Zahvaljujem, predsednice.
Moje današnje pitanje upućujem Vladi Republike Srbije i ono se odnosi na javne nabavke i na sve češće primedbe da osnovna načela javnih nabavki koja se odnose na obezbeđivanje konkurencije, transparentnosti i jednakosti svih ponuđača se u praksi ne poštuju.
Zakon o javnim nabavkama koji je u primeni od 1. aprila 2013. godine, najavljivan je kao zakon koji niko nikada tako mudro nije osmislio u borbi protiv korupcije, a posle samo tri godine od početka njegove primene dolazi se do zaključka da je upravo ovaj zakon jedan od ključnih generatora korupcije u Srbiji.
Da nešto ozbiljno ne štima u primeni ovog zakona potvrđuje i prošlogodišnja ostavka predsednika Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki gospodina Varinac Saše, koji je tada džentlmenski mudro svoju ostavku obrazložio time da posao u komisiji prevazilazi njegove sposobnosti, iako svi oni koji se ozbiljno bave javnim nabavkama znaju da je reč o jednom profesionalcu i da razlog ostavke očigledno nije profesionalne prirode.
Ono što najviše zabrinjava su sve češće pritužbe da se na naručioce, na komisiju i najpovoljnije ponuđače vrše pritisci koji se kreću od direktnih i indirektnih pretnji, pa sve do nečega što liči na zloupotrebu državnih organa, pre svega tužilaštva, policije, poreske uprave, raznih inspekcija i da se najčešće ta vrsta pritisaka vrši od strane onih ponuđača čije ponude nisu ocenjene, kao najpovoljnije, a koji se vrlo često pozivaju na stranačku pripadnost, rođačke, kumovske i ostale veze sa vladajućim strankama.
Ja ovom prilikom Vladu neću pitati o svim javnim nabavkama u Srbiji, niti o javnim nabavkama za koje Vlada, naravno, nije nadležna, ali hoću da je pitam o javnim nabavkama, koje za potrebe Vlade Republike Srbije i ministarstva, objedinjeno, dakle centralizovano sprovodi Uprava za zajedničke poslove republičkih organa.
Centralizovane javne nabavke imaju i dobre i loše strane. Dobre su što se, s obzirom na količinu koja se nabavlja uglavnom ostvaruju popusti, ali je loše i to se u praksi i danas u Srbiji zapravo i pokazuje, da se vrši stroga, da ne kažem stranačka kontrola izbora najpovoljnijeg ponuđača.
Tada dolazimo do paradoksa da upravo državni organi, institucije, pa i sami građani postaju žrtve nečega što bi da je dobre volje i poštene primene Zakona o javnim nabavkama, da se tako i primenjuje ne bi došlo, a dolazi do velike štete i za državne organe i za građane.
Primera radi, nabavka IT opreme, čija prodaja se pokazala očigledno kao vrlo unosna za neke firme koje su za samo dve godine unazad uvećale svoje prihode i do 300%, podeljena je u tri segmenta, a to je kupovina opreme, održavanje opreme i potrošni materijal i ukupna vrednost ove javne nabavke prelazi jednu milijardu dinara.
Ponoviću, jednu milijardu dinara.
Ali, u okviru toga, na primer, 16. aprila 2015. godine, na portalu je objavljen poziv za podnošenje ponuda po centralizovanoj javnoj nabavci, broj 4/15, koja se odnosi na nabavku tonera i do danas taj postupak nije okončan, kao što nije okončan ni postupak centralizovane javne nabavke broj 10/15, za nabavku računarske opreme i primera ima još, ali ja zbog kratkog vremena neću dalje nabrajati.
Ono što su moja pitanja je sledeće – da li Uprava za zajedničke poslove ima interni plan za sprečavanje korupcije u javnim nabavkama? Da li je neko od zaposlenih na poslovima javnih nabavki u upravi, počev od 2013. godine pa sve do danas, podneo nadležnom tužilaštvu prijavu zbog postojanja korupcije i da li je o tome obavestio Vladu? Koliko javnih nabavki je Uprava predvidela planom javnih nabavki za 2015. godinu?

