Pošto nisam dobila repliku na izlaganje gospodina Ratkovića koji me je direktno prozvao…

Zaista više nemam potrebu da diskutujem sa vama na ovaj način, pa ću odustati. Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministar, DSS je podnela amandman na član 25. na stav 5, gde smo hteli da preciziramo ko daje saglasnost na finansijski plan Agencije i na osnovu čijeg mišljenja.
Naravno, želeli smo da popravimo jasnost i preciznost ovog zakona u članu 25. Niste prihvatili naš amandman i obrazložili ste to činjenicom da vi jasno razumete šta govori ovaj stav. Prosto, ono što se čoveku može nametnuti kao jedino racionalno mišljenje jeste da ni jasnost ni preciznost ne stanuje u ovom zakonu, kao ni u ovoj Vladi, očigledno.
Uzgred, moram da prokomentarišem, kada je jasnost i preciznost u pitanju, a ja se ispred moje poslaničke grupe zalažem da se i u zakonu koristi takav jasan i precizan jezik, onda, kada mi danas ovde čujemo od gospođe Kolundžije, koja brani ovaj zakon, kako je kolega konstatovao, više od predstavnika, bar zvaničnih predstavnika tog zakona, kada ona kaže –''razarajući režim do 2000. godine'', mi koji kolokvijalno govorimo tim jezikom, koji razume Srbija, to podrazumevamo da ona mislim na svog koalicionog partnera koji sedi ovde u sali, na SPS, ali nije politički korektno da se to kaže tako jasno i glasno, pa onda ona kaže: ''razarajući režim do 2000. godine''.
Zaista, možda to lepše zvuči, naročito lepše zvuči onima koji danas sede ovde u ime te stranke?!
Zatim, kada se kaže da je neko ''nepristojno bogat'', onda mi koji kolokvijalno govorimo to razumemo kao da su ti bogataši oni koji su napravili ovu Vladu, koji su zaista enormno bogati. To su oni bogataši koji su i doveli predsednika Srbije na vlast. To su oni bogataši koji, bogami, danas neće da stanu uz njega, nego ga kritikuju, pa onda to treba da zvuči, kao – vi ste nepristojno bogati, a u stvari to su moji partneri, odnosno partneri i vladajuće stranke i gospodina Tadića.
Kad se kaže ''tajkunski most'', naravno ne misli se na neki drugi most, nego za ''reket'' koji treba ti nepristojno bogati ljudi da plate kako bi danas i predsednik Tadić i ova Vlada ostali na vlasti, a kako bi oni zadržali svoje bogatstvo.
Danas neprekidno čujemo da se ne radi o prisluškivanju, nego da se radi o presretanju, i neprekidno čujemo da se radi o nekim zadržanim podacima. U više navrata sam danas govorila o tome da evropski standardi govore da su zadržani podaci integralni deo komunikacije, podjednako važan kao i sadržina. Pozivam vas da pogledate dokumenta, to su evropski standardi zaštite ljudskih prava.
Dakle, mi danas govorimo o tom prisluškivanju, mi, koji kažete govorimo kolokvijalno prisluškivanje, iako ne mislimo na prisluškivanje, nego na to da se radi o presretanju podataka, a ja, prosto, kolokvijalno, kad neko prisluškuje s kim pričam, koliko dugo traje taj razgovor, odakle se javljam ja, odakle on, koju vezu koristimo, prosto, podrazumevam da se radi o prisluškivanju i sigurna sam da to i građani Srbije tako isto mogu da razumeju.
Dakle, čudo je taj politički korektan jezik, mada ga ja zaista sada koristim vrlo pežorativno, to, politički ''korektnost'', jer danas, recimo, neću da kažem kada budem prisluškivana – prisluškuju me, nego ću da kažem: ''presreću'' me. To možda nekome lepše zvuči, ali podjednako je zastrašujuće i podjednako je daleko od demokratije. Hvala vam.

