Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici,  pažljivo sam pratio prepodnevno izlaganje svojih kolega, argumente koje je iznela opozicija kao razloge zbog čega ne treba glasati za ove predloge koje je dala Vlada Republike Srbije.
Na početku svog izlaganja ću, zbog zahteva određenih opozicionih poslanika da se zajedno rade popis stanovništva i popis poljoprivrede, evocirati uspomenu na našeg preminulog kolegu gospodina Vladana Batića koji je stalno govorio, znate, taj veliki čovek je stalno govorio – ne treba mešati babe i žabe. Nisu popis stanovništva i popis poljoprivrede ista stvar.
Ja sam diplomirani inženjer poljoprivrede za stočarstvo i jako dobro znam šta znači popis poljoprivrede, a takođe znam šta je popis stanovništva, jer sam imao prilike da u tom popisu i sam učestvujem nekoliko puta u svom životu, kao popisivač.
S druge strane, provejavao je u današnjoj diskusiji određenih opozicionih poslanika kritički ton zbog toga što mi želimo da radimo ovaj popis, pa je onda provejavao određen kritički ton zbog toga što se navodno popis odlaže u nedogled. Istovremeno, neki poslanici su promašili temu pa su mešali tačku dnevnog reda koja će biti danas u 15.00 časova, a koja se zove rekonstrukcija Vlade, sa popisom. Baš smo imali situaciju da su neki ljudi danas u ovoj sali govorili o rekonstrukciji Vlade, a ne o popisu. Ima jedna poslovica u Kruševcu, kaže: „Pevac koji prvi kukurikne pre zore, prvi u supi završi.“
Zaista, kada govorimo o tački dnevnog reda i razlozima zašto nešto treba da prihvatimo ili kada se pozivamo na istoriju, tradiciju, na predanja srpskog naroda, na ono što je ostalo kroz istoriju, da podsetim, pošto je gospodin Babić vrlo dobro govorio o istorijskim prikazima kako se popis razvijao kroz istoriju, pa je pomenuo i dve godine, 1084. i 1666. godinu... To su prve godine kada su rađeni popisi u Evropi, a prvi savremeni popis bio je u Kanadi i severnoj Americi. Da podsetim samo da smo te 1666. godine u Srbiji ugostili (ako tako mogu da kažem, slobodno tumačeći - „ugostili“) turskog putopisca, haračliju Evliju Čelebiju, koji je u to vreme radio popis za potrebe turske, odnosno Osmanske imperije.
One koji su govorili da je sve u Srbiji propalo i da ništa ne valja, da je ovo kataklizma podsetiću samo, a ovde postoji biblioteka gde se čuvaju stenografske beleške, na diskusiju iz 1907. godine, kada se takođe u srpskom parlamentu govorilo o popisu, iako te godine nismo imali popis u Kraljevini Srbiji. Evo šta kaže tadašnja opozicija, a vi samo izbrišite godinu, a dešava se 1907. godine, pa ćete videti da li ima razlike između onoga što čujemo danas i onoga što se u Srbiji govorilo 1907. godine i zapitajte se gde smo mi potrošili ljudski vek.
Kaže tadašnja opozicija: „Srbija je propala, sela umiru, budžet je nenamenski, naša vojska ide gola i bosa, žandarmerija ima uniforme koje se raspadaju, sela umiru, a Srbiju čeka propast. Srbija će nestati za koliko dvadeset godina, a ovo je najcrnje vreme u istoriji Srbije. Kada se neko bude bavio istorijom Srbije u ovom periodu, ta će istorija biti napisana crnim slovima, tamnim mastilom, jer nas čeka velika propast i pogibija sa ovom vladom.“
Samo ću podsetiti, 1907. godina, te godine su označene kao zlatno doba srpskog parlamentarizma, tih godina Srbija je duboko iskoračila u toliko nužne reforme, koje su doprinele pobedi u Prvom svetskom ratu, koje su doprinele reformi vojske koja je pod vođstvom vojvode Putnika izvojevala najslavnije pobede srpske vojske…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas, da ne bi bila jedina veza sa 1907. godinom da ni onda ni sada ne volimo da poštujemo odredbe Poslovnika.)
Samo sam hteo da kažem o argumentima koje ni spajalicom nismo mogli da spojimo kroz ovu raspravu. Sada ću se vratiti na nešto što smo takođe čuli. Čuli smo da neko kroz popis želi nešto da sakrije, čuli smo da je popis jako jeftin, ali da država Srbija ne želi popis jer mi želimo negde nešto da sakrijemo, zakukuljimo, zamumuljimo; da želimo kroz popis da nametnemo nove harače i nove poreze građanima, da želimo da popišemo svaku krušku i čokot vinove loze da bismo neke harače iz ove istorije, 1666. godine, obnovili. To nije tačno. To je sve demagogija. To će isto ući u istoriju parlamentarizma, u ovakve knjige i stenograme, kao svedočanstvo o ljudima koji su govorili o tom vremenu na ovakav način.
Šta hoću da vam kažem? Svedoci smo da opozicija ovde, kritikujući ove pokušaje i napore, nastojanja Demokratske stranke i vladajuće većine da sprovede popis u Srbiji, pokazuje da je samo na rečima za Evropu, a da kad treba na delima pokazati da se ide u Evropu ona to u stvari ne želi. Kako možete ići u Evropu, a ne poštovati evropska pravila? To je kao da hoćete da učestvujete na fudbalskoj utakmici, u Evroligi ili na svetskom prvenstvu, ali da kažete – za nas ne važe pravila koja je formulisala FIFA, za nas važe naša srpska pravila i mi ćemo igrati i rukom, nogom i onako kako mi želimo i hoćemo.
Ako hoćete da idete u Evropu i ako imate stvarnu nameru da idete u Evropu, to morate raditi ne rečima, nego delima. Onda morate stvarno ta nastojanja, bez obzira na to da li dolaze od Vlade, da li podržavate Vladu ili ne, podržati, ili ih ne podržati.
S druge strane, čuli smo da je Turska već trideset godina kandidat za prijem u EU. To nije tačno. Građani Srbije, nemojte da vas neznalice obmanjuju. Turska je status kandidata dobila 1999. godine, a pregovore o priključenju EU počela je tek 2005. godine. Znači, tek šest godina traju pregovori Turske o pristupanju EU. Sve drugo je obmana, demagogija, i to najprizemnija demagogija, i to sve sa ciljem da se kaže građanima – znate, na dugačkom je štapu EU.
Kada je reč o popisivačima i popisu, kazaću vam samo jednu anegdotu koju sam čuo kada sam sprovodio popis dalekih osamdesetih godina u Srbiji. Došao je čovek koji nas je obučavao i kazao – znate, ima popisivača koji nisu u stanju da popišu jedno domaćinstvo u toku jednog dana, ima popisivača kojima je dao Gospod da budu i pametni i vredni pa su u stanju da urade 10, 20 domaćinstava, ima popisivača kojima je Bog dao da budu, nažalost, pametni, ali lenji, pa su i oni loši popisivači, jer taj talenat ne koriste da ga adekvatno iskažu. Šta mislite, koja je najgora kombinacija koja može da se desi jednom popisivaču? Naravno, svi smo mi kazali – da popisivač bude glup i lenj, jer to su dve najgore kombinacije koje Bog može da da čoveku. Onda je taj čovek kazao – pa nije, najgore je za popisivača, ali i za političara, da bude glup a vredan. Ne zna, a hoće. Pa se trudi, pa se napreže, pa sve što više radi sve gore radi, i po sebe, i po narod i po građane. Onda je bolje da bude glup i lenj. To isto važi i za popisivača i za političara – ako već ne znate, onda bar nemojte da se upinjete iz petnih žila da svoje neznanje pokažete građanima Srbije, ovom auditorijumu i kolegama narodnim poslanicima.
S druge strane, imam još jednu veoma ozbiljnu primedbu – kada se govorilo o popisu govorilo se o tome da ne radi ni „Srbijanka“, ni „Budimka“. Pa, znate, ne rade ni „šveđanke“; da su „šveđanke“ manje koštale, možda bi radila „Budimka“, možda bi radila i „Srbijanka“.
Drugi su, pak, izneli primedbu da je 30.000 ljudi, građana Srbije svake godine manje u Srbiji i da svake godine u Srbiji nestane jedan grad tipa Aleksandrovca, Trstenika i da će se taj trend nastaviti. Kada bi se taj trend dešavao samo za vreme mandata Vlade Mirka Cvetkovića ja bih prvi tražio ostavku te vlade, ali taj trend u Srbiji traje od 1992. godine. Ako neko misli da hiperinflacija, ratovi, egzodus mladih ljudi iz Srbije u Kanadu, Novi Zeland, Australiju, da sve to može besplatno, taj grdno greši. To ima svoju cenu i tu cenu plaćamo mi, ne samo time što nas svakog dana ima manje i što nas svake godine ima manje 30.000, tu cenu plaćamo i kroz sve ove druge statističke i ekonomske pokazatelje koji se vide kada se radi popis stanovništva.
Moram da kažem još nešto. Danas ne samo da je 8. mart, Dan žena, danas je i međunarodni Dan baksuza, ugursuza i namćora. On se obeležava u Kruševcu. Neka svi koji iznose ovakve katastrofične procene po Srbiju, svi koji misle da je u Srbiji sveopšta katastrofa i da ćemo mi nestati pročitaju zapisnik sa sednice Skupštine Srbije iz 1907. godine, kada se raspravljalo da li da se sprovede popis ili ne. I, neka zatraže počasnu kartu u nekom takvom udruženju, ali neka takve informacije ne plasiraju građanima Srbije, jer te katastrofične procene i prognoze, koje se nikada neće ostvariti, imaju za cilj samo da uplaše građane. Popis ne služi tome da građane Srbije optereti porezima i haračima, niti da uplaši građane Srbije, popis služi za to da nas pripremi, da možemo da idemo u Evropu.
Na kraju svog izlaganja moram da izrazim žestok protest i negodovanje zbog načina kako se, na međunarodni Dan žena, jedan poslanik obratio predsedavajućoj i rečnika kojim se obratio, i na međunarodni Dan žena ili u dane Časnog posta. Zahvaljujem se.

