Zahvaljujem se svima onima na koje moje reči deluju i koji, evo, samo što nisu pristupili poslaničkom klubu Demokratske stranke. Ne morate da čekate izbore, možete odmah da glasate za ove izmene zakona, da glasate i za čitav set zakona koje mi predlažemo. Zahvaljujem vam se na podršci i na poverenju. Drago mi je da sam uspeo snagom argumenata da vas ubedim. Pozivam i vas da se učlanite zajedno sa mnom u biblioteku, jer je biblioteka jedna korisna ustanova, možete mnogo toga da naučite, pogotovo ono što ste propustili u dosadašnjem životu i radu.
Takođe vam preporučujem da manje čitate „Veliku Srbiju“, a da više i pažljivije čitate ove zakone koje Vlada donosi. Možete mnogo da naučite. Uostalom, čovek se uči dok je živ. Život je pred vama i ja vam želim da zaista to vreme koje vam predstoji provedete u učenju i radu, da se popravite i da zajedno svi popravljamo ono loše što ste vi uradili kada ste bili na vlasti. Hvala.
(Narodni poslanik Zoran Krasić želi repliku.)

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, nakon svih diskusija ostajem zbunjen, kao predstavnik vladajuće većine i kao predstavnik Demokratske stranke, da li mi ovde danas raspravljamo o Zakonu o državljanstvu ili o Zakonu o popisu stanovništva.
Ovde se olako barata pojmovima i terminima, ali se olako i izriču kvalifikacije na račun naših suseda, država u našem neposrednom okruženju. Ovde se usmeravaju građani da ponovo bivaju zbunjeni, ovde se kroz formu amandmana na jedan vrlo jasan i precizno definisan zakon ponovo unosi uznemirenost među građane ove zemlje i ponovo se pokušava, retorikom koju smo jedva preživeli devedesetih godina …

Upravo sam zbunjen zbog dnevnog reda.

Kao čovek iz vladajuće većine koji jako dobro čita zakone i amandmane svih podnosilaca smatram da ove amandmane treba odbiti.

Zahvaljujem. Ako je cilj ovih amandmana da zbunjuju i plaše građana i ako je cilj ovih amandmana da vređaju države u neposrednom okruženju i da propagiraju ideju velike Srbije, koja nije ostvariva, onda smatram da te amandmane treba odbiti. Ali, ako je cilj obrazlaganja ovih amandmana da samo potroše vreme ove skupštine na jalove rasprave i rasprave o onome što nije na dnevnom redu, onda je to ne samo stvar za odbijanje, već i za izricanje mere opomene. Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, volim svako poređenje Srbije sa Slovenijom i dobro je da se poredimo sa boljima od nas, a ne sa gorima; volim svako poređenje Srbije sa zemljama EU, jer naša težnja jeste da budemo kao oni, ali, nažalost, ovoga trenutka nismo kao oni, jer da smo kao oni bili bismo tamo gde te države i pripadaju, u EU.
Dakle, govoriti o tome da popis može da se uradi na neki drugi način u državi Srbiji, u kojoj ima 40% funkcionalno nepismenih ljudi, govoriti o tome da u državi Srbiji popis može da se uradi na način da mogu da ga obavljaju neke službe, institucije, pa čak i određena ministarstva u trenutku kada ta ministarstva nemaju dovoljan broj zaposlenih ni za obavljanje tekućih dnevnih poslova, jeste jedna teorija koja bi bila dobra kada bi Srbija bila bogata država kao Slovenija. Srbija, nažalost, nije bogata država kao Slovenija, nema ni tehničku ni tehnološku opremljenost kao što ima Slovenija, na kraju krajeva, nemamo čak ni broj stanovnika koji ima Slovenija, a istovremeno nemamo ni mogućnost da uradimo popis na način na koji to rade države EU.