Hvala, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici i gospođo ministar, zaista mislim da nema više ni vremena ni načina da obrazlažem amandmane, kada se ovako i na ovaj način o njima govori. Jednostavno, više nema potrebe da obrazlažemo nešto što smo napisali, a odbijeno je. Tako da, nema potrebe da se takav amandman obrazlaže, sve je jasno.
Spadam u one narodne poslanike koji se prilično ozbiljno spremaju za sednice, pa sam se prilično ozbiljno spremila i za ovu tačku o kojoj danas govorimo, ali sam uvek zahvalna onima koji žele da me pouče, pa mi održe mali kratki seminar iz oblasti bezbednosti. Vrlo sam im zahvalna na tome, zato što ne smatram sebe ekspertom za tu oblast i to mi je vrlo potrebno.
To što ne razumem neke stvari vezane za ovaj zakon, bio bi mali problem, ali to ne razumeju ni oni koji su vrlo stručni za ovu oblast, kao što je Poverenik za informacije od javnog značaja, kao što je Zaštitnik građana. To su ipak instituti koje jedno demokratsko društvo napravi upravo zato da štiti građanska prava i slobode. Uz to, nevladin sektor, koji je uvek bio na strani i podržavao zakone koji su evropskog karaktera, isto se tako vrlo uzbudio zbog ovoga. Novinarska udruženja komentarišu ovo. Najmanji sam problem ja. Ne razumem, ne razumem. To spada u, nekakav, nivo moje mogućnosti da stvari razumem.
Ovde ima mnogo onih koji zaista govore vrlo kompetentno o ovim stvarima, pa kažu isto ono što i ja. To je zabrinjavajuće. To treba da vas brine, a ne ja.
Dalje, možda, zaista, ne razumem da ova Vlada vodi proevropsku politiku, u kojoj danas svaki građanin ima 100 evra manju platu, nego kada je ova Vlada došla na čelo Srbije. Zaista se tu radi o tome, da neke stvari posmatram, verovatno, drugačije.
Usput, da kažem, otprilike je 3.000 evra zaduženje za svakog Srbina, bez obzira na njegove godine i pol, zahvaljujući ovoj Vladi. Ne treba dalje da komentarišem, dva minuta je, a moja poslanička grupa više nema vremena. Hvala.

Hvala. Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi kolega gospodin dr Šami, koji je ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe DSS, konstatovao je da smo mi dobili ovaj zakon, zaista, u jednom vrlo neozbiljnom roku. Poslanici koji žive u Beogradu dobili su ga u petak uveče, mi koji živimo van Beograda, ja sam ta, ovaj zakon smo mogli da dobijemo tek u ponedeljak.
To bi bilo samo neozbiljno ako danas nismo pročitali novine, pa videli slučajno da i transparentnost Srbije, takođe, ukazuje na to da Vlada Srbije dostavlja poslanicima zakone u jednom vrlo kratkom roku, gde javnost ne može da se izjasni, gde ni poslanici ne mogu ozbiljno da prionu na rad i da je to jedan vrlo simptomatičan slučaj.
Zašto je simptomatičan slučaj? Zato što smo imali priliku da juče u toku dana, kada se govorilo o elektronskoj komunikaciji, vidimo da tu nešto nije u redu i da će od danas, odnosno od momenta kada se zakon usvoji i policija i BIA i VBA moći da kontrolišu privatan život svih građana Srbije, bez obzira da li su dobili odluku suda za to. Dakle, moći će da prate njihove mejlove, njihove telefonske razgovore i sve ostalo.
Slučajnost ili ne, javnost o tome je mogla da sazna tek juče na zasedanju jer zakon nije videla pre. Takođe, nije mogla da sazna javnost ni to da će građani Srbije morati da plate 150.000 evra za školovanje administracije u Danilovgradu. To bi, recimo, bio podatak i to bi bila činjenica sa kojom bi građani Srbije mogli da budu upoznati pre nego što počne sednica Skupštine, ali, nažalost, ove stvari se dešavaju. Da li je iza toga bila nečija namera da se građani Srbije upoznaju tek kada za to bude kasno ili nije bila namera, neću da tumačim, hoću samo da ukažem građanima Srbije da se stvari dešavaju upravo ovako da i poslanici dobijaju zakone onog trenutka kada o njima već treba da govore.
