Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene kolege narodni poslanici, ako se neko prepozna u mojim rečima da u svojoj političkoj biografiji i svojoj političkoj prošlosti ima nečega zbog čega treba da bude zabrinut, da se stidi i da bude predmet istražnih radnji, onda je to njegov problem, a ne moj. Zahvaljujem.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi i poštovani građani Srbije, kada smo danas slušali predstavnike određenih političkih stranaka u ovom visokom domu, čuli smo dva vida kritike o ovom zakonu. Prvi se tiče procedure. Drugi se tiče suštine ovog zakona.
Član sam Odbora za saobraćaj i veze i imam obavezu, istine radi, da odgovorim na neka pitanja i neke postavljene dileme koje smo čuli u današnjoj raspravi. Prvo, kada je reč o kvorumu na Odboru za saobraćaj i veze, kvorum nismo imali dva puta, ne zato što se vladajuća većina plaši da raspravlja o nečijoj inicijativi, već zbog toga što dva člana Odbora iz vladajuće većine tog trenutka nisu bila u Srbiji.
Obaveza da vladajuća većina obezbedi kvorum na odborima – to je stav opozicije, a ne vlasti. Ne želimo da izgledamo neozbiljno i zato nismo imali kvorum iz tih razloga. Čim je kvorum obezbeđen, o inicijativi, a ne o amandmanima Zaštitnika građana raspravljalo se na tom odboru.
Razumem nezavisne medije. Razumem nevladine organizacije. Razumem zainteresovanu stručnu javnost. Razumem i samoproklamovane stručnjake te stručne javnosti koji nisu u obavezi da poznaju proceduru, procedura je često samo birokratsko pitanje za obične građane. Važna je suština. Ali, državni činovnici, oni koji obavljaju posao u ime građana Srbije, oni koji primaju platu od Republike Srbije, moraju taj posao da rade u skladu sa zakonom. To važi i za poslanike. To važi i za Zaštitnike građana.
Istine radi, Zaštitnik građana nije podneo amandmane, nego inicijativu. To je tehničko pitanje. O toj inicijativi, u formi amandmana, raspravljao je Odbor za saobraćaj i veze. Jedan amandman je Odbor za saobraćaj i veze prihvatio. Drugu inicijativu, u formi amandmana, taj odbor nije prihvatio. To je puna istina o inicijativi Zaštitnika građana.
Želim da kažem još nešto o kritici ovog zakona, sa aspekta njegove suštine. Česta je praksa u Republici Srbiji da određene političke stranke sa pozicije straha, širenja straha i panike među građanima, kritikuju određenim zakonom. Tako je ovaj zakon nazvan zakonom o prisluškivanju.
Jako rano sam naučio da čitam. Jako dobro znam azbuku i svih 30 slova. Nigde se u ovom zakonu ne pominje reč prisluškivanje. Naravno, prisluškivanje se javlja onima koji znaju kako su koristili bezbednosne službe u vreme kada su bili na vlasti. Imam puno poverenje, pre svega, u svoje kolege iz Odbora za odbranu i bezbednost. Oni su, pre svega, nadležni da sprovedu parlamentarnu kontrolu u službi bezbednosti u ovoj zemlji. Verujem da su oni dorasli tom zadatku i da su dorasli tom poslu. Oni umeju da stave službe bezbednosti u odgovarajuću parlamentarnu kontrolu na odgovarajući demokratski način, kako to nalaže Ustav ali i Poslovnik Narodne skupštine.
Podvlačim, postoje političke stranke koje vole i žele da plaše građane. Samo ću vas, poštovani građani Srbije, podsetiti na nekoliko zakona koje smo doneli u ovoj Skupštini i na argumente kojima se služila ili bar deo opozicije služio. Kada smo dobili beli šengen kazali su – jeste, dobili smo beli šengen, daćemo komad teritorije Srbije! Kada smo raspravljali o zakonu o nadležnostima Vojvodine, rečeno je – za godinu dana će se Vojvodina otcepiti i to će biti nezavisna Republika.
Ko misli da lažem i objavljujem javnost mogu da mu pročitam stenografske beleške sa svih sednica, jer jako veliki deo vremena provodim u biblioteci Skupštine Srbije, a u njoj se čuvaju naše izjave, u vidu pisanog svedočanstva, kao hronike, onoga što smo govorili i radili.
Ispred DS nemam razlog ni zbog čega da savijam glavu i da gledam u pod kada se budu citirani dokumenti i govori narodnih poslanika iz redova DS. Mi nikada nismo plašili građane, ali se nismo libili da kažemo istinu. Nikada nismo sejali lažnu paniku i strah da će se zbog sporazuma koji potpisujemo sa EU Srbija morati odreći dela svoje teritorije, kao što su neki kazali. Danas ti isti kažu ovo je zakon o prisluškivanju i zbog ovog zakona BIA će moći neovlašćeno bilo koga da prisluškuje.
Istine radi, ja ću citirati član ovog zakona koji govori šta su dužnosti operatera i šta su dužnosti operatora.
Čisto, jedno pojašnjenje – operator je svako ko se bavi poslovima između ostalog i mobilne telefonije, a operater je lice koje radi za određenom spravom, kompjuterom, računarom ili nečim drugim, koje učestvuje u emitovanju tog signala i koje učestvuje u telekomunikacionom saobraćaju.
Istine radi citiraću i Ustav Republike Srbije, član 41. koji kaže: ''Tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja je nepovrediva.'' To kaže Ustav Republike Srbije kao najviši pravni akt ove zemlje.
Sada ću da uporedim elektronski vid komunikacije i korišćenje mobilnog telefona sa slanjem telegrama.
Kada meni i bilo kom od vas narodnih poslanika gospođa Slavica Đukić-Dejanović pošalje telegramom obaveštenje da je zakazana sednica Skupštine, kod mene u Kruševac dođe poštar i kaže – ej, pisala ti predsednica Skupštine, i kaže imaš sednicu Skupštine! On već unapred zna šta piše u telegramu, on ne samo da zna ko mi ja pisao i kada mi je pisao, i kada mi je poslao telegram, i odakle je mi je poslao telegram i da ću primiti telegram, on čak zna i sadržinu tog telegrama. Da li je to po Ustavu, koji kaže da je ''tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja nepovrediva''? Naravno da nije.
A, pitam sad vas, narodne poslanike opozicije, pre svega, da li znate koliko se u Srbiji čuva uvid u slanje i prijem telegrama koje vi možda pošaljete? Možda nekom čestita slavu, možda nekom izjavite saučešće. U tom telegramu su navedeni: ime i prezime primaoca, adresa, adresa pošiljaoca, datum vremena kada je poslat taj telegram, datum kada je telegram uručen. Da li iko zna koliko se u arhivi pošte taj telegram čuva? Niko. Ali, nekima smeta, jer će se takvi podaci čuvati o ostvarenom saobraćaju putem mobilne telefonije i putem interneta.
Da ne govorim o pismu. Kada pošaljete preporučeno pismo, takođe, ostaje prijem tog pisma zaveden, kada je pismo poslato, kome je poslato, ko ga šalje, gde ga šalje i to nikome ne smeta. Naravno, danas je, u eri globalnih komunikacija, mnogo češći vid komuniciranja među ljudima mobilnim telefonom, pa internetom, nego pismima i telegramima. Zar Ustav treba da štiti samo elektronsku komunikaciju. Lično mislim da je ovaj član zakona napisan u skladu sa Ustavom.
