Poštovana predsedavajuća, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, volim svako poređenje Srbije sa Slovenijom i dobro je da se poredimo sa boljima od nas, a ne sa gorima; volim svako poređenje Srbije sa zemljama EU, jer naša težnja jeste da budemo kao oni, ali, nažalost, ovoga trenutka nismo kao oni, jer da smo kao oni bili bismo tamo gde te države i pripadaju, u EU.
Dakle, govoriti o tome da popis može da se uradi na neki drugi način u državi Srbiji, u kojoj ima 40% funkcionalno nepismenih ljudi, govoriti o tome da u državi Srbiji popis može da se uradi na način da mogu da ga obavljaju neke službe, institucije, pa čak i određena ministarstva u trenutku kada ta ministarstva nemaju dovoljan broj zaposlenih ni za obavljanje tekućih dnevnih poslova, jeste jedna teorija koja bi bila dobra kada bi Srbija bila bogata država kao Slovenija. Srbija, nažalost, nije bogata država kao Slovenija, nema ni tehničku ni tehnološku opremljenost kao što ima Slovenija, na kraju krajeva, nemamo čak ni broj stanovnika koji ima Slovenija, a istovremeno nemamo ni mogućnost da uradimo popis na način na koji to rade države EU.
Biću veoma srećan, kao i kolega Babić, kada Srbija, možda već sledeći popis, bude mogla da radi kao što to rade savremene države Evropske unije i biću srećan ako u tim nastojanjima damo zajednički doprinos, i SNS, i DS i sve druge političke stranke. Međutim, govoriti o tome da li popis treba da se uradi u junu ili u oktobru otvara razna pitanja, ne samo pitanje da li će neko ići na more ili na odmor, da li će neko možda u junu ići da obavlja poslove žetve, da li će možda neko u junu ići da obavlja neke druge poslove. Pri tome, ne znam baš da se mnogo država u svetu otima da popis radi u junu mesecu, bez obzira na to kakvo je vreme i koliko drugo traje dan.
Ali, kad već govorimo o vremenu, ako je 16. april idealno vreme za bilo kakve aktivnosti i biće tako lepo vreme, šta će vam onda stiropor za izolaciju? Ne treba vam stiropor za izolaciju. Dakle, zbog te izolacije u kojoj je Srbija bila devedesetih godina i zbog politike koju ste vodili možda sada i kasnimo za Slovenijom toliko koliko kasnimo i tu se možda nalazi pitanje odgovornosti zašto popis radimo na tradicionalni način, a ne na neki drugi, bolji i efikasniji način. Zahvaljujem se.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, u Srbiji svemu može da se da politička konotacija. Ljudi koji se bave politikom u svemu vide politiku, ljudi koji se bave ekonomijom u većini zbivanja vide ekonomske pokazatelje i ekonomske zakonitosti.
S druge strane, meni je drago da čak i evroskeptici u Srbiji uviđaju prednosti EU i zalažu se za evropske vrednosti prilikom sprovođenja popisa i za to da se dobiju pretpristupni fondovi. To dobro dokazuje evoluciju ideje o EU kod onih političkih stranaka koje su do pre samo par dana bile ogorčeni protivnici Evropske unije.
Međutim, kada govorimo o ovom amandmanu koji smo čuli i obrazloženju zašto treba biti prihvaćen ili ne, nacionalno odgovorne vlade, kada im kažete – pokretljivost stanovništva, razmišljaju o radu, nacionalno neodgovorne vlade razmišljaju o odmoru. Nacionalno odgovorne vlade razmišljaju da pokretljivost stanovništva ne znači nužno odlazak iz mesta prebivališta na odmor, već može značiti i odlazak da se nešto radi i zaradi, jer nacionalna odgovornost se pokazuje i na takav način.
S druge strane, svakoga ko kaže da nije nacionalno odgovorna ona vlada koja predviđa mogućnost da ljudi u junu ne budu u svojim domovima, da ljudi u julu mogu da idu negde da rade nešto, da u avgustu mogu da idu negde da rade nešto moram da podsetim da zahvaljujući zalaganju Demokratske stranke građani ove zemlje više nemaju šengenske okove i stege…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas, o temi dnevnog reda.)
Baš o tome govorim, o onome što smo čuli, o obrazloženju ovog amandmana, a to je da ljudi u junu, julu i avgustu isključivo sede kod svojih kuća, čekaju „Insajder“ da bi gledali koliko je neka politička stranka ukrala iz „Kolubare“ ili da li se neko odazvao sudskom pozivu ili nije.
Mislim da ljudi u julu i avgustu takođe nešto rade, odlaze iz svojih domova, i to rade svuda u svetu, i da niko u junu, julu i avgustu ne čeka u svojim domovima popisivače. To je period kada ljudi nisu baš u svojim prebivalištima, bez obzira na to kolike su njihove materijalne mogućnosti i da li baš po svaku cenu idu na odmor ili možda odlaze na selo da nešto rade ili odlaze negde drugde da nešto rade i zarade.
Mislim da je obrazloženje zašto ovaj amandman nije prihvaćen sasvim na mestu, da je sasvim jasno i precizno definisano. Opet podvlačim, ne znam mnogo zemalja na svetu koje trče da popis svog stanovništva sprovedu u junu, julu i avgustu. Obično se to radi u nekim periodima koji su primereniji kretanju i migraciji stanovništva. Zahvaljujem se.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažena gospođo iz Ministarstva, kako Vlada radi kada je reč o trošenju novca poreskih obveznika Evropske unije imali su prilike da čuju jutros svi koji su slušali izlaganje našeg gosta, koji je rekao – dobrodošli ste u Evropu i pretpristupni fondovi su vam otvoreni. Zahvaljujem se.

Poštovana gospođo predsednice, uvažene dame i gospodo iz Ministarstva, ja sam diplomirani inženjer poljoprivrede i, hvala Gospodu Bogu, Bog mi je dao da još uvek dobro čujem i da zapamtim ono što čujem i jako sam dobro čuo u jednom od izlaganja, kada je govoreno o popisu u poljoprivredi u Srbiji, da je neko napomenuo da mi iz Čečenije uvozimo radioaktivnu pšenicu.
Ovo je po osnovu amandmana, za sve oni koji nisu upućeni, koji nisu dovoljno koncentrisani da prate raspravu i možda su išli da presvuku majice dok sam ja govorio.