Koliko je pokrenula i koliko je okončala do 31. decembra 2015. godine?

Zahvaljujem.
Već kod rasprave u načelu, sugerisala sam da bi bilo dobro da se zadrži rešenje iz važećeg Zakona o prekršajima, koje predviđa održavanje ročišta za odlučivanje o usvajanju sporazuma o priznanju prekršaja.
Smatram da je nedovoljno i nepouzdano i za sud prilično teško da utvrdi da li je okrivljeni svesno i dobrovoljno priznao prekršaj i da li je svestan svih posledica zaključenja sporazuma samo na osnovu dostavljenog sporazuma. Mislim da je važno, s obzirom na posledice koje nastupaju usvajanjem sporazuma i donošenjem presude kojom se okrivljeni oglašava krivim i izriče mu se prekršajna sankcija da suda na jedan pouzdan način utvrdi da li je okrivljeni izrazio slobodnu volju prilikom prihvatanja sporazuma i da li je svestan posledica sporazuma koji je zaključio.
Mogu da razumem potrebe efikasnosti samog postupka, ali čini mi se da predloženim rešenjem prekršajni sud dovodimo u situaciju da na osnovu samo jednog dokumenta koji se zove sporazume a bez prethodnog saslušanja okrivljenog, utvrđuje nešto što je ipak moguće, čini mi se, na pouzdan način utvrditi jedino u razgovoru sa samim okrivljenim.
Žao mi je što Vlada Republike Srbije nije prihvatila naš amandman koji predviđa održavanje ročišta i utvrđivanje slobodne volje i svesti o posledicama zaključenog sporazuma na jedan ozbiljan i pouzdan način. Hvala.

Zahvaljujem.
Dakle, predloženim amandmanom mi smo sugerisali isto kao i prilikom rasprave u načelu o predloženim izmenama Zakona o prekršaju, da se predlogom Vlade krši odredba Ustava koja propisuje obavezu, odnosno mogućnost žalbe na odluke organa državnih, kojima se odlučuje o nekom pravu, pravnom interesu itd.
Preduslov za ostvarivanje tog prava na žalbu jeste dostavljanje. Po trenutno važećem Zakonu o prekršajima, postoji obaveza prekršajnog suda da oštećenom i njegovom punomoćniku, ukoliko ga ima, dostavi odluku o sporazumu bez obzira na to da li je tom odlukom predlog za sporazum usvojen, odbačen ili odbijen.
Ja mislim da, s obzirom na to da u velikom broju prekršajnih postupaka okrivljenih nema, da ovo ne iziskuje posebne ni materijalne, ni ljudske resurse, bitno ne odugovlači postupak, a doprinosi poštovanju Ustava Republike Srbije.
Da je moje mišljenje ispravno, potvrđuje i mišljenje nekih sudija prekršajnog suda sa kojima sam u međuvremenu razgovarala od pretresa u načelu do danas i mislim da će ova odredba, kao što je Vlada predložila i bude usvojena, biti razmatrana od strane Ustavnog suda i vrlo brzo menjana u ovoj Narodnoj skupštini.

Zahvaljujem.
Dakle, uz svo poštovanje ovoga što ste rekli, predsednici sudova ne učestvuju svakodnevno u prekršajnim postupcima kao sudije, kao što to rade kolege sa kojima sam ja razgovarala i koje se samo bave vođenjem prekršajnih postupaka.
Pokušala sam da vas ubedim i pokušaću ponovo. Dakle, vi ste rekli da sud prilikom odlučivanja o sporazumu vodi računa o interesima oštećenog i to je u redu, ali je nelogično da isti taj oštećeni o čijim interesima i pravima sud vodi računa prilikom odlučivanja o sporazumu, nema pravo da bude informisan time što će mu se dostaviti odluka prekršajnog suda o tome na koji način i kako je prekršajni sud brinuo o njegovim pravima.
To zaista nema nikakvo ni pravničko ni finansijsko ni ljudsko niti bilo kakvo drugo obrazloženje. Mi sada možemo da se pozivamo na koga god želimo, ali to nije logično, pogotovo napominjem zbog toga što najveći broj prekršajnih postupaka nema oštećene, a tamo gde ih ima su vrlo osetljive oblasti kao što su rad, kao što su zdravstveno i socijalno osiguranje, javna bezbednost, uprava i tome slično.
Dakle, u malobrojnim postupcima gde postoji oštećeni, mislim da je protivno Ustavu isključivati njihovo pravo na dostavljanje odluke suda o sporazumu i time im uskraćivati mogućnost da u nekim drugim postupcima, na primer parničnom postupku ostvaruju dalje neka svoja prava i pravne interese. Hvala.

