Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene kolege narodni poslanici, dame i gospodo, ako neko ne zna zašto se dodeljuje medalja za revnosnu službu i ako neko ne zna šta je revnosna služba, ne može svoje neznanje apriori da nameće kao neznanje čitavog naroda. On svoje neznanje može da dopuni i nadomesti u biblioteci, muzeju ili istorijskim činjenicama i pojedinostima, ali mislim da svako danas, u 21. veku zna šta je revnosna služba i svako zna šta je kontinuitet sa srpskom tradicijom. Ne vidim nikakav problem da bude ustanovljena medalja za revnosnu službu i u 21. veku, jer svi jako dobro razumeju šta je revnosna služba.
Uostalom, na svim ovim ordenima o kojima smo govorili, koje smo ovde spominjali, od Karađorđeve zvezde do Medalje Miloša Obilića, piše jasno, kroz srpsku istoriju i tradiciju, zašto su dodeljivane. Na albanskoj spomenici je napisano – za vernost otadžbini 1915. godine. Na Medalji Miloša Obilića napisano je – za hrabrost Miloša Obilića. Tako je napisano i na Karađorđevoj zvezdi, zbog čega je ta zvezda dodeljivana.
Sada ću vam kazati, gospodine Nikoliću, pišu godine kada je dodeljivana Karađorđeva zvezda. Tri puta su menjane te godine. Idite do Vojnog muzeja, nije tako daleko, možete da uđete, da pogledate kako izgledaju Karađorđeve zvezde.
Dakle, mislim da medalja za revnosnu službu ima svoje mesto danas među srpskim medaljama i ordenima, da je to dobro rešenje i da nam predstavlja vezu sa srpskom tradicijom. Zahvaljujem se.

Interesantno je svako podsećanje u ovoj sali na srpsku tradiciju. Nekada ono dolazi od četničkih vojvoda koji su za vreme svog mandata bili u poziciji da kao četničke vojvode makar vrate grb sa krunom, da nemamo petokraku, a danas se ponašaju kao da patimo od kolektivne amnezije, kao da je to bilo u pretprošlom veku, kada su imali mogućnost da vrate srpska odlikovanja i odličja.
Pitali ste me malopre šta piše na Karađorđevoj zvezdi. Piše: „Za veru i slobodu, 1804. godina“. Vera u ideale i principijelnost jednog čoveka ogleda se tokom čitavog njegovog političkog delovanja. Borba za slobodu je nešto što je svojstveno srpskom narodu. Ali, ako neko kao četnički vojvoda zaboravlja da je bio četnički vojvoda pod petokrakom i da nije pokušavao da promeni ono što mu kao četničkom vojvodi smeta, kako će nekoga da ubedi da će sutradan da popravi, kao četnički vojvoda, nešto što će ova vlast da uradi, ako bude u poziciji, a teško da će biti?
Razumem nervozu harizmatičnih gubitnika, kojima nije svejedno što će Boris Tadić možda dodeljivati ordenje u još jednom mandatu i razumem nervozu onih ljudi koji možda ne mogu da prebole što su bili četničke vojvode, ali ne samo da nisu ni zidove ispravili, nego su bogami i temelje potkopali. Razumem nervozu onih ljudi koji danas ne mogu baš lako da prelome u svojoj glavi da Srbija ima svoj grb, svoju himnu, svoja tradicionalna obeležja, pa dobija i svoje ordenje. Ne želim da polemišem sa njima, jer takva polemika ne vodi nigde.
Da bi neko bio u poziciji da nešto popravi, mora prvo da se zapita da li je u stanju da popravi, jer nekada se iz želje da se nešto popravi izrodi želja da se nešto mnogo pokvari i to je posle nemoguće popraviti. Zahvaljujem se.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mi danas menjamo jedan zakon, i to je već treća promena zakona gde želimo da Povereniku, koga smo svi zajedno izabrali, damo mnogo veća ovlašćenja, da mu damo ovlašćenja da može da kažnjava one koji neće, ne žele, ne umeju, ne mogu ili jednostavno ne znaju da sprovedu zakon i da obavljaju posao za koji su izabrani.
Po ovom zakonu, Poverenik će moći da kažnjava i tu se sad već otvara rasprava koliko je ta kazna adekvatna i da li je ta kazna primerena, da li je primereno da se sve završi na novčanoj kazni ili možda treba pribeći i drugim kaznama, kao što određene poslaničke grupe predlažu udaljenje sa funkcije, a ne bi me začudilo da neko do kraja ove rasprave predloži i zabranu obavljanja javnog posla za funkcionera koji krši zakon.
Hajde da pogledamo šta zaista kaže zakon i šta zaista želi zakon da uradi kada je reč o ovoj oblasti. Snaga zakona, pre svega, leži u stvarnosti iz koje je taj zakon proizašao. U stabilnim društvenim okolnostima zakon obnavlja i popravlja društveni život postepeno i stalno, ali neizvršavanje je najveća opasnost za svaki zakon. Nekada u zakonu nije dovoljna volja države, potrebna je i volja naroda. Međutim, kada govorimo o zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja, mnogo je češće potrebna volja države jer volja naroda ovde postoji.
