Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, mišljenja sam da ovaj amandman ne treba prihvatiti, pogotovu iz obrazloženja da praktično u Republici Srbiji dva dana slavimo i praznujemo Novu godinu, a dan državnosti, dan kada je uspostavljena država Srbija obeležavamo jedan dan. Mislim da, ako već Novu godinu praznujemo dva dana, da možemo i za Dan državnosti da ne radimo dva dana. Svuda u svetu se razvija svest ljudi da se država voli i poštuje i svuda u svetu se država poštuje, ne samo na taj dan državnosti, već i ostalih dana.
Što se tiče nekih drugih obrazloženja koje smo čuli i argumenata kojima se obrazlaže ovaj amandman, nije tačno da na dan Oluje u crkvi svetog Marka nema nikoga iz državnog vrha i predsednika političkih stranaka. Mnogo nad dolazi tog dana u hram svetoga Marka. Ove godine je bio gospodin Mlađan Đorđević, bilo je mnogo nas koji smo tamo prisustvovali parastosu nastradalim Srbima.
To obrazloženje da se u Srbiji mnogo praznuje a malo radi i da se mi poredimo sa mnogo razvijenijim zemljama, tačno je, voleo bih da se u Srbiji više radi da bude više prilike za rad i da svaki dan kada ima posla, takođe, bude praznik. Ali, za Srbiju bi bilo mnogo bolje da neki ljudi nisu radili onoliko koliko su radili, da su još manje radili, a više praznovali. Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, interesantna su obrazloženja koja nekada čujemo u ovoj sali, kada je reč o amandmanima. Interesantna su pozivanja na srpsku istoriju, tradiciju, ali je zapanjujuće nepoznavanje srpske istorije od onih koji se najglasnije pozivaju na tu srpsku istoriju i tradiciju.
Pokušaj poređenja Srbije 1804. godine i 2011. godine i pozivanje na tradicionalne vrednosti iz 1804. godine i tu borbu iz 1804. godine, gde treba primeniti te zahteve i te političke stavove koji su se čuli 1804. godine, u 2011. godini ti stavovi bi izgledali ovako - Imam u rukama knjigu "Srpske zemlje i vladari", koju je napisao Momir Jović i Kosta Radić i tu se kaže ovako: Godine 1805. na Skupštini ustanika traženo je ukidanje spahijskih feudalnih odnosa i zavođenje unutrašnje autonomne uprave u beogradskom pašaluku.
Dalje se kaže - kako Turci nisu pristali na ovakve uslove, oružani ustanak je nastavljen, došlo je do pobede na Ivankovcu, itd, itd. i nakon toga dolazi do propasti ustanka 1815. godine i do apsolutne tragedije srpskog naroda, jer su se odnosi u svetu do te mere pomerili na štetu Srba, Turci su sa svim svojim konkurentima potpisali primirje a srpski narod je ostavljen na milost i nemilost.
Sa druge strane, u ovoj knjizi vladavina svakog vladara naznačena je kartom Srbije - kolika je bila Srbija kada je došao na presto i kolika je bila Srbija kada je otišao sa prestola. To je dato i za Petra Karađorđevića i Mihajla Obrenovića i Miloša Obrenovića. Kad sam već spomenuo Mihajla Obrenovića, interesantna je sledeća rečenica: "Mihajlo Obrenović je najviše doprineo modernizaciji Srbije". Pazite, u svojoj dugoj vladavini, glavni cilj mu je bio sprovođenje unutrašnjih reformi koje će mu osigurati punu vlast i nezavisnost Srbije od porte, mnogo je radio na donošenju zakonskih akata koji bi dodatno modernizovali Srbiju i prilično je radio na tome da Srbija postane moderna evropska država. Ali, uradio je i dve stvari po kojima će biti upamćen u istoriji – rešio je sporove koje je imao sa Turcima i Karličkom konferencijom u Carigradu 1862. godine predvideo je oslobađanje Srbije i iseljavanje Turaka iz gradova koje su uzeli Srbi u to vreme. Ali, nije uspeo da napravi balkanske sporazuma sa balkanskim savetnicima. I šta se dešava? Mihajlo Obrenović biva ubijen od strane zaverenika, uz obrazloženje da je reč o izdajniku. Ubijen je 29. maja 1968. godine.
A sada da se vratim na onu rečenicu gde sam rekao da se veličina neke vlasti meri time kolika je bila karta Srbije kada je došao na vlast i kolika je karta kada odlazi sa vlasti. I to je sve što ja treba da kažem svojim političkim oponentima koji me najglasnije kritikuju u ovoj sali. Pogledajte kartu Srbije kada ste došli na vlast, 1997. godine i pogledajte šta ste nam ostavili kada smo vas oterali 2000. godine. I pogledajte kada je potpisana ta Rezolucija 1244, kojom su naša vojska i policija poslati sa Kosova u centralnu Srbiju. I onda nema potrebe išta da mi dobacujete, nema potrebe išta da mi kažete, nema potrebe. Ovo se isključivo odnosi na vas sa moje leve strane. Nema potrebe da mi bilo šta kažete, nema potrebe da mi replicirate jer činjenice i istorija će ostaviti ovo ovako upisano. Karta Srbije i šta su lokatori, to vi najbolje znate.
Ima li potrebe u 21. veku da neko postavlja lokatore? Neko ko vodi politiku i kaže – ako i jedna NATO čizma kroči na Kosovo, ja ću se doživotno povući iz politike, a nakon toga 60 hiljada pari NATO čizama kroči na Kosovo. On tada kaže: "Jao, kuku, osta kasa prazna, gde ću ja iz politike, ajmo nazad na vlast". Pet minuta iz vlasti i trk nazad na državna jasla i državnu kasu, jer ima još štogod toga da se proda, može ova karta još da se suzi, bitno je da se ostane dan-dva na vlasti. To dovoljno govori o takvoj politici. Nema potrebe da ja bilo šta više kažem. Nema potrebe da iznosim i jedan drugi argument, jer, ovo su činjenice koje su nepobitne. Ovo su činjenice koje će ostati u svim istorijama Srbije, ko god ih pisao – vi, mi, ovi, oni. Svi smo ovde mi, ali, to će ostati zapisano. Takva politika je na celu kartu Srbije stavila lokator i rekla – sad udrite, ja sam siguran, bitno je da ja ostanem na vlasti.