Poznato vam je ja sam jedan od članova i osnivača narodnog pokreta "Otpor". "Otpor" je formiran kao organizacija koja je ustala u odbranu univerzalnih ljudskih prava i sloboda. Deset godina posle 5. oktobra ništa se u mojoj svesti nije promenilo, ništa se u mom političkom delovanju nije promenilo da bih ja sada donosio neki zakon zbog kog ću morati da se stidim što se taj zakon donosi i da kažem – izneverio sam svoje zalaganje za univerzalne ljudske vrednosti, za univerzalne ljudske slobode i prava. Naprotiv, pravo na bezbednost je, takođe, jedno od neprikosnovenih prava koja su garantovana i Ustavom i drugim aktima, pa i međunarodnom Poveljom OUN.
Ovaj zakon je svakako u skladu sa evropskim preporukama i iskustvima. Vas ću pitati, narodni poslanici i drage moje kolege, nije li na teritoriji južne srpske pokrajine, na našem Kosovu i Metohiji, jednom ništavnom deklaracijom proglašena nezavisnost? Nije li Savet za nacionalnu bezbednost kazao da je ta ništavna proglašena nezavisnost pretnja po bezbednost, pretnja po ustavni poredak Republike Srbije? Jeste! I tu ćete se svi složiti, da je to pretnja po bezbednost i ustavni poredak Republike Srbije.
Ima li ko u ovoj sali da misli drugačije? Naravno da nema. Ima li pravo država Srbija da svoj bezbednosni aparat stavi u službu svih građana? Naravno da ima. Imaju li to pravo sve druge evropske države? Imaju.
Bilo je na Odboru za bezbednost, ali bilo je i na Odboru za saobraćaj i veze, reči o iskustvima Velike Britanije.
Građani Srbije, vas ću podsetiti, a to moje kolege poslanici verovatno znaju, u Britaniji je bio jedan čuveni slučaj Meloun, gde je jedna profesorka tužila Ustavnom sudu Velike Britanije svoju bezbednosnu službu, zato što su objavili njene mejlove, adrese kome ih je slala, vreme, podatke, ko je te mejlove dobijao, primao i čitao. Naravno, dobila ih je na Ustavnom sudu. U istoj toj Britaniji četvorica terorista su probala da podmetnu rance sa eksplozivom u podzemnu železnicu. Sva četvorica su, zajedno sa svojim saradnicima, pohapšeni zahvaljujući tome što je operator sačuvao sve podatke o ostvarenoj elektronskoj komunikaciji. To predviđa i naš zakon.
Naš zakon, još jedanput, podvlačim i ponavljam, nije zakon o prisluškivanju kao što to neki žele da vulgarizuju. Ovo je zakon koji kaže da je operator dužan u pogledu zaštite zadržanih podataka da ih naročito obezbedi, da su zadržani podaci istog kvaliteta i podvrgnuti istim merama bezbednosti zaštite kao i podaci u elektronskoj komunikaciji, da su zadržani podaci zaštićeni na poseban način od slučajnog ili nedopuštenog uništenja, slučajnog gubitka ili izmene neovlašćenog ili nezakonitog čuvanja, obrade, pristupa ili otkrivanja. Ovde nema ni govora o prisluškivanju telefona. Ovde se samo podaci o ostvarenoj telefonskoj komunikaciji čuvaju godinu dana. Ako neko želi da pristupi tim podacima mora u skladu sa Zakonom o krivičnom postupku da traži od nadležnog suda. To mora da uradi i u skladu sa Ustavom Republike Srbije, kao najvišim pravnim aktom ove zemlje.
Nemojte plašiti građane da će neko neovlašćeno ulaziti u sadržaj ostvarene komunikacije. To nije tačno. To može da se radi samo ako to naredi sud.
Sada se postavlja pitanje, koliko mi poverenja možemo imati u BIA da neće napraviti zloupotrebe. To je pitanje koje se otvara u našu ličnu dilemu, da li mi verujemo našim kolegama u Odboru za bezbednost da mogu da stave pod parlamentarnu kontrolu službe bezbednosti.
BIA nije isto što i državna bezbednost Republike Srbije od pre deset godina. To je bio aparat gde vas je na šalteru za naručena politička ubistva političkih protivnika čekao čovek u policijskoj uniformi, a vi ste mogli da mu naručite ubistvo bilo kog političkog protivnika ili oponenta, njegovu likvidaciju, kompromitaciju i eliminaciju, zahvaljujući poziciji moći. To nije više ta služba bezbednosti. BIA je danas bezbednosni aparat koji uživa najveće poverenje u svetu.
Podsetiću vas, najveća zaplena kokaina u svetu, prošle godine, urađena je naporima BIA. Dobili smo dobre vesti, pre neki da, iz Brisela i Evrope zahvaljujući angažovanju BIA u hapšenju ratnih zločinaca.
Nedavno su uhapšene ubice Zorana Đinđića u Zagrebu, između ostalog, zahvaljujući angažovanju BIA.
Nisam advokat BIA, niti je to bilo ko od nas u ovoj sali, jer BIA nema potrebe da ima svoje advokate u parlamentu, niti da ima svoje privatne poslanike.
Teorija zavere, gde se mnogima javljaju Čvorovići, jeste oduvek bila prisutna u Srbiji. Ali, kada stanete pred ogledalo, kada čovek ujutru stane mirne savesti pred ogledalo i kada se pogleda u to ogledalo i kada pogleda šta je sve radio, tada može jasno sebi da postavi pitanje – ima li u mom delovanju ičega čega bih mogao da se stidim?
Ja kada stanem pred ogledalo ne vidim bilo šta u svojoj prošlosti čega bih mogao i morao i trebalo da se stidim. Ovaj zakon će to biti najmanje.
Osvrnuću se delom i na pitanja procedure donošenja ovog zakona. Tačno je da se ovaj zakon donosi po hitnoj proceduri, možda je i bolje da je bilo više vremena za donošenje ovog zakona, možda bi bilo bolje da imamo više vremena, možda, kad govorimo uopšte o proceduri ko treba da ima uvid u podatke, treba da imamo i podsećanje kako je izgledalo kada je BIA pratila vođu jedne organizovane kriminalne grupe, koji je pravosnažno osuđen i nalazi se na izdržavanju kazne zatvora od 12 godina, kako je izgledalo kad je to povereno sudu da nalog da za njegovo slušanje. Sudija Vrhovnog suda koji je, takođe, pravosnažno osuđen na veliku kaznu zatvora, lično je pozvao prvooptuženog u zatvor i kazao, sve nas slušaju, svi smo na merama, imaju transkripte naših razgovora. Zašto neko ne kaže, treba li, možda, i takvom sudu da verujemo?
Naravno, mi imamo reformisano pravosuđe i nemamo više, nadam se, takvih sudija koji će ukaljati sudijsku profesiju i sudijsku čast. Ali, kako izgleda procedura kada BIA traži podatke – danas se, recimo, evidentira da je neka bezbednosno interesantna ili bezbednosno opasna ličnost po bezbednost Srbije ušla na teritoriju Srbije, i on će, zahvaljujući angažovanju nekih političkih stranaka, koje dobacuju sada, Srbiju moći da pređe za šest sati, za četiri sata, ne zato što ste pravili autoputeve, nego zato što ste jedan drugi posao radili.
Sada će taj čovek ući na teritoriju Republike Srbije i onda ćemo mi tražiti od suda da se dozvoli njegovo praćenje, onda će to morati da se zavede, da se sprovede, da se odradi, on će za četiri sata, možda, već, napustiti Srbiju, obaviti posao za koji je ovde došao, najčešće nečastan, a mi ćemo ostati uskraćeni za podatke s kim je komunicirao, kako i zašto.
