Poštovana gospođo predsednice, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, koristiću vreme poslaničke grupe koje je još uvek  neiskorišćeno.
Želim da i ja kažem neku reč o ovom zakonu, kao diplomirani inženjer poljoprivrede. Mislim da nije vreme za neke velike replike, ali ovde se vrlo često kvalifikuju neki ljudi na način koji nije baš primeren ovom uzvišenom domu, a istovremeno se i zakoni kritikuju koje donosi vladajuća većina, više sa pozicija kritike, da bi se osporilo sve ono što Vlada Republike Srbije radi i svi oni zakoni koje ovaj parlament donosi, a manje sa aspekta neke argumentovane kritike.
Mislim da je ovaj zakon potreban, izmene zakona i dopune ovog zakona i donošenje svih ovih zakona koje ovog trenutka imamo u raspravi, pre svega zbog građana Srbije. Tačno je da je veterina u teškom položaju, kao i poljoprivreda Republike Srbije. Nije poljoprivreda u Republici Srbiji u teškom položaju od juče ili prekjuče ili od početka mandata ove vlade ili saziva ovog parlamenta.
Poljoprivreda u Srbiji već dugi niz godina trpi posledice opšteg siromaštva društva. Naši poljoprivredni proizvođači nisu preko noći osiromašili. Cene kukuruza su takve kakve su jer je prošla godina bila najrodnija u istoriji srpske poljoprivrede od Drugog svetskog rata pa naovamo.
Kada govorimo oceni koncentrata, kao diplomirani inženjer poljoprivrede znam da u cenu koncentrata ulazi i cena soje i cena nekih drugih proizvoda proteinskog porekla, animalnog porekla, da u cenu koncentrata ulazi pakovanje i troškovi radne snage.
Kada govorimo o ceni mleka, i cena mleka varira od kraja do kraja Srbije. To sam pričao prošli put u ovom uzvišenom domu kolegama poslanicima. U dolini Ribarske reke u Kruševcu, cena mleka je ovog trenutka najviša u Srbiji zato što tamo postoji proizvođač mleka koji se zove "Ekomlek" i koji u dan isplaćuje proizvođačima mleka punu cenu mleka, sve premije koje država daje. Tamo se poljoprivredni proizvođači utrkuju ko će imati veći broj goveda. Na poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu odnose najprestižnije nagrade. Kolekcije goveda simentalske rase iz Ribarske reke su ocenjene mnogo puta.
Gospodin Slobodan Milosavljević je više puta kao ministar poljoprivrede posećivao taj kraj. Gospodin Zoran Mićović, kao jedan vrstan veterinar i stručnjak, takođe je tamo dolazio. I nije Zoran Mićović došao u Upravu za veterinu zato što je on partijski kadar ili zato što je on pokupljen ispod neke šatre ili iz neke pečenjare, već zato što je bio čovek vlasnik prve privatne veterinarske ambulante, uživa ogroman ugled u Republici Srbiji među kolegama veterinarima.
Tačno je da Republika Srbija duguje veterinarima određen novac za sprovođenje programa mera, ali taj dug nije nastao, kažem, za vreme mandata ove vlade, taj dug već dugo egzistira prema tim veterinarima. Ne mogu da prihvatim da se program mera dodeljuje veterinarskim stanicama tako što se iz šešira, i to partijskog šešira, izvlače imena i prezimena onih ljudi koji će taj program mera sprovoditi i nazive onih institucija koje će sprovoditi. Za one koji nisu upućeni ja sam bio predsednik komisije koja je taj posao radila i mislim da smo taj posao uradili vrlo stručno. Jer to ne kažem ja, to kaže Veterinarska komora, čiji je predsednik takođe sedeo zajedno sa nama.
Novac za program mera se duguje svim veterinarskim stanicama, bez obzira da li su veterinari i vlasnici tih veterinarskih stanica članovi političkih stranaka ili nisu članovi političkih stranaka i ravnomerno se isplaćuje onako kako stiže priliv iz Republičkog budžeta. Naravno, i dok je veka i sveta biće pokušaja da se naprave određene zloupotrebe, ali naravno da država Srbija ima mehanizme da zloupotrebe spreči i sankcioniše. Tačno je da je veterinarski i farmaceutski lobi jak svuda u svetu. Neću ga nazvati mafijom, kao što ni ljude koji prave zloupotrebe u putnoj infrastrukturi neću nazvati putnom mafijom, kao što i one koji naplaćuju putarine, na određene načine kradu i kraduckaju neću nazvati mafijom.
Svako ima pravo da proba da prevari državu i ne sme da se ljuti na državu ako u tom poslu bude otkriven, uhvaćen i izveden pred sud. A takvih će, hvala gospodu bogu biti sve više, jer mi zakone u ovom parlamentu ne donosimo da bi se nekome u Evropi dopali i da bi zavitlavali selo ili poljoprivredne proizvođače.
Mi zakone donosimo da bi živeli i da bi država Srbija imala u svojim rukama mač pravde, a na svojim očima povez i tas na kome će meriti ko se i na koliki način ogrešio o državu i ko će i koliku kaznu dobiti. Verujte mi, država Srbija će imati snage da na onom kantaru na koji se prema njoj zaduži na tom kantaru i da ga oduži.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene kolege narodni poslanici, kada govorimo o programu mera koje vlada Republike Srbije sprovodi na teritoriji Republike Srbije i taj posao poverava određenim veterinarskim stanicama i kada govorimo o radu komisije koja je određivala kriterijume po kome će neko dobiti taj posao, komisija se rukovodila, pre svega, sa nekoliko parametara.