Odlike demokratske države, demokratskog društva, po kojima se jedno društvo tretira kao demokratsko, po kojima se jedna država tretira kao demokratska, leže između ostalog i u mogućnosti naroda, građana da koriguju državu, da utiču na državu da se ona popravi, da promeni svoj način ponašanja. Na kraju, odlika je demokratskih država da kada država dobije zahtev od građana tom zahtevu izađe u susret.
Mi ćemo ovakvim promenama zakona svakako to omogućiti. Ovde nije reč samo o novčanoj kazni. Novčana kazna ne treba da bude apriori predmet ove rasprave, i visina te novčane kazne, mnogo je važnija osuda koju će svako dobiti, ne i pred sudom za prekršaje. Sa određenim stepenom osvojenih građanskih sloboda mnogo će veća osuda biti od strane kompletnog javnog mnjenja (koje smo konačno u ovoj zemlji izgradili), mnogo će veća osuda biti, ne samo u ovom parlamentu i ovom zdanju, za onog čoveka koji ne želi da postupi po nalogu Poverenika.
Biće potrebno mnogo političke volje da sve segmente društva privedemo da funkcionišu na takav način da kada dobiju pitanje od Poverenika tom pitanju izađu u susret. Ali, ovde postoji jedna apsurdnost kritike ne samo od strane onih koji su bili u poziciji da donesu ovaj zakon kad su bili na vlasti, već i od onih koji sada kritikuju ovaj amandman u trenutku kada vladajuća većina pokazuje neospornu volju i želju da ništa ne sakrije od javnosti i da zakon primeni.
Želim da kažem još samo par reči i o Zakonu o odlikovanjima. Zakon o odlikovanjima je donet pre šest meseci i nekoliko nas narodnih poslanika već tada je kritikovalo određene odredbe ovog zakona, pogotovo nazive ordenja. Vidim da postoji određena nedoumica kada je reč o medalji za revnosnu službu kod određenih poslaničkih grupa i poslanika jer se mnogi pozivaju na srpsku tradiciju, a onda postavljaju javno pitanje – šta je to medalja za revnosnu službu i čemu ona služi?
Medalju za revnosnu službu nije ustanovila Demokratska stranka ili DOS, kao što je neko probao da imputira. Medalja za revnosnu službu je ustanovljena 19. aprila 1913. godine u ovoj zemlji. Dodeljivala se u dva stepena, zlatna i srebrna, oficirima, podoficirima i vojnicima, ali i građanskim licima za odbranu i revnosnu službu. Takođe, medalja se dodeljivala za pomoć srpskoj vojsci tokom rata. Godine 1922. proširen je spektar zasluga, pa se od tada medalja mogla steći i za izvanredno i odano službovanje u mirnodopsko doba. Ta medalja se nosila na plavoj traci. Mislim da ta medalja ima svoje mesto danas, kada je reč o srpskom društvu i kada je reč o građanima koji svoj posao obavljaju revnosno, ali nisu samo u vojnoj ili policijskoj službi.
Ovde se vrlo često od strane određenih poslanika pravi jedno čudno poređenje i izjednačavanje reči junak i heroj. Dužan sam da ukažem mojim kolegama koji ne razumeju razliku između reči junak i heroj da herojstvo i junaštvo potiču iz antičkog sveta, ali u antičkom svetu se jasno razgraničavalo šta je herojstvo, šta je junaštvo. Neki čak i danas izjednačavaju reč junak sa rečju heroj.
Po antičkom predanju, heroj je čovek koji je svestan svog herojskog podviga kad ga čini, svestan je svog žrtvovanja i svesno je spreman da svoj život položi na oltar otadžbine da bi napravio herojsko delo kojim će zadiviti ne samo sadašnjost, već i pokolenja. Junak je čovek koji nije svestan svog junaštva. Desi se ponekad u bici u antičkom svetu da čovek uzme koplje, jako zamahne tim kopljem, nesvestan koga gađa, i pogodi baš protivničkog vojskovođu i onda bude slavljen kao junak.
Molio bih da kada govorimo o junacima i herojima makar pravimo tu razliku, jer ne treba izjednačavati heroje i junake. Heroji su ipak na višem stupnju, jer su svesni svog herojskog čina, za razliku od junaka.
Za kraj moram da kažem da je možda došlo vreme da Republika Srbija konačno posle donošenja Zakona o odlikovanjima taj zakon i primeni, jer imamo dovoljno ljudi koji su se u proteklih pola godine, godinu dana i više godina unazad i te kako dokazali u borbi protiv organizovanog kriminala, u suzbijanju tog organizovanog kriminala. Imali smo rekordnu zaplenu kokaina, imali smo rekordne zaplene narkotika, imamo ljude koji zaista rade ozbiljno svoj posao samo za platu, samo za lični dohodak. Možda je došlo vreme da Republika Srbija tim ljudima makar na grudi stavi odličja i da kaže – evo, to su pojedinci koji su svoj posao obavljali savesno, požrtvovano, odgovorno, stručno. To su pojedinci koji su sebe isturili na oštricu organizovanih kriminalnih grupa, jer se nepokolebljivo bore protiv kriminala, jer je to jedna od odrednica koje su okupile ovu koaliciju kada se formirala Vlada Republike Srbije. Zahvaljujem.

Poštovana gospođo predsednice, uvažena gospođo ministarko, poštovani gosti iz Lebana, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, javio sam se po amandmanu ne da bih branio gospodina Ivanjija, koji je na sednici Parlamentarne skupštine Saveta Evrope u Strazburu, i on tamo nije otišao po nove instrukcije i nova uputstva već da bi tamo zastupao interese države Srbije.