To su razlozi za brzinu delovanja nekada kada je reč o bezbednosti zemlje. Podvlačim, Savet za nacionalnu bezbednost je samoproglašenu nezavisnost Kosova proglasio jednim od najvećih bezbednosnih rizika po Srbiju. Mi, kao narodni poslanici, moramo voditi računa o pravima i slobodama građana, ali moramo voditi računa i o bezbednosti tih građana. Jer, to su dva neodvojiva prava.
Ne sme ovo da bude izgovor za bilo koju ili bilo kakvu nezakonitost i ne sme da bude izgovor za bilo kakvu aktivnost van zakona. Ali, podvlačim i ponovo ponavljam, ovim zakonom se ne dozvoljava prisluškivanje. Građani Srbije, ovim zakonom se bezbednost zemlje uređuje na način na koji treba da se uređuje. Ovo nije zakon koji se tiče bezbednosti zemlje. Ovo je zakon o elektronskim komunikacijama.
I samo se u jednoj odrednici ovog zakona, u članu 130, definiše kada, ko, kako i na koji način može da pristupi sadržaju ostvarenih elektronskih poruka ili saobraćaja, ali isključivo u skladu sa Ustavom i na osnovu odluke suda. Ko drugačije tvrdi, obmanjuje javnosti i plaši građane i radi jedan za građane nečastan posao, a sebe udaljava na sledećim izborima od ove sale. Zahvaljujem. (Aplauz)

Da ne bismo otvarali replike, koristiću vreme Poslaničke grupe DS.
Dakle, istine radi, malopre sam kazao kako je sazvan Odbor za saobraćaj i veze i zbog čega nismo dva puta imali kvorum, kao i zbog čega je iz trećeg puta Odbor za saobraćaj i veze raspravljao o inicijativi Zaštitnika građana. Neću da ulazim ovde u pitanje ''može li koza da čuva kupus''. Ako iskače sa ulice verovatno da ne može, ona je verovatno tamo naučila da ''kraducka'' kupus.
Moram opet da postavim pitanje – ko u ovoj zemlji kontroliše rad bezbednosnih službi? Odbor za bezbednost. Ako šef poslaničke grupe, jedne političke stranke, nema poverenja u svog člana Odbora za bezbednost, ako misli da je nesposoban, da nije dorastao tom poslu, neka ga promeni ili neka sam obavlja taj posao, ali nemoj svoje unutarstranačke borbe, sa svojim kadrovima, da vodi u ovoj sali, to neka radi na partijskim sastancima. Apsolutno sam uveren da članovi Odbora za bezbednost imaju snage, kapacitet i mogućnosti da obave posao za koji su dobili mandat u Odboru za bezbednost.
Nedavno smo imali jednu neprijatnu situaciju da je lider jedne političke stranke napadnut na ulici. Posle napada lider te političke stranke na suđenju je izjavio: ''Mene ne interesuje ko me je udario, mene interesuje pozadina napada na mene! Mene interesuje s kim je komunicirao čovek koji me je udario, s kim je telefonirao, s kim je obavljao komunikaciju, ko mu je davao instrukcije!'' Da smo imali ovaj zakon, imali bismo listing telefonskih poziva koje je taj napadač obavio neposredno pre napada na lidera političke stranke, imali bismo pohranjene podatke s kim je godinu dana unazad komunicirao, i sud bi u skladu sa Zakonom o krivičnom postupku u propisanoj proceduri tražio te podatke od operatera, dostavio ih nadležnim institucijama i mi bismo znali da li ima političke pozadine ili ne. Eto praktičnog primera zašto je ovaj zakon dobar.
Neću da otvaram replike i ulazim u to šta kaže državni sekretar Ministarstva pravde i odakle njemu ta saznanja, ali već kada pozivamo i kad se pozivamo na informacije državnog sekretara, pa, ne kaže li, možda, taj državni sekretar da je neko, ko, kao mali, očigledno, nije imao prilike da se igra sa onim malim električnim vozom, pa je kao odrastao nabavljao lokomotive preko butika, nije li taj bio na direktnoj vezi sa nekim ljudima koji vode narko-klan i koji se zovu Šarići? Zašto neko o tome ne progovori, malo, kad se, već, poziva na razne informacije?
Zašto neko ko se poziva i citira državnog sekretara Ministarstva pravde, ne citira ga u tom slučaju, pa ne kaže – pa, nije li taj Šarančić sve nas pravio u ovoj zemlji "somovićima" i nabavljao neke lokomotive preko butika, a onda plasirao novac preko nekog Darka Šarića u kriminalne aktivnosti?!
Pa, neka izađe, pa, neka se pohvali tim podatkom, tom činjenicom, neka na osnovu tih podataka citira državnog sekretara u Ministarstvu pravde. Pa, kada to uradi, onda, neka se seti one stare poslovice – mnogo je lakše prihvatiti se lakog bremena samo osude, a odbaciti teško breme osude drugih, i mnogo je lakše biti takav čovek, nego biti čovek koji večito traži trunku u očima drugih, a ne vidi balvane natovarene na sopstvena leđa! Zahvaljujem vam. (Aplauz)

Svakako ću koristiti vreme poslaničke grupe.
Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, da ne znam da je Franc Kafka umro 1927. godine mislio bi da je čovek vaskrsao, da sedi u ovoj sali i sprema materijal za neki nov ''proces''.
Ali, građani Srbije, još jedanput podvlačim, ne dozvolite da vas plaše, da vas zbunjuju! Ovo nije zakon o prisluškivanju. Ovo je zakon koji u jednoj svojoj tački striktno zabranjuje neovlašćeno prisluškivanje i neće biti nikakvog prisluškivanja telefona, i niko nema potrebe da bilo koga prisluškuje.
Neću, gospodo radikali, polemisati sa vama, niti sa vašim liderom u Hagu. Nadam se da će nekada doći, pa će sesti u ovu salu, ako ne ode kod Tome Nikolića biće tu kod vas, pa ću mu onda kazati sve što znam o neobjavljenim stenogramima, o onome što je zaboravio da objavi u svojim stenogramima u ova četiri toma. Počeću od šifre "magistar", pa nadalje, ali neću polemisati sa vama. Sačuvaću repliku kada dođe ovde.
Hoću da vas još jedanput zamolim, kada pričamo o institucijama države Srbije, ako su vam već puna usta poštovanja državnih organa, kao narodni poslanik poštujem sve državne organe, sve institucije. Parlament je institucija, predsednik Republike je institucija. Predsednik Republike Srbije nikada nije nikoga prisluškivao, niti je imao potrebe da to radi. On izađe na crtu, pobedi svoje političke protivnike, uđe ovde u salu, vi ustanete sa mesta, čestitate mu, on položi zakletvu i nema potrebe da se služi bilo čim drugim sem onim što mu je najbolje, da vas pobeđuje, a to je poverenje građana Srbije koje uživa na izborima. Hvala. (Aplauz)

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, a pre svega građani Srbije, pred građanima Srbije je da se opredele, a uglavnom to opredeljenje čine na izborima, da li će glasati za one koji probaju svaki zakon da vulgarizuju i da ih plaše, da unose paniku, nemir, nespokojstvo, brigu, zabrinutost i zebnju u srce građana ili će glasati za one koji umeju da donose zakon, a zakon sprovode.
