Hvala, gospodine predsedavajući.
Dakle, zaista nisam pominjala gospodina Milivojevića i njegovu vrsnu komisiju, niti sam pominjala bilo šta o čemu je on ovde danas govorio. Vrlo jasno, precizno i decidirano sam tražila odgovor koliko ima veterinarskih stanica koje su ostale u statusu javne veterinarske stanice? Koji je bio kriterijum da one ne budu? Koja je to koja je opstala? Koliko je to procenata?
To je ono što sam postavila kao pitanje. Gospodin Mićović je uredno zabeležio. Nisam danas našla za shodno da treba da se hvalim, to inače nije moj manir, imala sam i ja neke šampione. Vidim da je ovde danas neka tema da se hvalimo danas sami sa sobom. Bavim se zakonom, gospodine. Vrlo bih volela da dobijem odgovore na pitanja koja sam tražila. Super je bilo u to vreme kada je bila Komisija, eto sad neka koja ne valja.

Hvala, gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, hajde da počnemo od nekih stvari koje treba odmah razjasniti.
Kao prvo, DSS smatra da je ovo potreban zakon i da je posle 1992. godine, kada je donet prvi Zakon o izbeglicama, ovo jedan od zakona koji praktično prati tok i vreme i promene koji se dešavaju u tom vremenu. S druge starne, pozdravljamo donošenje ovakvog zakona, zato što se sa time trajno rešava status i položaj izbeglica, jer, priznaćete, pravi način da se neko integriše u jednu sredinu jeste način da on živi ovde i da dobije stan, kao i svaki drugi građanin.
Druga stvar, koju bih volela da razjasnimo, a gospodin ministar je u uvodnoj reči nekoliko puta tu stvar malo pipnuo, ali je nije do kraja razjasnio, jeste – kako je došlo do toga da baš gospodin Dačić, koji je prvi potpredsednik Vlade i zamenik premijera Vlade i ministar unutrašnjih poslova, bude ovlašćeni predstavnik Vlade za ovu tačku, kada mi imamo i drugog potpredsednika, gospodina Jovana Krkobabića, koji je, doduše, nevidljiv, ali i te kako zadužen upravo za ovu oblast, a ima i savetnika upravo za ovu oblast, a dozvolićete, u ovim teškim vremenima, kada građani Srbije nemaju, baš, mnogo sredstava – od novca tih građana Srbije gospodin Krkobabić plaća svog savetnika, a danas ne može ovde da se pojavi pred nama da brani ovaj zakon?!
Treće, moje iznenađenje je ministar Rasim Ljajić koji se već dugo bavi ovim problemom. Bogami zadire, kako ministar Dačić kaže, ovaj problem i u njegovu oblast. Istina je, ali zadire i u oblast gospodina Ljajića, pa je bi bilo logičnije da je on bio danas ovde, jer smo malo morali da popričamo i o onom Zakonu o socijalnom stanovanju, jer sve ono što se pojavilo tada i što smo mi kao poslanici DSS komentarisali, sada se u ovom zakonu pojavljuje kao problem. Te stvari treba razjasniti.
Još jednu stvar treba razjasniti, jer ono što sam čula pažljivo slušajući moje prethodne kolege, ovlašćene predstavnike poslaničkih grupa, imaju problem da razjasne dve stvari – ''status izbeglice'' i ''status raseljenog lica''. To, naravno, nije isto i ne smemo govoriti o tome kada se govori o ovom zakonu. Ovaj zakon se, gospodo, odnosi samo na ''status izbeglica'' u Srbiji.
Nekoliko reči koje treba prokomentarisati, pre toga, jesu da je izbeglička kriza u staroj Jugoslaviji, zapravo, započela 90-tih godina i da smo mi od 1991. i 1992. godine do 1996. godine u jednom momentu imali 540.000 registrovanih izbeglica, a možda i više od milion pravih izbeglica koje su ostale neregistrovane. Od tih skoro milion, 300.000 ljudi je bilo iz Hrvatske. Samo 260.000 ih je bilo iz Krajine. Ovo govorim namerno, zato što smo juče usvojili jednu sramnu deklaraciju, pa se nadam da će možda nekome pasti na pamet da usvajamo i deklaraciju kako bi ovi ljudi, takođe, dobili neka prava tom deklaracijom i kako bi se i njihova žrtva cenila.
Tih 260.000 Krajišnika, gospodo, pobeglo je pred vojnim operacijama "Oluja" i "Bljesak". Pobegli su spasavajući gole živote, ostavljajući svoju imovinu. Mnogi su ostali tu, a mi ih nećemo ni spomenuti nikada, jer se jednostavno ne bavimo takvim stvarima. Neke druge žrtve su veće nego što su srpske?!
U momentu kada je u Srbiji koja je, moram da kažem, bila i sama siromašna, a moram da kažem i to da se ponosim time što je tada primila sve te izbeglice među svoje građane, iako je znala da ne može da im pruži ni adekvatan ni dovoljno dobar smeštaj i sve ostalo, u tom trenutku su se počele stvari dešavati na sledeći način: jedan deo tih izbeglica je otišao u zemlje trećeg sveta, jer, moramo to da priznamo, bogami, neki od njih su našli jako dobre poslove, na vrlo odgovornim mestima u tim trećim zemljama, tako da kažemo, zato što su bili vrlo stručni, vrlo kompetentni i te zemlje su ih prihvatale. Čak su imale programe koje su nudili tim ljudima da dođu tamo sa svojim porodicama.
