaci nego su ga podelili oni koji misle da su stručni za taj posao i sada dolazimo u problem programa preventivnih mera za zaštitu zdravlja životinja.
Postoje ugovorene obaveze za sprovođenje programa mera i u tim ugovorenim obavezama se jasno kaže da se ova usluga naplaćuje, jer se uz sam preventivni program obavljaju i neki drugi poslovi koji su ti za koje se u stvari plaća naknada. To su poslovi štalskih listova, markica itd.
Postoji u ovoj zemlji jedan broj veterinarskih stanica koje su velike i koje predstavljaju zaista nešto vrlo dragoceno za javno zdravlje građana Srbije, i po broju zaposlenih, i po svom radu i po prometu materijalnih sredstava koja su i te kako velika i u nekim lokalnim samoupravama promet u tim veterinarskim stanicama je, recimo, veći nego što su sredstva lokalne samouprave, i to treba da znate, i sada veterinarska inspekcija zabranjuje veterinarskim stanicama da naplaćuju usluge koje su im dozvoljene ugovorom koji ste potpisali sa njima.
Kažu – ako budu naplaćivali te usluge, više neće dobijati da sprovode program zaštite zdravlja životinja, a to je program od koga poprilično žive veterinarske stanice, iako im se i po nekoliko godina ne plaćaju poslovi koje su obavili.
Mi smo ovde imali situaciju da su veterinari i štrajkovali, upozoravajući građane Srbije da je javno zdravlje ugroženo tim što oni ne mogu da rade svoj posao, a ne mogu da rade svoj posao zato što im država duguje velike pare za poslove koje su oni obavili.
Nema gospodina Mićovića da nam ispriča koliko je veterinara direktora veterinarskih stanica kod njega bilo onog ponedeljka pošto smo mi ovde govorili u načelu o ovom zakonu i gde su se svi oni iščuđavali ovde kako je to sve u redu, a veterinarske službe su se organizovale da upozore onog koji je odgovaran za taj posao koliko se igra javnim zdravljem građana Srbije.
Bilo je vrlo važno da recimo dobijemo tu informaciju i mi narodni poslanici. Ja je imam, ali ostali narodni poslanici ne znaju i građani Srbije ne znaju da su veterinarske službe tražile od ministra poljoprivrede i od direktora Uprave za veterinu da vode računa o onome što rade, jer ovog trenutka ova oblast je u sivoj zoni. U sivoj zoni je zato što kad se održavaju javni skupovi službi imate celu oblast koja se tiče pograničnih krajeva sa Bosnom koja učestvuje u švercu stoke.
Postoji javni kanal, o tome svi znaju ko se ovim poslom bavi, da službe rade na tome da se naša stoka tera preko Drine u Bosnu i Hercegovinu, koja ih zatim prodaje Hrvatskoj. Dakle, neko bi možda mogao da odgovori na to pitanje. Možda bi mogao da kaže kako to da se zaustavi? Nekoliko procenata od te stoke jeste obeleženo i ima papire, ostali nemaju papire, što je još gore.
Mislim da svi to znamo i ne treba da ćutimo o tome. O tome treba da se govori, jer tek onda može da se popravi stanje.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, neću ni o pravdi, ni o maču, ni o tasu, o veterini ću.
Drago mi je što smo konačno čuli ko je čovek koji deli teren veterinarskim službama i to je nešto što smo uspeli da ovih dana čujemo, što je bitno. O tome koliko je to uspešno govori podatak o poseti gospodinu direktoru Uprave za veterinu, gde su svi direktori veterinarskih stanica bili da mu kažu, da se zahvale za ovo što je jako uspešno.
Imam ovde jednu stvar koju bih prokomentarisala pre nego što kasnije pređem na ono argumentovano, dobronamerno i sa predlogom kako da se popravi. Imam i toga.