Zakon je vrlo egzaktan, pogotovo kada ga urade na ovako kvalitetan način, u skladu sa evropskim preporukama i iskustvima evropskih država. Ovo nije zakon o BIA, to smo više puta naglasili u prepodnevnom delu izlaganja, ovo je zakon koji reguliše elektronske komunikacije, zakon koji predviđa postojanje Agencija za elektronske komunikacije. Nigde se u zakonom propisanim ovlašćenjima Republičke agencije za elektronske komunikacije ne pominje da će se ta agencija baviti prisluškivanjem telefona.
Znam da azbuka nije komplikovana, ima samo 30 slova, možda je nekima teško da pročitaju ono što piše u zakonu, pa vole da izmišljaju i to je njihovo legitimno pravo da na takav način brane zakon. Neki su vrlo brzo posle 5. oktobra ''legalizam'' zamenili ''legijalizmom'', pa su čuvali na vlasti Radeta Markovića i hteli da od Službe državne bezbednosti naprave ono što nisu uspeli. Danas Služba državne bezbednosti ne postoji, postoji BIA. Nigde u ovom zakonu ne piše da će BIA ili bilo koja služba bezbednosti prisluškivati telefonske razgovore. To je pokušaj manipulacije ne zakonom, već tumačenjem zakona.
Ovde se jasno kaže da će operator biti u obavezi da prati i utvrđuje izvor komunikacije, odredište komunikacije, utvrđivanje početka trajanja i završetka komunikacije, identifikaciju terminalne opreme korisnika, utvrđivanje lokacije mobilne opreme korisnika, ali nigde se ne kaže da će neko nekoga prisluškivati i slušati.
Ovde postoji termin – zabranjeno je zadržavanje podataka koji otkrivaju sadržaj komunikacije. Sadržaj komunikacije ostaje tajna.
Gospodine Krasiću, ne ''sveta tajna'', ostaje tajna u skladu sa jednom drugom svetinjom za DS, a to je Ustav Republike Srbije. Nadam se da je i za vas Ustav Republike Srbije svetinja i da je za sve učesnike u ovoj raspravi, kao i za sve poslaničke grupe Ustav Republike Srbije svetinja i da se prema toj svetinji ophode onako kako to rade političke stranke u drugim državama.
Član 41. Ustava Republike Srbije kaže: ''Tajnost pisama i drugih sredstava komunikacija je nepovrediva.'' Odstupanja su dozvoljena samo na određeno vreme i na osnovu odluke suda, ako su neophodna radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom. Zakon o krivičnom postupku Republike Srbije predviđa da se jedino uz odluku suda može ulaziti u sadržaj komunikacije.
Dakle, nemojte plašiti građane da je ovo zakon koji će ukinuti određene slobode i određena prava. To je obmanjivane. To je unošenje nemira i straha među građane i to je dokaz političke nemoći, jer onaj ko nema argumente, argumente mora da izmišlja. Kako će snositi konsekvence zbog toga? Pa, na izborima. To su isti oni koji su kazali – ostaćemo bez dela teritorije Srbije, ako pristanemo na beli šengen. To su isti oni koji su kazali – ako donesete Zakon o posebnim nadležnostima Vojvodine, tamo će za godinu dana biti proglašena republika.
Da li neko u Vojvodinu ide sa pasošem iz ove sale? Meni to nije poznato. To ste tvrdili prošle godine kada smo donosili Zakon o posebnim nadležnostima Vojvodine.
Kada ste govorili o nekim drugim zakonima, opet ste govorili da Srbija ispunjava ne znam kakve zahteve iz sveta. Niko se u Briselu, Parizu, Londonu, Berlinu, Moskvi i Vašingtonu ne budi sa jednom jedinom željom, kakav ću nov težak zahtev danas da postavim pred građane Srbije. Tamo se ljudi bude sa željom da sarađuju sa Srbijom, a mi se budimo sa željom da svakoga dana unapredimo kvalitet života u Republici Srbiji.
Ovim podižemo nivo bezbednosti. Ovim unapređujemo nivo elektronskih komunikacije i ovim zakonima ne remetimo Ustav i ne zadiremo u osnovna ljudska i građanska prava. Zahvaljujem. (Aplauz)

Bez namere da repliciram, uvaženom kolegi Dimitrijeviću, ali uz nameru da, istine radi, poručim građanima Srbije šta Evropa misli o našim naporima i našim nastojanjima ka priključenju u EU, imali ste prilike prekjuče da čujete i vidite.
Znam da ste duboko nesrećni zbog toga, iako tajite da već dugo niste na evropskom putu. Ne znam na kome ste vi putu, ali sam siguran da taj put koji nudite jeste sigurno put na kome ne možete da zalutate, jer on nigde ne vodi.
Put kojim ide Srbija je, očigledno, dobar put i to je kazala Evropa prekjuče. Znam da vama to ne odgovara i znam da vas to boli, i znam da svaki evropski zakon koji donesemo u ovoj zemlji, i svaka stepenica koju osvojimo na tom trnovitom putu ka Evropi nije samo uspeh Demokratske stranke ili koalicije Za evropsku Srbiju – već čitave Srbije.
A, što se tiče zakona i kvaliteta zakona, mi zakone donosimo tako, jer sam se kao član ''Otpora'' zalagao ne samo za ljudska prava i slobode, već i da vlast bude promenjiva kategorija, pa kada vlast postane promenjiva kategorija i da tada upravljanje zemljom, takođe, bude promenjiva kategorija. Moram da vas podsetim, DS ne vlada ovom zemljom, DS je preuzela odgovornost na osnovu poverenja građana, da sprovode reforme u ovoj zemlji.
Kada jednog dana budemo u opoziciji, mi ćemo poštovati ovaj zakon, jer mi zakone donosimo tako da nam budu dobri i kad smo na vlasti i kad smo u opoziciji. Mi se ne plašimo kvaliteta i primene zakona. I, ako me pitate čega se ja plašim, ja kao član "Otpora" i kao član DS jako dobro znam šta je to strah. Strah je ono što vidim u očima naših političkih protivnika kad neko najavi da će se u ovoj zemlji raspisati izbori, a on nije u stanju da prođe na izborima u Vrnjačkoj Banji, Aranđelovcu i nekim drugim mestima Srbije. E, to je strah, ono što vidim u očima svojih političkih protivnika kad stanemo na crtu. Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene kolege, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, ovde se ne postavlja pitanje da li ovaj zakon treba da razumeju nevladine organizacije, mediji, da li ovaj zakon treba da razumeju samozvani stručnjaci, eksperti. Ovde se radi samo o činjenici, da li postoji dobra volja da se ovaj tumači onako kako je napisano, da se tumači sadržina zakona onako kako taj zakon glasi ili postoji želja i namera da se biračima kaže – evo, i mi još uvek postojimo, pa ćemo sada mi da vam prevedemo šta je pisac, u stvari,  hteo da kaže ovim zakonom. I, sada, nemojte slušati i čitati ono što piše u zakonu. Nemojte verovati svojim očima, nemojte verovati svom mozgu, mi ćemo misliti za vas i mi ćemo kazati kako treba da mislite. I, mi ćemo vam kazati, poštovani birači, kakve sve strahove može da proizvede ovaj zakon.