Uvažene dame i gospodo iz Ministarstva, dame i gospodo poslanici, kada govorimo o bilo kom zakonu moramo kazati da zakon nije skup ideja, maštanja, teza, već skup stavova i sudova zasnovanih na činjenicama i realnosti.
Moje kolege su ovde na odličan način kazale šta struka misli o ovim izmenama Zakona. Odlično je govorila Bojana Stanojević, a posle ovako briljantnog govora gospodina Edipa Šerifova mislim da nema potrebe da govorim o stručnim aspektima ovog zakona, ali moram da kažem o nekim kvalifikacijama, ne zbog kolega koje dobacuju i ljudi koji ne razumeju ovaj zakon, već zbog onih političkih stranaka i njihovih predstavnika koji su izneli ovde političke kvalifikacije kada je reč o ovom zakonu.
Pomenuta je brojka od 40.000 ljudi iz oblasti građevine koji su ostali bez posla. Ja bih tražio odmah smenu gospodina Olivera Dulića, kao narodni poslanik, da je samo u Srbiji došlo do otkaza za 40.000 radnika, ali u svetu je 5.000.000 građevinskih radnika ostalo bez posla. Pamtim vreme kada je svuda u svetu bilo vreme, a kod nas nevreme, ali ako je nevreme svuda u svetu, pa i kod nas u Srbiji, moram da pokažem odgovornost i razumevanje za takvu posledicu. Da je samo u Srbiji kolaps i kriza građevinske industrije, to bi bio neuspeh i ovog ministarstva i ove vlade, na kraju krajeva, neuspeh stranke kojoj pripadam, neuspeh Demokratske stranke.
Kriza nije opravdanje, već je to činjenica, a ona kaže da usled velikih poremećaja, pre svega na tržištu nekretnina, građevinska industrija svuda u svetu beleži gubitke, beleži pad broja ljudi koji se bave građevinom svuda u svetu, zbog nedostatka tržišta ostaju bez posla.
Sledeće godine su Olimpijske igre u Londonu i tek tada će možda doći do porasta obima građevinskih radova, pre svega zbog Olimpijade u Londonu, a zatim i zbog ekonomskog oporavka u čitavom svetu.
S druge strane, čuli smo i ozbiljne kvalifikacije na račun ovog zakona, da mi posle 18 meseci donosimo izmene izmena Zakona i da mi samo menjamo postojeće zakone.
Mislim da se situacija u građevinarstvu neće popraviti ni ako fabrike stiropora krenu da rade u tri smene, niti ako ovaj izolacioni materijal koji se štancuje ubrzano u tri smene... niti ako koalicioni partner „vojvode od stiropora“ bude krenuo da asfaltira po Srbiji.
Čuli smo ovde kritike na račun puteva u Smederevu, o kraterima na putu. Samo ću podsetiti na reči u izbornoj kampanji, u istom tom Smederevu: „Ja ću da ukradem pola metra asfalta na auto-putu, pa ću vama u ovom selu da dam“. Kada ukradete pola metra asfalta na auto-putu a date negde nekom selu, onda za dve godine imate kratere na auto-putu, i to je sasvim normalna pojava.
Mislim da zakon o građevini ne može da poznaje polovična rešenja, kraduckanje i krađu na auto-putu, već mora da konkretno odgovori na potrebe građana i da da neke važne odgovore na ovakva pitanja.
Ukazaću i na neke nepravilnosti sa kojima smo se suočavali u prethodnom periodu. U jednom gradu u Srbiji čovek je kupio gradsko građevinsko zemljište na licitaciji za izgradnju porodične kuće. Onda se neko pojavio i tražio mu da plati naknadu za prenamenu zemljišta iz poljoprivrednog u gradsko građevinsko. Ako ga je na licitaciji platio kao gradsko građevinsko, onda mora da mu se prihvati činjenica da je to gradsko građevinsko zemljište i ne može da plaća sada neku naknadu; onda je trebalo da bude prodato kao poljoprivredno zemljište, a na kao gradsko građevinsko.
Ono što je dobro u zakonskom rešenju, kada je reč o legalizaciji, jeste činjenica da građanina samo jednom neko može da vrati na šalter, samo jednom građanin može da bude vraćen zbog nepotpune dokumentacije. Obaveza ljudi koji rade u toj administraciji, koji prate dokumentaciju koju građani podnose, jeste da pažljivo provere svaki papir. Dobro je da starije građane, mislim na njih, ne mogu da vraćaju u nedogled zbog ovog ili onog papira i da jedan papir, odnosno nedostatak jednog papira bude razlog da se ljudi vraćaju po ko zna koji put.
Poseban problem u dosadašnjem periodu predstavljao je... Zato su se često javljali ljudi poput sveštenika Pere Jarakovića iz Bele Vode, koji je došao i kazao mi – evo, hoću da ženim sina, hoću da pravim kuću za sina, ali ne mogu da pravim kuću zato što u Beloj Vodi još nije urađen detaljni regulacioni plan; rekli su mi, biće gotov za godinu dana, a ja sina ženim ove godine i hoću kuću da mu pravim ove godine.
Hajde da nađemo rešenje da se ta procedura ubrza.
Ono što želim, a što je princip, to je da se ne odustaje od konverzije i da ta konverzija bude sprovedena svuda, jednako i pravično, da se konverzija ne naplaćuje paušalno. Bio sam svedok da su u jednom gradu u Srbiji ljudi koji su vršili procenu određene građevinske parcele procenili tu parcelu više nego što je njena tržišna vrednost, više nego što je ona plaćena, i to nekoliko puta više. Ljudi su bili prinuđeni da plate porez na prenos apsolutnih prava po toj procenjenoj vrednosti, iako ta tržišna vrednost nije dobro procenjena. Upisana je u vlasništvo firme ta parcela pod tim uslovima, iako je kupljena od druge firme iz procesa privatizacije. Sad se radnici u toj firmi bune zašto je parcela prodata po jednoj ceni, a procenitelji su procenili po višoj ceni. Kod nas u Srbiji je vrlo lako napraviti teoriju zavere i kazati da je neko nešto smutio.
Za kraj, moram da kažem još jednu važnu napomenu, a iskoristiću citat iz knjige „Parlamentarno procesno pravo“ za sve one koji ne razumeju zbog čega mi ovog puta menjamo ovaj zakon. Možda će im biti jasnije, možda će doneti drugačiju odluku, kad je reč o glasanju o ovom zakonu, kad čuju sledeći pasus: „Zakonopisac je mudar, jer društvenu pojavu ne gleda izdvojenu i usamljenu, već povezanu sa svim ostalim pojavama i događajima koji se javljaju, odnosno dešavaju u društvu“.
S obzirom na to da mi imamo viziju kako će ovo društvo izgledati za pet, deset i dvadeset godina, ako hoćemo Srbiju kao zemlju uređenu u skladu sa zakonima savremenog civilizovanog sveta, ja ću svakako glasati za ovaj zakon, poslanici Demokratske stranke će glasati za ovaj zakon, a mislim da sam ovim pasusom razjasnio potrebu da svi shvatite naše aktivnosti i glasate za ovaj zakon. Zahvaljujem se.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, hvala vama što ste dali opomenu onima kojima treba da date opomenu na izborima, pa nema potrebe da ih opominje bilo ko u ovoj sali.
Ova rasprava otvorila je neke veoma interesantne teme i pitanja koja zaista mogu da daju nemerljiv doprinos razvoju političkih teorija u Srbiji i novoj doktrini političke misli. Mi smo prisustvovali diskusiji jedne političke stranke koja ima sasvim suprotno shvatanje šta je to većina u parlamentu, u zavisnosti od toga da li je u vlasti ili u opoziciji, ali i u zavisnosti od toga koliki je ''vodostaj Kolubare''. Što je ''vodostaj Kolubare'' viši, oni imaju suprotna shvatanja šta je to većina u parlamentu.
I, dobra je ta naknadna opoziciona pamet kod tih političkih stranaka i dobro je što kad god krenu rasprave o nezavisnim regulatornim telima oni počinju da postavljaju pitanje koga će Boris Tadić da istera iz Vlade i koga će narod da istera iz parlamenta, ali bi bilo dobro da se zapitaju koga će Miljko Radisavljević da pozove na razgovor. I, vidim da ih nema u sali, otrčali su i oni. Hvala Đuri Mutavom što je uveo institut zaštićenog svedoka, pa vidim da je poveći red kod kancelarije Miljka Radisavljevića.
Sa druge strane, neki se pozivaju na skupštinski restoran kad su govorili ovde o ovoj tački dnevnog reda. Meni je od skupštinskog restorana draža jedna druga prostorija u ovom zdanju. U ovom visokom domu postoji skupštinska biblioteka; tako je, bravo, tačan odgovor, pet poena, uložite ''kviska'' sledeći put. U toj biblioteci građani Srbije, ali i zainteresovani narodni poslanici, mogu da provere šta je ko i kako govorio kada je reč o nezavisnim regulatornim telima. Evo knjige koja je najbolji vremeplov, najbolji mozaik vremena i najbolji svedok o svima nama, to su stenografske beleške sa sednica Skupštine!
Neki kada su bili na vlasti i kada su imali prilike da u ovoj zemlji formiraju nezavisna regulatorna tela, kada su imali prilike da formiraju Agenciju za borbu protiv korupcije, nije im palo na pamet da to urade. Oni su izmislili korupciju, implementirali korupciju u politički život Srbije. Oni su korupciju doživeli kao najprofitabilniju delatnost u Srbiji. To su oni koji danas kukaju nad sudbinom zapaljene Skupštine, iako znaju da je Skupštinu Srbije zapalila Služba Državne bezbednosti koja je unutra zatekla falsifikovane džakove listića sa zaokruženim Slobodanom Miloševićem pred drugi krug izbora.
Ti koji danas najglasnije kukaju nad sudbinom Srbije najglasnije su kukali kada je Skupština Srbije rešila da donese zakone i odluke kojima je formirala nezavisna regulatorna tela, kojima je po prvi put u novijoj istoriji parlamentarnog života Srbije zatraženo da se donese budžetski izveštaj i da se formira revizor, da taj revizor radi svoj posao. Taj revizor je njima bila najstrašnija noćna mora, za vreme njihovog vršenja vlasti. Danas, naravno, i oni shvataju prednosti tih nezavisnih regulatornih tela. Dobro je da su se obratili, dobro je da su se preobratili, da sada i oni brane nezavisne institucije države Republike Srbije.
Istine radi, imam ja još ovde knjiga i stenograma, i beleške sa raznih sednica Skupštine. I, zaista kada pročitate, bez namere da kršim Poslovnik o radu, a da govorim o temi, i kada govorite o tome kako je izgledala istorija Srbije, pa kad biste ovde sada samo izbrisali godinu i kada ne biste pročitali koje se godine dešava ovo, vidi biste, građani Srbije, da se politička rasprava u Srbiji nije mnogo pomakla. Evo, recimo, kako izgleda rasprava iz 1908. godine, kaže – mi iz Radikalne stranke, istine radi, tadašnje Radikalne stranke, smatramo da je najbolja radikalna opozicija i da će radikalna opozicija i te kako umeti da u stvarnost pretoči želje građana Srbije. A, onda Stojan Ribarac kaže, raspravljalo se, takođe, o nekim nezavisnim telima, sledeću rečenicu – i ta radikalna opozicija nije imala tada prečih, jačih i patriotskijih zadataka nego da traži da se ukinu načelstva, da se ukine savet, da se ukine žandarmerija, da se, pored svega ostalog, ukinu sve službe i sve agencije koje je formirala Kraljevina Srbija.
Mi često imamo situaciju da u ovoj skupštini mnogi traže da se ukinu mnoge agencije, a nikada ne kažu da li misle na Agenciju za borbu protiv korupcije. Sa druge strane, imamo neke koji bi ovde svima nama da dele savete šta treba da radimo, kako treba da se ponašamo, na koga treba da se ugledamo, pa nam kažu – nikada niste prihvatili nijednu inicijativu opozicionih stranaka. Pogledajte ove zapisnike sa sednica Skupštine i pogledajte samo broj amandmana, opozicionih amandmana koji su prihvaćeni i videćete da niste u pravu.
Pogledajte, kada govorimo o sednicama Skupštine, kada govorimo o onome što smo sve kroz zajednički dogovor probali da usaglasimo, koliko puta smo upućivali poziv na saradnju, koliko puta niste želeli da sarađujete. Setite se samo kako su izgledale sednice Skupštine u onom starom zdanju, dok nismo promenili Poslovnik. Nismo mogli danima da se mrdnemo iz rasprave o povredi Poslovnika. Danas, kad imamo jedan parlament koji brzo i efikasno radi, koji donosi zakone, mi se nikada nismo u tom parlamentu libili da kažemo da možda nešto nismo najbolje uradili, možda smo nešto brzo uradili, hajde da popravimo grešku, ali se nikada ovaj parlament nije bavio sam sobom i nikada se ovaj parlament nije bavio donošenjem izmena izmenjenih zakona.
Ovaj parlament se bavi ozbiljnim parlamentarnim radom. Svi oni koji žele da degradiraju naš učinak u javnosti, pre svega degradiraju sami sebe i govore o sebi samima.
Hoću da vam kažem da nisam mišljenja da vladajuća većina može sve, niti to ko misli u DS. Vreme kada je vladajuća većina mogla sve, od organizovanja dočeka Legiji u kancelariji ministra unutrašnjih poslova, pa, do čuvanja Radovana Karadžića, a da ne govorim o onom davno prošlom vremenu koje se nikada više neće vratiti, kada je zaista mogla sve, i da odlučuje o životu i smrti u ovoj zemlji. To vreme vladajućih većina je davna prošlost.
Donošenjem ovakvih zakona, implementacijom ovakvih zakona u život građana Srbije, sprovođenjem ovih zakona, donošenjem zakona koji nisu mrtvo slovo na papiru, već donošenjem zakona koji žive među građanima, mi pokazujemo da takvo vreme više nikada neće da se vrati. A, to, što neki kažu "počistiće vas narod", ne plašim se ja da stanem na crtu i izađem na izbore i svestan sam teškoća u kojima se Srbija nalazi, kao što je svestan toga i svaki član DS, ali ako neko misli da može besplatno sve ono što nam se dešavalo tokom 90-ih, ako neko misli da 130 miliona evra iz "Kolubare" neće niko da plati, to ima svoju cenu i tu cenu plaćaju građani Srbije danas.
I, ako neko misli da ovaj posao može bolje, uspešnije, pametnije, biće ili redovni, možda i vanredni parlamentarni izbori, apsolutno sam siguran redovni, neka kandiduje svoje ideje na tim izborima, neka stane na crtu i neka pobedi, ništa lakše od toga, neka upravlja ovom zemljom, ali ne da vlada, jer vreme vladanja Srbijom je davno prošlo vreme, Srbijom se danas upravlja.
Kao što dobrom čoveku, građaninu Srbije, uvek preti opasnost od lošeg čoveka, tako i dobrom zakonu uvek preti opasnost od loših zakonodavaca.
Apsolutno sam uveren da će ove promene Poslovnika biti urađene u skladu i duhu dobrih zakonodavaca i da će biti svedok vremena u kome su nastali, da će biti izraz stanja koje su proizveli, ali da će, pre svega, zakoni koje mi danas donosimo biti naše najbolje ogledalo u budućnosti, pred kojim ćemo mirno moći da stojimo i da se pogledamo u oči čiste savesti, neopterećeni bilo kakvih stega i da nikada neću ja, kao neki moji prijatelji i kolege ovde, da savijam glavu kada neko čita ove stenografske beleške, već ću moći da stanem iza svake svoje reči koju sam ovde izrekao i za šta je glasala DS u ovom parlamentu. Zahvaljujem. (Aplauz)