Nema potrebe da razgovaramo više o takvoj politici. Ta politika je sama kazala sve o sebi i neko će nekada napisati – srpske zemlje i vladari 20. veka, 21. veka. Ali, nikada se više ovom zemljom neće vladati, njom će se samo upravljati i uvek će merilo učinka biti – kolika vam je bila karta Srbije kada ste došli na vlast i koliku nam kartu vraćate. A mi, kada budemo jednom, nekada, otišli sa mesta upravljanja ovom zemljom, vratićemo kartu Srbije onakva kakva je bila kada smo je zatekli, bez jednog jedinog milimetra srpske teritorije gde se vijori tuđinska zastava. Ono što smo zatekli, onaj požar i onaj plamen iz koga danas čupamo kestenje iz vatre a kojom neki svojom propalom politikom, izbušenim mehovima svoje politike stalno raspaljuju taj požar da bi nam bilo teže da izvučemo to kestenje iz vatre, neka pogledaju te svoje izbušene mehove te propale politike, neka duvaju u tu vatru a mi ćemo čupati ono što nam je ostalo od Karađorđa, od Miloša.
Znamo mi čime ćemo i pred Miloša i pred Karađorđa i pred Zorana i pred sve velikane srpske istorije – bez pečata srama, ponosni na ono što smo uradili, blagodarni i bogu i narodu za sve ono što smo uspeli da spasemo, ali bez ikakvog razloga da pognemo glavu pred onima koji su ovu kartu ovako smanjili. Hvala.

Mislim da ovaj amandman treba odbiti, jer zaista je teško kada policajci izgube život. Razumem ova obrazloženja koja smo čuli, kada policajci na dužnosti nastradaju. Nema policijske stanice u koju ne uđete, pa ne vidite ona imena ljudi koji su postradali na KiM. Uđite u zgradu BIA, pa vidite imena i prezimena policajaca koji su poginuli na zadatku. Dođite u bazu SAJ, pa vidite godine kada su ti ljudi nastradali. Zaista država treba da vodi računa o policajcima.
Ali, sada kada govorimo o tome da li svi ljudi koji se rode u ovoj zemlji, da li smo mi svi društvo koje svima daje iste šanse, znate, neki ljudi se i rode sa nekim nasledstvom, neki ljudi se rode sa nekom pozicijom u društvu, neki se za tu poziciju bore. Naravno, može nekom da smeta kada vidi ministra sa satom od 15 hiljada, i da mu prvo radno mesto bude ministar. Sećam se, recimo, ministra informisanja Aleksandra Vučića, prvo radno mesto mu je bilo ministar…

Samo da završim. Isto je tako izgledao prototip kako je opisan. Nekima je to tada smetalo, nekima to danas smeta. Smatram da ovaj amandman treba odbiti. Možemo sad široko da objašnjavamo razloge za ovaj amandman na ovaj ili onaj način, ali mislim da ga treba odbiti. Hvala.

Poštovana gospođo predsednice, poštovani gospodine predsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministri, imao bih tri pitanja.
Prvo pitanje je za gospodina Mirka Cvetkovića, predsednika Vlade – šta se dešava sa inicijativom za izgradnju auto-puta Pojate-Kruševac-Čačak? U kojoj je to fazi, dokle je to dospelo i kako se razvija taj projekat, veoma važan za građane Kruševca, Vrnjačke Banje, Trstenika, Kraljeva i Čačka?
Drugo pitanje je za Vladu Republike Srbije. Ja sam više puta kontaktirao mnoge ministre zato jer me često kontaktiraju ratni vojni invalidi iz poslednjih ratova. Ljudi kažu – pošto je sada donet zakon o zapošljavanju invalida, mole da se nekako obezbedi prednost za te ljude prilikom zapošljavanja. Često me kontaktira Dejan Petković iz sela Dučovića kod Čačka, čovek ima suprugu, medicinsku sestru, nigde ne radi, izgubio je ruku na Košarama i zaista moli da mu se pomogne tako što će mu se dati posao, njemu ili supruzi, pogotovo što sada postoji mogućnost zapošljavanja invalida.
Treće pitanje je za gospodina Cvetkovića – pitajte, molim vas, predstavnike SRS zašto nas tek posle 12 godina obaveštavaju da ta bomba stoji tu na Zvezdari? Bili su 1999. i 2000. godine u Vladi, zašto je nisu sklonili? Pitajte ih zašto nas tek posle 12 godina obaveštavaju da je Srbija bombardovana tim radio-aktivnim sredstvima? Zašto nam to nisu rekli 1999. godine? Kada su ih oni onako lepo pobedili, mogli su i da sklone tu bombu, za njih je isto važila ustavna obaveza, isto je važio Zakon o Vladi i da brinu o bezbednosti građana. Hvala.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kada sam se pripremao za ovu raspravu i kada sam dolazio u Skupštinu Srbije sreli su me novinari i pokazali su mi nekoliko, ja ih zovem, dnevnih tabloida, gde se kaže – evo, sada će poslanici u vreme velike ekonomske krize doneti odluku – malo nam je neradnih dana, hoćemo da imamo još neradnih dana. Zaista, pogledao sam malopre i forume na Internetu, kaže se – u Srbiji ima 19 neradnih dana. To je jedna podla neistina. Kažu – ugledajte se na Japan, na Nemačku i na druge države EU, tamo ima veoma mali broj neradnih dana.
Pripremajući se za ovu raspravu pogledao sam koliko je neradnih dana u Japanu i, zarad javnosti, Japan ima 15 neradnih dana tokom godine, a Rusija ima 12 neradnih dana. Za one koji kažu da je netačno da Japan ima 15 neradnih dana i koji dobacuju da je to netačno, evo kako je tačno. U Japanu se slave sledeći praznici: u januaru se slavi Nova godina i Dan spasavanja, u februaru Dan države, u martu Dan proleća, u aprilu Dan bivše ere, u maju u Japanu slave tri praznika - Dan ustava, Zeleni dan i Dan deteta, u julu se slavi Dan mora, u septembru Dan jeseni, u oktobru Dan sporta i zdravlja, u novembru se slavi Dan kulture i Dan zahvalnosti radnicima, dok se u decembru svečano obeležava carev rođendan. U Srbiji mi imamo samo, po važećem zakonu, osam neradnih dana, s tim što je pravoslavnih hrišćanima i drugim ljudima koji se opredele da slave neke druge praznike, dan krsne slave ili drugi verski praznik, omogućeno da obeležavaju na takav način što neće raditi tog dana.
Takođe, kažu – ugledajte se na Nemačku. Po saveznom zakonu Savezne Republike Nemačke Dan ujedinjenja je neradni dan, ali Nemci pored toga imaju još između 12 i 15 neradnih dana u zavisnosti od pokrajine u kojoj žive. Rusi, naši prijatelji, takođe imaju dosta neradnih dana. U Rusiji se ne radi od 1. do 5. januara, zatim za Božić 7. januara. Dana 23. februara Rusi obeležavaju Dan branilaca otadžbine. Rusi obeležavaju i 8. mart kao neradni dan, međunarodni dan žena, i to je jedna dobra praksa jer su žene dale nemerljiv doprinos razvoju svakog društva, i ruskog i srpskog. Rusi slave i 12. jun kao Dan Rusije, a 4. novembar je Dan narodnog jedinstva. Možda bi i nama u Srbiji valjalo uvesti dan narodnog jedinstva, da bar jednog dana budemo svi jedinstveni i da kažemo da imamo makar jednog dana neke stvari koje nas sve ujedinjuju, da kažemo – evo, i mi u Srbiji smo našli povod da se oko nečega ujedinimo, a ne da se svađamo.
