Uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, bez namere da ulazim u bilo kakve polemike i da vratim raspravu u kontekst ovog zakona koji se donosi, drago mi je da određeni poslanici pažljivo čitaju zakon i da znaju na koji se vremenski rok ovaj zakon odnosi. Međutim, kada jedan zakon donosimo, on ne služi samo tome da popravi neku situaciju i da je uskladi sa zakonima koje donosimo. Mi u Srbiji imamo situaciju da posledice nečije vlasti koja je trajala jako kratko možemo osećati jako dugo, nažalost.
Nije to ništa novo u istorijskoj praksi, ali je novo u političkoj praksi da je poslanicima određenih političkih stranaka dozvoljena svaka moguća argumentacija. Kada govore o zakonu o amnestiji pozivaju se na 1991, 1992, 1993, 1994. i 1995. godinu, na ratne zločine, na ono što je počinjeno prema srpskom narodu. Dobro je da se pozivaju na ratne zločine i da imaju u svojoj raspravi kao argumentaciju i ratne zločine. Imaćemo, nadam se, za par dana ovde uskoro jednu mnogo složeniju raspravu o jednoj deklaraciji, vezanoj za ratne zločine, i svako će imati prilike i mogućnosti da pokaže svoj politički stav i svoje političko mišljenje o određenim događajima iz naše neposredne prošlosti.
Kada govorimo o zakonu o amnestiji, naravno da ovaj zakon treba usaglasiti sa zakonima koje smo doneli u naporima da reformišemo vojsku. Naravno da ovi zakoni, kao što još jedanput podvlačim, ne propagiraju dezerterstvo. Naprotiv, ovi zakoni omogućuju našim mladim ljudima da se nesmetano vrate u zemlju i da u ovoj zemlji stvaraju atmosferu bezbednosti kroz jačanje nauke, kulture, onih institucija koje su kroz istoriju proslavljale srpski narod i srpsku državu.
Republika Srbija je država svih njenih građana, i onih koji su u opoziciji i onih u vlasti, ali i onih koji se ne bave politikom, koji i te kako snose konsekvence zbog pogrešne politike, pa hajde da ovde ne upiremo prstom jedni u druge ko je zbog čega kriv. Građani su jasno pokazali koga smatraju krivcem za aktuelnu situaciju. To su rekli i u Negotinu, i u Vrbasu, i u Odžacima, i u Vrnjačkoj Banji na poslednjim izborima. Hajde da oni koji su dobili poverenje građana to poverenje iskoriste da rade i da čine one napore koji su neophodni da država Srbija ima svoje mesto u porodici evropskih država. Zahvaljujem.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, apsolutno sam uveren da je gospodin Srboljub Živanović ekspert za srpski jezik, baš kao što je i stručnjak za kruševačku privredu, za koju kaže da je propala onog trenutka kada je počeo da sarađuje s njom.  
Mislim da nije nikakav problem da ostane onako kako je napisano u zakonu i nema potrebe da dalje gubimo vreme u nepotrebnim raspravama o ovom amandmanu, već bi bilo dobro da pređemo na neki drugi amandman. Hvala.

Malopre sam koristio, poštovana gospođo predsednice, vreme poslaničke grupe da obrazložim amandman, a sada ću koristiti pravo na repliku jer sam direktno prozvan od gospodina…

Onda ću koristiti vreme poslaničke grupe.

Dakle, malopre sam govorio o amandmanu i razlozima zašto treba prihvatiti taj amandman, a nemam potrebu da to dodatno objašnjavam.
Kada govorimo uopšte o napretku grada Kruševca, kada govorimo o fabrici "14. oktobar", ima dosta toga da se kaže o toj fabrici. Kao Kruševljanin, jako dobro znam gde se fabrika nalazi. Kada pođete iz Kruševca prema selu Jasika, s desne strane se nalazi industrijski kompleks "14. oktobar". Često odlazim u tu fabriku, a odlazim i sa predstavnicima Vlade Republike Srbije. Baš nedavno smo bili da probamo da izmirimo dugove fabrike "14. oktobar", koji su nastali u vreme kada je stranka Srboljuba Živanovića vodila ovu zemlju.