Dakle, jako pažljivo sam slušao šta su prethodni govornici kazali u vezi s ovim amandmanom i čuo sam jako dobro rečenicu da Srbija uvozi radioaktivnu pšenicu iz Čečenije.
Jedan od najvećih izvoznika pšenice u svetu jeste Rusija. Nedavno je gospodin Vladimir Putin posetio Srbiju. Meni je žao što predstavnici jedne političke stranke nisu njega optužili da u Srbiju izvozi radioaktivnu pšenicu, ali ova zemlja je donela Zakon o bezbednosti hrane, kao što će doneti i zakon o popisu poljoprivrednog zemljišta, gazdinstava, kao što će doneti i zakon o popisu stanovništva. Dakle, svi ovi zakoni se donose da bi se zaštitili građani Srbije, a ne da bi bilo ko ovde uvozio radioaktivnu pšenicu, pogotovo da ovako neprimereno optuži Vladu Ruske Federacije da u Srbiju izvozi radioaktivnu pšenicu, što je veoma opasno i za naše odnose sa Rusijom, a veoma je opasno i zbog unošenja panike među naše građane.
Kao što je svima poznato, Srbija je trenutno zabranila izvoz pšenice. Ruska Federacija je to uradila prošle godine ukazom predsednika Vlade Putina, avgusta meseca. Samo ću još napomenuti da Srbija ove godine nije uvozila pšenicu iz Rusije, nije uvozila pšenicu ni iz Čečenije i da je Srbija svoju pšenicu izvozila jer mi smo dovoljno hrane proizveli, što ćete takođe videti po popisu poljoprivrednih gazdinstava i obradivog zemljišta, koliko smo pšenice proizveli.
Molim sve govornike da na ovakav način ne kvare naše prijateljske odnose sa Rusijom, da ne optužuju Rusiju da Srbiju snabdeva radioaktivnom pšenicom, da ne optužuju vlasti u Republici Srbiji da Srbija na neki način truje svoje građane nekom radioaktivnom pšenicom, jer mi imamo Zakon o bezbednosti hrane i, za razliku od nekih, jako vodimo računa i o bezbednosti hrane, ali i o bezbednosti naših građana. Zahvaljujem vam se.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, na ovoj planeti Zemlji negde sredinom 17. veka živeo je jedan veliki filozof, zvao se Baruh Spinoza, i imao jednu veoma poznatu maksimu koja je glasila – ako mudrac ne poduči neznalicu, napravio je dvostruku štetu, umanjio je sopstveni ugled, a neznalicu ohrabrio da i dalje greši.
Dakle, mogu da razumem diskusije koje nam u ovom kontekstu govore da možda neke poslove ne treba poveriti opštini. Mogu da razumem diskusiju koja ide u pravcu da sve opštine možda nemaju kadrove koji su sposobni da obavljaju poverene poslove. Ali, ne mogu da prihvatim činjenicu da u godini kada se čitav svet bori sa ekonomskom krizom i kada je PDV jedini način za finansiranje države, ali i nerazvijenih gradova i sredina, neko sad predlaže da se smanji PDV. Istovremeno, kada je taj neko bio na vlasti nije mu padalo na pamet da uopšte postoji PDV, nego se u zemlji Srbiji poslovalo i bez poreza, neki su plaćali, neki nisu, zavisi od toga ko je čiju partijsku knjižicu imao.
Dakle, nije veliki onaj čovek koji mnogo zna, već onaj ko mnogo razmišlja. Svakako da se ovde vodilo računa i da se mnogo razmišljalo kada se ovakav zakon predlagao i svakako da namera ovog zakona jeste da se opštinama povere oni poslovi koji će omogućiti ljudima koji žive u tim opštinama da ostvare neka svoja prava, ali i da država Srbija kroz te poverene poslove pokaže brigu o pojedincima i solidarnost sa pojedincima koji se suočavaju sa efektima ekonomske krize, tako da ne mogu da prihvatim baš svako obrazloženje svakog amandmana koje se čuje u ovoj sali. Zahvaljujem se.

Povreda Poslovnika, član 106. Vidim da galamite mnogo, pa da vas utišam.
Poštovana gospođo predsednice, mislim da je povređen Poslovnik, član 106, gde se kaže da može da se govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres. Koliko sam obavešten, a sedim ovde čitavog dana, tema današnje sednice nije opoziv gospodina Mićunovića sa mesta predsednika neke parlamentarne delegacije, već, naprotiv, dopuna članova.
Kada neko govori o profesoru Mićunoviću na ovakav način želeći da diskredituje profesora Mićunovića, kada govori o njegovom doprinosu u radu ove komisije, delegacije, kada neko govori o značaju koji ima profesor Mićunović za povratak Srbije u one institucije iz kojih smo bili isterani dok su neki drugi zagovarali politiku da ne treba da budemo članovi takvih delegacija, da ne treba da sarađujemo sa svetom, mislim da je izlišno govoriti bilo šta drugo, sem da je to vrhunac bezobrazluka, jer kada o liku i delu i doprinosu profesora Mićunovića u parlamentarnoj delegaciji Saveta Evrope govore oni koji su nas izopštili iz sveta, oni pre svega govore o sebi, pa tek onda o profesoru Mićunoviću. Hvala.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženi gospodine ministre, nemam nameru da repliciram stečajnoj upravnici Srpske radikalne stranke i onoga što je ostalo od SRS. Ko će biti ministar iz DS to odlučuju poslanici vladajuće većine, ko će biti vlast u ovoj zemlji to odlučuju građani ove zemlje.
I ja priželjkujem povratak Vojislava Šešelja u Srbiju. Prvo, da pogleda šta ste napravili od nekad najjače stranke; drugo, da vidim da li će možda da ostane kod vas ili da se učlani u SNS i on; treće, želim da dođe ovde pa da mu kažem u lice šta imam da mu kažem, da mu prof. Mićunović kaže u lice šta ima da mu kaže, da imamo prilike da u parlamentarnoj debati raspravljamo o svačijem učinku i o svačijem neučinku.
Nadam se, takođe, da ako Vojislav Šešelj reši da ostane u SRS neće uzeti vama mandat, da ćete vi ostati pored njega, da će neko drugi da mu da mandat, ali svakako želim da razgovaram s njim o mnogim temama iz naše prošlosti, jer o budućnosti s njim i sa vama ne mogu da razgovaram.