Neću govoriti o istorijskim okolnostima, to je već poznato iz udžbenika istorije, to se uči u osnovnoj školi, zašto se obeležavaju ovi dani koji su naznačeni kao dani, ali hoću samo da kažem da mi je zaista žao što u ovom predlogu, ali nisam hteo da podnosim amandmane, jer potrebno nam je ipak koliko toliko jedinstvo, nema nekih datuma, ali to je moguće ispraviti na neki drugačiji način. Ne bih kao dan stradanja srpskog naroda obeležio kao dan formiranja koncentracionog logora Jasenovac, mislim da je najznačajniji dan dan proboja iz koncentracionog logora Jasenovac. Zajedno sam sa srpskim zvaničnicima bio više puta 22. aprila, kada se obeležava Dan sećanja na proboj logoraša iz Jasenovca, i možda zaista Jasenovac kao najveće stratište srpskog naroda u 20 veku, po monstruoznosti i načinu na koji su Srbi ubijani, po broju ubijanih Srba, o čemu svedoče grobnice na Donjoj Gradini, Jasenovcu, Staroj Gradišti, možda bi bilo dobro da Beograd kao najveći srpski grad, kao glavni grad Republike Srbije, u kome žive i građani drugih opredeljenja, druge nacije, ali ipak najveći srpski grad, ima mesto sećanja na jasenovačke žrtve.
Znate, kada dolazite u parlament Republike Srpske, ispred parlamenta Republike Srpske stoji simbolično prikazana topola užasa, mesto strašnog stradanja Srba u koncentracionom logoru Jasenovac, gde su Srbi na brutalan način lišavani života na toj topoli užasa. Ta topola užasa upozorava poslanike Republike Srpske kolika je cena slobode plaćena i kakvi su se sve monstruozni zločini dešavali. Možda bi bilo dobro da grad Beograd ima neku aleju sećanja na žrtve Jasenovca i neka pokrene tu inicijativu ko god hoće, ali je dobro da naš najveći grad pokaže dužno poštovanje prema žrtvama jasenovačkog logora. Ako već nema tog dana u kalendaru sećanja, kažem još jedanput, zbog broja žrtava Jasenovačkog logora, zbog načina na koji su ti ljudi lišeni života, zbog monstruoznosti zločina koji su se tamo dešavali, možda je dobro da imamo aleju kej sećanja, obalu Save gde su isplivavale žrtve iz Jasenovca.
Dakle, govorim o 7. julu koji će ostati obeležen kao dan ustanka. Istorija će kazati da li je to početak bratoubilačkog i građanskog rata, da li je to početak ustanka. Taj će datum svakako u i onako podeljenoj, politički popularizovanoj srpskoj javnosti prouzrokovati mnoge kontroverze.
Za kraj, izražavam žaljenje što u ovom predlogu zakona nema 5. oktobra. Mi moramo da imamo dan demokratije, pa neka to bude 5. oktobar i neka 5. oktobar bude dan kada ćemo se sećati da smo konačno jednom za svagda uspostavili princip da slobodnu, iskazanu narodnu volju, ne može niko da poništi. To će biti dan koji će i upozoravati, to će biti dan i koji će kazati da su građani Srbije spremni da odbrane svoju izbornu volju i demokratsko utemeljenje ove države.
Na kraju, 28. juni – Vidovdan, kao najznačajniji datum u srpskoj istoriji, kada su se mnoge stvari u srpskoj istoriji desile tog 28. juna, ostaje u kalendaru. Dobro je da imamo sećanje na srpske žrtve u Ustanku 1941. godine i tokom fašističke okupacije, jer mnogo stotina hiljada naših glava Jevreja, Roma i drugih antifašista ugrađeno je u temelje slobode.
Za kraj ću, završiću sa ovim, kazati samo jednu stvar. Mnogi gradovi u Srbiji su slavili i obeležavali Dan oslobođenja tih gradova u Drugom svetskom ratu zbog patnji kojima su ti gradovi i ti građani bili izloženi i tamošnje stanovništvo. Četiri godine fašističke okupacije svakako su strašne, ali su se olako zaboravile godine tuđinskog ropstva. Neki gradovi su nekada, do 1914. godine obeležavali Dan oslobođenja od Turaka, neki gradovi su obeležavali dan osnivanja svog rada. Kruševac kao svoj dan ima Vidovdan. Vidovdan, kao najveći srpski praznik, predstavlja spomen na sve poginule u borbi za slobodu, do Kosova, na Kosovu i posle Kosova i predstavlja univerzalni praznik koji praznuju svi ljudi koji su imali svoje pretke koji su svoje kosti ugradili u temelje slobode. Mislim da Vidovdan treba da zauzima posebno mesto u srpskoj istoriji, u kalendaru praznika, jer to je dan koji ćemo pamtiti ne samo po Kosovskom boju, po mnogim ultimatumima, po mnogim neprijatnim dešavanjima u srpskoj istoriji. Nisu uzalud nemački fašisti baš 28. juna streljali najveću grupu Kruševljana na Slobodištu.
Za kraj, još jedanput izražavam žaljenje što nemamo dan demokratije i dan narodnog jedinstva, jer mislim da bi dan narodnog jedinstva trebao ovoj zemlji, ovom narodu i našim građanima, kao što ga imaju druge države sveta, pa da se jednom za svagda, kao što je govorio Njegova svetost patrijarh Pavle – ako nemamo i ne znamo na koga da se ugledamo, da se ugledamo na naše neprijatelje, jer njih je svakoga dana sve više, sve su složniji i sve su jedinstveniji, a nas je svakoga dana sve manje, sve smo posvađaniji i sve smo razjedinjeniji.
Zato je dan narodnog jedinstva dobra prilika da pokažemo da u ovoj zemlji mogu da se ujedine svi građani, bez obzira da li se krste, križaju ili klanjaju, jer nikada nećemo pristati na podelu ljudi na one koji se krste, križaju ili klanjaju. Jedina podela koju priznajem i poznajem je podela na ljude i neljude. Vreme je da se ljudi ujedine, kako bi nas bilo što više i pokazali šta je to jedinstvo Srbije i koji su to ciljevi koji će nas voditi ka budućnosti. Mnogo je toga što nas deli u prošlosti, ali mislim da smo našli ono što će nas spajati u budućnosti i da oko toga svi možemo da se složimo. Zato bi bilo dobro da imamo dan narodnog jedinstva. Hvala.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, svet počiva na nepokolebljivoj ljudskoj veri u pravdu, istinu i na veri da svakoj nepravdi i nasilju dođe kraj i da ta pravda i istina mora pobediti.