Kruševac nema milion stanovnika, da bi imao milion nezaposlenih. Znam da u Tarabićevom proročanstvu piše da će Kruševac biti centar Srbije i drago mi je da gospodin Živanović veruje u to. Siguran sam da Kruševac ni kada bude imao deset miliona stanovnika neće imati milion nezaposlenih, ali podržavam ideju gospodina Živanovića da Kruševac postane milionski grad. Zahvaljujem.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženi gospodine ministre, jesam diplomirani inženjer poljoprivrede za stočarstvo, ali mislim da ne moram baš uvek da odgovaram na sve. Međutim, ne znam šta je lokator, ali znam gde je grad Kruševac.
(Momir Marković dobacuje iz klupe.) Gospodine Markoviću, zamolio bih vas da hvatate beleške kad ja govorim. Nije to loše za nekoga ko ima potrebu da dobaci svakome kada govori.
Dakle, nemam potrebu zaista da govorim o bilo kom angažovanju za vreme Otpora. Mogu samo da kažem, gospodine Živanoviću, dva moja brata su bila u redovima pobedničke vojske koju je pobedio NATO. Ja sam takođe bio u Kruševcu, kao pripadnik Gorske službe spasavanja, angažovan na izvlačenju poginulih ljudi širom Srbije i iz ruševina RTS-a.
Neću vas pitati gde ste vi tada bili, ni šta ste radili, ni kakvu ste politiku vodili, ali, mislim, kada govorite o NATO žrtvama grada Kruševca, treba da savijete glavu i da ćutite, jer u vreme kada je NATO bombardovao grad Kruševac, poginulo je mnogo mojih sugrađana.
I svake godine, baš ovako kad dođe mart-april, ja te mlade ljude, svoje školske vršnjake, viđam na stranicama lokalnih novina i u Kruševcu i u Čačku i u Kraljevu i u Leskovcu, i mi tim ljudima dajemo pomene. Pa, kad govorite o tim ljudima i o tim vremenima i kad se zapitate kakvu ste politiku vodili tada, te godine, savijte glavu i makar minut oćutite. Hvala.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženi gospodine ministre, želeo bih ipak da dam neki doprinos raspravi i zakonu o nauci, a ne da govorim o poljoprivredi.
Imao sam pet godina kad sam pročitao delo Karla Kolodija ''Pinokio''. Znate, Pinokio je za nas decu bio simbol laganja i govorenja neistina. Prvo mu je porastao nos, pa se onda pretvorio u magarca. Tako kaže bajka. Život je nešto drugo, nije bajka.
Pitao bih poslanika koji je govorio pre mene – izvinite, gospodine Živanoviću, je l' vi dolazite iz Švedske ili iz Šapca? Da li ste došli ovde, u ovu zemlju, s neke druge planete ili ste možda došli iz grada Šapca? I da li ste možda bili na vlasti u ovoj zemlji 1999. godine? Kad sve to sad znate, što to stručno znanje niste primenili 1999. godine? Kada ste bili na vlasti, poljoprivreda je cvetala. Tada su seljaci mogli na benzinskoj pumpi da kupe benzina i dizel goriva koliko god su hteli.
Kad sam bio u Šapcu kod vas 1999. godine, Šabac je bio grad supermena. Na svakom ćošku je stajao po jedan čovek i prodavao super iz plastične flaše od dva litra, ali ju je pre toga kod kuće dobro iskuvao, da bi što manje benzina stalo u nju, da bi što bolje sipao.
Kada govorite o propasti poljoprivrede, o kojoj vi to propasti poljoprivrede, gospodine Živanoviću, govorite? Vi se bavite poljoprivredom, a niste propali i ne izgledate kao propao čovek. Mnogi drugi ljudi koji se bave poljoprivredom nisu propali. Činjenica je da je stanje u zemlji teško, činjenica je da je situacija u zemlji jako teška, ali molim vas, ovde se iznose najgrublje neistine.