Takođe, kada govorite o prof. Mićunoviću i o sastavu naših stalnih delegacija u raznim telima u kojima učestvuje Srbija, mogu da kažem da je Srbija zahvaljujući angažovanju prof. Mićunovića dosta napredovala kada je reč o uspostavljanju međunarodne saradnje, da je Srbija zahvaljujući angažovanju prof. Mićunovića obnovila mnoge pokidane veze i kontakte, na čijem ste kidanju zdušno radili desetak godina. Ali, ono što me svakako raduje jeste činjenica da možete kazati šta god hoćete i o meni i o prof. Mićunoviću, ali istina je samo jedna, nju građani Srbije jako dobro znaju i umeju da je prepoznaju, što su na izborima i pokazali. Zahvaljujem se.

Uvaženo predsedništvo, poštovani i cenjeni gospodine predsedniče Vlade, dame i gospodo kandidati za ministre u Vladi Republike Srbije, dame i gospođo narodni poslanici, vas ću pitati – da li znate gde smo se mi nalazili pre tri godine na današnji dan?
Ja ću vam reći – nalazili smo se u izbornoj kampanji za parlamentarne izbore posle kojih smo postali poslanici, a na tim parlamentarnim izborima i Srbija se nalazila na jednom raskršću, na vrlo važnom raskršću, jer se postavilo pitanje da li Srbija treba da bude moderna evropska demokratska država ili treba da bude gubernija u kojoj će se svirati nečija tuđa himna?
Podsećanja radi, kazaću samo da smo pobedu na tim parlamentarnim izborima odneli ne baš za žilet, ali u malom procentu je pobedila ideja evropske Srbije. Taj mali procenat je bio toliko dovoljan da mi imamo komotnu parlamentarnu većinu i da smo posle tih izbora napravili da više ništa u Srbiji nije kao što je bilo pre tog dana.
Jer, danas više nije pitanje da li Srbija treba da ide u Evropu ili ne, jer i većina opozicionih stranaka, a jedna od najvećih se raspala na tom pitanju da li Srbija treba da ide u Evropu ili ne, danas i većina opozicionih stranaka smatra da Srbija ima svoju evropsku budućnost. To je velika pobeda evropske ideje.
Svaki onaj ko misli da ta evropska ideja u Srbiji nije odnela prevagu, grdno greši. Jer, danas i oni koji su kritikovali Vladu i dok su kritikovali parlamentarnu većinu, nemaju tu dilemu da ako bi im se ukazala prilika da dođu na vlast, da li Srbija treba da ide put Evrope ili ne.
S druge strane, podsetiću vas kako je izgledalo to raskršće na kome se Srbija tada nalazila, a to raskršće pretilo je da postane naš krst koga će poneti ne samo ova generacija nego i neke buduće generacije. Na tom raskršću sejači panike, zebnji, strahova, a žeteoci nevolja, imali su dosta plodno tlo.
Ubeđivali su nas da će Božidar Đelić, kada potpiše onaj sporazum naliv-perom, potpisati otcepljenje Vojvodine, da će DS prodati Novi Pazar, da ćemo prodati Rašku oblast itd. Sad pitam te koji su rukom ukazivali na nas – neka me slobodno pogledaju u oči i neka mi kažu gde je danas Vojvodina? Tamo gde je i bila i pre tog potpisa. Gde su sve granice Republike Srbije – tamo gde su bile i na dan kada smo taj sporazum potpisali.
Kada je krenula Vlada da radi i kada smo dali svoja obećanja koja smo počeli da ostvarujemo, pokazalo se da dr Babić više neće ordinirati u ludoj kući i da Srbija nije luda kuća, već da oni ljudi koji su se ogrešili o pravo i elementarne norme moraju da odgovaraju i moraju biti isporučeni tamo gde im je mesto.
Krenuli smo u otvorenu borbu protiv organizovanog kriminala i na tome sve pohvale i gospođi Snežani Malović, i gospodinu Saši Vukadinoviću i Miljku Radisavljeviću. Neki kažu da je borba protiv kriminala i korupcije u stvari politički obračun sa političkim neistomišljenicima, iako smo mi, samo podsećanja radi, prvo uhapsili gradonačelnika iz DS. Onda su nam svi kazali da smo mi jedno žuto lopovsko preduzeće.
Kasnije smo doneli zakon o oduzimanju imovine stečene kriminalom i na udaru ruke pravde našli su se svi oni koji su se ogrešili o zakon. Šaljem jasnu poruku svima onima koji kažu da je to stvar političkog progona – niko danas u Srbiji ne može ispred sebe da isturi partijsku knjižicu kao štit i da kaže da je nedodirljiv od krivičnog gonjenja zato što je lider ili član neke političke stranke. Članovi stranke, naprotiv, i lideri stranaka, imaju daleko veću odgovornost za krivična dela koja počine i imaju daleko veću svest o značaju tih krivičnih dela koja rade.
Srbiji su danas potrebne promene i nada, a ne promenada, a mi smo danas imali promenadu želja, ideja i ambicija nekih ljudi koji u svojoj nezajažljivoj želji da dođu na vlast ne libe se bilo čega, pa i da prete da će Beograd biti polomljen i razoren, ako mi ne budemo reagovali na narodno nezadovoljstvo.
Gledao sam kako se Beograd ruši i lomi i kako gore strane ambasade i video sam one koji stoje na bini i gledaju kako gori američka ambasada, pa samo par meseci ispred te iste ambasade kako čekaju da se rukuju sa ambasadorom. To je u kontekstu ovog pomeranja svesti u pravcu evropskih integracija.
Jednom prilikom sam ovde govorio da Beograd zna kako izgleda kada se ruši, zna i Kruševac, i Čačak, i Kraljevo i Leskovac, ali znaju i ti gradovi da se odbrane od takvih rušilačkih i nasilničkih akata. Dok god u ovom parlamentu postoji stabilna parlamentarna većina, Vlada je dobila mandat od te većine da obavlja svoj posao najbolje što zna da radi.
Postavljano je pitanje gde je novac za penzije od strane ljudi zarad čije vlasti su penzioni fondovi bili tako temeljno ispražnjeni i to je vrhunac političke bestidnosti koje sam danas bio svedok u ovoj sali. Znate, nisam ovde da patim sa građanima Srbije. Saosećam sa patnjom.
