Izvinuću vam se ako mi pokažete i dokažete kako je uspeo da uveća svoje bogatstvo za hiljadu puta. Sve podatke koje čitam čitam iz APR. Objasnite mi kako je moguće da jedna firma u Srbiji, odnosno 15 firmi, od toga dve ključne, uvećaju svoj ukupan prihod za 1000% a da pri tome nemaju zaposlene? Kako je to moguće? Kako je moguće da neko ima promet od više milijardi dinara i to baš u trenutku kada je ušao u politiku, od 2004. do 2012. godine?
To mi objasnite i dugujem vam izvinjenje.

Samo mladom kolegi, cene ne mogu da poskupe, mogu da porastu ili da padnu.
Ima jedna kineska mudrost koja kaže - o čemu god čovek da govori, uvek najviše govori o sebi. Vi ste toliko toga o sebi rekli večeras svima nama, da ja zaista ne želim da komentarišem. Sve ono što ste maločas izgovorili za URS, zapravo se odnosi na vašu stranku.
Mi smo nekako skupili kandidate, izabrali rukovodstvo. Sumnjam da ćete vi da imate dovoljno kandidata za vaše rukovodstvo, jer će većina biti pohapšena i već je pohapšena. Ako mene pitate, podržavam Šutanovca, mada mislim da je za nas bolji kandidat doktor Šapić.

Žao mi je što sam se na kraju uključio, nisam bio od početka ove rasprave, ali ono što sam uspeo da čujem, očigledno je da vaša opsednutost Mlađanom Dinkićem ne prestaje ni na koji način. Vi spominjete kompleks niže vrednosti, poredite sebe sa SNS, pitate ih što se bave sa vama kad ste pali ispod 15 - ne znam zašto se vi bavite nama već godinama?
Mogu ovde da kažem da je DS mnogo dobrog učinila za Srbiju. Da u DS nema korupcije, nema kriminala, nema lopovluka, da ste unapredili ekonomiju, da ste unapredili Srbiju, ali na žalost niko mi ne veruje, pa ni vi mi ne verujete. Ni sami ne verujete u to. Zato ne mogu ništa dobro da kažem za vašu stranku, sve što ste uradili svih ovih godina unazad, umesto da se bavite vašim unutrašnjim problemima vi ih rešavate tako što napadate URS, što vam je Mlađan Dinkić dnevna tema, a sami ste zamesili.
Da li ste se pitali da li ova Skupština treba da raspravlja o tome kako je završila pomoć Kraljevu? Da li to može da bude tema? Što se time ne bavite? To je vaša unutrašnja tema, a i tema za sve nas. Šta je sa Razvojnom bankom? Šta je sa Fondom za razvoj? Nemojte da rešavate vaše interne probleme tako što uvlačite sve nas, bavite se sobom. Rado bih rekao nešto pozitivno o vašoj vladavini, ali je zaista nemoguće, ni vi sami ne verujete u vaše rezultate.

Nadam se da ću i ja završiti sa ovom replikom. Moram da vas podsetim i na to da ste izbacili Mlađana Dinkića iz Vlade onda kada vam je otvoreno rekao da pravite štetu Srbiji, srpskoj privredi, spominjete javna preduzeća koja su propala, pola miliona nezaposlenih ljudi. To je sve u vreme dok ste vi vodili i Vladu.
Molim vas predsedavajuća da opomenete poslanike koji dobacuju.

Ćutao sam svo vreme dok ste govorili vi, prema tome tražim od vas poštovanje za sve narodne poslanike, ali i za članove Vlade i one koje ste nazivali ovde različitim imenima i prišivali im različite titule.
Mislim da treba da zajedno poštujemo dostojanstvo, da budemo objektivni. Nećemo pomoći ni Srbiji, ni srpskoj privredi, ako vodimo ovakve polemike i ovakve rasprave. Mislim da je krajnje vreme da sednemo i da otvoreno i da se bavimo pitanjima kako da popravimo stanja, a ne da se bavimo time da optužujemo jedni druge za nešto što je bilo. Hajmo, da se bavimo zajedno budućnošću ove zemlje, a ne da se vraćamo u prošlost, jer ako se vraćamo u prošlost onda ste vi na gubitku.

Moram da se javim još jednom, zaista, što se tiče lopovluka vama nema premca i tu niko ne može da se takmiči sa vama, to je potpuno jasno i očigledno.
Molim vas, opet mi dobacuju predsedavajuća.
(Predsedavajuća: Molim vas, zaista da ne dobacujete poslaniku.)
Još jednom ću da ponovim jasno i glasno. Što se tiče lopovluka, zloupotreba, kriminala i korupcije vama premca nema. Treba da se stidite, ja se ne bi javljao da sam na vašem mestu, bolje da ćutite da narod zaboravi to što ste radili. Na vašu sreću, narod ne pamti dugo. Bolje da ćutite da narod zaboravi, pa se javite za koju godinu. Vidimo se na izborima. Pokazali ste šta znate iznoseći laži i neistine, pre svega o Mlađanu Dinkiću i URS, mislite da će te da sakrijete vaše brljotine? Nema šanse da ih sakrijete. To ćemo da vas podsećamo stalno, kad god ovako napadate bez ikakve argumentacije, podsetićemo vas na to šta ste radili, kako ste krali i kako ste zloupotrebljavali pare iz budžeta.

Poštovani članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, na pragu smo postizanja istorijskog dogovora sa kosovskim Albancima. Za mene je to siguran znak da se Srbija konačno okreće ka budućnosti, da prestaje da bude zarobljena u mitovima prošlosti i da počinje era odgovorne politike naspram političkih avantura i lutanja koja su nas decenijama kočila u stvaranju modernog evropskog društva.
Ovaj sporazum nije ni pobeda ni poraz. On je, nadam se, konačni epilog vekovnog sukoba koji je sputavao oba naroda. Kosovsko pitanje je zloupotrebljavano kroz istoriju, a i danas, od strane neodgovornih političara na srpskoj i albanskoj strani. Štetne posledice tih zloupotreba i manipulacija imala su oba naroda, a korist samo kriminalizovane kvazipatriote.
Ujedinjeni regioni Srbije daju punu podršku Sporazumu sa kosovskim Albancima. Za takav sporazum se zalažemo praktično od kada smo na političkoj sceni. Podsetiću vas da smo još 2003. godine, u okviru programa "Srbija na prvom mestu", istakli potrebu postizanja istorijskog dogovora sa kosovskim Albancima. Tada smo govorili o potrebi da se okonča period koji traje već 15 godina i dobije politička elita spremna da se suoči sa problemima. Zbog toga smo bili žestoko napadani. Nismo ni sanjali da će proći čitava decenija da se konačno formira politička elita spremna da preduzme odgovornost i suoči se sa problemima, ali bolje ikada nego nikada.
