To nije cilj. Ja vas pitam retorički. To shvatate.

Zaista nema potrebe za takvim rečima.
Gospodine Babiću…

Hvala.
I vi i ja i svi poslanici su svesni da Poslovnik koji jeste pisala DS i koji ima značajnih nedostataka, naročito kad neko misli da će večno biti na vlasti, a onda ode u opoziciju, što će se i vama desiti, dakle, u toj situaciji, taj Poslovnik izuzetno jasno, precizno i u velikom obimu štiti predsednika Vlade da može da govori koliko god on hoće, bez bilo kakvih ograničenja. To je činjenica. Prema tome, i gospodin koji je govorio, i ja i vi znamo da kada gospodin predsednik Vlade uzme reč, može da govori koliko god hoće i da niko ne može da mu odgovori.
Što se tiče budžaka, pomrčine, ogledala, na to neću odgovarati, osim što ću i ovaj put pozvati javno bilo koga od njih, ali prvog i najvećeg i najvažnijeg, a to je gospodin Vučić, neka bira koju god hoće televiziju, kada god hoće…

Ne, nije tačno.

Tako je, niste proveravali mišije rupe.

Hoću da vam kažem jednu stvar. Nije u redu kada jednom poslaniku dajete mogućnost da dovodi u pitanje nečiji integritet i hrabrost.

Ne, molim vas. Vrlo je jasno gospodin govorio.
Kada ja kažem da se ta hrabrost dokazuje delima i da bilo kada na bilo kom mestu u istim minutama…

Oduzeli ste mi vreme.

Voleo bih da imam dva minuta.

Podneo sam amandman na član 10, koji da je prihvaćen i kada bi bio prihvaćen bi glasio – Ustanove javnih medijskih servisa na republičkom, pokrajinskom, regionalnom i lokalnom nivou i drugi mediji koji deluju u skladu sa načelima javnih medijskih servisa, posebno su dužni da o pojavama, događajima i ličnostima izveštavaju pravovremeno i nepristrasno, da omoguće izražavanje svih stavova, podvlačim, svih stavova i mišljenja koja su zastupljena u zajednici, da u duhu tolerancije podstiču raspravu o svim temama od interesa za javnost, da proizvode raznovrsne programske sadržaje i da teže najvišem nivou kvaliteta usluga.
To je ono što sam predložio da se promeni u samom članu, pri čemu naravno tražim u izmeni ovog člana kako bi zakon bio u skladu sa medijskom strategijom do 2016. godine koju je Vlada usvojila 28. septembra 2011. godine. Naravno, da Vlada ne mora da prihvati ovaj amandman i žao mi je što ga nije prihvatila.
Naravno, da očekujem da Vlada kaže da su ovo stvari koje inače postoje, inače se svi servisi time rukovode. Rekao bih da nas nažalost život demantuje i da stvari zaista ne idu u pravcu pokrivanja svih relevantnih i političkih pojava i stavova, a naročito kada su oni različiti u odnosu na glas onoga ko vrši vlast u našoj državi na bilo kom nivou.
Imali smo primer nedavno u Smederevu, govorim ovo kao primer, sa kojim ste vi upoznati, s kojim su medijska udruženja tj. udruženja novinara već negativno reagovala, gde je gradonačelnica Smedereva koja je prvostepeno optužena osuđena za krivično delo. Prosto, žena nije dozvolila da se kaseta sa zasedanja Skupštine grada emituje, na kojoj se vidi šta pričaju opoziciono obore. Ovakva jedna odredba, ona nije imperativne forme, ali bi svakako doprinela da mi kažemo da to u zakonu piše, pa da kasnije kao društveni rad to i sprovedemo.