Ali, šta će imati građani Srbije ako Mirko Cvetković kao predsednik Vlade pati zajedno s njima? On je ovde da rešava probleme koji stvaraju patnju i uznemiruju građane. Vlada Republike Srbije je preuzela odgovornost za upravljanje ovom zemljom, a ne za vladanje. Znam da ima političkih stranaka koje vršenje vlasti doživljavaju kao skup privilegija, a ne kao odgovornost. Ali, dok god ova parlamentarna većina upravlja ovom zemljom, vršenje vlasti isključivo će podrazumevati odgovornost, a nikako i nikada privilegije.
Svako onaj ko misli da je vršenje vlasti privilegija, može odmah, što se mene tiče kao poslanika, da spakuje stvari i ide kući, jer za takvoga neću glasati, niti ću mu dati svoj glas, ni kao narodni poslanik, niti ću mu dati svoju podršku u poslu kojim se bavi.
Bilo je danas mnogo pesimističkih tonova. Čuli smo rečenicu da je sve propalo, da ništa u ovoj zemlji ne valja, da ne vredi ni sejati, ni žeti, ni orati, ni kopati. Znate, poručujem takvima da stave kao stranački simbol pticu kukavicu i da uzmu Cecinu himnu "Kukavica" kao sopstvenu himnu, pa nek idu kući i neka kukaju do mile volje.
Ali, nemojte da plašite građane i nemojte da pričate građanima kako teško žive. Znamo svi mi kako građani teško žive. Ne živim na Marsu, živim u Kruševcu. Idem na pijacu, znam koje su cene na pijaci, znam probleme s kojima se moji sugrađani suočavaju.
Srećem se sa ljudima koji žive u ovoj zemlji i oni mi te probleme iznose, a ja pokušavam da te probleme rešim, i kao narodni poslanik, a pokušavam da utičem i na Vladu Republike Srbije da nekada brže i efikasnije rešava te probleme.
Pričao sam ovde o pokretnim stepenicama, ne u nekom pejorativnom tonu, o drugoj situaciji sam pričao o pokretnim stepenicama. Naime, kada odete u inostranstvo, kada građani Srbije odu u inostranstvo, recimo u Ameriku, kad se građani Srbije voze pokretnim stepenicama, sa desne strane stoje oni koji su umorni, iznemogli ili bogzna kakve probleme imaju, oni se lagano drže za onaj gelender i polako te stepenice idu.
Leva strana pokretnih stepenica je ostavljena za one koji žure, koji preskaču po dva stepenika. Kada dođu kod nas u Kruševac, u Beograd, u Niš, u Kragujevac, ti isti ljudi se voze na pokretnim stepenicama na takav način da se s obe ruke drže s leve ili desne strane ili najčešće u paru, jedan pored drugoga, lepo ćaskaju dok se voze, bez obzira što iza njih stoje ljudi koji bi da preskoče po dva-tri stepenika i da protrče kroz te pokretne stepenice.
Znate, pustite one ljude koji veruju u bolje sutra, koji trče uz pokretne stepenice da trče, nemojte ih zaprečavati rukama i nogama jer to upravo čujem i vidim u diskusijama nekih opozicionih stranaka kada su danas ovde govorili.
Posebno ću apostrofirati potrebu da Srbija bude društvo znanja, jer samo društvo znanja je i društvo prosperiteta. Intelektualci imaju taj najčasniji posao da nekada budu u velikoj manjini kada ubeđuju građane u ispravnost svojih stavova. U Srbiji biti intelektualac često znači i biti izložen represiji i preziru okoline, zbog toga što imate viziju, ideale koje većina ne deli.
Kada se ti ideali, a tako je bilo i sa evropskom Srbijom, nametnu kao većinski ideal građanima ove zemlje, ne osećam ponos što sam bio u pravu kada niko nije bio u pravu i što sam verovao u tu ideju, naprotiv, drago mi je što ti ljudi veruju u tu ideju, ali ne smatram da je ta ideja ostvarena samom verom tih ljudi.
Naprotiv, ostvarenje te vere zahteva mnogo rada da bi se ta ideja ostvarila. Ponekad je zaista teško nešto ostvariti. To što mi želimo da ostvarimo, a što je teško, zahteva nekada sate, nekada dane, nekada mesece, a nekada i godine mukotrpnog rada.
Ono što je nemoguće, zahteva isto to, samo malo više. E, pa hajde da kao Vlada i kao parlamentarna većina napravimo taj korak više, da ono što nekima sada izgleda kao nemoguće, pokažemo i u septembru i u oktobru da je moguće, i to već ove godine.
Hajde da onaj evropski svetionik, koji je upalio dr Zoran Đinđić, bude jedini svetionik koji srpski brod vodi u moru onih šarenih svetionika, koji su u stvari samo stranputice. Hajde da pokažemo da ovaj naš grb znači "Samo sloga Srbina spasava", a ne "Samo stiropor Srbina spasava".
Hajde da pokažemo svima u ovoj zemlji da je Vlada Republike Srbije u stanju da ostvari taj veliki korak, što je veoma značajno za Srbiju u ovoj godini, a koji se zove status kandidata i dobijanje te kandidature, i da pokažemo da je to ostvarljivo i izvodljivo, ali ne uz neku basnoslovnu skupu cenu, već uz realnu cenu.
Ono što ću za kraj kazati, apsolutno sam uveren da svi ovi ljudi ovde koji sede preko puta mene, koji su kandidati za ministre, uključujući i predsednika Vlade, na kraju svog mandata, a ja ću učiniti maksimum da taj mandat bude u punom iznosu od četiri godine, siguran sam da ti ljudi ono što urade, neće natovariti na leđa i negde odneti posle svog mandata.
To ostaje građanima ove zemlje, to ostaje kao svedočanstvo i o nama koji smo glasali za ovu vladu i o vremenu u kojem smo živeli, ali pre svega u našoj veri u ovo što sada govorim.
Apsolutno sam uveren da će biti ovo vreme možda teško i praćeno poteškoćama, ali će to biti vreme kada ćemo uraditi jedan ogroman, veliki posao, koje će naše generacije koje dolaze posle nas pamtiti kao značajan iskorak ka evropskim integracijama i hajde da toj našoj deci ne ostavljamo breme prošlosti i breme sadašnjosti, već da ih rasteretimo da bismo mogli da živimo kao normalan narod.

Ne želim da repliciram bilo kome u ovoj sali, ali samo sam kazao da svi oni koji su činili ratne zločine, moraju da budu na mestu gde se deli pravda, kako god se to mesto zvalo danas u svetu. Nikada nisam kazao da je iko proglašen krivim, niti sam ikoga proglasio krivim. Niti sam sudija, niti sam tužilac, niti sam porotnik u tom sudu.