Zahvaljujem.
Nema potrebe da omalovažavate moju želju kao nekoga ko vrlo često kroz posao kojim se bavi učestvuje u prekršajnim postupcima ne kao sudija, ali vrlo često da kao punomoćnik oštećenih. Zbog toga što su neke od kolega sudija učestvovale u izradi ovog zakona, odnosno izmeni zakona, nema potrebe da omalovažavate bilo koga, a naročito ne nekoga ko u tom istom postupku učestvuje, ali možda sa druge strane, kao branilac okrivljenog ili punomoćnik oštećenog.
Ali, sada ste upravo izrekli jednu protivrečnost, jer ste rekli da ovaj sporazum, odnosno presuda kojom se sporazum usvaja, predstavlja u parničnom postupku neoborivu dokaznu ispravu. Ja vas pitam – kako će oštećeni u parničnom postupku da tu istu ispravu koristi ako mu nije dostavljena?
Ne razumem tu tvrdoglavu potrebu da se oštećeni izostavlja iz prekršajnog postupka koji se zaključuje sporazumno. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Kao logična posledica predloga Vlade da se oštećeni svede na nivo svedoka i kao logična posledica toga da mu se presuda, odnosno odluka suda o sporazumu ne dostavlja, je i posledica da se oštećenom i njegovom punomoćniku ukida pravo žalbe, koje po važećem zakonu postoji, vi ste rekli da pošto sud brine o interesima oštećenog prilikom odlučivanja o tome da li će sporazum usvojiti ili ne, da je to sasvim dovoljno.
Ja vam kažem da sudovi, pa ni prekršajni, nijedan sud, nisu bezgrešni, jer kada bi sudovi bili bezgrešni, pravo na žalbu ne bi trebalo ni da postoji, ali to pravo postoji i predstavlja jednu pravnu tekovinu, civilizacijsku tekovinu, a i ustavnu obavezu i poštovanje prava na žalbu, pa i oštećenog, nije samo ustavna obaveza, nego jedan rezultat koji je proistekao… Ministre, da li me slušate?
(Nikola Selaković, s mesta: Naravno.)
Dobro.
Dakle, pravo na žalbu, koje je ovim vašim predlogom ukinuto, je u suprotnosti sa članom 36. Ustava, koji garantuje jednaku zaštitu i pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo svakome o čijem se pravu, obavezi ili, i sada idemo na deo koji je za oštećenog važan, na zakonom zasnovanom interesu odlučuje.
Presudom kojom se usvaja sporazum odlučuje se o interesima oštećenog. On ima pravo na dostavljanja presude i treba da ima pravo i na žalbu. Hvala.

