Gospodine ministre, nemam nekog naročitog razloga da branim ovaj amandman, jer on je potpuno u vezi sa članom 23. Kada taj amandman niste prihvatili, logično mi je da ovaj amandman koji smo mi podneli sada zaista nema smisla.
Ali, ono što ima smisla i što moram da pitam gospodina ministra, da li on razume šta danas radi kada predstavlja ova dva zakona u toku dana? Negirajući sve ono što je srpsko, ne priznajući postojanje najvećeg dela srpske istorije koja je, moramo da budemo potpuno jasni, iznedrila duhovnu kulturu koja zaustavlja dah ne samo nama, Unesko i svet su prepoznali da je to nešto izuzetno važno, čim ga brane i čim ga štite.
Na kraju krajeva, i predsednik Srbije gospodin Tadić se vrlo često poziva upravo na spomenike koji se nalaze na KiM, na kraju i vaše ministarstvo, spotovima koje prikazuje na televiziji, Srbiju predstavlja kroz te spomenike.
Zatim, ne prepoznajući versko nasleđe kao deo sopstvenog kulturnog identiteta, vi večeras ne pišete svoju biografiju. To je vaša stvar i preuzmite odgovornost za nju. Vi, nažalost, pišete i biografiju, odnosno istoriju srpskog naroda i srpske kulture, a nažalost ta biografija i ta srpska kultura koju vi hoćete da predstavite treba da odgovori na pitanje kako mi od vas kao člana Vlade i od iste te cele Vlade treba da očekujemo da čuvate i da sačuvate nasleđe srpsko, duhovno i kulturno na KiM?
Teška srca mogu da kažem ovo, zato što to smatram vrlo nepristojnim, ali smatram da ne zaslužujete da budete ministar srpske kulture.
Mene interesuje sledeća stvar - zbog svega ovog što danas kao poslanici apostrofiramo, potpuno negiranje srpske duhovne i sakralne kulture, da li će Ministarstvo vera reći nešto? Da li će možda ministar vera podneti ostavku zbog toga što Vlada Srbije vrši kulturnu diskriminaciju crkve, vrši kulturnu diskriminaciju sakralne umetnosti i verske kulture u celini? Tako posredno, ali vrlo jasno prepuštate srpsko kulturno i duhovno nasleđe na KiM Albancima.
Vi kao ministar srpske kulture znate šta se dešava, kako Albanci na Kosovu svojataju upravo ovo nasleđe i prikazuju ga svojim. Ono što treba da brani srpsko Ministarstvo kulture i srpska Vlada, vi na dlanu izručujete upravo onima koji to hoće da preuzmu. Moje pitanje za večeras, iako vidim da vaš jezik tela pokazuje da se vi vrlo neprijatno osećate i potpuno ste zakočeni, ne govorite ni reč na ovo što vam mi govorimo, zaista sam vrlo znatiželjna - kako se vi danas ovde osećate?

Nisam mislila da govorim. Slučajno je ostao mikrofon uključen, zato što je moja neprijatnost večeras potencirana time što primećujem da sve ono što ima predznak srpsko jednostavno ne postoji za Ministarstvo srpske kulture.

Samo da ne ostane nejasno građanima Srbije koji gledaju ovaj prenos zbog čega se poslanici DSS u ovom delu ne javljaju kada idu naši amandmani. Mislim da smo ukazali na sve ono što smo želeli da ukažemo.
Želeli smo da ukažemo da Ministarstvo kulture ne priznaje jedan sistemski zakon koji je Vlada Srbije donela u jednom periodu, koji su poslanici ovog doma usvojili u jednom periodu i koji se i te kako primenjuje. To je Zakon o crkvama i verskim zajednicama.
Želeli smo da ukažemo da taj zakon ima nekoliko poglavlja, jedno od njih se zove i kulturna delatnost crkve. Apelujem na ministra, njegove pomoćnike i ljude koje je doveo ovde, koji predstavljaju ovaj zakon, da pogledaju taj zakon, da pogledaju šta je u tom zakonu napisano, jer taj zakon je dobrim delom pokriven i oblašću koje ovo ministarstvo pokriva.
Za nas kao poslanike DSS je bilo sasvim normalno i prirodno da dva ministra u Vladi koja predstavljaju jednu oblast koja može da se preklopi, sednu i pokušaju da naprave nešto što liči na deo zakona koji pokriva oblast sakralne kulture.
Očigledno je da iz nekog razloga vama to nije bilo značajno, vama danas, ministru vera. Voleli bismo da čujemo zbog čega je to i šta se dešavalo u tom usaglašavanju, ako je usaglašavanje uopšte bilo, jer ovo što danas ovde vidimo pokazuje ili vašu nameru da negirate sve što je srpsko, da prepustite kulturno i duhovno nasleđe na Kosovu Albancima, ili vaše neznanje da takav zakon postoji.

Gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, Demokratska stranka Srbije ne spori ni jednog jedinog trenutka da je ovaj zakon morao konačno da se nađe pred poslanicima jer je praktično on jedan u nizu onih zakona o kome se dugo priča i na kojem se dugo radi.
Od 2002. godine, kada je donet Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, pa do danas zaista je rađeno mnogo nacrta. Znam da su rađeni nacrti i usaglašeni su sa nacionalnim manjinama, da postoji mišljenje Saveta Evrope na jedan takav nacrt koje kaže da je taj nacrt dobar i da ga treba razraditi. Rađeno je od 2002. godine na ovom zakonu i sasvim je u redu da se konačno nađe pred nama.
Na kraju, i Ustav Republike Srbije iz 2006. godine daje jedan vrlo širok spektar prava i sloboda nacionalnim manjina i na osnovu toga što je taj Ustav predvideo Srbija je na kraju postala i lider prema pravima i slobodama nacionalnih manjina koje daje u regionu.
Podvlačim, DSS ne spori potrebu da se ovaj zakon donese, ali ono što jeste problematično za DSS jeste što se ovaj zakon u mnogim svojim odredbama kosi sa Ustavom. On je protivustavan u mnogim svojim odredbama.
Takođe, ne priznaje zakone koji su regularno doneti u Republici Srbiji, regularno doneti u ovom parlamentu, koji su i dalje na snazi, nisu suspendovani. Dakle, ti zakoni moraju da se poštuju. To jeste sporno za DSS, nepoštovanje Ustava i nepoštovanje zakona koji postoje u ovoj zemlji.
Na Odboru za međunacionalne odnose pitala sam gospodina ministra i bilo mi je vrlo značajno to što mi je odgovorio, da mi objasni način na koji je ovaj zakon usaglašavan sa ostalim ministarstvima u Vladi i da mi odgovori kako je glasala Vlada, kako su se članovi Vlade izjasnili o ovom zakonu.
Zbog čega sam to pitala? Prosto mi je neverovatno da je Ministarstvo kulture zaboravilo da postoji Zakon o radio-difuziji, koji je još uvek na snazi u ovoj zemlji, nije suspendovan, a ovaj zakon je u direktnoj protivurečnosti sa ovim zakonom.
Da li je moguće da Ministarstvo finansija, recimo, nije primetilo jedan deo ovog zakona, gde se kaže da nacionalni saveti mogu da formiraju privredna društva?
Nacionalni saveti su, prema Predlogu ovog zakona, budžetski korisnici. Budžetski korisnici, prema zakonima ove zemlje, ne mogu da formiraju privredna društva.
Da li je moguće da Ministarstvo pravde ne kaže ni jednu jedinu reč na očigledno kršenje Ustava kada se kaže da građani Srbije, pripadnici nacionalnih manjina, treba da se izjašnjavaju o svojoj pripadnosti određenoj nacionalnoj manjini. To je direktno protivno onome što kaže Ustav u članu 75. i neverovatno mi je da Ministarstvo pravde samo na tom delu, a ima jako mnogo stvari na koje treba da se ukaže, ne kaže ni jednu jedinu reč.
Prema onome što znam, ministarstva u Vladi Srbije su dala negativno mišljenje na ovaj zakon. Ministar me je demantovao, rekao je da su svi dali pozitivno mišljenje i da su se uglavnom problemi u usaglašavanju svodili na zakone koji nisu doneti, a upravo su u pripremi, a ne u očiglednoj koliziji sa zakonima koji postoje u ovoj zemlji.
Na kraju, ono što je za mene neverovatno, Vlada je glasala jednoglasno za protivustavan Predlog. Da li je moguće da u jednoj zemlji, a Republika Srbija važi za normalnu zemlju, za jednu regularnu zemlju, Vlada te zemlje urušava tu zemlju i sistem u toj zemlji, glasajući za potpuno neustavan Predlog?
Ne mogu da ne kažem zato što pripadam poslaničkoj grupi čiju su celu poslaničku grupu, ministar koji je tada bio sudija Ustavnog suda isterao iz parlamenta ljude koji su potpuno regularno prošli na izborima i bili članovi ovog parlamenta i prosto se plašim da on svoju karijeru nastavlja u istom pravcu. Kršio je Ustav, ili da kažem da je vrlo osobeno tumačio, da budem fina, i nastavlja osobeno tumačenje Ustava i u ovom slučaju.
DSS niti hoće niti je spremna da ćuti o tome. Kršenje Ustava jedne zemlje, zemlje Republike Srbije u ovom slučaju, mora da bude javno obznanjeno u parlamentu Srbije. Zbog toga sam na tom odboru svoje mišljenje izdvojila i imam pravo to da kažem pred poslanicima.

Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, nije mi lako da govorim posle ove vesti, pošto vidim da su se kolege poslanici jako zainteresovali za to, tako da ne mogu da se takmičim sa tom vrstom popularnosti.
U toku dana sam već rekla da je ovo jedan od onih zakona koji su i te kako dugo čekani i od 2002. godine, kada je donet Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, kada je predviđeno formiranje nacionalnih saveta, koje je zapravo trebalo formirati radi ostvarivanja prava na samoupravu u oblasti službene upotrebe jezika i pisma, obrazovanja, informisanja i kulture nacionalnih manjina.
U međuvremenu se krenulo sa pripremom ovakvog zakona. Urađeno je nekoliko nacrta, bilo je javnih rasprava, stalne komunikacije sa pripadnicima nacionalnih manjina. Imamo mišljenje Saveta Evrope o jednom takvom nacrtu i to je jedna, rekla bih, standardna procedura kako se donosi ovaj zakon, mada je činjenica da je dugo čekan.
Pomenula sam već da je 2006. godine donet Ustav, da je taj ustav takođe doneo jedan širok spektar prava i sloboda nacionalnim manjinama, garantovao im je kolektivna manjinska prava, potvrdio formiranje nacionalnih saveta radi ostvarivanja prava na samoupravu u oblasti obrazovanja i informisanja, kulture i službene upotrebe jezika i pisma.
Do danas je formirano 15 nacionalnih saveta, 16 kada bismo uzeli i ovaj savez jevrejskih opština, od 28 manjina. Danas u toku rasprave jedan od poslanika je rekao da je bila jedna praznina, jedan vakuum u kojem se ništa nije radilo. Istina je da nije postojalo ministarstvo za nacionalne manjine, za ljudska prava, ali je istina da je mnogo toga urađeno i navešću samo nekoliko stvari.
Vidimo, 16 nacionalnih saveta je formirano. Urađen je i ovaj nacrt zakon koji je praktično prošao proceduru i u Savetu Evrope. Doneta je odluka o zastupljenosti nacionalnih manjina u državnim organima. Savet Republike Srbije je doneo niz odluka o uvozu udžbenika, recimo o odobravanju simbola nacionalnih manjina.
Šta je još urađeno na tu temu? Inicirano je takođe nekoliko važnih stvari, na primer da se u Vojvodini državni službenici uče na jeziku nacionalnih manjina. Tako je na Policijskoj akademiji uveden predmet ljudska i manjinska prava. To su sve tekovine koje su postojale i koje su dovele do ovog danas.
Sada ću reći nekoliko generalnih komentara i zamerki za zakon o kome je DSS već govorila, ali vredi napomenuti ponovo. U dobrom delu Predloga zakona je i neustavan i neusklađen sa postojećim zakonima. Govorila sam o Zakonu o radiodifuziji. Treba da pomenem i Zakon o pečatu. Obnovom zakona Vojvodini je data nadležnost da koristi pečat višejezični, no u drugim delovima Srbije takođe žive nacionalne manjine, one nemaju takvu mogućnost i prosto nemaju nadležnost lokalne samouprave da se time bave. Mislim da su ovde dovedene u neravnopravan položaj nacionalne manjine.
Druga vrsta zamerki se odnosi na to što je ovaj zakon nesprovodiv. Ovaj zakon pravi dualizam u izboru za nacionalne savete i to koristi hibridni model koji ima dve strane, s jedne strane ima neposredne izbore, a s druge trane ima elektorske izbore. U slučaju ovih neposrednih izbora on predviđa proceduru kako će se odvijati. U slučaju elektorskih takođe predviđa proceduru, ali on ovde pravi razliku između vrednosti jednog i drugog načina, tako što kaže ne eksplicitno, ali iz ovog se vidi da ukoliko ne uspe, recimo, nacionalna manjina da primeni ovaj neposredni model, ima pravo da koristi elektorski, koji je u ovom slučaju neka alternativa, manje vredan model.
S druge strane, ovaj način, ovaj hibridni model pravi razliku između "velikih" i "malih" nacionalnih manjina. DSS nema tu vrstu razlike između malih i velikih, ona smatra da sve nacionalne manjine treba da imaju potpuno jednaka i ista prava.
Zapravo, mi smo kao poslanička grupa i napisali amandman koji se odnosi na to da je vrlo prihvatljivo da se koristi samo jedan model i smatramo da je elektorski model mnogo bolji za jednu i za drugu varijantu, da prosto ostane samo kao jedini model.
Kao razlog za to navešću intervju u „Novostima“, od srede 8. jula, koji je dao gospodin Vitomir Mihajlović, predsednik Saveta romske nacionalne zajednice, koji je i naš kolega poslanik, dakle, jedna dvostruka uloga, koji kaže ovako – Roma po popisu iz 2002. godine ima 108 hiljada, a realno ih ima bar 7 puta više. Zato mi ne bismo imali problema da se izborimo za direktno biranje članova saveta, iako se mnogi moji sunarodnici plaše, podvlačim plaše, da se upisuju u spiskove, pa im je lakše da odrade elektore.
Znači, ako to kaže neko ko, moramo priznati, jeste i u politici relevantan, onda zaista treba uvažiti ono što smo kao poslanička grupa rekli i ono što smo kao model ponudili u našim amandmanima.
Zatim, treća vrsta zamerki se odnosi na to što je ovaj zakon i njegova primena vrlo skupa. Recimo, jedan od mojih prethodnih govornika je rekao da će se povesti kampanja za upis u biračke spiskove. Kampanja košta.
Država ima neslavan rekord u obaranju svih mogućih inflacija i svega ostalog. Živi se vrlo teško, tako da nisam sigurna koliko je potrebno razbacivati novac na sve strane. Ajde da ne kažem još jednu stvar, ne razumem zašto je sada potrebno u drugoj polovini 2009. godine i u 2010. godini praviti takve druge alternativne tzv. biračke spiskove, ako ćete u 2011. godini već imati rezultate novog popisa. Mislim da je relevantnije koristiti nešto što je novo, nego raditi jedan posao koji će koštati i biti poprilično veliki.
Šta je još protivustavno u ovome što ste naveli kao Predlog zakona? Direktni izbori za nacionalne savete dovode do kršenja prava građana. Mislim da nema poslanika opozicije koji nije govorio na ovaj način, jer praktično pravljenjem ove liste novog biračkog spiska praktično „terate“, vi kažete dobrovoljno, ali ako hoće da budu u tom procesu moraju da budu na toj listi i prosto ih terate da se izjašnjavaju o svojoj nacionalnoj pripadnosti. To je protivno članu 47. stav 2. Ustava Srbije, koji eksplicitno kaže da niko nije dužan da se izjašnjava o svojoj nacionalnoj pripadnosti. Polazeći od toga odredba koju nudi ovaj zakon o ovom biračkom spisku je praktično neustavna.
Ako već postoji ovakav jedan birački spisak, nameće se niz daljih dodatnih pitanja, koja smo pokušali da razrešimo amandmanima. Recimo, odnos između rešenja sadržanih u ovom zakonu i rešenja iz Zakona o izboru narodnih poslanika, zatim, pitanja u vezi sa upisom i brisanjem sa biračkog spiska, zatim, kakva je uloga suda u ovom poslu.
Naročito je važno reći ono što sam već pomenula, zašto sve to radimo u drugoj polovini 2009. godine i početkom 2010. godine, ako ćemo imati rezultate u 2011. godine, kada su ti rezultati potpuno autentični, pravljeni tog trenutka.
Ima još protivustavnih odredbi. U članu 2. stav 2. zakon kaže ovako – nacionalni savet predstavlja nacionalnu manjinu u oblasti obrazovanja, kulture, obaveštavanja na jeziku nacionalne manjine i službene upotrebe jezika i pisma, učestvuje u procesu odlučivanja ili odlučuje o pitanjima iz tih oblasti i osniva ustanove, privredna društva i druge organizacije iz ovih oblasti.
Ne samo da širite ovde ulogu nacionalnih saveta tako što im dajete pravo da osnivaju privredna društva, nego se nameće jedan potpuno neprirodan odnos, spajate praktično privredna društva sa kulturnom autonomijom nacionalne manjine koju predstavljaju nacionalni saveti.
To je ono što vidim kao problem. Prosto je nespojivo, ali vidim da su predstavnici manjina koji dolaze iz vladajuće koalicije to istakli, da je vrlo važno da ste im ponudili privredni rast i privrednu saradnju. Mislim da to nema nikakve veze sa ovim zakonom, jer se ovaj zakon bavi nekim sasvim drugim stvarima nego što je privreda.
Takođe, da li je spojivo da nacionalni saveti koji su budžetski korisnici osnivaju privredna društva i bave se privrednom delatnošću.
Žao mi je što vreme moje poslaničke grupe praktično ističe, vrlo bih volela da sam imala prilike da govorim o radio-difuziji, jer sam skupila nekoliko novinskih članaka u kojima pripadnici nacionalnih manjina, a sa pozicije profesije novinara, govore o tome koliko je ovaj zakon neprimenljiv.