Hajde sada da pogledamo ovaj zakon koji se nalazi pred nama. Moram odmah da konstatujem kada je reč o ovom predlogu, koji je pred nama, da ima nekoliko stvari koje su dobre i da odmah počnem od njih.
Dobro je to što ste posle dve godine prihvatili ono što je DSS predlagala u oktobru 2008. godine, kada je u pitanju rangiranje studenata i jedan ravnopravan odnos svih studenata da, praktično, ako osvoje dovoljan broj bodova, bez obzira da li su upisani kao samofinansirajući ili budžetski studenti, budu u istom statusu. Dakle, da mogu da prelaze u status samofinansirajućeg ili onog na budžetu u odnosu na njegov uspeh i na ono koliko je bodova osvojio.
Dobro je i to što ste produžili rokove studentima, magistrantima i doktorantima. To je jako pozitivna stvar, jer se ljudi ne nalaze u šumi propisa i u tome što se zakoni i propisi menjaju u toku nekoliko godina, pa onda ljudi ne znaju po kom zakonu treba da završavaju svoje magistarske i doktorske studije.
Ali mi se čini, to sam i rekla kada je gospodin ministar sa svojim kolegama bio u Poslaničkoj grupi DSS, da ovde u zakonu niste baš potpuno precizno rekli, da li se ovaj rok produžava za celokupnu proceduru, dakle, za polaganje ispita koji nisu položeni i plus odbranu rada ili se samo odnose na ovu odbranu rada. Razjasnili smo to, ministar je rekao da se odnosi, dakle, na celu proceduru i to je važno da se kaže i ovom prilikom. Volela bih da i ministar o tome govori, ali bih volela da je to u članovima u kojima se u zakonu o tome govori mnogo i preciznije rečeno, jer fakulteti tumače stvari prilično slobodno i tumače na način na koji to njima odgovara.
Jer, vi imate situaciju da se i oko školarine, koja se u poslednje dve godine prilično menjala na pojedinim fakultetima, Ministarstvo oglasilo i tražilo da ona ostane ista, pa su fakulteti to razumeli na različite načine, uglavnom, školarine su skakale na skoro svim fakultetima.
Takođe, vrlo sam pažljivo slušala šta su moji prethodnici govorili pa, prosto, moram da reagujem i na to kako se akreditacije vrše. Akreditacija u ovom momentu i u ovom predlogu zakona nije loše zamišljena, ali ono o čemu bih ja volela da se više povede računa jeste jedna kontrola procesa i kontrola kako se na kojim fakultetima vrši nastava, kog je kvaliteta, kako se ocenjuje, da ne bismo došli u situaciju da ovde pričamo o tome da u toku dve kalendarske godine na jednom fakultetu izađe 148 doktora nauka. Onda sam bila zaista povedena tim da malo komentarišem i da, recimo, razmišljam i o podizanju broja stručnih nastavnika, broju stručnih nastavnika stalno zaposlenih na fakultetu, jer ako imate 148 doktora nauka u dve godine, onda smo mi vrlo obrazovani.
Nažalost, stvari ne stoje baš tako, broj škola jeste veliki ali broj obrazovanih ljudi u Srbiji je mali i može da se meri jednocifrenom cifrom. Tako da prosto mislim da treba da se građani Srbije zaista obrazuju i treba taj procenat da bude mnogo viši nego što je tih 8%.