Ali sam čuo jednu frapantnu izjavu prilikom ovih amandmana. Ovde se non-stop nama imputira da mi nešto radimo po diktatu zapada, po diktatu Evrope, da neko nama zadaje neverovatne domaće zadatke i teškoće postavlja pred nas, a onda ministar iz bivše Vlade javno priznaje da su oni taj stameni otpor svetskom novom poretku u stvari radili sve po diktatu. Kaže – nama naređeno, mi smo 2005. godine to tako uradili.
Prosto sam frapiran, nema ovde nikog iz DSS da to potvrdi ili demantuje. Zaista ne mogu da verujem da jedna ovakva politička grupacija, koja tako žestoko i energično pruža otpor ultimatumima i zahtevima, javno priznaje i hvali se da je 2005. godine radila po diktatu i ultimatumu.
To vreme je možda vreme koje je okarakterisalo tu Vladu, ova Vlada radi u skladu sa potrebama građana Srbije, a ovaj parlament pogotovo to zna da radi.
Mi ovaj zakon donosimo zbog toga što smo u prošlom sazivu imali agenciju koja nikada nije bila konstituisana. Znači, parlament Republike Srbije je doneo odluku o konstituisanju Agencije za poštanski saobraćaj, ona nikada nije bila formirana dok ova Vlada nije preuzela odgovornost i za taj posao. Mogu da uputim čestitke gospođi ministarki na tome što je konačno taj zakonski posao privela kraju za vreme svog mandata, odnosno početku svog mandata.
Današnji ovaj zakon ne donosi se da bi neko nešto prodavao, da bi neko trgovao i da bi neko nacionalna bogatstva i društvena bogatstva Republike Srbije izlagao na izvolte nekome iz sveta, ovaj zakon se donosi da bi unapredio kvalitet poštanskog saobraćaja.
Ne idemo u Evropu zato što nas tamo neko zove kićenom buklijom, ne idemo u Evropu zato što želimo da ispunimo nečije uslove ili nečije standarde, pre svega želimo da evropske standarde, evropske uslove napravimo ovde, a da li će to neko iz Evrope pre ili kasnije znati da vrednuje i ceni, to nije na nama da odlučujemo.
Nije nama cilj ulazak u EU samo da bismo zadovoljili formu da budemo u EU i ovaj zakon ne donosimo u tom kontekstu, ovaj zakon donosimo da bismo unapredili kvalitet poštanskih usluga i poštanskog saobraćaja u Srbiji, da bismo sprečili ponašanje po principu masni drumovi, siromašne livade i polja, već želimo da unapredimo jedan sektor, i to javni sektor, jedan resurs Republike Srbije da bude u službi svih njenih građana.
A zakon donosimo da bismo ga sprovodili, a ne da kao u mandatu prethodne Vlade od 2005. godine, gde se neko sada time javno hvali, zakon bude mrtvo slovo na papiru i donosi se odluka o formiranju agencije. Agencija se nikada ne formira, nikome ništa. Još se neko time javno hvali.

Poštovana gospođo predsednice, uvažena gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, ali pre svega građani Srbije, kroz ovu diskusiju o poboljšanju kvaliteta poštanskog saobraćaja i pružanja poštanskih usluga od strane nekih ljudi iz opozicije stalno provejava jedna briga, nestrpljenje šta će biti sa privatizacijom Telekoma i vidimo želju i žal što oni u tom poslu neće učestvovati i što oni neće učestvovati u jednom po njima visoko unosnom poslu.
Nema više u Srbiji visoko unosnih poslova na račun države, gde neko može da uzme proviziju. Mi sigurno nećemo vršiti privatizaciju Telekoma preko agencije koja se bavi uvozom polovne garderobe, niti ćemo Telekom prodavati preko butika koji nabavlja lokomotive.
Telekom će se prodavati onako kako propisuje država Srbija, kako zakoni ove zemlje propisuju.
Primećujem još neke tuge i žalosti u ovoj sali. Sada ću malo kao genije sporije govoriti, da bi oni koji nemaju taj božji dar mogli da uhvate beleške i da zapišu nešto od reči, pa ako treba organizovaćemo i dopunsku nastavu.
Vidim žal što će se privatizovati Telekom na jedan način, kako to treba da bude svuda u svetu, pa i u Srbiji, ali vidim i žal što određeni psiholozi više nisu psiholozi nego su predsednici države. Vidim i žal što nema dovoljno psihologa, što nema možda i doktora Dabića, pa se sada već upražnjava taj nedostatak psihoterapeuta.
Ali neću o tome da govorim, jer rasprava u ovoj sali treba da bude usmerena ne ka nedostatku medicinskog osoblja, psihologa, psihoterapeuta. Može neko da kaže da je problem i što je gospođa Slavica Đukić-Dejanović, koja odlično radi posao predsednice Skupštine, psiholog.
Mislim da psihologiju, i naše struke, i naše obrazovanja ostavimo za neke druge odbore, Odbor za zdravstvo ili neka druga mesta i trenutke, a da se ovde usredsredimo na jezik argumenata i činjenica. Činjenice su sledeće – Telekom još uvek nije prodat, niko ga nije prodao.