Neki od njih su struka, profesija, moral, ali pre svega da bismo imali pravo stanje šta se zaista dešava na terenu mi nismo čitali ni "Tabloid", niti bilo koji drugi dnevni tabloidni časopis ili nedeljnik, već smo čitali izveštaje komisije koje su sačinjavali veterinarske inspekcije na terenu.
Veterinarske inspekcije nisu partijske inspekcije, veterinarske inspekcije nisu partijski organi, veterinarske inspekcije su državni organi Republike Srbije. Njih postavljaju određena državna tela i te inspekcije obavljaju taj posao na vrlo stručan način.
Na vrlo stručan način izveštavaju komisiju o tome koliko je veterinara određenu veterinarsku stanicu napustilo, da li ta veterinarska stanica ima određen i odgovarajući broj veterinara, jer tačno je propisano koliko grla stoke može jedan veterinar da pregleda, a koliko ne može.
To je bio prvi i osnovni kriterijum da određena veterinarska stanica izgubili ili dobije program mera, da li ima ljudske resurse da odgovori zahtevima i kriterijumima koje su postavljeni.
Drugi kriterijum je bio broj pregledanih grla u određenoj jedinici vremena od strane te veterinarske stanice. Ko god nije zadovoljio taj kriterijum, bez obzira da li ima odgovarajući broj veterinara ili ne, bez obzira da li je imao ili nije imao odgovarajuće resurse, ako nije obavio povereni posao u zadatom vremenskom roku, on je izgubio mogućnost da sprovodi program mera.
Sud ne odlučuje o tome, sud može da odlučuje eventualno o žalbama, ali kontrolu rada na terenu, brigu o javnom zdravlju ljudi i životinja sprovode određeni inspekcijski organi. To je utvrđeno zakonom. Taj zakon je donela Narodna skupština Republike Srbije. Svako ko nije zadovoljan rešenjem veterinarske inspekcije ima pravo da se ljuti.
Kada je reč o gospodinu Mićoviću, o tome da li je on uspešan ili nije, najbolji sud su dali građani Arilja. Jedva je četiri puta pobedio kao kandidat za predsednika opštine i jedva je bio tek 12 godina. Onda je čovek kazao – ovde sam se dokazao.
Možda se smanjio broj grla i broj krava u Arilju, ali se svakako Arilje profilisalo na karti, ne Srbije nego Evrope kao grad iz koga se godišnje izveze najviše crvenog blaga – maline. Možda su cene maline bile u određenom periodu oscilantne i išle gore ili niže, ali svakako je Arilje našlo svoje mesto na poljoprivrednoj karti, neću kazati Srbije, nego Evrope.
Završiću jednom narodnom poslovicom iz rodnog sela moga dede Dučalovića. Dučalovići su jedno lepo selo pod Ovčarom, na granici između čačanske, požeške i lučanske opštine. Imaju dosta tih potoka, pa ima i tih vodenica potočara, i tu se kaže: "Na čem jedna vodenica promelje, na tom i ostane".

Poštovana gospođo predsednice, nastaviću da koristim vreme poslaničke grupe koje bih želeo da čujem koliko je.
(Milica Vojić-Marković: Replika.)

Poštovana gospođo predsednice, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodi narodni poslanici, eto ja poživeh 45 godina i završih Poljoprivredni fakultet kao jedan od najboljih studenata u generaciji. Nisam mnogo radio u struci poljoprivrednoj priznajem, samo 22 godine sam imao farmu za proizvodnju prasadi, pa sam nešto i naučio.
Prvo što sam naučio, možda onaj ko pravi viršle ne zna baš mnogo o stočarstvu, ali sigurno znam mnogo više od onoga ko stočarstvo proučava kroz rotaciono kretanje jagnjadi na ražnju "Kod Dragiše" u pečenjari. Takođe, mnogo više o stočarstvu zna od onoga ko viršle konzumira.
Međutim, ovo je ipak jedan uzvišeni dom, ovo nije Dragišina pečenjara, i ovde se razgovara o unapređenju stočarstva, veterinarstva, i ovde se razgovara sa ljudima koji struku proučavaju ne tako što konzumiraju predmet svog proučavanja u obilatim količinama, već tako što struku proučavaju kroz prizmu učinka ili neučinka na terenu.
Učinak na terenu možda nije zadovoljavajući, pogotovo ne od određenih veterinarskih ambulanti. I ponovo podvlačim, ne ocenjuje to ministar Saša Dragin, ne ocenjujem to ja, ne ocenjuje to predsednik Veterinarske komore. To radi Veterinarska inspekcija na terenu.
Svako ko je nezadovoljan učinkom Veterinarske inspekcije ima pravo, mogućnost, ima legitimno pravo da uputi žalbu na rad inspekcijskih organa. Svako ko kaže da je bilo nepravilnosti prilikom raspodele terena za program mera Vlade Republike Srbije u oblasti veterinarske zaštite životinja, ima pravo ako smatra da je bilo korupcije ili nepravilnosti, da uputi krivičnu prijavu Tužilaštvu, da uputi prijavu nadležnim državnim organima.
Svako ko kaže da je bio izložen bilo kakvom pritisku i da zbog tog pritiska sada menja mišljenje i odluku koju je potpisao, takođe, ima pravo da uputi zahtev nadležnim državnim organima da tu situaciju preispitaju.