Drugi deo jeste se vratio u neke zemlje odakle su izbegli, pri tom mislim, pre svega, na Hrvatsku u koju se vratio jedan mali deo izbeglica i moram da komentarišem i to da Hrvatska danas raspolaže podatkom da se 120.000 izbeglica, praktično, vratilo, integrisalo u Hrvatsku. Naši podaci nisu takvi. Naši podaci su bogami dvostruko, možda čak i trostruko manji od tih 120.000.
Treći deo izbeglica, koji je odlučio da se praktično ne vraća, da ostane u zemlji koja je primila, jeste nekim svojim resursima, svojim snagama uspeo da se snađe u Srbiji, da se integriše i da praktično ostane u Srbiji.
Prema poslednjim podacima iz 2008. godine, na području Srbije još uvek boravi oko 86.000 registrovanih izbeglica. Više puta korišćen podatak, koji ću, takođe, eksploatisati zato što mislim da treba da ga eksploatišem, pogotovo sinoć posle onog sramnog dana i sramne večeri, moram da kažem, da prema podacima UNHCR, ne Srbije, ne DSS koju tako lako optužujete, Srbija je prva u svetu po broju izbeglih i raseljenih lica, a među pet zemalja u svetu po produženom izbeglištvu. Pogledajte koje su još četiri. To su, zaista, vrlo siromašne zemlje i ne može se zaista Srbija stavljati u isti koš, ali očigledno jeste u njemu.
Sada je osnovno pitanje – može li Srbija sama da reši problem izbeglica u njoj? Mislim da ne može, ne zato što neće, ne zato što ne zna, nego zato što je, pre svega, sama vrlo siromašna i pomoć donatora joj je i te kako potrebna. A, sa druge strane, potrebno je još nešto što ona nema, iako se mi kunemo u svoje velike i moćne prijatelje sa Zapada, mi zapravo imamo problem da nam ti veliki i moćni prijatelji sa Zapada pomognu utičući, pre svega, na Hrvatsku da reši ovo pitanje, jer ovo pitanje Hrvatska očigledno političkim sredstvima neće da reši, pričajući nam, pri tom, jednu vrlo lepu i jednu vrlo pitku priču, koja ne pije vodu, jer nije realna.
Dakle, posle 18 godina, od kada je ovaj problem u Srbiji počeo, stvari se jesu pomerile sa mrtve tačke, jesu se dogodile mnoge stvari koje su olakšale život izbeglicama, ali još uvek ovaj problem traje i još uvek imamo problem toga da Hrvatska neće da prihvati obaveze koje je prihvatila potpisivanjem Sarajevske deklaracije.
Još jedno veliko pitanje na koje treba odgovoriti i za koje treba da bude odgovorna i ova vlada, jer mislim da je trenutak da se utiče na to pitanje. Sve zemlje bivše Jugoslavije, ne govorim o Sloveniji, govorim o našem delu, jesu u nekom poslednjem dvorištu, čekaju ulazak u EU. Pitanje izbeglištva je veliko pitanje koje EU hoće da reši, to je očigledno. I, možda je poslednji trenutak da se insistira na rešenju tog problema, pre svega izbeglica koje su došle iz Hrvatske, jer jedino na taj način, na način da još uvek postoji nada da se zakonima regulišu pitanja povratka Srba, a da se ne čeka ulazak Hrvatske u EU, jer onda ona više neće imati uopšte nikakav razlog da taj problem reši.
Vrlo mi je bilo simptomatično nešto što se događalo neposredno pre donošenja ovog zakona, a to je, recimo, kraj marta 2010. godine, u Beogradu je održana Ministarska konferencija ministara spoljnih poslova iz regiona i upravo je problematika izbeglištva, izbeglica, bila ono što je bila tema za ovaj ministarski sastanak.
Moram da citiram izjavu ministra spoljnih poslova Hrvatske, gospodina Gorana Jandrokovića, da je Hrvatska napravila sistem koji omogućava povratak svih izbeglica u ovu zemlju. Prosto, ne znam zašto, onda, izbeglice ne prepoznaju ovaj sistem kao kvalitetan i zašto, onda, ne regulišu svoj povratak koristeći modele ovog sistema.
Dalje u izjavi kaže, ''Hrvatska je vrlo ozbiljno pristupila obavezama preuzetim i prihvatanjem Sarajevske deklaracije.'' Hajde da vidimo koje su to obaveze.
Sarajevska ministarska deklaracija je jedan čin političke volje, da se u regionu regulišu odnosi, da se na način saradnje u regionu postavi i reguliše pitanje i završi pitanje i problem izbeglištva, i to na taj način, da one izbeglice koje žele da se vrate u zemlju odakle su pobegle, to te zemlje i omoguće, pri tom, vodeći računa i o građanskim pravima i o slobodama, vodeći računa o pravnim stvarima kao što je imovina, i vodeći računa o tome da nema diskriminacije. I, ako izbeglice ne žele da se vrate onda su one zemlje u koje su oni došli, to je, naravno, Srbija, dužne da donesu zakon kojim bi integrisali izbeglice u svoju zemlju, kao i druge sistemske zakone kako bi se olakšao i poboljšao kvalitet života tih ljudi u tim zemljama.