Resursima Republike Srbije ne gazduje se po principu robno-novčane razmene – ti meni jare, ja tebi jagnje, ti meni prase, ja tebi tele. Ovde se resursima države Srbije upravlja tako što se oni stave na tender, pa se izabere najpovoljniji ponuđač, taj nikako nije butik koji uvozi lokomotive i onda se kaže – izvinite, gospodine, da vidimo kakve su vaše reference za obavljanje tog posla.
Svako onaj ko misli da će se ne znam koliko novca od privatizacije Telekoma usmeriti na asfaltiranje seoskih udžerica, na kupovinu birača, na nenamensko trošenje para, grdno greši i kroz tu svoju raspravu sebe projektuje kako bi on vršio vlast u ovoj zemlji i šta bi on s tim novcem radio.
Razumem vas. Imate pravo da budete ljuti na građane Srbije koji vam nisu ukazali poverenje i što su neki resursi ove zemlje, hvala gospodu Bogu, preživeli neke vlade, pa će se s njima gazdovati onako kako se radi u domaćinskim zemljama, u domaćinskim kućama, tamo gde se pravila igre i pravila ponašanja znaju.
Oni koji imaju nečistu savest i koji su zabrinuti zbog nečega što se u prošlosti dešavalo mogu slobodno taj svoj strah da iskazuju upirući prstom u nas, da otvore četvore oči, zajedno sa svim državnim institucijama, u tok, postupak privatizacije Telekoma, ali moraju biti ubeđeni, taj novac neće biti potrošen kao Alajbegova slama, kao što se nekad radilo u ovoj zemlji.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, koristiću vreme poslaničke grupe koje je još uvek  neiskorišćeno.
Želim da i ja kažem neku reč o ovom zakonu, kao diplomirani inženjer poljoprivrede. Mislim da nije vreme za neke velike replike, ali ovde se vrlo često kvalifikuju neki ljudi na način koji nije baš primeren ovom uzvišenom domu, a istovremeno se i zakoni kritikuju koje donosi vladajuća većina, više sa pozicija kritike, da bi se osporilo sve ono što Vlada Republike Srbije radi i svi oni zakoni koje ovaj parlament donosi, a manje sa aspekta neke argumentovane kritike.
Mislim da je ovaj zakon potreban, izmene zakona i dopune ovog zakona i donošenje svih ovih zakona koje ovog trenutka imamo u raspravi, pre svega zbog građana Srbije. Tačno je da je veterina u teškom položaju, kao i poljoprivreda Republike Srbije. Nije poljoprivreda u Republici Srbiji u teškom položaju od juče ili prekjuče ili od početka mandata ove vlade ili saziva ovog parlamenta.
Poljoprivreda u Srbiji već dugi niz godina trpi posledice opšteg siromaštva društva. Naši poljoprivredni proizvođači nisu preko noći osiromašili. Cene kukuruza su takve kakve su jer je prošla godina bila najrodnija u istoriji srpske poljoprivrede od Drugog svetskog rata pa naovamo.
Kada govorimo oceni koncentrata, kao diplomirani inženjer poljoprivrede znam da u cenu koncentrata ulazi i cena soje i cena nekih drugih proizvoda proteinskog porekla, animalnog porekla, da u cenu koncentrata ulazi pakovanje i troškovi radne snage.
Kada govorimo o ceni mleka, i cena mleka varira od kraja do kraja Srbije. To sam pričao prošli put u ovom uzvišenom domu kolegama poslanicima. U dolini Ribarske reke u Kruševcu, cena mleka je ovog trenutka najviša u Srbiji zato što tamo postoji proizvođač mleka koji se zove "Ekomlek" i koji u dan isplaćuje proizvođačima mleka punu cenu mleka, sve premije koje država daje. Tamo se poljoprivredni proizvođači utrkuju ko će imati veći broj goveda. Na poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu odnose najprestižnije nagrade. Kolekcije goveda simentalske rase iz Ribarske reke su ocenjene mnogo puta.
Gospodin Slobodan Milosavljević je više puta kao ministar poljoprivrede posećivao taj kraj. Gospodin Zoran Mićović, kao jedan vrstan veterinar i stručnjak, takođe je tamo dolazio. I nije Zoran Mićović došao u Upravu za veterinu zato što je on partijski kadar ili zato što je on pokupljen ispod neke šatre ili iz neke pečenjare, već zato što je bio čovek vlasnik prve privatne veterinarske ambulante, uživa ogroman ugled u Republici Srbiji među kolegama veterinarima.
Tačno je da Republika Srbija duguje veterinarima određen novac za sprovođenje programa mera, ali taj dug nije nastao, kažem, za vreme mandata ove vlade, taj dug već dugo egzistira prema tim veterinarima. Ne mogu da prihvatim da se program mera dodeljuje veterinarskim stanicama tako što se iz šešira, i to partijskog šešira, izvlače imena i prezimena onih ljudi koji će taj program mera sprovoditi i nazive onih institucija koje će sprovoditi. Za one koji nisu upućeni ja sam bio predsednik komisije koja je taj posao radila i mislim da smo taj posao uradili vrlo stručno. Jer to ne kažem ja, to kaže Veterinarska komora, čiji je predsednik takođe sedeo zajedno sa nama.