Mi smo, kao poslanička grupa, uložili priličan broj amandmana, otprilike 18 amandmana i videćemo kako, mislim na ključne stvari da smo ih uložili, mada smo imali komentara i na to kako su, recimo, uvodnim delom neke stvari definisane, ali smo ostali na tih 18 amandmana i videćemo, o njima ćemo pričati kada budemo govorili kasnije. Ministar je rekao da su se trudili, on i njegove kolege, da ovim zakonom najviše u susret izađu studentima i to je u redu, mada možemo da komentarišemo koliko je to, u stvari, za ceo proces dobro i da li je to, zaista, izlaženje u susret studentima, jer u naredne dve godine broj poena će se zadržati na 48 što može da bude dobro, ali u jednom trenutku morao bi se napraviti taj presek, pa, mislim da mi odlažemo nešto što mora da se dogodi.
Tih 60 poena je nekakva realnost i čini mi se da mi tim podilaženjem studentima ne činimo dobro celom procesu, a najmanje studentima. Jer, mislim da treba povesti računa o tome, zajedno, naravno, i sa studentima i sa profesorima, i sa svima nama ovde u Skupštini, da ono što sve nas ovde interesuje jeste nivo znanja svih tih studenata. Dakle, da vidimo kako se to izašlo u susret studentima.
Naravno, pomenula sam pitanje broja bodova, gde će biti sledeće dve godine 48, zatim će se polako povećavati na 60. Izašli smo u susret i ovom što sam komentarisala da je DSS u oktobru 2008. godine podnela kao zakon koji niti je tada bio na dnevnom redu, zahvaljujući skupštinskoj većini, niti se o njemu govorilo, a sada je usvojen kao rešenje. Prema tome, ako imaju dovoljan broj poena, studenti, bez obzira da li su upisani kao budžetski ili samofinansirajući, stavljaju se u istu poziciju i rangiraju se na osnovu broja poena, pa mogu da prelaze u jedan ili drugi status. To je definisano članom 19, odnosno u članu koji menja taj član 88. u starom zakonu.
Model koji smo mi tada ponudili bio je dobar i u oktobru 2008. godine, i ne znam zbog čega nije prihvaćen. Prihvaćen je danas, to je dobro, ali smo mi izgubili dve godine. Svaki put smo bili svedoci da je školska godina studenata počinjala bunama, demonstracijama i sličnim stvarima, što nije bilo nužno. Mislim da je vrlo važno za sve nas ovde da se stvari postave na pravi način i u pravo vreme.
Dalje, mislim da član 19. nije potpuno precizan, mada ga vi dalje definišete i razvijate u članu 25, što je u redu, ali mislim da član 19. treba da bude bolje definisan. Dalje, kako ste izašli u susret studentima, ponudili ste im šest rokova i to je u redu, s jedne strane. Bojim se da opet nismo precizirali koji su to rokovi, nego se pojavljuje taj oktobar jedan i dva, sve se završava do 10. oktobra tekuće godine, kada je presek. Opet insistiram na tome da mora sve da bude preciznije definisano, upravo zbog tumačenje fakulteta koji stvari razumeju svako na svoj način i rokove daju kako oni hoće, ne vodeći mnogo računa o tome šta u zakonu stoji. Imali smo tu priču sa studentima ekonomskog fakulteta, koju je već ovde napomenuo kolega iz radikalne stranke. Imali smo i razne priče.
Ne može tako da se odnosi prema zakonima koji se donesu i zato je trebalo definisati šta se podrazumeva pod šest rokova i koji su to rokovi. Mi, naravno, nemamo ništa protiv da povećavate broj rokova, ali opet kažem da morate da vodite računa o kvalitetu studija i o kvalitetu nastave, a i o znanju koji studenti sa sobom ponesu.
Ono na šta nemamo komentara, povećavate broj članova Nacionalnog saveta na 21 sa 16. To može da bude u redu, možemo da komentarišemo, može da bude ovako ili onako shvaćeno, ali ono što DSS ne može da prihvati i na šta smo, takođe, uložili amandmane, ali komentarisaćemo javno, jeste to da dajete predlog da Vlada bira jednu trećinu Nacionalnog saveta. To je jako veliki broj i nema potrebe da Vlada kontroliše Nacionalni savet. Mislim da taj naš amandman treba prihvatiti, jer nema potrebe da se Vlada postavlja kao kontrolor Nacionalnog saveta.