S obzirom na to da prilikom rasprave o ovom Predlogu zakona u načelu ministar nije bio neposredno prisutan u sali, ja bih volela da ministar sada ovom prilikom odgovori na sledeće pitanje.
Zakon o uređenju sudova je pre nešto više od mesec i po dana menjan i dopunjavan u ovoj sali. Mene interesuje kako je moguće da pre mesec i po dana niste znali i na osnovu čega ste u međuvremenu saznali da ne postoje ni personalni, ni materijalni uslovi za preuzimanje nadležnosti da fiskalna godina počinje od 1. januara, ne od 1. juna? Sami u obrazloženju kažete da je očigledno ovaj rok koji se odnosi na 1. jun nerealan, pa me zanima kako to sada znate da je rok nerealan, a niste znali pre mesec i po dana? Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Ja ću današnje obraćanje započeti od Predloga zakona koji u civilizacijskom i ljudskom smislu smatram najvažnijim, a to jeste Predlog zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama holokausta.
Na samom početku želim da naglasim da će DS, takođe, glasati za donošenje ovog zakona. U konkretnom slučaju, nije reč samo o našoj međunarodnoj obavezi, već je reč o jednom iskrenom, ljudskom izrazu razumevanja i saosećanja prema žrtvama, iako smo svesni da donošenjem ovog zakona sve posledice ne možemo u celosti otkloniti na potpun način, ali da posledice možemo ublažiti to je svakako tačno i ovo jeste jedan od načina da to učinimo.
Iskreno se nadam da će na osnovu ovog zakona i uz finansijsku podršku Republike Srbije celokupna imovina biti vraćena jevrejskim opštinama, dakle imovina bez zakonskih naslednika, da će sinagoge, tamo gde postoje, a nalaze se u vrlo lošem stanju, biti vraćene svojoj prvobitnoj nameni ili bar nekoj primerenoj nameni, da će mnogobrojna jevrejska groblja ubuduće biti predmet stalne zajedničke brige i da ćemo zajedničkim naporima uspeti da očuvamo sećanja na stradale žrtve holokausta.
Što se tiče Predloga zakona o prekršajima, želim da naglasim da je za DS potpuno neprihvatljiv tretman oštećenog u prekršajnom postupku, u situaciji kada postoji mogućnost postizanja sporazuma o priznanju prekršaja, jer je Vlada svojim predlogom predvidela da se oštećeni i njegov punomoćnik, ukoliko ga ima, potpuno izuzimaju iz dostavljanja odluke prekršajnog suda o odbacivanju, odbijanju ili usvajanju sporazuma, a sledstveno tome, ono što se ne dostavlja na to se ne može ni želeti, oštećenom i njegovom punomoćniku je uskraćeno pravo na žalbu protiv presude o usvajanju sporazuma o priznanju.
Ja smatram da se time narušavaju osnovna prava oštećenog u prekršajnom postupku, jer ko, ako ne oštećeni, treba da zna kakva je sudbina predloženog sporazuma o priznanju krivice i ko, ako ne oštećeni, treba da ima pravo na žalbu u situaciji kada je sporazum o priznanju krivice usvojen od strane prekršajnog suda.
Prekršajni postupak, jasno je, uglavnom štiti opšti interes i vrlo često se dešava da u prekršajnom postupku nemamo neposredno oštećenog, ali baš zato što u vrlo malom broju postupaka postoji oštećeni, smatram da je neophodno poštovanje osnovnih prava oštećenog u svakom postupku, pa i u prekršajnom, jer javni interes nije samo kažnjavanje učinioca prekršaja, već je javni interes poštovanje i adekvatan položaj oštećenog u prekršajnom postupku, jer on je, kao što mu i samo ime kaže, lice čije je pravo ili interes povređen ili ugrožen učinjenim prekršajem, tako da je minimum onoga što mu treba zakonom garantovati to da bude informisan o toku prekršajnog postupka i da ima pravo da uloži žalbu u slučaju donošenja presude za koju on smatra da nije u pravcu zaštite i ostvarivanja njegovih prava i interesa.
Ovo naročito napominjem zbog toga što nisu samo saobraćajni prekršaji prekršaji. Prekršaji zahvataju mnoge oblasti života i rada svakoga od nas. Ono što bi za oštećenog moglo biti značajno jesu prekršaji iz oblasti rada i radnih odnosa, iz oblasti zdravstvene i socijalne zaštite, obrazovanja, javne bezbednosti, uprave. Ovim što Vlada ukida pravo oštećenog da mu se dostavi presuda kojom se odlučuje o sporazumu o priznanju prekršaja, oštećeni se potencijalno sprečava da svoja prava ostvaruje eventualno i u drugim postupcima, kao što je npr. parnični postupak, jer svaka presuda kojom se usvaja sporazum sadrži oglašavanje okrivljenog krivim i izriče mu se odgovarajuća kazna, što bi bitno doprinelo i olakšalo oštećenom ostvarivanje prava pred drugim nadležnim organima.