Poštovana predsednice, uvažena gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam pratio izlaganje prethodnog govornika čitavih 25 minuta. Nisam shvatio o kom amandmanu je govorio i nisam shvatio koje su bile poruke i pouke koje je hteo da pošalje da li biračima, da li svom partijskom lideru, da li je govorio ili se greškom zbunio, pa je mislio da je na sednici ''Centralne otadžbinske uprave'' ili je možda mislio da je u svojoj spavaćoj sobi, pa da govori sam sebi i da nema nikog drugog da ga čuje.
Jako sam pažljivo čuo šta je govorio i uzalud su bile njegove reči na kraju izlaganja, jer sam razumeo da on kritikuje zaduživanje, da kritikuje namere Republike Srbije da obezbedi bankarske garancije za posao koji će raditi "Jugoimport SDPR". Zapazio sam da nije bio na poslednjem izlaganju ministarke finansije u ovoj sali, kada mu je obrazlagala zašto će biti namenjeni novci iz ovog kredita.
Znate, nekada se u osnovnim školama za loše đake organizovala dopunska nastava. Mi, baš, nemamo vremena da ovde organizujemo dopunsku nastavu za one koji nisu u stanju da zapamte ono što ministri kažu sa ove govornice, ali imam obavezu zarad istine i zarad građana ove zemlje, koji pamte možda mnogo bolje i mnogo više nego ja, da odgovorim na neke postulate i neke teze koje smo čuli u prethodnom izlaganju.
Ovde se mi optužujemo da ponekad ne iznosimo istinu i da istinu skrivamo od birača. Nikada nismo skrivali istinu od građana ove zemlje. Nikada nismo, recimo, u Kruševcu organizovali vatromet i kazali – mi smo pobedili NATO pakt, evo vatrometa. Stranka mog prethodnika je to uradila, organizovala. Nikada ni jedan lider DS nije izašao i kazao – ponosim se time što me zovu najveći manipulator srpske političke scene. Znam čoveka koji s ponosom izjavljuje da je srećan, ponosan zato što ga javnost Srbije pamti kao najvećeg manipulatora na političkoj sceni Srbije.
Nikada nisam bio ministar i nikada nisam učestvovao u izvršnoj vlasti, ali znam neke koji su imali priliku, a njihova prilika je za većinu građana Srbije bila neprilika. Znam neke koji su imali priliku da svoj raskošni talenat u oblasti finansija i zloupotrebe poverenih sredstava prikažu kao svoj učinak na kraju svog mandata. Znam neke koji su se i te kako dokazali kao ministri i znam te koji su se i te kako dokazali kao ministri. Takvih je javnost sa rukama laktom do lakta zatekla u teglio s pekmezom, kako ližu te ruke i prste, pa kada su uhvaćeni, oni su kazali – ne možete da pravite pekmez a da ne ližete prste.
Znam neke koji su i te kako zadužili ovu zemlju, ali ne za dobrobit građana ove zemlje, ne da bi građani ove zemlje imali neke koristi, ne da bi privreda ove zemlje radila, već da bi štampali partijske biltene, partijske knjige. Znam neke koji su uzimali novac iz državne kase, pa četa poreskih revizora nije uspela da utvrdi za koliko su olakšali budžet Republike Srbije.
Znam i neke koji su na pitanje kako to, rekli ste da neće biti inflacije kada vi dođete na vlast, a onda je inflacija bila prvo 30, pa 130%, drsko kazali – pa, to vam je kao kad imate sto maraka u džepu, pa vam neko uzme 30, a vama ostane 70. Sada ti isti ovde nama dele moralne lekcije, predavanja. Čak se trude i ne stide se toga da nam ovde drže i predavanja iz osnova ekonomije, iz političke ekonomije.
Zaista mislim da ovako visoko kreativno izlaganje ne zavređuje da se čuje samo ovde u ovom domu. Na fakultet vi da idete, i to ekonomski fakultet, a bogami i neke druge ekonomske institute, da svoj raskošni talenat tamo pokažete i da kažete – mi, svo ovo znanje koje imamo, pa čudi nas. Zaista se čudim da vam neko nije dao Nobelovu nagradu za ekonomiju. Ovakvo izlaganje, ovakvo znanje, to zavređuje ne poverenje građana Srbije, nego cele planete.
Međutim, s obzirom na to da ni mene, a ni građane Srbije ne možete ubediti u istinitost svojih tvrdnji, najbolje bi vam bilo da smenite narod, pošto mene ne možete da promenite, mene je narod birao, vi lepo smenite narod i kažite narodu da to što vi pričate ovde u Skupštini Srbije i ono što radite kada imate priliku, očigledno ne odgovara jedno drugom, jer očigledno je da imate dve doktrine i dva morala, jednu doktrinu i jedan moral koga se pridržavate kada propovedate, a drugu doktrinu i drugi moral koga se pridržavate kada vršite vlast.
Vaše vreme je za većinu građana ove zemlje bilo nevreme. Molim vas da nas ne pozivate na to vreme, već da zaista poverujete u vašu završnu rečenicu da želite dobro ovoj zemlji.
Ako ste nekoga uvredili svojim izlaganjem, pa, pre svega, uvredili ste zdravu logiku građana Srbije, uvredili ste nas koji smo vaše vreme jedva preživeli. Za kraj, mogu samo da vam poručim da nisam razumeo na koji deo podnetih amandmana se odnosi vaše izlaganje, jer ovi amandmani kažu ovako: ''U članu 3. stav 1. tačka 3) menja se i glasi – "3) period otplate kredita u trajanju od 72 meseca" i ''U stavu 2. broj "30" zamenjuje se brojem "15". To su amandmani koji su podneti. "U članu 6. stav 2. menja se i glasi – Pravo na povraćaj sredstava iz stava 1. ovog člana Garant će ostvariti shodno odredbama Zakona o javnom dugu".
Uz svo svoje naprezanje, uz sav svoj intelektualni trud i napor, uz završeni Poljoprivredni fakultet – smer stočarstvo, nisam vas razumeo. Hvala. (Aplauz)