Biću veoma srećan, kao i kolega Babić, kada Srbija, možda već sledeći popis, bude mogla da radi kao što to rade savremene države Evropske unije i biću srećan ako u tim nastojanjima damo zajednički doprinos, i SNS, i DS i sve druge političke stranke. Međutim, govoriti o tome da li popis treba da se uradi u junu ili u oktobru otvara razna pitanja, ne samo pitanje da li će neko ići na more ili na odmor, da li će neko možda u junu ići da obavlja poslove žetve, da li će možda neko u junu ići da obavlja neke druge poslove. Pri tome, ne znam baš da se mnogo država u svetu otima da popis radi u junu mesecu, bez obzira na to kakvo je vreme i koliko drugo traje dan.
Ali, kad već govorimo o vremenu, ako je 16. april idealno vreme za bilo kakve aktivnosti i biće tako lepo vreme, šta će vam onda stiropor za izolaciju? Ne treba vam stiropor za izolaciju. Dakle, zbog te izolacije u kojoj je Srbija bila devedesetih godina i zbog politike koju ste vodili možda sada i kasnimo za Slovenijom toliko koliko kasnimo i tu se možda nalazi pitanje odgovornosti zašto popis radimo na tradicionalni način, a ne na neki drugi, bolji i efikasniji način. Zahvaljujem se.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, u Srbiji svemu može da se da politička konotacija. Ljudi koji se bave politikom u svemu vide politiku, ljudi koji se bave ekonomijom u većini zbivanja vide ekonomske pokazatelje i ekonomske zakonitosti.
S druge strane, meni je drago da čak i evroskeptici u Srbiji uviđaju prednosti EU i zalažu se za evropske vrednosti prilikom sprovođenja popisa i za to da se dobiju pretpristupni fondovi. To dobro dokazuje evoluciju ideje o EU kod onih političkih stranaka koje su do pre samo par dana bile ogorčeni protivnici Evropske unije.
Međutim, kada govorimo o ovom amandmanu koji smo čuli i obrazloženju zašto treba biti prihvaćen ili ne, nacionalno odgovorne vlade, kada im kažete – pokretljivost stanovništva, razmišljaju o radu, nacionalno neodgovorne vlade razmišljaju o odmoru. Nacionalno odgovorne vlade razmišljaju da pokretljivost stanovništva ne znači nužno odlazak iz mesta prebivališta na odmor, već može značiti i odlazak da se nešto radi i zaradi, jer nacionalna odgovornost se pokazuje i na takav način.
S druge strane, svakoga ko kaže da nije nacionalno odgovorna ona vlada koja predviđa mogućnost da ljudi u junu ne budu u svojim domovima, da ljudi u julu mogu da idu negde da rade nešto, da u avgustu mogu da idu negde da rade nešto moram da podsetim da zahvaljujući zalaganju Demokratske stranke građani ove zemlje više nemaju šengenske okove i stege…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas, o temi dnevnog reda.)
Baš o tome govorim, o onome što smo čuli, o obrazloženju ovog amandmana, a to je da ljudi u junu, julu i avgustu isključivo sede kod svojih kuća, čekaju „Insajder“ da bi gledali koliko je neka politička stranka ukrala iz „Kolubare“ ili da li se neko odazvao sudskom pozivu ili nije.
Mislim da ljudi u julu i avgustu takođe nešto rade, odlaze iz svojih domova, i to rade svuda u svetu, i da niko u junu, julu i avgustu ne čeka u svojim domovima popisivače. To je period kada ljudi nisu baš u svojim prebivalištima, bez obzira na to kolike su njihove materijalne mogućnosti i da li baš po svaku cenu idu na odmor ili možda odlaze na selo da nešto rade ili odlaze negde drugde da nešto rade i zarade.