Vlada je svela oštećenog u položaj pukog svedoka koji dođe pred sud, kaže šta ima i ode, bez da ima ikakvu informaciju i mogućnost da reaguje u onom postupku koji se završava sporazumom o priznanju krivice, a u kojem je on neposredno oštećen. To naravno nije u skladu sa odredbom člana 36. Ustava koji svima, pa gle čuda, i oštećenom jemči pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o nekom njegovom pravu, obavezi ili na zakonom zasnovano interesu, pa se iskreno nadam da će Vlada prilikom odlučivanja o amandmanima, odnosno prilikom razmatranja amandmana imati i ovu neustavnost u vidu.
Kada smo već kod Ustava, smatramo da je u suprotnosti sa Ustavom i predlog da se kažnjenom licu, koje nije platilo ranije izrečenu novčanu kaznu ili troškove postupka, ne dozvoli izdavanje vozačke ili saobraćajne dozvole, kao ni odjava vozila, jer se time direktno ugrožavaju prava na imovinu, prava na rad, slobodu kretanja, a koja su zajemčena Ustavom. Država koja nema kapacitet da izvrši odluke koje su doneli njeni organi, nema pravo da zbog svoje nesposobnosti ograničava, uslovljava, da ne kažem, ucenjuje građane svoje zemlje.
Za izvršenje sudskih odluka postoji izvršni postupak, prinudna naplata. Pre mesec i po dana, u ovoj sali, usvojen je novi Zakon o izvršenju i obezbeđenju. Bila su puna usta hvale o tome kako će taj zakon doprineti efikasnoj i brzoj naplati potraživanja, pa između ostalog i novčanih kazni po sudskim odlukama. Ovakav predlog praktično znači da mi ne verujem državi, ne verujemo sudu koji postupa, javnim izvršiteljima i ne verujemo da su u stanju da efikasno sprovedu prinudnu naplatu.
Osim prinudne naplate, znam da je poznato, postoji mogućnost zamene neplaćene novčane kazne za kaznu zatvora ili rada u javnom interesu. Da li ovim predlogom, kojim se ograničava izdavanje vozačke, saobraćajne dozvole itd, praktično Vlada poručuje da ni za zamenu neplaćenih novčanih kazni zatvorom ili radom u javnom interesu ne postoji kapacitet, što bi bilo zaista poražavajuće?
Država treba da stimuliše građane da plaćaju novčane kazne, da im olakša način plaćanja, a ne da uvodi jedan potpuno neprihvatljiv sistem. Jer, kada uvedete ovakav sistem gde kažete – nema vozačke dozvole dok se ne plati novčana kazna, za bilo koji prekršaj, ne saobraćajni nego bilo koji, onda se postavlja pitanje zašto građani nemaju pravo da kažu onda državi – pa, nema plaćanja novčane kazne dok mi se ne vrate oduzete penzije, isplate zaostale zarade i tome slično. Ta vrsta trange-frange odnosa u izvršavanju odluka državnih organa, a koju plasira Vlada Republike Srbije, je u najmanju ruku neozbiljna.
Uvođenjem nekih dodatnih sankcija za neplaćanje novčane kazne, favorizujete jednu vrstu prekršajne kazne u odnosu na ostale kazne. Dakle, ako neko ne plati novčanu kaznu, njemu se ne izdaje vozačka dozvola dok ne plati novčanu kaznu. Ali, ako izbegava odlazak na izdržavanje kazne zatvora ili ako izbegava rad u javnom interesu, on takvu vrstu sankcije ne trpi. Zato me jako zanima, mada ne mogu sada da čujem odgovor, šta je bio razlog da se jedna vrsta sankcije favorizuje u odnosu na druge sankcije koje su takođe propisane u Zakonu o prekršaju?
Za sam kraj, kada govorimo o Zakonu o uređenju sudova, Vlada je potvrdila da se specijalizovala za probijanje rokova koje je sama sebi odredila, jer, podsetiću, u decembru mesecu, dakle, pre nešto više od mesec dana, u ovoj Skupštini, u ovoj sali, već smo radili i raspravljali o izmeni Zakona o uređenju sudova. Tada je možda bila prilika da se rok koji je, to je bilo jasno, nerealno postavljen i tada – produži. Mene iznenađuje da se tada nije znalo da ne postoje, ne znam kako je u obrazloženju navedeno, personalni i materijalni uslovi za preuzimanje nadležnosti, pa to je bilo jasno i pre mesec dana i šta se to u međuvremenu desilo pa je odjednom to postalo jasno, a nije pre mesec dana bilo jasno?
Iznenađuje činjenica da je bilo nejasno da, na primer, fiskalna godina počinje 1. januara. To je bilo i pre mesec dana. Dakle, ne postoje nikakve opravdavajuće okolnosti zbog kojih Zakon o uređenju sudova, koji je, ponavljam, već jednom u ovoj sali menjan pre nešto više od mesec dana, se sada ponovo menja. Ali, tako to biva kad se previše sniva a stvarnost se malo zna. Hvala.