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, na ''Sretenje'' ove godine, 2011, Boris Tadić, predsednik Republike, uručio je, između ostalog, Zlatnu medalju za hrabrost "Miloš Obilić" i Biljani Lazarević, koja je bila pripadnik prvog kontingenta MUP-a u Mirovnoj misiji UN u Liberiji i komandant kontingenta srpske policije u Mirovnoj misiji UN na Haitiju. Kad god neko kaže – šta će srpska vojska i policija na Haitiju, šta će naša vojska u Liberiji, i da li treba ili ne da mi kao članica UN poštujemo našu obavezu i da učestvujemo u mirovnim misijama UN, kad god neko misli da naša vojska treba da bude samo obeležena onim čime je bila obeležena tokom 90-ih godina i da naša policija treba da nosi samo hipoteku one politike koja je ovu zemlju dovela tamo gde je dovela 90-ih godina, treba da pogleda ne mene u oči i ne sebe u ogledalo, treba da stane ispred gospođe Biljane Lazarević i da joj čestita, u ime države Srbije, u svoje ime, a onda treba da čestita i onima koji su doneli odluku da taj kontingent vojske i policije bude tamo poslat.
Jer, da se neka druga politika pitala u ovoj zemlji, da su neki drugi ljudi odlučivali, nikada Biljana Lazarević ne bi otišla na Haiti, nikada tamo ne bi spasavala ljudske živote, nikada ne bi proslavila ime Republike Srbije, nikada svet ne bi saznao kako su hrabri i plemeniti naši vojnici i policajci, već bi naši policajci i vojnici isključivo nosili teret hipoteke iz 90-ih godina. Oni koji najglasnije kukaju nad odlukom da se ti vojnici i policajci pošalju u te mirovne misije, danas prolivaju krokodilske suze, a direktno su svojom politikom odgovorni za onu hipoteku koju su vojska i policija nosile tokom 90-ih godina.
Istorija učešća naših vojnika u mirovnim misijama, istorija Srbije, je dosta duga. Mi smo u mirovnim misijama učestvovali i u okviru SFRJ i naši su se vojnici, ali pre svega oficiri, i te kako proslavili komandujući međunarodnim snagama, učestvujući u gašenju požara na brojnim ratištima, štiteći izbegle, štiteći nemoćne i na veoma častan način su taj posao odgovorno odradili, profesionalno i pre svega sačuvali ugled i vojske, a danas i policije i ove zemlje i onih koje predstavljaju u tim zemljama, a to su građani Srbije.
Istorija učešća naših vojnika u mirovnim misijama, istorija Srbije, jeste dosta duga. Mi smo u mirovnim misijama učestvovali u okviru SFRJ i naši su se vojnici, ali pre svega oficiri, i te kako proslavili komandujući međunarodnim snagama, učestvujući u gašenju požara na brojnim ratištima, štiteći izbegle, štiteći nemoćne i taj posao su odradili na veoma častan način, odgovorno, profesionalno i pre svega sačuvali su ugled i vojske, a danas i policije, i ove zemlje, kao i onih koje predstavljaju u tim zemljama, a to su građani Srbije.
Pročitaću vam šta je kazala gospođa ili gospođica Biljana Lazarević, iz Uprave policije, kada je primila medalju "Miloš Obilić": "Lično, ne bih isticala to što sam jedina žena ovde, jer je ovo nagrada za ljudskost, humanost i profesionalizam. Rado bih, opet, išla u neku mirovnu misiju, ali MUP sada učestvuje samo u dve, u Liberiji i na Haitiju, a ja sam bila u obe. Naši vojnici i policajci su na nivou onih koje smatramo najboljim", kaže Biljana. I, time, gospođa Biljana, najbolje odgovara svima onima koji kažu – ne treba naša vojska tamo da ide, ne treba naša policija tamo da ide! Bar ste mogli aplauzom da je nagradite kada je dobila tu medalju, ako već niste u stanju da shvatite značaj koji mogu i žene vojnici-policajci da daju u mirovnim misijama.
Ako već ne shvatate gde svet ide, u kom se pravcu planeta okreće, onda bar nemojte da sprečavate nas koji želimo da se za ime Srbije čuje u pozitivnom svetlu, da donosimo smele i odvažne odluke, koje imaju za cilj da proslave ime Srbije širom sveta i da naši ljudi viteštvom, čojstvom, plemenitošću, hrabrošću, ponovo zadivljuju svet, kao što je to oduvek srpska vojska i radila.
Hiljadili nam se ovakvi sinovi i kćeri kao što je gospođa Biljana Lazarević i daj bože da ih što više ide širom sveta, da proslavljaju ime naše zemlje, da proslavljaju ime Srbije i da nikada više strane vojske ovde ne dolaze, nego samo da idemo u mirovne misije širom sveta, jer time pokazujemo snagu naše zemlje. Zahvaljujem vam. (Aplauz)

Poštovana gospođo predsednice, uvažena gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, ali pre svega poštovani građani Srbije, većina mojih kolega iz DS je dala jedan veoma dobar celovit osvrt na ovaj budžet, razlozi zbog čega se ovaj budžet donosi. Mi svetsku ekonomsku krizu ne doživljavamo kao opravdanje niti kao izgovor zbog ovoga što se dešava i u Srbiji i svetskoj ekonomiji, ali činjenica je da u vreme izborne kampanje ni jedna politička stranka u Srbiji, pa ni DS nije mogla da predvidi nadolazeću svetsku ekonomsku krizu, koja se tek pripremala i zahuktavala, čiji se obrisci još uvek nisu nadzirali i naravno da danas imamo budžet koji sagledava mogućnosti Srbije, potrebe Srbije, realno stanje u svetu i kako se to stanje na svetsku ekonomiju i svetsku privredu reflektuje i na privredu RS.

To nama nije izgovor i opravdanje, to je činjenično stanje. Ko god da je na vlasti u Srbiji, imao bi iste probleme koje ima ova Vlada koji se tiču ekonomskih problema, socijalnih problema, koji se tiču velike nezaposlenosti.

Međutim, danas sam prisustvovao raspravi gde sam morao da se zapitam ko je ovde socijaldemokratska partija i ko se zalaže za vrednosti socijaldemokratskih ideja u Srbiji i moram da kažem da sam iznenađen jer u izbornoj kampanji čujem i viđam jedan izborni program, jednu izbornu ideju određenih političkih stranaka. Viđam sasvim suprotno od onoga što se govori u ovoj sali. Posebno sam iznenađen činjenicom kada bi sada jedan od ove dvojice kamermana prošetao malo po sali da građani Srbije vide ko sedi ili ne sedi u sali, ko je sve od političkih stranaka prisutan u sali. Građani Srbije, znate li neku političku stranku koja sedi ovde, nekog od ljudi koji sede u ovoj sali a da se nije oprobao na vlasti. Ima li nekoga ko može da kaže – izvinite mi nismo imali poziciju i priliku da kažemo i pokažemo šta znamo, koliko umemo i koliko vredimo? Ne postoji ni jedan od njih. Da zapitamo te koji danas umeju tako dobro sa pozicije opozicije da kritikuju vlast – kakav je bio njihov učinak? Mislim da bismo ovu raspravu okrenuli u jednom sasvim neželjenom pravcu. Mogli bismo mnogima koji su bili na vlasti da damo beli papir i kažemo da do okončanja ove rasprave, a traje 10-ak sati, napišite na belom papiru šta ste dobro uradili za vreme svog mandata, a oni će vratiti prazan beli papir jer nemaju šta da kažu.

