Član 24. kaže: „Volonter je odgovoran za štetu koju je u vezi sa vršenjem volonterskih usluga ili aktivnosti prouzrokovao korisniku volontiranja, organizatoru volontiranja ili trećem licu, u skladu sa propisima o radu.“
Bili smo u velikoj dilemi, pre svega zato što volonter radi bez naknade, materijalno ne stiče nikakvu dobit, a ovde ćemo ga obavezati da ima izdatke materijalne prirode.
S druge strane, zašto bi se na volontera odnosili propisi o radu? Nije nam jasno šta se ovde želelo postići. Razumem da je potrebno obezbediti se od štete koju može prouzrokovati volonter i ta šteta može biti naneta ili organizatoru ili korisniku usluga volontera, ali mi s druge strane nije jasno zašto ga obavezujemo propisima o radu i zašto i na koji način mislimo da je moguće da se naplati šteta na takav način. Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća. U članu 27. se kaže: „Organizator volontiranja dužan je da volontera osigura za slučaj povrede i profesionalnog oboljenja tokom volontiranja“. U tački 1) kaže: „ako se volontiranje obavlja u uslovima opasnim za život i zdravlje“. Predložili smo da se posle reči „zdravlje“ dodaju i reči „s tim što na takvim poslovima ne mogu biti angažovana maloletna lica“.
Obrazlažući zbog čega naš amandman nije prihvaćen vi ste se ovde pozvali na važeći Zakon o radu, koji u članu 84. govori o tome. Naravno, znam, jer sam delimično učestvovala u donošenju tog zakona, znam šta piše u Zakonu o radu, ali mislim da je nužno da i u ovom zakonu to stoji. Nisam sigurna da će baš svaki organizator volontiranja okrenuti Zakon o radu da bi to pogledao. Za njega je dovoljno ovo što piše ovde.
Mislimo da mi, a država je tu najpozvanija da zaštiti maloletna lica, ne samo ona do 15 godina, nego i niže, da zaista budu zaštićena i da se nikako ne mogu angažovati da volontiraju u uslovima koji su opasni po zdravlje i život. Hvala.

Završavamo danas i ovaj drugi zakon, zakon o volontiranju. Mislim da treba da se kažu neke završne reči o svemu tome. Pošto sam ovlašćena ispred Demokratske stranke Srbije da o tome govorim, volela bih da kažem da DSS smatra da su oba zakona vrlo važna za našu državu, da pokrivaju dve oblasti koje nisu pokrivene zakonima na pravi način.
Što se Demokratske stranke Srbije tiče, ovaj zakon koji se odnosi na zlostavljanje na radu je mnogo neprecizniji i ima mnogo opštijih mesta. Mislimo da taj zakon neće imati neku veliku primenu i biće problema sa primenom u nekom realnom životu i stvarnosti, pre svega zato što mobinga ima jako mnogo, zato što se vrlo teško dokazuje, zato što su sudski postupci užasno spori. Na taj način dovodimo žrtvu mobinga u još gori položaj, jer ona očekuje da taj postupak bude razrešenje njenih muka. To u realnom životu baš ne ide tako i vrlo je komplikovano za nju.
Takođe mislim da država mora da razmišlja i da pokuša da napravi nekakve organizacije, naravno državne organizacije, koje bi pomogle institute koji se bave žrtvama mobinga. Bilo ko ispred države mora da stane ispred toga i da uz pomoć ovog zakona na neki način radi sa žrtvama mobinga. Jer, u ovoj zemlji postoji sklonost da se sve dovede do neke svoje suprotnosti; pre svega govorim o namerama, jer iz namere da nešto bude jako korisno, jako dobro izađe nešto sasvim suprotno. Mislim da država zaista treba da preuzme organizaciju rada sa žrtvama mobinga.
Kada je u pitanju ovaj drugi zakon, zakon o volontiranju, tu smo zadovoljniji, ali imali smo mnogo primedaba. Videli ste koliko amandmana imamo. Neke manje intervencije ste prihvatili. Ono što smo zaista želeli da suštinski popravimo nije baš išlo tako lako.
Ono što jeste naša najveća primedba odnosi se na Crveni krst, koji je volonterska organizacija. To piše u Zakonu o Crvenom krstu, važećem, nije promenjen. To piše u Statutu organizacije. Nama je potpuno nejasno na koji način predsednik Crvenog krsta može da izrazi svoju želju da on ne bude uključen u neki zakon, odnosno da organizacija koju on trenutno predstavlja na neki način ne bude pod ingerencijom nekog zakona. To je jedan čudan metod, koji nismo uspeli do kraja da razjasnimo.
Ono što smo uspeli da razjasnimo jeste da nekih 60.000 volontera (koliko su oni napisali u svom izveštaju koji su predali Narodnoj skupštini) neće biti volonteri, ili će na neki čudan način biti volonteri, a nećemo ih pisati kao takve i gledati kao takve. Dakle, taj status volontera Crvenog krsta ostaje nejasan, jer potpuno nije jasno šta će se dešavati sa njima.
Ono što je naše pitanje jeste pitanje usmenih ugovora koje ste vi u ovom zakonu naveli. Nama uopšte nije jasno na koji način može da se realizuje usmeni ugovor. To može svaki pravnik da vam kaže. I, ako logički razmišljate, na koji način možete da pratite realizaciju usmenog ugovora i koga obavezuje usmeni ugovor i na koji način? Smatrali smo da to treba promeniti. Imamo amandmane u tom pravcu. Nisu prihvaćeni. Nije nam jasno zbog čega, zato što će u primeni ovog zakona ovo biti sporna tačka. U to smo potpuno sigurni.
Navikli smo mi, ova vlada ima običaj da svaki čas donese neki zakon, pa da ga za tri, četiri, šest meseci menja. Ono što smo kao pedantni poslanici primetili, a mi pišemo koje smo amandmane imali na koji zakon, jeste da se uglavnom ono što smo naveli kao primedbe i što nije prihvaćeno na kraju ovde donese da se ponovo doradi. Ne razumem zašto gubimo vreme, prihvatite to. To radimo u korist našeg društva, nemamo razloga da radimo na štetu. To je potpuno bespredmetno. Pišemo amandmane da popravimo zakon.
Dakle, to su naše osnovne primedbe. Toliko o tome. Hvala vam.

Hvala, gospođo predsedavajuća. Gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, Demokratska stranka Srbije podnela je amandman na član 1. stav 2. smatrajući da taj stav 2. treba brisati.
Šta u njemu piše i zbog čega smo mi to smatrali? U stavu 2. pišete ovako: „Svi pojmovi upotrebljeni u ovom zakonu u muškom rodu podrazumevaju iste pojmove u ženskom rodu.“
To je nešto što se u poslednje dve godine u nekoliko zakona koji dolaze iz ovog ministarstva (i možda još jednog) pojavljuje kao nešto što piše u nekom prvom ili drugom članu.
Pokušaću da vam objasnim zbog čega mi smatramo da to nije potrebno i zbog čega smatramo da ovo što ste napisali u članu 1. stavu 2. treba izbrisati. Pre svega, potpuno je normalno i prirodno da ako u jednom zakonu piše u jednom rodu, da se to odnosi i na onaj drugi rod. Prosto, to tako jeste i tako je normalno.