Mislim da je obrazloženje zašto ovaj amandman nije prihvaćen sasvim na mestu, da je sasvim jasno i precizno definisano. Opet podvlačim, ne znam mnogo zemalja na svetu koje trče da popis svog stanovništva sprovedu u junu, julu i avgustu. Obično se to radi u nekim periodima koji su primereniji kretanju i migraciji stanovništva. Zahvaljujem se.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažena gospođo iz Ministarstva, kako Vlada radi kada je reč o trošenju novca poreskih obveznika Evropske unije imali su prilike da čuju jutros svi koji su slušali izlaganje našeg gosta, koji je rekao – dobrodošli ste u Evropu i pretpristupni fondovi su vam otvoreni. Zahvaljujem se.

Poštovana gospođo predsednice, uvažene dame i gospodo iz Ministarstva, ja sam diplomirani inženjer poljoprivrede i, hvala Gospodu Bogu, Bog mi je dao da još uvek dobro čujem i da zapamtim ono što čujem i jako sam dobro čuo u jednom od izlaganja, kada je govoreno o popisu u poljoprivredi u Srbiji, da je neko napomenuo da mi iz Čečenije uvozimo radioaktivnu pšenicu.
Ovo je po osnovu amandmana, za sve oni koji nisu upućeni, koji nisu dovoljno koncentrisani da prate raspravu i možda su išli da presvuku majice dok sam ja govorio.
Dakle, jako pažljivo sam slušao šta su prethodni govornici kazali u vezi s ovim amandmanom i čuo sam jako dobro rečenicu da Srbija uvozi radioaktivnu pšenicu iz Čečenije.
Jedan od najvećih izvoznika pšenice u svetu jeste Rusija. Nedavno je gospodin Vladimir Putin posetio Srbiju. Meni je žao što predstavnici jedne političke stranke nisu njega optužili da u Srbiju izvozi radioaktivnu pšenicu, ali ova zemlja je donela Zakon o bezbednosti hrane, kao što će doneti i zakon o popisu poljoprivrednog zemljišta, gazdinstava, kao što će doneti i zakon o popisu stanovništva. Dakle, svi ovi zakoni se donose da bi se zaštitili građani Srbije, a ne da bi bilo ko ovde uvozio radioaktivnu pšenicu, pogotovo da ovako neprimereno optuži Vladu Ruske Federacije da u Srbiju izvozi radioaktivnu pšenicu, što je veoma opasno i za naše odnose sa Rusijom, a veoma je opasno i zbog unošenja panike među naše građane.
Kao što je svima poznato, Srbija je trenutno zabranila izvoz pšenice. Ruska Federacija je to uradila prošle godine ukazom predsednika Vlade Putina, avgusta meseca. Samo ću još napomenuti da Srbija ove godine nije uvozila pšenicu iz Rusije, nije uvozila pšenicu ni iz Čečenije i da je Srbija svoju pšenicu izvozila jer mi smo dovoljno hrane proizveli, što ćete takođe videti po popisu poljoprivrednih gazdinstava i obradivog zemljišta, koliko smo pšenice proizveli.
Molim sve govornike da na ovakav način ne kvare naše prijateljske odnose sa Rusijom, da ne optužuju Rusiju da Srbiju snabdeva radioaktivnom pšenicom, da ne optužuju vlasti u Republici Srbiji da Srbija na neki način truje svoje građane nekom radioaktivnom pšenicom, jer mi imamo Zakon o bezbednosti hrane i, za razliku od nekih, jako vodimo računa i o bezbednosti hrane, ali i o bezbednosti naših građana. Zahvaljujem vam se.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, na ovoj planeti Zemlji negde sredinom 17. veka živeo je jedan veliki filozof, zvao se Baruh Spinoza, i imao jednu veoma poznatu maksimu koja je glasila – ako mudrac ne poduči neznalicu, napravio je dvostruku štetu, umanjio je sopstveni ugled, a neznalicu ohrabrio da i dalje greši.