Malopre ste tvrdili da sam postavljao lokatore, da sam nekoga špricao vodom, neku živinu, vi i kolega Marković. Kad se nešto odnosi na mene, zaista nemam potrebe da reagujem, ali nisam prespavao 1995, 1996, 1997, 1998. i 1999. godinu. Bio sam i te kako budan. Tada sam zbog vas bio proglašen za petokolonaša. Svaki dan sam bio peti u koloni za mleko, zejtin, šećer, benzin…
I nemojte sada da pričate o odlivu mozgova. Čitava moja generacija, čitav moj razred je napustio zemlju u vreme kad ste vi bili na vlasti. Neće da se vrate jer su tamo postali ostvareni stručnjaci, tamo sada prodaju svoje znanje. Samo troje mojih kolega, mojih prijatelja iz odeljenja, predaju na najprestižnijim univerzitetima.
Vama treba da se podigne spomenik u SAD. Vi treba da imate spomenik i u Vašingtonu i u Njujorku, jer ste cvet srpske inteligencije oterali iz ove zemlje. Moji školski drugovi su predavači na Harvardu, na Jejlu i sada, kada Srbija 200 miliona evra ulaže u znanje, u nauku, u tehnologiju, vama to smeta i nabijate klipove u točkove srpskom znanju, srpskom progresu, srpskom prosperitetu.
Nekada je Nikola Tesla morao da napusti prostore tadašnje države i ode u Ameriku da bi postao Nikola Tesla, ali zbog vas i politike koju ste vodili i zbog vremena u kome sam ja živeo, a nisam ga prespavao, stotine hiljada mladih ljudi je napustilo ovu zemlju. I danas ljudi koji gledaju ovu sednicu Skupštine svoje najmilije, svoje unuke, decu, prijatelje, rođake koji su se školovali u ovoj zemlji, gledaju samo na fotografijama u boji koje im deca pošalju i čekaju kada će Božić ili Uskrs, pa da im deca dođu u zemlju.
Danas, kada investiramo u znanje, kada investiramo u obrazovanje, kada donosimo ovakve zakone koji će od Srbije napraviti državu znanja, državu naučnog prosperiteta, progresa, kada govorimo o situaciji da Srbija i te kako ima zaostatak i u naučnom i u tehnološkom razvitku, morate da se zapitate koliki je vaš doprinos tom zaostatku Srbije. Gde ste vi bili i šta ste radili? Što sve to znanje koje sada imate niste iskoristili tada kad ste imali svu priliku da upravljate ovom zemljom? Zato što ste ovom zemljom tada vladali, a niste upravljali. Zato što niste imali viziju i strategiju kako treba da izgleda nauka, zato što ste bili protivnici nauke i progresa.
I nemojte nam danas držati predavanja iz patriotizma jer mi ne možemo da se merimo u patriotizmu. Nije DS bio na vlasti kada je NATO umarširao s 30.000 NATO vojnika. A vaš lider je govorio – ako jedna NATO čizma kroči na Kosovo, ja ću se doživotno povući iz politike. Šta radite tu? Hajde, idite kući u Šabac, a pustite nas da radimo posao koji znamo. Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, smatram da ovaj amandman treba da se odbije i da zakon ostane ovako kako je napisan.
(Narodni poslanik Milan Avramović dobacuje s mesta.)
S druge strane, ja sam, gospodine koji dobacujete, pažljivo slušao mukotrpno izlaganje prethodnog govornika dok je sricao i trudio se da pročita ono što mu je napisano, i molim vas da i vi mene pažljivo slušate, jer imam šta da vam kažem.
(Predsednik: Gospodine Milivojeviću, molim vas, obraćajte se biranim rečima kolegi.)
Gospodin Žarko Obradović je odličan ministar. Ministarstvo prosvete je odlično ministarstvo, i vi na odličan način vodite to ministarstvo.
Kada govorimo o reformskoj vladi dr Zorana Đinđića, moram da kažem da je gospodin Gašo Knežević utro put ovim zakonima, zajedno s ovim ministarstvom, i da sada nastavljamo sa sprovođenjem tih reformi na dobar, celovit, sveobuhvatan način i da posle vas neće ostati sećanje na vas kao ministra, već na instituciju Ministarstva prosvete koje je udarilo temelj obrazovanju mladih generacija u ovoj zemlji.