S druge strane, hoću da vam kažem još nešto. Osim zakona koji dolaze iz vašeg ministarstva i tog koje pominjem, dolaze nam ovde u Skupštinu i zakoni iz drugih ministarstava pa uglavnom u njima ne stoji ovo određenje. Da li sad to znači da se ti zakoni ne primenjuju i na građane i građanke Srbije? Da li se prosto dešava da se samo ovi zakoni u kojima piše ovakvo određenje primenjuju na građane i građanke, a oni drugi gde je samo muški rod se primenjuju samo na građane?
Isto tako, pored ovih zakona koji su doneti u mandatu ove vlade, ima još zakona koji se koriste u Republici Srbiji, gde ovo ne stoji. Šta je sa njima? Kakav će problem nastati ako se neko poziva na ovo što ste vi napisali, a ne postoji u nekom drugom zakonu? To je sad ono logički, pravno, što pokušavam da vam kažem. Dakle, mislim da je smešno da sad očekujemo da one zakone u kojima ovo ne stoji vi dopunjujete, ili da ih oni dopunjuju. Prosto, prirodno je da se odnose i na građane i na građanke i nema potrebe da to piše u zakonu.
Videla sam u obrazloženju koje ste nam dali da se vi pozivate na međunarodne dokumente i međunarodne organizacije koje su vam skrenule pažnju, kao što je Međunarodna organizacija rada, da to ne stoji, pa da vi povodom toga to popravljate. Ako imate argumente za nešto, onda te argumente treba i da primenite. Mislim da su ovo logični argumenti.
S druge strane, uvođenje tih silnih reči, koje su uglavnom ženskog roda, vi zovete, vrlo često se to pojavljuje i u medijima, političkom korektnošću. Zapravo, ovde ne možemo da govorimo niti o politički korektnom jeziku, niti o tome da postoji nekakav drugi rodno senzitivan jezik, kako pokušavate da nam to objasnite. Prosto, ovde se sada napravila jedna velika razlika između prirodnog jezika, kao što su svi govorni jezici, i veštačkog jezika, koji vi ovde ubacujete i pokušavate da se on primeni u nekom normalnom životu. Te reči zvuče rogobatno u realnom i normalnom životu.
Pre neki dan sam gledala izveštaj o „Noći muzeja“ pa sam videla - „kustoškinja“. Prosto zvuči rogobatno. One u nekom svakodnevnom jeziku zaista zvuče vrlo rogobatno. Zbog čega zvuče rogobatno? Zato što pokušavate da na veštački napravljen jezik primenite pravila prirodnih jezika, odnosno lingvistička pravila koja se odnose isključivo na prirodne jezike. Onda se stvara situacija da u Srbiji imamo nekakav rogobatni jezik koji liči na onaj novohrvatski jezik, koji je zapravo nastao iz drugog motiva, ali je na isti način rogobatan kao i ovo ovde.
Šta hoću da vam kažem povodom ovoga? Naravno, niti spadam u čistunce, niti spadam u vrhunske stručnjake za jezik, samo govorim o tome da to jako smeta. Smeta, recimo, meni kao ženi, a verovatno i nekim drugim ženama. Žene se ne osećaju mnogo bolje zbog toga što se u zakonima na ovakav način tretiraju, ubacivanjem stotina i stotina nekih novih reči koje su uglavnom ženskog roda.
Mislim da politička korektnost i obaveza i ove i svake buduće vlade jeste da ženama ponude mnogo bolje uslove za život i rad u ovoj zemlji. Ministarstvo koje vi danas ovde predstavljate upravo odgovara za tu oblast rada, pa mislim da o tome treba pričati.
Da li je moguće da politički korektan jezik podrazumeva da se ovde primenjuju reči i isti pojmovi u ženskom rodu, a da politički nije korektno da su sve mlade dame koje će biti otpuštene iz raznih ministarstava slučajno trudnice? To smatram demagogijom. Jedno je pričati, to lepo zvuči, jako lepo zvuči, a u praksi to nema veze jedno sa drugim. To je za mene politička korektnost.
Kada bude priča o zakonu o volontiranju mislim da ću govoriti na isti način zato što mislim da tu temu moramo da otvorimo i da o njoj razgovaramo. Ne može ona biti vlasništvo nekih nevladinih organizacija ili nekih ministara koji tako razmišljaju. Prosto, svi u ovoj skupštini treba da govorimo o tome kako će izgledati ova zemlja. Podrazumeva se da bismo možda mogli da poslušamo stručnjake koji govore o jeziku. Hvala vam.

Hvala, gospođo predsedavajuća. Izvinjavam se, malo sam kasnila sa javljanjem. Ono što moram da prokomentarišem pre nego što počnem da govorim o ovome odnosi se na vas, gospođo predsedavajuća, pa ću vas zamoliti... Vreme koje sam malopre upotrebila, za koje ste vi rekli, koliko sam čula, da je vreme ovlašćenog predstavnika, nije bilo vreme ovlašćenog predstavnika. Govorila sam dva minuta o amandmanu, a ostalo je bilo vreme grupe. Kada budem govorila kao ovlašćeni predstavnik, to ću najaviti. Hvala.
Dakle, ono što smo mi, kao i većina poslaničkih grupa, otprilike pokušali da u ovom članu 2. promenimo jeste nešto što se pojavljuje u mnogim teorijama kao moguća varijanta. Mi smo ovom prilikom, spremajući se za ovaj zakon, koristili zaista vrlo širok repertoar materijala, počev od francuskog zakonodavstva, za koje vidim da je i ovde korišćeno kao primer, ali se negde odstupalo, pa je ovaj član 2. to. Koristili smo, takođe, nekoliko definicija koje su opšteprihvaćene kada se govori o mobingu, kao što je Lejmanova definicija, kao što je definicija koja je i ovde korišćena, a to je definicija koja se najviše oslanja na ono što je radila gospođa Vesna Baltezarević. Zapravo, to smo i pokušali da našim amandmanom ovde promenimo u članu 2.
Ono što nam nije jasno, nije nam jasno na više mesta, vi komentarišete ovde – ne prihvata se zbog toga što se volonterski rad ovde smatra radom van radnog odnosa i stoga je obuhvaćen predloženom formulacijom navedenom u članu zakona. Nije nam to bila namera da promenimo, ali hajde, to ćemo kasnije još više otvarati, jer se pojavljuje na nekoliko mesta jedan odgovor koji nije adekvatan u odnosu na ono što smo mi napisali. Vidim da ono što je ovde više puta komentarisano nije baš ono što su napisali pojedini poslanici, nema veze ko je potpisao; prosto mi se čini da ima mnogo više veze ko je potpisao, a ne šta je napisano. Hvala vam.

Hvala, gospođo predsedavajuća. Koristim vreme po amandmanu i nešto od poslaničke grupe.
U ovom članu 6. stav 1. smo pokušali da pronađemo neki modus koji bi zadovoljio i ovo što je govorio prethodni kolega, da li se radi samo o učestalosti ili o jednom slučaju, tako da smo listali i pregledali sve definicije do kojih smo mogli da dođemo. Svima je zajedničko to da se radi o neprijateljskom i agresivnom ponašanju koje se ponavlja, koje ima određenu učestalost. Zbog toga smo ovde pokušali da damo jednu definiciju.
Mobing je psihološki teror koji je prisutan na poslu. Odnosi se na neprijateljsku i neetičku komunikaciju i maltretiranja koja su na sistematičan način usmerena od strane jednog ili više pojedinaca uglavnom prema jednom pojedincu koji je bespomoćan i u nemogućnosti je da se odbrani.
Ono što je bitno i ponavlja se uvek jeste da se maltretiranje odvija sa vrlo visokom učestalošću; kaže se, najmanje jednom nedeljno i u dužem vremenskom razdoblju, najmanje šest meseci. Kao posledica se javljaju značajne mentalne i psihosomatske i socijalne patnje žrtve.