Ova vlada je pokazala da je spremna da preuzme odgovornost i da ne želi da se bilo koji problem gura pod tepih, već mu ide u susret i rešava ga u interesu građana, iako bi bilo daleko bolje da smo pre deset godina imali hrabrosti da postignemo sporazum sa kosovskim Albancima i već uveliko budemo član EU. Danas ne vredi kukati nad propuštenim prilikama, treba se okrenuti napred, u budućnost i taj put ka EU pretrčati najbrže što se može.
Sporazum koji imamo danas nije savršen, niti je u potpunom interesu Srba, ali ono što je važno je da ni na koji način ne znači priznanje Kosova kao nezavisne države. U ovom istorijskom trenutku on predstavlja najbolju moguću zaštitu svih Srba na Kosovu i Metohiji i garanciju da će svi ljudi na Kosovu i Metohiji normalnije živeti, trgovati, putovati i okrenuti se razvoju. Ovim sporazumom se otvara jasna perspektiva evropske budućnosti Srbije, a samim tim i Kosova i Metohije. Ako je cilj svake države da osigura bezbednost i bolji život svojim građanima onda su odluke koje ovih dana donosimo povodom Kosova i Metohije svakako u funkciji ovih ciljeva.
Konačni status Kosova je pitanje koje će se rešavati u budućnosti, ne tako bliskoj i zbog toga nam je neophodno da se do tada obezbedi okvir na Kosovu koji će biti garancija za bezbedan i perspektivan svakodnevni život Srba u pokrajini. Kao što smo danas većinski opredeljeni da uđemo u zajednicu evropskih naroda jer smo svesni da ćemo u toj zajednici ostvariti daleko brži razvoj i prosperitet i postati moderno demokratsko društvo, tako duboko verujem da će jednoga dana većina građana na Kosovu na isti način prepoznati Srbiju kao zajednicu koju će na najbolji način ostvariti svoju perspektivu i bolji život. To danas zvuči i nestvarno i nerealno, ali za koju deceniju može da bude potpuno ostvarljivo. Takav scenario će isključivo zavisiti od Srbije. Ako ona postane moderno demokratsko društvo i pruži šansu svakom pojedincu i svakoj društvenoj grupi, samim tim će postati magnet za svakog normalnog čoveka koji sebi, svojoj porodici, svojim sunarodnicima želi dobro.
Zašto danas milioni ljudi iz nerazvijenog sveta, gotovo sa svih kontinenata hrli ka razvijenim zemljama Evrope poput Nemačke, Francuske, Holandije, Britanije, Italije, Švedske i drugih? Upravo iz već pomenutih razloga - bolje perspektive za život. Ti ljudi su spremni da postanu punopravni građani razvijenih evropskih država. Zato jednog dana i većina građana Kosova, zašto jednoga dana i većina građana Kosova ne bude u Srbiji videla jasnu perspektivu i bolju budućnost? Ne mislim da je to nemoguće. Iako se danas ovaj sporazum vezuje isključivo sa nastavkom evropskih integracija i dobijanja famoznog datuma, neophodno je tu raščistiti neke stvari. Da li nam je ovakav sporazum neophodan i da nema datuma i pregovora sa EU? Svakako da jeste. Nama je istorijski dogovor sa Albancima na Kosovu bolji od istorijskog sukoba sa njima. Verujem da tako misli većina na Albanskoj strani. Siguran sam da to misle i Srbi na Kosovu i Metohiji.
U čemu je onda problem? Problem je u zabludama, mitovima, manipulacijama oko Kosova i na Kosovu. Uvek nam je manjkalo mudrosti, strpljenja i razuma, a imali smo previše strasti, emocija, isključivosti. Pomirenje dva naroda na Kosovu i zajednički suživot jesu uslovi trajnog mira i stabilnosti na Kosovu i Metohiji. Ukoliko toga nema, nema ni normalnog života. Verujem da je pomirenje moguće i da je moguć zajednički život Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiji, i zato svako ko tumači ovaj sporazum kao prostu zamenu Kosova za datum ne razume ili ne želi da razume ovaj čin kao izraz najveće odgovornosti za budućnost svih Srba na Kosovu, ali i ostalom delu teritorije Srbije. Dobijanjem datuma nećemo eliminisati sve prepirke oko nastavka našeg evropskog puta. Pravi izazovi tek počinju, ali ono što je važno jeste da više pred Srbiju niko ne postavlja bilo kakve političke i druge uslove koje ni jedna druga zemlja nije imala.
Obaveza je Vlade da u nastavku pregovora obezbedi takvu vrstu garancije EU. Što se izazova i prepreka tiče, oni će se, nadam se, odnositi isključivo na 35 poglavlja koja će se tokom integracije u EU otvarati i zatvarati. Taj proces je težak i mukotrpan, ali će njegovo tok činiti Srbiju boljom u svakom pogledu.
Uređenje države na moderan način demokratizacija, bolja sudska vlast, efikasna borba protiv korupcije, investicije, radna mesta, bolje obrazovanje, zdravstvo i državna uprava biće rezultati evropskog puta Srbije. Datum dobijanja pregovora je samo početak, odnosno formalni uvod u jedna proces pregovaranja sa EU koja će potrajati nekoliko narednih godina, možda i čitavu deceniju.
Danas u Narodnoj skupštini Republike Srbije usvajamo Izveštaj o procesu političkog i tehničkog dijaloga sa privremenim institucijama samouprave u Prištini uz posredovanje EU uključujući u proces implementaciju postignutih dogovora. Kada se detaljno pročita ovaj izveštaj potpuno je jasno da je mnogo toga učinjeno i u tehničkom i u političkom delu dogovora. Ova vrsta dijaloga na ovom nivou bila je nezamisliva pre par godina. Sama ta činjenica govori u prilog velikom napretku koji niko osim EU ne može da ignoriše. Ona je i sama uključena u taj proces i u svojstvu medijatora i kao garant postignutih dogovora. Dakle, rezultat je tu i ovo je prilika da se oda priznanje za učinjeno do sada svim pregovaračima, kako onima iz ove Vlade tako i onima iz prethodne. Takođe imamo obavezu da od Vlade, odnosno naših pregovarača tražimo da pre svega u nastavku obezbede potpunu garanciju opstanka Srba na Kosovu, povrataka svih onih koji žele da se vrate i očuvanje institucija zajednice srpskih opština sa svim nadležnostima i njeno nesmetano funkcionisanje. Čvrsto verujem da će ovaj sporazum zajedno sa drugima u nizu koje ćemo postići biti dokumenti na koja ćemo se pozivati u budućnosti, kao što se danas pozivamo na Dejton ili Rezoluciju 1244 i da će biti garant stabilnosti i očuvanja srpske zajednice i naših svetinja na Kosovu i Metohiji.