Hvala, gospođo predsednice, što sam konačno dobila reč da se javim po Poslovniku.
Gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, javljam se po članu 79. stav 2. i stav 3. koji se odnose na rad Odbora. Kao član Odbora za zaštitu životne sredine i ja i moj kolega, Milan Dimitrijević, iz Poslaničke grupe DSS ovog puta smo ponovo onemogućeni da izdvojimo mišljenje na Odboru i da raspravljamo na Odboru o izuzetno važnom zakonu, kao što je formiranje Fonda za zaštitu životne sredine, jer je ovaj zakon stavljen u paket koji ste napravili izuzetno važnih zakona, iako logično nema veze mnogo sa ovim što ste stavili.
Sa druge strane, ovom prilikom nećemo imati prilike ni da komentarišemo ovaj zakon, jer će neki drugi zakoni koji su mnogo važniji iz ove oblasti ovaj zakon pokriti. Jedini način je bio da na Odboru izuzmemo mišljenje i da imamo pravo da ipak kažemo koju reč o tome jer smatramo da je to jako važno.
S druge strane, očekivali smo i od gospodina ministra koji je bio naš kolega i koji razume značaj svega ovoga da podrži Odbor. Taj odbor je bio zakazan u petak. Otkazan je brzo pred sam početak Odbora i ponovo nemamo priliku da o tome komentarišemo ovde.
Naša poslanička prava nam neko oduzima. Nekoliko puta sam ovde govorila, kad su bili u pitanju ekološki zakoni, onog momenta kada se ovde brane amandmani iz te oblasti, tada se istovremeno održava i Odbor za zaštitu životne sredine. Pošto je nemoguće da budete na dva mesta u isto vreme, opet smo bili onemogućeni.
Molim vas, da kao predsednica parlamenta, a volela bih da me čujete, pošto očigledno imate neka druga posla, povedete o tome računa i poslanicima ne možete da uskratite pravo da ono što im je dato ovim poslovnikom na taj način i brane.