Kada smo istraživali malo na ovu temu videli smo da postoji stvarno strašno mnogo drastičnih primera koji se dešavaju, recimo, samo jednom. Prosto smo i mi bili u dilemi da to na neki način unesemo u vaš predlog, da pokušamo zapravo da zaštitimo i one žrtve gde se to zlostavljanje dogodilo samo jednom, gde nema učestalosti, ali gde postoje drastične posledice.
Tu smo negde bili na sličnom tragu kao moj kolega koji je govorio pre nas. Da li je onda moguće da je dozvoljeno zlostavljanje samo jednom? Ne mora da se ponavlja, ako je samo jednom. Izgleda da je, prema ovom predlogu zakona, to dozvoljeno.
Takođe, čini nam se da sama konstrukcija rečenice: „samo jednom“... Da li je to malo – samo jednom? Mislim da je i te kako važno da ti drastični primeri budu uneti u zakon.
Ono što vi sada nama osporavate, u vašem komentaru zašto ste nam odbili amandman kažete: „Amandman se ne prihvata u delu kojim se predlaže da žrtva zlostavljanja u smislu ovog zakona može biti i poslodavac, iz razloga što poslodavac (privatni preduzetnik ili direktor u privrednom društvu, rukovodilac u državnom organu i drugo) ima sva ovlašćenja na osnovu zakona da sankcioniše ponašanje zaposlenog koje bi moglo da se definiše kao zlostavljanje prema njemu kao poslodavcu. Poslodavac, zbog ovlašćenja koja ima prema zaposlenima, najčešće je u poziciji da bude izvršilac zlostavljanja, a ne žrtva zlostavljanja. Pored toga, u uporednom zakonodavstvu poslodavac se ne definiše kao žrtva zlostavljanja.“
Grešite ovde u obrazloženju. Moram da vas podsetim da postoji jedna vrsta zlostavljanja na poslu koja se zove vertikalno zlostavljanje, koje može da ima dva smera: može poslodavac da zlostavlja radnika, ali može da bude i obrnuto. Postoje slučajevi, čak sa prilično velikom učestalošću, ako pogledate istraživanja u Srbiji, gde je ta pojava prosto išla u suprotnom smeru – radnici su zlostavljali poslodavce. To je jedini način da vas ubedim da malo konsultujete literaturu.
S druge strane, ono što hoću da vam kažem, da li je moguće da su poslodavci jedina grupa u ovoj državi koji su diskriminisani? Zašto im zakonom ne dozvolite da postoji mogućnost da se i takva situacija dogodi? Možda neće biti česta.
Slažem se sa vama da su oni koji su najčešće zlostavljani zapravo zaposleni i radnici. Suština ove naše priče o tranziciji i o mutnim vremenima jeste to da svako ko je privatizovao firmu za sebe kaže da je gazda, on se tako i ponaša. Zapravo, radnik je za njega neko ko ne radi za njega i stiče kapital i dobit vlasniku firme, poslodavcu i samom sebi, nego... Prosto, jedan od vidova mobinga je i to da mu ne plaća platu. To je isto tako zlostavljanje. Imate situacije da radnici nisu primili platu mesecima. Ovo ministarstvo mora da reaguje na taj način.
Upućujemo vas da ostavite mogućnost da svi imaju jednaka prava u ovoj zemlji, jer tako kaže Ustav ove zemlje, i da dozvolite mogućnost koja, prema teorijama, prema literaturi, postoji; to je vertikalni mobing, opisan je i zna se za njega. Prihvatite naš amandman. Hvala vam.

Iskoristiću vreme ovlašćenog.
Članove 6. i 7. ovog zakona smo prepoznali kao vrlo važne i imali smo tu određene dileme u vezi sa sadržajem, načinom kako ste vi to napisali u predlogu. To smo, na kraju krajeva, rekli i u našim amandmanima. Da ste vi prihvatili... A zbog toga uzimam reč kao ovlašćeni, prosto mislim da treba ove stvari potencirati i treba ih otvoriti sada i pred javnošću. Da ste prihvatili amandman koji je gospođa Plavšić potpisala, gde se taksativno navodi koji su sve to oblici zlostavljanja, da svako onaj koji dobije to može da prepozna ponašanje poslodavca prema njemu kao zlostavljanje, mogla bih da razumem da sada u članu 7. obavezujete poslodavca da svakom novom zaposlenom prezentuje materijal iz ovog zakona.
Prosto, u članu 7. u stavu 1. vi vrlo deklarativno kažete da poslodavac treba da obavesti novozaposlenog o tome da je zabranjeno zlostavljanje. Postoje neke stvari koje se podrazumevaju. Zlostavljanje, maltretiranje, diskriminacija je jedna od tih stvari. Ni na jednoj samoposluzi, supermarketu nisam videla da je poslodavac napisao da je krađa zabranjena. To se podrazumeva.
Postoje neke stvari koje su daleko od toga da su samo normativno uređene i da se one negde u tradiciji i kulturi jednog naroda jednostavno ne prepoznaju. Jedna od tih jeste da je zlostavljanje zabranjeno. U redu je da je zlostavljanje zabranjeno, ali ako vi uvedete u stavu 2. člana 7. edukaciju kao meru, to onda ima smisla, edukaciju i zaposlenih i poslodavca, a naročito poslodavca, naročito vlasnika nekih firmi koji očigledno nemaju pojma ni o komunikaciji, ni o drugim stvarima. Onda to ima smisla.
Ovaj prvi stav je potpuno deklarativan i zbog toga mi smatramo da je on tu samo da se kaže – eto, mi smo to zakonom propisali; poslodavac kaže – ja sam lepo podelio taj papirić i, na kraju krajeva, svi smo mirni, savest nam je mirna, zlostavljač to radi na svoju ruku.
Kada je u pitanju ovaj član 7, a to sam pomenula i u načelnoj raspravi, vrlo je važno da se ponovi da mi kao društvo pokazujemo sklonost da se navikavamo na nasilje i na zlostavljanje na poslu. To što je u jednom momentu neprijatna činjenica koja se pojavljuje u medijima, o kojoj se priča ovog trenutka, posle izvesnog broja dana, da ne kažem sati, postaje nešto na šta smo se navikli, maltene postaje nešto što je uobičajeno u nekom društvu, firmi i zbog toga je važno da se to pomene.
Isto tako je važno da se pomene još jedna stvar, naročito radna okolina ima sklonost da to što je neko zlostavljan i što se nad nekim vrši nasilje jednostavno prihvati na ovakav način – ili je kriv, pa se to njemu radi, ili ako nije kriv, nema razloga da se brine. Pod to možemo da podvedemo celu onu priču o kojoj smo govorili u načelnoj raspravi, o tome da su radnici i zaposleni praktično dovedeni u situaciju da je ono čega se najviše plaše gubitak radnog mesta. Dakle, više se plaše toga nego bolesti i svega ostalog.
Zamislite radnu sredinu, koju ste vi prilično bestelesno opisali kao zdravu radnu sredinu, zamislite tu radnu sredinu u kojoj niko ne želi da se meša zbog vrlo realnog straha od toga da će izgubiti radno mesto. Žrtva na kraju počinje da razmišlja da je ona ta koja je kriva i da postoji neko zrno njene krivice u celoj ovoj priči.