Nažalost, problem naravno nije zatvoren, iako se Hrvatska kune da ona te principe Sarajevske deklaracije poštuje. Ja ću analizom doći do toga, zajedno sa vama, da ona to zapravo ne poštuje.
Šta je problem i najveći problem zbog čega se ovo pitanje postavlja i otvara sa Hrvatskom? To je pitanje nepriznavanje stečenih prava bivšim nosiocima stanarskih prava. I u najvećem broju ovo pitanje se odnosi na one etničke Srbe koji su živeli u gradovima Hrvatske. To pitanje se najviše njih tiče.
Predstavnici OEBS, UNHCR i Evropske komisije su izrazili, pazite, zabrinutost što politički konsenzus o mehanizmima obeštećenja još uvek nije postignut. Ali, jasno je valjda i njima i nama, i svima ostalima, da Hrvatska nema nameru da taj mehanizam ostvari, niti mi da se kao zemlja izborimo da evropske organizacije utiču na Hrvatsku da ona ovaj problem otvori i reši na način na koji je rešen u BiH i na koji se inače rešava kvalitetno.
Dakle, problem je u tome, upravo, što te međunarodne organizacije imaju dvostruke standarde i što, kada je u pitanju Hrvatska, oni ne žele da nateraju Hrvatsku da te standarde primeni i na povratnike koji dolaze u Hrvatsku.
Da se vratim dalje Jandrokovićevoj izjavi. Evo kompletno: "Hrvatska je vrlo ozbiljno pristupila obavezama preuzetim prihvatanjem Sarajevske deklaracije, a pre svega kada je reč o obnovi porušenih objekata i tu je obnovljeno 146 hiljada porušenih i uništenih objekata, na šta je potrošeno 5,3 milijardi evra. U Hrvatsku je integrisano 120 hiljada izbeglica i prognanih. Pitanje radnog staža je rešeno bez ograničenja. Rekao bih da je pre desetak dana u Hrvatskoj nađeno novo i bolje rešenje, umesto dosadašnjeg trajnog zbrinjavanja vlasnika stanarskih prava." Pazite, kompletna izjava pokazuje samo jedno: zapravo, ovo je izjava koja treba da popravi imidž Hrvatske u međunarodnoj javnosti, ali ona pokazuje nama u Srbiji da Hrvatska i dalje nema nameru da ovaj problem rešava na način kako se rešavao u BiH, niti ima nameru međunarodna zajednica da je na to natera.
Na koji način problem izbeglištva može da se reši? Povratkom i integracijom. Da vidimo kakvo je stanje u Hrvatskoj kada je u pitanju povratak. Pre svega, postoje nekakve tajne liste i tajne optužnice. To je pitanje straha ljudi koji tamo dolaze. Vidite, u javnosti se često pojavljuju primeri takvih ljudi. Sa druge strane, mi insistiramo da te optužnice budu javne. Naravno, uopšte nemamo nameru da štitimo nikoga ko je pravio zločine, ali javna optužnica je nešto što je međunarodni standard i, kako se to kaže javno.
Drugi problem je nepriznavanje stečenih prava izbeglica, bivših nosilaca stanarskih prava. Prema proceni OEBS, 100 hiljada ljudi u Hrvatskoj, etničkih Srba, ne može da reši ovaj problem na pravi način, jer je 100 hiljada ljudi Hrvatska blokirala da svoje stanove povrate nazad. Kako ih je blokirala? Vrlo jednostavno, 1996. godine je donela zakon, ukinula institut nosilaca stanarskog prava, ukinula institut stanarskog prava i ko je otišao šest meseci iz svog stana, ne živi u njemu šest meseci, više nema pravo da ga dobije nazad. Najjednostavnije, najbezobraznije, jednostavno, ne poštujući nijedan međunarodni standard! To je uradila, niko joj više ne brani da to vrati.
Na kraju krajeva, hrvatski premijer Jadranka Kosor živi u jednom takvom stanu.
Doduše, moramo da kažemo da je Hrvatska započela dva programa stambenog zbrinjavanja, ali ono što je bitno, nijedan ne razmatra nezakonitost oduzimanja stanarskih prava, niti pitanje stečenih prava na privatizaciju stanova po povlašćenim uslovima. Dakle, Hrvati pitanje stanovanja posmatraju kao humanitarni problem. To je, naravno, nedopustivo. To nije samo humanitarni problem. Oni, što je isto vrlo diskutabilno, ne omogućavaju povratniku koji je imao stanarsko pravo da se vrati u svoj stan, niti na bilo koji način garantuju da se on može vratiti u bivše mesto prebivališta. Dozvolićete, to je jako komplikovano za povratnika. On se vraća, a gde se vraća? Ne tamo gde je bio integrisan nego na neko nepoznato mesto, pod nepoznatim uslovima.