Svako ko misli da država Srbija nije u stanju da sprovede program mera i da zaštiti zdravlje i životinja i ljudi, svako ko misli da veterinari te formulare popunjavaju tako što uopšte ne izlaze na teren, takođe ima pravo da protiv tih veterinara podnese prijavu.
Svako ko misli da se rukometne utakmice prodaju i da se šinobusi i vozovi nabavljaju preko butika, ima pravo da te svoje kvalifikacije dokaže pred nadležnim pravosudnim organima. Imam pravo da zaštitim i struku, i ono što sam učio na fakultetu i ono što sam eto jedva 22-23 godine radio, a to je samo polovina mog života, priznajem, želeo sam mnogo više time da se bavim, ali su okolnosti bile takve da se baš nisam mnogo bavio.
Jedva sam dva puta pobedio sa svojim izloženim grlima na Novosadskom sajmu i mislim da to više govori o rezultatima mog rada nego o potrebi da ovde bilo šta govorim u Skupštini Srbije.
Međutim, opet podvlačim, obaveza čoveka koji je završio Poljoprivredni fakultet, obaveza čoveka koji je završio veterinu je da brani struku i profesiju, a ne da sprovodi partijske zadatke, ma koliko to nekad bilo teško, neprijatno, ali ne i nemoguće. Ali, svakako, čovek koji pred udarom ljudi koji nasrću na profesiju i struku bez argumenata ćuti, biva saučesnik u ataku na svoju profesiju.
I za kraj, danas je lako svakog naučiti. Nedavno sam bio u cirkusu, video sam, ne znam da li su ljudi veterinari ili dreseri, ali video sam medveda da vozi bicikl, video sam slonove da igraju fudbal. Danas je lako naučiti i čoveka koji baš ne želi da uči, ali je najteže naučiti čoveka koji sam neuk želi da drži lekcije drugima.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženi gospodine ministre, i dalje ću biti na poziciji struke jer, podvlačim, diplomirani sam inženjer poljoprivrede za stočarstvo i pažljivo čitam predmete koje ovde dobijamo i pažljivo čitam sav materijal koji dobijamo za sednicu Skupštine, a pažljivo slušam i šta govore kolege i koleginice. Put koji ova reformska Vlada ima, koji je zacrtan i koji trasiramo ovim zakonima, ne služi da bi se mi hvalili i busali u grudi da smo doneli ovoliko ili onoliko zakona. Zakon je donet tek onog trenutka kada zaživi u praksi.
Vlada Republike Srbije ne predlaže zakone, ovaj parlament te zakone ne usvaja da bismo mi zadovoljili formu i da bismo kazali – eto, ako neko broji na nekoj spravi koja se zove računaljka koliko ima glasova u Aranđelovcu, a koliko je zakona doneto u srpskom parlamentu, neka kaže da smo mi te zakone doneli ne da bismo zadovoljili broj, formu, već da bismo zadovoljili suštinu, da bismo unapredili kvalitet života u ovoj zemlji.
S druge strane, čujemo da se nekima ne sviđa pravac kojim ide Republika Srbija i da oni imaju neki svoj pravac. Taj pravac koji oni nude je dobar, jer to je pravac, ako ga sledimo kao država i kao narod, mi ne možemo da zalutamo, on nigde ne vodi.
Ali, pravac reformi, pravac promena, pravac usklađivanja našeg zakonodavstva sa evropskim zakonodavstvom ima za cilj, ne da maltretira građane ove zemlje, ne da maltretira seljake i poljoprivredne proizvođače, ne da maltretira čak ni ono što ti ljudi proizvode, ima za cilj da nas pripremi za tržišnu utakmicu koja je u toj Evropi bespoštedna.
Možemo da ostanemo izolovano ostrvo i da gajimo našu mangulicu i našu bušu samo za nas, ali onaj ko je danas kupio novine video je da su i Englezi iz Srbije uvezli mangulicu i gaje je u londonskom zoološkom vrtu. Oni nisu kazali – ne, to ne treba da se gaji u Londonu, to je iz Srbije, nego su kazali – to je izgleda nešto dobro kod tih Srba i hajde da mi uzmemo ono što je dobro od njih i da dovedemo ovde u Englesku. Ako se Englezi ne stide da nešto najbolje iz Srbije, što mi imamo kao prepoznatljiv brend, uvezu na to ostrvo, što se mi sami stidimo sebe i toga što pokušavamo da zaštitimo i sačuvamo?

Za one koji ne žele da čuju, biću slobodan da pročitam jedan od zapisnika, bez navođenja imena veterinarske stanice o kojoj je reč, ali neki će se prepoznati, jer mnogi se u ovoj sali prepoznaju iako ih ne pitate ništa i ne pomenete ih, ne kažete reč o njima, oni se sami prepoznaju. Činjenica je da u Srbiji valjda mi biramo sudije, a optuženi se uvek sami jave i prepoznaju.
Sada ću vam pročitati šta kaže zapisnik. Zapisnik kaže ovako: Jednoj veterinarskoj stanici oduzet je program mera koji sprovodi, a koji je dobila od Vlade Republike Srbije iz sledećeg razloga. Ta veterinarska stanica ima tri veterinara, ali samo na papiru. Nepobitno, više puta kontrolom je utvrđeno da jedan brat blizanac prodaje usisivače marke "kirbi freš" u Beogradu i uopšte ne živi na teritoriji na kojoj ta veterinarska stanica sprovodi program mera.