To je nešto što moramo da naglasimo i što treba vrlo često da se pominje zato što mi u Narodnoj skupštini, a pretpostavljam i vi u Ministarstvu, treba da pridobijemo javnost za ovaj zakon. Treba da pridobijemo javnost da zaista zlostavljanje primećuje, a neće da ga primećuje ako vi ne primećujete ono na šta sam vam ukazala ovom prilikom o vertikalnom zlostavljanju. Dakle, svi moramo da se naviknemo da prepoznamo pojavne oblike svega toga i da na njih reagujemo.
Zbog toga sam reagovala kada su ovde poslanici govorili o članu 7. stavu 1, zbog toga sam govorila, jer on ovako napisan ništa ne znači. Da znamo oblike, da su oni taksativno navedeni... Ima zakona gde se taksativno navodi, evo, navešću vam pet zakona iz poljoprivrede koje smo usvojili skoro, gde se taksativno navodi sve ono što mora da se navede.
Ako imamo problem sa sudijama, koje će takođe imati problem da prepoznaju sve to, a imamo zaista širok spektar pojavnih oblika i vrlo bujnu maštu; ako imamo poslodavce, koji će sigurno pokušati da ovo prikažu minornim i da kažu da je to sve nečiji hir ili potreba da se uključimo u modernu Evropu na ovaj način; ako imamo nejasne stvari, kao što je definicija, koja je možda trebalo da bude proširena i sa mnogo više taksativnih podataka, onda ćemo imati problem sa primenom zakona. Valjda nam je svima cilj da ovaj zakon bude primenljiv i da zaista spreči zlostavljače da vrše zlostavljanje na poslu, kao i da pomogne žrtvi, kojoj osim države zaista nema ko mnogo da pomogne.
Moramo da imamo u vidu da se sada ovde prvi put pojavljuje ovaj zakon, dakle, država niti je imala institucije, niti institute koji bi trebalo da pomognu žrtvi. Porodica je ta koja žrtvi malo pomogne, od početka je malo podržava, a zatim digne ruke jer to predstavlja problem i za porodicu. Postoji nekoliko nevladinih organizacija koje se time bave, kao što je Viktimološko društvo Srbije, koje kaže da su 51% svih onih koji su prošle godine prijavili maltretiranje činili oni koji su prijavili zlostavljanje na poslu. Imamo još nekoliko nevladinih organizacija koje kažu da imaju od pet do deset poziva dnevno kojima se prijavljuje ovo. Imamo situaciju da se sindikati, koji treba da budu partneri u rešavanju načina kako da se prevaziđe ovaj problem u našem društvu, koji je narastajući... Da se razumemo, on nije nov, ali je narastajući.
Dakle, imamo jednu prilično konfuznu situaciju, sa dosta aktera, koji nemaju jasne standarde i kriterijume. Onda vas molim da o tome svi zajedno razmislimo ovde i da zaista prihvatimo amandmane koje smo pisali, jer ih nismo pisali da nekome pravimo problem da večeras i popodne sluša sve ovo, nego zato da poboljšamo tekst zakona.

Vreme grupe možete da mi računate.
Javljam se povodom ovog što je gospodin Čikiriz sada konstatovao, upravo zato što je on govorio u korist onog što sam ja rekla. Spadam u one koji, kada su zakoni u pitanju, misle da je prava mera najvažnija stvar koja se tiče zakona; ne volim ni onaj višak od koga boli glava ili ne boli glava, ili manjak od koga isto tako boli ili ne boli glava. Mislim da je prava mera ono što je ovde u Skupštini potrebno i što je u zakonima potrebno i zbog toga sada i hoću da komentarišem.
Kada smo govorili o amandmanu gospođe Plavšić, gde ona taksativno navodi stvari, pojavne oblike i sve ostalo, mi smo tu imali jednu bazu od koje smo mogli da pođemo.
Kada vi meni kažete da ne boli glava od viška i da ovaj stav u kome se kaže: „Poslodavac je dužan da zaposlenog, pre stupanja na rad, pismenim putem obavesti o zabrani vršenja zlostavljanja i pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog i poslodavca u vezi sa zabranom zlostavljanja, u skladu sa ovim zakonom“... Kada kažete da onaj ko je došao prvog dana na svoje radno mesto i nije dobio stolicu, da li mislite da je on prepoznao da je to zlostavljanje? Naravno da nije. Da je imao papir na kome sve piše, mogući vidovi i oblici zlostavljanja, možda bi i prepoznao, možda bi pronašao tu, ali ako je ovako napisano, on zaista ne može da se snađe, on zaista ne zna. Ovako taksativno reći – zlostavljanje je zabranjeno, krađa je zabranjena, ubistvo je zabranjeno, ne znači ništa jer uvek postoje oni koji to rade, uprkos zabranama.
Sledeći vašu logiku, zašto Zakon o diskriminaciji, koji je i te kako važan... zašto nemaju obaveštenje svi oni koji su zaposleni, novozaposleni, da ne treba niko da ih diskriminiše? Podrazumeva se. Potpuno se podrazumeva.
Ali, mi ovde imamo situaciju da se prvi put srećemo sa jednim zakonom: i mi kao poslanici, prvi put se uređuje ova materija; taj problem imaju i sudije; taj problem imaju poslodavci; naročito taj problem imaju oni koji su žrtve zlostavljanja, buduće žrtve ili oni koji su već bili žrtve.
Znači, mi nećemo mnogo da im pomognemo ako ovaj zakon bude papir na kome sve divno piše, ali oni ne znaju da je to njihovo pravo. Oni ne znaju šta je to njihovo pravo. Koji je to način da on mene zlostavlja? Pitajte, uradite anketu. Slučajno sam, pričajući sa ljudima iz svoje okoline, sa komšijama... Na kraju krajeva, pričam o tome šta je to sve zlostavljanje. Znate li koliko tu ima neznanja o tome? Ljudi ne znaju. Ljudi ne znaju ni elementarna prava o radu, a taman posla da znaju i takva prava kao što je koji su to oblici zlostavljanja, ko može da me zlostavlja, ko ne može da me zlostavlja.
Moja ideja je – ili ćemo taksativno sve to navesti, pa da prepoznaju svi ostali, znači svi akteri u ovoj priči, ili ovo nema smisla. Hvala vam.

Hvala, gospođo predsedavajuća. Gospodo iz Ministarstva, pošto opet nemam priliku da pričam sa ministrom, dame i gospodo narodni poslanici, prvo ću kao ovlašćena reći nekoliko reči o zakonu o sprečavanju zlostavljanja na radu.
Pre svega, ponovo izražavam čuđenje zašto su ovakva dva zakona, kao što su zakon o sprečavanju zlostavljanja na poslu i zakon o volontiranju, spojena. Zaista ne vidim način, niti vezu da oni mogu da budu spojeni, sem, ako mogu da prokomentarišem, što je u Srbiji sve više volontera, radnika volontera koji idu na posao da rade za dobit nekog drugog, zajednice pre svega, jer platu ne primaju.
Dakle, kada govorimo o zakonu o sprečavanju zlostavljanja na poslu, moram da počnem od toga da se zakon skoro godinu i po dana nalazi u skupštinskoj proceduri, ali da zbog nekog razloga vladajućoj većini on nije bio interesantan, da se stavi do sada na dnevni red. Moje skromno mišljenje je da je ovaj zakon, uz Zakon o ravnopravnosti polova, Zakon o sprečavanju diskriminacije, ali i dobar Zakon o radu, jedan od tih zakona koje svaka zemlja koja za sebe misli da je demokratska mora da donese, i zbog toga pozdravljam želju većine da ga stavi na dnevni red.