Treći problem jeste pravična nadoknada za opljačkanu i uništenu privatnu imovinu. Samo u tim pominjanim akcijama "Bljesku" i "Oluji", za koje se verovatno nećemo mi izvinjavati, pretpostavljam, nego očekujem da se, kako neki kažu da smo povukli nogu, sada izvine oni nama za "Bljesak" i "Oluju", ali ne verujem da ćemo to dočekati. Znači, samo u tom "Bljesku" i "Oluji" 1995. godine ubijeno je dve hiljade Srba u Krajini, uništeno je 40 hiljada srpskih kuća u Krajini, potpuno je spaljeno 380 srpskih sela, gospodo. Pa, ne znam da li treba da se izvinimo i za to? Ukupna materijalna šteta, ne govorim o ljudskim životima, jeste 30 milijardi evra.
Tu bih stala. O samom zakonu ću govoriti kasnije, prijavila sam se da govorim i kada budemo govorili po listi. Dakle, otvorila sam neka pitanja, možda bi bilo prilika da otvorim još samo dva pitanja, da ministar bude spreman i da zna o čemu ćemo pričati. Prema tome, ono što nas iz DSS interesuje jesu podaci i procene Stambenog fonda za izbeglice, kojim sada raspolaže država Srbija. To nismo uspeli da vidimo iz ovog predloga, a to je nešto na osnovu čega ovaj zakon onda dalje ima smisla. Ono što je nama interesantno, koliko novih stanova je planirano da se izgradi iz sredstava dobijenih otkupljivanjem ovih stanova? Zakon predviđa pravljenje fonda, taj fond se izdržava od otkupljivanja stanova. Nama je to vrlo interesantno.
S obzirom na to da smo uložili amandmane i sporimo se sa ministrom na jednom jednostavnom problemu, Predlog zakona daje mogućnost da se oprosti 90% vrednosti stana, a mi mislimo da je to malo, jer je u pitanju otkup, a ne poklanjanje, znači, dve kategorije. Drugo, od 10%, koliko ostane, neće moći da se napravi mnogo stanova. Dakle, o tome bismo kasnije razgovarali. Hvala vam. (Aplauz)

 Gospodine predsedavajući, odmah bih da odgovaram na pitanja, pošto vidim da neki ljudi ne znaju nešto.
Objasniću ukratko, bez pisanih referata, zašto nije donet ovaj zakon. U prethodnom mandatu Demokratska stranka Srbije je bila u vlasti sa Demokratskom strankom. Predsednik parlamenta je bio Oliver Dulić, član vaše stranke. Zakon je bio u proceduri i mogao je da bude na dnevnom redu. Pitajte, pa ćete dobiti odgovor od gospodina Dulića.
Dalje, ovaj zakon je napravljen u aprilu 2006. godine. Od tada, od aprila 2006. godine, prošao je kompletnu proceduru Vlade. Nije se našao pred poslanicima te 2006. godine, jer je donet Ustav, gospodine, u novembru, na Mitrovdan 2006. godine. Svi zakoni su tada po zakonu povučeni iz procedure. Morali su da uđu u usaglašavanje sa Ustavom. Ušli su 2007. godine u to usaglašavanje. U jesen 2007. godine, ako se sećate, već je to bila tehnička Vlada i izbori su bili u proleće 2008. godine. Toliko o tome zašto nije donet.
Zanimljivo je kako gradske administracije pomažu rešavanje statusa izbeglica. Recimo, u Pionirskom parku u Beogradu, na Košutnjaku, bio je kolektivni smeštaj za izbeglice. Danas je tamo gospodin Đilas, ne sećam se da li je gospodin Bogdanović, danas je tamo "Veliki brat". To je jako dobar način da se to pitanje reši. Hvala vam. (Aplauz)

Ovlašćeni sam predstavnik grupe. Gospodin poslanik je govorio i obraćajući se meni, gledajući u mene na osnovu svega onoga što sam rekla. Mislim da imam pravo na repliku.
Ajmo po redu, pojedini poslanici ne razumeju razliku u statusu šta je to izbeglica, a šta je raseljeno lice. Osim što tu razliku ne razumeju i smatraju da treba o tome da ne govore, oni ne slušaju ono što sam govorila i na to reaguju.
Zakon je napravljen u Vladi Vojislava Koštunice u aprilu 2006. godine, ne 2005. godine, kako pominje gospodin poslanik.
Usput, nisam započela licitiranje ko je napravio zakon, a ko ga nije napravio i ko ga nije doneo. Govornik iz DS je započeo tu priču, samo sam pokušala da mu objasnim zašto je rekao nešto što ne postoji.
Treća stvar, nisu samo naši pogledi različiti, gospodine poslaniče. Za nas iz DSS to što je Leonardo nacrtao crtež helikoptera nije tužan crtež, nego genijalan crtež, ali naši su dometi, takođe, različiti uz poglede. Neko zakon piše, nego ga prepisuje. Hvala.

Nemam ništa protiv, pošto me je direktno prozvao gospodin, odgovoriću mu.
Što se učinka parlamenta tiče i što se pustih snova tiče, s kime će DSS u koaliciju, sa kime je bila, nemojte, molim vas vi meni stavljati u usta šta sam rekla. Vrlo jasno sam rekla, pošto ste taksativno naveli sve ono što sam rekla, na to ste odgovorili i ja sam na to reagovala. Ostali govornici neka odgovaraju za ono što ste vi njima rekli.