Ali, šta hoću da kažem onima koji ne umeju da čuju ono što im govorim? Neka bar nauče da čitaju i neka pogledaju stenogram onoga što sam kazao. Nije teško, azbuka ima samo 30 slova.
Ono što želim da kažem za kraj, svaki čovek, ako je normalan, ima samo jednu jedinu ambiciju – da njegova deca žive bolje nego oni. Apsolutno sam uveren da naša deca ne mogu baš dobro da žive u trenucima dok idu u crkvu da se pričeste, a iza njih stoje "Škorpioni" koji su toj istoj deci pucali u leđa.
Apsolutno sam uveren da ni naša deca u Bratuncu ne mogu da idu mirno u školu, a da u njihovom komšiluku žive oni koji su pobili njihove očeve. Ali, ruka pravde je možda za neke kratka, za neke duga, ali apsolutno vas uveravam da je pravda dostižna, kako za žrtve tako i za dželate.
Nisam tu bilo kome da sudim, uskršnji je post. Postoji jedan mnogo pravedniji sud, a u njega verujem. Svi ćemo se naći na njemu - i dželati i žrtve. Ali, dok ne dođemo do tog suda, hajde da učinimo da što manje dželata bude među nama i da ih pošaljemo gde im je mesto. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, mislim da smo juče izneli dovoljno razloga zbog čega treba ili ne treba podržati ovaj amandman i zbog čega treba glasati na ovaj način kada je reč o zakonu.
Svakako da to ne ulazi u neka demokratska načela i demokratske principe. Demokratska načela i principi ne važe samo za Vladu, već i za političke stranke. Bili smo svedoci da jedan poslanik nije bio zadovoljan radom svoje stranke, pa je video kako je prošao kada je kritikovao rad svoje stranke.
Mislim da u ovom sazivu Vlade, u ovom sazivu Parlamenta, svako ima pravo na svoje mišljenje, ali je Vladi u Srbiji, kao i u drugim državama, potrebno određeno jedinstvo i ispoljavanje tog jedinstva i u javnosti i u javnim nastupima.
Uostalom, ovi koji se pozivaju na demokratske principe, neka pogledaju poslovnik o radu nekih drugih vlada, neka pogledaju poslovnik o radu, recimo, ruske vlade, neka pogledaju poslovnik o radu vlada Evropske unije, neka pogledaju zakone koji prate rad tih vlada, pa će videti kakva su demokratska dostignuća, demokratska pravila i demokratski principi u nekim drugim državama. Zahvaljujem.

Gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, kada neko iz DS i vladajuće većine podnese amandmane na zakonski predlog koji da Vlada, mi pre svega pokazujemo da je Parlament birao Vladu, a nije Vlada birala Parlament.
Možda neke druge političke stranke imaju drugačije ponašanje i drugačije ophođenje prema Vladi, možda se oni ponašaju kao da je Vlada birala njih, ali dok smo mi ovde, u ovom sazivu, u ovoj većini, Demokratska stranka, Ujedinjeni regioni Srbije, Socijalistička partija Srbije, naši koalicioni partneri, mi ćemo se ponašati onako kako nalažu parlamentarna pravila, a to je da mi biramo Vladu, a ne Vlada nas, i da Vlada nama odgovara, a ne mi Vladi.
Možda neki žele da budu protočni bojler Vlade i Vladin protočni bojler. Možda neki žele da budu samo uslužni servis Vlade. Ali, s druge strane, kada neki govore o Ministarstvu za Kosovo i Metohiju, pre toga treba da stanu ispred ogledala, a da na ogledalu napišu reči svog lidera, koji je kazao – ako jedna NATO čizma kroči na Kosovo, mi ćemo se doživotno povući iz politike.
Nisam ovde ničija savest, nisam ovde ničiji čuvar morala, nisam ni čuvar svedočanstava i uspomena na nečije delovanje, ali hoću da kažem da je zahvaljujući sadašnjem Ministarstvu za Kosovo i Metohiju pomognuto hiljadama građana Srbije koji ovoga trenutka jedva odolevaju na Kosovu zbog tih i takvih rečenica, da je zahvaljujući angažovanju gospodina Gorana Bogdanovića, kao ministra za Kosovo i Metohiju.
Ovo odgovorno tvrdim jer sam član Odbora za Kosovo i Metohiju i zajedno sa svojim koalicionim partnerom gospodinom Dejanom Radenkovićem iz SPS sam stotinu puta bio na KiM da obiđemo te ljude, da podelimo sudbinu sa njima, da vidimo kako ti ljudi žive. Zahvaljujući naporima koje čini Ministarstvo za KiM i cela Vlada Republike Srbije Srbi danas tamo žive i opstaju, jer da nije tog ministarstva i da nije ministra Bogdanovića, koji je rodom sa KiM, ta situacija bi bila daleko teža i daleko gora.
Da nije odgovorne politike Vlade Republike Srbije ovoga trenutka prema KiM i da neki drugi, koji bi da nas smeštaju u ćelije Centralnog zatvora pa da se mi odatle dogovaramo, sede u tim ćelijama zbog onoga što su radili ovoj zemlji i ovom narodu i da su na vreme seli u te ćelije, možda ne bi bilo ni NATO-a na KiM.
Podržavam snažno Vladu Republike Srbije. Neću glasati za ovakve amandmane, ali ću, svakako, glasati za ovaj zakon. Smatram da svi koji na ovakav način govore o Vladi Republike Srbije, o neophodnosti da se ministri zatvore u ćelije pa da se tamo dogovaraju, govore o sopstvenoj korekciji, sopstvenim željama i kako bi se oni ponašali da su u Vladi.
Ako ikada budete dobili priliku da budete u Vladi, izvolite tako donosite zakone o Vladi i tako birajte ministarstva. Dok smo mi ti koji su preuzeli odgovornost da upravljaju ovom zemljom, mi ćemo ministre i ministarstva birati ovde, u ovom parlamentu, na način kako to radi sav civilizovani svet. Zahvaljujem.

Neću odgovarati poslaniku iz SRS, jer je poslanička grupa SRS bila ona poslanička grupa koja je položila zakletvu sa sve rukom i govorila hvalospeve o svojim dojučerašnjim saborcima, ideolozima. Čak je, kako smo danas čuli, i saradnika Vilijema Montgomerija probala da kandiduje za predsednika Srbije.