Sada kada smo u opoziciji, mnogo bolje se sagledavaju sve pogreške, uviđaju određene opasnosti, uviđaju razloge zašto Vlada mora ovako da se ponaša kako se ponaša. To pokazuje da je dobro da budu u opoziciji, jer su konačno progledali. Za nekih 15 godina će imati neke konkretne ideje i to je jako dobro za njih, ali kažem, dobro je i za vlast, da opozicija kritikuje vlast.

Od opozicije čak i ne očekujem da podrži budžet. Mogu da podrže određene stavke iz budžeta. Opozicija pokušava da obori Vladu. Problem je što kod nas opozicija taj zadatak svodi na činjenicu da stalno treba da kaže – rešenje za sve ekonomske problem, za sve socijalne nedaće, za privredne probleme leži, gde? U našem povratku na vlast.

Gospodo iz opozicije na početku svog izlaganja sam podsetio da većina, gotovo svi od vas su u bližoj i skorijoj prošlosti imali priliku za vršenje vlasti, da pokažu šta znaju koliko umeju, koliko vrede, koliki su im dometi. Videli smo posledice te i takve politike.

Još jedanput bih da podsetim, postoji jedna bajka, mada nije vreme za bajke, o jednom dečaku koji je čitavog života iz svog dvorišta gledao mesec. Jednog dana je bio jako ljut što nije mogao da baci kamen na mesec, jer mesec nije svetleo koliko je on želeo, pa je mesec gađao kamenom. Onda je otkrio da može mesec da gađa i kada se mesec ogleda u vodi na obližnjem jezeru. Stalno je bacao kamen i bio je zadovoljan što je pogodio mesec. Stalno je bio zadivljen što je i gađao zvezde, pogodio zvezde i mesec. Onda je čekao da svane dan, pa je gađao sunce i bio je srećan što je pogodio sunce, jer ono ne svetli koliko je on želeo da svetli.

Mi ne možemo da se ponašamo kao da živimo u bajci. Ne možemo da bacamo kamenje ni na zvezde, ni na mesec. Moramo da pogledamo onu sliku koju vidimo u ekonomskoj situaciji Srbije jasno, da je definišemo i da kažemo da možda imamo stotinak rupa ovoga trenutka, a sa deset prstiju zatvaramo tih stotinak rupa. Možda neku od tih velikih rupa ne možemo da zatvorima. Ne može to da zatvori ni ovaj budžet. Možda su očekivanja građana velika.

Sa druge strane, postoje određeni segmenti o kojima je govorila gospođa Vučković koji mogu i treba da podlegnu odgovarajućoj kritici. Možda ćemo neke amandmane i podržati. Razmotrićemo i saslušati te amandmane. Zadatak i opozicije i pozicije je da predlažu amandmane na budžet, i da svi zajedno sagledamo koliki su dometi tog budžeta i šta sve taj budžet može još da zakrpi, gde još može da se uštedi, da se prištedi, gde možemo racionalnije da se ponašamo i odgovornije, pametnije, a gde zaista nema više šta da se iscedi iz suve drenovine kako to kaže naš narod.

Kada na kraju odmerimo, sagledamo i vidimo, imaćemo budžet koji neće biti izborni budžet. Koliko god neko od opozicije pretio da će organizovati, ne znam kako i šta, da bi se desili izbori, redovni izbori će biti 2012. godine i to će biti izborni budžet. Sledeće godine u ovoj sali ćete vi takođe predlagati amandmane na taj budžet. Oni koji najavljuju velike mitinge, posle kojih će nas srušiti, njih moram da podsetim, držali su miting u Kruševcu na Vidovdan, pa su doživeli fijasko. Posle tog fijaska se nisu oporavili pola godine. Sada će ponovo u januaru da održe veliki miting. Zadatak opozicije jeste da i mitinzima proba da obori Vladu ne pretnjama silom, jer se silom ništa ne postiže.

S druge strane, Vlada je stabilna i u ovom parlamentu. To ćete videti prilikom izglasavanja i ovog budžeta, i onog sledećeg 2011, a ako tako nastavite da razmišljate, verovatno još dugi niz godina.

Sa druge strane, za kraj, moram da kažem, potrebno je građanima kazati punu istinu. Nas još uvek čekaju teške godine i to se vidi i kroz ovaj budžet, ali to

nisu neizvesne godine. Kao čovek sam uvek spreman da se nečega odreknem, ako znam da će to odricanje biti smisleno i da će zbog tog odricanja u sledećem periodu živeti bolje, ako će građani ove zemlje živeti bolje, ali pre svega, ako će deca ove zemlje živeti bolje.

Time želim da završim. Svaki čovek koji živi u Srbiji, pa i građani koji gledaju ovaj prenos, ako je normalan, ima samo jednu jedinu ambiciju i jednu jedinu želju, da i njegova deca žive bolje nego pre. Naš zadatak je da obezbedimo našoj deci da žive bolje nego mi, da nemaju neizvesnosti, strahove i strepnje koje smo mi preživeli, a istovremeno, da ne moraju da vraćaju nesrazmerne i nepromišljene dugove koje smo mi napravili.

Sa druge strane, moramo voditi računa o svakom delu teritorije Republike Srbije, i o Kosovu, o Vojvodini i o centralnoj Srbiji i shodno tome takav budžet i planiramo, predviđamo, ne odričemo se ni jednog dela naše teritorije i želimo da omogućimo i obezbedimo svoj deci Srbije da u budućnosti žive bolje i srećnije nego mi, to radimo kroz druge zakone. Pozivam vas da svojim glasanjem podržite takav bolji život naše dece. Zahvaljujem vam se.