S druge strane, oko učinka parlamenta, nemojte, molim vas, hvala bogu i ponosim se time što je u vreme kada je bila Vlada Vojislava Koštunice ovo bio demokratski parlament. U njemu se raspravljalo o zakonima, gospodine Milivojeviću, bili ste ovde.
Takođe, moram da vas podsetim na broj zakona koji je ovde donet. Ovde se nisu preglasavale deklaracije, ovo je zaista bio demokratski parlament. Ovo što sada mi radimo, a zove se količina zakona koji se donose tako što ćemo danas imati 100 tačaka na dnevnom redu i o njima pričati u paketu od 50, ne može da se nazove ni učinak ni parlament!
A, o tome što ste rekli kakav je kvalitet života koji proizilazi iz tih zakona, najbolje pokazuje da ste ono vaše obećanje od 200 hiljada radnih mesta potpuno ispunili. Dvesta hiljada ljudi je izgubilo posao za vreme ove vlade! Hvala vam.
(Poslanici dobacuju iz klupa: Tako je, Milice! Aplauz)

Hvala, gospođo predsednice.
Dame i gospodo, gospodin ministar nije tu, u uvodnom delu kao ovlašćeni predstavnik sam govorila neke uopštene političke stvari i ovde je trenutak da se možda osvrnem upravo na one stvari koje se tiču samog Zakona, jer smo o tome najmanje rekli. Moj kolega, gospodin Nikola Lazić, dosta je o tome govorio, ali mislim da je trenutak da se o tome kaže još ponešto.
Stvarno bi bilo izlišno da pominjem da je ovaj zakon nastao u aprilu 2006. godine, jer vidim da to neke ljude preterano iritira i mislim da nije trenutak da se o tome na taj način raspravlja. Šta je suština? Šta je ono novo što je ovaj zakon doneo i šta je osnovna ideja ovog zakona? To je, pre svega, uvođenje pozitivne diskriminacije u rešavanju stambenog pitanja izbeglica. To je ono što je najvažnije. Da bi se neko integrisao potrebno je trajno rešiti njegovo stambeno pitanje, a to ovaj zakon pokreće. To trajno rešavanje je najveći kvalitet ovog zakona.
Izbeglice ulaze u proceduru otkupa tog stana, ne samo korišćenja tog stana. Taj stan postaje njihovo vlasništvo i onda je prvi korak ka integraciji napravljen. Za razliku od modela socijalnog stanovanja, za koji zaista mislim da nema potrebe da se više eksploatiše kada su u pitanju izbeglice, jer osnovno pravo svakog čoveka koji živi u jednoj sredini, ko se u toj sredini integrisao jeste da ima rešeno stambeno pitanje, da ima svoj stan u vlasništvu i to bi trebalo da bude i za druge građane Srbije, što naravno nije.
Suština priče je da se za razliku od ovog modela socijalnog stanovanja ovde nudi kao mogućnost formiranje fonda, što iz sredstava otkupa stanova, što iz drugih sredstava, koja mogu da budu različita, pitanje budžeta, pitanje donacija, jer smo se do sada uglavnom snalazili na taj način, zapravo se otvara mogućnost da se zavrti krug i da uvek novi ljudi dođu do stana i da se trajno reši pitanje stanovanja izbeglica.
Za nas iz DSS donošenje ovog zakona predstavlja prvi korak, važan korak ali prvi korak, u integraciji izbeglica. Zato očekujemo donošenje još nekoliko zakona, nekoliko čak i sistemskih zakona kako bi se život ovih ljudi zaista pospešio, integracija ovih ljudi pospešila i učinila bezbolnijom i uspešnijom. Ono na čemu, takođe, insistiramo, a rekla sam unekoliko i u ovom prvom obraćanju, jeste da se ovaj problem može rešavati samo trilateralno i isključivo, insistiram, uz oslanjanje na tekovine Sarajevske ministarske deklaracije, a jedina koja to suštinski odbija jeste Hrvatska.
Za nas je vrlo važno da Srbija neprekidno u svakoj prilici, svaki zvaničnik Srbije insistira na nekoliko stvari, a to su: prvo, imovinsko-pravna pitanja, koja nisu razrešena i moraju se razrešiti i, drugo, pitanja iz sfere ljudskih i građanskih prava. Pošto smo u Hrvatskoj doživeli da Srbi umesto konstitutivnog naroda budu manjinski narod, insistiranje na manjinskim pravima. Srbija je zemlja koja i te kako radi na razvoju manjinskih prava i mislim da to treba očekivati, makar minimum tih standarda, da dobiju i Srbi u Hrvatskoj.
Za DSS pitanje izbeglica nije humanitarno pitanje, a naročito nije pitanje oko kojeg bi se sporili ovde i pravili priču oko toga da pravimo glasačko telo. Za nas je to političko pitanje par ekselans. Uvek treba insistirati na ljudskim pravima, koje Evropa i te kako poštuje i ima visoke standarde. Pa, valjda i Srbi treba da imaju potpuno ista ta ljudska prava i moraju da imaju građanska prava i slobode u Hrvatskoj, kao što imaju i drugi građani u Hrvatskoj, kao što imaju i Hrvati u Srbiji i kao što imaju i svi drugi koji pripadaju drugim narodima u Srbiji.