Gospodine ministre, koji očigledno trenutno niste tu, ali moram da pohvalim gospodina ministra sa njegovim saradnicima da je uglavnom ovde kada se raspravljaju zakoni ovog tipa, poštovane dame i gospodo poslanici, socijalno stanovanje je zapravo jedna neprofitna i netržišna izgradnja stanova za siromašne građane i za njihove porodice, jer siromašni građani nisu u stanju da po tržišnim uslovima obezbede pristojne stambene uslove za sebe i svoja domaćinstva i svoje porodice. Kako bih rekla, ovo socijalno stanovanje je javni sektor stanovanja koji zapravo polazi najpre od najsiromašnijih građana, a zatim širi i vrstu i broj ciljnih grupa.
Ako pogledamo podatke iz 2007. godine u Srbiji, to su poslednji podaci koji govore o siromaštvu Srbije, otprilike 6,6% stanovnika Srbije je živelo ispod granice siromaštva i to je veliki broj koji se kreće preko 500.000 ljudi ili pola miliona ljudi. Podaci iz ove poslednje godine, 2008. godine, još nisu urađeni, ali sve govori da je to preko 10% stanovnika Srbije koji očigledno sebi neće moći da obezbede stanove, uz sve one druge siromašne kategorije koje takođe ne mogu da obezbede stanove.
Ipak, ovde je reč o onim najsiromašnijim, a to su tzv. grupe kao što su – žene i deca, porodice sa više članova, osobe sa invaliditetom, stara lica, izbeglice, raseljena lica, pripadnici nacionalnih manjina i etničkih grupa. To je upravo zbog toga što ih je najvećim delom ova vlada, koja za sebe voli da kaže da je socijalno odgovorna, ali očigledno nije vodila računa o ovim socijalnim grupama, dovela do te donje granice siromaštva za godinu dana 4% i više, pa ona mora da ima ulogu i povećanu odgovornost da pomogne ovim kategorijama stanovništva.
Stambena politika očigledno ima veliku ulogu i mora da ima tu veliku ulogu u suzbijanju siromaštva, u integraciji nacionalnih manjina i etničkih grupa, kao i svih ovih kategorija stanovništva koje sam navela. To znači da programi socijalnog stanovanja moraju i te kako da budu povezani sa drugim programima socijalne države, posebno sa onim programima koji se tiču socijalne zaštite. U ovoj državi mi imamo jedan mali disparitet, rasipanje na sve strane i nikako da se saglasimo na da na jednom koloseku zajedno utičemo na smanjenje siromaštva.
Moram da kažem da je jako dobro što je ovaj zakon konačno ugledao svetlost dana i što je došao u Skupštinu, makar se nalazio i u ovakvoj konstelaciji snaga među još tri vrlo važna zakona. Čini mi se da na taj način neće moći da mu se posveti dužna pažnja, a mojim kolegama koji su se ovom problematikom bavili u odborima i te kako je stalo da se o ovome danas javno govori i da se progovori na ovaj način.
DSS je zaista radila dugo na Predlogu ovog zakona, a podneli smo nekoliko amandmana, mislim desetak amandmana iz ove oblasti i mislim da su to kvalitetni amandmani, upravo zbog toga što hoću da apostrofiram i probleme koje smo mi hteli da pokrijemo, a vi ih očigledno u Predlogu zakona niste baš na najbolji način rešili.
Meni se čini da vi niste dovoljno konstatovali šta je potenciralo za razvoj socijalnog stanovanja i u regionalnom smislu, i u finansijskom smislu i u kadrovskom smislu. Prosto, to niste dovoljno ni definisali, ni pitali šta su to se naši potencijali.
Hoću da kažem, pre nego što smo doneli onaj čuveni zakon o regionalnom razvoju, mi smo imali jedan disparitet 7:1, jednu zaista veliku razliku u razvijenosti u regionima, a sa ovim zakonom gde je sve centralizovano i o svemu odlučuje svemogući Dinkić, koji očigledno voli i da komponuje, to će biti još veći izraženi problem.
S druge strane, niste iskoristili ni postojeće kapacitete. Srbija je puna nezavršenih građevina, puna napuštenih objekata i mislim da je vrlo važno da imate precizne podatke o tome. Možda je jednostavnije kupiti ih, uraditi infrastrukturu, negde je i urađena, pojednostaviti i pojeftiniti, što je značajno u ovim uslovima, gradnju stanova. Ovde ne morate da govorite samo o novim stanovima, već kapacitet mogu da nam budu stanovi koji su već izgrađeni, a zapušteni.
Takođe nismo zadovoljni kao poslanička grupa što niste precizno definisali kriterijume za izdavanje stanova, definisanje rokova za iznajmljivanje stanova, zatim definisanje cena stanova, ko održava ove stanove, koje su obaveze zakupaca u smislu održavanja zgrade. To su stvari koje moraju da budu regulisane i mi smo našim amandmanima ponudili neka od tih rešenja za koja mislimo da treba da budu prihvaćena.
Isto tako kao poslanička grupa se protivimo tome da u ovim vremenima ekonomske krize, kada najveći broj građana ne može da sastavi kraj s krajem, vi formirate još jednu novu agenciju, koja će biti pravno lice i koja će biti praktično pod ingerencijom Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja, a mislimo da ovo ministarstvo ima kapacitete i dovoljno je veliko da samo pokrije ovaj posao i da nema potrebe, zaista drsko i bahato, osnivati nove birokratske aparate koji samo povećavaju troškove građana Srbije.
Takođe, nigde niste predvideli mogućnost da građani Srbije, koji jesu uplaćivali sredstva i izdvajali sredstva za stambene samodoprinose, pa neki, bogami, i 30-40 godina i otišli u penziju da ne dobiju stan od društva, pod uslovima koje nudi ovaj zakon, dobiju stan na jedan malo drugačiji i jednostavniji način. Navešću kao primer situaciju prosvetnih radnika koji su godinama živeli na selu, živeli u kadrovskim stanovima, stekli penziju i ostali bez stana i bez svih uslova za život. To je jedan primer.
Zatim, vi nigde u zakonu eksplicitno ne pominjete ni izbeglice, ni raseljena lica. To ne može da se dogodi, morate o tome da povedete računa. Još uvek imamo problem. Mi jesmo u proteklom periodu zaista dobili velika i značajna sredstva od stranih donatora, nešto smo radili zajednički, lokalne samouprave sa stranim donatorima, i obezbedili nekoliko takvih desetina i stotina socijalnih stanova, ali zaista mislim da je potrebno povesti računa o ovome.
Kao poslanička grupa DSS smatramo da je zakon važan, da je važno precizno i jasno definisati sve što smo ovde rekli, zbog toga što ako nešto precizno definišete, onda nema zabune i nema mogućnosti da se na bilo koji način zloupotrebljava. Zbog toga smatramo da naše amandmane možete da prihvatite, da ih pogledate i da o njima razgovaramo.
Samo ću reći rečenicu o fondu za zaštitu životne sredine, zato što mislim da treba da se pomene, da je potpuno jedno haotično stanje u Srbiji. Evo vam primer regionalnih deponija. Današnji novinski članak govori upravo o tome. Mislim da je to tema koju moramo da otvorimo.
Zaista neću da oduzimam vreme mojim kolegama iz poslaničke grupe, koji zaista imaju zaista šta da kažu na ovu temu, ali samo hoću da kažem da je vrlo važno da se ovde povede računa da ovaj fond u ovom trenutku zaista vodi računa o ravnomernom razvoju, zbog toga što je preuzeo odgovornost da centralizuje nešto što mogu da rade lokalne samouprave.
Mi smo kao poslanička grupa podneli niz amandmana i na ovo, zato što smatramo da je nedorečeno, neprecizno i mislimo da ćemo u najboljoj tradiciji, kako smo to radili kad je bio set ovih ekoloških zakona, nastaviti da sarađujemo na tim amandmanima, jer mislimo da su kvalitetni i mislim da možemo da popravimo Predlog zakona.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, za poslanika DSS ovaj set zakona ili ova dva zakona iz oblasti obrazovanja, a pre svega o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, i te kako su važni i fundamentalni zakoni.