Ali, kada posmatram malo analitički to otezanje da se stavi na dnevni red, ali i način na koji je zakon pisan, jer je, prema mišljenju Unije poslodavaca, radnika, sudija i nas skromnih političara, zakon prilično nedorečen, to samo za sebe na neki način govori.
Uz sve to, kada pročitate u obrazloženju zakona da za primenu zakona u Srbiji neće biti potrebna nikakva dodatna sredstva, to je nešto što samo može da izazove vrlo gorak osmeh na licima nas koji mislimo da zakon treba da bude donet i da je važan za zemlju Srbiju.
Zašto to govorim? Da li ste možda pratili, gospodo iz Ministarstva, kako je tekao put zakona u javnosti? Koliko nedoumica su imale sudije? Da li smatrate da im je potrebna edukacija? Mislim da im je potrebna edukacija. Ona nešto košta. Zatim, da li smatrate da će poslodavci, direktori javnih preduzeća, recimo, morati da idu na neku edukaciju koja se tiče komunikacije, ili veštine upravljanja ili ljudskih prava? Mislim da treba da imaju i moraju da imaju tu obavezu To isto tako nešto košta. Dakle, ako kažemo da ne treba nikakav novac, sem onaj koji je predviđen u budžetu za edukaciju, mislim da to nije adekvatan odgovor, tim pre što vi u članu 7. stav 2. govorite isto ovo što i ja. Dakle, nešto se ne slaže.
Kada govorimo o zlostavljanju kao fenomenu, to naravno nije novi fenomen, niti je fenomen koji se tiče samo Srbije u tranziciji, niti samo zemalja u tranziciji; podaci su da se on skoro u svim zemljama, razvijenim i nerazvijenim, na isti način pojavljuje, ali ono na šta se poslednjih desetak godina obraća pažnja to je ta priča o zlostavljanju na poslu ili mobingu.
Pa, šta je to zlostavljanje na radu i šta je zapravo taj mobing? To je zapravo psihološki teror koji se odnosi na komunikaciju sa pojedincem, i ta komunikacija je neprijateljska ili neetična. Ta vrsta terora se ponavlja u jednom periodu. Različite definicije različito tretiraju taj period, ali je neki srednji rok šest meseci. Dakle, učestalost je velika; sve to dovodi do mentalne, psihosomatske i socijalne patnje žrtvi, odnosno do toga da se menja psihičko i fizičko stanje žrtve.
Oblici psihološkog maltretiranja su zaista brojni i vrlo raznovrsni. Nekad su tako perfidni da samo žrtva može da ima uvid jer su upućeni i prepoznatljivi samo njoj. Navešću neke od oblika zato što mislim da javnost treba da zna, a to je prilika da i mi poslanici u Skupštini malo o tome popričamo, jer se neki od tih oblika ovde dešavaju. Recimo, jedan od njih je kada se poslaniku onemogući adekvatna komunikacija čestim prekidanjem i upadanjem u reč, ili kada se poslanik sprečava da dovrši misao do kraja. Takođe, ono što je specijalnost odavde iz Skupštine jeste da se neverbalna komunikacija sa žrtvom nikako ne može uspostaviti; izbegavaju se pogledi, recimo, na ovu stranu sale, ne primećuju se znakovi kao što je podizanje ruku i sl.
Mobing je i sprečavanje ili ograničavanje normalnih socijalnih kontakata i odnosa. To je i ugrožavanje same ličnosti i reputacije žrtve. To su kritike bez razloga, prigovori, kontrole, kazne, ponižavajući zadaci. Takođe, to je i neargumentovan napad na kvalitet rada onog ko je zlostavljan na poslu. Ali, jedan od najdrastičnijih je ugrožavanje psihičkog i fizičkog zdravlja pojedinca. Psihička tortura na radnom mestu vrlo često je otvorena i brutalna, ali je katkad rafinirana – recimo, žrtvi se daje da obavlja silne besmislene zadatke, veliki broj zadataka sa kratkim rokovima, a onda joj se love greške i kažnjava se oduzimanjem sredstava za rad.
Evo, ono što je poznato i poslanicima i celokupnoj javnosti, poslednje što smo videli jeste primer državnog sekretara Marka Karadžića. Možda bi bilo lepo da se otvori to pitanje, pa da nam objasnite da li je vama bilo poznato da je čovek zlostavljan na radu.
Jedan od načina na koji se vrši zlostavljanje na radu jeste i da se žrtvi daju poslovi koji ne odgovaraju njenoj stručnoj spremi. To je tipični politički obračun sa političkim neistomišljenicima: dešava se, recimo, posle promene vlasti, posle promene Vlade i formiranja nove vlade da svi oni koji su bili u prethodnoj vodećoj garnituri odmah dobijaju radna mesta koja ne odgovaraju njihovoj stručnoj spremi, pa ili sede za praznim stolom, kako se to kaže, i nemaju nikakve zadatke ili su u nekom potpuno podređenom položaju.
Ipak, mislim da najdrastičniji primer zloupotrebe i zlostavljanja na poslu jeste ugrožavanje života žrtve. Recimo, jedan od tih primera jeste to što neki zaposleni ne mogu da ostvare pravo na godišnji odmor, ne mogu da ostvare pravo na svoje slobodne dane, ili rade prekovremeno, ili ih ubacuju u jednu, drugu ili treću smenu bez ikakvog reda i dovode ih do toga da ih zlostavljaju na poslu.
Srpska varijanta mobinga, koja je vrlo izražena u poslednje vreme, jeste rad na crno, gde se žrtvama zlostavljanja na poslu oduzimaju sva prava iz domena rada.
Šta bi bio krajnji cilj zlostavljanja na poslu? Potreba zlostavljača da žrtva napusti svoje radno mesto. Na taj način može da se reši i pitanje onih zaposlenih koji nam nisu po volji, koje možemo da oteramo na taj način što će sami otići sa svog radnog mesta, jer onda nemamo nikakve obaveze da im platimo sve ono što im država propisuje.
Ko može da bude žrtva mobinga? Svako od nas može da bude žrtva mobinga, tim pre što ljudi uglavnom ćute, što se plaše za svoje radno mesto. Ovde imam izjavu gospođe Lakićević-Stojačić, kada je predstavljala zakon. Ona mi se dopada, pa ću je pročitati: „Većina zaposlenih u Srbiji prepoznaje strah od gubitka posla kao strah sa najjačim intenzitetom. Taj strah je čak jači i od straha za zdravlje i to je idealna situacija za mobing, jer zaposleni sa takvim strahom mogu dugo da trpe zlostavljanje na poslu. Taj problem se ne može rešiti samo zakonom i zato apelujemo na poslodavce i sindikate da budu partneri protiv zlostavljanja na poslu“. Dakle, taj strah je nešto što je vrlo važno i što svako koristi.
S druge strane, ljudi su preplašeni za svoj status i za svoje radno mesto i zato najčešće oćute zlostavljanje, i svoje, ali bogami i ono koje se dešava u njihovoj radnoj okolini. Prema podacima udruženja „Stop mobing“, u Srbiji je 2008. godine bio 1281 slučaj zlostavljanja na radu. Među žrtvama mobinga ima malo više žena, mada je stereotip da je mnogo veći broj žena zlostavljanih na radu nego što je broj muškaraca. Dakle, prema statističkim podacima, malo je više žena nego muškaraca. Uz to je vrlo zanimljiv podatak da najveći broj, preko polovine onih koji su zlostavljani na poslu zapravo čine oni koji su mlađi od 30 godina, mada je isto tako veliki procenat onih koji su stariji od 50 godina.