Takođe, smatramo, ne može se očekivati da je povratak neko pravo koje se oročava na jedan period, ovi što su došli, došli su, dobro je, vratili su se, sada smo završili sa njihovim povratkom. Povratak je, gospodo moja, trajno ljudsko pravo. Čovek može da se vrati i ne mora, ali može da odluči kada će da se vrati i gde će da se vrati, a to je ono pitanje koje Hrvatska ne želi da reši. Za nas proces povratka nije završen i na tome mora da se insistira.
Žao mi je što gospodina Dačića nema ovde, ne zato što se ja njega, sada, nešto, plašim ili ne zato što mi on smeta što je baš on došao, ono što sam potcrtala i htela da naglasim jeste da oni koji su za to zaduženi, koji primaju platu od građana Srbije da se bave ovim problemom, a to su neki drugi, gospodin Krkobabić, gospodin Ljajić, nisu tu, a gospodin Dačić mi apsolutno ne smeta. Smeta mi što ne mogu da dobijem odgovore na pitanja koja sam postavila gospodinu Dačiću, jer znam da ne mogu ni da ih dobijem od gospodina Dačića nego od gospodina Krkobabića, koji bi morao da mi odgovori na ta pitanja.
Insistiraću na tome da dobijem odgovore, pa makar mu preneli ili na neki drugi način.
Ono što nas iz DSS strašno interesuje jesu podaci i procene Stambenog fonda za izbeglice, kojim sada raspolaže Republika Srbija. To ne možemo da vidimo iz ovog materijala koji smo dobili i zbog toga je važno, jer je važno da o tome razgovaramo. Drugo je, koliko novih stanova planirate da izgradite od sredstava dobijenih otkupom ovih stanova koji su po ovom zakonu predviđeni. To je zbog toga što mislim da treba razmotriti amandmane koje je DSS podnela. Mislim da su suvisli amandmani, mislim da su dobri, da su kvalitetni i da idu u prilog da ovaj zakon može da se realizuje u praksi. Ukoliko ne bude mogao da se realizuje, a neće moći ako se otkupom zove poklanjanje 90% vrednosti stana, to nije otkup. To je poklon.
Mi govorimo o otkupu. Taj otkup, naravno, ide uz sve druge olakšice, ali tih 30% koji se dobije za otkup stana ide u fond od koga će neko drugi moći da dobije stan u trajno vlasništvo. To je suština ovog zakona. Zbog toga insistiramo da dobijemo odgovore i da u nekom razumnom roku u toku dana zaista možemo da razgovaramo dalje o primeni ovog zakona. Hvala vam. (Aplauz)

Hvala, gospođo predsednice. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Demokratska stranka Srbije je podnela amandman na član 8. Odnosi se na nazive koji se ne mogu zaštiti. U prvom stavu u tački 4), zapravo, to su oznake geografskog porekla koje ne mogu da zaštite naziv, vi navodite koje su sve to oznake i kažete, između ostalog, u toj tački 4): „koji je istovetan ili bitno sličan ranije registrovanom žigu, ukoliko, s obzirom na reputaciju, poznatost i dužinu upotrebe tog žiga...“.
Ono što smo mi želeli da promenimo je ovaj pojam „poznatost“. Smatramo da nije u duhu srpskog jezika i da ne odgovara način na koji je upotrebljen ovde. Mislimo da je mnogo bolja reč „prepoznatljivost“.
U odgovoru zbog čega ne prihvatate amandman kažete: „U kontekstu odredbe člana 8. tačka 4) Predloga zakona radi se o poznatosti žiga u smislu upoznatosti učesnika u prometu sa tim žigom.“
Pogledajte kako to zvuči kada upotrebite reč „prepoznatljivost“ – u kontekstu odredbe člana 8. tačka 4) Predloga zakona radi se o prepoznatljivosti žiga u smislu upoznatosti.
Mislim da nije tačno ovo što ste odgovorili, prosto ne odgovara činjeničnom stanju. Mislim da je mnogo jednostavnije upotrebiti pojam koji smo mi dali i koji se odnosi na ovu poznatost koju vi navodite. Prepoznatljivost je srpska reč, „poznatost“ ne postoji u srpskom jeziku, nije reč.

Hvala, gospođo predsednice. Gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, dobro je što je Vlada prihvatila ovaj amandman, ali je prosto trenutak da se skrene pažnja na nešto što je značajno; skoro u svakom zakonu imamo sličnu odrednicu – Vlada određuje ovo ili ono. Smatramo, zbog efikasnosti i preciznosti, zbog toga šta je čija nadležnost i kako se ona sprovodi, mora da se …
(Predsednik: Gospodo poslanici, zaista nismo u mogućnosti da pratimo izlaganje gospođe Vojić-Marković. Molim vas da budemo malo tiši.)
Hvala, gospođo predsednice, ali niste morali, nisu oni ni pročitali zakon, pa ih ovo ni ne interesuje.
Vrlo je važno da Vlada odredi koji je to organ koji će se baviti ovom materijom. Tek onda možemo da pratimo šta je čija nadležnost i kako se sprovodi efikasnost.