Uprkos tome što smo radili u poslaničkom klubu na temperaturi od 40 stepeni, uprkos tome što smo imali strašno malo vremena za rad, jer ste stavili 24 vrlo važna zakona na sednicu koja će se održati za nekoliko dana narednih, uprkos mnogim nedaćama, ministar je bio svedok jednog kratkog boravka kada nam je predstavio zakon u poslaničkoj grupi, kako je to izgledalo, mi smo i te kako dobro i kvalitetno radili na ovom zakonu i napravili 52 amandmana za koja mislim da sigurno vrede da se bar pogledaju.
To znači da je DSS svoj pristup bazirala upravo na ovim principima koje sam rekla, kvalitetno i do kraja iskreno. S druge strane, vladajuća većina se pravi kao da ovaj zakon za nju jeste važan, ali ga plasira u vreme kada je subota, 40 stepeni, ljudi su na bazenu, nemojte me uveriti da građani Srbije nisu i te kako zainteresovani za ovaj zakon. Svakog od nas ponaosob se ovaj zakon tiče, jer imamo decu, lično se usavršavamo, želimo nešto da uradimo. Dakle, u nevreme.
Pri tom nema prenosa, jer kao što je juče bila važna repriza Tur de Fransa, repriza odbojkaške utakmice i usput crtani film, danas je za nacionalni interes građana Srbije proglašeno odlazak Duška Dugouška iz Albukerkija, i zbog toga će građani moći to da vide, ali neće moći da vide ovu raspravu, eventualno ako budu noćas oko tri gledali televiziju, moći će da ga vide. To je istina kako se odnosite prema ovome što se zove sistem obrazovanja i vaspitanja u ovoj zemlji.
Zbog toga što smatramo da je i te kako važan zakon, mi smo pre svega ovaj zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, mi poslanici iz DSS, sagledali sa više strana i svako od nas će govoriti sa različitog aspekta.
Ono što želim da kažem prvo jeste da struktura ovog zakona nije nova. Ona je struktura zakona iz 2003. godine, nešto inovirana, nešto usklađena sa u međuvremenu donetim zakonima, pre svega Ustavom, Zakonom o zabrani diskriminacije i sličnim zakonima.
Moram da kažem da nema poslanika u ovoj sali, ni građanina u zemlji Srbiji, koji bi bio protiv toga da mu dete uči u školi bez diskriminacije, u školi bez nasilja, da se sa talentovanom i obdarenom decom ne radi savršeno dobro, da se deca koja imaju problema sa invaliditetom ne uključe u redovan sistem. Prosto mislim da takvog među nama nema i da je to ono što je dobro.
Volela bih da detaljno pogledamo ovu oblast koja se tiče zaštite prava deteta, koje jeste ovde prvi put izdvojena na ovaj način, i volela bih upravo to, zato što smatram da nisu samo ove stvari koje sam navela, ta zaštita prava deteta, volela bih malo da pričamo i o fondu časova, opterećenju dece, o tome koliko rade i provode u školi.
Pošto nisu kvalitetna znanja iz pojedinih predmeta, onda idu i kod posebnih nastavnika koje plaćamo privatno, u škole raznih jezika i slično. Njihovo radno vreme je 20 sati minimalno. Pri tom malo da pogledamo i programe, iz programa ćemo pričati dalje o nasilju. Dakle, volela bih sve te stvari, kada bi mogli malo da pričamo, ali ne možemo. Vladajuća većina je skrojila pet sati, tako da možemo sve to da stavimo u tih pet sati, pa ništa.
Volela bih da krenem redom. Nasilje, stavili ste ga ovde u ovaj zakon i smatram da je to sjajna stvar. Zaista smatram da je to jedan od najvećih problema današnjih škola, i to apostrofiraju svi, i nastavnici, i roditelji i učenici. Vrlo je važno da se ta tema konačno otvori.
Ono što jeste i te kako važno, niko od vas ne razmišlja na ovaj način. Imamo programe, imamo školski sistem koji ne odgovara potrebama ni dece, ni roditelja, ni nastavnika. Svako od njih ima svoj pasivni, tihi otpor prema tom sistemu. Jedan od tih oblika jeste zanemarivanje škole. Učenici ne žele da uče, imaju loš uspeh. To je jedno pasivno nasilje.
Iz pasivnog nasilja preći ćemo u aktivno nasilje vrlo brzo. Učenici su prešli. Prema jednom istraživanju Unicefa iz 2006. godine jedna trećina učenika je iskusila neki oblik nasilja od nastavnika, bilo da je to vređanje, bilo da je to pretnja, udaranje. Dve trećine učenika je iskusilo vršnjačko nasilje, a povećano je i nasilje učenika nad nastavnicima. Svedoci smo nekih takvih aktivnosti, ako tako mogu da kažem, ovih nekoliko zadnjih meseci.
Hoću da kažem da je dobro što ste vi stavili priču i otvorili priču o nasilju u školama, ali mi se čini da, osim toga što ste se deklarativno založili da nasilja u našim školama nema, nema kvalitativnog pomaka, nema mera, nema aktivnosti, nema šta je to osim definicije, vrste, šta je to zabranjeno?
Ono što me naročito čudi jeste što u jednom stavu kažete: "Ministar propisuje i bliže uslove o načinima prepoznavanje neverbalnih oblika zlostavljanja dece i učenika od strane zaposlenog za vreme odmora, nege i rekreacije i drugih oblika vaspitno-obrazovnog rada". Prosto bih volela da mi neko razjasni šta znači ovo – kako će ministar da propisuje neverbalne oblike zlostavljanja.
Usput da pitam – šta se dešava sa sertifikatima, jer smo imali u jednom periodu obuku stručnih saradnika i nastavnika koji rade u školama za borbu protiv nasilja, jedan interventni tim, jedan program koji se zvao "Krin", neki naši ljudi koji su učestvovali u tom programu da i dan-danas nemaju sertifikate, a imamo ljude koji bi mogli time da se bave.
Zatim, idemo na priču o zabrani diskriminacija. Jasno je, usklađivan je zakon sa Zakonom o zabrani diskriminacije. To je dobro. Ponovili ste ono što je u tom zakonu stavljeno u članu 44, definiciju diskriminacije, ali mi i dalje živimo u školama gde deca, Romi pre svega, deca sa invaliditetom, siromašna deca, jesu diskriminisana. Volela bih da vidim šta ćemo da uradimo. To je ono što mene interesuje, primena ovog zakona u školi. Plašim se toga. Nemojte razumeti da sam protiv toga što ste naveli, samo bih volela da vidim šta je to iza.
Ono što još želim da kažem, a moram da kažem, zato što dolazim iz Valjeva, tu je "Petnica". Deca koja su talentovana i obdarena prema ovom zakonu, a i prema prethodnim zakonima, imaju pravo da se školuju prema svojim potrebama u redovnom sistemu, posebnim odeljenjima, u posebnim školama, u skladu sa ovim i posebnim zakonima.
Imali smo pre nekoliko nedelja priču o tome da deca iz osnovnih škola koja idu u "Petnicu", ne treba da govorim koje vrste je institut "Petnica", ne mogu od jeseni da pohađaju tu školu jer Ministarstvo nema sredstava da ih plati. Zna da ste pokušali da izađete u susret tome, ali ne znam efekat toga – da li je to uplaćeno ili nije uplaćeno.
Drugo moje pitanje jeste – kako ćete vi motivisati profesore da rade sa talentovanim učenicima? On u jednom odeljenju u redovnoj školi ima prosečne, ispodprosečne, one koji imaju raznih drugih problema i onih koji su talentovani. Čime ćete ih motivisati i kako ćemo edukovati profesore da sve to rade?
Moj komentar na kraju jeste da je priča koju ovde ne vidim uopšte u zakonu, zaista je ne vidim, izgleda imamo pored svih novih izraza, starih izraza, jedine izraze koji su zabranjeni, a to su patriotizam, Srbija i tradicija.