Dakle, mogu da razumem diskusije koje nam u ovom kontekstu govore da možda neke poslove ne treba poveriti opštini. Mogu da razumem diskusiju koja ide u pravcu da sve opštine možda nemaju kadrove koji su sposobni da obavljaju poverene poslove. Ali, ne mogu da prihvatim činjenicu da u godini kada se čitav svet bori sa ekonomskom krizom i kada je PDV jedini način za finansiranje države, ali i nerazvijenih gradova i sredina, neko sad predlaže da se smanji PDV. Istovremeno, kada je taj neko bio na vlasti nije mu padalo na pamet da uopšte postoji PDV, nego se u zemlji Srbiji poslovalo i bez poreza, neki su plaćali, neki nisu, zavisi od toga ko je čiju partijsku knjižicu imao.
Dakle, nije veliki onaj čovek koji mnogo zna, već onaj ko mnogo razmišlja. Svakako da se ovde vodilo računa i da se mnogo razmišljalo kada se ovakav zakon predlagao i svakako da namera ovog zakona jeste da se opštinama povere oni poslovi koji će omogućiti ljudima koji žive u tim opštinama da ostvare neka svoja prava, ali i da država Srbija kroz te poverene poslove pokaže brigu o pojedincima i solidarnost sa pojedincima koji se suočavaju sa efektima ekonomske krize, tako da ne mogu da prihvatim baš svako obrazloženje svakog amandmana koje se čuje u ovoj sali. Zahvaljujem se.

Povreda Poslovnika, član 106. Vidim da galamite mnogo, pa da vas utišam.
Poštovana gospođo predsednice, mislim da je povređen Poslovnik, član 106, gde se kaže da može da se govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres. Koliko sam obavešten, a sedim ovde čitavog dana, tema današnje sednice nije opoziv gospodina Mićunovića sa mesta predsednika neke parlamentarne delegacije, već, naprotiv, dopuna članova.
Kada neko govori o profesoru Mićunoviću na ovakav način želeći da diskredituje profesora Mićunovića, kada govori o njegovom doprinosu u radu ove komisije, delegacije, kada neko govori o značaju koji ima profesor Mićunović za povratak Srbije u one institucije iz kojih smo bili isterani dok su neki drugi zagovarali politiku da ne treba da budemo članovi takvih delegacija, da ne treba da sarađujemo sa svetom, mislim da je izlišno govoriti bilo šta drugo, sem da je to vrhunac bezobrazluka, jer kada o liku i delu i doprinosu profesora Mićunovića u parlamentarnoj delegaciji Saveta Evrope govore oni koji su nas izopštili iz sveta, oni pre svega govore o sebi, pa tek onda o profesoru Mićunoviću. Hvala.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženi gospodine ministre, nemam nameru da repliciram stečajnoj upravnici Srpske radikalne stranke i onoga što je ostalo od SRS. Ko će biti ministar iz DS to odlučuju poslanici vladajuće većine, ko će biti vlast u ovoj zemlji to odlučuju građani ove zemlje.
I ja priželjkujem povratak Vojislava Šešelja u Srbiju. Prvo, da pogleda šta ste napravili od nekad najjače stranke; drugo, da vidim da li će možda da ostane kod vas ili da se učlani u SNS i on; treće, želim da dođe ovde pa da mu kažem u lice šta imam da mu kažem, da mu prof. Mićunović kaže u lice šta ima da mu kaže, da imamo prilike da u parlamentarnoj debati raspravljamo o svačijem učinku i o svačijem neučinku.
Nadam se, takođe, da ako Vojislav Šešelj reši da ostane u SRS neće uzeti vama mandat, da ćete vi ostati pored njega, da će neko drugi da mu da mandat, ali svakako želim da razgovaram s njim o mnogim temama iz naše prošlosti, jer o budućnosti s njim i sa vama ne mogu da razgovaram.