Na žalost, svedoci smo da se i u ovoj sali, a i u našem društvu ljudi vrlo često i olako igraju tim svetim rečima srpskog naroda, kao što su sloboda, pravda, istina, patriotizam, otadžbina i da se te svete reči našeg jezika zloupotrebljavaju zarad jeftinih političkih poena, da se obezvređuju, da se sprovodi inflacija tih najsvetijih pojmova zbog kojih su stradali milioni ljudi u našem narodu.
Žao mi je što tek posle 11 godina od ostvarenja slobode mi donosimo Zakon o rehabilitaciji. Žao mi je što nismo doneli zakon o otvaranju dosijea, što nemamo pun Zakon o lustraciji i žao mi je što krv nevinih već decenijama vapi za pravdom, što mi u ovoj sali ne govorimo nešto što nam je neko poslao iz Evrope i nešto od nas traži. Žao mi je što neki naši politički oponenti ne razumeju da većina ljudi koja sedi ovde ispred koalicije ZES, na žalost, govori iz svog ličnog tragičnog iskustva.
Ne govorimo mi nešto što nam je neko prepričao. Profesor Mićunović govori ono što je preživeo, Nataša Vučković može da govori o onome što je preživeo njen deda Dragić Joksimović, advokat Dragoljuba Mihailović, Nenad Konstantinović bi mogao da govori o stradanju svoje porodice, a ja bih mogao da vam kažem kako su završili heroji 10 i 12 pešadijskog puka, koji su probili Solunski front.
Pre nego što kažem nešto na ovu temu, imam obavezu da napravim jedno istorijskoj podsećanje, zbog onih koji dobacuju, a koji ne razumeju kako su se te svete reči našeg jezika, kao što su pravda, sloboda i istina, obezvredile. Za sve one koji su pristalice teorije srpske demokratske tradicije, na žalost, imam reči razočarenja, koje su utemeljene na činjenicama. Kako izgleda srpska demokratska tradicija i gde su koreni političkih obračuna, ovako nemilosrdnih političkih obračuna u Srbiji?
Od oslobođenja Srbije od Turaka, čitava dva veka stradali su ljudi u ovoj zemlji boreći se za ideale slobode i demokratije, za pravo na glas, reč i misao. Pri tom, ti ljudi koji su bili žrtve, nikada to pravo zbog kog su stradali nisu uskratili svojim političkim oponentima, ni teorijski, ni praktično.
Čitav vek čitav politički život Srbije obeležen je žestokim sukobima. Još od ustaničkih dana policija i oružana sila korišćeni su za održavanje lične vlasti, korišćeni su za političke obračune, a pri tome su politički protivnici kvalifikovani ne samo kao državni neprijatelji koje treba izopštiti iz političkog života, već kao najgori mogući izdajnici koje treba izopštiti iz života uopšte. Recidivi takve političke kulture, na žalost, opstali su do praskozorja 21 veka.
I dan-danas u ovoj sali ima ljudi, a ko mi ne veruje neka pogleda biblioteku i stenografske beleške, koji bi da zabrane mišljenje, koji neke nazivaju izdajnicima, patriotima sebe. I dan-danas ima ljudi koji u ovoj sali veruju da je to što oni misle apsolutna i jedinica istina. Još jedanput kažem, ko meni ne veruje neka pogleda stenografske beleške i reči koje su izgovorene. Ko je zaboravio šta kaže istorija, neka pogleda istorijske činjenice.
Prve žrtve progona u Srbiji bili su oni ljudi koji su suprostavili prvo Karađorđu, potom Milošu Obrenoviću, samo da podsetim na Petra Dobrnjca, Milenka Stojkovića. Kada je Karađorđu bio ugrožen autoritet nije bio milostiv ni prema ocu, ni prema bratu. Da vas podsetim da progone Miloša Obrenovića prema Pavlu Cukiću, Petru Moleru, Simi Markoviću, Miloju Popoviću-Đaku, pa i Vuku Karadžiću. Nije li taj Miloš Obrenović ubio svog kuma Karađorđa?
Retko koji vladar na prestolu u kratkoj dinastičkoj istoriji 19. i 20. veka je sačuvao živu glavu i umro prirodnom smrću. Ako mi ne verujete, opet pogledajte šta kaže istorija. Od šestorice vladara u 19. veku, trojica su ubijena, a trojica su morala da odu pre vremena. Pomenuću ubistvo Karađorđa 1817.godine, Mihajla Obrenovića 1967. godine, Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin 1903. godine i na kraju kralja Aleksandra Obrenovića 1934. godine.
Da li treba da vas podsetim na neuspele atentate na kralja Milana 1882, 1889. godine i na onaj, u narodu još uvek nedovoljno razjašnjen, pokušaj atentata kad su presečene klozetske daske u Smederevu 1873. godine.
Sada dolazimo do stanja i činjenice da Srbi jednog trenutka formiraju političke partije i da se međudinastički sukobi premeštaju na polje politike. Da li znate da su samo za mesec dana 25 poslanika saziva tadašnje Kraljevine Srbije okončali surovom i strašnom smrću svoje političko bitisanje i bitisanje uopšte na našoj planeti? Da li znate da su predsedniku vlade kamenovali kuću, onu kuću u Francuskoj 7, gde je sada Udruženje književnika, da su u Zaječaru kolegu poslanika nabili na ražanj i ispekli, da li znate da su u obračunu naprednjaka i radikala bila dozvoljena sva sredstva, da su poslanici upregani u volovski jaram i šibani ulicama Srbije?
Iz tog i takvog konteksta mi dolazimo u 20. vek i dolazimo do situacije da su se u ovom ovde parlamentu potezali pištolji i padale glave. Dolazimo do Drugog svetskog rata i dolazimo do vremena o kome hoću da svedočim iz ličnog iskustva. Da li znate kada se prvi put u istoriji pojavio termin "masovna grobnica", toliko strašan termin i šta je to masovna grobnica? Dva totalitarna režima koji su se međusobno prožimali, čiji su dželati učili jedni od drugih, komunistički i fašistički totalitarni režim su izmislili termin "masovne grobnice". Masovna grobnica predstavlja kolektivno svratište, jer nikada kroz ljudsku istoriju nije bilo onemogućeno porodici žrtve da preuzme telo, niti su sve žrtve zajedno sahranjene bez ikakvog obeležja, bez imena i prezimena i bez verskog obreda.