A taj isti veterinar koji sprovodi program mera ovako daje zapisnik građanima. Naplaćuje program mera zaštite goveda od tuberkuloze poljoprivrednim proizvođačima, iako to država Srbija već plaća. Znači, duplo tarifira. Jednu tarifu prema seljacima, drugu prema državi Srbiji i pravi zloupotrebu.
On očekuje da ponovo dobije program sprovođenja mera, a pri tome izdaje priznanicu poljoprivrednim proizvođačima iz tog kraja na kojoj se ne stidi da napiše: "Išao sam uzbrdo po snegu dva kilometra i isto sam toliko silazio pešice. To košta toliko". On očekuje da sprovodi program mera Vlade Republike Srbije i očekuje da uvek ima svoje advokate koji će ga braniti, i uvek očekuje da ima svoje ljude koji će braniti njegov državni interes.
Jer državni interes koji je on formulisao kroz tu priznanicu je da skine seljaku kožu sa leđa, ako može i državu da uštipne, super. Znate, kad vas neko uštipne, to vas boli i kažete "joj". Pored toga, imate i mehanizme da se odbranite od onoga ko štipa državni džep i ko štipa državni novčanik.
Onaj ko je predstavnik države, a nije u stanju da čuva i štiti državnu imovinu, taj ne treba da štiti državni interes, taj treba ne da govori u ime države, već da se brani u svoje ime, a ne da ima svoje advokate koji će taj posao raditi.
Mi smo kao narodni parlament pokazali prošle godine kako se novac u parlamentu štedi. Šta god ko kazao o parlamentu, mi smo određeni novčani iznos uštedeli. I ovakvim zakonima novac će početi da se štedi. Možda neko u to sumnja, možda neko sumnja u moje reči, možda će neko kazati – on je demagog, on priča ovo ili ono, ali matematika je jedna egzaktna nauka.
Kad podvučete crtu, saberete cifre, na kraju godine znate koliko ste uštedeli, a koliko niste uštedeli. To znamo ovde u parlamentu. Taj smo podatak javno objavili, to znamo i u programu mera Vlade Republike Srbije takođe se zna ko je i koliko državu Srbiju uštipnuo.
Ako taj očekuje da će neko uzeti magični čarobni štapić u ruku i dati mu ponovo da sprovodi program mera, mora da zna da će se čarobni štapić pretvoriti u štap države, kojim će država Srbija udariti po prstima svakog onog ko je štipa.

Uz dužno poštovanje gospođi Vojić-Marković, zaista vas nisam pomenuo. Ako ste se prepoznali u mojoj diskusiji, to je vaš problem, a ne moj.

Poštovana gospođo predsednice, ovog puta ću koristiti pravo na repliku, jer sam direktno prozvan.

Zahvaljujem, ima i njega dovoljno.
Navika najgorih đaka je da ne shvate predavanja, pogotovo ako nisu na predavanjima. Ne može neko da bude povremeno u ovoj sali za sednice i da onda prati samo parcijalno ono što mu se sviđa, ono što mu se ne sviđa da ne prati.
Gospodine Dimitrijeviću, taj zapisnik imam u rukama zahvaljujući činjenici da sam bio predsednik Komisije za dodelu terena veterinarskim stanicama i kao takav imao sam pravo da imam uvid u sve zapisnike koji su stizali na tu komisiju.
I te zapisnike ne zloupotrebljavam, jer ovog puta nisam pročitao ni ime veterinarske stanice, ni ime i prezime veterinara, već sam samo slikovito ukazao na činjenicu šta određene veterinarske stanice rade i šta vlasnici određenih veterinarskih stanica rade i koje sve zloupotrebe čine i ko su sve njihovi advokati.
S druge strane, žao mi je što povremeno pratite sednice ove skupštine, pa čujete samo ono što želite da čujete, ali ne i ono što treba da čujete.
Ne mogu da vam govorim o učinku vaše Vlade, pogotovo kada DS nije bila s vama u koaliciji, kada je bio sam Vojislav Koštunica, jer bih vam pokazao impozantne rezultate te vlade, ali mi se pokvario mikroskop, tako da ne mogu to da vam govorim.
S druge strane, ako govorimo o uvozu poljoprivrednih proizvoda za vreme vaše Vlade, mogli smo da hranimo pola Evrope sa poljoprivrednim proizvodima koje je Vlada Vojislava Koštunice uvozila.
Ali, opet ću vam kazati, ovaj zapisnik koji sam ovde citirao nisam neovlašćeno dobio i pribavio, njega su mi dale veterinarske institucije i inspekcije sa terena i to one veterinarske institucije koje nisu formirane i imenovane za vreme mandata Slobodana Milosavljevića ili Saše Dragina, već neke druge vlade i nekog drugog ministra.
Žao mi je što ne znate ko je to bio i što imate jako kratko pamćenje, a amnezija je jedna divna bolest. Svakog dana čujete nešto novo, to ništa ne boli.
Nažalost, ne patim od amnezije. Imam jako dobru memoriju, sećanje i pamćenje. Imam veru u institucije države Srbije, bez obzira koja ih Vlada postavi, jer sam siguran da veterinarske inspekcije rade stručno, profesionalno i odgovorno, bez obzira da li su postavljene za vlade kada je ministar bio Slobodan Milosavljević, Saša Dragin ili neko drugi.