Ponovo ponavljam, zarad onih koji nisu dobro razumeli, ovo nije zakon o prisluškivanju. Ovo nije zakon o presretanju. Ovo je zakon o elektronskim komunikacijama. A, u jednom članu tog zakona se kaže, da niko ne može zadržati presretnut razgovor, da niko ne može sadržinu tog razgovora staviti na uvid bilo kome bez odluke suda. I tu je Ustav jako egzaktan i tu je zakon jako egzaktan, a sve drugo je zla namera, pokušaj da se birači plaše, da se seje zebnja, strah. Ali, sejači straha, zebnje, sejači razdora uvek imaju i vremena za žetvu. A vreme za žetvu dođe na izborima i tada se nekima dešava da ne pređu cenzus u nekim izbornim jedinicama, na nekim lokalnim izborima, ali to nije briga građana ove zemlje, to je briga onih koji, kažem, seju strahove, a žanju nesreću. Hvala. (Aplauz)

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, kao što je kazala uvažena gospođa Grubješić, 11. jun ostaće upamćen kao loš dan za demokratiju grada Kruševca. Želim da grad Kruševac afirmišem na jedan mnogo bolji način u ovoj skupštini i da grad Kruševac u vestima bude na naslovnim strana po broju investicija koje dolaze u grad Kruševac, a ne po tuči u opštinskom parlamentu.

Nažalost, verbalno nasilje za govornicom Kruševačkog parlamenta pretvorilo se u fizičko nasilje i naš kolega Momčilo Duvnjak fizički je nasrnuo na šefa Odborničke grupe G17 plus, inače, uvaženog direktora Zdravstvenog centra u Kruševca, gospodina Kulića.

Istine radi, moram da podsetim, pre nekoliko godina, tada potpredsednik, sada već bivši član DS, fizički se razračunao sa jednim pacijentom u Rehabilitacionom centru ''Ribarska banja''. On je vremenom isključen iz DS i više nije član DS. Ali, baš, Momčilo Duvnjak je tog dana njegovu sliku i sliku premlaćenog čoveka pokazivao sa skupštinske govornice i osuđivao fizičko nasilje.

I, baš, zbog toga što zna šta je tada govorio o fizičkom nasilju van parlamenta, verovatno mora da bude svestan kakav je težak incident napravio u zgradi SO Kruševac. I, baš, zbog toga očekujem iste odgovore na ista pitanja koja je postavila gospođa Grubješić i od tužilaštva i od Administrativnog odbora.

Mi moramo poslati jasnu poruku iz ovog parlamenta – Srbijom neće upravljati onaj koji ima jače mišiće, poganiji jezik ili bolji snajper, već onaj za koga građani glasaju na izborima! A, građani glasaju na izborima za onog ko ume jezik argumenata i činjenica da suprotstavi jeziku nagomilane bahatosti i primitivizma. I to mora da bude odrednica u kojoj ćemo se u budućnosti profilisati kao ljudi koji su sposobni da vode ovu zemlju. Da li ste u stanju da jezik argumenata i činjenica suprotstavite jeziku nagomilane bahatosti i primitivizma ili niste i da li je država Srbija u stanju da na takav jezik, na odgovarajući način, odgovori? Zahvaljujem. (Aplauz)

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, naravno da je uvek herojski čin braniti svoju zemlju i naravno da svako ko brani svoju zemlju treba da bude odlikovan ako napravi herojski podvig kojim se suprotstavi neprijatelju, kojim se žrtvuje. Vazda su ljudi u Srbiji bili spremni da zarad slobode i tih uzvišenih ideala stanu na oltar mučeništva i na žrtvenik slobode. Bilo je toliko primera u našoj slavnoj prošlosti na koje sada mogu da se pozovem. Godine 1914, na bojni poklič kralja Petra Prvog Karađorđevića Oslobodioca, stotine hiljada mladića u Srbiji stali su na oltar mučeništva i zaslužili najveća ratna odlikovanja porazivši najveću vojnu silu u to vreme.
Ali, ne mogu uvek odlikovanja da se dodeljuju u ratu i ne može neko svoju zemlju da zaduži samo sa puškom u ruci. Hiljade Srba su dali nemerljiv doprinos ljudskoj civilizaciji. Koliko mi samo imamo naših predaka kojima se danas ponosimo a koji su i te kako proslavili ime Srbije bez puške u ruci? Oni nisu svetu nudili naše najveće mane kao naše najveće vrline, oni su zadužili kulturnu baštinu, civilizacijsku baštinu, napravili su dela kojima smo zadivili čitav svet. Naravno da te ljude treba odlikovati i naravno da takve ljude imamo danas i naravno da će takvih ljudi biti u budućnosti.
Uveren sam da mladi ljudi u Srbiji ne žele da budu ni heroji izgubljenih ratova, ni čuvari propuštenih prilika. Verujem da mladi ljudi ove zemlje smatraju da se pobede ne osvajaju više na juriš, nego se pobede osvajaju znanjem, pobede se osvajaju na sportskom polju, na takmičarskom polju nauke, kulture, umetnosti. Ljude koji dostignu takve nivoe da pobede na nekim svetskim takmičenjima svakako treba nagraditi, pa i odlikovati.
Šta kazati o policajcima, koji svakoga dana suprotstavljajući se kriminalu, pogotovo organizovanom kriminalu, rizikuju svoj život i staju u odbranu Ustava i ovog grba pred kojim svi stojimo a za koji su nekada neki heroji dali život i dobili velika ratna odličja? Naravno da tog policajca koji grudima staje pred pištolje naoružanih kriminalaca i nasilnika treba odlikovati.
Šta kazati o vatrogascima, koji uskaču u plamen i spasavaju ljudske živote? Pa, treba ih odlikovati.
Šta treba kazati o herojima rada? I njih treba odlikovati.
Ne mogu da delim mišljenje nekih poslanika u ovoj sali da učešće u ratu podrazumeva i učešće u ratnim zločinima. Od kad je rata, bilo je i ratnih zločina, ali ratnim zločincima ne pripadaju odlikovanja; ratnim zločincima pripada sud, osuda i prezir, pre svega pripadnika onog naroda iz kojeg sami potiču, a onda čitavog čovečanstva.
S druge strane, ratnim herojima koji su vaspitavani na primerima čojstva i junaštva, na rečima nezaboravnica, na delima naših predaka svakako pripada mesto među odlikovanim pripadnicima naših naroda.
Apsolutno sam uveren da Srbija, u svom opredeljenju za mir, u svom opredeljenju da sa svetom razmenjuje civilizacijske vrednosti, da se više nikad u ovoj zemlji ne vodi rat, treba, može i ima načina da sve svoje građane koji se istaknu određenim dostignućima na polju nauke, kulture, umetnosti nagradi, jer tako vaspitavamo buduća pokolenja i stvaramo uzore deci; da će uzori biti ti heroji mirnodopske Srbije; da će uzori biti i oni heroji ratnih Srbija, ali da nikada više uzori u ovoj zemlji neće biti ljudi koji pucaju na predsednika Vlade, da nikada više uzori neće biti oni ljudi koji su se obogatili na kriminalu, da nikada više uzori neće biti oni ljudi koji deci od 16 godina pucaju u leđa, da nikada više uzori u ovoj zemlji neće biti oni koji su se našli na optuženičkoj klupi zbog najsramnijih dela koja su počinjena ili oni ljudi koji izbegavaju pravdu plašeći se odgovornosti za ono što su počinili.
Ako želimo Srbiju kao normalnu, modernu evropsku zemlju koja će imati svoje mesto na civilizacijskoj karti sveta, u porodici evropskih naroda, naravno da ćemo potencirati one vrednosti koje svakako zaslužuju da budu i te kako označene kao vrednosti mladih ljudi.