Pročitaću vam jedan deo iz Odluke o kriterijumu za vrednovanje i način bodovanja prijave pravnih lica koja učestvuju na konkursu za ustupanje poslova iz programa mera za period 2010-2012 godina. Tačka ''9) prijave pravnih lica koje su u prethodnom periodu od tri godine izgubila pravo na obavljanje poslova iz programa mera zdravstvene zaštite životinja (podsećam vas da je program izgubio i ovaj, što sam pročitala. Zašto je izgubio? Tako što mu je Mićović napisao rešenje o tome da gubi pravo, a 8.10. je napisala inspekcija sve to isto.), bavila su se nedozvoljenim radnjama u okviru veterinarske delatnosti ili su obavljala veterinarsku delatnost suprotno Zakonu o veterinarstvu, a za učinjeno delo je u skladu sa Zakonom o veterinarstvu predviđena kazna izricanja zaštitne mere zabrane obavljanja veterinarske delatnosti, bez obzira da li je ista izrečena pravnom licu ili ne, neće se razmatrati.''
Pazite molim vas, o pravdi govorim. Uzgred kaže – bez obzira da li je izrečena kazna pravnom licu ili ne, neće se razmatrati njegova prijava. Čekajte, da li je taj čovek kriv ako nema kaznu? Kako smo zaključili da je kriv ako nema kaznu?
Ne može tako, gospodo. Ovo je pravna država. Potpuno se slažem sa gospodinom Milivojevićem i potpuno sam saglasna da mora da bude utegnuta pravna država, ali ne može da bude pravna država ako u tački 9. dokumenta koji je napisala Uprava za veterinu Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, kaže da se neće voditi računa o tome da li je neko kriv ili nije kriv. Važno je da mu mi stavimo etiketu. Da li će da bude partijska? Nema veze. Tvrdim da je partijska.
Znači, ako je neko kriv, onda je kriv, onda mu oduzmimo pravo da radi program mera. Ali, ako nije kriv, njegovu molbu morate da razmatrate, jer ne može biti da je neko istovremeno kriv i nije kriv.
Opet se vraćam na Veterinarsku inspekciju. Veterinarska inspekcija uradi ono što je naloženo, jer ovde je očigledno u primeru koji sam vam čitala na početku da je naloženo da se određena veterinarska stanica zatvori.
Dva dana pošto ministar napiše rešenje o zatvaranju, ta Veterinarska inspekcija uradi posao koji je uradila. Treba da se zatvore veterinarske stanice koje su velike, jake i moćne, koje imaju autoritet, da bi neka druga pravna ili fizička lica koja uvodite u zakon dobila da rade program mera, koji je veliki posao, od koga zavise veterinarske stanice, veterinarske ambulante i slično, ali javno zdravlje građana Srbije je time ugroženo.
To je pitanje o kome treba da vodimo računa. Dakle, u tački 9) vrlo jasno dokument Ministarstva, pretpostavljam da saradnici koji su ovde danas došli znaju o čemu je reč, lepo kaže da prijava onih lica za koje se kaže – bez obzira da li je izrečena pravnom licu kazna ili ne, neće se razmatrati.
Hoće li neko da obrazloži o čemu se ovde radi? Nema ko, očigledno. Zato danas niko nije došao iz Uprave za veterinu. Niko nije došao ko treba da odgovori na ovo pitanje, ali zato imamo čoveka koji je na čelu Upravnog odbora, pa očekujemo da dobijemo neku reč.

 Pravo na repliku, zato što je gospodin rekao neke stvari, želim da dopunim te stvari javnosti radi.
Dakle, ovo što imam u rukama i čitam, koliko god vam zvučalo tabloidno je dokument. Potpisao ga je dr Saša Dragin. To je dokument Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. On zvuči tabloidno, jer kaže da bez obzira da li ste krivi ili niste krivi nećete dobiti ono što imate pravo po zakonu, to zvuči priznajem.
Drugo, ima još jedan dokument, još jedna stvar koju je važno da gospodin pročita, nalazi se na sajtu Veterinarske komore. Na tom sajtu piše da predsednik Upravnog odbora Veterinarske komore izuzima svoje mišljenje iz ovoga što je navodno potpisao, a da je potpisao pod pritiskom političkih stranaka. Posetite sajt, pročitajte da li sam nešto od toga izmislila. Prosto, tvrdim da ovde nisu čiste stvari, a vi pogledajte.