Verujem u institucije države Srbije i verujem da su ti zapisnici takvi kakvi su predati Komisiji za dodelu terena autentični. Iza njih stoje ljudi koji tu kontrolu nisu sprovodili jedanput, dvaput ili triput, niti su u kontrolu išli sa partijskom knjižicom, već su išli u kontrolu sa službenom legitimacijom veterinarske inspekcije Vlade Republike Srbije i utvrdili to što su utvrdili.
Ako se nekome ne dopada to što je utvrdila veterinarska inspekcija, ima pravo da se žali institucijama, ima pravo da se žali Tabloidu. Ima pravo da u časopisu "Tabloid" objavi feljton o tome, ali znate šta, ako se činjenice u ovoj zemlji i u mom izlaganju ne slažu sa nečijim mišljenjem, utoliko gore po činjenice.
Mislim da su činjenice neosporne i da je nemoguće sa aspekta logike, razuma i činjeničnog stanja osporiti ono što piše u zapisniku veterinarske inspekcije na terenu.
Podvlačim još jedanput, verujem u institucije države Republike Srbije. Jer te institucije su nezavisne i nemaju partijsku knjižicu. Imaju ovaj grb u koji svi verujemo, za koji svi glasamo i verujem da te institucije sprovode zakone ove zemlje, a ne partijske i političke programe.
Ako neko ima drugačije mišljenje, ima pravo na svoje zablude, bez obzira na godine i iskustva. Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, svaki terzija svojim aršinom meri.
Ako krenemo od ove pretpostavke da mi zakone donosimo zbog toga da bi građane kažnjavali, onda neki ljudi moraju da se dogovore, pogotovo neke kolege poslanici, sa svojom poslaničkom grupom i da konačno usaglase stavove – da li mi zakone donosimo zato da bi kažnjavali građane, da li zakone donosimo zbog toga što to od nas traži Evropska unija, da li zakone donosimo da bismo zadovoljili broj? Jer, stalno čujemo različito obrazloženje koje počinje sa istim uvodom – jedino iz ovog ili onog razloga donose zakone.
Opet ću ponoviti. Mi zakone ne donosimo da bismo zadovoljili formu, a ako neko prilikom donošenja zakona apriori akcenat u kritici tog zakona stavi na kaznenu politiku, to znači da on apriori polazi od sebe, kao čoveka koji ne poštuje zakon, a samim tim i državu Srbiju. Mi polazimo od pretpostavke da će ljudi i građani ove zemlje poštovati zakon i da kaznene odredbe nećemo morati da primenjujemo.
Ali, naravno, nijedno društvo nije savršeno, pa tako ni naše. Kaznene odredbe moraju da postoje kao preventiva i kao odvraćanje pojedinaca od postupaka koji vode kršenju zakona. Ali se zakon ne donosi da bi se punio budžet i da bi se propisivale zakonske sankcije. Zakon se donosi da bi pozitivne efekte zakona primenili i da bi građani imali pozitivne efekte tog zakona u svom životu.
Sankcija služi samo da odvrati onoga ko želi da krši zakon, tako da niko ne treba da plaši građane, a još manje da svoje projektovane želje i postupanje prebacuje na čitav narod i građane ove zemlje.
Ova vlada ne predlaže zakone koji kažnjavaju građane, ovaj parlament ne usvaja zakone koji sankcionišu građane. Ovaj parlament donosi zakone koji popravljaju kvalitet života i unapređuju društvo, a samo pojedinci koji žele da ga krše i pojedinci koji pozivaju na kršenje zakona moraju očekivati zakonsku sankciju.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, napraviću samo jednu blagu komparaciju sa Zakonom o bezbednosti saobraćaja. Kada smo tamo propisali određene novčane kazne i sankcije za one koji ne poštuju taj zakon, svi su kazali – to je loše. Onda je došlo do primene tog zakona u praksi i do smanjenja saobraćajnih nesreća za 40%.
Citiraću sada sebe iz zapisnika sa te sednice. Tada sam kazao – moć zakona utvrđena je Ustavom, moć zakona ograničena je slobodama i pravima građana. Nesrećna je ona država koja je nemoćna da ostvaruje zakon, a još je veća nesreća kada to država mora da trpi. Najveća je nesreća kada država to odobrava. Država koja ne ostvaruje zakon nije pravna država.
Novčane kazne služe isključivo da odvrate počinioce prekršaja da taj prekršaj učine. Ko to ne shvata ne razume procese parlamentarno-procesnog prava. Zakoni koji se ne ostvaruju u životu su mrtvi zakoni. Zakon koji u ostvarivanju obezbeđuje promene i napredak stvara blagotvorni učinak.
Zakonske kazne koje je predvideo zakonodavac u ovom zakonu služe isključivo da one pojedince koji žele da ugroze jednu vrlo značajnu privrednu granu, koja predstavlja budućnost u Srbiji, služe da pojedince odvrate od tog činjenja, a ne da bi kažnjavali poljoprivredne proizvođače.

Poštovani gospodine predsedavajući, uvažena gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici i građani Srbije, imam jednu veliku nedoumicu. Ne razumem šta određene političke stranke žele da nam poruče. Kada smo imali sedam regiona nije valjalo, bilo je loše. Kada imamo pet regiona, opet ne valja. Onda imam stilske figure gde se licitira brojevima 13, 14, 15, 17. Sa druge strane, kada se kaže da jedan statistički region treba da ima najmanje osam stotina hiljada stanovnika, opet se predviđa 17 regiona. Veoma bih voleo da Srbija ima 20 miliona stanovnika za narednih deset godina, ali mislim da to nije realno.