Na sredini 20. veka masovne grobnice su ugledale svetlost dana, a milioni ljudi su skončali u masovnim grobnicama. Razumem kada takve zločine sprovode okupatorske vojske pred našim narodom, a imali smo naredbu Adolfa Hitlera, Ferdbaršau listu, da na svaki način uguši ustanički pokret u Srbiji i imali smo Franca Benea koji je doneo onu strašnu naredbu – 100 Srba za jednog ubijenog Nemca, 50 za jednog ranjenog. Ko su ti ljudi koji su javno imali ovakve odluke svojih vojnih štabova da se obuku u ustaške uniforme i pobiju Srbe u Hercegovini, ne bi li Srbe naterali na ustanak? Dovoljno je Srba poginulo od strane ustaša u Hercegovini i nije bilo potrebno izdavati ovakve naredbe.
Pa onda kaže – da se odenu u partizanske uniforme i u centralnoj Srbiji opet ubiju viđenije ljude da bi se ljudi okrenuli drugom pokretu. Nisu to radili stranci, nije to radio niko ko je došao iz sveta, to smo sami sebi radili.
Hoćete da vam pričam o hrabrosti ljudi koji su sačuvali sećanje na stradalnike na Bagdali, koji su baš na današnji dan u osvit zore, goli i bosi poterani Ulicom majke Jugovića do same Bagdale gde je ubijeno nekoliko desetina sveštenika, da vam pričam o hrabrosti koju su morali da iskažu sveštenik Dragić Ilić pišući tim ljudima, da vam govorim o hrabrosti Miroslava Bogdanovića, profesora književnosti iz Kruševca, koji je sačuvao svedočanstva na te ljude? Da li će ikada zakon rehabilitovati one ljude koji su na silu mobilisani da čuvaju most u Đunisu, a onda su pobijeni od partizana odevenih u četničke uniforme? Zaklani su na mostu u Đunisu kada su čuvali prugu, ni krivi ni dužni. Ti ljudi nikada neće biti rehabilitovani. Da li treba da vam pričam o Udruženju trgovačke omladine grada Kruševca koje su činili najznamenitiji ljudi tog vremena, heroji oslobodilačkih ratova od 1912-1918. godine, koji su osuđeni kao narodni neprijatelji samo zato što su primili dividendu od akcija i osuđeni su samo zato da bi im se konfiskovala imovina i da bi u njihove kuće ušli neki drugi ljudi?
Da li treba da vam kažem da nema tog kantara na kom ćemo se razdužiti tim ljudima koji su ginuli, znojili, trpeli, ranjavani, jurišali u Prvom svetskom ratu sa imenom Srbije na usnama, a koji su skončali na Crnom vrhu sekući drva, zato što su bili osuđeni kao narodni neprijatelji? Naravno, nećemo zaboraviti i one ljude koji su žrtve Info biroa, jer ti ljudi koji su imali duboko uverenje u jednu utopijsku ideju oterani su na Goli otok, osuđeni i prokaženi u svojim sredinama u kojima su živeli i kada su se vratili nazad, ako su imali sreće da prežive mučeništvo Golog otoka i Svetog Grgura, nisu mogli da dobiju posao, nisu mogli da zaposle svoju decu, nisu mogli da zaposle svoje supruge. Ako su postradali, grob i sudbina im se ne zna.
Nažalost, mnogo puta i mnogo godina u ovoj zemlji mrak je pada da bi nekog progutao, ali nikada mrak nije bio tako crn da oči hrabrih ljudi, očevidaca i svedoka, nisu sačuvali sećanje na sudbine tih ljudi i na njihova svedočanstva.
Ponosan sam što donosimo ovaj i ovakav zakon. Ovaj zakon ne remeti antifašistički karakter Srbije u Drugom svetskom ratu i svako onaj ko se igra sa tezom da ćemo mi narušiti kredibilitet naše antifašističke borbe treba prvo da prebroji sa koliko glava, sa koliko miliona srpskih glava je plaćena naša antifašistička borba i da se onda samo duboko pokloni tim stradalnicima, ne postavljajući uopšte pitanje da li ćemo mi promeniti karakter naše antifašističke borbe i naš antifašistički orjentir koji smo imali u Drugom svetskom ratu, a i posle njega.
U službi DB sam našao u arhivima, kada su tamo bile dozvoljene mogućnosti da se čitaju dosijei, našao sam jednu strašnu knjigu strašnog naslova. Zove se "Knjiga streljanih". "Knjiga streljanih" je u Srbiji uspostavljena oktobra meseca 1944. godine. "Knjigu streljanih" obradio je sa naučnog aspekta gospodin Srđan Cvetković koji je dao nemerljiv doprinos otvaranju grobnica iz tog vremena. Dobio sam mnogo poruka, i privatnih i preko poslaničkog kluba DS, od ljudi koji su bili zabrinuti zbog donošenja ovog zakona. Za sve njih imam samo jedan odgovor – vreme je da u Srbiji jednom za svagda zatvorimo stare grobnice, kako nikada više nove ne bi otvarali. Vreme je da na pragu 21. veka više ne sedimo nagnuti nad tim bezdanom u čijoj se krvavoj lokvi na dnu prebrojavamo ko je, koliko i čijih pobio. Svi su oni na ovaj ili onaj način naši. Da nije toliko pobijenih danas bi nas bilo mnogo više, bili bismo mnogo srećniji, bili bismo mnogo bolji i bogatiji, jer ti ljudi su ubijeni u naponu stvaralačke snage.
Naravno, nikada nećemo staviti znak jednakosti između žrtve i zločinca. Treba javnost, kao što kaže profesor Mićunović, da osudi svaku rečenicu tipa – malo je moj otac pobio koliko je mogao i trebao. Ili rečenicu – meni su ruke krvave do lakata, a žao mi je što nisu do ramena. To su strašne rečenice. Žao mi je svakog čoveka koji je stradao kao žrtva političkog progona.
Na kraju, šta kazati o onima koji su stradali tokom 90-ih godina. Ne trebamo njih zaboraviti, ne trebamo zaboraviti ni one ljude koji su iseljeni iz kuća, a ne mogu da se vrate u svoje kuće. I oni imaju pravo da budu rehabilitovani.
Na kraju, neki licitiraju kolika je podrška evropskoj ideji u ovoj sali među građanima Srbije, a ja vam kažem da je mnogo veća nego što vi kažete – 57% ljudi, po istraživanju javnog mnjenja ovoga trenutka želi da Srbija bude evropska zemlja.
Nekada smo imali tu dilemu, imali smo izbore koji su bili na vile i na nož, da li smo za Evropu, ili nismo za Evropu. Danas i oni, koji su nekada bili sloganti evropskog mišljenja busaju se u grudi evropske i hoće u Evropu. Malo je ostalo vas koji u tu Evropu nećete i ne podržavate i ne želite u nju.