Naravno da svako ko želi dobro ovoj zemlji i njenim građanima ne želi da ova zemlja učestvuje u bilo kakvom besmislenom ratu, u bilo kakvom besmislenom potezu. Naravno da niko ko sedi u ovoj sali i ko živi u ovoj zemlji ne smatra da zemlja ne treba da se brani kada je napadnuta, ali treba napraviti jasnu razliku i povući crtu između heroja koji su spremni da se žrtvuju za svoju otadžbinu i onih kvaziheroja koji su spremni da druge žrtvuju da bi oni bili proglašeni herojima.
U vreme velikih ratnih sukoba, kojih je bilo na našim prostorima, ljudi koji su se brutalno obračunavali sa pripadnicima drugih naroda vrlo su lako bili proglašavani herojima, pa su onda stekli pravo da se obračunavaju i sa pripadnicima našeg naroda …
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, podsećam vas na obavezu iz člana 103, dakle, o dnevnom redu.)
Da završim, ako želimo da vaspitavamo mlada pokolenja na pravim uzorima, onda oni koji ovu zemlju proslavljaju u miru treba da budu odlikovani, da posluže za primer mladim ljudima i budućim naraštajima. Oni koji su se ogrešili o zakon ne mogu biti proglašavani herojima i ne mogu očekivati odlikovanja, već samo sud, osudu i prezir. Zahvaljujem se.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici, a pre svega uvaženi građani, mene čudi ponekad da neke stranke koje se pozivaju na tradiciju srpskog naroda, na istoriju srpskog naroda, tako olako prelaze preko nekih vrlo egzaktnih istorijskih podataka i činjenica.
Dakle, medalja za revnosnu službu nije proizvod Demokratske stranke ili ove vlade. Ako neko pogleda pažljivije istoriju heraldike, istoriju ordenja i odlikovanja Kraljevine Srbije, videće da je medalja za revnosnu službu osnovana i ustanovljena 19. aprila 1913. godine. Dodeljivala se u dva stepena: zlatna medalja i srebrna medalja za revnosnu službu.
U objašnjenju kaže – dodeljivala se oficirima, podoficirima, vojnicima i građanskim licima za odanu i revnosnu službu, kao i za pomoć pruženu srpskoj vojsci tokom rata. Godine 1922. spektar zasluga za koje je mogla da se dodeli ova medalja je proširen, pa je medalja mogla biti stečena i za izvanredno i odano službovanje u mirnodopsko doba. Ova medalja se nosila o plavoj traci, ima je u svim vojnim muzejima Republike Srbije.
Samo ću vam pročitati ko je sve u srpskoj istoriji od poznatih Srba, a pre svega srpskih vojskovođa, imao ovu medalju. Sva četvorica proslavljenih srpskih vojvoda iz Prvog svetskog rata, Mišić, Petar Bojović, Stepa Stepanović, Radomir Putnik, imala su ovu medalju, jer su revnosno i odano vršili službu u Republici Srbiji, odnosno tadašnjoj Kraljevini Srbiji. Među ljudima koji su nosili ovu medalju, između ostalog, bio je i major Dragutin Gavrilović, čovek koji je oktobra meseca 1915. godine zadivio svet svojim govorom, a medalju je stekao tek kao komandant 12. pešadijskog puka „Car Lazar“ u Kruševcu, posle Prvog svetskog rata, za revnosno službovanje u 12. pešadijskom puku.
Medalja za revnosnu službu podrazumevala je mnogo širi spektar aktivnosti i mogućnosti dobijanja od odbrane i bezbednosti. Ona podrazumeva zasluge za odbranu i bezbednost jer je pre svega ustanovljena za oficire, podoficire i građanska lica koja su dala nemerljiv doprinos bezbednosti Kraljevine Srbije. Kasnije se došlo do zaključka da revnosna služba ne podrazumeva samo revnosnu službu na polju bezbednosti, već i na nekim drugim poljima i da takvu odanost Kraljevini, a danas Republici Srbiji treba nagraditi.
Ne vidim razlog zašto bismo sada mi izmišljali istorijske okolnosti, prekrajali srpsku tradiciju, prekrajali istoriju. Ako se neko već poziva na to da je tradicionalistička stranka, zašto sad želi da negira ono što je naše istorijsko nasleđe i zašto neko sada kaže da je ovo sprdnja sa tradicijom, ako ovo kažu činjenice?
Uostalom, ko ne veruje meni i mom izlaganju neka se prošeta do Vojnog muzeja na Kalemegdanu. Tamo se nalaze izložene sve medalje. Tamo ima i nekoliko primeraka medalje za revnosnu službu. Onoga kome je Kalemegdan daleko pozivam da dođe u moju kuću. Sticajem okolnosti, i moj deda, podnarednik Prve čete Prvog bataljona Desetog pešadijskog puka, nosilac je ove medalje.
Mislim da su potomci tih ljudi danas svesni koliko se ta medalja teško zasluživala i mislim da bi građani Srbije bili ponosni da nastavimo kontinuitet te medalje posle toliko godina, znači, posle prekida tog kontinuiteta, jer to nas povezuje sa našom prošlošću, ali pre svega da tu medalju delimo onima koji će biti zaslužni za našu budućnost. Zahvaljujem vam se.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene kolege narodni poslanici, dame i gospodo, ako neko ne zna zašto se dodeljuje medalja za revnosnu službu i ako neko ne zna šta je revnosna služba, ne može svoje neznanje apriori da nameće kao neznanje čitavog naroda. On svoje neznanje može da dopuni i nadomesti u biblioteci, muzeju ili istorijskim činjenicama i pojedinostima, ali mislim da svako danas, u 21. veku zna šta je revnosna služba i svako zna šta je kontinuitet sa srpskom tradicijom. Ne vidim nikakav problem da bude ustanovljena medalja za revnosnu službu i u 21. veku, jer svi jako dobro razumeju šta je revnosna služba.
Uostalom, na svim ovim ordenima o kojima smo govorili, koje smo ovde spominjali, od Karađorđeve zvezde do Medalje Miloša Obilića, piše jasno, kroz srpsku istoriju i tradiciju, zašto su dodeljivane. Na albanskoj spomenici je napisano – za vernost otadžbini 1915. godine. Na Medalji Miloša Obilića napisano je – za hrabrost Miloša Obilića. Tako je napisano i na Karađorđevoj zvezdi, zbog čega je ta zvezda dodeljivana.
Sada ću vam kazati, gospodine Nikoliću, pišu godine kada je dodeljivana Karađorđeva zvezda. Tri puta su menjane te godine. Idite do Vojnog muzeja, nije tako daleko, možete da uđete, da pogledate kako izgledaju Karađorđeve zvezde.
Dakle, mislim da medalja za revnosnu službu ima svoje mesto danas među srpskim medaljama i ordenima, da je to dobro rešenje i da nam predstavlja vezu sa srpskom tradicijom. Zahvaljujem se.

Interesantno je svako podsećanje u ovoj sali na srpsku tradiciju. Nekada ono dolazi od četničkih vojvoda koji su za vreme svog mandata bili u poziciji da kao četničke vojvode makar vrate grb sa krunom, da nemamo petokraku, a danas se ponašaju kao da patimo od kolektivne amnezije, kao da je to bilo u pretprošlom veku, kada su imali mogućnost da vrate srpska odlikovanja i odličja.