Kada su gospodina Nikolu Pašića, predsednika Vlade ove zemlje, pitali, u neko vreme, a on nije baš važio za rečitog čoveka – izvinite, gospodine Pašiću, kakva je razlika između demagogije i kritike? Gospodin Nikola Pašić je kazao – kritika je dobra, i kada se vlast kritikuje to je dobro, ali je dobro da kritika podrazumeva određena rešenja.
Kada bih ja sad kazao – ne valja moja kravata jer je crvena, bilo bi bolje da je žuta, to bi bilo određeno rešenje. Ali, gospodin Pašić je kazao – između kritike i demagogije velika je razlika. Demagogija ne nudi rešenja, ali se mnogo sviđa biračima, ali je vrlo opasna, jer demagogija kao takva, samo raspiruje nezadovoljstvo, povlađuje biračima, ali ne nudi nikakvo rešenje. Između demagogije i stvarne kritike postoji velika razlika.
Pošto ovde ne vidim i ne čujem kritiku, ali vidim pokušaj da se neko dodvori nekome i vidim pokušaj da se u određenim delovima Srbije poseje strah da će ovakva regionalizacija Srbije i ovakav zakon o regionalnom razvoju proizvesti probleme u životu lokalnog stanovništva, građana tih regiona, vidim samo jeftin pokušaj da se nadoknadi propušteno vreme koje je neko imao kada je bio u vlasti, imao priliku da sve svoje zamisli materijalizuje i realizuje, a nije uradio, vidim sada pokušaj da se devalviraju nastojanja da Srbija dobije savremene i moderne regiona koji zadovoljavaju evropske standarde.
Ako neko kaže – u redu, mi ćemo za evropski standarde imati jedne regione, koji će brojati osam stotina hiljada, ali ćemo za neke unutrašnje političke potrebe imati neke druge regione, taj ipak ima samo demagogiju kao osnovu svog političkog delovanja. Hvala. (Aplauz)

Poštovani gospodine predsedavajući, uvažena gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, nije mi jasna ideja da se regionalizacija Srbije sprovodi kroz projekat ''Velike Srbije'', jer ne znam kako će se sprovesti projekat granice Srbije na liniji Karlovac – Karlobag – Ogulin – Virovitica, da li je referendum u Hrvatskoj gde će ljudi da se povuku do te granice ili će da se sprovede nekom politikom koja će rezultirati da čitava Srbija ima stanovnika za jedan statistički region, tako da mi to zaista nije jasno i bilo bi dobro da imamo bliža pojašnjenja te politike.
Kada govorimo o nasleđu ove zemlje, o istorijskim ličnostima ove zemlje, mislim da Nikola Pašić kao predsednik Vlade sada kada bi mogao da ustane iz groba, verovatno, bi pitao – dajte, da vidimo, ja sam ovu zemlju stvarao, da vidimo, ko je to posle prigrabio neko ime koje sam ja uveo u politički život Srbije, i šta je on sa tom zemljom uradio. Ja sam kao radikal ušao na osvešćeno Kosovo 1912. godine, posle Prvog i Drugog balkanskog rata, pa da vidimo šta su uradili oni koji danas to ime rabe.
Pa, tako, da li je Pašić moj ili nije moj ili svima nama pripada jednako, ne želim da raspravljam, kao što ne želim da raspravljam o dometima i dostignućima politike jednog Slobodana Jovanovića, gospodina Grola ili prethodnika koji su baštinili ime DS.
Ali, pouzdano znam i sasvim sam siguran da je Nikola Pašić bio jedan jako štedljiv čovek i da je tražio kada su ga sahranjivali da ga sahrane u uzanom sanduku, da ne mora da se okreće u grobu kada vidi ko se sve danas zove imenom koje je on uveo u politički život radikala. Hvala. (Aplauz)

Poštovani gospodine predsedavajući, uvažena gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije vama se obraćam. Ovde se non-stop razne insinuacije iznose, u ovoj sali u ovom visokom domu, o tome da neko u Srbiji trguje donošenjem zakona, a pogotovo trguje donošenjem jedne veličanstvene rezolucije kojom se osuđuju ratni zločini.
Neko u ovoj sali uporno upire prstom u narodne poslanike, pokušavajući da se pozove, i to s ponosom ističe, da je bio u Vladi kada je znao kako su se zakoni donosili trgujući. Nema više trgovine zakonima, jer građani Srbije jako dobro znaju, kao što neko kaže da znaju razloge ostavke nekog načelnika okruga, tako građani Srbije znaju i zbog čega za neku politiku nisu hteli da glasaju i zbog čega su nekoj politici dali većinu na izborima, jer svako je imao prilike da svoj koncept regionalizacije i decentralizacije sprovodi u onom periodu kada je obavljao vlast. U ovoj sali nema nijedne političke stranke koja u određenom periodu svoga delovanja nije učestvovala na ovaj ili onaj način u vlasti.