Da je zlostavljanje na radu i te kako prisutno u našim firmama govori i podatak Viktimološkog društva Srbije da je tokom 2008. godine 51% svih žrtava koje su okrenule njihov telefon upravo prijavio zlostavljanje na radu.
Ono što mi se čini da treba da kažem, a mislim da je veoma važno, i što nas kao društvo treba posebno da zabrine jeste sklonost samog društva, a naročito okoline u kojoj se dešava zlostavljanje na poslu, da se navikne na nasilništvo i da se nasilništvo posle nekog vremena doživljava kao nešto normalno i uobičajeno. Često se dešava da i sama žrtva počinje da sumnja da ona nije u redu i da traži udeo vlastite krivice u svemu tome.
Još jedna predrasuda koju treba razbiti jeste da je mobing najčešće povezan sa privatnim firmama. Prema poslednjim statističkim podacima, najveći broj zlostavljanja na radu je u organima državne uprave, u ministarstvima i sekretarijatima, zatim u školstvu, zdravstvu i kulturi, što je frapantno, jer upravo te ustanove i institucije treba da predstavljaju društvenu preventivu ovakvim pojavama.
Ko pomaže žrtvama zlostavljanja na poslu? Ako pogledamo društvo, društvo je prilično nespremno i prilično ravnodušno prema ovom problemu i prema žrtvama. Ako se traži od radne okoline, onog ko je u situaciji da pomogne žrtvama zlostavljanja na radu, i ona se ponaša prilično ravnodušno, upravo zbog ovih strahova koji su vezani za gubitak statusa i gubitak radnog mesta.
Postoji samo mali broj nevladinih organizacija koje se bave pomaganjem žrtvama mobinga i treba ih pomenuti: svakog dana između pet i deset osoba okrene telefon nevladine organizacije „Antimobing“, koja je specijalizovana da pomogne žrtvama mobinga, a svaka druga osoba koja se javi Viktimološkom društvu Srbije je osoba koja prijavljuje zlostavljanje na poslu i žrtva je torture na poslu.
Zanimljivi su podaci, mislim da treba da ih pomenem, da se ne misli o Srbiji kao o crnoj rupi, ovo je problem sveta. U Nemačkoj, recimo, hiljadu samoubistava godišnje je direktno vezano za zlostavljanje na radu. U Švedskoj je 20% svih samoubistava godišnje direktno povezano sa zlostavljanjem na radu. Broj radnika koji u EU godišnje doživi torturu na poslu ili zlostavljanje na radnom mestu je preko dvanaest miliona, što je veliki broj i prilično visok procenat od 8%.
Zbog toga i svega ovog što sam rekla veliki broj nas koji se bavimo ovom oblašću zaista je očekivao ovaj zakon i mislio da ovaj zakon jeste rešenje da se ovaj problem sankcioniše, ali kada pogledamo kako je napisan zakon, onda zaista možemo da kažemo da se bojimo da je zakon pucanj u prazno.
Mobing je vrlo perfidna i specifična pojava i teško se dokazuje na sudu. Uz to, svi sudski procesi predugo traju. Ono što je najstrašnije, što je najveći gubitak za društvo jeste to što je žrtva uvek na gubitku. Ona očekuje od sudskog spora da donese olakšanje njoj samoj i da joj popravi ugled koji ima među prijateljima na poslu, kolegama, ali na kraju, žrtva je uvek izgubila. Taj sudski proces, kako god da se završi, ne donosi olakšanje žrtvi.
Zato vas molim da usvojite naše amandmane koji su išli u pravcu preciziranja nekih stvari u zakonu koje su ostale prilično nejasne. Recimo, neprecizno je kada napišete u članu 4. stav 1. da je „poslodavac dužan da u cilju stvaranja uslova neophodnih za zdravu i bezbednu radnu okolinu…“ Prosto, šta je zdrava i bezbedna radna okolina? Svako od nas to zamišlja drugačije. Molim vas da tu stvar malo pojasnimo, kako bi onaj ko treba da primenjuje ovaj zakon imao potpuno jasne stvari koje su ispred njega.
Uz to, čini mi se da ovako napisan zakon može da dovede do toga da sudovi budu zatrpani radničkim tužbama i da se na ovaj način, uz višak restriktivnog tumačenja, radnici dovode do toga da ne mogu da budu zaštićeni.
Nadam se da vam je poznato da ovako napisan zakon nailazi na brojne komentare Unije poslodavaca, a i sindikata i sudova. Volim da budu čisti računi i da ono što kažem potkrepim, piše ovako: „Unija poslodavaca savetovala je privrednicima da se pripreme za trenutak kada zakon stupi na snagu, jer bi mogli biti izloženi zloupotrebama i plaćati kazne koje se kreću od 200.000 do 800.000, ne računajući troškove sudskog spora. U Uniji se pribojavaju da bi poslodavci mogli doći u situaciju da se brane od optužbi neradnika, koji bi time zaštitili svoju poziciju.“
Nataša Zavođa, direktorka Službe za pravne poslove i socijalni dijalog, kao primer navodi situaciju u kojoj tri radnika mogu da se dogovore i optuže poslodavca da je mobirao jednog od njih, a dvojica da se pojave kao svedoci. U preduzećima koja su u postupku restrukturiranja, upozorava ona, moglo bi se očekivati da se mnogi radnici pojave kao svedoci ili žrtve mobinga, jer će tako izbeći da dobiju otkaz godinu dana od sprovedenog postupka, što je u zakonu tako predviđeno.
Mogućnost zloupotrebe ne isključuje ni predstavnik Samostalnog sindikata Saud Šećeragić, koji kaže da bi deo nezadovoljnih radnika i na taj način mogao da pokuša da ostvari svoja prava. On očekuje da bi zloupotrebe mogle biti izbegnute ako se iskoristi mogućnost posredovanja u samoj firmi, u kojem učestvuje neutralna osoba koju prihvataju obe strane.
Da budemo potpuno jasni, DSS pozdravlja ulogu koju ste dali medijatoru, jer to dovodi do efikasnosti, ubrzava ceo postupak i odlaže nepotrebne sudske sporove, koji možda mogu da se izbegnu na ovaj način. Ali, da li mislite da medijator može da bude svako? Moje mišljenje je da ne može da bude svako i da tu dolazimo do pitanja edukacije, jer mi se čini da je to jedna tehnika koja treba da se nauči.
Došli smo do sudova, koji bi trebalo da imaju vrlo važnu ulogu u sankcionisanju nasilnika, ali mi se čini da se oni ovakvim predlogom nalaze između radnika, s jedne strane, i poslodavaca, s druge strane; da se nalaze u situaciji da niti imaju čvrste standarde, niti jasne kriterijume da procene ko je u pravu. Zbog toga mi se čini da je predlagač zakona propustio da mnogo preciznije definiše, sve dalje od toga šta je zlostavljanje, što takođe otežava sudovima da se opredeljuju i omogućava da različito tumače.
Takođe mi se čini da nisu iscrpljeni ni svi pravni instrumenti za tužbe protiv onih koji vrše zlostavljanje. O tome možemo da razgovaramo kada budemo govorili u pojedinostima.
Samo ću nekoliko stvari reći, kada je u pitanju zakon o volontiranju, jer će se moja koleginica iz Poslaničke grupe DSS gospođa Donka Banović ovim problemom baviti na jasniji i mnogo širi način, nego što sam ja za ovo kratko vreme mogla da kažem.