Gospodine predsedavajući, članovi Vlade Srbije, predložio sam da se član 17. promeni i da glasi u skladu sa usvojenom Medijskom strategijom do 2016. godine. „Republika, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave obezbeđuje iz budžeta deo sredstava za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja. Jedinica lokalne samouprave obezbeđuje iz budžeta najmanje 2% za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja. Deo sredstava u iznosu od 60% namenjen je finansiranju regionalnih javnih servisa, a ostatak od 40% projektnom finansiranju komercijalnih medija. Javni servisi nemaju pravo konkurisanja za dobijanje sredstava putem projekata koje raspisuju Republika, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave“.
Ovo je naš pokušaj da damo predlog kako bi to trebalo, po nama, da izgleda na lokalnom i regionalnom nivou. Da ste prihvatili naše sugestije da se ti mediji ipak očuvaju i sačuvaju, kao što postoji u drugim državama EU, i da na neki način zaštitimo te medije od političke samovolje i stranaka na vlasti u tim opštinama ili budućim regionima ili u pokrajini.
Ovim se detaljno definiše koliko procenata bi trebalo da se izdvoji i koliko procenata bi išlo za projekte, da ne kaže neko da nismo protiv projektnog finansiranja. Smatramo da bi na ovaj način sačuvali informisanost naših građana, vezano za lokalne teme, za regionalne teme. Sačuvali bi ono što ne funkcioniše već duže vreme. Sačuvali bi, ako hoćete, i te novinare da rade svoj posao, bez opasnosti da će ostati bez njega. Ako, vidimo da hoće, ti mediji će biti privatizovani i ti ljudi će, nažalost, završiti na ulici, znajući da smo nacija vrlo spretna i stručna u davanju projekata. Nažalost, u proteklih, ne znam koliko godina, 10 pokazali da ne možemo ta sredstva da iskoristimo i da su ljudi profesionalno počeli da se bave pisanjem i pravljenjem projekata. Hvala.

Mi smo ovim amandmanom, tj. ja sam, a i u istovetnom tekstu i druge kolege, u članu 26. dodali stav 3. koji glasi – da narativni i finansijski izveštaj o sprovedenim projektnim aktivnostima se dostavlja nadležnom organu javne vlasti, tj. nadležnom državnom organu. U slučaju da su projekti finansirani iz inostranstva, kako se ne bi narušila sloboda i ravnopravnost konkurencije na domaćem tržištu.
Mi smo svedoci da smo u proteklih godina u našu zemlju ušla značajna finansijska sredstva u oblasti informisanja, nekada su ona realizovana nekada ne, a da o tome nema prave evidencije niti kontrole kako su i za koje namene utrošena. Poput domaće državne pomoći, finansijska podrška iz inostranstva utiče na slobodnu konkurenciju na domaćem tržištu, zbog toga je neophodno da komisija za zaštitu konkurencije analizira, odobrava ili zabranjuje taj vid finansijske pomoći iz inostranstva domaćim medijima.
Mislim da bismo na ovaj način u značajnoj meri pospešili transparentnost, red, poštovanje zakona i ravnopravnost na medijskom tržištu u Srbiji. Ne vidimo razlog zbog čega je Vlada uopšte odbila ovaj amandman, s obzirom na činjenicu da ide u pravcu dalje regulative, inače dosta divljeg medijskog tržišta u Srbiji. Hvala.

U ovom amandmanu sam predložio da u skladu sa promenama koje smo dali kao obrazložene predloge u ime DS, da se stvari preciziraju. U članu 32. posle stava 3. smo dodali još jedan stav - da pravna lica iz ovog člana ne mogu neposredno ili posredno osnovati republika, pokrajina ili jedinica lokalne samouprave itd.
Šta je suština? Pošto je jasna stvar i opšte pravilo savremenog medijskog prava da organima javne vlasti, to jest kako se kolokvijalno to zove država, ne pripada pravo da osnivaju medij, osim uskog kruga izuzetnih slučajeva. Da bi se ovo pravilo učinilo sasvim vidljivim potrebno je u članu 32. uneti predloženu odredbu na način na koji je to bilo učinjeno u tekstu nacrta zakona.
Mi nikada nismo ni tvrdili da država treba da osniva medije, i to apropo onog vašeg odgovora od pre nekih sat i po vremena, mi smatramo da treba osnovati regionalne i lokalne javne servise, a ne državne medije. Smatramo da država treba da se povuče iz medija, naravno, i da bi to doprinelo transparentnosti vlasničkih udela i svega ostalog.
Kroz ovaj amandman mi samo celokupan predlog DS i nekih strukovnih udruženja preciziramo, naravno, i žao nam je što ako već ovo ide uz liniju vašeg stava o medijskim zakonima ne vidim zašto je ovaj amandman zaista odbijen. Hvala.