Molim ljude koji sada uporno iznose razne insinuacije da pokažu rukom ko je taj koji ih je držao, ko je taj koji je držao njihovu desnu ruku da potpišu neki zakon, ko je taj ko ih je sprečavao da sav svoj intelektualni potencijal, da svoje kreativne političke ideje kojima imaju rešenje za sve probleme, ko je ih je tada sprečavao kada su bili na vlasti da to urade? Neka kažu ime tog besramnika koji nije dozvolio da se određeni zakoni donesu, neka kažu ko im je stavljao tegove oku nogu da nisu mogli da skoče onoliko koliki im je bio potencijal.
Mislim da ovde imamo samo žal i žudnju za vlašću i foteljom. Ne zato što se vlast doživljava kao odgovornost već kao skup privilegija. Vršenje odgovorne vlasti znači da se građani ne prebrojavaju na ove ili one, da se ne zatvaraju u nikakve torove, da se ne zatvaraju u nikakve zabrane, već, jednostavno, da se ima vizija kako ti ljudi na lokalu žive. Ne donose zakone u ovoj zemlji ljudi koji sede u Beogradu, a još manje ljudi koji sede u Briselu.
Ja sam iz Kruševca. Aktivno sam učestvovao u donošenju ovog zakona. Gospođa Verica Kalanović je iz Trstenika. Jako dobro znam šta treba građanima Kruševca, kao što ona zna šta treba građanima Trstenika. Ne živimo mi kada izađemo iz ove sale na nekom satelitu ili svemirskom brodu, pa da nas ovde spuštaju u ovu salu. Mi živimo u svojim gradovima i opštinama i trudimo se da uradimo najbolje što možemo za razvoj tih lokalnih zajednica. Ako neko ima drugačiji koncept, pa, ništa lakše da ga sprovede, treba samo da izađe na izbore i da dobije potreban mandat od građana Srbije za taj koncept koji nudi. I treba samo da kaže građanima – ovo ćemo mi sprovesti i ovo ćemo mi uraditi.
Ali, sada, kada nije u poziciji da svoje političke ideje sprovodi vršeći vlast, već u opoziciji, pokazuje se da za neke nije loše da budu u opoziciji. Moram da ih pitam, gde im je bila ova pamet koju sada ovde predstavljaju građanima Srbije, kada su bili na vlasti? Dokaz je, da se opoziciona pamet javlja tek onog trenutka kada se izgubi vlast. Zato je za neke dobro da što duže budu u opoziciji, da te kreativne ideje što više nameću nama koji vršimo vlast, da nas kritikuju i koriguju, da i mi što bolje vršimo vlast. Ali, nije dobro da kada dođu na vlast, onda rade isto ovo što i mi radimo, jer se suočavaju sa političkom nužnošću.
Za kraj, zakoni se u ovoj vladi i u ovoj vladajućoj većini ne donose kao rezultat kompromisa, kao rezultat političke trgovine, kao rezultat ucena, već isključivo kao rezultat nužnosti na terenu, u lokalnim zajednicama, kao rezultat želje da se unapredi kvalitet života u svim delovima Srbije ravnopravno.
Svesni smo mi činjenice da nema autonomije lokalnih samouprava bez imovine. Naravno da ćemo pripremiti zakone koji vraćaju imovinu lokalnim zajednicama. Nikada nećemo kazati – znate i mi smo to hteli da uradimo, jer sam se borio da i vlast bude promenljiva kategorija, ali da bude promenljiva kategorija na izborima koje dobijaju birači, a ne brojači glasova. Izvolite, kandidujte svoju politiku, biće izbora 2012. godine, probajte tada da kandidujete svoju izmenu nekog drugog regionalnog razvoja, probajte da poništite ove zakone i da neke druge donesete, ali mislim da su ovo dobri zakoni, da je ovaj koncept regionalizacije i decentralizacije dobar za Srbiju i, još jedanput podvlačim, nije rezultat bilo kakve političke trgovine, isključivo je rezultat političke nužnosti. Zahvaljujem.(Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, izbor uvažene i cenjene gospođe Nevene Petrušić za Poverenika za zaštitu ravnopravnosti svakako će unaprediti život u Srbiji.
Dosta se ovih dana licitiralo u javnosti sa imenom kandidata za Poverenika i bili smo svedoci da su zaista neki imali ogromnu želju da budu baš oni imenovani za Poverenika.
Sa druge strane, nevladine organizacije, od tih nevladinih organizacija od kojih se očekuje da kao demokratski korektor koji artikuliše nezadovoljstvo, bilo načinom rešavanja ili nerešavanja problema, imaju pravo da učestvuju u političkom životu na način da predlažu zakone, da predlažu čak i ljude koji će određene poslove obavljati.
Neću govoriti o gospođi Neveni Petrušić. O njenom delu i o njoj mnogo bolje govore nagrade i rezultati njenog rada, nego ja. Mislim da su moje kolege u svojim vrlo iscrpnim diskusijama kazali sve ono što krasi gospođu Petrušić. Samo ću napomenuti da mi je veliko zadovoljstvo da konačno jednu ženu biramo na ovakvu funkciju, da mi je veliko zadovoljstvo to što gospođa Petrušić dolazi iz Dimitrovgrada, jer sam Kruševljanin i znam koliko odgovorno ljudi iz Kruševca obavljaju poslove koji su im povereni ovog trenutka, i znam koliko ljudi u malim sredinama moraju da se dokažu da bi bili izabrani na javnu funkciju u Republici Srbiji.