Hvala, gospodine predsedavajući. Važeći Zakon o radu predviđa, takođe, da u slučaju prekida rada, a koji nastaje bez krivice zaposlenog, poslodavac može i ima pravo da zaposlenom da plaćeno odsustvo u trajanju od maksimalnih 45 dana i za to vreme, od tih 45 dana, zaposleni će primati platu u iznosu od 60% minimalnog ličnog dohotka, odnosno dohotka koji je zaposleni ostvario u prethodna tri meseca koji ne sme da bude manji od tog minimalca.
Danas ovde pred nama imamo Predlog zakona o dopuni Zakona o radu i ova dopuna se odnosi samo na dve stvari – mogućnost da se ode na plaćeno odsustvo postoji u slučaju smanjenja obima rada i druga izmena, odnosi se na to da se ovo plaćeno odsustvo može ostvariti i više od 45 dana, ali predlagač zakona ne kaže koja je to gornja granica i koliko je to iznad 45 dana.
Prosto, to je malo čudno, s obzirom na to da Vlada, kao predlagač zakona, treba da donese nekakav red u ovaj sistem i treba da obezbedi radna mesta, barem se tako predstavljala da hoće da obezbedi 200.000 novih radnih mesta, i smanji nezaposlenost sa 11,9%. Sada, očigledno ima problem sa tim, što nema dovoljno posla koji nije obezbedila i nema dovoljno dobar okvir, koji nije obezbedila, da bi ljudi mogli da rade i zarade svoj lični dohodak.
Očigledno je da oni ljudi koji su, i one političke stranke koje su sedele 90-tih godina u Vladi sede i danas i očigledno je da Srbija i danas ide potpuno u pravcu 90-tih godina. Ovaj zakon pred nama to pokazuje, Zakon o informisanju to pokazuje. Dakle 90-te u Srbiji izgleda da se vraćaju, zahvaljujući nesposobnoj Vladi.
Hoću da kažem još jednu stvar. Činjenica je da Vlada mora da obezbedi da država funkcioniše.
Ova vlada to naravno ne obezbeđuje. Ona neće da se zameri poslodavcima, zašto da im se zameri, neće da se zameri radnicima, neće da se zameri nikom, i zbog toga ona ne može da vodi ovu državu. Ona mora da uredi okvir da bi država funkcionisala, a taj okvir može da se uredi i tako što će postojati socijalni dijalog između poslodavaca, države i radnika.
Očigledno da on danas ne postoji i potpuno je jasno da Vlada snosi najveći deo odgovornosti za to.
Da vas podsetim, to je ta Vlada koja za sebe kaže, to kaže premijer Cvetković, pri proslavi postojanja godinu dana ove vlade, da je ova vlada znatno popravila imidž Srbije u svetu. Srbija je od 2002. do 2007. godine, i te kako radila na smanjenju siromaštva. Smanjila je siromaštvo sa 14% na 6,6% da budem vrlo precizna, govorim o živim ljudima koji imaju imena, prezimena i koji imaju svoje lice i svoju muku, smanjila je taj broj siromašnih od milion na nešto manje od pola miliona. Ova vlada nije zaustavila taj trend, nego je naprotiv broj nezaposlenih i broj siromašnih među njima rastao, tako da uz sve ono što je ova vlada obezbedila, a to je velika inflacija, a to su silna poskupljenja, a to je nezaposlenost ljudi, ta vlada sigurno nije nikada mogla da popravi imidž Srbije, nego je samo mogla da ga pokvari.
U prilog ovom što govorim ide i to što je izjavio ministar Ljajić, koji danas nije ovde, ali je dovoljno dobro rekao, da je sve ono što se lokalne samouprave bore da ostanu jesu narodne kuhinje.
To pokazuje koliko je taj imidž Vlade dobar i koliko je ta vlada sa takvim imidžom upropastila Srbiju, upropastila industrijsku proizvodnju koja je u padu za 22%, upropastila poljoprivredu. Upropastila je sve čega se dohvatila i, nažalost, zadužila Srbiju do tih mera, da naši unuci moraju da otplaćuju kredite.
Naša zaduženost je sada na nivou BDP, do kraja godine, ona će u ciframa iznositi 27,5 milijardi evra. Domaćini i građani koji jesu siromašni se ne zadužuju, ali se zato Vlada, i te kako zadužuje, jer ona potpuno zna. Ona kupuje vreme, ona neće vraćati te dugove i potpuno je nezainteresovana za to kako će Srbija iz svega ovoga izaći. Niti ima snage, niti je kompetentna, niti ima moralni autoritet da vodi ovu zemlju. Zbog toga je ta vlada koja je nastala na narodnoj mudrosti, da se patriotizam ne sipa u traktor, danas dovela Srbiju i ljude u Srbiji, građane Srbije, da plaćaju benzin najskuplje u regionu, da je ta cena od 103,71 dinar, koliko plaćamo za litar benzina, zapravo 60% opterećena raznim akcizama kojim država pokriva nesposobnost da donese adekvatne odluke i da se izbori sa krizom.
Vlada je potpuno lepo i pametno prebacila teret krize na građane. Evo, ministar nema potrebe da sluša sve ovo, jer je njoj to sve poznato i, na taj način, Vlada, jednostavno, donosi ovakve zakone, zakone u stilu 90-tih. To je ono "niti smrdi, nit' miriše", nećemo se zamerati nikom, nećemo ništa pomerati. Sve će izgledati da radimo u korist jednih, drugih, trećih, u stvari, Vlada radi samo na svoju korist. Nema šanse, dok ova vlada ne ode sa akterima sa političke scene 90-tih, da u Srbiji išta bude bolje. (Aplauz.)