Takođe, kada govorite o prof. Mićunoviću i o sastavu naših stalnih delegacija u raznim telima u kojima učestvuje Srbija, mogu da kažem da je Srbija zahvaljujući angažovanju prof. Mićunovića dosta napredovala kada je reč o uspostavljanju međunarodne saradnje, da je Srbija zahvaljujući angažovanju prof. Mićunovića obnovila mnoge pokidane veze i kontakte, na čijem ste kidanju zdušno radili desetak godina. Ali, ono što me svakako raduje jeste činjenica da možete kazati šta god hoćete i o meni i o prof. Mićunoviću, ali istina je samo jedna, nju građani Srbije jako dobro znaju i umeju da je prepoznaju, što su na izborima i pokazali. Zahvaljujem se.

Uvaženo predsedništvo, poštovani i cenjeni gospodine predsedniče Vlade, dame i gospodo kandidati za ministre u Vladi Republike Srbije, dame i gospođo narodni poslanici, vas ću pitati – da li znate gde smo se mi nalazili pre tri godine na današnji dan?
Ja ću vam reći – nalazili smo se u izbornoj kampanji za parlamentarne izbore posle kojih smo postali poslanici, a na tim parlamentarnim izborima i Srbija se nalazila na jednom raskršću, na vrlo važnom raskršću, jer se postavilo pitanje da li Srbija treba da bude moderna evropska demokratska država ili treba da bude gubernija u kojoj će se svirati nečija tuđa himna?
Podsećanja radi, kazaću samo da smo pobedu na tim parlamentarnim izborima odneli ne baš za žilet, ali u malom procentu je pobedila ideja evropske Srbije. Taj mali procenat je bio toliko dovoljan da mi imamo komotnu parlamentarnu većinu i da smo posle tih izbora napravili da više ništa u Srbiji nije kao što je bilo pre tog dana.
Jer, danas više nije pitanje da li Srbija treba da ide u Evropu ili ne, jer i većina opozicionih stranaka, a jedna od najvećih se raspala na tom pitanju da li Srbija treba da ide u Evropu ili ne, danas i većina opozicionih stranaka smatra da Srbija ima svoju evropsku budućnost. To je velika pobeda evropske ideje.
Svaki onaj ko misli da ta evropska ideja u Srbiji nije odnela prevagu, grdno greši. Jer, danas i oni koji su kritikovali Vladu i dok su kritikovali parlamentarnu većinu, nemaju tu dilemu da ako bi im se ukazala prilika da dođu na vlast, da li Srbija treba da ide put Evrope ili ne.
S druge strane, podsetiću vas kako je izgledalo to raskršće na kome se Srbija tada nalazila, a to raskršće pretilo je da postane naš krst koga će poneti ne samo ova generacija nego i neke buduće generacije. Na tom raskršću sejači panike, zebnji, strahova, a žeteoci nevolja, imali su dosta plodno tlo.
Ubeđivali su nas da će Božidar Đelić, kada potpiše onaj sporazum naliv-perom, potpisati otcepljenje Vojvodine, da će DS prodati Novi Pazar, da ćemo prodati Rašku oblast itd. Sad pitam te koji su rukom ukazivali na nas – neka me slobodno pogledaju u oči i neka mi kažu gde je danas Vojvodina? Tamo gde je i bila i pre tog potpisa. Gde su sve granice Republike Srbije – tamo gde su bile i na dan kada smo taj sporazum potpisali.
Kada je krenula Vlada da radi i kada smo dali svoja obećanja koja smo počeli da ostvarujemo, pokazalo se da dr Babić više neće ordinirati u ludoj kući i da Srbija nije luda kuća, već da oni ljudi koji su se ogrešili o pravo i elementarne norme moraju da odgovaraju i moraju biti isporučeni tamo gde im je mesto.