Zahvaljujem.
Drago mi je što sada u ovom delu skupštinskog zasedanja ću imati priliku i lično ministru da se obratim, jer postoje neke dileme i neka nerazumevanja koja se tiču Zakona o prekršajima i volela bih da ih zajedno sa vama danas razjasnimo.
Ono što se meni čini kao nešto što je u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije jeste predlog sadržan u ovom Predlogu zakona, da se kažnjenim licima koja nisu platila izrečene novčane kazne, troškove postupka i obaveze ne dozvoli izdavanje vozačke i saobraćajne dozvole kao ni odjava vozila.
Meni se čini da se takvim predlogom direktno ugrožavaju ona Ustavom zajamčena prava, kao što je pravo na imovinu, pravo na rad, pravo na slobodu kretanja.
Uostalom, neko od kolega je danas u toku rasprave već upozorio da je u nekom prethodnom periodu bilo sličnih rešenja koja su se ticala ličnih karata i pasoša i da je Ustavni sud tada to ocenio kao nešto što je u suprotnosti sa Ustavom.
Ovde se postavlja pitanje, da li ovo predloženo zakonsko rešenje ide u pravcu olakšavanja položaja građana ili se radio o tome da država zapravo nema kapacitet da sprovede i izvrši one odluke koje su doneli njeni državni organi.
Ja mislim, ako je ovo drugo u pitanju, da u tom slučaju država nema pravo da ograničava i uslovljava građane da pravo na vozačku dozvolu, saobraćajnu dozvolu, odjavu vozila im se uslovljava plaćenim novčanim kaznama.
Pre nešto više od mesec dana ovde u ovom domu Skupštine, vi ste ministre govorili o tome kako je Zakon o izvršenju i obezbeđenju čudo jedno od efikasnosti i da verujete da će na osnovu takvog zakona sudovi i javni izvršitelji brzo i efikasno sprovoditi i naplaćivati i ona potraživanja koja se između ostalog i tiču novčanih kazni, pa pitam da li ovim predloženim rešenjem praktično priznajete neefikasnost sudova i javnih izvršitelja u pogledu izvršenja?
Ono što zaista mislim da nije dobro, jeste uvođenje ovog sistema, hajde finim rečima da kažem „daš mi-dam ti“. Ti platiš novčanu kaznu, ja ti dam vozačku dozvolu, jer ako bi se obrnulo u suprotnom smeru, to bi značilo da bi građani mogli da kažu – vrati mi oduzetu penziju, platiću ti novčanu kaznu. Ja mislim da to nije dobro, da se tako i na taj način i po tom sistemu pravna država i uređen sistem ne grade.
Druga stvar tiče se uskraćivanja prava na žalbu oštećenog u prekršajnom postupku u situaciji kada Prekršajni sud donese presudu kojom usvaja sporazum o priznanju prekršaja.
Predlogom Vlade predviđeno je i sada čitam – Odluka suda o sporazumu o priznanju dostavlja se ovlašćenom podnosiocu zahteva i okrivljenom, odnosno braniocu ako ga ima.
Ranije je bilo predviđeno da se dostavlja i oštećenom i njegovom punomoćniku, ako ga ima. Sada toga nema. To bi možda imalo logike u slučaju da je reč o odluci kojom se odbacuje ili odbija sporazum, ali ako se usvaja sporazum, time se stavlja tačka na prekršajni postupak i ništa nije logičnije od toga da oštećeni u prekršajnom postupku ima saznanje o tome kakav je sporazum postignut i koja je kazna okrivljenom izrečena, pogotovo zbog toga što prekršajni postupci mahom nemaju neposredno oštećene. To su uglavnom postupci koji se vode zarad zaštite nekog javnog interesa. Ali, baš zbog toga što se ne javlja oštećeni u svakom prekršajnom postupku, jer nisu svi prekršajni postupci prekršaji iz oblasti saobraćaja, već iz oblasti i rada i radnih odnosa, zdravstvenog i socijalnog osiguranja, obrazovanja, javne bezbednosti itd.
Dakle, imamo oštećene koji imaju interes da znaju kakav je sporazum o priznanju prekršaja postignut, koja je kazna izrečena okrivljenom na osnovu tog sporazuma. Ovako vi isključujete njegovo pravo da dobije tu informaciju. Sledstveno tome, ako mu se te odluke ne dostavljaju, onda, naravno, nema ni pravo na žalbe, jer nema na šta da se žali ukoliko mu odluka nije ni dostavljena, što mislim da je direktno kršenje Ustavom zagarantovanog prava na žalbu svakoga, pa i oštećenog o čijem se pravu ili na pravu zasnovanom interesu odlučuje nekom sudskom ili odlukom drugog državnog organa.
Radi efikasnosti isključili ste ročište na kojem se odlučuje o sporazumu. Ja mislim da to nije dobro, zbog toga što sud koji odlučuje o prihvatanju, o usvajanju sporazuma ili ne, između ostalog, treba da utvrdi da je okrivljeni svesno i dobrovoljno priznao prekršaj, da je okrivljeni potpuno svestan svih posledica zaključenog sporazuma itd.
Ja se bojim da se na osnovu samog sporazuma to ne može utvrditi, bez da se prethodno održi ročište. Razumem potrebu brzog i efikasnog okončanja, ali mislim da se ove okolnosti od kojih zavisi odluka prekršajnog suda o tome da li će usvojiti ili odbiti predloženi sporazum, nije moguća bez održavanja ročišta.
Zahvaljujem. Nakon što dobijem odgovore na ova pitanja, odlučiću da li ću se ponovo javiti.