Iz svega navedenog jasno je da će poslanička grupa URS u potpunosti prihvatiti ovaj izveštaj Vlade o dosadašnjem toku pregovora sa privremenim institucijama samouprave u Prištini. Prihvatanjem ovog izveštaja svako od nas narodnih poslanika pokazuje visok stepen odgovornosti prema građanima Srbije i razumevanje istorijskog trenutka u kome se ona nalazi. Siguran sam da danas glasamo za spokojniju budućnost svih naših građana. Hvala.

Uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, veliko je zadovoljstvo kada smo u prilici da donosimo zakone koji imaju pozitivne efekte na veliki broj građane Srbije, posebno na one koji su najugroženiji. Ne mislim samo na ovaj zakon o kome sada raspravljamo, već i na ona zakonska rešenja koja smo razmatrali prethodnih dana, na zakon koji će zaštititi decu od seksualnog zlostavljanja, zatim Zakon o radu koji smo promenili da bi popravili status trudnica, Zakon o oduzimanju imovine stečene korupcijom i kriminalom i, na kraju, ovaj zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, koji će dalje popraviti položaj i status ovih osoba.
Konkretno, danas se radi o izmenama koje nisu suštinske, ali koje su značajne. Ovaj zakon se upodobljava sa Zakonom o državnoj pomoći, sa statistikom je promenjena od prošle godine. Ovim zakonom ukidaju se tzv. penali koji su bili obavezni i mislim da je to dobro rešenje.
Sticajem okolnosti lično sam radio na izradi ovog zakona. Bio sam na čelu radne grupe i sa zadovoljstvom mogu da kažem da nakon nekoliko godina primene, od 2009. godine do danas, ovaj zakon je pokazao da ima svoje opravdanje.
Šta su efekti ovog zakona? Na prvom mestu, zahvaljujući njemu, zaposleno je 10.000 osoba sa invaliditetom i još 10.000 osoba je uključeno u različite aktivne mere na tržištu rada, subvencionisanje, prilagođavanje radnih mesta, dodatno obrazovanje, obuke i drugo. Osim toga, svake godine od dana stupanja na snagu ovog zakona, formiran je budžetski fond koji raspolaže sa u proseku dve milijarde dinara, koje su namenjene isključivo osobama sa invaliditetom i njihovom približavanju tržištu rada.
Zašto je bilo neophodno doneti jedan ovakav zakon i zašto ga treba dosledno i striktno sprovoditi? Pored problema koje same osobe sa invaliditetom imaju zbog svog hendikepa i čitavog niza ograničenja i nedostupnosti u životu, problema koje imaju njihove porodice, osobe sa invaliditetom imaju i veoma velika ograničenja u pristupu tržištu rada. Mnogo je razloga. Na prvom mestu se radi o predrasudama, o jednom otklonu koje čitavo društvo ima u odnosu na osobe sa invaliditetom. Moja diskusija danas i diskusija svih kolega mora da ide u pravcu razbijanja tih predrasuda i jednog promovisanja nečega što su pozitivni aspekti ovakvih rešenja.
Čuli smo neke podatke koji zabrinjavaju. U Srbiji, 10% populacije čine osobe sa invaliditetom. To je negde između 600.000 i 700.000 građana sa većim ili manjim stepenom invaliditeta, uz podsećanje da svi mi i naravno ostali deo populacije možemo potencijalno da dođemo u takvu poziciju. Upravo zato moramo da učinimo dodatne napore da se njihov položaj popravi.
Stopa zaposlenosti osoba sa invaliditetom je svega oko 13%, što je u odnosu na ostali deo populacije gde je negde oko 50%, daleko, daleko slabije. Takođe, stopa nezaposlenosti osoba sa invaliditetom je iznad 75%, što u odnosu na 25% u redovnoj populaciji je takođe trostruko više.
Više od 50% osoba sa invaliditetom nema osnovnu školu, ili ima svega osnovnu školu. Dakle, elementarno je i funkcionalno nepismeno. Ono što je još lošije u celoj priči jeste da 70% osoba sa invaliditetom spada u grupu siromašnih, nalazi se ispod granice siromaštva.
Zato jedan ovakav zakon koji ima mnogo elemenata pozitivne diskriminacije i određene vrste prinude oko koje je bilo dosta komentara prilikom donošenja zakona jeste važan. Prvi put se na jednom mestu definiše šta je osoba sa invaliditetom u smislu zapošljavanja i želim da pročitam tu definiciju. Mislim da je dobro da se podsetimo na nju. Dakle – osoba sa invaliditetom je osoba koja ima trajne posledice telesnog, senzornog, mentalnog ili emocionalnog oštećenja ili bolesti koje se ne mogu otkloniti lečenjem ili medicinskom rehabilitacijom. Uz socijalne i druge barijere izazivaju teškoće i ograničenje u obavljanju svakodnevnih poslova i utiču na radnu sposobnost i mogućnost zapošljavanja ili održavanja zaposlenja.
Šta je cilj ovog zakona? Na jednoj strani, definisao je osobe sa invaliditetom, na drugoj strani definiše ko su akteri u politici zapošljavanja. Na prvom mestu to je Nacionalna služba, resorno ministarstvo, preduzeća koja zapošljavaju osobe sa invaliditetom, udruženja osoba sa invaliditetom i naravno same osobe sa invaliditetom.
Cilj je da se popravi njihov položaj na tržištu rada, da se učine upošljivijim nego što je to bilo u prethodnom periodu. Ovaj zakon je u potpunosti ili u velikoj meri postigao taj efekat. Danas, u odnosu na početak primene ovog zakona, imamo manji broj osoba sa invaliditetom na evidencijama Nacionalne službe, što je jasan pokazatelj da je ovaj zakon postigao taj cilj.