Vraćamo se na drugu oblast. Pokušaću da objasnim šta smo mi želeli da postignemo i tvrdim onako, možda ne tako rečito, ali da je vrlo argumentovano, tvrdim da je dobronamerno i tvrdim da smo ga napravili da bismo poboljšali zakon. Evo o čemu se radi.        Vi dajte veterinarskoj ambulanti mogućnost da obavlja vakcinaciju pasa i mačaka protiv besnila u ambulanti, pišete. E sada to je meni potpuno jasno, jer ste rekli odmah u obrazloženju zakona zbog čega menjate zakon, da zakon treba usaglasiti sa direktivama EU.
Valjda vam je i toliko jasno, postoje različiti zakoni u odnosu na nas i postoji jedan dug period koliko se ti zakoni tamo primenjuju. Ovde se, pre svega, govori, ja govorim o vakcinaciji pasa i mačaka protiv besnila. Mogućnost da veterinarska ambulanta samo u ambulanti radi vakcinaciju pasa i mačaka protiv besnila je moguća, ali u gradovima, tamo gde imate poznatog vlasnika koji ima potrebu, zakonsku obavezu i vodi računa o svom ljubimcu i on će vakcinisati svog psa ili mačku. U predgrađima ona nije moguća. U seoskom području ona je potpuno nemoguća. Svako ko se bavi praksom zna da je potpuno nemoguća. Jedna stvar je prepisivati iz EU i pokušavati povećati standarde kod nas, ali druga stvar je voditi računa da ono što smo napisali u zakonu bude sprovodljivo na terenu i bude u korist zaštite javnog zdravlja građana.
E sad, bez obzira da li se radi o usaglašavanju sa direktivom EU i pravilnicima koji su doneti, mislimo da je ovako kako je napisano prilično problematično i predlažemo da se to popravi, zbog toga što besnilo treba tretirati kao i ostale zarazne bolesti, gde se kao preventiva za njihovo sprečavanje i širenje koristi sistematska vakcinacija na terenu. Drugim rečima, treba dati mogućnost veterinarskim službama da na terenu rade vakcinaciju pasa i mačaka protiv besnila. To znači da se ne sme uvoditi ograničavanje prava veterinarskima ambulantama da redovnu godišnju preventivnu vakcinaciju protiv besnila pasa i mačaka obavljaju na terenu. Zbog toga je naš amandman u tom pravcu uložen.
Mislim da je to krajnje dobronamerno i mislim da tu nema komentara sada o tome da mi nećemo predlagati ono što je u korist ovog zakona i situacije na terenu. To je sasvim u redu.

Gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, približava se polako kraj ovim amandmanima iz ove oblasti. Ne mogu da propustim a da ne kažem nekoliko vrlo važnih stvari koje se tiču Veterinarske komore Srbije.
Prosto da prokomentarišem da smo očekivali, kada smo videli da postoje izmene i dopune Zakona, da će se ovaj zakon tzv. Krnjaićev zakon promeniti u pravcu da se popravi položaj Veterinarske komore, jer je taj Krnjaićev zakon Veterinarsku komoru potcenio i stavio pod patronat države. I ona koja treba da bude strukovno udruženje nije mogla da podrži ni struku ni nauku u tom položaju, nego jednostavno morala je da sluša ministra.
Svaka država koja drži do ozbiljnosti zaista vodi računa o tome da se ne meša tamo gde joj nije posao, a posao koji treba da radi komora, strukovno udruženje, taj posao ona i radi.
Imala sam prilike da čujem na nekoliko mesta kada su govorili ministar ili njegovi pomoćnici da oni Komoru doživljavaju kao partnersku ustanovu, kao instituciju partnerstva pominju stalno, ali Komora ne može da bude ni po definiciji partner jer ona nije ni državni ni paradržavni organ, nego je strukovno udruženje koje brani načela struke.
To je ono u čemu mogu da podržim gospodina Milivojevića, struka je to što treba da kaže šta je moguće, a šta nije i zbog toga ove stvari koje sam čitala, ove odluke i ostale stvari su upravo komentari struke.