Novac za program mera se duguje svim veterinarskim stanicama, bez obzira da li su veterinari i vlasnici tih veterinarskih stanica članovi političkih stranaka ili nisu članovi političkih stranaka i ravnomerno se isplaćuje onako kako stiže priliv iz Republičkog budžeta. Naravno, i dok je veka i sveta biće pokušaja da se naprave određene zloupotrebe, ali naravno da država Srbija ima mehanizme da zloupotrebe spreči i sankcioniše. Tačno je da je veterinarski i farmaceutski lobi jak svuda u svetu. Neću ga nazvati mafijom, kao što ni ljude koji prave zloupotrebe u putnoj infrastrukturi neću nazvati putnom mafijom, kao što i one koji naplaćuju putarine, na određene načine kradu i kraduckaju neću nazvati mafijom.
Svako ima pravo da proba da prevari državu i ne sme da se ljuti na državu ako u tom poslu bude otkriven, uhvaćen i izveden pred sud. A takvih će, hvala gospodu bogu biti sve više, jer mi zakone u ovom parlamentu ne donosimo da bi se nekome u Evropi dopali i da bi zavitlavali selo ili poljoprivredne proizvođače.
Mi zakone donosimo da bi živeli i da bi država Srbija imala u svojim rukama mač pravde, a na svojim očima povez i tas na kome će meriti ko se i na koliki način ogrešio o državu i ko će i koliku kaznu dobiti. Verujte mi, država Srbija će imati snage da na onom kantaru na koji se prema njoj zaduži na tom kantaru i da ga oduži.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene kolege narodni poslanici, kada govorimo o programu mera koje vlada Republike Srbije sprovodi na teritoriji Republike Srbije i taj posao poverava određenim veterinarskim stanicama i kada govorimo o radu komisije koja je određivala kriterijume po kome će neko dobiti taj posao, komisija se rukovodila, pre svega, sa nekoliko parametara.
Neki od njih su struka, profesija, moral, ali pre svega da bismo imali pravo stanje šta se zaista dešava na terenu mi nismo čitali ni "Tabloid", niti bilo koji drugi dnevni tabloidni časopis ili nedeljnik, već smo čitali izveštaje komisije koje su sačinjavali veterinarske inspekcije na terenu.
Veterinarske inspekcije nisu partijske inspekcije, veterinarske inspekcije nisu partijski organi, veterinarske inspekcije su državni organi Republike Srbije. Njih postavljaju određena državna tela i te inspekcije obavljaju taj posao na vrlo stručan način.
Na vrlo stručan način izveštavaju komisiju o tome koliko je veterinara određenu veterinarsku stanicu napustilo, da li ta veterinarska stanica ima određen i odgovarajući broj veterinara, jer tačno je propisano koliko grla stoke može jedan veterinar da pregleda, a koliko ne može.
To je bio prvi i osnovni kriterijum da određena veterinarska stanica izgubili ili dobije program mera, da li ima ljudske resurse da odgovori zahtevima i kriterijumima koje su postavljeni.
Drugi kriterijum je bio broj pregledanih grla u određenoj jedinici vremena od strane te veterinarske stanice. Ko god nije zadovoljio taj kriterijum, bez obzira da li ima odgovarajući broj veterinara ili ne, bez obzira da li je imao ili nije imao odgovarajuće resurse, ako nije obavio povereni posao u zadatom vremenskom roku, on je izgubio mogućnost da sprovodi program mera.
Sud ne odlučuje o tome, sud može da odlučuje eventualno o žalbama, ali kontrolu rada na terenu, brigu o javnom zdravlju ljudi i životinja sprovode određeni inspekcijski organi. To je utvrđeno zakonom. Taj zakon je donela Narodna skupština Republike Srbije. Svako ko nije zadovoljan rešenjem veterinarske inspekcije ima pravo da se ljuti.
Kada je reč o gospodinu Mićoviću, o tome da li je on uspešan ili nije, najbolji sud su dali građani Arilja. Jedva je četiri puta pobedio kao kandidat za predsednika opštine i jedva je bio tek 12 godina. Onda je čovek kazao – ovde sam se dokazao.
Možda se smanjio broj grla i broj krava u Arilju, ali se svakako Arilje profilisalo na karti, ne Srbije nego Evrope kao grad iz koga se godišnje izveze najviše crvenog blaga – maline. Možda su cene maline bile u određenom periodu oscilantne i išle gore ili niže, ali svakako je Arilje našlo svoje mesto na poljoprivrednoj karti, neću kazati Srbije, nego Evrope.
Završiću jednom narodnom poslovicom iz rodnog sela moga dede Dučalovića. Dučalovići su jedno lepo selo pod Ovčarom, na granici između čačanske, požeške i lučanske opštine. Imaju dosta tih potoka, pa ima i tih vodenica potočara, i tu se kaže: "Na čem jedna vodenica promelje, na tom i ostane".

Poštovana gospođo predsednice, nastaviću da koristim vreme poslaničke grupe koje bih želeo da čujem koliko je.
(Milica Vojić-Marković: Replika.)

Poštovana gospođo predsednice, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodi narodni poslanici, eto ja poživeh 45 godina i završih Poljoprivredni fakultet kao jedan od najboljih studenata u generaciji. Nisam mnogo radio u struci poljoprivrednoj priznajem, samo 22 godine sam imao farmu za proizvodnju prasadi, pa sam nešto i naučio.