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, Ministarstvo poljoprivrede je vrlo ekspresno počelo da primenjuje Zakon o bezbednosti hrane, onog dana kada je i donet, 10. juna 2009. godine, iako je u samom zakonu napisano da će period prilagođavanja i pravljenja materijalno-tehničkih uslova za ovaj zakon trajati dve godine.

Kada je započela primena ovog zakona prestala je nadležnost sanitarne inspekcije, koja je inače imala zadatak da na granicama Srbije zaustavlja svu hranu koja nije zdravstveno bezbedna i da time spreči nastajanje epidemija i zaraza na teritoriji Republike Srbije.

Da podsetim, i dalje je na važnosti Zakon o sanitarnom nadzoru, a sanitarna inspekcija ne kontroliše sve ono što ulazi u ovu zemlju.

Moram da podsetim na još nekoliko stvari. S obzirom na to da je vladajuća koalicija usvojila Zakon o bezbednosti hrane, iako smo mi podneli konkretne amandmane koji bi ga popravili, mora da zna šta su posledice svega toga. Prema ovom zakonu, sanitarna inspekcija je ovlašćena da kontroliše samo nove vrste hrane, znači, one koje nisu do sada bile za ljudsku upotrebu: dijetetske proizvode, soli za ishranu ljudi i vodu za piće. Ali, sanitarna inspekcija nema nadležnost nad biljnim i životinjskim namirnicama, koje kontrolišu fitoinspekcija i veterinarska inspekcija.

Pošto se u međuvremenu, od 10. do danas, desilo nekoliko vrlo ekscesnih situacija, koje moram da objasnim... Svakog dana od 10. juna u Srbiju je ulazilo minimum 200 kamiona namirnica (voća, povrća, ribe, mesa, dijetetskih proizvoda i dečije hrane) bez ikakve kontrole zdravstvene ispravnosti. Ta hrana nalazi se u trgovinama širom Srbije. Sa carine nam kažu da je to hrana koja je puna antibiotika, pesticida, otrova, kojoj je istekao rok trajanja i, što je vrlo važno, ona nije za ljudsku upotrebu. Nažalost, ona se nalazi u trgovinama.

Istina je da su neka udruženja potrošača preko medija pokušala da se obrate građanima da vode računa o tome šta kupuju. Jer, povedeni tim da su nešto niže cene (jer ste nas kao Vlada, nesposobna i neefikasna, doveli do toga da gledamo koliko nešto košta), za dinar ili dva, ulazićemo da kupujemo svašta. Uvoznički lobi je vrlo naporno radio; napravljen je vakuum, očigledno, da bi on dobro zaradio na tome. Naravno, nije vodio računa o tome u kakvo zdravlje srljaju građani Srbije.

Ono što jeste vrlo važno i što treba reći, Ministarstvo zdravlja, čija je ovo nadležnost, ćuti. Ministar šeta po svetu, iako je u njegovom resornom ministarstvu, i uopšte u oblasti koju pokriva i vodi, afera do afere. Ministarstvo poljoprivrede, naravno, prebacuje nadležnost Ministarstvu zdravlja. Vlada, po običaju, ćuti. Od premijera nismo očekivali da se oglasi.

Upravo zbog toga mislimo da mi narodni poslanici moramo da postavimo vrlo konkretna pitanja, pre svega Ministarstvu zdravlja: šta je preduzelo i šta misli da preduzme povodom toga što sanitarna inspekcija ne radi svoj posao, iako je, ponavljam, Zakon o sanitarnom nadzoru i dalje na snazi?

Ministarstvo poljoprivrede: kako se dogodilo da Zakon o bezbednosti hrane bude primenjen istog dana, iako je potrebno da se donesu podzakonski akti, iako su potrebne dve godine, kako su oni naveli u objašnjenju zakona, da se naprave materijalno-tehnički uslovi kako bi zakon mogao da se primenjuje?

I, na kraju, Ministarstvo trgovine: kako je moguće da se sva ova roba, vrlo problematična hrana, našla u trgovinama i trgovinskim lancima širom Srbije?

Naravno, premijeru Cvetkoviću pitanje neću postavljati, jer je ovo potpuno neodgovorna vlada i mislim da nema potrebe da mu postavljam pitanja.