Onaj deo koji je i tada izazivao, a verovatno i danas, polemike i dileme je deo koji se odnosi na samu prinudu. Uvek je problematičan, ali mislim da u slučaju osoba sa invaliditetom ima punog opravdanja. Poslodavcu je data mogućnost, odnosno nametnuta obaveza, da na svakih 50 zaposlenih zaposli jednu osobu sa invaliditetom, s tim što firme koje imaju do 20 zaposlenih nemaju tu obavezu i novoosnovane firme nemaju 24 meseca tu obavezu.
Pošto nije realno očekivati da svaka kompanija ima potrebu da zaposli osobu sa invaliditetom, ili ima adekvatnu osobu koja bi mogla da ispuni tu obavezu, data je alternativa da se učestvuje u finansiranju zarada osoba sa invaliditetom koje rade u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju. Takođe, data je mogućnost da se robe i usluge kupuju od preduzeća koja se bave profesionalnom rehabilitacijom, koja zapošljavaju osobe sa invaliditetom i mogućnost da svaki poslodavac svog zaposlenog uputi na procenu radne sposobnosti, odnosno invaliditeta i da na taj način ispuni takvu vrstu obaveze. Dosadašnje iskustvo je pokazalo da je to sasvim dovoljno, a da je na drugoj strani ono što je ključna izmena u ovom zakonu, ukidanje tzv. penala, bila pogrešna procena u tom trenutku. Kao neko ko je radio tada na izradi tog zakona, zajedno sa saradnicima, prihvatam taj deo odgovornosti i mislim da su se ti penali pokazali kao nepotrebni. Ideja je bila da se na neki način obezbedi striktnija primena ostalih zakonskih odredbi.
Na kraju, želim da kažem nekoliko stvari koje se tiču utvrđivanja radne sposobnosti. Do sada su osobe sa invaliditetom, kada je u pitanju njihov status u društvu, uglavnom bile tretirane u smislu da se utvrđuje stepen njihovog invaliditeta. Niko nikada, do ovog zakona, nije razmatrao šta je sa njihovom preostalom radnom sposobnošću. Ovaj zakon se fokusira na preostali deo radne sposobnosti i na utvrđivanje te radne sposobnosti koja može da obezbedi pristup tržištu rada.
Nacionalna služba, kao jedan od važnih aktera, je prilagođena ovom zakonu i ono što je dobro, Nacionalna služba ima poseban centar za profesionalnu rehabilitaciju i za zapošljavanje osoba sa invaliditetom koji se bavi ovom problematikom. Svaka pojedinačna filijala Nacionalne službe ima specijalizovanog savetnika koji se bavi savetovanjem upravo ovih osoba i kroz različite aktivne mere, individualne razgovore i obuke na tržištu rada, pomažu pojedinačno i individualno onim osobama sa invaliditetom koje traže zaposlenje.
Ono što je problem o kome treba razmišljati i što je možda jedan od izazova za sadašnje ministarstvo i ministra jeste status preduzeća koja se bave zapošljavanjem osoba sa invaliditetom i njihovom profesionalnom rehabilitacijom. Sva ta preduzeća, a ima ih negde između 40 i 50, imaju ozbiljne probleme u poslovanju, imaju tendenciju da se ponovo utvrđuje učešće državnog kapitala u njima i na taj način žele da dobiju status zaštićenih preduzeća, što ima nekog opravdanja.
Ono što je neophodno da se uradi jeste profesionalizacija upravljanja ovim preduzećima, jer objektivno ta preduzeća uz sva ograničenja koja imaju, imaju jedan privilegovan status na tržištu. Zahvaljujući ovom zakonu imaju velike subvencije od strane države i po pitanju zarada i po pitanju opremljenosti, pripremanja radnih mesta osobama sa invaliditetom da mogu efikasno da rade u njima. Čini mi se da je jedan od velikih izazova jeste konsolidovanje ovih preduzeća, smanjivanje njihovih gubitaka i na taj način povećanje efikasnosti i čitavog sistema o kome danas govorimo.
Na kraju, mislim da i današnja diskusija i izmena ovog zakona će biti još jedan korak da se pomogne osobama sa invaliditetom, da se shvati njihov položaj, potreba i jedno saznanje, da taj preostali deo njihove radne sposobnosti zapravo i jeste jedan veliki društveni i državni resurs koji nije iskorišćen na adekvatan način. Pokazalo se u mnogo slučajeva da osobe sa invaliditetom imaju daleko veću efikasnost i produktivnost u radu upravo zato što na drugoj strani imaju određene hendikepe, počev od toga da sticajem okolnosti je veliki broj njih vezan ili za kolica, ili za sedenje i sama ta okolnost im daje mogućnost da budu daleko efikasniji u različitim poslovima i delatnostima, posebno kada je u pitanju administrativni posao ili rad na računaru i slično.
Mi kao društvo moramo da iskoristimo taj resurs i da popravimo njihov status, da pomognemo i njima i njihovim porodicama i da nastavimo da striktno sprovodimo odredbe ovog zakona koji se pokazao vrlo efikasan.
Svakako da će naša poslanička grupa podržati ove izmene. Mi ćemo u Danu za glasanje glasati za ove izmene. Hvala.

Poštovana gospođo Mihajlović, uvažene kolege, najpre, svaka čast za zakon. Čini mi se da je ovo jedan od najboljih zakona, bar u poslednje vreme, koje usvajamo u ovom parlamentu.
Kada je u pitanju energetska efikasnost i potrošnja energije u Srbiji, Srbija je po tom pitanju bez premca najveći rasipnik u Evropi, sigurno. Srbija troši 2,5 puta više energije od svetskog proseka i negde gotovo četiri puta više od zemalja EU po uslovno jedinici društvenog bruto proizvoda.
Ta činjenica govori mnogo o nama, o našem odnosu prema jednom važnom resursu i govori o tome da smo upravo iz tog razloga u najvećoj meri trenutno na 35 mestu po konkurentnosti u odnosu na 144 zemlje sveta. Dakle, to je i sam zakonodavac konstatovao u ciljevima ovog zakona, gde je povezao direktno energetsku efikasnost za konkurentnošću.
Jasno je da sa ovakvim sistemom ne možemo da idemo daleko. Žalosno je to što ovaj zakon nismo doneli bar deset godina ranije. Prošlo je mnogo vremena, mnogo toga smo izgubili, mnogo toga je otišlo u vetar. Neću imati dugu diskusiju. Moji prethodnici su dosta toga rekli. Osvrnuću se na nešto što je gotovo svako spomenuo, pa i vi više puta, na svest.