Pitali ste me malopre šta piše na Karađorđevoj zvezdi. Piše: „Za veru i slobodu, 1804. godina“. Vera u ideale i principijelnost jednog čoveka ogleda se tokom čitavog njegovog političkog delovanja. Borba za slobodu je nešto što je svojstveno srpskom narodu. Ali, ako neko kao četnički vojvoda zaboravlja da je bio četnički vojvoda pod petokrakom i da nije pokušavao da promeni ono što mu kao četničkom vojvodi smeta, kako će nekoga da ubedi da će sutradan da popravi, kao četnički vojvoda, nešto što će ova vlast da uradi, ako bude u poziciji, a teško da će biti?
Razumem nervozu harizmatičnih gubitnika, kojima nije svejedno što će Boris Tadić možda dodeljivati ordenje u još jednom mandatu i razumem nervozu onih ljudi koji možda ne mogu da prebole što su bili četničke vojvode, ali ne samo da nisu ni zidove ispravili, nego su bogami i temelje potkopali. Razumem nervozu onih ljudi koji danas ne mogu baš lako da prelome u svojoj glavi da Srbija ima svoj grb, svoju himnu, svoja tradicionalna obeležja, pa dobija i svoje ordenje. Ne želim da polemišem sa njima, jer takva polemika ne vodi nigde.
Da bi neko bio u poziciji da nešto popravi, mora prvo da se zapita da li je u stanju da popravi, jer nekada se iz želje da se nešto popravi izrodi želja da se nešto mnogo pokvari i to je posle nemoguće popraviti. Zahvaljujem se.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mi danas menjamo jedan zakon, i to je već treća promena zakona gde želimo da Povereniku, koga smo svi zajedno izabrali, damo mnogo veća ovlašćenja, da mu damo ovlašćenja da može da kažnjava one koji neće, ne žele, ne umeju, ne mogu ili jednostavno ne znaju da sprovedu zakon i da obavljaju posao za koji su izabrani.
Po ovom zakonu, Poverenik će moći da kažnjava i tu se sad već otvara rasprava koliko je ta kazna adekvatna i da li je ta kazna primerena, da li je primereno da se sve završi na novčanoj kazni ili možda treba pribeći i drugim kaznama, kao što određene poslaničke grupe predlažu udaljenje sa funkcije, a ne bi me začudilo da neko do kraja ove rasprave predloži i zabranu obavljanja javnog posla za funkcionera koji krši zakon.
Hajde da pogledamo šta zaista kaže zakon i šta zaista želi zakon da uradi kada je reč o ovoj oblasti. Snaga zakona, pre svega, leži u stvarnosti iz koje je taj zakon proizašao. U stabilnim društvenim okolnostima zakon obnavlja i popravlja društveni život postepeno i stalno, ali neizvršavanje je najveća opasnost za svaki zakon. Nekada u zakonu nije dovoljna volja države, potrebna je i volja naroda. Međutim, kada govorimo o zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja, mnogo je češće potrebna volja države jer volja naroda ovde postoji.
Odlike demokratske države, demokratskog društva, po kojima se jedno društvo tretira kao demokratsko, po kojima se jedna država tretira kao demokratska, leže između ostalog i u mogućnosti naroda, građana da koriguju državu, da utiču na državu da se ona popravi, da promeni svoj način ponašanja. Na kraju, odlika je demokratskih država da kada država dobije zahtev od građana tom zahtevu izađe u susret.
Mi ćemo ovakvim promenama zakona svakako to omogućiti. Ovde nije reč samo o novčanoj kazni. Novčana kazna ne treba da bude apriori predmet ove rasprave, i visina te novčane kazne, mnogo je važnija osuda koju će svako dobiti, ne i pred sudom za prekršaje. Sa određenim stepenom osvojenih građanskih sloboda mnogo će veća osuda biti od strane kompletnog javnog mnjenja (koje smo konačno u ovoj zemlji izgradili), mnogo će veća osuda biti, ne samo u ovom parlamentu i ovom zdanju, za onog čoveka koji ne želi da postupi po nalogu Poverenika.
Biće potrebno mnogo političke volje da sve segmente društva privedemo da funkcionišu na takav način da kada dobiju pitanje od Poverenika tom pitanju izađu u susret. Ali, ovde postoji jedna apsurdnost kritike ne samo od strane onih koji su bili u poziciji da donesu ovaj zakon kad su bili na vlasti, već i od onih koji sada kritikuju ovaj amandman u trenutku kada vladajuća većina pokazuje neospornu volju i želju da ništa ne sakrije od javnosti i da zakon primeni.
Želim da kažem još samo par reči i o Zakonu o odlikovanjima. Zakon o odlikovanjima je donet pre šest meseci i nekoliko nas narodnih poslanika već tada je kritikovalo određene odredbe ovog zakona, pogotovo nazive ordenja. Vidim da postoji određena nedoumica kada je reč o medalji za revnosnu službu kod određenih poslaničkih grupa i poslanika jer se mnogi pozivaju na srpsku tradiciju, a onda postavljaju javno pitanje – šta je to medalja za revnosnu službu i čemu ona služi?
Medalju za revnosnu službu nije ustanovila Demokratska stranka ili DOS, kao što je neko probao da imputira. Medalja za revnosnu službu je ustanovljena 19. aprila 1913. godine u ovoj zemlji. Dodeljivala se u dva stepena, zlatna i srebrna, oficirima, podoficirima i vojnicima, ali i građanskim licima za odbranu i revnosnu službu. Takođe, medalja se dodeljivala za pomoć srpskoj vojsci tokom rata. Godine 1922. proširen je spektar zasluga, pa se od tada medalja mogla steći i za izvanredno i odano službovanje u mirnodopsko doba. Ta medalja se nosila na plavoj traci. Mislim da ta medalja ima svoje mesto danas, kada je reč o srpskom društvu i kada je reč o građanima koji svoj posao obavljaju revnosno, ali nisu samo u vojnoj ili policijskoj službi.
Ovde se vrlo često od strane određenih poslanika pravi jedno čudno poređenje i izjednačavanje reči junak i heroj. Dužan sam da ukažem mojim kolegama koji ne razumeju razliku između reči junak i heroj da herojstvo i junaštvo potiču iz antičkog sveta, ali u antičkom svetu se jasno razgraničavalo šta je herojstvo, šta je junaštvo. Neki čak i danas izjednačavaju reč junak sa rečju heroj.
Po antičkom predanju, heroj je čovek koji je svestan svog herojskog podviga kad ga čini, svestan je svog žrtvovanja i svesno je spreman da svoj život položi na oltar otadžbine da bi napravio herojsko delo kojim će zadiviti ne samo sadašnjost, već i pokolenja. Junak je čovek koji nije svestan svog junaštva. Desi se ponekad u bici u antičkom svetu da čovek uzme koplje, jako zamahne tim kopljem, nesvestan koga gađa, i pogodi baš protivničkog vojskovođu i onda bude slavljen kao junak.
Molio bih da kada govorimo o junacima i herojima makar pravimo tu razliku, jer ne treba izjednačavati heroje i junake. Heroji su ipak na višem stupnju, jer su svesni svog herojskog čina, za razliku od junaka.
Za kraj moram da kažem da je možda došlo vreme da Republika Srbija konačno posle donošenja Zakona o odlikovanjima taj zakon i primeni, jer imamo dovoljno ljudi koji su se u proteklih pola godine, godinu dana i više godina unazad i te kako dokazali u borbi protiv organizovanog kriminala, u suzbijanju tog organizovanog kriminala. Imali smo rekordnu zaplenu kokaina, imali smo rekordne zaplene narkotika, imamo ljude koji zaista rade ozbiljno svoj posao samo za platu, samo za lični dohodak. Možda je došlo vreme da Republika Srbija tim ljudima makar na grudi stavi odličja i da kaže – evo, to su pojedinci koji su svoj posao obavljali savesno, požrtvovano, odgovorno, stručno. To su pojedinci koji su sebe isturili na oštricu organizovanih kriminalnih grupa, jer se nepokolebljivo bore protiv kriminala, jer je to jedna od odrednica koje su okupile ovu koaliciju kada se formirala Vlada Republike Srbije. Zahvaljujem.