Ako zaista želimo da se ne sećamo više vremena pre buldožer revolucije, kada je Srbija bila u demokratiji do guše, moramo da se setimo šta smo tada imali od stranke gospodina koji sada dobacuje.
Hoću da kažem sledeće – obrazovanje je temelj budućeg društva koje sada pravimo. Samo nastavite da odlično vodite svoje ministarstvo, jer dobro je da Srbija investira u obrazovanje i znanje mladih generacija. Svako ko pomaže na tom putu, dobrodošao je i njegov doprinos je nemerljiv. Svako ko spotiče Srbiju u borbi za ostvarenje znanja i pravljenje društva znanja, pravi medveđu uslugu generacijama koje dolaze. Mislim da zajedno sada utiremo put budućnosti Srbije donoseći ovakve zakone i mislim da ovaj amandman treba odbiti. Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažena gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega građani Srbije i građani Kruševca, predlažem da se ovaj amandman odbije, jer ovde smo čuli sijaset optužbi u skladu sa politikom jedne stranke koja je tužna i ljuta zato što je ostala bez vlasti u gradu Kruševcu, a za vreme svog mandata nije nijednu investiciju dovela u taj grad.
Sada kada Ministarstvo finansija planira da izgradi savremenu carinarnicu i kada je tenderski postupak u toku, kada su već izvršeni svi radovi koji će bitno doprineti razvoju grada Kruševca i Rasinskog okruga, kada građani Kruševca više neće morati da idu u Kraljevo da svoju robu carine, već će moći sve poslove da obavljaju u svom gradu, sada vidimo napad na jednu takvu investiciju, i to neargumentovani napad, napad koji ne odgovara činjeničnom stanju i koji ima za cilj da kompromituje ovu ideju.
Znam da ima ljudi koji imaju rezervne gradove, znam da ima ljudi koji imaju rezervni zavičaj, znam da ima ljudi kojima je Kruševac samo usputna stanica, ali ima nas kojima je Kruševac najlepše mesto na svetu u galaksiji, ima nas kojima je Kruševac na prvom mestu, iznad stranke, iznad političkog interesa, iznad ličnog interesa. Mi takvi kakvi smo, kakve nas je bog dao, volimo taj naš grad i trudimo se da nešto u njemu uradimo i da to nešto iza nas ostane.
Samo ću da napomenem da je carinjenjem u privatnoj carinarnici privreda grada Kruševca mesečno gubila 50.000 evra. Svakog meseca 50.000 evra su privatni preduzetnici grada Kruševca ostavljali nekome ko je imao neki interes i sada kada toga više nema vidim plač, jecaj i kmečanje nekih koji su ostali bez 50.000 evra.
Razumem da svako ima pravo da štiti svoj lični materijalni i ekonomski interes, ali niko nema pravo da svoj lični materijalni i ekonomski interes stavlja kao opšti interes grada Kruševca. Niko nema pravo da zbog propasti sopstvene stranke (nekadašnji potpredsednik mu je u jednoj stranci, predsednik opštine u drugoj stranci) i zbog sopstvene političke propasti upire prstom u drugoga i kaže da mu je drugi kriv. Možda su krivi i građani Kruševca zato što umeju da prepoznaju rad i nastojanja da se Kruševac izvuče iz gliba u kom se nalazi?
Pitaću ovog gospodina koji mi dobacuje, a koji je u vlasti u Priboju, koji je tvrdio zajedno sa svojom strankom kako će pokrenuti Priboj, da li se Priboj pokreće tako što se pokrene klizište u Priboju, pa Pribojska banja nestane, zato što neko kopa bazen bez dozvole?
Kruševac i Priboj se pokreću tako što tu dolaze investicije, a investicije dolaze tako što Vlada Republike Srbije kaže – dobro je da Kruševac ima svoju carinarnicu. Još jedanaest gradova Srbije imaju svoju carinarnicu. Vrednost te investicije koju Ministarstvo finansija odobrava za grad Kruševac je preko tri miliona evra. Te radove će izvoditi kruševački privatni preduzetnici, koji za vreme mandata prethodnog govornika nisu imali prilike da rade u Kruševcu, osim ako ne daju neki procenat nekome, nego su radove izvodili i po 200 km daleko od Kruševca.