Uspešna implementacija ovog zakona će zavisiti isključivo od toga koliko ćemo svi zajedno uspeti da promeni svest ljudi i odnos prema trošenju energije. Niko od nas ili gotovo niko ne zna šta je iza onog prekidača za struju koji tek tako lako i jednostavno aktiviramo, dobijemo ono što nam treba, da li je to svetlo, TV, kompjuter, mašina za veš ili nešto drugo. Ljudi ne razmišljaju u tom trenutku šta iza toga stoji i kakve su posledice, kako dolazimo do te struje. Jednostavno, ona se troši kao da se nabavlja u samoposluzi, odnosno kao da je tu na licu mesta.
To je nešto što sam na ličnom iskustvu shvatio, kada je u pitanju ta svest, nekoliko puta kada sam sopstvenu decu kritikovao da ne gase svetlo za sobom. Oni su komentarisali kako sam maliciozan, kako sam sitničar i kako to nije ništa. Čak su pokušali da mi dokažu da tih pola sata ne košta ni dva dinara. To je tačno.
Međutim, kada sam im objasnio da se zbog toga seku šume, da nestaju hektari plodnog zemljišta, da se zagađuje čovekova sredina, pa obzirom da dolazim iz Požarevca, kada sam sa njima odlazio u Kostolac, kada su videli posledice višedecenijskog rada jedne termoelektrane, onda im je tek postalo jasno da nije problem u novcu i nije problem u toj ceni, nego je problem u tome koliko je zapravo stvarno suštinski skupa električna energija ili bilo koji drugi oblik energije, posebno one koje se ne mogu obnavljati.
Čini mi se da se u zakonu možda mogli eksplicitno, kada se radi o dokumentima, akcionim planovima, prognanima, pa u onim formulacijama gde se, između ostalog, kaže – program treba naročito da sadrži, možda je trebalo da stoji i obavezna edukacija, ili medijska kampanja, ili bilo šta što se podrazumeva. Siguran sam da u strategiji i u svakom dokumentu, a i vi ste sami o tome govorili, da se spremaju različite brošure, ali nije bilo na odmet da se i to eksplicitno, možda kao neka obaveza navede, ali sam siguran da se to podrazumeva.
Možemo da vidimo na svakom koraku tu našu neefikasnost, počev od toga da svaki dan možemo da vidimo uličnu rasvetu koja gori usred bela dana, da u koju god kancelariju, naročito kancelariju tamo gde se radi u javnom sektoru, u državnim institucijama, možemo da vidimo. I ja sam viđao i svi vi, gde zaposleni sede, naravno, parno grejanje radi, tu je i grejalica, obavezno ona kvarcna, ali i otvoren prozor, da bi bio vazduh svež, pošto zebu noge, a kako taj svež vazduh pada dole, onda mora i grejalica.
Dakle, to je ta vrsta bahatosti i nemanja nikakvog osećaja, niti svesti kada je u pitanju, konkretno, potrošnja struje ili bilo kog drugog energenta, pogotovo tada kada ljudi znaju da to oni lično ne plaćaju iz džepa.
Kada već govorim o svesti, postoji jedna vrsta naopake svesti, potpuno snažno uvrežena, da je struja, zapravo, jeftina, da ne mora da se plaća i da može da se krade. Veliki broj građana ima tu naopaku svest da je sve to dozvoljeno. Ne samo građani, nego mnoge privrede, mnoge kompanije, firme apsolutno ne kalkulišu struju, jer znaju da mogu da je troše, a da je pri tom ne plate. Sami ste spomenuli da je dug više od milijardu evra. Ta vrsta naopake svesti je upravo posledica toga što nismo imali jedan ovakav zakon.
Zamislite sada, čini mi se da ste i to danas spomenuli, da nam poraste industrijska proizvodnja za 10%. Morali bi da uvozimo daleko više struje i potpuno bi smanjili, anulirali efekat takvog jednog pozitivnog događaja.
Često se govori o tome da su nam potrebni energetski kapaciteti. Slažem se, ali pre toga je potrebno da napravimo uštede koje upravo ovaj zakon može da obezbedi, ukoliko se dosledno pripremi, jer su efekti ovog zakona, zapravo, jednaki efektima izgradnje kapaciteta u oblasti - da li se radi o termoelektranama, hidrocentralama, energiji vetra ili nekoj drugoj, zapravo, ovaj zakon omogućava da ta kofa za koju svi znamo da je bušna i koju godinama punimo iz budžeta, dolivamo, da je daleko jednostavnije da je zakrpimo, a nakon toga punimo. Čini mi se da ovaj zakon, ukoliko bude bio primenjen, može da ima takav jedan efekat.
Na kraju, svakako da ćemo podržati jedan ovakav zakon i svesni činjenice da će energije u budućnosti biti sve manje, da će biti sve skuplja, da je izuzetno važan strateški, da kažem, resurs. Svaka vam čast za zakon, uz još jednu konstataciju, da je morao da bude donet najmanje desetak godina ranije, da smo mnogo propustili, mnogo izgubili, ali sam siguran da će i ta svest da ide u nekom pozitivnom pravcu, pa da ćemo svi zajedno ubuduće budemo daleko efikasniji, da manje trošimo energije a da imamo veće efekte. Hvala.

Vrlo ću kratko.
Radi se o tome da smatram da je ovaj rok primeren od tri godine. Međutim, imajući u vidu da se radi o velikom projektu koji se planira da bude završen 2015. godine, verovatno nije precizirano kada, a znamo da kasne radovi i imajući u vidu da je to zaista veliki projekat, cenim da će se pojaviti eventualna mogućnost i nakon puštanja u rad gasovoda za time da se zauzme deo neke površine iz bilo kog razloga, da li nešto da se prepravi, popravi, da se promeni trasa itd.
Mislim da taj dodatni rok od dve godine nije sporan da se da društvu "Južni tok" da može da izvrši. Inače, u slučaju bilo kakvih vanrednih okolnosti ili kašnjenja radova, morali bismo da menjamo zakon, jer praktično do februara 2016. godine mi zaključujemo mogućnost ovom društvu da izvrši eksproprijaciju. Dakle, ne može čak ni da zauzme površinu nakon toga, ukoliko se ukaže potreba.
Mislim da treba sistem da funkcioniše godinu, dve, pa da se eventualno vidi da li za tim postoji potreba. Slažem se da ne treba preterivati sa rokom, jer može da dođe i do zloupotreba, da se nekom dopadne neko zemljište za vikendicu ili slično, pa mislim da treba naći neku pravu meru. Hvala.

Poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, svakako da usvajanje ove dve konvencije jeste zgodna prilika da se razgovara i o radu i o zapošljavanju. Želim pre svega kao neko ko se bavio profesionalno time, naime bio sam direktor Nacionalne službe za zapošljavanje i državni sekretar, da  kažem nekoliko reči o poslovima zapošljavanja, o ulozi privatnih agencija, ulozi Nacionalne službe za zapošljavanje, o tržištu rada i o nekim ključnim parametrima koji se tiču ove problematike.
Uvek je sporan broj nezaposlenih lica i uvek se vodi polemika oko toga koliko je zapravo nezaposlenih lica u Srbiji. Ta cifra se kreće oko milion nezvanično a zapravo nije tako. Čak mislim da je mnogo manje važno koliko je stvarno nezaposlenih lica u Srbiji i koliko zapravo ljudi radi u Srbiji.
Zvaničan podatak Nacionalne službe za zapošljavanje koje evidentira ona lica koja se prijavljuju njoj, kaže da je u ovom trenutku na njenoj evidenciji 761.000 nezaposlenih lica od kojih svi oni ne traže posao, ali velika većina da. Mnogo je tu onih koji se prijave da bi ostvarili neko drugo pravo iz oblasti socijalne zaštite ili nešto šta je uslovljeno statusom nezaposlenog lica, a da zapravo ne traže.
Jedini pravi podatak o broju nezaposlenih daje tzv. anketa o radnoj snazi koju radi Republički zavod za statistiku, i po pravilu ova cifra je daleko manja od broja nezaposlenih koje je evidentira Nacionalna služba i ona se kreće negde između 550 i 600.000 ljudi.
Pošto sam već napomenuo da je daleko, po mom mišljenju, važnije ko u Srbiji radi, to se uvek drži nekako po strani i ja ću malo veći akcenat staviti na to da i na taj način pokažem šta je, između ostalog, i dodatni problem tržišta rada u Srbiji.
Dakle, u ovom trenutku u Srbiji radi negde, ovo su grube cifre nisu precizne, oko 2,3 miliona ljudi, s tim što negde preko oko milion i 650 hiljada ljudi su oni na čije se zarade plaćaju porezi i doprinosi, odnosno obračunavaju.
Dakle, postoji jedna razlika značajna koja se naravno može objasniti zbog čega je to tako, a kada se uđe u strukturu onih koji rade u Srbiji videće se da je to zapravo jedan od ključnih problema u našoj zemlji.
Ko u Srbiji radi? Za platu kod privatnih poslodavaca radi svega negde oko 850.000 ljudi i zapravo ovo je ono što je poželjno na tržištu rada, ova cifra treba da bude što je moguće veća.
Nažalost, ona nije zavidna, praktično tih 850.000 ljudi na neki način izdržava čitavu populaciju i sve ono što zovemo državom, socijalom i svim ostalim. Oko 600.000 ljudi radi u javnom sektoru i državnoj administraciji, to je takođe gruba cifra ali je vrlo približna. Oko pola miliona radi direktno ili indirektno u poljoprivredi ili kao vlasnici domaćinstva ili kao pomažući članovi i negde prema procenama između 300 i pola miliona ljudi radi u sivoj i crnoj zoni, neki od njih privremene poslove, neki u kontinuitetu i imamo negde oko 300.000 preduzetnika.
Dakle, ono što je ključni problem tržišta rada u Srbiji jeste ta struktura onih koji rade. Imamo isuviše veliki broj zaposlenih u javnom sektoru i to je ono što opterećuje poslodavce, privatni sektor pravi ozbiljne probleme na tržištu rada jer, ako imate situaciju da je javni sektor na tržištu rada daleko atraktivniji, što je očigledno, masa nezaposlenih ljudi više teži da se zaposli u javnom sektoru, nego u privatnom. Prosečne zarade u javnom sektoru su za 20% više nego u privatnom sektoru. To sve otežava da se promeni ova nepovoljna struktura u kojoj svega oko 850.000 ljudi radi za platu kod privatnih poslodavaca.
Postavlja se jedno pitanje kako da uvećamo broj onih koji rade u Srbiji? Možda postoje jednostavni odgovori, ali ne postoje jednostavna rešenja. Najlakše je reći, to je politička fraza, treba otvarati radna mesta.
Postoji jedan paradoks i to je jedan od problema, zvuči neverovatno, ali je istinito. Ukoliko bi Srbija uspela da u toku sutrašnjeg dana otvori pola miliona radnih mesta, zaposlilo bi se svega 150.000 ljudi. Ukoliko bi se kojim čudom u Srbiji otvorilo pola miliona radnih mesta, koliko ima nezaposlenih, nešto više od toga, mi ne bismo uspeli da popunimo ta radna mesta, popunili bismo svega oko 150.000 ljudi i tu leži još jedan ozbiljan problem tržišta rada u Srbiji, a to je, gospodine Čikiriz je o tome govorio, ta neusaglašenost, potreba na tržištu rada za radnom snagom i onoga sa čime raspolaže naša radna snaga, odnosno nezaposlena lica.
Šta to zapravo znači? Zvuči vam neverovatno, morali bismo da uvezemo 350.000 radnika u takvoj jednoj hipotetičkoj situaciji.
To nije realno i to se neće desiti, ali je to pokazatelj da mi ozbiljno moramo da se vratimo unazad i da vidimo šta je sa našim obrazovnim sistemom, kakve on kadrove produkuje i kako da prevaziđemo taj jaz između potreba tržišta rada i onoga što imamo kao rezultat u obrazovanju.
Svi smo svesni toga da imamo ozbiljnih problema i u finansiranju obrazovanja i da je nedovoljno izdvajanja ispod 1%, bar za visoko obrazovanje i da tu nije nimalo lako rešavati te probleme. Kada pogledamo strukturu nezaposlenih, imamo ozbiljne probleme. Neko je spomenuo da je 200.000 mladih ljudi na evidenciji i to je tačno. Stopa nezaposlenosti je dvostruko veća u odnosu na ostali deo populacije, više od 45% mladih ljudi je nezaposleno, ali postoji još jedan podatak koji potkrepljuje ono što sam maločas govorio, više od 50.000 mladih ljudi na evidenciji Nacionalne službe je funkcionalno nepismena.
Prosto neverovatno, ili ima samo osnovnu školu ili nema nikakvo obrazovanje, niti bilo kakvu kvalifikaciju.
Ne bih sada o starosnoj strukturi, pola je pola, nešto je više žena, čini mi se 53% na evidenciji Nacionalne službe i ono što se dešava na tržištu rada koje nije statično kao što se stiče utisak, jer vi u periodu od četiri ili pet godina imate konstantan broj nezaposlenih lica na evidenciji Nacionalne službe i kreće se oko 750.000 ljudi, zvučaće vam neverovatno, ali imali smo 913.000, 2006. godine koja se smatra prosperitetnom.