Znate, danas kada čujem koga je poslanička grupa SRS kandidovala za predsednika Srbije, užasnem se. Mogu da mislim šta ćemo sutradan da čujemo kad SRS bude našao nekog novog kandidata za predsednika Srbije. Jer, kako se taj rascep među njima širi, kako se ta pukotina, taj ambis otvara, u koji oni propadaju, u koji pokušavaju celu Srbiju da povuku… Znate, svakoga dana čujem neku strahotu, neki užas, ali taj užas za mene nije ništa strašno. Strašan je za građane Srbije.
Prepuštam SRS-u njihove probleme, koje imaju unutar sebe, a mi iz URS, ZES i SPS možda imamo nešto što nas deli u prošlosti, ali imamo mnogo toga što nas spaja i zbližava u budućnosti. To je želja da se u ovoj zemlji živi životom dostojnog čoveka, da podelimo zajedno evropske vrednosti i da raskrstimo za političkim nasleđem koje nam je ostavio SRS. Zahvaljujem vam.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, nisam razumeo svrhu prethodnog amandmana. Ali, to što ja nisam razumeo, možda je moj problem. Međutim, verovatno nisu razumeli ni građani ove zemlje.
Ne mogu da razumem šta znači zakrpljeni predsednik Vlade. Svakako da Srbiji ne treba zakrpljeni predsednik Vlade, ali zbog toga predsednik i nije iz vaše stranke, nego je iz DS-a. Kada bi nam bio potreban zakrpljeni predsednik Vlade, možda bi bio iz vaše stranke. S obzirom da nije zakrpljen, već da je to čovek koji ima pun integritet i čuva integritet i Vlade i Republike Srbije, takav predsednik Vlade je svakako potreban Srbiji.
Jutros je kod mene u Kruševcu bio moj kum. Čovek je došao, doneo neku torbu i nosi nešto u onoj torbi. Kažem mu – šta si kume to doneo; puna je torba, teška je, zašto to nosiš u tim godinama? On kaže – sinko, najteža je prazna torba. Meni su najteže prazne reči. Nije mi toliko teška prazna torba, koliko su mi teške prazne reči.
Slušati prazne reči nije nikakva privilegija. Prošli put sam čitao nešto iz istorije parlamentarizma u Srbiji i nema potrebe ponavljati. Ponavljanje je majka uspeha samo za dobre đake. Za loše đake ne vredi ponavljati. Loši đaci sede među ponavljačima i tu pokušavaju da se poprave, a dobri đaci idu napred i završavaju škole i fakultete. Ali zbog vas, koji kažete da su Srbiji potrebni izbori, neka bolja vlada i neka vlada koja će ne znam šta uraditi, ponovo ću podsetiti građane Srbije – bili ste u prilici da pokažete šta znate i koliko vredite.
Baš u tom gradu Kruševcu, iz koga dolazim, nalazi se jedno prigradsko naselje Lazarica. Tu se nalazi jedan hrast, živi zapis, onako poveći, star par stotina godina. Kada bih ja živeo kao taj hrast-zapis, jedno 200 godina, možda bih vas i pustio, jer četiri godine u životu tog hrasta nisu ništa. Ali moj život nije 200 godina, moj život je biološki ograničen i nemam vremena da pustim gore od sebe, koji su već pokazali šta znaju, koliko umeju i kako i koliko vrede, da se ponovo uče.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas da i hrast i sve ostalo bude u vezi s amandmanom.)
Dakle, nisam razumeo sadržinu amandmana i smatram da ovaj amandman treba odbiti. Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, nije vreme za političke oglede i razmatranje političkih teorija, ali Vladu Republike Srbije čine oni ljudi koje su izabrale političke stranke preko svojih legitimnih predstavnika, predstavnika građana koji su učestvovali na izborima u Srbiji.
Zašto ovo kažem? Iz razloga što oni koji najviše kritikuju našu želju, nameru i pokušaj da ustrojimo jednu vladu odgovornu prema građanima, ljudi koji najglasnije kritikuju ovu odredbu, imaju, interesantno, dva morala – jedan moral propovedaju ali ga se ne pridržavaju, a drugi, kojeg se pridržavaju, ne propovedaju.
Jer, šta kazati o onim političkim strankama koje imaju unutarstranačka akta kojima zabranjuju svojim funkcionerima da se oglase drugačije od predsednika stranke kada je reč o nekim aferama? Ja imam takva dokumenta kod sebe. Potpisana su od strane predsednika nekih stranaka koje su najglasnije kritikovale našu nameru da kroz ovakav amandman pokažemo odgovornost prema Vladi.
Šta kazati nakon rečenice da je ovo vlada koja ponižava građane? Pa, ja nisam sada ponižen ni u jednom pogledu, ni u jednom segmentu, ni kao čovek ni kao građanin ove zemlje. Mnogo sam više bio ponižen kada su neki predstavnici Vlade ubicu predsednika Đinđića dočekivali u svom kabinetu kao narodnog heroja, uz fanfare i talambase.
Mnogo puta sam kao građanin bio ponižen dok sam gledao kako se nemilice iznajmljuju mašine u Kolubari i troše pare poreskih obveznika, građana Srbije, a nema para za uređenje klizišta u Loznici, a danas čujem da su neki članovi te vlade zajedno sa svojim direktorima javnih preduzeća zloupotrebljavali taj novac. Bio sam ponižen, kao građanin ali i kao član političke stranke koja je tada bila u opoziciji, kad god sam video da je svima u svetu dobro, a samo kod nas je kriza.
Razumeo bih kritike političkih stranaka izrečene na račun ove vlade koje kažu da nikada nije bilo gore u Srbiji kada bi samo u Srbiji bilo loše. Ali, kriza je bila svuda u svetu i ovi koji zaboravljaju da su neke vlade bankrotirale a neke države htele da prodaju svoja ostrva da bi se izvukle iz krize, prenebregavaju činjenicu da nije kriza samo kod nas, nego je kriza u svetu. A kada su oni imali priliku da pokažu svoje znanje, talenat, umeće i upravljanje, pa se onda uplašili odgovornosti i vratili mandat narodu, kriza je uglavnom bila samo kod nas.