Kao Kruševljanin, veoma sam ponosan na sve aktivnosti gospodina Miodraga Đidića i na sve aktivnosti koje Demokratska stranka u Kruševcu preduzima da bi grad izvukla iz krize, u kojoj se našao krivicom nekih ljudi koji su vršili vlast i doživeli je kao unosan posao. Zahvaljujem.

Gospođo predsedavajuća, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, ako pažljivo pročitate moju diskusiju iz stenograma, videćete da nijednog trenutka nisam ukazao da gospodin Duvnjak ima rezervni zavičaj. Ako ga je gospođa Radeta prozvala i prepoznala u mojoj diskusiji, onda je to njihov problem, ne moj.
Kao Kruševljanin mogu samo da vam kažem da postoji jedna lepa pesma o gradu Kruševcu: „Nedaleko od reke Rasine i Jastrepca, visoke planine, kao bašta rascvetanih ruža grad Kruševac svima ruke pruža“.
Svi smo pružili ruke stotinama hiljada ljudi koji su prošli kroz taj grad kroz njegovu istoriju. Posle NATO agresije u gradu Kruševcu pruženu ruku dobilo je 20.000 ljudi sa Kosova i Metohije. Dok su ih neki trpali, iz stranke koja se malopre oglasila, u neke kolektivne centre, mi smo im dali posao, obezbedili egzistenciju, brinuli o njima. Oni su naši sugrađani i na to smo veoma ponosni. Nikada ljude nismo delili na pridošlice i starosedeoce.
Kada kažem da neko ima rezervni zavičaj ne mora on da bude van granica Srbije, može da bude i u Srbiji. Moj deda je iz Čačka, došao je u Kruševac a nikada se nije odrekao Ovčara i Kablara. To takođe može biti rezervni zavičaj.
Ako je neko nekoga prepoznao u mojoj diskusiji, to je njegov problem, a ne moj. Zahvaljujem.

Poštovana gospođo predsedavajuća, koristiću vreme Poslaničke grupe ZES.
Kada sam kazao malopre da predlažem da se ovaj amandman odbije držao sam se onoga čega se drži svaka stranka kada donosi zakone koji su u interesu građana ove zemlje. Zakon se zasniva na razumu, istini i znanju.
Ako govorimo o zemljištu stare „Merime“, da bi se stara „Merima“ porušila, očistila i da bi se tu napravila carinarnica, to bi koštalo kao tri carinske ispostave. Naravno da mi u Demokratskoj stranci odgovorno razmišljamo o Republici Srbiji, o gradu Kruševcu, o svakom delu Republike Srbije i kao odgovorni ljudi koji odgovorno razmišljaju o svojoj zemlji ne možemo da se neodgovorno ponašamo prema njenoj imovini.
Onaj ko nije u stanju da čuva državnu imovinu ne treba da se bavi javnim poslom, neka se drži aparata za autogeno zavarivanje. Onaj ko ne ume da štedi i čuva državnu kasu, neka se tako ponaša prema svojoj kasi, a ne prema državnoj. Onaj ko ne ume, ne želi i neće da vidi šta mu oči govore... Da li onome kome oči nisu pomogle mogu pomoći trepavice? Naravno da ne mogu.
Jer, nikada nije napravljen ugovor sa Hemijskom industrijom „Župa“ da se tamo napravi šalter sala. Možda je tamo napravljen nekom stelt tehnologijom, istom onom tehnologijom kojom su SRS i njihovi koalicioni partneri u gradu Kruševcu, kada su vodili grad Kruševac, napravili 200 radnih mesta, 2.000 radnih mesta ili ne znam koliko radnih mesta.
Ne verujem CD-ovima, verujem svojim očima. Moje oči mi kažu da u „Župi“ ne postoji šalter sala, da ne postoji parking. To možemo da proverimo odmah, da odemo i vidimo na licu mesta.