Hvala što ste prihvatili ovaj amandman.

Hvala, gospođo predsednice. Član 25. se odnosi na redosled ispitivanja prijave. Mi smo ovde reagovali po dva osnova. Posle stava 2. smo dodali novi stav 3, koji glasi: „U slučajevima iz stava 2. ovog člana podnosi se zahtev za ispitivanje prijave po hitnom postupku.“ Posle stava 3. dodali smo novi stav 4, koji glasi: „Za zahtev za ispitivanje prijave po hitnom postupku iz stava 2. tačka 2) ovog člana plaća se posebna taksa.“
Šta smo želeli da postignemo? Želeli smo da rasteretimo ljude plaćanja taksi redovno i svaki put. Kažete da se u slučaju postupka pokrenutog pred sudom, carinskim organom ili organom inspekcijskog nadzora, na zahtev suda, carinskog organa ili nadležnog inspekcijskog organa ne plaća taksa, ali se plaća ako je podnet zahtev za međunarodno registrovanje oznake geografskog porekla, odnosno zahtev za registrovanje geografskog porekla na nivou Evropske zajednice, u skladu sa propisom Evropske zajednice. Hvala vam.

Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, član 30. se odnosi na rešenje o priznavanju i upisu u odgovarajući registar. U prvom stavu piše ovako: „Ako je nadležni organ dao pozitivno mišljenje o ispunjenosti uslova za priznavanje imena porekla, odnosno geografske oznake, ili ako u roku iz člana 27. stav 3. ovog zakona nije dao mišljenje...“. Dakle, mi smatramo da ovaj deo treba brisati: „ako u roku iz člana 27. stav 3. ovog zakona nije dao mišljenje“.
Meni potpuno nije jasno zbog čega mi kao država pravimo Vladu, zašto pravimo zakone u kojima stoji alibi za Vladu da ne radi svoj posao. Ako smo formirali organ za intelektualnu svojinu, on mora da radi; ako smo formirali Vladu, ona mora da radi. Dakle, trenutno stanje u ovoj državi je – Vlada ne radi svoj posao, pa onda delegira i organima da ne rade svoj posao. Prosto nije normalno. Mi smatramo da u ovoj državi, da bi se uspostavio red, a red je bio nekad, dok vi niste došli u ovu državu, svako mora da radi svoj posao. Pa, izvolite, gospodo iz Vlade, radite svoj posao.

Hvala, gospođo predsednice. Pre nego što počnem da govorim o amandmanu, htela bih još samo da skrenem pažnju i narodnim poslanicima, a bogami i javnosti Srbije, na jedan paradoks koji se događa i danas, ali i u toku jučerašnjeg dana, dok smo raspravljali o zakonu o predškolskom vaspitanju.
Dakle, poslanicima je vrlo važno da, pre nego što pređu na raspravu u pojedinostima, dobiju jedan, ne kako ministar kaže tehnički papir, nego jedan vrlo važan dokument za nas, koji se zove izveštaj Vlade o amandmanima, gde su predstavnici Vlade, odnosno Ministarstva, vrlo jasno obrazložili zbog čega je nešto prihvaćeno, a zbog čega neki amandman nije prihvaćen.
Šta je paradoks u svemu tome? Juče smo, poslanici DSS, govorili o tome da smo raspravljali o zakonu o predškolskom vaspitanju bez tog tehničkog papira. Tadašnji predsedavajući gospodin Novaković nije hteo da prekine sednicu iako u Poslovniku jasno stoji da mora to da učini dok ne dobijemo izveštaj Vlade. Predsednica je potpuno u pravu kada je danas prekinula sednicu dok ovaj izveštaj nije stigao. Dakle, moram da skrenem pažnju javnosti i poslanicima koji hoće da o ovome govore javno kako se Poslovnik plastično tumači i vrlo kreativno tumači na štetu poslanika i na štetu srpskih građana.
Drugo, hoću da zahvalim ministru na informacijama za koje se potrudio da ih dobije u toku ovog kratkog vremena, jer sinoć se rad završio u osam, a danas smo ovde bili već u deset, i to je pravi način kako treba da se radi, ali moram da kažem gospodinu ministru da insistira da dobije prave informacije ili bar poluistinite.
Informacija koju ste nam dali o Krnjevu uopšte ne odgovara istini. Kolega Marić je već nešto o tome rekao. Radim u Odboru za zaštitu životne sredine i moram da vam kažem da ova informacija tamo nije mogla da bude razmatrana zato što nije došao ministar koji se o poslanicima obratio javnosti rečima – "ti građani nisu sposobni niti imaju znanja niti kapaciteta da o tome raspravljaju".
Ti građani, mislim naravno na nas poslanike, zaista su ovde pokazali svoje neznanje jer su njega, ortopeda, izabrali da predstavlja urbanizam i zaštitu životne sredine, što je potpuno nepoznavanje stvari. Dakle, mi ne možemo da raspravljamo o Krnjevu zato što to ministar neće, jer je on taj problem napravio, on lično, i on neće da dođe u Skupštinu da o tome raspravlja. To je cela priča.