Ono što je, takođe, neprihvatljivo jeste i prenos nadležnosti na AP Vojvodinu. Statutom, koji je DSS zaista kritikovala, nenormalno veliki broj nadležnosti prenosi se Vojvodini, ovde vi te nadležnosti još i povećavate. Kolega Šami je napomenuo do čega sve to može da dovede, a ja mislim da to ozbiljno treba da shvatite, zato što ćemo u jednom momentu imati situaciju da imamo dva sistema u Srbiji. To je realna mogućnost, nije možda ovog momenta kad je na vlasti i u Vojvodini i u Srbiji, dakle, ista garnitura, ali nemojmo dugo čekati. Čini mi se da te stvari mogu da se dogode, država ozbiljno mora o tome da povede računa i mora da se stavi na stranu toga da sačuva državu i sistem obrazovanja, a ne da se podilazi nekim političkim moćnicima koji su ovog trenutka na vlasti. Toliko, hvala lepo. (Aplauz)

Ne bih repliku, htela bih kao ovlašćeni predstavnik.

Samo mi recite koliko još minuta imam kao ovlašćeni predstavnik?

Uzeću nekoliko minuta od vremena poslaničke grupe. Polako se približava kraju rad na amandmanima na zakon o zlostavljanju na radu. Mislim da treba da kažemo nekoliko reči, jer, praktično, ono što je bilo najvažnije u ovom zakonu smo ovde već iscrpli. Neko od amandmana koje smo podneli kao Poslanička grupa DSS su prihvaćeni, neki naši amandmani nisu prihvaćeni, iako su identični u tekstu nekog drugog prihvaćeni, ali, nema veze, suština je da se zakon delimično popravi.
Treba reći nekoliko stvari koje su vrlo važne. Kada govorimo o mobingu, koji je sve prisutnija društvena pojava i u Srbiji i svugde u svetu, kada govorimo o tome da je to zapravo nešto što je narastajući problem Srbije, moramo da kažemo da je to pitanje – kako pojesti slona? Ovako postavljeno pitanje može da izazove smeh, ali polako, korak po korak, dokazaću da je to moguće. Hoću zapravo da kažem da je uspešna borba protiv mobinga i te kako moguća, ali je moguća ako se uzmu u obzir tri elementa, vrlo kumulativno.
To su preventivne mere. U jednom delu smo kritikovali ono što ste vi napisali kao mogućnost preventivnih mera. To je obaveštavanje poslodavca, odnosno poslodavac je obavezan da obavesti svakog zaposlenog o tome da je zlostavljanje zabranjeno. Komentarisali smo da je to potpuno nedovoljno, da je potpuno neprecizno. Šta je za nas prevencija u tom smislu? Pravilno informisanje – šta je to mobing, koji su elementi, koji su oblici. Zatim, stalna edukacija i naročito komunikacioni treninzi svakog zaposlenog u firmi, a naročito rukovodilaca.
Ta uspešna borba podrazumeva preventivne mere, donošenje zakona. Ovo jeste prvi korak, prvi zakon koji reguliše tu oblast, ali je zakon potpuno neprecizan, u mnogim delovima potpuno nejasan. Moje kolege iz Demokratske stranke Srbije su vam pročitale šta kaže Sindikat novinara. Kaže, otprilike, sve ono što smo mi kao poslanici DSS-a danas ovde rekli, da ima mnogo nepreciznosti, definicije su preširoke ili su potpuno neupotrebljive.
Jedna od tih stvari koje su potpuno nejasne jeste medijator, odnosno posrednik. Vi kažete da postoji određena lista posrednika. Ne znamo kako se dolazi na tu listu, ne znamo ko su posrednici, šta oni prolaze i kakvu vrstu obuke. To je sve potpuno nejasno. Na drugom mestu kažete da svaki radnik koji ima autoritet i želi da bude posrednik može da bude posrednik. Naravno, skrenula sam pažnju više puta, nemoguće je to bez edukacije. Medijacija je ipak vrlo komplikovan i specifičan postupak, koji ne može tek tako svako da radi.