Poštovana gospođo predsednice, uvažena gospođo ministarko, poštovani gosti iz Lebana, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, javio sam se po amandmanu ne da bih branio gospodina Ivanjija, koji je na sednici Parlamentarne skupštine Saveta Evrope u Strazburu, i on tamo nije otišao po nove instrukcije i nova uputstva već da bi tamo zastupao interese države Srbije.
Ali sam čuo jednu frapantnu izjavu prilikom ovih amandmana. Ovde se non-stop nama imputira da mi nešto radimo po diktatu zapada, po diktatu Evrope, da neko nama zadaje neverovatne domaće zadatke i teškoće postavlja pred nas, a onda ministar iz bivše Vlade javno priznaje da su oni taj stameni otpor svetskom novom poretku u stvari radili sve po diktatu. Kaže – nama naređeno, mi smo 2005. godine to tako uradili.
Prosto sam frapiran, nema ovde nikog iz DSS da to potvrdi ili demantuje. Zaista ne mogu da verujem da jedna ovakva politička grupacija, koja tako žestoko i energično pruža otpor ultimatumima i zahtevima, javno priznaje i hvali se da je 2005. godine radila po diktatu i ultimatumu.
To vreme je možda vreme koje je okarakterisalo tu Vladu, ova Vlada radi u skladu sa potrebama građana Srbije, a ovaj parlament pogotovo to zna da radi.
Mi ovaj zakon donosimo zbog toga što smo u prošlom sazivu imali agenciju koja nikada nije bila konstituisana. Znači, parlament Republike Srbije je doneo odluku o konstituisanju Agencije za poštanski saobraćaj, ona nikada nije bila formirana dok ova Vlada nije preuzela odgovornost i za taj posao. Mogu da uputim čestitke gospođi ministarki na tome što je konačno taj zakonski posao privela kraju za vreme svog mandata, odnosno početku svog mandata.
Današnji ovaj zakon ne donosi se da bi neko nešto prodavao, da bi neko trgovao i da bi neko nacionalna bogatstva i društvena bogatstva Republike Srbije izlagao na izvolte nekome iz sveta, ovaj zakon se donosi da bi unapredio kvalitet poštanskog saobraćaja.
Ne idemo u Evropu zato što nas tamo neko zove kićenom buklijom, ne idemo u Evropu zato što želimo da ispunimo nečije uslove ili nečije standarde, pre svega želimo da evropske standarde, evropske uslove napravimo ovde, a da li će to neko iz Evrope pre ili kasnije znati da vrednuje i ceni, to nije na nama da odlučujemo.
Nije nama cilj ulazak u EU samo da bismo zadovoljili formu da budemo u EU i ovaj zakon ne donosimo u tom kontekstu, ovaj zakon donosimo da bismo unapredili kvalitet poštanskih usluga i poštanskog saobraćaja u Srbiji, da bismo sprečili ponašanje po principu masni drumovi, siromašne livade i polja, već želimo da unapredimo jedan sektor, i to javni sektor, jedan resurs Republike Srbije da bude u službi svih njenih građana.
A zakon donosimo da bismo ga sprovodili, a ne da kao u mandatu prethodne Vlade od 2005. godine, gde se neko sada time javno hvali, zakon bude mrtvo slovo na papiru i donosi se odluka o formiranju agencije. Agencija se nikada ne formira, nikome ništa. Još se neko time javno hvali.

Poštovana gospođo predsednice, uvažena gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, ali pre svega građani Srbije, kroz ovu diskusiju o poboljšanju kvaliteta poštanskog saobraćaja i pružanja poštanskih usluga od strane nekih ljudi iz opozicije stalno provejava jedna briga, nestrpljenje šta će biti sa privatizacijom Telekoma i vidimo želju i žal što oni u tom poslu neće učestvovati i što oni neće učestvovati u jednom po njima visoko unosnom poslu.
Nema više u Srbiji visoko unosnih poslova na račun države, gde neko može da uzme proviziju. Mi sigurno nećemo vršiti privatizaciju Telekoma preko agencije koja se bavi uvozom polovne garderobe, niti ćemo Telekom prodavati preko butika koji nabavlja lokomotive.
Telekom će se prodavati onako kako propisuje država Srbija, kako zakoni ove zemlje propisuju.
Primećujem još neke tuge i žalosti u ovoj sali. Sada ću malo kao genije sporije govoriti, da bi oni koji nemaju taj božji dar mogli da uhvate beleške i da zapišu nešto od reči, pa ako treba organizovaćemo i dopunsku nastavu.
Vidim žal što će se privatizovati Telekom na jedan način, kako to treba da bude svuda u svetu, pa i u Srbiji, ali vidim i žal što određeni psiholozi više nisu psiholozi nego su predsednici države. Vidim i žal što nema dovoljno psihologa, što nema možda i doktora Dabića, pa se sada već upražnjava taj nedostatak psihoterapeuta.
Ali neću o tome da govorim, jer rasprava u ovoj sali treba da bude usmerena ne ka nedostatku medicinskog osoblja, psihologa, psihoterapeuta. Može neko da kaže da je problem i što je gospođa Slavica Đukić-Dejanović, koja odlično radi posao predsednice Skupštine, psiholog.
Mislim da psihologiju, i naše struke, i naše obrazovanja ostavimo za neke druge odbore, Odbor za zdravstvo ili neka druga mesta i trenutke, a da se ovde usredsredimo na jezik argumenata i činjenica. Činjenice su sledeće – Telekom još uvek nije prodat, niko ga nije prodao.
Resursima Republike Srbije ne gazduje se po principu robno-novčane razmene – ti meni jare, ja tebi jagnje, ti meni prase, ja tebi tele. Ovde se resursima države Srbije upravlja tako što se oni stave na tender, pa se izabere najpovoljniji ponuđač, taj nikako nije butik koji uvozi lokomotive i onda se kaže – izvinite, gospodine, da vidimo kakve su vaše reference za obavljanje tog posla.
Svako onaj ko misli da će se ne znam koliko novca od privatizacije Telekoma usmeriti na asfaltiranje seoskih udžerica, na kupovinu birača, na nenamensko trošenje para, grdno greši i kroz tu svoju raspravu sebe projektuje kako bi on vršio vlast u ovoj zemlji i šta bi on s tim novcem radio.
Razumem vas. Imate pravo da budete ljuti na građane Srbije koji vam nisu ukazali poverenje i što su neki resursi ove zemlje, hvala gospodu Bogu, preživeli neke vlade, pa će se s njima gazdovati onako kako se radi u domaćinskim zemljama, u domaćinskim kućama, tamo gde se pravila igre i pravila ponašanja znaju.
Oni koji imaju nečistu savest i koji su zabrinuti zbog nečega što se u prošlosti dešavalo mogu slobodno taj svoj strah da iskazuju upirući prstom u nas, da otvore četvore oči, zajedno sa svim državnim institucijama, u tok, postupak privatizacije Telekoma, ali moraju biti ubeđeni, taj novac neće biti potrošen kao Alajbegova slama, kao što se nekad radilo u ovoj zemlji.