Takođe smatramo da je ovo vrlo važan zakon, pogotovo zato što prvi put reguliše jednu oblast koja je bila neregulisana zakonom, ali mi se čini i ovde, kao i kod prošlog problema, da želite da naše zakonodavstvo uskladite sa zakonodavstvom EU, a da ne polazite od realnog problema koji postoji u društvu i koji treba pokriti zakonom.
Zašto to kažem? Ne mogu da verujem da niste čuli za Crveni krst. Naravno, bespredmetno je da postavim na takav način pitanje, ali Crveni krst je humanitarna organizacija, bar je takva bila do devedesetih godina, kada su vaši koalicioni partneri preuzeli Crveni krst i koristili ga na način koji je sraman i skaradan i pretvorili ga u njegovu suprotnost.
Pođimo od toga da to jeste u načelu jedna humanitarna organizacija, koja zaista počiva na volonterima, i to na volonterima od osnovnoškolskog uzrasta, srednjoškolskog uzrasta, pa i onima koji imaju osamnaest godina i više. Ti volonteri su radili vrlo važan posao za svoju društvenu zajednicu, humanitaran posao, i sticali kontinuitet da kasnije, kada budu imali više godina i budu zreliji, takođe mogu svojoj zajednici da pruže nešto u vidu besplatnog rada. Sada ste vi...

Hvala, gospođo predsednice. Hvala vam što nam objašnjavate ono što naravno znamo pošto smo pročitali zakon, o njemu diskutovali i pisali amandmane za koje pokušavamo ne znam koga da ubedimo da ih prihvati, jer onog koga bismo možda mogli da pokušamo da ubedimo nema ovde. Gospođa Lakićević razume ovo o čemu mi pričamo, ali nažalost nema ni mogućnost da nam odgovori, niti da to prihvati.
Zamoliću vas da mi kažete koliko još moja poslanička grupa ima vremena.

Hvala. Dakle, govoriću o amandmanu, plus vreme moje poslaničke grupe, tako da me ne prekidate.
Na šta se odnosi član 37? Odnosi se na početak primene odredaba člana 16. stav 2. i člana 20. stav 2. ovog zakona. O čemu ovi članovi govore? Prvi – o podacima Poreske uprave. To su deo zbirne poreske prijave o obračunatim i naplaćenim doprinosima za obavezno socijalno osiguranje. Drugi, član 20. stav 2, govori o podacima koji se odnose na osnovicu doprinosa, visinu uplaćenog doprinosa i periode na koje se te uplate odnose. To su, zapravo, sve podaci koje treba dalje Centralni registar da objavi i za svakog osiguranika ponaosob prikaže.
Obe ove vrste podataka, vi kažete u Predlogu zakona, treba da se dostave Centralnom registru na osnovu akta koji treba da donese ministar finansija do 1. januara 2013. godine.
S obzirom na činjenicu, na koju moram da vas podsetim, a izgleda da ste je zaboravili, da je danas 29. april 2010. godine i da do tog 1. januara 2013. godine imate više od dve i po godine i s obzirom na drugu činjenicu, a to je da Srbija godišnje gubi 10% ukupne naplate, a to je između 150 i 200 miliona evra, samo zbog neefikasne kontrole naplate doprinosa, to je, mislim, velika svota, zbog koje treba da se zabrine Vlada. Ona ide u vatru i u vodu i u nečije džepove, ali očigledno ne ide građanima Srbije. Dakle, više od dve i po godine ovaj novac će se gubiti samo zato što mi nismo sposobni da kao država preduzmemo reforme i nešto rešimo u tom pravcu.
Poslanička grupa DSS tvrdi da ste vrlo neozbiljno postupili kada ste dali ovako duge rokove. Zašto to tvrdimo? Sem ovih činjenica koje sam navela, reći ću vam da ste u obrazloženju zbog čega tražite da se ovaj zakon donese po hitnom postupku tražili i govorili o razlozima hitnog donošenja ovog zakona. Mi iz DSS zaista mislimo da on hitno treba da se donese i dali smo vam racionalne rokove u sva tri amandmana koja smo mi podneli ovde, međutim, vi jednostavno ne možete da govorite o hitnosti ako nešto primenjujete 1. januara 2013. godine.
Ali, o kojoj vrsti hitnosti se ovde govori? O drugoj vrsti hitnosti. Vlada Vojislava Koštunice, koja je jedina prava reformska vlada, obezbedila je 2005. godine sredstva za sprovođenje reforme ovog sistema. O tim novcima mi govorimo. Taj novac mora da se koristi do 30. septembra 2010. godine. Ta hitnost je vama bitna. Ne hitnost da se država rastereti, da se povećava budžet, ne hitnost da se reše problemi koji se pojavljuju ovde zbog neadekvatne naplate i male kontrole naplate. Ta hitnost je vama potrebna – znači, dajte nam novac, o reformama ćemo pričati kasnije.
A o kojim reformama ćemo da pričamo kasnije? Sada ću da vam pročitam šta ste vi meni napisali kao obrazloženje zbog čega ne prihvatate amandman. Ima dve vrste podataka koje ste mi dali, koji su neverovatni. Prvi: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što je članom 37. Predloga zakona propisano da će se počev od 1. januara 2013. godine primenjivati odredbe člana 16. stav 2. i člana 20. stav 2. tog zakona, kao i da će do tog roka ministar nadležan za finansije doneti akt kojim će se propisati obrazac poreske prijave o obračunatim i naplaćenim doprinosima za obavezno socijalno osiguranje po odbitku''.
Ne mogu da verujem, vi ste meni prepričali član 37. koji ste napisali u zakonu. Valjda pretpostavljate da nisam toliko smešna da vam napišem amandman na član 37. koji ne znam kako glasi. Dakle, prepričali ste mi član 37. u obrazloženju zašto ne prihvatate amandman. Molim vas, ja sam napisala amandman da promenim taj član 37, pa vas molim da mi to ne pišete drugi put.
Drugi deo obrazloženja, pazite: ''S obzirom na to da se radi o sveobuhvatnim podacima vezanim za obračunate i naplaćene doprinose za obavezno socijalno osiguranje i preuzimanju poslova vezanih za izmenu softverskih i tehničkih veza u Poreskoj upravi i pripremi novog akta kojim će se regulisati procedure vezane za obrazac poreske prijave o obračunatim i naplaćenim doprinosima za obavezno socijalno osiguranje po odbitku, realno je da se počev od 1. januara 2013. godine vrši dostavljanje…''.
Molim vas, šta vi meni kažete u ovom obrazloženju? Vi meni jednostavno kažete – znate, gospodo, sve je to lepo što ste vi napisali, ali država nije sposobna da preuzme obaveze koje treba da preuzme kada bude reformisana. Pa, vaša obaveza je reforma, ovo je deo te reforme. Penzijski sistem je deo reforme. Trebalo je da bude u februaru 2010. godine, danas je kraj aprila 2010. godine. Čekaćemo mi i do 2012, ako vi ostanete na vlasti, da to bude tako regulisano.
Dakle, vi meni kažete da država nema kapacitete, da ona nije reformisana, a neprekidno nam pričate o tome kako ste reformisali ovo, pa sad ovo, pa sad ovo. To jasno piše, nisam izmislila nijednu činjenicu. Neverovatno je s kolikom osionošću vi pišete ova obrazloženja. Mogu da prihvatim da ste napisali –ne prihvatamo amandman jer ne ide u skladu s onim što smo mi želeli. Ali, na ovakav način ponižavate poslanike koji imaju potpuno jasnu predstavu šta hoće da postignu.