Ono što je za nas jako važno kao rešenje jeste edukacija javnosti. Juče sam skrenula pažnju na to, treba praviti široku društvenu kampanju. Treba zaista od toga napraviti nešto što je vrlo važno za građane Srbije, da svaki građanin Srbije zna o čemu se radi, da zna šta radi država na tom planu, šta rade drugi partneri.
Nemojmo da se zavaravamo, jedan od vrlo važnih partnera je sindikat. On mora da u svoje programe uključi i zaštitu radnika od mobinga. Mora da bude u stanju da raznim pritiscima štiti interese svojih članova u ovoj oblasti. Poseban napor sindikat mora da uloži onda kada se sklapaju kolektivni ugovori.
To su neke od stvari koje želimo da potenciramo. U toku ove rasprave smo rekli ono što smo imali da kažemo, da nismo protiv donošenja ovog zakona, ali smo u mnogim elementima saglasni da zakon... Vidim, sve druge poslaničke grupe, čak i ljudi iz vlasti, komentarišu da su mnoge stvari neprecizne, da se moraju doraditi.
Plašim se samo jedne stvari – ovaj zakon neće biti moguće, na neki način, koristiti za dobro zaposlenih u Srbiji. I sami ćete videti, kada počne da se primenjuje, da ćete u roku od nekoliko meseci, kao što je manir ove vlade, doći sa izmenama i dopunama, samo zato što niste dovoljno slušali ono što vam kažemo. Naravno, nismo sami pravili amandmane i nismo pokušali da otkrivamo toplu vodu; ovo smo radili sa ljudima koji se ovim poslom bave dugo i koji zaista imaju šta da vam kažu. Hvala vam.

Hvala. Juče sam obećala da ću danas govoriti o istoj stvari koju sam ponavljala i o prethodnom zakonu. Dakle, u članu 1. stav 2. glasi: „Svi pojmovi koji se koriste u ovom zakonu u muškom rodu obuhvataju iste pojmove i u ženskom rodu u skladu sa zakonom.“ Ovo je jedan od zakona koje je ovo ministarstvo predložilo poslanicima, Narodnoj skupštini i uvek u njihovim zakonima možemo da pronađemo stav 2, koji se otprilike pojavljuje uvek na početku zakona.
Juče sam pitala – da li se samo ovakvo tumačenje odnosi na zakone koje ovo ministarstvo predlaže i Skupština usvoji? Da li se zakoni odnose na građanke Srbije samo ako to piše ili postoji mogućnost da i oni zakoni u kojima to ne piše mogu da se odnose na građanke Srbije?
Naravno, potpuno je jasno da je pitanje bespredmetno. Svi zakoni se odnose na građane i građanke Srbije i nema potrebe da se to naglašava na ovaj način, prosto zato što je to jedan od načina koji, rekla bih, neko pokušava da predstavi kao moderan, za razliku od konzervativnog koji bih sada verovatno zastupala ovim stavom koji branim.
Samo pokušavam da sačuvamo nešto što je draž ovog jezika i da zakoni i naša stvarnost ne liče na onaj film koji se često reprizira na svim mogućim kanalima na televiziji „Radio Vihor zove Anđeliju“. Mislim da su svi gledali taj film i mislim da su i dan-danas, posle toliko godina smešne replike iz tog filma, zahvaljujući jeziku koji je nakaradan.
Bojim se da srpski jezik zahvaljujući takvim tumačenjima i uvođenjem tzv. političke korektnosti, koja se ovde na neki način kroz jezik provlači, postaje na isti način smešan. Bojim se da ono što je urađeno u Hrvatskoj i ono čemu smo se svi smejali, i zgražavali se kako taj jezik danas zvuči sa nekim izrazima koji zaista nemaju smisla, polako ulazi u srpski.