Kao narodni poslanik sam bila u situaciji samo da govorim ono što je struka od mene zahtevala, dakle, veterinarska struka od mene zahtevala. Izmene i dopune ovog zakona nisu išle u pravcu da poprave položaj Komore, nego su još više ponizile Komoru i veterinarsku struku. Takav položaj državi odgovara.
Razni lobiji, farmaceutski, stočarski, progurali su svoje ljude u Komoru i sada oni sa te pozicije donose određene odluke koje nikako nisu u pravcu poboljšanja kvaliteta javnog zdravlja građana Srbije, nikako u pravcu poboljšanja kvaliteta rada struke, uslova rada struke i svega ostalog, nego su jednostavno tu da slušaju državu i da na sajtu eventualno kažu da se ne slažu sa nekom odlukom koja mora da bude bespredmetna.
Pominjala sam ovu odluku malopre ministra Dragina, o kojoj zaista ne treba diskutovati da smo ozbiljni ljudi. Nažalost, mi u srpskom parlamentu moramo da razgovaramo o odluci koju je potpisao srpski ministar koji mirno kaže – da li ste krivi, da li niste krivi, šta to koga briga, postoji prijava protiv vas, pa ću na osnovu toga imati mogućnost da odlučujem kako hoću.
Dakle, cela priča se svodi na to da se izmene i dopune Zakona bave pričom da li ćemo praćenje zameniti sledljivošću, a ne da li ćemo vratiti položaj koji treba Komora da ima, da ona ne bude državni organ kakav je ovde u ovom zakonu. Izvinite, ona je državni organ, a ona to ne može da bude, po definiciji ne može da bude Komora državni organ.
To je suština ove priče i volela bih da neko, ne znam ko, prokomentariše to što kažem.

Predsedavajuća, vrlo je važno zato što mislim da građani Srbije treba da znaju da postoje poslaničke grupe koje zakone vrlo ozbiljno spremaju, amandmane vrlo ozbiljno pišu i treba da se izborimo sa tim jer ni jedan od naših amandmana nije prihvaćen.
Pošto se ovo polako privodi kraju, ja bih da dam jednu opštu sliku, zato što je važno da se to čuje. Mi imamo situacije da u ovoj zemlji u ovom trenutku negde oko 2.700 veterinara obavlja posao koji treba da obavlja preko 25.000 ljudi.
Imamo situaciju da su privatizovane veterinarske stanice i da je privatizacija potpuno neuspešna jer konzorcijumi koji su kupili veterinarske stanice vode stanice samo u pravcu zarade, gole zarade, kako bi opstali, a ne u korist javnog zdravlja građana Srbije.
Usput sam pitala i u načelu, a pitaću i opet, pošto mi niko nije odgovorio, vi u članu 53. pominjete javne veterinarske stanice, pa me baš zanima koliko imate tih javnih veterinarskih stanica, s obzirom da je bila obavezna privatizacija? Kako su one opstale? Koji su kriterijumi bili da baš one opstanu?
Bilo bi lepo da neko odgovori, ali opet, eto, nema niko da odgovori, pa ću morati ja da odgovorim. Jedina od tih velikih stanica koja je ostala, ostala je u Kruševcu, kažu veterinari da ima moćne zaštitnike. Jedna jedina je ostala velika veterinarska stanica koja nije privatizovana.
Dalje, imamo promet veterinarskih lekova koji je potpuno u zoni sive ekonomije. Nije bolje ni u zoni humane medicine, ali je činjenica da su ovo takvi uslovi jer govorimo o tom zakonu.
U Ministarstvu poljoprivrede imamo neku afericu. Govoriću u domenu veterine. Imate tu čuvenu priču o 500 virtuelnih markica koje postoje u bazi, ali ne postoje među životinjama. Nešto od tih vam govore i veterinari javno, pa im vi kažete da ćete im ukinuti pravo da prežive, što im i radite.