Hvala, gospođo predsednice. Gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, govoriću o amandmanu koji smo mi kao poslanička grupa zajedno podneli. Počeću od toga šta je ministar rekao u momentu kada smo izneli u načelnoj raspravi, kao naš zaključak, da se poslanici DSS-a rukovode time ko potpisuje zakon. Zapravo, to je ono što meni pokazuje šta on o svemu tome misli. Posle te izjave bilo mi je potpuno jasno da nijedan od amandmana koji je Demokratska stranka Srbije podnela neće prihvatiti. To pokazuje, zapravo, da nije ni čitao naše amandmane, niti ga sadržaj naših amandmana uopšte interesuje.
Kao poslanička grupa podneli smo amandman na član 10. stav 2. koji glasi: „Osnivači udruženja mogu biti poslovno sposobna fizička ili pravna lica“.
Zapravo, mi smo smatrali da ovo „mogu“ treba da se promeni i da piše „moraju“. To smo predložili zbog toga što smo imali u vidu da je u poslednjih nekoliko godina Srbija bila potpisnik nekoliko konvencija i donela nekoliko zakona, čitav set zakona, kojima se menja status i profesionalna rehabilitacija osoba sa invaliditetom i da ove osobe dobijaju poslovnu sposobnost. Kada smo promenili ovo „mogu“ u „moraju“ imali smo pre svega ovo u vidu.
Iz obrazloženja sam videla da je Vlada, u stvari, odbila naš amandman zbog toga što on nije u skladu sa stavom 3. člana 10, gde stoji da maloletna lica sa 14 godina takođe mogu da budu osnivači udruženja, uz izjavu o davanju saglasnosti njihovog zakonskog zastupnika u skladu sa zakonom.
Ako je to obrazloženje koje su ministar i Vlada dali, onda to pokazuje da ovaj stav 2. treba da se briše, onda mogu i ne moraju, nema potrebe da postoji. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin ministar je izašao, iako imam zaista ozbiljan komentar i ozbiljnu primedbu na način na koji se ponaša prema poslanicima DSS-NS. Smatram da to nije primeren način. Ako bude nastavio na takav način da komunicira sa poslanicima Demokratske stranke Srbije, mi se na takav način ovim zakonom baviti nećemo. Dakle, ono što govorimo ovde o svojim amandmanima su argumenti. Iz razloga koje smo ovde potpisali kao obrazloženje amandmana podnosimo te amandmane i smatramo da tekst zakona treba da se promeni.
Inače, ono što još želim da kažem pre svega gospodinu ministru, nadam se da negde gleda ovo, jeste da potpuno razumem njegovu poziciju. On nije autor ovog zakona i to stalno ističe; autor je gospodin Lončar, zato je zakon dobar. Od njega i od ove vladajuće koalicije nismo ni očekivali da podnesu dobar zakonski predlog, pa nismo ni bili u sumnji da to nije napisao on. Dakle, on kao potpisnik nečega ni ne može da prihvata argumente koje podnosimo i zbog toga naši amandmani zapravo i nisu prihvaćeni. Da je gospodin Lončar ovde, on bi, kao autor ovog zakona, sigurno razumeo argumente koje ovde iznosimo, tako da bi ovaj zakonski predlog sigurno bio popravljen.
Sada ću, koristeći vreme poslaničke grupe, nastaviti priču o amandmanu koji smo podneli. Dakle, podneli smo amandman da se u članu 19. menja stav 3. koji glasi: „Izjavu o pristupanju, odnosno učlanjenju u udruženje za maloletno lice do 14 godina života daje njegov zakonski zastupnik u skladu sa zakonom, a ako je u pitanju maloletnik sa navršenih 14 godina života izjavu daje sam maloletnik uz izjavu o davanju saglasnosti njegovog zakonskog zastupnika u skladu sa zakonom.“
Šta smo želeli da popravimo? Naš stav 3. glasi ovako: „Izjavu o pristupanju, odnosno učlanjenju u udruženje za maloletna lica do 18 godina života daju njihovi zakonski zastupnici u skladu sa zakonom.“
S obzirom na to da postoji potreba pojačane zaštite podataka o maloletnim licima, a podsećam vas da smo doneli Zakon o zaštitniku građana, Zakon o zaštiti podataka i, koliko vidim, u proceduri je i zakon o zaštiti prava deteta, ovo što govorimo nije u skladu sa nekim nebeskim zakonodavstvom, nego sa zakonodavstvom ove zemlje, koja je takođe potpisnik Konvencije o pravima deteta koja predviđa da država ozbiljno mora da vodi računa i da decu brani od zloupotreba raznih vrsta.
U skladu sa svim tim, tražili smo da se promeni formulacija člana 19. stava 3. na način na koji smo mi to uradili. Ministar, koji nije autor zakona nego samo potpisnik, odgovara nam da mi ovom izmenom zakona ugrožavamo stečena prava maloletnika i zbog toga odbija naš amandman.
Postavljam pitanje, u čemu se sastoji to naše ugrožavanje prava maloletnika? Iz ovoga što smo podneli ne vidim da ugrožavamo stečena prava. Ne branimo da maloletnici mogu da prave udruženja, samo tražimo da moraju da imaju zaštitu svojih roditelja pre svega i zakonskih zastupnika u svemu tome.
Molim vas, već je to ovde pomenuto, da smo u pravu pokazuje i praksa koju ova zemlja ima, a to je da ja kao roditelj čije dete treba da ide u inostranstvo sa nekim drugim odraslim licem moram u lokalnoj samoupravi ili u sudu da dam saglasnost, ja i moj suprug; dakle, dva odrasla lica, roditelji daju saglasnost da neko odrastao, moja sestra npr., povede svog sestrića u inostranstvo.
A vi dajete pravo detetu do 14 godina i detetu od 14 do 18 godina, koje je i prema Konvenciji još uvek dete, pozivate se na Konvenciju koju ne znate, i Konvencija kaže da je dete do 18 godina još uvek dete, dajete mu sva moguća zakonska prava, koja je toliko jednostavno zloupotrebiti.
Dajete mogućnost, recimo, maloletniku da pokrene proceduru ukoliko je udruženje donelo neku odluku koja nije u skladu sa zakonom. Da li verujete da će četrnaestogodišnjak pokrenuti takvu proceduru, da može da je podnese, da zna da je podnese? Ili to mora da uradi neko od odraslih, neko ko zna, jer potpisujem da bar trećina odraslih građana Srbije ne zna da pokrene tu proceduru? Hvala vam.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, niste autor, nego ste potpisnik zakona, dame i gospodo poslanici, Demokratska stranka Srbije je podnela amandman na član 25. ovog zakona smatrajući da je potrebno da pored ova dva stava, koja se odnose na odgovornost za štetu članova organa udruženja koju oni nanose udruženju, treba predvideti još jednu mogućnost, odnosno učinjenu štetu državnim organima, jedinicama lokalne samouprave.
Zato smo smatrali da je potrebno da se ovde doda stav 3, koji treba da glasi: „Postupak za naknadu štete koju neki član udruženja nanese državnim organima ili jedinici i ustanovama lokalne samouprave obavljajući aktivnosti za potrebe udruženja pokreće opštinski javni tužilac odmah po učinjenoj šteti.“ Postojeći stav 3. postaje stav 4.
Zbog čega smo predložili da se ovaj stav unese? Jasno je da je predlagač zakona video da je potrebno da se predvidi mogućnost odgovornosti za štetu članova organa udruženja i članova udruženja. Vrlo je važno da se kaže da postoje takve aktivnosti koje mogu da doprinesu da se napravi šteta ne samo udruženju, nego da članovi udruženja naprave štetu i samoj državi i državnim institucijama, jedinicama lokalne samouprave i ustanovama lokalne samouprave. Potrebno je i tu mogućnost predvideti ovim zakonom.
Svi smo imali priliku da u jesen 2004. godine budemo upoznati sa jednim skandalom koji je tada izbio, kada je napravljena velika šteta državi, tako što su neke nevladine organizacije objavile vrlo kompromitujući materijal o tome kako se u ustanovama koje služe za zbrinjavanje i smeštaj dece…
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
… koristiću vreme grupe, sa raznim oblicima invaliditeta i visokim invaliditetom ta deca tamo smeštaju, muče, vezuju i sve ostalo.
Prosto moram da podsetim, ako vam nije blisko da se setite toga, kako je tada, a to je oktobar 2004. godine, država Srbija prilično velikim i krupnim koracima išla ka EU – to je onaj trenutak kada smo mi, volim ministra da podsetim, pošto očigledno ima problem da se seti tog perioda, kada je Vojislav Koštunica vodio svoju prvu vladu, u kojoj vi niste bili, bili ste opozicija – i kakvu je štetu tada socijalnom sistemu Srbije i državi Srbiji nanela ta afera. Tada se organi koji je trebalo da se pobrinu da se akteri ove afere kazne na bilo koji način jednostavno nisu oglasili i nikakvog efekta svega toga nije bilo, sem te štete koja je naneta državi.
Naš amandman je zapravo naglasio to: „odmah po učinjenoj šteti“, upravo iz tih razloga, jer imamo utisak da se javno tužilaštvo prema takvim aferama i štetama koje se čine državi od strane organizacija i udruženja građana odnosi sa prilično visokim stepenom tolerancije, tj. jednog dana će možda pokrenuti nekakav postupak, a možda i neće pokrenuti. Zato mislim da je vrlo važno da se o tome povede računa, upravo iz razloga što smo ovih dana i svih ovih godina od 1995. godine naovamo u situaciji da vidimo da se povremeno državi i državnim organima, a ja dolazim recimo iz Valjeva, pa i na lokalu, čini neprekidno šteta nekim informacijama, koje su poluistinite, delimično istinite ili potpuno neistinite, od strane nekih organizacija. Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća. Gospodine ministre, član 38. govori o sredstvima za realizovanje programa od javnog interesa. U stavu 1. navodite da se za poslove od javnog interesa za Republiku Srbiju u budžetu Republike Srbije predviđaju sredstva za rad udruženja.
Nije sporno da su udruženja građana postala treći sektor i vrlo vredan partner državi u mnogim oblastima, pre svega u oblasti obrazovanja, nauke, zaštite životne sredine, društvene brige o deci, socijalne zaštite, zaštite ljudskih i manjinskih prava i svim drugim oblastima u kojima država sa svojim ogromnim aparatom i tromom i velikom administracijom nema interes i dovoljnu brzinu da reaguje. S druge strane, nevladine organizacije, odnosno udruženja građana su fleksibilnija i mogu mnogo brže i jednostavnije da odgovore na potrebe građana koje su specifične i koje su problem u određenoj lokalnoj sredini.
Naša zamerka, kolege Nikolića i moja, u ime Demokratske stranke Srbije, jeste što u tom 1. stavu niste naveli koji su to budžeti iz kojih se finansiraju poslovi koji se poveravaju u ime Republike Srbije, autonomnih pokrajina (iako ovde kažete da imate jednu autonomnu pokrajinu) i lokalnih samouprava.
Mislimo da bi u članu 38. u stavu 1, pored budžeta Republike Srbije, trebalo navesti da su to i budžeti autonomnih pokrajina i budžeti lokalnih samouprava, iako se kasnije u stavu 4. ili 5. pominju svi ti budžeti. Mislim da je jednostavnije i zbog kasnijeg rada na ovom polju da se u prvom stavu navedu mogućnosti svih budžeta iz kojih će se finansirati radovi za koje mogu da konkurišu udruženja građana.
Dakle, to je jedina zamerka. To je prosto tehnička stvar i stvar preglednosti i zaista ne znam zašto nije prihvaćeno. U stvari, znam, zato što dolazi od DSS-a. Ali, ono što je generalno stav, to je da je član 38. izuzetno dobro napisan i to je gospodin Lončar kao ministar jako dobro uradio. Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća. Gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, Demokratska stranka Srbije je uložila amandman na član 13. stav 2. koji u ovom obliku kako ga je predložio predlagač glasi: „Restriktivni sporazumi koji ispunjavaju uslove iz stava 1. ovog člana ne podnose se Komisiji radi izuzeća.“
Demokratska stranka Srbije je podnela amandman kojim briše ovaj stav, jer smatramo da sve ono što se odlučuje u vezi sa zaštitom konkurencije mora da prođe proceduru i ta procedura mora da bude pred Komisijom, koja bi trebalo da bude nezavisan organ, nezavisna institucija, iako vidim da ovde predlagač kaže da će ga kontrolisati Vlada.
U suprotnom, ako se zaista ne izbriše ovaj stav 2, može doći do raznoraznih zloupotreba, mahinacija, korupcije. Smisao ovog amandmana koji smo podneli jeste upravo da do toga ne dođe. Jer, sve ono do čega kasnije dođe, sve vrste zloupotreba plaćaju na kraju građani, a korist imaju tajkuni ili neko drugi.
Vi ste nama u obrazloženju ovde napisali da se amandman ne prihvata zato što smisao odredbe člana 13. stav 2. jeste smanjenje administrativnog tereta za privredne subjekte, kao i smanjenje opterećenja Komisije predmetima manjeg značaja.
Ne znam kako mi možemo znati šta nam je predmet manjeg značaja. Mene je ovo odmah asociralo na ono što smo napravili kao „uslugu“ javnim nabavkama, da postoje javne nabavke do određenog iznosa koje ne podležu redovnoj proceduri. Čim vi napravite takvu vrstu izuzetka, imate otvoren prostor za razne vrste manipulacija. Zbog toga mislim da je amandman koji je podnela Poslanička grupa DSS sasvim korektan i da ga treba prihvatiti.
Da sam u pravu, i zato ovo govorim, podsetio me je danas jedan članak koji sam pročitala u današnjoj štampi. To je članak u kome je objavljen jedan mali intervju sa potpredsednikom „Fijata“ Altavilom, koji naravno nastavlja …
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
…preći ću na vreme grupe, tu manipulaciju koja je započela pred izbore, taj cirkus koji se zove pravljenje automobila u „Zastavi“. Kada ga novinari pitaju kada će platiti ono što je njegova obaveza od 200.000.000 evra, na šta ga obavezuje ugovor sa Vladom Srbije, bar koliko mi znamo, on kaže da o tome neće da priča, jer nije trenutak da se o tome priča. Doslovce kaže: „Finansijski uslovi nisu za javnost. To su privatne stvari između 'Fijata' i Vlade Srbije“.
Zamislite, molim vas, privatna stvar, koju treba da plate građani Srbije! Neko ima ugovor prema kojem treba da određene svote novca plaća periodično, 200.000.000 evra gospodin treba da plati, no on se danas pojavljuje ovde i kaže da je to privatna stvar između njega i Vlade Srbije.
Molim vas da nam obrazložite i da nam kažete ima li još nekih privatnih stvari ovoga tipa, koje bi mi kao narodni poslanici trebalo da znamo ili smatrate da to treba da ostane tajna jer je toliko privatno da ni narodni predstavnici ne treba o tome ništa da znaju.
No, ta privatna tajna gospodina Tadića, Dinkića, Cvetkovića, pa bogami i vas, jer ste deo te Vlade Srbije, i te kako košta građane Srbije, a evo kako ih košta: današnja informacija, potrošačka korpa je danas skuplja u odnosu na decembar za 5.617 dinara, a u odnosu na mart 8.897 dinara. Gospodine ministre, toliko vi i Vlada, koja je nesposobna i potpuno neefikasna, koštate svaku porodicu u ovoj zemlji. Samo toliko ih koštate od decembra do danas.
S obzirom na to kako radite, kako se razmahujete i kako pravite ovakve zakone, u kojima članove koje menjamo jer smatramo da su na korist građanima nećete da brišete, ovaj odnos potrošačke korpe i svega ostalog biće, na štetu građana, do kraja godine i višestruko veći. Hvala.