Niti je pravljen takav ugovor između Uprave carina i grada Kruševca i Hemijske industrije „Župa“. Tačno je samo da je od „14. oktobra“ uzeto zemljište po vrlo povoljnim uslovima, da je u toku tender i da će se tamo napraviti carinarnica, jedna od najsavremenijih u Republici Srbiji.
Tačno je da su neki koji su ostali bez svog novca, koji su uzimali od kruševačke privrede, od onih ljudi koji tamo rade, sada u velikom problemu jer ih Zakon o finansiranju političkih stranaka ograničava kako mogu da uzimaju novac. Kada nestane novca iz privatnih fondova, kada se oslonite samo na broj poslanika, onda to može da bude nedovoljno u odnosu na potrebe i apetite. Ako domaćinski gazdujete onim što vam je povereno i dato na upravljanje, onda nemate problema ni sa savešću ni sa novcem.
Meni je mnogo žao ako se neko prepoznao u mojoj diskusiji, da nije dobrodošao u grad Kruševac. Svako ko hoće da radi i da se profesionalno ostvari i da živi u tom gradu je dobrodošao, ali svako ko grad Kruševac doživi kao privatnu svojinu, svako ko vlast doživi po principu „uzmi, zgrabi, nosi sad i nikad više“, nije dobrodošao ni u Kruševac ni na bilo koju javnu funkciju. Podvlačim, onaj ko ne ume da čuva državnu imovinu ne treba da se bavi javnim poslom. Zahvaljujem.

Poštovana gospođo predsednice, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, čuli smo ovde jedno interesantno izlaganje. Ovde zaista ne vidim želju da se popravi zakon, jer zakon je jedan funkcionalan i razuman akt i u zakonu nije dovoljna samo volja države, potrebna je i volja naroda. Mislim da je u ovako egzaktno napisanom zakonu, kristalno jasnom, jasno da se zakon odnosi na Republiku Srbiju.
Ovaj amandman, kao i prethodni amandmani, nema za cilj da popravi kvalitet zakona, već da popravi rejting onih stranaka koje su posustale. Nama su spočitali ovde da se plašimo reči Srbija. Ja Srbiju volim, ali ljubav prema Srbiji se ne dokazuje busanjem u grudi i stalnim ponavljam – ja volim Srbiju. Ljubav prema Srbiji se dokazuje tako što se radi u interesu države Srbije.
Da li treba neko da se plaši danas Srbije? Srbije ne treba da se plaši ni onaj ko živi u Srbiji, ni onaj ko živi u njenom okruženju. Srbiju treba poštovati i treba je zaista voleti.
Da li neko od nas oseća reč strah kada se pomene reč Srbija? Šta je uopšte strah? Kao čovek koji je bio u „Otporu“, jako dobro znam šta je strah. Strah je ono što vidim u očima naših političkih protivnika, koji nisu u stanju da pređu cenzus, kada Boris Tadić kaže da će se u ovoj zemlji održati izbori tek 2012. godine. Neko ko cenzus ne prelazi 2010. godine, svakako je u strahu za cenzus 2012. godine. Ali, ja se zaista ne plašim ni Srbije, ni zakona, ni primene zakona.
Podvlačim, ko ne želi da sluša zakon, neka pogleda knjige koje se koriste kao udžbenici na pravnom fakultetu. Profesor Ljubomir Jović napisao je „Parlamentarno procesno pravo“. Tu kaže – zakon je funkcionalan i razuman akt. Slobodan Jovanović, naš veliki, istaknuti pravnik, takođe kaže – u zakonu nije dovoljna volja države, potrebna je i volja naroda.
Mi imamo volju i građana i države i Republike Srbije da se ovaj zakon donese i da se sprovodi u praksi, da bude živ zakon, da ne bude mrtvo slovo na papiru. Svaka suvišna pravna norma opterećuje ovaj zakon, ali ne govori o pokušaju da se popravi zakon, govori o propalom i neuspelom pokušaju da se popravi rejting. Hvala.