Poštovana gospođo predsednice, poštovana gospođo ministarko, po članu 104. Poslovnika, zasmetala mi je rečenica "nije vas vodio razum kada ste donosili ove zakone". Znači, nas iz DS uvek rukovodi razum i mi kada neke zakone predlažemo i kada obrazlažemo i kada branimo, uvek to radimo svim razumom, čak i kad protiv nas idu oni koji trče svim srcem, mi idemo svim razumom, pa pobedimo one koji idu svim srcem.
Moram da kažem, zasmetala mi je rečenica da je neko postao prerano ministar pravde. Mislim da je gospođa Malović postala ministar pravde u pravo vreme za ovu zemlju, za pravosudni sistem ove zemlje, jer mene nije sramota ni zbog jednog zakona za koji sam glasao u ovom parlamentu i ne osećam stid ni sramotu zbog toga, ali dobro je da neki ljudi makar pod stare dane postanu svesni činjenice da u srpskom jeziku postoji reč sramota, pa neka stanu ispred ogledala, neka se zapitaju šta su radili u prošlosti, u nedavnoj prošlosti, u nekoj daljoj prošlosti, pa neka se zapitaju šta znači ta reč sramota.
Hoću da kažem da zaista treba braniti integritet ove skupštine i nas poslanika, jer mi sve zakone donosimo razumom, svom pameću i znanjem i obrazovanjem koje imamo. Nikad međunarodnim predstavnicima ne iznesemo beli papir pa im kažemo – napišite šta treba da uradimo? Nego probamo sami da napravimo nešto i ako na belom papiru stoji.
Žao mi je ako neko želi sada pod stare dane da demonstrira svoje znanje sa pravnog fakulteta, koje nije imao kad je imao priliku da vrši vlast u ovoj zemlji. Žao mi je ako neki ne razumeju reforme koje mi sprovodimo, ali siguran sam da ćemo težak i odgovoran posao u reformi pravosuđa uraditi do kraja onako kako treba stručno, odgovorno i da ćemo nešto budućim pokolenjima ostaviti.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, očekivao sam danas u ovoj sali jednu drugačiju raspravu povodom nekoliko veoma važnih konvencija o kojima ćemo mi danas raspravljati u ovom parlamentu, a koje ćemo za par dan, apsolutno sam uveren u to, izglasati velikom većinom svih ljudi koji smatraju da konačno Srbija u svojoj pravednoj borbi ovako dobija mnogo argumenata da istraje u toj svojoj borbi.
Na dnevnom redu su dve veoma važne konvencije o kojima ja želim danas posebno da govorim. To je Predlog zakona o potvrđivanju Evropske konvencije o nezastarevanju krivičnih dela protiv čovečnosti i ratnih zločina i to je Predlog zakona o potvrđivanju ugovora između Republike Srbije i Republike Hrvatske o izručenju.
U kontekstu novih okolnosti, koje su i evropski parlamentarci prekjuče izneli pred evropskim parlamentom o trgovini ljudskim organima na KiM, o stravičnim zločinima nad našim sunarodnicima, očekivao sam da u ovom parlamentu danas, makar, pokažemo i iskažemo jedinstvo i da pokažemo da je važno da pokažemo svest da ratni zločini nisu zastareli, da će Srbija istrajavati na pravdi, da ljudsko dostojanstvo znači pre svega najvažniji segment u delovanju bilo koje države.
Sada ću, zbog ovih koji govore, pročitati šta kaže prvi član Evropske konvencije o nezastarevanju krivičnih dela protiv čovečnosti i ratnih zločina. Države članice Saveta Evrope potpisuju, a inače ova konvencija je potpisana 21. januara 1974. godine, kada se neki u ovoj sali nisu ni rodili, dakle, kaže – države članice Saveta Evrope, potpisnice ove konvencije, s obzirom na potrebu da se zaštiti ljudsko dostojanstvo u vreme rata i u vreme mira, s obzirom da krivična dela protiv čovečnosti i najozbiljnije povrede zakona i običaja rata, predstavljaju ozbiljno kršenje ljudskog dostojanstva, zabrinuti za posledicu, da se obezbedi da kazna za takva krivična dela nije sprečena zastarelošću u odnosu na gonjenje ili izdržavanje kazne, s obzirom na osnovni interes u promovisanju zajedničke politike u borbi protiv kriminala u ovoj oblasti, cilj Saveta Evrope je da se postigne veće jedinstvo njegovih članova, podrazumeva se sledeće, i onda se navodi tekst ove konvencije o nezastarevanju krivičnih dela.
Podsetiću vas da ste vi u ovom parlamentu prenebregli mogućnost da iskažemo toliko potrebno jedinstvo i da još jedanput u ovom parlamentu kroz ovu konvenciju pohvalimo napore naših parlamentaraca, koji su pre par dana u Savetu Evrope u Parlamentarnoj skupštini branili pravo Srbije, da ne zastarevaju ratni zločini počinjeni prema građanima Srbije, da još jedanput pokažemo da je ovo akutna istina o zločinima nad građanima Srbije o trgovini organima izlazi na videlo.
Vi ste probali jednu drugu ovde konvenciju, jedan drugi ugovor koji potpisuju Republika Srbija i Republika Hrvatska, iskoristite za stvaranje atmosfere beznađa, za optuživanje Republike Srbije da izdaje nacionalne interese ove zemlje, da ne brine o našim građanima.
Bili smo svedoci i ranije, u prethodnim diskusija prethodnih zakona da neki ljudi svesno izvrću reči, da svesno usmeravaju svoju diskusiju u kreiranju te atmosfere beznađa, da ne žele da pročitaju ono što kaže taj međunarodni sporazum koji se potpisuje i da zato ne snose nikakvu odgovornost.
Šta je bilo sa onim ljudima koji su, samo pre godinu dana, u ovoj sali govorili da su propale strane banke i pozivali građane da podignu novac? Ništa. Šta će biti danas sa onima koji tvrde da ćemo mi, ne znam koliko stotina ili hiljada građana u ovoj zemlji, isporučiti Hrvatskoj?
Neće snositi nikakve konsekvence, do onih konsekvenci na izborima, a to su po njih najstrašnije konsekvence, jer građani umeju da prepoznaju one koji pokušavaju da zloupotrebe napore, nastojanja i trud Republike Srbije da Republiku Srbiju uvedu u red civilizovanih država koje se suprotstavljaju organizovanom kriminalu i međunarodnom terorizmu.
Koliko su građani Srbije imali prilike da se u prošlosti, ne tako davnoj, suoče sa činjenicom da kriminal, pogotovo organizovani kriminal, da terorizam ne poznaje ni ideološke razlike, ni nacionalnost, ni državnu, niti neke druge osobenosti, već se kriminal vrlo lako preliva sa teritorije jedne republike na teritoriju druge republike.
Nije li grupa organizovanih kriminalaca Srbije izvršila ubistvo vlasnika "Nacionala" u Hrvatskoj, Ive Pukanića? Jeste. Ima li tog u ovoj sali ko može da negira? Ne, jer ovog trenutka se u Hrvatskoj vodi sudski postupak, u Srbiji se vodi sudski postupak za to teško krivično delo.
Koliko smo prilika imali u nedavnoj prošlosti da vidimo kriminalce iz Hrvatske koje srpska mafija angažuje u ovoj zemlji, za izvođenje najstrašnijih krivičnih dela? Da li mi treba da zatvorimo oči, kao država, i da sada nabijemo glavu u pesak i da kažemo – ne, mi se nećemo suprotstaviti zlu. Država Srbija će se suprotstaviti zlu. Država Srbija će one kriminalce koji naprave krivična dela u Srbiji, a poreklom su iz Hrvatske, ali i one kriminalce koji misle da će Srbija biti sigurna kuća za te kriminalce koji se bave organizovanim kriminalom, a traži ih pravosuđe Hrvatske, podvlačim, zbog organizovanog kriminala i međunarodnog terorizma, isporučiti Republici Hrvatskoj.
Ovde sam čuo razna tumačenja ovog ugovora između Republike Srbije i Republike Hrvatske o izručenju. Dobro je to primetila gospođa predsedavajuća. Prvo, niko nije kriv dok to sud ne utvrdi. Onaj ko je osumnjičen i optužen, ima pravo na pretpostavku nevinosti, sve dok sud ne izrekne pravosnažnu presudu.
Ali, ću vam, građani Srbije, zbog ove atmosfere beznađa, panike i karikiranja svega što želimo da uradimo u borbi protiv organizovanog kriminala, pročitati uvodne odredbe ugovora koji se potpisuje između Republike Srbije i Republike Hrvatske o izručenju: ''Republika Srbija i Republika Hrvatska (u daljem tekstu: države ugovornice), svesne potrebe daljeg unapređenja međusobne saradnje u oblasti pravosuđa, uzimajući u obzir visoku opasnost organizovanog kriminala i korupcije, njihovog transnacionalnog širenja, kao i važnost borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije, te potrebu za efikasnom međusobnom saradnjom država u toj borbi, u želji da posebno regulišu saradnju u pogledu izručenja, dogovorile su se o sledećem.'' To je kazao i gospodin ministar.
Dakle, od ovog ugovora koji potpisuju Republika Srbija i Republika Hrvatska isključiv strah treba da imaju kriminalci i, eventualno, brigu mogu da iskažu oni koji te kriminalce finansiraju i koje ti kriminalci izdržavaju.
Ne vidim nikakvu brigu da pokažem svoju zabrinutost zbog toga što će neki kriminalac iz Srbije, biti izručen Hrvatskoj ili što će neki kriminalac koji je napravio krivično delo u Hrvatskoj, biti izručen Srbiji. Ne vidim tu razloge za strah, ne vidim tu razloga za paniku i ne vidim nikakav uticaj na moj život, na moje političko delovanje, na moje političko mišljenje i ne plašim se da ti budu izvedeni pre lice pravde i kažu šta znaju i šta imaju da kažu.
Ali, ovde su neki ljudi hteli da govore da će neki ljudi od 80 godina odgovarati i ići u zatvore, zbog ne znam kakvih krivičnih dela. Zbog njih moram da vam pročitam član 18, mada ne ide da ja, kao diplomirani inženjer poljoprivrede za stočarstvo, držim predavanja iz pravne nauke, ali istine radi i samo istine radi i istine radi, u obavezi sam da sa ove skupštinske govornice u predvečerje Svetog Nikole govorim istinu i čitam član 18. – posebni slučajevi zbog kojih se odbija izručenje: izručenje se neće dozvoliti za dela za koja je prema pravu obe države ugovornice propisana kazna zatvora ili mera koja uključuje oduzimanje slobode, u najdužem trajanju od pet godina i ako bi izručenje očigledno izuzetno teško pogodilo lice čije se izručenje traži zbog njegovih godina, dugog boravka u zamoljenoj državi i drugih ozbiljnih razloga lične prirode.
Prema tome, ne očekujem da se bilo ko, prvo ko ima 80 godina, bavi organizovanim kriminalom. To praksa ne poznaje nigde u svetu. Obično se organizovanim kriminalom bave ljudi mnogo mlađih godina i mnogo mlađih dobi. Kažem, ne poznaje ta kriminalna aktivnosti i to kriminalno udruživanje praksu i iskustvo da se ljudi koji su ušli u osmu ili devetu deceniju bave organizovanim kriminalom, niti bilo ko u Srbiji ko ima 80 ili 90 godina treba da strahuje da će biti zbog bilo čega izručen Republici Hrvatskoj.
Svako onaj ko je rešio da se ovde bavi organizovanim kriminalom, pa onda napravio teška krivična dela, kao što su to uradile ubice Zorana Đinđića, pa onda pobegli u Hrvatsku, moraju znati da će ih ruka pravde stići.
Svako onaj ko je došao u Srbiju da ovde napravi krivično delo mora znati da ovo nije poligon za iživljavanje organizovanih kriminalnih grupa, već dobro uređena zemlja, dobro uređena država koja počiva na zakonu, na Ustavu, na vladavini prava, na nezavisnom pravosuđu, i da će to nezavisno pravosuđe umeti da proceni sve svoje sposobnosti da uključi sve svoje resurse, da kazni kriminalce, da oslobodi nevine, ali će država Srbija biti država za primer u Evropi, kada je reč o borbi protiv organizovanog kriminala, i biće nosilac borbe protiv organizovanog kriminala u ovom delu Evrope, a neće biti država koja je svoje mesto rezervisala na stupcima crne hronike bilo kojih evropskih novina.
Hvala vam na pažnji, i molim vas da podržite ove međunarodne ugovore zbog važnosti, zbog želje i napora koje ulaže Republika Srbija u borbi protiv organizovanog kriminala, a kada pogledate rezultate koje smo u protekloj godini ostvarili videćete koliko ste duboko u zabludi i videćete koliko je dobro da podržite nastojanja i napore svih državnih institucija, da Srbija bude i ostane lider u borbi protiv organizovanog kriminala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, u mojoj ruci se nalazi Ustav Republike Srbije i imam dva izdanja, oba su pisana ćirilicom, a ćirilica nije baš komplikovano pismo, ima 30 slova.
Ovo suštinsko nepoznavanje Ustava Republike Srbije, čak i javljanje za diskusiju od strane određenih poslanika, više govori o tim poslanicima, njihovoj političkoj ideji, opciji, nego o zakonu koji se danas nalazi na dnevnom redu.
Zaista ne razumem poslanike koji nisu pročitali Ustav Republike Srbije, nisu pogledali preambulu tog ustava, a pogotovu što nisu pročitali peti deo koji kaže – uređenje vlasti, pa im se onda čini da ovom zemljom upravlja neko sa strane, da se krši Ustav, pa im se čini da u vreme kada su oni, ne upravljali, nego vladali ovom zemljom, da je tada teklo med i mleko, mleko je bilo kiselo, a meda nije bilo, i onda kao glavnu argumentaciju za poboljšanje situacije u zemlji, vide isključivo i samo – šta: svoj povratak na vlast. Čim se oni vrate na vlast, čim im građani Srbije ukažu poverenje, rešiće se svi problemi u ovoj zemlji.
Zahvaljujem na proračunu da će DS upravljati ovom zemljom 10 godina, kako, kažete vi, upravljate i vladate 20 godina ili 10 godina, a ja ću samo da vas podsetim, mi smo odgovornost za upravljanje ovom zemljom preuzeli 2008. godine.
Hvala vam što predviđate svoju slabost i nesposobnost da napravite neku promenu, pa nas vidite na vlasti do 2018. godine. Moram da vam kažem, o tome ne odlučujete vi, o tome odlučuju građani ove zemlje na slobodnim demokratskim izborima, koji su se prvi put u Srbiji desili na današnji dan.