Krenuli smo u otvorenu borbu protiv organizovanog kriminala i na tome sve pohvale i gospođi Snežani Malović, i gospodinu Saši Vukadinoviću i Miljku Radisavljeviću. Neki kažu da je borba protiv kriminala i korupcije u stvari politički obračun sa političkim neistomišljenicima, iako smo mi, samo podsećanja radi, prvo uhapsili gradonačelnika iz DS. Onda su nam svi kazali da smo mi jedno žuto lopovsko preduzeće.
Kasnije smo doneli zakon o oduzimanju imovine stečene kriminalom i na udaru ruke pravde našli su se svi oni koji su se ogrešili o zakon. Šaljem jasnu poruku svima onima koji kažu da je to stvar političkog progona – niko danas u Srbiji ne može ispred sebe da isturi partijsku knjižicu kao štit i da kaže da je nedodirljiv od krivičnog gonjenja zato što je lider ili član neke političke stranke. Članovi stranke, naprotiv, i lideri stranaka, imaju daleko veću odgovornost za krivična dela koja počine i imaju daleko veću svest o značaju tih krivičnih dela koja rade.
Srbiji su danas potrebne promene i nada, a ne promenada, a mi smo danas imali promenadu želja, ideja i ambicija nekih ljudi koji u svojoj nezajažljivoj želji da dođu na vlast ne libe se bilo čega, pa i da prete da će Beograd biti polomljen i razoren, ako mi ne budemo reagovali na narodno nezadovoljstvo.
Gledao sam kako se Beograd ruši i lomi i kako gore strane ambasade i video sam one koji stoje na bini i gledaju kako gori američka ambasada, pa samo par meseci ispred te iste ambasade kako čekaju da se rukuju sa ambasadorom. To je u kontekstu ovog pomeranja svesti u pravcu evropskih integracija.
Jednom prilikom sam ovde govorio da Beograd zna kako izgleda kada se ruši, zna i Kruševac, i Čačak, i Kraljevo i Leskovac, ali znaju i ti gradovi da se odbrane od takvih rušilačkih i nasilničkih akata. Dok god u ovom parlamentu postoji stabilna parlamentarna većina, Vlada je dobila mandat od te većine da obavlja svoj posao najbolje što zna da radi.
Postavljano je pitanje gde je novac za penzije od strane ljudi zarad čije vlasti su penzioni fondovi bili tako temeljno ispražnjeni i to je vrhunac političke bestidnosti koje sam danas bio svedok u ovoj sali. Znate, nisam ovde da patim sa građanima Srbije. Saosećam sa patnjom.
Ali, šta će imati građani Srbije ako Mirko Cvetković kao predsednik Vlade pati zajedno s njima? On je ovde da rešava probleme koji stvaraju patnju i uznemiruju građane. Vlada Republike Srbije je preuzela odgovornost za upravljanje ovom zemljom, a ne za vladanje. Znam da ima političkih stranaka koje vršenje vlasti doživljavaju kao skup privilegija, a ne kao odgovornost. Ali, dok god ova parlamentarna većina upravlja ovom zemljom, vršenje vlasti isključivo će podrazumevati odgovornost, a nikako i nikada privilegije.
Svako onaj ko misli da je vršenje vlasti privilegija, može odmah, što se mene tiče kao poslanika, da spakuje stvari i ide kući, jer za takvoga neću glasati, niti ću mu dati svoj glas, ni kao narodni poslanik, niti ću mu dati svoju podršku u poslu kojim se bavi.
Bilo je danas mnogo pesimističkih tonova. Čuli smo rečenicu da je sve propalo, da ništa u ovoj zemlji ne valja, da ne vredi ni sejati, ni žeti, ni orati, ni kopati. Znate, poručujem takvima da stave kao stranački simbol pticu kukavicu i da uzmu Cecinu himnu "Kukavica" kao sopstvenu himnu, pa nek idu kući i neka kukaju do mile volje.
Ali, nemojte da plašite građane i nemojte da pričate građanima kako teško žive. Znamo svi mi kako građani teško žive. Ne živim na Marsu, živim u Kruševcu. Idem na pijacu, znam koje su cene na pijaci, znam probleme s kojima se moji sugrađani suočavaju.