Interesantan je konkurs za obnovu genetičkih resursa. To je jako zanimljiva stvar jer jeste dobra i poželjna i zaista treba da sačuvamo svoje biljne sorte i svoje životinjske vrste koje su tipične za naše podneblje. Tako je zanimljivo da je, recimo, za genetički resurs naših autohtonih goveda buša dobio sredstva gospodin iz Vojvodine.
Bilo bi zanimljivo da objasnim onima koji ne znaju da je buša autohtono goveče sa područja Raške, planinsko-brdski predeo, pa je malo čudno da jako dobro uspeva baš u Vojvodini. I na to neko treba da odgovori, a nema ko. Javno sam postavila to pitanje, da mi se tačno kaže ko je za šta dobio sredstva, a nisam nikada dobila odgovor.
Znači, u tome se danas nalazi veterina, iako je veterinarska praksa strateška osovina proizvodnje hrane. Svaka ozbiljna zemlja izmene i dopune zakona treba da upravo krene u pravcu u kome je predložila poslanička grupa DSS.
Dakle, jeste regulativa EU nešto čemu treba da težimo, visoki standardi su nam poželjni i potrebni, ali oni moraju da budu primenjivi kod nas. Znači, vodite računa o tome, jer će to unaprediti našu praksu, ali vodite računa o tome da sačuvate visoku školu koja školuje veterinare i sačuvajte veterinare da rade svoj posao, dozvolite im da rade svoj posao zakonom propisan, da bi moglo nešto da se uradi u ovoj zemlji, jer mi smo poljoprivredna zemlja i naša budućnost jeste u izvozu organske hrane. Svi se slažu u tome.
Nećete ih sačuvati ako poslove koje treba da rade veterinari, vi kažete da treba da rade veterinarski tehničari, tako što će ih veterinar sa licencom, koji je na neki način taj koji je odgovorno lice, priučiti da rade neke poslove, pa iznad napišete koje poslove itd. Ne može da bude u zakonu nijedno itd, jer ono nikome ništa ne znači sem prostor za vrlo široku manipulaciju.
Te izmene i dopune zakona koje ste stavili pred nas su zaista ispod svakog nivoa i pokazuju samo jednu stvar – želite da kaznite veterinare koji su se odgovorno pobunili i rekli javnosti Srbije da nisu slepi poslušnici vlasti nego su ljudi od struke koji poštuju načela profesionalne etike i rade u korist građana Srbije.

Neću da pevam, neću da recitujem, neću da govorim poslovice, samo ću da čitam ono što je napisano. U ovom pravcu ide ovaj zakon. Tačka 9) dokumenta iz Ministarstva poljoprivrede: "Prijave pravnih lica koja su u prethodnom periodu od tri godine izgubila pravo na obavljanje poslova iz programa mera zdravstvene zaštite životinja, bavila su se nedozvoljenim radnjama u okviru veterinarske delatnosti ili su obavljali veterinarsku delatnost suprotno Zakonu o veterinarstvu, a za učinjeno delo, u skladu sa Zakonom o veterinarstvu, predviđena je kazna odredbe izricanja zaštitne mere zabrane obavljanja veterinarske delatnosti, bez obzira da li je ista izrečena pravnom licu ili ne, neće se razmatrati". O tome govorim, gospodine. Taj pravac je taj koji ide u propast.
O tome kako vi vodite ovu zemlju i u kom pravcu ide ova zemlja sa ovom vladom, najbolje govore zaduženje i ono što se danas ovde govorilo – da li ćemo da kažemo našim građanima kako da se kvalitetno hrane? Kažite im kako da se uopšte hrane, gospodine.

Javljam se po Poslovniku, član 104, povreda dostojanstva parlamenta. Mislim da je potpuno neprimereno poslanika opozicije koji govori vrlo argumentovano, vrlo jasno, nazvati advokatom nečije zloupotrebe na bilo koji način.
Nisam ničiji advokat. Pozivam gospodina Milivojevića da kaže čiji sam to advokat, pa bismo o mogli o tome da razgovaramo. Govorim sa pozicije veterinarske struke, jer sam po zanimanju pedagog i isto sam stručna za tu struku, kao i gospodin Milivojević kao inženjer stočarstva.