Ali, da znate, kada budemo odmeravali naš učinak, kazaću vam sledeću stvar. Možda se u Srbiji danas ne živi dobro, ali se nigde u svetu ne živi dobro. Nije problem kada je kriza svuda u svetu, pa da kriza bude i kod nas. Problem bi bio da je svuda u svetu blagostanje, ali da je kriza kod nas.
Zahvaljujući zakonima, koje smo doneli u ovom sazivu, pa i ovom zakonu, nikada se, i ponoviću, nikada se u istoriji Srbije nije slobodnije živelo. Možda mi slobodu danas ne vrednujemo onoliko koliko bi trebalo, jer ne znamo kolika je cena te slobode i zaboravljamo olako sa koliko miliona ljudskih života i sudbina je plaćena cena slobode.
Opet podvlačim, kada se budemo osvrnuli iza sebe, možemo da kažemo, možda je kriza ekonomska, možda je velika nezaposlenost, možda ima teških problema koji pogađaju druge delove Evrope, ali ovaj stepen slobode koje smo danas ostvarili u srpskom društvu, on je pre svega posledica našega rada, našega zalaganja i ovaj zakon koji donosimo biće ispisan na najsvetlijim stranicama tih temelja, te slobode, biće najsjajnije slovo T sloboda, čije će ime počinjati ovim zakonom.
Naravno ništa se ovim zakonom neće završiti, ima mnogo nepravdi koje nikada nećemo uspeti da ispravimo, nažalost koje su počinjene u vremenima koja su za nama, ali kada se budemo okrenuli, iza nas moći će na našem učinku da stoji ono što stoji i na jednom spomeniku, jednom velikom čoveku srpskoga roda, "Bogu blagodarni, narodu zahvalni, gledamo u budućnost bez pečata srama". Mi na sebi nemamo pečat srama iz DS, mi imamo pečat ponosa što posle mnogo godina ispravljamo istorijsku nepravdu. Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo iz MUP, dame i gospodo narodni poslanici, na početku svog izlaganja, kada govorimo o izmenama Zakona o vanrednim situacijama, želim da se pre svega zahvalim pripadnicima MUP i ovom sektoru za vanredne situacije na zaista požrtvovanom i plemenitom angažovanju tokom zemljotresa u Kraljevu, tokom velikih šumskih požara koje smo imali ovoga leta, da pohvalim profesionalnost i da kažem da se tu u praksi najbolje videla potreba da jedna ovakva služba postoji, da vam se zahvalim za sve one sate rada na spašavanju ljudi i materijalnih dobara na teritoriji Republike Srbije i da kažem da ova dopuna ovog zakona koji danas imamo, a koja se tiče nekih stvari koje su kroz praksu primećene da treba da se dopune i usklađivanja sa nekim konvencijama koje su preporuka UN, predstavlja pokazatelj da je zakon zaživeo u praksi i da se u praksi videlo šta su nedostaci tog zakona i da samo još jedanput prenesem zahvalnost svih građana Republike Srbije tom vrlo važnom sektoru, MUP.
Kada je reč o policiji, Zakon o policiji će svakako doprineti da se policija i dalje profesionalno instrumentalizuje ne kao politička struktura u ovoj zemlji već kao telo, institucija koje ne bez razloga uživa najveće poverenje građana Srbije. Uz Vojsku i Srpsku pravoslavnu crkvu, policija je, po svim istraživanjima javnog mnjenja, institucija kojoj građani Srbije sve više veruju. To nije slučajno. Nažalost, mi smo u proteklom periodu imali nekoliko teških akata na pripadnike MUP koji su se završili i gubitkom života pripadnika MUP. Nažalost, to ne govori o situaciji u zemlji. Toga je bilo i ranije. Govori samo o tome da još uvek ne postoji svest da ljudi koji nose policijsku uniformu imaju na svojim grudima grb Republike Srbije i da je pucanje u policajca svuda u svetu pucanj u državu i da država uvek mora naći načine da zaštiti svoje policajce.
Na kraju mog izlaganja želim da, gospodine Dačiću, izrazite duboko poštovanje porodicama policajaca koji su nastradali vršeći dužnost, braneći Ustav i čuvajući zakon ove zemlje, da izrazite veliku zahvalnost svim sektorima i svim strukturama MUP, kako upravi kriminalističke policije za zaista ozbiljne rezultate koje su napravili u borbi protiv organizovanog kriminala, ovim ovde policajcima koji brinu o našoj bezbednosti u skupštini sa kojima se svakog dana susrećemo, a koji takođe imaju teškoće u radu, ovim policajcima u uniformama. Meni je drago da vidim nove uniforme na pripadnicima policije, a posebno onim jedinicama policije SAJ i protiv terorističkoj jedinici koja čini elitu naše policije i koje su i te kako značajne za povećani respekt koji naša policija uživa ovoga trenutka u svetu.
Još jedanput, sve čestitke pripadnicima MUP. Glasaću za ove zakone. Smatram da su ovo dobri zakoni, da će unaprediti rad policije, policiju učiniti efikasnijom, omogućiti…
(Sreto Perić, sa mesta: Da li je danas Dan policije?)
Možda nije Dan policije, svaki je dan Dan policije, jer ko bi jedan dan proveo sa policajcima na dužnosti u dežurnoj službi bilo koje policijske stanice u Srbiji video bi koliko je taj posao težak i video bi da je svaki dan u Srbiji Dan policije za te ljude. Oni nemaju ni Novu godinu, ni Božić, ni Uskrs, ni slavu, ti ljudi 24 sata rade, baš kao hitna pomoć i vatrogasci i zaslužuju samo poštovanje i divljenje svih poslanika u ovom sazivu. Zahvaljujem.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo iz Ministarstva, smatram da bi možda dobar amandman bio, da bi taj amandman glasio da bi zakup trebao da traje 30 godina. Taj zakup od 30 godina i uopšte to trajanje od 30 godina, mislim da bi bilo dobro da se uzme u obzir kao plod iskustva jedne takođe ekspertske političke stranke, koja je zgradu magistrata sama sebi dala na period od 30 godina. Ko su ti eksperti koji su zgradu magistrata, sami sebi poklonili na period od 30 godina? Fenomenalno su zaključili da je to odličan rok trajanja, da je to dobar vremenski period, kakvih 50 godina? Da su oni znali da postoji rok od 50 godina, sigurno bi dali i 50 godina, nego tad se nisu setili.
Sada kada su u opoziciji njima rok od 30 godina ne valja. Kada su sebe namirili, kad su sve svoje potrebe završili, kada su duboko gurnuli ruke u narodne džepove, sada oni imaju i te kakvu brigu o narodnoj kasi i o budžetu Republike Srbije, sada oni i te kako brinu koliki će biti rokovi. To partnerstvo koje su oni patentirali na zgradi magistrata, pa to je vrhunac besčašća, kada je reč o državnoj imovini.