Hoću da kažem, taj pokazatelj ne mora puno da nam govori. Šta je ono što je loše? Loše je što ljudi gube posao u Srbiji, njih je, i to je tačan podatak, negde oko 400.000 u prethodnom periodu, od kako je nastupila ekonomska kriza, vrlo teško moglo da se vrate na tržište rada, pa se i dešava takva paradoksalna situacija da je taj broj na evidenciji uvek isti, oko 750.000, a na drugoj strani imate ljude koji gube posao.
Ti ljudi koji gube posao se ne vraćaju na evidenciji, već neki ili odlaze u penziju ili odlaze sa tržišta rada, zbog toga što nisu u poziciji da traže posao, niti imaju šansu na samom tržištu rada, ili zbog godina ili kvalifikacija i čitavog niza drugih razloga. Ta situacija jeste vrlo kompleksna i kada se radi o zapošljavanju i o toj problematici, čini mi se da je potrebno da se tu svaka politizacija skloni u stranu.
Ovo je zaista najveći problem Srbije u ovom trenutku i njemu treba pristupiti ozbiljno bez pretenzija, da bilo ko koga optužuje zašto je to tako. Postoji čitav niz objektivnih razloga, ali postoje, naravno, veoma subjektivni razlozi, veoma velika odgovornost svih Vlada koje su bile u Srbiji, počev, evo, da kažemo 5. oktobra do danas. Naravno, ekonomska kriza je odigrala značajnu ulogu, ne samo u Srbiji već u čitavom svetu. U ovom trenutku, u svetu je više od 55 miliona nezaposlenih ljudi. Gotovo da se udvostručila stopa nezaposlenosti u svim zemljama Evrope, u nekim i više nego dvostruko. Taj rashod kod nas nije mogao da bude tako dramatičan, jer smo mi inače imali veliki broj nezaposlenih ljudi.
Dakle, tržište rada je dinamično. U svet rada ulaze i izlaze ljudi, od prilike kao u super – marketu, ne radi se o jednim te istim ljudima. Sada inače nisam planirao baš da se javim ni kao šef poslaničke grupe, ali me je prethodna diskusija naterala na neki način na to. Želim da kažem nešto i o Nacionalnoj službi za zapošljavanje.
Ima nesrećno ime i zbog tog nesrećnog imena ljudi često mešaju neke bitne stvari. Nacionalna služba nikada nikoga nije zaposlila, niti će zaposliti osim onih koji rade u samoj nacionalnoj službi. To pogrešno shvatanje, delimično iz neznanja, neobaveštenosti ili zbog samog imena, navodi ljude na takve zaključke, da kažu – pa koga su oni zaposlili? Ja kažem odmah – nikada nikoga, niti će.
Znači, ljude u Srbiji i svuda u svetu zapošljavaju poslodavci. Nacionalna služba posreduje u tom zapošljavanju i ja mogu sa ponosom da kažem da je ta nacionalna služba jedna od najboljih institucija u ovoj zemlji, ne iz razloga što sam ja radio u njoj. Još pre toga, i od 2000. godine na ovamo ona ima jednu konstantnu u kvalitetu i razvoju i mogu da vam kažem da ima i na međunarodnom planu ozbiljnih pohvala za svoj rad, prilično je uređena.
Istine radi, izneću vam podatak da se preko Nacionalne službe zapošljavanja svake godine zaposli između 50 i 70 hiljada ljudi, uz direktno posredovanje te iste nacionalne službe. Nažalost, mnogo veći broj ljudi gubi posao, pa taj efekat nije onakav bi se očekivao. Pred sobom imam i zvanični podatak koji kaže da je u 2012. godini, evo piše, zapošljavanje sa evidencije Nacionalne službe 205 hiljada ljudi, pa bi to nekome zvučalo neverovatno, da je toliko zaposlila Nacionalna služba. Nije, jer se ovde broje i oni ugovori koji se obnavljaju na tri meseca, na šest meseci, pa bi onda taj podatak bio nekorektan. Ono što je posledica direktnog zapošljavanja i posredovanja Nacionalne službe, jeste cifra između 50 i 70 hiljada u zavisnosti od godine do godine, što nije zaista malo.
Što se tiče troškova i rashoda Nacionalne službe, i tu moram da kažem da cifra kada vi kažete - 30 milijardi ili više, zvuči zaista impresivno, ali kada se vidi struktura, radi se zapravo o novčanoj naknadi koja je, čini mi se 80 ili 90% te sume, nešto što su aktivne mere zapošljavanja, čini mi se da je na nivou oko pet milijardi. Naravno, svaka institucija, pa i Nacionalna služba mora da ima troškove koji se tiču održavanja svih sistema, pa i fotokopir aparata i automobila, i svega ostalog. Zaista ne ulazim u to da li su ti rashodi iznad nečeg što je prosek manji ili veći, ali su nužni i neophodni.
Kada neko kaže da Nacionalna služba za zapošljavanje, koja zaista definitivno mora da promeni ime, ne radi dobro svoj posao i kada neko okrivljuje Nacionalnu službu zašto se ljudi ne zapošljavaju, to vam je isto kao kada biste okrivili babice što se u Srbiji ne rađaju deca. Dakle, tu su pomešane stvari. Nisu babice krive, nego se zna ko je odgovoran za tako nešto.
Što se tiče broja zaposlenih u Nacionalnoj službi, jedna je od retkih institucija, sticajem okolnosti to znam, koja je smanjila broj zaposlenih. U momentu kada sam preuzeo Nacionalnu službu bilo je tačno 2.340 zaposlenih, u trenutku kada sam izašao iz nje bilo je 1.980. Dakle, Nacionalna služba je smanjila broj nezaposlenih. Prema tom parametru kada uporedite, a to se gleda i to je za međunarodna poređenja, 750 hiljada nezaposlenih na dve hiljade zaposlenih u Nacionalnoj službi, to je više od, čini mi se, tri i po hiljade nezaposlenih lica po jednom zaposlenom. To je daleko ispod i evropskog proseka i nečeg što tu službu čini optimalno efikasnom.
Znači, standard u Evropi od 800 do 1.200 nezaposlenih maksimalno po jednom. Dakle, ta Nacionalna služba bi morala da ima bar trostruko više ljudi da bi bila na nekom evropskom nivou. To nije realno, to nije ni moguće, pa u tom smislu ne insistiram, ali kažem da je broj nezaposlenih smanjen.