Prvo što sam naučio, možda onaj ko pravi viršle ne zna baš mnogo o stočarstvu, ali sigurno znam mnogo više od onoga ko stočarstvo proučava kroz rotaciono kretanje jagnjadi na ražnju "Kod Dragiše" u pečenjari. Takođe, mnogo više o stočarstvu zna od onoga ko viršle konzumira.
Međutim, ovo je ipak jedan uzvišeni dom, ovo nije Dragišina pečenjara, i ovde se razgovara o unapređenju stočarstva, veterinarstva, i ovde se razgovara sa ljudima koji struku proučavaju ne tako što konzumiraju predmet svog proučavanja u obilatim količinama, već tako što struku proučavaju kroz prizmu učinka ili neučinka na terenu.
Učinak na terenu možda nije zadovoljavajući, pogotovo ne od određenih veterinarskih ambulanti. I ponovo podvlačim, ne ocenjuje to ministar Saša Dragin, ne ocenjujem to ja, ne ocenjuje to predsednik Veterinarske komore. To radi Veterinarska inspekcija na terenu.
Svako ko je nezadovoljan učinkom Veterinarske inspekcije ima pravo, mogućnost, ima legitimno pravo da uputi žalbu na rad inspekcijskih organa. Svako ko kaže da je bilo nepravilnosti prilikom raspodele terena za program mera Vlade Republike Srbije u oblasti veterinarske zaštite životinja, ima pravo ako smatra da je bilo korupcije ili nepravilnosti, da uputi krivičnu prijavu Tužilaštvu, da uputi prijavu nadležnim državnim organima.
Svako ko kaže da je bio izložen bilo kakvom pritisku i da zbog tog pritiska sada menja mišljenje i odluku koju je potpisao, takođe, ima pravo da uputi zahtev nadležnim državnim organima da tu situaciju preispitaju.
Svako ko misli da država Srbija nije u stanju da sprovede program mera i da zaštiti zdravlje i životinja i ljudi, svako ko misli da veterinari te formulare popunjavaju tako što uopšte ne izlaze na teren, takođe ima pravo da protiv tih veterinara podnese prijavu.
Svako ko misli da se rukometne utakmice prodaju i da se šinobusi i vozovi nabavljaju preko butika, ima pravo da te svoje kvalifikacije dokaže pred nadležnim pravosudnim organima. Imam pravo da zaštitim i struku, i ono što sam učio na fakultetu i ono što sam eto jedva 22-23 godine radio, a to je samo polovina mog života, priznajem, želeo sam mnogo više time da se bavim, ali su okolnosti bile takve da se baš nisam mnogo bavio.
Jedva sam dva puta pobedio sa svojim izloženim grlima na Novosadskom sajmu i mislim da to više govori o rezultatima mog rada nego o potrebi da ovde bilo šta govorim u Skupštini Srbije.
Međutim, opet podvlačim, obaveza čoveka koji je završio Poljoprivredni fakultet, obaveza čoveka koji je završio veterinu je da brani struku i profesiju, a ne da sprovodi partijske zadatke, ma koliko to nekad bilo teško, neprijatno, ali ne i nemoguće. Ali, svakako, čovek koji pred udarom ljudi koji nasrću na profesiju i struku bez argumenata ćuti, biva saučesnik u ataku na svoju profesiju.
I za kraj, danas je lako svakog naučiti. Nedavno sam bio u cirkusu, video sam, ne znam da li su ljudi veterinari ili dreseri, ali video sam medveda da vozi bicikl, video sam slonove da igraju fudbal. Danas je lako naučiti i čoveka koji baš ne želi da uči, ali je najteže naučiti čoveka koji sam neuk želi da drži lekcije drugima.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženi gospodine ministre, i dalje ću biti na poziciji struke jer, podvlačim, diplomirani sam inženjer poljoprivrede za stočarstvo i pažljivo čitam predmete koje ovde dobijamo i pažljivo čitam sav materijal koji dobijamo za sednicu Skupštine, a pažljivo slušam i šta govore kolege i koleginice. Put koji ova reformska Vlada ima, koji je zacrtan i koji trasiramo ovim zakonima, ne služi da bi se mi hvalili i busali u grudi da smo doneli ovoliko ili onoliko zakona. Zakon je donet tek onog trenutka kada zaživi u praksi.
Vlada Republike Srbije ne predlaže zakone, ovaj parlament te zakone ne usvaja da bismo mi zadovoljili formu i da bismo kazali – eto, ako neko broji na nekoj spravi koja se zove računaljka koliko ima glasova u Aranđelovcu, a koliko je zakona doneto u srpskom parlamentu, neka kaže da smo mi te zakone doneli ne da bismo zadovoljili broj, formu, već da bismo zadovoljili suštinu, da bismo unapredili kvalitet života u ovoj zemlji.
S druge strane, čujemo da se nekima ne sviđa pravac kojim ide Republika Srbija i da oni imaju neki svoj pravac. Taj pravac koji oni nude je dobar, jer to je pravac, ako ga sledimo kao država i kao narod, mi ne možemo da zalutamo, on nigde ne vodi.
Ali, pravac reformi, pravac promena, pravac usklađivanja našeg zakonodavstva sa evropskim zakonodavstvom ima za cilj, ne da maltretira građane ove zemlje, ne da maltretira seljake i poljoprivredne proizvođače, ne da maltretira čak ni ono što ti ljudi proizvode, ima za cilj da nas pripremi za tržišnu utakmicu koja je u toj Evropi bespoštedna.