Zahvaljujem.
Dakle, u ovom delu koji se tiče dozvola, verovatno će o tome Ustavni sud odlučiti, ne bih dalje da širim diskusiju.
Ministre, molim vas, neće nas daleko odvesti tvrdoglavost, ja verujem da vi shvatate apsurd odredbe koju ste sami citirali, a gde kažete da se sporazum neće odobriti ukoliko su povređena prava oštećenog. Zar nije apsurdno da o zaštiti prava oštećenog brine sud, a da isti taj oštećeni nema pravo na odluku tog suda koji brine o njegovom pravu? To je apsurd.
Dakle, nije meni promaklo da li sud o tome vodi računa ili ne. Naravno da vodi. Zadatak suda je se stara o zaštiti prava i okrivljenog i oštećenog i javnog interesa itd, ali je suština u tome da oštećeni o čijem pravu se takođe vodi računa prilikom odlučivanja o prihvatanju ili ne prihvatanju sporazuma nema informaciju o tome kakva je odluka prekršajnog suda o sporazumu. To je apsurd. O tome govorim.
Isto tako, mislim da je apsurd da, ukoliko sud usvoji predloženi sporazum, oštećeni nema pravo na žalbu, jer možda je sud pogrešno procenio njegova prava i interese itd, pa prihvatio sporazum. Ja o tome govorim.
Mi smo predložili amandmane koji koriguju ovaj predloženi tekst i ja vas molim da pre odluke o tim amandmanima ipak još jednom razmislite o suštini položaja oštećenog u ovoj situaciji.