Takođe, mogu da kažem da sam i kao direktor poreske uprave zatekao 8.200 ljudi kada sam došao 2004. godine. Kada sam napustio poresku upravu, broj je bio 6.800. Dakle, i ta institucija se smanjila za 15% što se tiče broja zaposlenih. Dakle, dao sam i lični doprinos smanjenju administracije i broja zaposlenih u javnim službama. Čini mi se da ne postoji ni jedna služba osim ove dve, možda grešim, koja je tako dramatično smanjila broj nezaposlenih.
Na kraju, želim da kažem šta je zapravo rešenje. Ono nije kratkoročno rešenje za nezaposlenost, jeste pre svega izmena odnosa prema radu, naravno koja podrazumeva i promene u Zakonu o radu, da idu u pravcu liberalnijeg zakonodavstva. Dakle, nama treba jedan liberalniji Zakon o radu, fleksibilniji u smislu lakšeg otpuštanja i lakšeg zapošljavanja ljudi. Sve zemlje koje imaju liberalno radno zakonodavstvo, imaju niže stope nezaposlenosti.
Nama treba ozbiljna promena obrazovnog sistema i ozbiljna reforma koja bi mogla da odgovori na ove paradokse i na ova nepoklapanja na tržištu rada. Čini mi se da ova vlada i sve buduće vlade moraju najozbiljnije da shvate da bez dobrog obrazovnog sistema, bez prognoza na tržištu rada, koje su takođe jedna od funkcija koja je u razvoju, i to je dobro što se razvija u Nacionalnoj službi, mi ne možemo da prevazilazimo. Potreban nam je poslovni ambijent, privlačenja investitora i sve ono o čemu pričaju investitori i šta nam sugerišu partneri iz Evrope.
Dakle, čitava Vlada i čitavo društvo mora da radi u tom pravcu da stvorimo preduslove da se otvore radna mesta i samo tako ćemo učiniti i ovu službu još efikasnijom i naravno, rešiti probleme hiljada, stotina hiljada, onih koji danas u Srbiji čekaju posao. Hvala.

Drago mi je da ste ipak prihvatili jednu sugestiju. Više se ne izražavate na način da Nacionalna služba treba nekog da zaposli, nego da asistira u zapošljavanju i to i jeste poenta.
Nacionalna služba može da bude odgovorna samo u slučaju ukoliko poslodavcu ne obezbedi traženu adekvatnu radnu snagu i nekad se desi da je to objektivno nemoguće, kao što će možda i biti slučaj ukoliko se neke od investicija koje se najavljuju, posebno u visokim tehnologijama, npr. ako bi neko tražio astronauta, to navodim kao primer, u Srbiji teško da bi ga našao. Tu ne može da bude odgovorna ni sama Nacionalna služba.
Želim da kažem, ako već pitate ko je odgovoran, a ne bih voleo da diskusija ide u pravcu odgovornosti, naravno da je Vlada Republike Srbije, i ova, i prethodna, i sve one unazad, najodgovornija jer ona zapravo kreira politiku koja treba da kreira radna mesta. Nacionalna služba je tu samo jedan servis koji zapravo, kao što sam i rekao, asistira u tom poslu.
Tvrdim vam i uveravam vas da nisam se ni na koji način hvalio svojim doprinosom. Vrlo kratko sam bio u toj službi. Rekao sam da se ta služba kao jedan retko dobar primer, praktično od 2000. godine do danas razvija u jednom dobrom pravcu, u jedan moderan servis. Naravno da ima slabosti i ona, ali u poređenju sa okruženjem, sa javnim službama za zapošljavanje u okruženju, napreduje daleko brže.
Nikakvo neumesno poređenje nije kada sam spominjao babice. Rekao sam – ako neko okrivljuje Nacionalnu službu što ne zapošljava ljude, to vam je isto kao kada biste krivili babice što se ne rađaju deca. Hvala.

Naravno, DS očigledno ima problem odgovornosti i ne želim da polemišem, niti da unosim nekakvu zlu krv, ali, evo jedan prijateljski savet. Dakle, suočite se sa vašom odgovornošću. Niko vam više ne veruje na to da se izgovarate na URS, Mlađana Dinkića. Prihvatite taj deo odgovornosti, biće vam bolje. Dosta je bilo da prebacujete na druge katastrofu koju ste napravili u ovoj državi. Ni to više niko ne može da sakrije. To je potpuno jasno.
Što se tiče programa, gospodin Stojan Stamenković, za koga držim da je odličan ekonomista, je za vaš program, koji ste nedavno lansirali, rekao da ne zna da li da se smeje ili da plače. Ove vaše ideje koje sam čuo su na tom nivou.
Prema tome, moj apel i molba za vas, prestanite da se izgovarate na nekog drugog, suočite se sa odgovornošću, biće bolje i vama i svima nama.

 Predsedniče, dajte gospodinu Veselinoviću reč.

Kada je gospodin Stefanović rekao – e, neću vama da se obratim iz URS, sada ću ovima da pokažem iz SNS, da kažem da mi se smučila borba protiv kriminala i korupcije i sve ono što oni rade, pomislio sam da će oštro da im odbrusi. Međutim, poput njegovog lidera, ovo je bilo ulagivanje. Već ste ih pitali da vas puste u Vladu, a oni su rekli da ne dolazi u obzir.
Mislim da ako nastavite da ih molite da uđete u Vladu, nemojte vi njima da solite pamet, da ih plašite sa URS. Rekao sam već, nemojte da se izgovarate, niko vam više ne veruje. Napravili ste katastrofu u zemlji. Ne možete da prikrijete rasulo u vašoj stranci. To je očigledno. Nisam spominjao vašeg lidera, ali moram da vam kažem i to. Ne mislim ništa lično. Za razliku od Dinkića koji je u prvom mesecu ove godine smanjio deficit u budžetu, za koji ste rekli da će biti mnogo veći, za sedam milijardi, smanjio je dug koji ste vi napravili. Dakle, ima rezultate.
Vaš lider neće da nam odgovori ni odakle mu to bogatstvo koje ima, ni zašto prikriva firme po Slovačkoj, kako je moguće da te njegove kompanije imaju dramatičan rast prihoda u poslednjih šest godina i kako je on to dobio poslove? Je li preko tih privatnih agencija o kojima danas pričamo? Ko je njemu dao te poslove? Zašto ne odgovorite na ta pitanja? Odakle mu tolika imovina? Hajde, izvolite, odgovorite.