Malo ću govoriti o diskriminaciji, pošto je bilo mnogo govora kada je reč o temi diskriminacije. Diskriminacije je izvor nasilja i kao takva ona je društveno neprihvatljiva, a sa nasiljem i diskriminacijom suočavamo se svakog dana. Zakon o zabrani diskriminacije je putokaz za izlaz iz mraka i to je izbor svetlosti u svakom društvu, pa tako i u našem.
Svakako da ovaj zakon obezbeđuje progres države, društva, Srbije. Zakon o zabrani diskriminacije je garancija slobode, solidarnosti, socijalne pravde, to je zakon koji je mera i garancija vlasti, ali i ograničenje svake vrste samovolje svakog pojedinca. Ovaj zakon predstavlja jedinstvo ekonomskih, političkih, socijalnih i kulturnih potreba i zahteva našeg društva, koje su konačno pretočene u normu.
Da li će nas na glasanju biti malo više od 126 i 127? Iskreno verujem da hoće. Iskreno verujem da svako danas shvata značaj posla koji će obavljati gospođa Petrušić. Pozivam vas da ne robujemo predrasudama, političkim stegama, stranačkim, političkim i partijskim stegama i okovima i da na zabranu diskriminacije ne gledamo kao na partijsku i stranačku kategoriju, već kao na socijalnu kategoriju, pre svega na vrednosnu kategoriju i vrednosni standard kome težimo i koji želimo da dostignemo.
Hoću da se osvrnem i na diskusije koje sam čuo u sali. Bile su vrlo zanimljive. Ono što mi smeta i što mi je zaparalo ušli jeste rečenica jednog mog kolege – ljudi i žene. Mislim da ko god razmisli u ovoj sali i ko god čuje rečenicu – ljudi i žene, shvata zbog čega svakom čoveku u Srbiji i na svetu ta rečenica smeta.
Smeta mi rečenica – vaš i moj čovek. Nije gospođa Petrušić ni moj ni tvoj čovek, ona je čovek svih građana ove zemlje i ona će štititi prava svih ljudi u ovoj zemlji. (Aplauz)
Bile su neke interesantne diskusije na koje moram da se osvrnem. Bio je prvo poziv – da li mora baš 10 godina da obavlja posao kandidat za Poverenika, može i nešto malo manje. Ako na početku primene zakona neko pokaže spremnost da ga odmah na početku prekrši, šta da očekujemo od ljudi koji sa pištoljima zaustavljaju vozove da bi pretukli dečaka, šta da očekujemo od ljudi koji pucaju iz pištolja na fudbalskoj utakmici ili u kafiću u Čačku, kao da je to strelište?
Onda kaže – mogao je kandidat za Poverenika, odnosno kandidatkinja, da dođe malo u ovu salu i da porazgovara sa nama. Ne može. Poslovnik je poprilično ograničavajući i kaže da ne može, ali svih 250 poslanika, svi zainteresovani kandidati su mogli da dođu na Odbor za ustavna pitanja. Moglo je 250 poslanika, ako je pokazalo želju, da se izjasni da želi da prisustvuje Odboru za ustavna pitanja. Siguran sam da bi gospodin Veljko Odalović obezbedio da Odbor za ustavna pitanja imamo u ovoj sali, pa ovde lepo preko puta nas da sednu svi kandidati koji žele to da budu i onda da se lepo porazgovaramo, ispričamo sa njima, u skladu sa Poslovnikom.
Postavlja se pitanje – šta je mera zakona? Pravda i pravičnost su mera svakog zakona. Moć zakona utvrđena je Ustavom, a ograničena je slobodama i pravima građana i to posmatrajte kao tas, na jednoj strani imate Ustav, na drugoj strani slobode i prava građana. Kada tu vagu dovedete u jednu horizontalu, u jedan savršen sklad, doneli ste zakon koji savršeno odgovara potrebama jednog društva. Kantar svakako postoji i ubuduće svako onaj ko se sa aspekta kršenja Zakona o diskriminaciji zaduži biće kantar na kome će moći i da se razduži, i biće onaj ko će na tom kantaru moći da premeri njegovu grešku.
Apsolutno sam uveren da će taj posao gospođa Petrušić obavljati odgovorno, savesno, stručno i profesionalno, bez ikakvih partijskih i političkih primesa.
Kada govorimo o Zakonu, Zakon koji smo doneli o izboru Poverenika ne služi da ulepša stvarnost, ne donosimo ga idealizacije radi. Donosimo ga radi buduće stvarnosti za koju želimo da bude bolja i kao takav zakon sadrži volju većine koja je uvek jača od volje pojedinaca. To je tako bilo od vajkada, od kada se donose zakoni u civilizovanom svetu, uvek je volja većine bila iznad volje pojedinaca i bilo je prepušteno volji većine da donosi zakone.
Ovaj zakon koji donosimo mora da bude savršeniji kako u ideji, tako i u ostvarenju. Često su se u istoriji Srbije donosili zakoni koji su bili mnogo savršeniji u ideji nego u realizaciji i ostvarenju. Cilj nam je da ovaj zakon i u ideji i u ostvarenju bude istovetan, da se maksimalno približi idealu pravičnosti i pravednosti.
Apsolutno sam uveren da će izborom uvažene gospođe Nevene Petrušić ovaj cilj da zakon bude jednako savršen i u ideji i u ostvarenju biti ostvaren, jer mislim da smo našli jednu ličnost koja će to moći da sprovede u praksu i u delo. Zahvaljujem se. (Aplauz)