Kada govorimo o dnevnom redu, zaista nisam razumeo amandmane o kojima su pričale moje kolege, samo sam razumeo da im smeta Ustav, da nisu razumeli uređenje vlasti, ko postavlja predsednika Vlade, ko postavlja Vladu i to su govorili u svojoj diskusiji i samo na te navode svojih političkih protivnika u ovoj sali pokušavam da odgovorim.
Dakle, nisam razumeo nijedan vaš amandman. Nisam razumeo suštinu vaše kritike ovog zakona, baš kao što to nisu razumeli ni građani Srbije. Svoje nerazumevanje iskazujem u ovoj sali, građani Srbije to nerazumevanje iskazuju na izborima. Vi, podsetiću vas, ne prelazite cenzus širom Srbije na lokalnim izborima.
Dakle, to udruženo nerazumevanje i građana i moje zavređuje da moram da vam odgovorim da nisam razumeo vaše amandmane i vašu kritiku ovog zakona, ali sam razumeo da za sve loše što se dešava ovoj zemlji vama je izgleda kriv narod. Ako ne možete da promenite sebe, probajte da promenite narod, ali mislim da je to jako težak posao.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo iz Ministarstva odbrane, danas na dnevnom redu imamo izmene i dopune Zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi. Raspravljamo o amandmanu koji kaže – predsednik Republike, na predlog ministra odbrane i uz prethodnu saglasnost radnog tela Narodne skupštine nadležnog za pitanja odbrane i bezbednosti, može skratiti trajanje služenja vojnog roka za određenu partiju vojnika, a najviše za 15 dana.
Kada sada čujem diskusije nekih svojih prethodnika, u jasnoj sam nedoumici da li ovde raspravljamo o pristupanju Srbije NATO paktu ili o ovome što sam vam malopre pročitao? Očigledno je da neki moji prethodnici pokušavaju da ovu raspravu svedu na raspravu o pristupanju NATO paktu. Pri tome, teško im je da pogledaju danas više puta citirani Ustav Republike Srbije, peti deo, odeljak uređenja vlasti, odeljak broj 2. - predsednik Republike, gde zaboravljaju da predsednik Republike članom 112. Ustava Republike Srbije predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu. Predsednik Republike, u skladu sa zakonom, komanduje vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije.
U tom kontekstu nekima je smetalo što je predsednik Republike bio u Crnoj Gori. Zaboravljaju da je Crna Gora postala inostranstvo baš za vreme kada su oni upravljali ovom zemljom i kada su oni vodili jednu agresivnu kampanju protiv odluke građana Crne Gore na referendumu da se izjasne o svojoj nezavisnosti.
Da li će predsednik Republike Srbije otići u Crnu Goru i podržati njihove evropske integracije? Da li će ih on podržati tamo u NATO procesima koje vodi Republika Crna Gora, nije stav da se raspravlja i nije mesto da se raspravlja u ovom parlamentu. Predsednik Republike predstavlja Srbiju u inostranstvu. O pristupanju Crne Gore u NATO pakt može da raspravlja crnogorski parlament.
Ovde bih se zahvalio predsednici Skupštine što je jasno i precizno definisala dokument koji je usvojila ova Skupština kroz rezoluciju. Takođe bih podsetio da između doktrine i prakse, između onoga što se govori u Skupštini i onoga što se govori na predizbornim skupovima, onoga što se radi kada se dođe u poziciju da se upravlja ovom zemljom, od strane nekih stranaka postoji velika razlika i veliko razmimoilaženje.
Kao što je gospodin Šutanovac kazao, prvi vojnici su u Avganistan otišli ne za vreme mandata ove ili prethodne Vlade, već malo pre toga. Prvi NATO avioni, američki avioni sleteli su na Batajnički aerodrom, ne za vreme mandata ove Vlade, već za vreme mandata jedne druge Vlade.
Prema tome, ja bih da vratim raspravu u kontekst onoga o čemu se vodi po dnevnom redu, a kada bude tema NATO pakt i odnosi NATO pakta, možemo na tu temu da raspravljamo. Ako želite tu sednicu posvećenu tome, izvolite Odbor za bezbednost i odbranu, pa nametnite tu temu, pokažite inicijativu.
Ono što je najvažnije, nemojte nama stavljati u usta reči koje nismo izgovorili i stavljati nam u usta izjave koje nismo dali, stanite iza svojih dela kao što ste stali 2006, 2004. godine, budite iza svojih dela i sada, a vi koji dobacujete, bolje bi vam bilo da se zapitate, vi koji dobacujete, ja ću vas podsetiti, Srbija sada možda ide u NATO, ali kada ste vi vladali ovom zemljom NATO je ušao u Srbiju, a ne Srbija u NATO.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ali pre svih, poštovani građani Srbije, ima nas malo u ovoj sali koji pamtimo i nešto više od 1994. godine i znamo kako su se neke druge političke stranke zalagale za profesionalizaciju vojske i kakav su odnos imale prema Vojsci Srbije, i kakav su imale uopšte odnos prema odbrani ove zemlje.
Biću slobodan da citiram neke rečenice koje se takođe tiču odnosa prema vojsci, prema profesionalizaciji vojske. Podsetiću na neke činjenice iz istorije Srbije, kada je reč o Vojsci Srbije i odbrani ove zemlje.
Za početak, ne tako davno, pre 20 godina, a možda malo više, jedna politička stranka je organizovala protest ispred američke Ambasade i skupljala dobrovoljce za rat, za pravedni rat u Iraku, ta se politička stranka i dan-danas zove SRS. Ta ista stranka, koja se zove SRS, ima svog lidera koji je sa američkom zastavom mahao ispred američke ambasade i podržavao (Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas da vaše izlaganje dovedete u vezi sa temom dnevnog reda)... samo pričam o odnosu prema vojsci, izvinjavam se.
Pozivao je vojsku tadašnje JNA da se priključi dobrovoljcima i pravednim američkim naporima u obračunu sa režimom Sadama Huseina u Iraku. Ta ista politička stranka je imala lidera koji kazao - da sam komandant vojske, najpre bih naredio armiji da povuče trupe i naoružanja iz područja današnje Slovenije. Onda kaže – i omogućio otcepljenje Slovenije. Zatim bih naredio amputaciju Hrvatske i povlačenje armije i naoružavanje na liniji Karlovac, Virovitica itd.
Pre nego što vidite trn u našim očima, pogledajte bukovu šumu sopstvenim očima i onda se zapitajte gde ste bili i šta ste radili. Pamćenje građana ove zemlje doseže malo dalje od 1994. godine i malo dalje od 1991. godine. Prošli put sam vam preporučio da slušate "Mozaik vremena", emisija na Radio Beogradu je satkana od reči i dela mnogih ljudi. Nažalost, pamte se i nedela nekih ljudi. Zbog tih nedela neki ljudi i dan-danas odgovaraju.
Kada govorimo o vojsci Srbije, molim vas da o vojsci Srbije govorite sa dužnim poštovanjem, da o Vojsci Srbije govoriti kao instituciji koja uživa, uz SPC, najveće poverenje građana ove zemlje. Niko u ovoj zemlji nije došao sa idejom da upropasti vojsku Srbije, niti da je dovede u položaj u koji je bila 1995, 1996. 1998, 1999. godine. Ovde smo sa namerom da od vojske Srbije napravimo modernu vojsku koja će odgovoriti izazovima 21. veka.
Kada taj posao radimo, nikada nećemo zaboraviti kako su neki drugi kada su bili u opoziciji imali odnos prema toj vojsci. Nikada nećemo zaboraviti da je ta vojska bila poligon za političko delovanje raznih neiživljenih ambicija. Danas je vojska oslobođena svake politike. Danas je vojska pod parlamentarnom i civilnom kontrolom. Danas je vojska institucija koja uživa najveće poverenje građana ove zemlje.
Taj posao nije napravljen preko noći. Taj posao pravimo i sada. Ovim zakonom od vojske pravimo instituciju koja će uživati poverenje svih građana ove zemlje.
Majke Srbije nikada više neće svoju decu slati u ratove, nego će eventualno slati u vojsku one koji budu želeli da idu u vojsku. Znaće da su u toj vojsci njihova deca bezbedna, da su sigurna i da će se njihova deca iz te vojske vratiti kao živi, zdravi i normalni ljudi.
To je posao koji ova stranka radi. To je posao koji DS i ova vlada, kao i ministar rade.
Onima koji imaju nameru da od vojske prave onu vojsku koja će se kititi ovakvim rečenicama – svaki Srbin kada se rodi, rodi se kao vojnik. To zna i Evropa. Mnogi su ovde na Balkanu platili gorka iskustva zato što su potcenjivali srpski narod. Ne verujem da će se neko naći tako brzo da nam nasilno nameće neka rešenja koja nisu u skladu sa našim nacionalnim interesima. Ako jedna bomba padne na bilo koji srpski grad, goreće Rim, Berlin, Beč. To su reči vašeg lidera SRS, a ne moje.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas, o temi dnevnog reda.)
Dakle, da vas ne podsećam na ono što ste govorili i radili, to građani Srbije jako dobro znaju, znaju cenu koju smo zbog tog vašeg rada platili. Srbija nema mogućnosti da dva puta plaća tu cenu, zato se opredelila za DS i ovu viziju moderne Evropske vojske koja će sarađivati kao odbrambeni bedem Evrope, a ne biti neka sila koja će se konfrontirati sa čitavim svetom zarad vaših nekih promašenih političkih ciljeva.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažena gospođo ministar, poštovana gospođo Mesarović, imam obavezu kao jedan od učesnika građanskih protesta tokom 90-ih i 2000. godine da postavim nekoliko pitanja koja se tiču tog perioda, pa me zaista zanima, a verovatno i građane Srbije, da dobiju odgovor – dokle se došlo sa istragom oko slučaja sudije Simeunovića?
Želim takođe da dobijem odgovor kao član DS i kao član "Otpora", šta se zaista dešavalo i da li ćemo dobiti odgovore o političkoj pozadini i protestu Jedinice za specijalne operacije i da li ćemo zaista ikada dobiti sva saznanja o tom događaju koji je bio uvod za ubistvo premijera Zorana Đinđića i da li ćemo imati izveštaje, da li ćemo otvoriti ikada istragu u ovoj zemlji o tom vrlo značajnom događaju koji je prethodio ubistvu Zorana Đinđića?
Takođe, voleo bih da dobijem odgovor, mada ste već u jednom delu odgovorili na to pitanje, da li će se voditi disciplinski postupci protiv ljudi koji su doveli do zastarevanja određenih sudskih postupaka, a tu mislim i na sudski postupak protiv Marka Miloševića?
Na kraju, imam pitanje koje zanima sve građane ove zemlje, s obzirom da smo ovde često optuživani za raznorazne stvari sa kojima DS nema dodirnih tačaka, ali smo mi ona stranka koja je donela Zakon o oduzimanju imovine stečene kriminalom, da nam kažete kolika je vrednost do sada oduzete imovine, da kažete koliko se novca slilo u državni budžet i da to saznanje predočite građanima Srbije.
Kao narodni poslanik vam na tome čestitam jer vi ste nosioci borbe protiv organizovanog kriminala i nosioci svih rizika koje ta borba podrazumeva. Zahvaljujem se.