Naravno, nemam ništa protiv toga da se položaj žena u društvu i njihov status u društvu i u svetu rada poboljša. To je nešto sasvim drugo. Imam zapravo komentar da to što se zove političkom korektnošću, uz uvođenje stotina reči koje su obično ženskog roda u srpski jezik, a bogami ovde i pravni, nikakve veze nema sa položajem žena, niti sa poboljšanjem položaja žena u svetu rada. Volela bih da o ovom drugom pričamo. Hvala vam.

Hvala, gospođo predsednice. Moram samo da prokomentarišem. Naravno da imamo različito gledište i različite stavove i sasvim je u redu da svako od nas iznese svoj stav. Potpuno razumem da imate pravo na to, kao što ja imam pravo da vas pitam da li je moguće da sam danas čula da je gramatika srpskog jezika politički nekorektna?
Dakle, pitanje lingvistike... Lingvistika je nauka koja se bavi živim jezicima. Ovo što mi danas radimo i što se ubacuje na ovaj način su veštačke tvorevine. To nije način na koji se formira novi srpski jezik, kako vi to hoćete da kažete. Upućujem vas da pročitate nekoliko vrlo zanimljivih priloga koje je gospodin Ivan Klajn napisao o tome kako se razvija živ jezik. Prosto neću dalje da komentarišem, samo za mene gramatika srpskog jezika nije politički nekorektna, nego je u skladu sa jezikom koji se koristi. Hvala.

Hvala. Mi smo smatrali da u članu 2. posle stava 1. treba dodati stav 2. gde kažemo: „Kratkoročno volontiranje jeste volontiranje koje traje kraće od deset časova nedeljno, najmanje mesec dana bez prekida“.
Zbog čega smo intervenisali na ovaj način? Vi u članu 2. stav 2. koristite termin „dugoročno volontiranje“ i objašnjavate šta je to. U stavu 3. takođe pominjete kratkoročno i dugoročno volontiranje. Nigde ne pominjete šta je to kratkoročno volontiranje. Mi smo zbog toga intervenisali, potpuno ga definisali i smatramo da je trebalo prihvatiti amandman.
Zbog čega vi niste prihvatili amandman? Vi kažete sledeće: „Amandman se ne prihvata iz razloga što iz definicije dugoročnog volontiranja predviđenog stavom 2. ovog člana proizlazi da je kratkoročno volontiranje svako volontiranje koje se ne smatra dugoročnim volontiranjem.“
Dakle, sve ono što smo vam mi rekli kada ste govorili o ovom stavu 2. u članu 1, da se pojmovi muškog roda takođe odnose i na pojmove ženskog roda, vi sada demonstrirate u ovom članu. Dakle, u jednom članu koristite taj isti princip, u drugom ga negirate, pošto ga mi ubacujemo i smatramo da je potreban, jer ako definišete šta je dugoročno, morate reći šta je kratkoročno. Već ga pominjete u stavu 3. Ali, interesantan je razlog zbog koga ga ne prihvatate, sebi dajete za pravo da to koristite u članu 1, ali nama ne dajete za pravo da to izmenimo u članu 2. Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća. Član 8, u prvom stavu ste napisali: „Zabranjeno je organizovanje volontiranja u cilju sticanja dobiti.“ Mi smo intervenisali tako što smo ovde stavili da je zabranjeno organizovanje volontiranja u cilju sticanja finansijske dobiti, materijalne dobiti.
Naravno, potpuno je jasno na šta se odnosi ovaj vaš stav 1. u članu 8 – govorite o finansijskoj, materijalnoj dobiti. Postoje druge vrste dobiti, koje nisu finansijske i materijalne prirode, ali koje u svakom slučaju idu uz volontiranje. Tu dobit oseća i sam volonter i onaj ko je korisnik, u ovom slučaju, recimo, neko kome je dobit neke sasvim druge vrste; oseća celo društvo.