Srećem se sa ljudima koji žive u ovoj zemlji i oni mi te probleme iznose, a ja pokušavam da te probleme rešim, i kao narodni poslanik, a pokušavam da utičem i na Vladu Republike Srbije da nekada brže i efikasnije rešava te probleme.
Pričao sam ovde o pokretnim stepenicama, ne u nekom pejorativnom tonu, o drugoj situaciji sam pričao o pokretnim stepenicama. Naime, kada odete u inostranstvo, kada građani Srbije odu u inostranstvo, recimo u Ameriku, kad se građani Srbije voze pokretnim stepenicama, sa desne strane stoje oni koji su umorni, iznemogli ili bogzna kakve probleme imaju, oni se lagano drže za onaj gelender i polako te stepenice idu.
Leva strana pokretnih stepenica je ostavljena za one koji žure, koji preskaču po dva stepenika. Kada dođu kod nas u Kruševac, u Beograd, u Niš, u Kragujevac, ti isti ljudi se voze na pokretnim stepenicama na takav način da se s obe ruke drže s leve ili desne strane ili najčešće u paru, jedan pored drugoga, lepo ćaskaju dok se voze, bez obzira što iza njih stoje ljudi koji bi da preskoče po dva-tri stepenika i da protrče kroz te pokretne stepenice.
Znate, pustite one ljude koji veruju u bolje sutra, koji trče uz pokretne stepenice da trče, nemojte ih zaprečavati rukama i nogama jer to upravo čujem i vidim u diskusijama nekih opozicionih stranaka kada su danas ovde govorili.
Posebno ću apostrofirati potrebu da Srbija bude društvo znanja, jer samo društvo znanja je i društvo prosperiteta. Intelektualci imaju taj najčasniji posao da nekada budu u velikoj manjini kada ubeđuju građane u ispravnost svojih stavova. U Srbiji biti intelektualac često znači i biti izložen represiji i preziru okoline, zbog toga što imate viziju, ideale koje većina ne deli.
Kada se ti ideali, a tako je bilo i sa evropskom Srbijom, nametnu kao većinski ideal građanima ove zemlje, ne osećam ponos što sam bio u pravu kada niko nije bio u pravu i što sam verovao u tu ideju, naprotiv, drago mi je što ti ljudi veruju u tu ideju, ali ne smatram da je ta ideja ostvarena samom verom tih ljudi.
Naprotiv, ostvarenje te vere zahteva mnogo rada da bi se ta ideja ostvarila. Ponekad je zaista teško nešto ostvariti. To što mi želimo da ostvarimo, a što je teško, zahteva nekada sate, nekada dane, nekada mesece, a nekada i godine mukotrpnog rada.
Ono što je nemoguće, zahteva isto to, samo malo više. E, pa hajde da kao Vlada i kao parlamentarna većina napravimo taj korak više, da ono što nekima sada izgleda kao nemoguće, pokažemo i u septembru i u oktobru da je moguće, i to već ove godine.
Hajde da onaj evropski svetionik, koji je upalio dr Zoran Đinđić, bude jedini svetionik koji srpski brod vodi u moru onih šarenih svetionika, koji su u stvari samo stranputice. Hajde da pokažemo da ovaj naš grb znači "Samo sloga Srbina spasava", a ne "Samo stiropor Srbina spasava".
Hajde da pokažemo svima u ovoj zemlji da je Vlada Republike Srbije u stanju da ostvari taj veliki korak, što je veoma značajno za Srbiju u ovoj godini, a koji se zove status kandidata i dobijanje te kandidature, i da pokažemo da je to ostvarljivo i izvodljivo, ali ne uz neku basnoslovnu skupu cenu, već uz realnu cenu.