Zahvaljujem.

Dakle, predloženim amandmanom izvršeno je, odnosno predloženo je samo dodatno preciziranje šta su to komunalne usluge i srodne delatnosti, pa smo predložili da član 3. stav 3. glasi – o predlogu za izvršenje na osnovu verodostojne isprave radi namirenja novčanog pretraživanja nastalog iz komunalnih usluga (naknade za vodu, kanalizaciju, grejanje, iznošenje komunalnog otpada, dimničarske usluge, javna parkirališta, pogrebne usluge i sl.), kao i njima sličnih usluga (naknade za isporučenu električnu energiju, PTT usluge i sl.) odlučuje javni izvršitelj.

Dakle, suštinski amandman se odnosi samo na dodatno preciziranje onih usluga na koje se član 3. predloženog zakona odnosi. Žao mi je što Vlada nije prihvatila ovaj amandman, mislim da bi doprineo samo lakšem snalaženju i nedvosmislenom tumačenju ovog člana. Hvala.

Zahvaljujem.

Predloženim amandmanom na član 16. Zakona mi smo predložili da osim sudija i javni izvršitelji budu odgovorni za donošenje odluka u zakonom propisanim rokovima i da svako suprotno ponašanje od te odredbe predstavlja disciplinski prekršaj.

Dakle, smatramo da bitnoj efikasnosti Zakona o izvršnom postupku upravo doprinosi i insistiranje na disciplinskoj odgovornosti, ne samo sudija, već i javnih izvršitelja koji u postupku izvršenja i obezbeđenja učestvuju, tako da smo iz tog razloga i predložili ovakav amandman.

Međutim, vidim da je Vlada drugačijeg stanovišta i da je ovaj amandman odbila, što mislim da neće dovesti do pojačane odgovornosti i javnih izvršitelja u postupku izvršenja. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Dakle, naša intervencija ovim amandmanom na član 17. prosto je jezičkog karaktera. Ja ću pročitati iz Predloga kako glasi član 17.

Član 17. – Nepostupanje sudija prvostepenog ili drugostepenog suda po prigovoru ili žalbi u rokovima koji su određeni ovim zakonom uvek se uzima u obzir u postupku za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

Stav 2. kaže – Predsednik suda posebno je dužan da pazi na to.

To je jedna, najblaže rečeno, neuobičajena formulacija za jedan zakonski tekst ovog tipa. Predložili smo samo da se kod prvog stava umesto tačke doda zarez i da se kaže da je predsednik suda posebno dužan da vodi računa o poštovanju rokova i primeni Zakona o pravu na suđenje u razumnom roku. Ali, vidim da ni to nije prihvaćeno. Kažem, iako nije ovo amandman koji pokazuje suštinsko razlikovanje, već samo jezičku formulaciju, zaista mislim da je neprimereno da stav glas da je predsednik suda posebno dužan da pazi na to. Za jedan ovakav zakonski tekst krajnje neprimerena formulacija.

Zahvaljujem.

Predloženim amandmanom na član 23. predložili smo da i rešenje o izvršenju, na osnovu izvršne ili verodostojne isprave, bude obrazloženo. Naime, izvršni postupak pokreće se podnošenjem predloga za izvršenje i o tom predlogu se može odlučiti tako što će se predlog odbaciti, odbiti ili uvojiti i odrediti predloženo izvršenje.

Kao što izvršni poverilac ima pravo na obrazloženu odluku u situaciji kada je njegov predlog za izvršenje odbačen ili odbijen, smatramo da isto pravo treba obezbediti i za izvršnog dužnika i odluku kojem se predlog za izvršenje usvaja, a dalji postupak nastavlja takođe treba obrazložiti.

Osim toga, izrada obrazloženja odluke, odnosno rešenja o izvršenju na osnovu izvršne ili verodostojne isprave ne zahteva zaista neki naročiti intelektualni napor niti izaziva posebne troškove, tako da iz tog razloga smatram da je nepravično i nedosledno oslobađanje od obaveze da se izradi obrazloženje odluke. Hvala.