Koristim vreme Poslaničke grupe ZES, a ono je, u skladu sa brojem poslanika, prilično veliko. Broj vaših poslanika nije toliki koliki je broj poslanika ZES-a, pa vam ni vreme nije toliko, a posle Negotina vreme vam je još i kraće.
Hajde da se malo, kao diplomirani inženjer poljoprivrede za stočarstvo, pozabavim pravom i pravnom naukom i da ne repliciram, ali da kažem šta mislim. Profesor Ljubomir Jović u „Parlamentarnom procesnom pravu“ kaže: „Zakonopisac treba da je pismen, pravičan i pošten“, ali to se isto očekuje i od onih koji kritikuju zakon. Hvala.

Gospodine predsedavajući, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, nesumnjivo danas donosimo jedan koristan zakon, zakon koji svakako očekuju hiljade naših sugrađana širom sveta, širom Evrope.
Danas kada donosimo ovaj zakon čuli smo diskusije koje mogu da se svedu na dva tipa. Jedan tip diskusija su diskusije koje podržavaju, sa razlogom, donošenje ovog zakona, jer zakonodavac mora osećati stalnu žeđ za stvaranjem boljeg čoveka, humanijeg društva, racionalnije države i pravednije zajednice. Pisci zakona moraju gledati daleko iznad svog vremena, ali pisci zakona moraju donositi zakon koji će miriti prošlost i sadašnjost, pre svega zbog budućnosti. Budućnost u ovoj zemlji pripada, pre svega, ljudima kojima ovu zemlju ostavljamo.
Vrlo je opasna i pogrešna rečenica da u Srbiji budućnost pripada mladima. Mladima pripada sadašnjost i oni imaju prava na tu sadašnjost. Pravo na sadašnjost zahteva i određene akte države da bi ti ljudi ta svoja prava mogli da ostvare.
Ne tako davno smo, moj kolega Žika Gojković je to kazao vrlo slikovito, živeli u jednoj zajednici, u jednom društvu u kome svi nisu imali ista prava i obaveze, kada je reč o odbrani zemlje. Uvek je bilo u Srbiji dobrovoljnih davalaca tuđe krvi, uvek je bilo ljudi koji su bili spremni da na žrtvenik, na oltar mučeništva zarad otadžbine polaže tuđe živote, tuđu decu, ali ne i one koje im je Bog dao.
Kada posmatram izbornu kampanju, pa kada se pomenu te svete reči: otadžbina, patriotizam, vojska, rodoljublje, vidim stotine ljudi koji se rastrče po televizijama, koji bi sto života dali za Srbiju, za Kosovo, za vojsku, sem ovog jednog koji imaju. Njega ne daju, jer on im treba da bi mogli da uživaju u blagodetima koje su nastale po njih u vreme kada nismo bili jednaki i ravnopravni. Ako zakon posmatramo kao veru i verovanje, vera u zakon je moć, a verovanje je da zakon donosi dobro svima i svakome.
Kada posmatramo kritike izrečene u odnosu na zakon, pre svega provejava „negotinski sindrom“, jer izgleda da je Dunav mnogo dubok kod Negotina. Tamo se Timok izlio kod Zaječara, a mnogi su se posle lokalnih izbora u Negotinu podavili. Ne bih dalje da komentarišem kritike ovog zakona sa aspekta neargumentovanih kritika, već pre svega kao „negotinski sindrom“.
Možda smo mi u Negotinu koristili vlašku magiju, možda se tamo u Negotinu pravi dobro vino, ali u vinu je istina. Ako ne možete da promenite izborni rezultat, vi probajte da promenite sebe, a ne narod, narod je nemoguće promeniti. Dakle, narod je sudija, narod kaže da dobro radimo, narod kaže da su ovakvi zakoni potrebni Srbiji, pa i Negotinu, koji ima veliki broj ljudi koji žive u inostranstvu.
Biće još dana za megdana, idu izbori i u Aranđelovcu, blizu je tamo Oplenac, tamo se isto pravi dobro vino. Prema tome, siguran sam, u Aranđelovcu ima i dobrog kamena, isklesaćemo mi evropski putokaz za ovu zemlju. Zahvaljujem se.