Ono što ću za kraj kazati, apsolutno sam uveren da svi ovi ljudi ovde koji sede preko puta mene, koji su kandidati za ministre, uključujući i predsednika Vlade, na kraju svog mandata, a ja ću učiniti maksimum da taj mandat bude u punom iznosu od četiri godine, siguran sam da ti ljudi ono što urade, neće natovariti na leđa i negde odneti posle svog mandata.
To ostaje građanima ove zemlje, to ostaje kao svedočanstvo i o nama koji smo glasali za ovu vladu i o vremenu u kojem smo živeli, ali pre svega u našoj veri u ovo što sada govorim.
Apsolutno sam uveren da će biti ovo vreme možda teško i praćeno poteškoćama, ali će to biti vreme kada ćemo uraditi jedan ogroman, veliki posao, koje će naše generacije koje dolaze posle nas pamtiti kao značajan iskorak ka evropskim integracijama i hajde da toj našoj deci ne ostavljamo breme prošlosti i breme sadašnjosti, već da ih rasteretimo da bismo mogli da živimo kao normalan narod.

Ne želim da repliciram bilo kome u ovoj sali, ali samo sam kazao da svi oni koji su činili ratne zločine, moraju da budu na mestu gde se deli pravda, kako god se to mesto zvalo danas u svetu. Nikada nisam kazao da je iko proglašen krivim, niti sam ikoga proglasio krivim. Niti sam sudija, niti sam tužilac, niti sam porotnik u tom sudu.
Ali, šta hoću da kažem onima koji ne umeju da čuju ono što im govorim? Neka bar nauče da čitaju i neka pogledaju stenogram onoga što sam kazao. Nije teško, azbuka ima samo 30 slova.
Ono što želim da kažem za kraj, svaki čovek, ako je normalan, ima samo jednu jedinu ambiciju – da njegova deca žive bolje nego oni. Apsolutno sam uveren da naša deca ne mogu baš dobro da žive u trenucima dok idu u crkvu da se pričeste, a iza njih stoje "Škorpioni" koji su toj istoj deci pucali u leđa.
Apsolutno sam uveren da ni naša deca u Bratuncu ne mogu da idu mirno u školu, a da u njihovom komšiluku žive oni koji su pobili njihove očeve. Ali, ruka pravde je možda za neke kratka, za neke duga, ali apsolutno vas uveravam da je pravda dostižna, kako za žrtve tako i za dželate.
Nisam tu bilo kome da sudim, uskršnji je post. Postoji jedan mnogo pravedniji sud, a u njega verujem. Svi ćemo se naći na njemu - i dželati i žrtve. Ali, dok ne dođemo do tog suda, hajde da učinimo da što manje dželata bude među nama i da ih pošaljemo gde im je mesto. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, mislim da smo juče izneli dovoljno razloga zbog čega treba ili ne treba podržati ovaj amandman i zbog čega treba glasati na ovaj način kada je reč o zakonu.
Svakako da to ne ulazi u neka demokratska načela i demokratske principe. Demokratska načela i principi ne važe samo za Vladu, već i za političke stranke. Bili smo svedoci da jedan poslanik nije bio zadovoljan radom svoje stranke, pa je video kako je prošao kada je kritikovao rad svoje stranke.
Mislim da u ovom sazivu Vlade, u ovom sazivu Parlamenta, svako ima pravo na svoje mišljenje, ali je Vladi u Srbiji, kao i u drugim državama, potrebno određeno jedinstvo i ispoljavanje tog jedinstva i u javnosti i u javnim nastupima.
Uostalom, ovi koji se pozivaju na demokratske principe, neka pogledaju poslovnik o radu nekih drugih vlada, neka pogledaju poslovnik o radu, recimo, ruske vlade, neka pogledaju poslovnik o radu vlada Evropske unije, neka pogledaju zakone koji prate rad tih vlada, pa će videti kakva su demokratska dostignuća, demokratska pravila i demokratski principi u nekim drugim državama. Zahvaljujem.