Šta kazati o poniženju kada je dr Dabić, koji se u stvari zvao dr Radovan Karadžić, pod zaštitom Službe državne bezbednosti lečio građane, a po podne išao u Belanovicu da se oporavi uz slatko i vodu? Da li je tada Srbija bila ponižena ili sada? I da li je Srbija bila ponižena kada je neko kazao da ne zna gde je Radovan Karadžić, a onda se, samo dva dana posle njegove smene, pokazalo da svi znaju gde je Radovan Karadžić? I da li možda plaćamo cenu zbog toga i takve politike?
Ja ću mirne duše glasati za ovaj amandman, zato što volim Srbiju i zato što želim da ova zemlja ima evropsku budućnost. Svi koji se plaše evropske budućnosti i prizivaju balkansku prošlost Srbije, moraju znati da se točak istorije uvek pomera napred, u pozitivnom pravcu, uprkos onima koji u taj točak stalno pokušavaju da nabiju klipove, skinu osovinu s kola i preuzmu upravljač da malo voze nekim stranputicama.
Mi smo davno upalili evropski svetionik na našem nebu. Da, mi geografski jesmo u Evropi, ali Evropa više nije geografski pojam. Za one koji ne znaju, Evropa je politički pojam, a mi, nažalost, ne pripadamo toj grupaciji. Evropa jeste bila geografski pojam kada su imali 10 i 12 godina, ali sada, kada su napunili 30 i 40 godina i kada pogledaju kako žive građani EU i sa koliko je novca EU pomogla u krizi vladama koje su članice EU, mogu samo da kažu – žao nam je što smo vodili politiku koja nas je udaljavala od Evrope, i to smo s ponosom tu politiku zastupali.
Da smo zastupali drugačiju politiku, možda bi Srbija bila danas u EU, pa bi možda krizu prebrodila uz pomoć i solidarnost drugih građana Evrope.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, u Srbiji očigledno nema nijednog lakšeg, jednostavnijeg, boljeg posla nego biti u opoziciji. Danas je u Srbiji, koja je zaista ophrvana velikom ekonomskom krizom i ozbiljnim problemima, najlakše biti u opoziciji, izneti salve kritika na račun Vlade, na račun vladajuće većine, bez ikakve odgovornosti, zaboravljajući pri tome jednu vrlo važnu i malu činjenicu, jednu prostu sitnicu, koja je i te kako važna za političke prilike i politički život u Srbiji.
Kad pogledate ovu salu ovde i ove ljude koji sede u ovoj sali i kada pogledamo političke stranke koje egzistiraju u Narodnoj skupštini Republike Srbije, zapaža se jedna vrlo važna činjenica, koja ne sme ostati nezabeležena i neprimećena.
Naime, nema političke stranke koja je ovoga trenutka u ovom parlamentu a da nije učestvovala u vršenju vlasti u ovoj zemlji, pod ovim ili onim imenom, u ovoj ili onoj koaliciji, ali u svakom slučaju, svi su imali prilike da se oprobaju u vršenju vlasti, da pokažu kakve su bile njihove vlade, kakav je bio učinak tih vlada u kojima su sedeli. Imali su prilike da sagledaju učinak i sopstveni i sopstvenih lidera, imali su prilike da taj učinak premere, ali ono što je najvažnije, to su imali prilike da urade i građani ove zemlje.
Po nekim istorijskim činjenicama i pokazateljima, ako se uzmu u obzir i oni predstavnici srpskog naroda koji nisu baš bili birani u Parlamentu, vlada Mirka Marjanovića je po nekima čak i stota vlada u istoriji Republike Srbije, ako se uzme u obzir i vreme Prvog srpskog ustanka i vreme vladavine Miloša Obrenovića.
Ako uzmemo, recimo, granični datum 28. oktobar 1850. godine, kada je zasedala Svetoandrejska skupština, imamo jednu interesantnu činjenicu, koju možemo pogledati kada analiziramo ove vlade, a to je da su samo četiri vlade u ovoj više nego stogodišnjoj istoriji Srbije sastavile više od tri ili četiri godine. Jedna od tih je bila prva vlada Mirka Marjanovića. Jednom od tih vlada predsedavao je Radivoje Milojković tri godine, od 17. jula 1869. do 10. avgusta 1872. godine, a Ilija Garašanin od 9. oktobra 1861. do 3. novembra 1867. godine.
Na početku svog izlaganja, pre nego što vas malo podsetim na istoriju, želim da vas podsetim na blisku istoriju, na godinu 2008, kada su u Srbiji održavani parlamentarni izbori. Ono što je veoma važno, dame i gospodo narodni poslanici, a na šta želim da vas podsetim, na tim izborima smo birali između evropske Srbije, evropske budućnosti naše države i naših građana, i gubernije. I samo da vas podsetim na žilet – za samo par procenata je pobedila ideja evropske Srbije.
Učinak ove vlade je takav da se danas to više ne postavlja kao pitanje. Danas više nismo na tom istorijskom raskršću koje preti da postane naš krst na kome smo raspeti između želja i očekivanja, između strahova i izazova koji nas čekaju. Nismo raspeti više ni između stvarnih mogućnosti i potreba. Ova vlada, ovako formirana, danas ima za svoje evropsko opredeljenje podršku i u nekim opozicionim strankama koje su nastale nakon naše pobede na parlamentarnim izborima, a takođe ima uporište u vladajućoj većini, koje se ogleda ovde u Parlamentu.
Tačno je da možemo danas kritikovati Vladu zbog mnogih stvari. Samo ću da napravim kratku retrospektivu onoga što ste govorili u prethodne dve godine, kada je reč o Vladi i broju ministarstava. Nije bilo sednica Vlade, a institut postavljanja poslaničkih pitanja Vladi je uveo ovaj saziv. Ovo je prvi put da možete da joj postavite pitanje u danu koji je predviđen za postavljanje pitanja Vladi.
Tada dođe Vlada, a onda, umesto da postavljate pitanja, vi iz opozicije ustanete i prebrojite koliko ovde ima stolica i kažete – čekajte, onaj ko je projektovao ovu salu, nije je projektovao za toliki broj ministarstava; zašto vi, gospodo iz vladajuće koalicije, ne smanjite broj ministarstava i broj ljudi koji učestvuju u radu Vlade? Onda smo vam mi odgovarali da to nije tema. Kad smo krenuli da radimo taj posao, da smanjimo Vladu, vi ste rekli – to nije dobro. A dve i po godine ste svakog poslednjeg četvrtka u mesecu, kada se postavljaju pitanja Vladi, postavljali pitanje o broju ministara.