Ali, nažalost, kažem, ovde je zakonodavac predvideo rok od 50 godina. Mislim da oni sada gorko žale i liju krokodilske suze na obali Dunava, tamo gde plaču kad izgube izbore od nas, što se nisu setili da postoji rok od 50 godine, tako da ja kažem da je dobar rok od 30 godina. I to ne kažem ja, to kaže iskustvo eksperata u otimanju narodne imovine. Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažena gospođo ministar, nisam imao nameru da se javljam, jer posao opozicije i jeste da napada vladajuću većinu i da napada i ministarstva i sve što misli da je loše urađeno u ovoj zemlji, čak i za one stvari za koje ta ista opozicija zna da su jako dobro urađene, jer posao opozicije jeste da kritikuje vladajuću većinu.
Međutim, kritika treba da bude konstruktivna, da ponudi neka dobra rešenja, neke alternative. Smatram da je posao u oblasti pravosuđa urađen na najbolji mogući način, uz uvažavanje i struke i visoku profesionalnost svih ljudi u ministarstvu i da je tu svakako urađen najveći iskorak posle promena i posle uspostavljanja ove Vlade. Tako da, smatram da vam treba, pre svega, čestitati na svemu što ste uradili i smatram da svi ovi zakoni koje ovde donosite nisu rezultat bilo kakvih pritisaka i ucena, već rezultat spremnosti vladajuće većine da menja ovu zemlju i da sve institucije i segmente ovog društva uređuje po meri građana Srbije, u skladu sa potrebama našeg društva, a ne u skladu sa zahtevom koji nam neko ispostavlja.
Mi ne idemo, niti želimo da idemo u EU da bi se nekome dodvorili, niti donosimo zakone i sprovodimo reforme da bi se nekom svideli i dopali. Mi to radimo jer smatramo da je to dobro za građane ove zemlje. Apsolutno smo uvereni da najveću korist od posla koji radimo imaju građani zemlje ne samo za mandata ove vlade, već i za mandata budućih vlada. Sigurni smo da kada se bude završio naš mandat možemo biti ponosni na ono što smo uradili u oblasti reforme pravosuđa i jačanja institucija ove države. Zahvaljujem.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažena gospođo ministarko, nisam razumeo ko je podneo amandman i šta kaže u amandmanu, ali sam dobro razumeo obrazloženje amandmana i činjenice koje su ovde iznete. Znate, neko može o reformi pravosuđa govoriti sagledavajući i iznoseći ovde pojedinačne slučajeve i uvek će u pojedinačnom postupanju sudija biti možda nekih nepravilnosti, uvek će biti tih sporadičnih slučajeva za koje se može svako uhvatiti i paušalno diskvalifikovati pravosuđe.
Ali, kada govorimo o onim suštinskim merama kojima je doprinela reforma pravosuđa, ako govorimo o borbi protiv organizovanog kriminala, ako govorimo o onome što je uradilo Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo pravde, zadajući odlučujući udarac organizovanom kriminalu, kada smo ovde u ovom parlamentu doneli Zakon o oduzimanju imovine stečene kriminalom za koji neke poslaničke grupe, možda svesno, možda nesvesno, nisu glasale, kada govorimo o onome što je urađeno da se te organizovane kriminalne grupe koje su predstavljale zlo za našu državu i društvo stave na mesto koje zaslužuju, da se izvedu pred lice pravde ti organizovani kriminalci, kada smo dobili čestitke iz sveta za uspehe naših bezbednosnih službi i Tužilaštva za organizovani kriminal, lako je iznositi paušalne ocene da stanje u pravosuđu ne valja.
Danas sam čuo argument koji kaže da se povećava broj postupaka pred Evropskim sudom za ljudska prava. To govori o svesti građana da mogu da podnesu žalbe i tom sudu, ali, sa druge strane, podsetiću vas da ja u jedno vreme nisam mogao da se žalim na rešenje o pritvoru, a kamoli da se žalim nekoj višoj instanci što mi je taj pritvor neosnovano određen. Da ne govorim o nekom vremenu kada su ovom zemljom harale organizovane kriminalne grupe i kada su čak imali i epitete tipa – gospodin Legija, ili neke druge epitete koje su dobijali.
Mislim da je u pravosuđu urađen ogroman posao i da smo svi zajedno, kao vladajuća većina, i to sve političke stranke koje čine tu vladajuću većinu, zaista dali jedan vrlo značajan doprinos reformi pravosuđa i da se ta reforma pravosuđa i taj značajan doprinos ogledaju u činjenici da u Srbiji više nema organizovanih kriminalnih grupa, da te organizovane kriminalne grupe više ne učestvuju u pranju novca kroz procese privatizacije, da te organizovane kriminalne grupe strepe od onih mera koje smo doneli kao što su oduzimanje imovine stečene kriminalom, da smo doneli taj zakon koji se odnosi na ljude koji se bave politikom i javnim poslom i da ti ljudi moraju biti svesni činjenice da ako naprave prekršaj mogu da odgovaraju za krivična dela. U pripremi su i nova zakonska rešenja koja će kvalifikovati nova krivična dela, kao što je namerno vođenje firme u stečaj, za koja će takođe biti propisane ozbiljne kazne.
Kada sve to posmatramo na globalnom nivou, mislim da je sve to i te kako dobra slika Srbija i da Srbija više nije zemlja koja predstavlja poligon za iživljavanje kriminalnih grupa, već je zemlja u kojoj je moguće ostvariti i dostići pravdu. Naravno, ima mnogo predmeta zaostalih iz prošlosti. Ima mnogo slučajeva koji se godinama razvlače po sudovima. Još uvek ima potrebe da se vrši nadzor sudova, da se stalno utiče na svest sudija. Naravno, ima i sporadičnih slučajeva gde će neko, tužilac ili sudija, možda se ogrešiti o zakletvu koju je položio kao sudija ili kao tužioc pa će učiniti nešto što nije dostojno te funkcije koju obavlja, ali, opet kažem, to su sporadični slučajevi.
Generalno, naše pravosuđe se kreće u dobrom pravcu. O tome govori brzina procesa, o tome govori, između ostalog, i broj zakona koje smo doneli i koji se primenjuju, koji nisu doneti samo kao zakoni koji bi bili mrtvo slovo na papiru. I na kraju, to govore i efekti te reforme.
Samo da vam kažem da je po Zakonu o oduzimanju imovine stečene kriminalom u državni budžet ubačeno nekoliko stotina miliona evra, što kroz novac, što kroz materijalno-tehnička sredstva koja su data, od narodnih kuhinja preko najsiromašnijih i najugroženijih grupa stanovništva, pa do državnih organa i institucija koje se bore protiv organizovanog kriminala.