Možemo da ostanemo izolovano ostrvo i da gajimo našu mangulicu i našu bušu samo za nas, ali onaj ko je danas kupio novine video je da su i Englezi iz Srbije uvezli mangulicu i gaje je u londonskom zoološkom vrtu. Oni nisu kazali – ne, to ne treba da se gaji u Londonu, to je iz Srbije, nego su kazali – to je izgleda nešto dobro kod tih Srba i hajde da mi uzmemo ono što je dobro od njih i da dovedemo ovde u Englesku. Ako se Englezi ne stide da nešto najbolje iz Srbije, što mi imamo kao prepoznatljiv brend, uvezu na to ostrvo, što se mi sami stidimo sebe i toga što pokušavamo da zaštitimo i sačuvamo?

Za one koji ne žele da čuju, biću slobodan da pročitam jedan od zapisnika, bez navođenja imena veterinarske stanice o kojoj je reč, ali neki će se prepoznati, jer mnogi se u ovoj sali prepoznaju iako ih ne pitate ništa i ne pomenete ih, ne kažete reč o njima, oni se sami prepoznaju. Činjenica je da u Srbiji valjda mi biramo sudije, a optuženi se uvek sami jave i prepoznaju.
Sada ću vam pročitati šta kaže zapisnik. Zapisnik kaže ovako: Jednoj veterinarskoj stanici oduzet je program mera koji sprovodi, a koji je dobila od Vlade Republike Srbije iz sledećeg razloga. Ta veterinarska stanica ima tri veterinara, ali samo na papiru. Nepobitno, više puta kontrolom je utvrđeno da jedan brat blizanac prodaje usisivače marke "kirbi freš" u Beogradu i uopšte ne živi na teritoriji na kojoj ta veterinarska stanica sprovodi program mera.
A taj isti veterinar koji sprovodi program mera ovako daje zapisnik građanima. Naplaćuje program mera zaštite goveda od tuberkuloze poljoprivrednim proizvođačima, iako to država Srbija već plaća. Znači, duplo tarifira. Jednu tarifu prema seljacima, drugu prema državi Srbiji i pravi zloupotrebu.
On očekuje da ponovo dobije program sprovođenja mera, a pri tome izdaje priznanicu poljoprivrednim proizvođačima iz tog kraja na kojoj se ne stidi da napiše: "Išao sam uzbrdo po snegu dva kilometra i isto sam toliko silazio pešice. To košta toliko". On očekuje da sprovodi program mera Vlade Republike Srbije i očekuje da uvek ima svoje advokate koji će ga braniti, i uvek očekuje da ima svoje ljude koji će braniti njegov državni interes.
Jer državni interes koji je on formulisao kroz tu priznanicu je da skine seljaku kožu sa leđa, ako može i državu da uštipne, super. Znate, kad vas neko uštipne, to vas boli i kažete "joj". Pored toga, imate i mehanizme da se odbranite od onoga ko štipa državni džep i ko štipa državni novčanik.
Onaj ko je predstavnik države, a nije u stanju da čuva i štiti državnu imovinu, taj ne treba da štiti državni interes, taj treba ne da govori u ime države, već da se brani u svoje ime, a ne da ima svoje advokate koji će taj posao raditi.
Mi smo kao narodni parlament pokazali prošle godine kako se novac u parlamentu štedi. Šta god ko kazao o parlamentu, mi smo određeni novčani iznos uštedeli. I ovakvim zakonima novac će početi da se štedi. Možda neko u to sumnja, možda neko sumnja u moje reči, možda će neko kazati – on je demagog, on priča ovo ili ono, ali matematika je jedna egzaktna nauka.
Kad podvučete crtu, saberete cifre, na kraju godine znate koliko ste uštedeli, a koliko niste uštedeli. To znamo ovde u parlamentu. Taj smo podatak javno objavili, to znamo i u programu mera Vlade Republike Srbije takođe se zna ko je i koliko državu Srbiju uštipnuo.
Ako taj očekuje da će neko uzeti magični čarobni štapić u ruku i dati mu ponovo da sprovodi program mera, mora da zna da će se čarobni štapić pretvoriti u štap države, kojim će država Srbija udariti po prstima svakog onog ko je štipa.

Uz dužno poštovanje gospođi Vojić-Marković, zaista vas nisam pomenuo. Ako ste se prepoznali u mojoj diskusiji, to je vaš problem, a ne moj.

Poštovana gospođo predsednice, ovog puta ću koristiti pravo na repliku, jer sam direktno prozvan.

Zahvaljujem, ima i njega dovoljno.
Navika najgorih đaka je da ne shvate predavanja, pogotovo ako nisu na predavanjima. Ne može neko da bude povremeno u ovoj sali za sednice i da onda prati samo parcijalno ono što mu se sviđa, ono što mu se ne sviđa da ne prati.
Gospodine Dimitrijeviću, taj zapisnik imam u rukama zahvaljujući činjenici da sam bio predsednik Komisije za dodelu terena veterinarskim stanicama i kao takav imao sam pravo da imam uvid u sve zapisnike koji su stizali na tu komisiju.
I te zapisnike ne zloupotrebljavam, jer ovog puta nisam pročitao ni ime veterinarske stanice, ni ime i prezime veterinara, već sam samo slikovito ukazao na činjenicu šta određene veterinarske stanice rade i šta vlasnici određenih veterinarskih stanica rade i koje sve zloupotrebe čine i ko su sve njihovi advokati.