Dakle, mi smo, mislim, potpuno u pravu jer smo na tragu samog pojma volontiranja. Ne može volonter da stiče finansijsku dobit, ali može svaku drugu vrstu dobiti. To je suština volontiranja. Ne očekujete valjda da neko volontira, a da nema neku svoju dobit? Moja dobit u volontiranju je da nekom drugom pružim neku pomoć. To je dobit. Zato smo smatrali da je potrebno da razgraničimo šta je ovde u pitanju i mislimo da smo bili potpuno jasni kada smo rekli da nećemo finansijsku dobit.
Kada ste nam odgovarali rekli ste nam: „Amandman se ne prihvata iz razloga što je pojam dobit širi od pojma finansijske dobiti“. Upravo zbog toga smo intervenisali. Jeste širi. Govorimo o tome da postoji i druga vrsta dobiti, koju će dobiti svako u lancu volontiranja, ali neće dobiti finansijsku pomoć. Dalje kažete – te je ovim članom zakona zabranjeno organizovano volontiranje u cilju sticanja finansijske i svake druge dobiti.
Ne, samo finansijske dobiti. Ne možete da isključite da volonter dobije svoju ličnu satisfakciju. I to je dobit. Ne možete da isključite da volonter dobije neku vrstu edukacije. To je dobit. Dakle, hoćete da kažete – finansijsku dobit, materijalnu dobit. Zato mislim da smo u pravu i da je naš amandman trebalo prihvatiti. Hvala.

Hvala, gospođo predsednice. Dakle, član 11. stav 2. glasi: „Lice mlađe od 18 godina života može da volontira uz pismenu saglasnost zakonskog zastupnika ili staratelja.“ Mi smo reagovali na ovo „zakonskog zastupnika“. Smatrali smo da je u duhu jezika i da treba da se pomene reč – roditelj. Nekako primećujem da se u poslednje vreme u zakonima sve manje koristi reč „roditelj“, a sve više neke druge reči za koje se pozivate na Porodični zakon, da on tako određuje.
Prosto, mislim da reč „roditelj“ i te kako ima veliku važnost i veliku težinu i mora da se nađe u zakonima. Ovo je jedno vrlo problematično vreme, jedna zaista komplikovana društvena situacija i vrlo je važno da se u zakonima označe roditelji, njihove obaveze i ono što roditeljstvo sa sobom nosi. Zbog toga smo smatrali da je vrlo važno da se umesto ovog bezličnog „zakonski zastupnik“ (možda je pravno, ali je vrlo bezlično), ovde koristi reč „roditelj“. Hvala vam.

Hvala, gospođo predsednice. Dakle, u članu 12. stav 2. tačka 3) govori se o korisnicima volontiranja. Kada su to deca, osobe sa invaliditetom, stara lica, lica kojima je neophodna pomoć drugih lica, bolesne osobe ili osobe koje su potpuno ili delimično lišene poslovne sposobnosti organizator volontiranja dužan je da postupa sa posebnom pažnjom prilikom izbora i obuke volontera. U stavu 2. kaže se: „Volontiranje sa korisnicima iz stava 1. ne može da se obavlja“, u tački 3) – „lice koje je u potpunosti ili delimično lišeno poslovne sposobnosti“.
Mi smo reagovali na ovo „delimično lišeno poslovne sposobnosti“, jer ovde osećamo diskriminaciju. Mislimo da se ovde radi o diskriminaciji osoba sa invaliditetom. To je, naravno, u suprotnosti sa svim važećim međunarodnim pravima osoba sa invaliditetom i u suprotnosti sa nekim zakonima koje smo mi ovde dobili i prošli su ovde. Mada, sećam se da je bilo amandmana i kada smo govorili o zapošljavanju lica sa delimičnom poslovnom sposobnošću, tako da vidim da je to tendencija ovog ministarstva, da se ta lica jednostavno sklone od mogućnosti da volontiraju.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ono što smo počeli u članu 11. nastavili smo u članu 19. Ovde se govori o ugovoru o volontiranju i kaže se kada ugovor o volontiranju prestaje: u tački 5) - kada se zakonski zastupnik ili staratelj maloletnog volontera ne saglasi sa nastavkom volontiranja. Opet smo insistirali da to bude roditelj.