Još jednom kažem – sve čestitke na hrabrosti da se neke mere sprovedu. Sve čestitke ljudima u Ministarstvu pravde koji su preuzeli odgovornost da u oblasti pravosuđa stvari urede po meri savremenog čoveka. Hvala.

Poštovani gospodine predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, smatram da ovaj amandman treba odbiti. U obrazloženju ovog amandmana imali smo jedan širok spektar raznih objašnjenja i argumenata koji ne stoje u korelaciji sa istinom. Pri tome, dobro je da neke političke stranke budu u opoziciji, jer očigledno da ta opoziciona aktivnost kod njih pobuđuje jedan napad brige za državu koju nisu pokazivali kada su imali prilike da upravljaju ovom zemljom, a upravljanje se pretvorilo u vladanje.
Naravno da niko iz vladajuće većine nikada, sadašnje vladajuće većine naravno, neće iz novca javnog sektora štampati recimo knjige partijskog lidera na jedan bahat i bezobrazan način. Naravno da niko neće iz novca javnog sektora finansirati sopstvenu političku aktivnost na takav način. Naravno da niko iz sadašnje vladajuće većine nikada neće obe ruke gurnuti u narodni džep i državnu kasu i onda koristiti taj novac da učini sve što je u njegovoj moći da ga bude još više na stranačkom računu, kao što su to radile neke političke stranke. Naravno, da će ta sadašnja opoziciona promišljanja i briga za državu imati svoje utemeljenje, ako neko što duže bude u opoziciji onda će imati tu navalu plemenitih ideja kada je reč o državnoj kasi, o državnom budžetu, o državnom novcu, jer kada ponovo, ne daj bože, bi bili u prilici da urade ono što su radili, imali bismo ono što smo imali i ono što smo zatekli u budžetu ove zemlje kada smo preuzeli odgovornost. Hvala.

Gospodine Novakoviću, mislim da je prekršen član 103. i 104. Poslovnika Skupštine Republike Srbije. Iako pažljivo pogledate stenografske beleške, videćete da nikada i nigde nisam u svom prethodnom izlaganju pomenuo SRS. Gospođica Jovanović se sama prepoznala i prepoznala je Vojislava Šešelja, to je dobro, nečista savest je dobra stvar, dobro je kad se neko sam prepozna.

Poštovani gospodine predsedavajući, uvažena gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, smatram da se ovaj amandman treba odbiti iz mnogo razloga, jer to "toksično" je svima jasno šta znači.
S druge strane, u obrazloženju ovog amandmana i pitanju kako ćemo ovaj amandman da sprovodimo na teritoriji KiM, svakako bolje nego oni koji to pitanje postavljaju, a koji su imali prilike da zakone Republike Srbije sprovod 1999. godine, pa su onda vojsku i policiju povukli sa KiM i narod ostavili na milost i nemilost, ne samo radioaktivnom otpadu i posledicama radioaktivnog bombardovanja, već i na milost i nemilost onima koji su umesto srpske vojske i policije, koji su se tu nalazili dok oni nisu vodili takvu politiku kakvu su vodili, tada je naš narod ostavljen na milost i nemilost mnogo većim nesrećama i nedaćama koje uključuju i posledice radioaktivnog bombardovanja.
Mi koji vodimo državotvornu politiku, za koje su KiM sastavni deo Republike Srbije, naravno da ćemo uvek biti posvećeni brizi, očuvanju zdravlja našeg narod koji je opstao i ostao na KiM, jer kao što ste čuli, neki kažu – naš narod još uvek živi na KiM, ja kažem – naš narod će i dalje i ubuduće živeti na KiM. Kao što neki kažu – požurite da položite venac na grob EU, mnogi su se istrčavali sa neodmerenim izjavama i još neodmerenijim ponašanjem…
(Predsedavajući: Gospodine Milivojeviću, da se vratimo na amandman. EU je dobro koliko ja vidim.)
Hvala na pitanju ovima što postavljaju, ali bilo je mnogo postavljenih pitanja kada je reč o EU i srpskoj perspektivi, tako da će Srbija čuvati KiM, ali i svoju evropsku perspektivu, ali će naći načina da taj narod koji živi na KiM, koji se suočava sa strahotama jedne politike koja je vođena 1999. godine, da mu svakako bude bolje, jer i ovaj zakon će se primenjivati na teritoriji KiM, a država Srbija će brinuti o našem narodu koji je tamo ostavljen na milost i nemilost 1999. godine. Ono što je najvažnije politika, koja je taj narod ostavila tamo onako kako ga je ostavila, nikada neće biti u poziciji da odlučuje o zdravlju i da brine o narodu na KiM. Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvažena gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, smatram da ovaj amandman treba odbiti, jer obrazloženje da će formiranje ove komisije ne znam koliko uvećati administraciju, a pogotovo koristeći argumentaciju da je nekada bilo samo 8.000 državnih činovnika u Republici Srbiji do 2000. godine, a posle ih ima ne znam koliko hiljada, prvo nije tačno. Mi smo posle 2000. godine, pogotovo posle razdruživanja sa Crnom Gorom, prihvatili mnogo administracije koja je nekada radila u saveznim organima.
To je tačno. Republika Srbija je 1999. godine imala svoju upravu carina. To nije bila samostalna, nego je bila Savezne Republike Jugoslavije. Republika Srbija je prihvatila mnoge savezne organe i ti ljudi koji su radili u saveznim organima, nisu ostali bez posla, već su ti savezni organi sada postali republički organi i ti ljudi su dobili posao i počeli su da rade.
Takođe, kada govorimo o obrazloženju, ne znam koliko ljudi će naći posao, nije to ne znam kakav broj ljudi, a pogotovo nema potrebe da se sumnja u kredibilitet Vlade, da će Vlada naći najbolji način da izabere te ljude.
Naravno da će taj posao raditi u saglasnosti sa svim ministarstvima i to ne znači da samo sede stručni ljudi u određenim ministarstvima, a da u Vladi sede nestručni ljudi. Sva ministarstva čine Vladu i svi ti poslovi se rade usaglašeno sa svim ministarstvima i svi ti poslovi se rade uz duboku koordinaciju na svim nivoima, tako da nema nikakvog mesta improvizaciji, površnosti, takav pristup državnim problemima koštao je Srbiju koliko je koštao i taj amaterizam u radu….
(Predsednik: Gospodine Milivojeviću, samo da se vratimo temi. Može?)
Hvala. Eto to smo imali kao primedbu i sugestiju. Dakle, ovu komisiju treba da formira Vlada i ovaj amandman treba odbiti. Hvala.