Dalje, kada smo govorili u načelu, govorili smo o Centralnom registru da je on zaista potreban i da je potreban sada, i da smo zato smatrali da svi rokovi treba da budu ubrzani, a vi nama, u liku gospodina koga smo citirali danas više puta, kažete da ćemo o budućnosti govoriti kada budućnost postane aktuelna. E, tačno tako izgleda ovaj zakon. Mi govorimo o ovoj budućnosti koja će biti aktuelna 31. decembra 2012. godine. Čemu onda zakon? Čemu danas da ga donosimo ako će biti aktuelan 31. decembra 2012. godine?
Molim vas, to je neozbiljno. Govorimo o vrlo ozbiljnoj stvari, o stvari koja treba da ovoj zemlji obezbedi 10% ukupne naplate svake godine da joj ostane u budžetu. To je rasterećenje budžeta za 150 do 200 miliona evra. A vi kažete – šta nas briga, to nisu neka sredstva, prolongiraćemo, pravićemo softverske proračune.
Nemojte, molim vas, da se igrate. Ovo je način na koji ova država funkcioniše. Nažalost, ne možemo da vam pomognemo. Znamo da vam pomognemo, pišemo vam amandmane koji su vrlo smisleni, vi ih ne prihvatate, obrazloženja su vam ovakva kakva su. Jedina stvar koju mogu da kažem je – neka je bog u pomoći ovim građanima. Hvala.

Gospodine ministre, prvo moram da vam zahvalim. Stvarno sam počastvovana što ste došli da čujete bar deo onoga što smo pokušali da kažemo i vama, pre svega zato što hoćemo da prihvatite naše amandmane, ali i javnosti, zato što mislimo da treba da čuju. Drago mi je da mogu da diskutujem s vama, zato što retko imam tu čast, obično pričam u prazno jer vas nema, pa bih rekla nekoliko stvari na ovo što ste rekli, da možemo malo da otvorimo priču.
Rekli ste da sredstva tek treba da se dobiju. Sredstva treba da budu iskorišćena do 30. septembra ove godine, 2010. godine. Ona su obezbeđena 2005. godine, tako da su vam sredstva dostupna. Samo treba da pokažete da ste zaista napravili tu reformu, pa ćete da ih dobijete. Dalje, rokovi koje ste dali u ovom predlogu zakona su rokovi za drugu vladu. Čak i da maksimalno iskoristite svoj mandat, a mislim da nećete moći, nećete vi sprovoditi ovaj zakon, nego će ga sprovoditi ona druga vlada.
Dalje, kažete – praksa je pokazala. Praksa ove vlade je verovatno pokazala da vi ne možete da uradite brže. Upravo to sam govorila u obrazloženju. Ako prolongirate nešto što vam je tu i jednostavno gotovo, imali ste mogućnost da radite na tome, ako to prolongirate do kraja decembra 2013. godine, to je tri i po godine od danas, a pri tom znate da gubite 10% naplatnih sredstava od ukupnog budžeta, od 150 do 200 miliona evra gubite svake godine, i vi ne možete da požurite. Kažete – nismo hteli da prihvatimo, pa da se slučajno prevarimo, pa da požurimo. O tome govorimo. Ljudi, ovo je krajnje vreme da se u pamet uzmete i da radite brže, ako umete da radite. Hvala.

Baš mi je drago što mogu da diskutujem. Pre svega, u razlozima za donošenje zakona po hitnom postupku koje nam je dostavila Vlada Srbije piše drugačije i to onda znači da varate poslanike, što nije u redu. S druge strane, još jednu stvar koju ste rekli, potvrdili ste u stvari ono što sam ja rekla.

Nisam rekla da lažete, ako ste tako shvatili. Samo sam se pozvala na dokument koji smo dobili, na ovaj papir. Gospođo predsednice, rekli ste mi, ne mogu da se setim da citiram kako ste rekli, ali nisam rekla ništa drugo sem ovog što piše u Predlogu zakona o Centralnom registru. To tako piše. Citirala sam ono što piše na strani 23. Ništa manje i ništa više.
Ako stvari stoje drugačije, onda su to novosti i za mene, koje je gospodin ministar rekao. Dakle, nije istina da sam htela da prevarim nekoga ili da sam htela da uvredim ministra, samo sam htela da pokažem da ministar ne zna o čemu priča.

Hvala, gospođo predsednice. I meni je gospodin Dulić trebao zato što sam htela da mu postavim pitanja. Ovo ću pitanje ipak postaviti, da mi odgovori pismeno, ali ću tražiti od gospodina Đelića i gospodina Škundrića da takođe prokomentarišu nešto.
Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja dostavljen je zahtev za izdavanje integralne dozvole za skladištenje opasnog otpada na lokaciji katastarska parcela 7022/4, katastarska opština Valjevo. To je, naravno, lokacija koju koristi preduzeće "Gorenje", koje u Valjevu ima fabriku koja proizvodi belu tehniku. Ta lokacija se nalazi kilometar i po od strogog centra grada. Nalazi se u vodotoku reke Kolubare, 50 metara od tog vodotoka, između četiri najveća valjevska naselja, tri obdaništa, jedne osnovne škole i bukvalno iza dvorišta srednje škole.
Na tom prostoru bi preduzeće "Kemis", koje je tražilo tu dozvolu i koje, inače, prema evidenciji, ima jednog zaposlenog, predalo je finansijski izveštaj za 2007/2008. godinu, za 2009. godinu nema podataka, u hali veličine 120 m² napravilo skladište opasnog otpada.
Zbog čega su "Kemis" i "Gorenje" u vezi? Ovo valjevsko preduzeće je "Kemis" d.o.o. Valjevo, ali "Kemis" je zapravo slovenačko preduzeće napravljeno pre 20 godina, a od 2004. godine je u 100% vlasništvu "Gorenja".
U zahtevu za dobijanje dozvole "Kemis" navodi da bi, između ostalog, sakupljao, transportovao i skladištio opasni otpad. Ne bi bilo velikog problema da gospoda iz Ministarstva nisu izjavila da je to sasvim logičan zahtev, s obzirom da se preduzeće "Gorenje" bavi proizvodnjom bele tehnike. Prosto, nikakve veze bela tehnika nema sa skladištenjem opasnog otpada, ali ajmo dalje. Sve će se to vršiti ručno ili odgovarajućim pumpama - čitam vam ono što piše u zahtevu.
Moje pitanje za gospodina Dulića i Ministarstvo je – da li Valjevo, koje je jedna od velikih zelenih tačaka u Srbiji, postaje tačka gde je deponija opasnog otpada?
Da li Ministarstvo ozbiljno razmatra zahteve, s obzirom da u ovom zahtevu koji imam pred sobom ima toliko nejasnoća? Prva je jedan zaposleni i 120 metara kvadratnih, a to će da bude skladište koje će skladištiti istovremeno 50 tona otpada?
Treće, da li će neko da dođe u Valjevo da se obrati rukovodiocima grada, jer zamenik gradonačelnika kaže: ''Ja kao građanin to ne bih prihvatio'', ali to ostavlja prostor da bi kao političar to prihvatio.
Veliko pitanje za gospodina Dulića i gospodina Škundrića – da li je moguće da će Vlada Srbije baš svakom ko dođe u ovu zemlju i kaže da će da investira dati dozvolu da od Srbije pravi ekološki otpad i da pravi zemlju koja neće moći iz te krize da izađe hiljadama godina?