S druge strane, žao mi je što povremeno pratite sednice ove skupštine, pa čujete samo ono što želite da čujete, ali ne i ono što treba da čujete.
Ne mogu da vam govorim o učinku vaše Vlade, pogotovo kada DS nije bila s vama u koaliciji, kada je bio sam Vojislav Koštunica, jer bih vam pokazao impozantne rezultate te vlade, ali mi se pokvario mikroskop, tako da ne mogu to da vam govorim.
S druge strane, ako govorimo o uvozu poljoprivrednih proizvoda za vreme vaše Vlade, mogli smo da hranimo pola Evrope sa poljoprivrednim proizvodima koje je Vlada Vojislava Koštunice uvozila.
Ali, opet ću vam kazati, ovaj zapisnik koji sam ovde citirao nisam neovlašćeno dobio i pribavio, njega su mi dale veterinarske institucije i inspekcije sa terena i to one veterinarske institucije koje nisu formirane i imenovane za vreme mandata Slobodana Milosavljevića ili Saše Dragina, već neke druge vlade i nekog drugog ministra.
Žao mi je što ne znate ko je to bio i što imate jako kratko pamćenje, a amnezija je jedna divna bolest. Svakog dana čujete nešto novo, to ništa ne boli.
Nažalost, ne patim od amnezije. Imam jako dobru memoriju, sećanje i pamćenje. Imam veru u institucije države Srbije, bez obzira koja ih Vlada postavi, jer sam siguran da veterinarske inspekcije rade stručno, profesionalno i odgovorno, bez obzira da li su postavljene za vlade kada je ministar bio Slobodan Milosavljević, Saša Dragin ili neko drugi.
Verujem u institucije države Srbije i verujem da su ti zapisnici takvi kakvi su predati Komisiji za dodelu terena autentični. Iza njih stoje ljudi koji tu kontrolu nisu sprovodili jedanput, dvaput ili triput, niti su u kontrolu išli sa partijskom knjižicom, već su išli u kontrolu sa službenom legitimacijom veterinarske inspekcije Vlade Republike Srbije i utvrdili to što su utvrdili.
Ako se nekome ne dopada to što je utvrdila veterinarska inspekcija, ima pravo da se žali institucijama, ima pravo da se žali Tabloidu. Ima pravo da u časopisu "Tabloid" objavi feljton o tome, ali znate šta, ako se činjenice u ovoj zemlji i u mom izlaganju ne slažu sa nečijim mišljenjem, utoliko gore po činjenice.
Mislim da su činjenice neosporne i da je nemoguće sa aspekta logike, razuma i činjeničnog stanja osporiti ono što piše u zapisniku veterinarske inspekcije na terenu.
Podvlačim još jedanput, verujem u institucije države Republike Srbije. Jer te institucije su nezavisne i nemaju partijsku knjižicu. Imaju ovaj grb u koji svi verujemo, za koji svi glasamo i verujem da te institucije sprovode zakone ove zemlje, a ne partijske i političke programe.
Ako neko ima drugačije mišljenje, ima pravo na svoje zablude, bez obzira na godine i iskustva. Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, svaki terzija svojim aršinom meri.
Ako krenemo od ove pretpostavke da mi zakone donosimo zbog toga da bi građane kažnjavali, onda neki ljudi moraju da se dogovore, pogotovo neke kolege poslanici, sa svojom poslaničkom grupom i da konačno usaglase stavove – da li mi zakone donosimo zato da bi kažnjavali građane, da li zakone donosimo zbog toga što to od nas traži Evropska unija, da li zakone donosimo da bismo zadovoljili broj? Jer, stalno čujemo različito obrazloženje koje počinje sa istim uvodom – jedino iz ovog ili onog razloga donose zakone.
Opet ću ponoviti. Mi zakone ne donosimo da bismo zadovoljili formu, a ako neko prilikom donošenja zakona apriori akcenat u kritici tog zakona stavi na kaznenu politiku, to znači da on apriori polazi od sebe, kao čoveka koji ne poštuje zakon, a samim tim i državu Srbiju. Mi polazimo od pretpostavke da će ljudi i građani ove zemlje poštovati zakon i da kaznene odredbe nećemo morati da primenjujemo.
Ali, naravno, nijedno društvo nije savršeno, pa tako ni naše. Kaznene odredbe moraju da postoje kao preventiva i kao odvraćanje pojedinaca od postupaka koji vode kršenju zakona. Ali se zakon ne donosi da bi se punio budžet i da bi se propisivale zakonske sankcije. Zakon se donosi da bi pozitivne efekte zakona primenili i da bi građani imali pozitivne efekte tog zakona u svom životu.
Sankcija služi samo da odvrati onoga ko želi da krši zakon, tako da niko ne treba da plaši građane, a još manje da svoje projektovane želje i postupanje prebacuje na čitav narod i građane ove zemlje.
Ova vlada ne predlaže zakone koji kažnjavaju građane, ovaj parlament ne usvaja zakone koji sankcionišu građane. Ovaj parlament donosi zakone koji popravljaju kvalitet života i unapređuju društvo, a samo pojedinci koji žele da ga krše i pojedinci koji pozivaju na kršenje zakona moraju očekivati zakonsku sankciju.