Poštovani gospodine predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, ako posmatramo nauku kao jedinstvo otkrića i dokaza, metoda sistema istraživanja i izlaganja, shvatićemo da je nauka generator progresa svakog društva.
Onaj ko ne shvata značaj nauke u 21. veku, onaj ko kritikuje ovaj zakon, drži u ruci istu onu baklju kojom je potpaljena lomača Đordana Bruna. Svako ko kritikuje 200 miliona evra koje će Srbija dobiti i investirati u nauku i naučni razvoj, kritikuje progres ovog društva.
Ima ljudi koji su protivnici knjiga i takvih ljudi je bilo uvek kroz istoriju. Loše je kada protivnici knjiga dođu u poziciju da kritikuju zakon. Protivnici knjiga najčešće svoje znanje i svoj autoritet ne crpe iz knjiga, već iz knjižice, ali partijske. Kada partijska knjižica bude suprotstavljena knjizi, onda imamo situaciju, kada takva stranka dođe u poziciju da odlučuje o nauci u Srbiji, da jedinu investiciju koju vidi, kada je reč o nauci, jeste investicija u katanac, koji se stavlja na brave fakulteta, naučnih instituta i institucija.
Loše je kada ti ljudi kritikuju ovakav zakon, kad kritikuju investiranje u nauku. Onda možemo reći da im temelji jesu klimavi i da oni prave klimavu zgradu. Možda zidovi te zgrade pucaju od čvrstine, ali takva zgrada je loša zgrada.
Kada govorimo o nauci kao generatoru progresa jednog društva, s razlogom se moramo zapitati koliki je doprinos srpske nauke ljudskoj civilizaciji. Moramo se zapitati kako bi danas izgledao svet da prometejske vatre nisu pretočene u električnu energiju, naizmeničnu struju koju je svetu darivao Tesla. Kako bi svet izgledao bez Ruđera Boškovića, bez Milutina Milankovića, bez Mihajla Pupina, Josifa Pančića?
Da završim ovo svoje izlaganje jednim slikovitim poređenjem. Bilo je u ljudskoj civilizaciji pokušaja da se zaustavi progres, da se zaustavi nauka. Bilo je pokušaja da se iza lažnog autoriteta inkvizicije zadre u naučna dostignuća, da se zaustavi točak istorije, da se zaustavi točak civilizacijskog napretka. Bilo je u ljudskoj istoriji, kad je dobri Bog stvarao zemlju, dve pećine je stvorio. U jednoj pećini, neki čovek, u ono vreme, nađe dijamante, i kaže, lepi su dijamanti i lepa je ova pećina i mi ćemo ovde da živimo. Dovede svoje pleme u pećinu i onda kaza – a možda će i drugi ljudi da vide lepotu naše pećine, pa navališe veliku stenu na ulaz u pećinu i tako, zadovoljni sami sobom, slikaše neke slike, uživaše u lepoti svojih dijamanata i smejaše se pustoći druge pećine koja se nalazila u neposrednom susedstvu. Onda, jedne noći, svetlost Vitlejemske zvezde obasja tu pećinu, i danas svi znaju za Vitlejemsku pećinu, a niko ne zna za pećinu koja dan-danas egzistira tamo gde je navaljen taj kamen; ti ljudi žive u njoj, bez želje da unaprede svoja saznanja, svoj život i da prihvate civilizacijske tekovine.
Ima ljudi koji i dan-danas veruju da je svet ravna ploča, imaju svoje udruženje. Oni ne umiru ništa srećniji ili nesrećniji od nas koji znamo i verujemo da je svet, da je Planeta okrugla, da pripada nauci, da ta nauka ima svoje mesto na toj planeti. Mi koji budemo glasali u danu za glasanje za ovaj zakon, takođe, držimo jednu baklju u svojoj ruci. Građani Srbije, to je ona baklja koja pali evropski svetionik, koju je palio dr Zoran Đinđić, i taj svetionik ćemo slediti ovakvim zakonom i razgorevati taj plamen na tom svetioniku.
Zahvaljujem vam za kredit od 200 miliona evra koji će ući u Srbiju.