Podneo sam amandman kojim se dodaje 84a, koji glasi – lice čije su pravo ili interes povređeni neistinitom, nepotpunom ili netačno prenetom informacijom, može zahtevati od onoga od koga informacija potiče, izvori informacija, da je kao neistinitu, nepotpunu ili netačnu prenetu opozove ili demantuje, kako se često to kolokvijalno naziva, od odgovornog urednika je da opoziv objavi.
Izvor informacija može da zahteva od odgovornog urednika da objavi opoziv njegove neistinte, nepotpune, odnosno netačno prenete informacije. Izvorom informacije smatra se onaj ko je kao takav označen. Ako izvor informacije nije označen, ne može se utvrditi zahtev iz stava jedan, podnosi se protiv odgovornog urednika. Povređeni može zahtevati da izvori informacije, odnosno odgovorni urednik, objavljenu informaciju označi kao neistinitu, nepotpunu ili netačno prenetu, da ispravi ili dopuni, da saopšti da ne raspolaže dokazima za iznete tvrdnje, itd.
Pravo na demant ili opoziv, bilo je sadržano u jednoj od prethodnih verzija nacrta zakona. Smatram da je neophodno regulisati ga opštim zakonskim tekstom o javnom informisanju i medijima i to pre svega što je ono samo prepoznato ali ne i precizno regulisano zakonom o obligacionim odnosima u članu 199, što samo po sebi otvara mogućnost protivrečne primene i jednog od klasičnih sredstava pravne zaštite u sferi medijskog prava, a što bi dalje vodilo ka pravnoj nesigurnosti u postupku ostvarivanja i zaštiti interesa medijskih poslanika i fizičkih i pravnih lica na koja se odnosne informacije u medijima objavljuju.
Smatramo da bi ovo u velikoj meri doprinelo daljem preciziranju i lakšem korišćenju prava koja su preneta u Zakon o obligacionim odnosima, nije nam jasno zašto Vlada ovo objavljuje i naravno da na tome zaista insistiram kao član Demokratske stranke, koja je u prethodne dve godine na svaki mogući način bila na lažnom stubu srama preko režimskih tabloida i smatramo da bi stvar u velikoj meri doprinela da se takve stvari izbegnu u budućnosti. Hvala.

Takođe i kod ovog amandmana mi nije jasno zašto Vlada, tj. nadležni ministar nije prihvatio ove amandmane.
To je preciziranje stvari koje za sada nisu jasno precizne i nisu dovoljno temeljne i usmeravaju nas isključivo na Zakon o obligacionim odnosima, član 199.
Da prihvatite ovaj amandman, mi bismo imali jasne rokove za objavljivanje demantija tj. opoziva, rok za tužbu za objavljivanje opoziva i rok za objavljivanje opoziva na osnovu presude. Dakle, sve one stvari koje svakodnevno, nažalost, imamo i stvari zbog kojih trpi i javnost i pojedinci koji su neodgovornim ponašanjem ljudi, naročito u režimskim tabloidima.
Mi tražimo da se kroz ovaj amandman jasno preciziraju rokovi koliko dana, najdocnije 60 dana od dana objavljivanja informacije, onda urednik je dužan da demanti, kao izvor informacija, odmah, bez odlaganja, u narednom broju objavi. To je sve ono što je manje-više donekle i postojalo u našoj praksi, u medijima, ali kao što znate, u poslednje dve godine, u jednoj dosta neregulisanoj atmosferi i situaciji nije moglo da se precizira.
Mi zbog toga predlažemo da ova stvar bude vrlo precizna i da se tačno zna i kad je urednik dužan da objavi i kad se demanti objavljuju i kad je rok za podnošenje tužbe i kad je rok da se ta tužba objavi u mediju koji je izvršio određenu pravnu povredu. Hvala.