Kao što sam već kazao, volim da čitam istoriju, istorijske knjige. Kraljevska vlada je na dan 1. oktobra 1909. godine, za vreme otvaranja redovnog saziva za 1909. godinu, imala sledeća ministarstva: predsednik Ministarskog saveta, ministar bez portfelja – Stojan Novaković, ministar građevina – Nikola Pašić, ministar prosvete i crkvenih poslova, zastupnik ministra vojnog – Ljubomir Stojanović, ministar pravde – Stojan Ribarac, ministar inostranih dela – Milovan Milovanović, ministar finansija – Stojan Protić, ministar narodne privrede – Jaša Prodanović, ministar unutrašnjih dela - Ljubomir Jovanović.
Kako je nastala ova vlada, to ću vam kazati iz jedne isto takve istorijske knjige: ''Mi, Petar, po milosti Božjoj i volji narodnoj, postavljamo novu Vladu. Za predsednika našeg Ministarskog saveta – našeg ministra inostranih dela Nikolu Pašića''. I tada je radio ringišpil, gde su se ljudi smenjivali. Nikad u svojoj istoriji Srbija nije imala sto hiljada ljudi koji mogu da rade ministarski posao, pa ni tada to nije bio slučaj. "Za našeg ministra prosvete i crkvenih poslova Andru Nikolića".
Tu ću se zaustaviti u čitanju ovih imena ministara, ali ću vam kazati šta tada kaže tadašnja opozicija u ovom istom parlamentu, u jednom drugom, doduše, zdanju, tadašnjoj vladi. Kaže – kakve veze ima ministar prosvete i crkvenih poslova? Mogu li prosveta i crkveni poslovi da se spajaju? Mogu, kaže, samo utoliko ukoliko možete da se krstite kada vidite šta se sve dešava u srpskoj prosveti.
Naravno, želeli smo da napravimo efikasnu vladu, sa manjim brojem ministarstava, hteli smo i da vam pokažemo šta se sve dešavalo u istoriji Srbije i kako su te vlade formirane, ali kada vam pročitamo kako su sve te vlade formirane i kako su sve te vlade radile, i kada vam pročitam da se u više od 150 godina dugoj istoriji parlamentarizma u ovoj zemlji, odnosno sto i nešto godina, nije desilo da jedna vlada sastavi pun mandat, sem u novijoj parlamentarnoj istoriji Srbije vlada Mirka Marjanovića, moram da vam kažem da smo namerni da očuvamo političku stabilnost Srbije i da imamo pun mandat ove vlade.
Naravno, ima puno prostora za kritiku Vlade, puno prostora kada je reč o nerazumevanju nekih inicijativa koje podnose građani. Pošto ja predstavljam onu političku stranku koja uvek može da izađe među građane, citiraću vam reči jednog učesnika devetomartovskih zbivanja. Danas je 20 godina od Devetog marta i čestitam građanima Srbije koji su tada iskazali enormnu količinu hrabrosti i želje da promene ovu zemlju nabolje. Citiraću izjavu jednog učesnika devetomartovskih zbivanja koji kritikuje Vladu iako je podržava.
On kaže – danas je prosto neshvatljivo da kad SPO traži da se donese zakon o restituciji, na to niko ne reaguje. Kada DS traži da se ukinu blanko ostavke, niko na to ne reaguje. Kada traže da se ukinu dvojne akcize na gorivo, ni na to niko ne reaguje. Međutim, kada to isto traži Evropa, vrlo brzo se reaguje. Onda taj isti čovek kaže – znate šta, ne glasa za vas kao poslanika niko u EU, nego u ovoj zemlji.
Zato molim Vladu da više uvažava ovaj parlament i inicijative koje podnose narodni poslanici, jer je to dobro za razvoj parlamentarne demokratije u Srbiji, ali istovremeno poručujem opoziciji – mnogo smo vaših amandmana prihvatili kada ste želeli da popravite zakone, sve one amandmane koje ste podneli u želji da zakon učinite efikasnim, boljim i bržim za sprovođenje, ali vas nikada nećemo podržati u pukoj želji da se vratite na vlast da biste u Kolubari napravili veći bager sa većom utovarnom lopatom.
Nikada nećemo da vas podržimo u nameri da preispitate presudu Miloradu Lukoviću Legiji. Nikada vas nećemo podržati u nameri da se ubice Zorana Đinđića sačekuju u kabinetu ministra unutrašnjih poslova kao narodni heroji. Nikada vas nećemo podržati u nameri da ratnim zločincima Skupština Srbije bude ''sigurna kuća'', jer to je posao koji ćemo uraditi do kraja za vreme svog mandata.
Sviđalo se to vama ili ne, mi ćemo od Srbije napraviti uređenu pravnu državu, gde će vladati pravo i pravda, a ne politički interesi. Za koliko, to zavisi i od naše spremnosti da brzo i efikasno donosimo zakone, ali i od vaše spremnosti da prihvatite pruženu ruku kada idemo ka Evropi i ka budućnosti. Jer, svima koji kažu da Srbiji danas treba čvrsta ruka, ja poručujem – Srbiji je uvek, pa i danas, trebala čista ruka. Mi čistu ruku, i DS-a i ove vlade, uvek pružamo i građanima Srbije i ljudima koji su sada u opoziciji ako žele da s nama podele evropske vrednosti oko kojih smo okupljeni u ovoj vladi.
Ja ću glasati za ovaj predlog zakona jer znam da će neko kroz sto godina takođe čitati istoriju parlamentarizma u Srbiji pa će kazati – vlada Mirka Cvetkovića je takođe bila vlada koja je ispunila pun mandat, ali i veći deo očekivanja građana ove zemlje koji su 2008. godine glasali da ova zemlja ide putem evropskih integracija.
Onima koji su želeli da Srbija bude ruska gubernija, koji su želeli da se ovde svira ruska himna, koji su želeli da u ovoj zemlji umesto vladavine prava bude vladavina haosa, poručujem – oko tih ideja nećete uspeti da se izborite za prevremene parlamentarne izbore. Izvolite, kandidujte kvalitetne programe, izbori će biti u vremenu kada to kaže zakon i kada to kaže politička stabilnost i kada u ovom parlamentu ne bude političke volje da bude političke većine. Do tada, svi koji žele da se nametnu kvalitetom političkih ideja, neka ih prvo predstave građanima, onda ovom parlamentu, a ja im poručujem – mi smo vam pružili ruku, i dalje vam je pružamo, ali čistu ruku, a ne čvrstu ruku.