Sada nekoliko stvari o amandmanima. Amandman na član 6. smo podneli zbog toga što postoje srednjoškolci koji upisuju školu koja postoji samo u jednom ili u dva grada u Srbiji, kao što je, recimo, slučaj sa srednjom železničkom školom koja postoji jedna jedina u Srbiji i oni konkurišu u prvoj godini za dom. Ukoliko ne nastave sa daljim boravkom u domu, oni gube pravo na školovanje. Znači, radi se o siromašnoj deci, mi svi to znamo i zbog toga smo ovaj amandman na ovakav način podneli.
Ne znam da li smo bili dovoljno jasni, mi vama i vi nama, ali to je smisao našeg amandmana i volela bih da ga prihvatite. Hvala vam.

Hvala, gospođo predsednice. Podneli smo amandman na član 26. stav 2. gde piše: "Drugo pravno ili fizičko lice može da osnuje ustanovu ako, osim uslova iz stava 1. ovog člana, ima garanciju poslovne banke da su obezbeđena sredstva potrebna za tri godine rada…" Podneli smo amandman da ovo ''tri godine rada'' menjamo sa ''četiri godine rada''.
Šta je bila naša ideja? Naša početna ideja su bili ciklusi u obrazovanju, a ne to na koliko se daju bankarske garancije. To je ono zbog čega smo mi smatrali, pošto se ipak radi o ustanovi koja se bavi učeničkim i studentskim standardom, dakle prati obrazovanje i ritam obrazovanja, da ovde treba pratiti te cikluse i da isključivi kriterijum bude obrazovanje i ciklusi obrazovanja, a ne neki drugi. Hvala.

Podneli smo amandman na član 53. Naslov iznad člana je ''Direktor ustanove''. Amandman se direktno odnosi na stav 5. Iako u obrazloženju kažete da to nije tako, da je to stav 6, to nije tačno. Potpuno smo pravilno podneli na stav 5. tačka 1. To su okolnosti i uslovi pod kojima direktor ne može biti imenovan.
Navodite da ne može biti lice ''koje je pravnosnažnom presudom osuđeno za krivično delo za koje je izrečena bezuslovna kazna zatvora u trajanju od najmanje tri meseca ili koje je osuđeno za: krivično delo nasilje u porodici, oduzimanje maloletnog lica, zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica ili rodoskvrnavljenje; za krivično delo primanja mita ili davanja mita; za krivično delo iz grupe krivičnih dela protiv polne slobode, protiv pravnog saobraćaja i protiv čovečnosti...''
Prosto se zaboravili nešto što je sve veći problem, a to je trgovina ljudima. Na takvom mestu možete da date šansu i onom ko očigledno ima problem s učešćem u tako nekom delu. Trgovina ljudima jeste problem koji je relativno skoro stavljen u Krivični zakon, ali zbog toga nije manji i ne treba zatvarati oči pred tim.
Moja ideja i ideja DSS-a jeste da, pošto već postoji u Krivičnom zakonu, mora da postoji i u ovom zakonu, zato što treba da poverimo decu nekome ko treba da bude moralno i krivično čist.

DSS je nastavio tragom ovog amandmana koji je prethodno gospođa Banović objasnila, jer se u članu 4, gde je dato značenje izraza, posle tačke 12) uopšte ne pominje šta je to lovački ispit. U daljem tekstu zakona vi imate precizirano, nekoliko puta ga pominjete kao lovački ispit, ali ga u značenju izraza ovde, u terminu, jednostavno, preskačete.
Mislim da bi bilo dobro da se to nađe ovde gde mu je mesto, zato što može da podrazumeva razne stvari. Evo, vi i gospođa Banović sada polemišete oko nečega što je opštepoznato, jer decenijama pre toga lovci polažu ispit i za nošenje oružja i za poznavanje divljači i sve ostalo, tako da to nije nepoznato.
Zbog toga bi bilo jako dobro da to bude ubačeno posle tačke 12), da kaže šta je lovački ispit. Mi smo dali jedan od načina kako može to da se definiše, da je to način provere da je lice osposobljeno za lov. Mislim da nema razloga da ne prihvatite ovaj amandman. On ide u prilog zakonu koji jeste loš i haotičan, ali može da ga malo poboljša.

Hvala, gospođo predsednice. Javila sam se malopre zato što ne čujem odavde šta gospodin ministar odgovara, a volela bih da čujem, tako da nisam razumela ministrov odgovor na amandman koji smo gospodin Dimitrijević i ja podneli.
Ali, ono što je iz odgovora moglo da se nasluti, bar ovako, jeste da ovo što smo mi predložili, da u ovom delu gde dajete i objašnjavate termine, mora da stoji lovački ispit... I, ono što je potpuno jasno, mi razdvajamo šta je lovački ispit od ispita koji se polaže da bi čovek dobio oružje da ga nosi i upotrebljava u lovu. U lovački ispit spada sve ono što ste vi ovde objasnili, i zaštita divljači i osobine divljači i zaštita potomstva i sve ostalo.
Zbog toga insistiramo da u ovaj članu 4. uđe naše razjašnjenje, da se ubaci termin lovački ispit, da se objasni šta je to lovački ispit, da je to način provere da je lice osposobljeno za lov, i volela bih da čujem odgovor, zato što ga, zaista, izvinjavam se, nisam čula.