Izvinjavam se što sam postavio pitanje koje je zahtevalo opširniji odgovor u drugom delu, pa ću iskoristiti priliku da u ovom dopunskom pitanju postavim i zatražim odgovore na pitanje šta je sa slučajem sudije Nebojše Simeunovića i da li će se i kada povesti istraga o političkoj pozadini Jedinice za specijalne operacije i da li ćemo tu imati neka nova saznanja?

Poštovani gospodine ministre, časni oficiri i ponosna Vojsko Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, ali pre svega, građani Srbije, evo u ove sitne sate da malo rezimiramo sve ono što smo čuli, a mnogo toga smo danas čuli.
Prvo, da krenemo od tradicije. Interesantno je, preostale kolege u sali, to poimanje naše tradicije, kako ko vidi srpsku istoriju i srpske tradicije. Tradicija je po nekima samo ono što nama odgovara u ovom trenutku, što odgovara toj političkoj stranci i toj političkoj ideji. Kada se ovde govori o tradiciji na takav način da se uopšte ne poznaje srpska istorija, istorija vojske i nastanak Vojske Srbije.
Neki tradiciju traže kod Obrenovića, drugi istorijske korene traže kod Karađorđevića, zaboravljaju da je zemlja Srbija imala svoju istoriju i pre Karađorđevića i pre Obrenovića, pogotovu pre njihovog ulaska u politički život ove zemlje i osnivanja njihove političke stranke. Sada traže slične političke stranke kroz istoriju koje su možda imale slično ime, ne bi li se napravio kontinuitet sa tim političkim idejama i tek tu se pravi jedna groteska, da ne kažem, humoreska od jedne vrlo ozbiljne teme.
Ima li uopšte grada u Srbiji koji je vezan više za vojsku od grada Kruševca? Ne zbog toga što smo mi grad koji je vezan za 1389. godinu i Kosovski boj, imali smo mi vojsku i pre toga, ali da vas podsetim da kada smo u ovoj sali slušali istoriju srpske vojske zaboravljalo se da je Srbija učestvovala u ratovima i pre Nemanjića, i za vreme Prvog srpskog ustanka i Drugog srpskog ustanka, pa se mnogo toga zaboravilo.
Skratiću svoje izlaganje i neću preostale predstavnike opozicije, a malo ih ima, podsećati na to što kada govorimo o tradiciji ne poznaju tu tradiciju.
Kaže Čolaković da govorim o zakonu. Sve je ovo o zakonu. Hoću da kroz jedan segment pozivanja na tradiciju ponovo podsetim na jednog Kruševljanina, despota Stefana Lazarevića. Despot Stefan Lazarević je poznat i kanonizovan na 500. godišnjicu svoje smrti 1927. godine, a bio je čovek koji je bio prinuđen da bude u vazalnoj vojsci kod ubice svog oca, kod sultana Bajazita, da se za njegov interes bori sa srpskim vitezovima, da on hrabrošću zadivi Mongole u bici kod Angore, da nakon toga pristupi u vazalni odnos kod ugarskog kralja Žigmunda i danas bi taj verovatno bio nazvan stranim plaćenikom od strane onih koji na ovaj način tumače srpsku tradiciju, imaju poimanje nužnosti da se u jednom istorijskom trenutku pod određenim istorijskim okolnostima Srbija izbori za svoj opstanak.
S druge strane, kada govorimo o despotu Stefanu Lazareviću, podsetiću samo da je on lično od vizantijskih vladara dobio tu titulu despota, a ona je odmah ispod carske. U svojoj biografiji je upisao učešće u nekoliko ratova na strani Turaka, u nekoliko borbi i bitaka na strani ugarske krune i na kraju se borio i izborio da se Srbija očuva nakon kosovskog poraza.
Šta kazati o nepoznavanju činjenica da je prvi ministar vojni u Srbiji bio Francuz, da smo 1861. godine dobili mondena za ministra vojske. Šta kazati da smo zbog nepoznavanja činjenica, da smo zbog Zakona o stajaćoj vojsci donetog januara 1883. godine imali Timočku bunu.
Znači, onoga trenutka kada smo profesionalnu plaćeničku vojsku zamenili tom našom tradicionalnom vojskom, jer za nas tradicija počinje tek 1883. godine, Srbija je ušla u međusobni obračun, jer smatrala je da je stajaća vojska nešto loše, a da je profesionalna vojska nešto dobro, pravo, iskreno.
Sada opet imamo posle 100 i nešto godina tu dilemu - da li je sada dobro da se vrati profesionalna vojska, a ne stajaća? Sada se pozivamo samo na srpsku tradiciju, a ta naša tradicija počinje od 1883. godine.
Sve ovo što sam sada govorio to je, dame i gospodo, zanemarljivo, to nije bitno, to se nije desilo u istoriji, jer to odgovara određenim političkim opcijama.
Godine 1867. godine donet je Zakon o prijemu stranih oficira u Vojsku Srbije, jer ko je činio osnovu oficira Vojske Srbije. Prve odredbe stajaće vojske mi smo u Srbiji dobili za vreme Miloša Obrenovića 1827. godine i to su bili Rusi posle Jedrenskog mira. Mogu sad da govorim o mnogo tradicija, ali nema predstavnika opozicije. Svoje izlaganje ću skratiti.
Moram zaista da prokomentarišem, ni od koga ko se zalaže za tradicionalne vrednosti u ovom sali nisam čuo pohvalu što se uvode vojni sveštenici, ja vam na tome čestitam, gospodine Šutanovac, ja sam pravoslavni hrišćanin, pripadam duhovnom bratstvu Sv. Đorđa, to je hram u Kruševcu. Zaista sam veoma srećan i ponosan što je ova DS zaslužna da mi konačno imamo vojne sveštenike.
Na kraju, kad već govorim o Kruševcu, dozvolite mi da vam kao Kruševljanin zahvalim što ste vi imenom i prezimenom, kao Dragan Šutanovac, 1,2 milijarde dolara doneli u ovu zemlju kroz promociju vojne industrije ove zemlje. Kad građani Srbije čujete da neka vojna fabrika radi u Srbiji, znajte da je to zasluga gospodina Dragana Šutanovca.
Kad idete na posao i to će raditi, gospodine Jojiću, kad odete na posao i primite platu, znajte da se neko svojim ličnim autoritetom postarao da ta fabrika radi, bilo da je reč o "Slobodi" u Čačku, bilo da je reč o "Krušiku" u Valjevu ili "14. oktobru" u Kruševcu. Nisam čuo ni reč pohvale o tome.
Nisam čuo ni reč pohvale o tome da u trenutku kad Srbija na svaka dva meseca traži po svetu novac za penzije, plate, neko kaže, to je reformisana vojska, to je reformisana vojna industrija, na to možemo biti ponosni.
Svoje izlaganje ću završiti činjenicom da smo ne tako davno imali vojsku kao instituciju koja je doživela najmanje poverenja građana ove zemlje. Danas je Vojska, uz Srpsku pravoslavnu crkvu, institucija kojoj najveći broj građana ove zemlje veruje, jer ako neko misli da se to desilo preko noći, čarobnim štapićem, hokus-pokus preparatima, to se desilo danonoćnim radom, donošenjem ovakvih zakona, povratkom ugleda vojske u svetu, međunarodnim angažovanjem naše vojske u međunarodnim mirovnim misijama, učešćem gde su ti momci osvetlali obraz Srbije i pokazali šta je i kako treba da izgleda srpski vojnik u 21. veku.
Ovaj zakon omogućava da imamo te vojnike koji će ponovo proslaviti zemlju Srbiju, ne samo u Srbiji već širom sveta, isključivo u mirovnim misijama.