Zahvaljujem se.
Kao što sam i malo čas prilikom prethodnog amandmana rekla, mislim da kada državna uprava treba da odlučuje o nekim stvarima koje se tiču njenog rada, njene organizacije, primereno, celishodno i šta se već navodi u obrazloženjima Vlade, da rokove maksimalno skrati. Dakle, zaista ne mislim ni da su rokovi od 30 dana primereni, niti da su celishodni, za ono što se tiče unutrašnje organizacije državne uprave i popunjavanje radnih mesta u okviru same te uprave.
Zaista se postavlja pitanje da ukoliko je državnoj upravi potreban rok od 30, a ne rok od 15 dana, koji je negde uobičajen i ranije bio a trebalo bi da bude i ubuduće, za nešto što je interes i potreba državne uprave, onda se postavlja pitanje – šta onda građani mogu da očekuju od iste te državne uprave, u kojim rokovima će državna uprava odlučivati o njihovim zahtevima, štititi njihove pravne interese, zadovoljavati njihove pravne potrebe, ako je za nju samu potreban rok od 30 dana.
To je jedna snažna poruka o neažurnosti i tromosti državne uprave, ili kao što je jedan kolega iz vladajuće stranke rekao, o raspojasanom stanju u državnoj upravi. E, ovim se šalje poruka da je stanje raspojasano. Jer, kažem, ako je rok od 15 dana previše kratak za državnu upravu, ja iskreno sumnjam u to da ćemo u skorije vreme imati modernu, efikasnu i ažurnu državnu upravu…

Zahvaljujem se.
Vlada je članom 18. i predvidela da, kada govorimo o stručnom usavršavanju državnih službenika, da se programi opšteg stručnog usavršavanja donose po prethodno pribavljenom mišljenju Visokog službeničkog saveta i da ih donosi ministar. Pri tom, Vlada je u svom predlogu izdvojila državne službenike iz organa državne uprave i službi Vlade.
Ja ne znam zašto su državni službenici službe Vlade posebno izdvojeni. Mislim da svi oni kojima je poslodavac Republika Srbija predstavljaju jedan sistem i onda ili nabrajate sve, ili ne nabrajate nikoga. Zakonom je precizno definisano šta se smatra državnim službenicima. Da bi ste izbegli mogućnost da nekoga u nabrajanju izostavite, bilo je sasvim dovoljno da kažete za državne službenike iz organa državne uprave, ali ste vi izdvojili samo i službu Vlade.
U toj situaciji mi smo predložili da se, ako već idete na izdvajanje, verovatno po značaju, osim službe Vlade doda i služba Narodne skupštine i služba predsednika Srbija, zato što oni predstavljaju jedan celovit sistem, zato što programi usavršavanja državnih službenika zaposlenih u tim državnim službama treba da budu i u opštem i u pojedinačnom smislu usklađeni, zato što imaju jednog jedinog istovetnog poslodavca, a to je Republika Srbija. Hvala.

Zahvaljujem se.
Vlada je u članu 30. stav 2. doslovce predvidela sledeće – postavljena lica u državnim organima na radnim mestima koja su položaji nastavljaju sa radom do postavljenja vršioca dužnosti na položaj, odnosno do popunjavanja položaja.
Pitam vas – kako oni nastavljaju sa radom i zbog čega se onda postavljaju uopšte vršioci dužnosti na mestima gde već postoje postavljena lica?
Ako već postoje postavljena lica, zašto se onda popunjava položaj?
Vršilac dužnosti, bar prema onome što je Vlada ovde predvidela, se postavlja samo do postavljenja državnog službenika na položaju. Ako je na tom položaju već postavljen državni službenik, onda nema zakonskih pretpostavki da se imenuje vršilac dužnosti.
U tom smislu, mi smo predložili da se ovaj stav člana 30. briše, kao nelogičan i protivrečan sa onim što je u prethodnim odredbama istog predloga zakona Vlada već predložila. Žao mi je što Vlada nije prihvatila ovaj amandman, ali mislim da je time narušila jedan logičan sistem ovog predloga zakona koji je danas na dnevnom redu. Hvala.

Zahvaljujem se, vrlo kratko ću.
Dakle, mi smo predloženim amandmanom želeli samo da se preciznije definiše šta se smatra poslodavcem držanih službenika. Pošto svi znamo da je to Republika Srbija naš amandman je i u tom smislu predvideo kod Republike Srbije kao poslodavca. Smatramo da se na taj način mnogo bolje ostvaruje smisao i svrha onoga što je Vlada želela da predloženom izmenom učini, ali pošto to nije prihvaćeno ostali smo uskraćeni za bolji smisao i svrhu zakona.

Zahvaljujem se.
Kao što smo imali priliku da čujemo, Vlada je predložila i za zamenike direktora posebnih organizacija da mogu biti postavljena lica koja su istovremeno i nastavnici visokoškolske ustanove.
Ako uzmemo u obzir aktuelan stav predsednika Vlade Republike Srbije, koji insistira na tome da jedan čovek vrši jednu funkciju, što je, po mom mišljenju, vrlo opravdano, jer ako želite jednu funkciju ili posao da vršite kako treba, onda se prihvatite tog jednog posla ili jedne funkcije, a ne gomilate ih, jer niko nije supermen, osim jednog.
Ono što se ovde nameće kao pitanje jeste sledeće – da li je zaista moguće da mi nemamo dovoljno stručnih ljudi koji bi mogli biti imenovani za zamenike direktora posebnih organizacija? Ako je odgovor na ovo pitanje potvrdan i ako mi zaista nemamo u Srbiji dovoljno stručnih ljudi, ja vas onda pitam zašto predviđate za zamenike direktora posebnih organizacija da budu postavljena isključivo i samo lica iz reda nastavnika visokoškolskih ustanova, a ne i iz drugih vrsta zanimanja.
Pošto nisam dobila odgovor kroz Odluku Vlade o amandmanima na ova dva pitanja, ja mislim da nemate pravo da se ljutite ako vam postavimo pitanje gde je slika kandidata koji će biti imenovan, jer samo to nedostaje da bismo zaokružili ovakav predlog zakona. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, uvažena gospođo Udovički, kolege i koleginice narodni poslanici, poštovani građani Srbije, danas se pred nama nalazi set zakona koji se odnosi na državnu upravu. Na samom početku moram da istaknem dilemu – da li su ova zakonska rešenja, koja su na dnevnom redu, predložena u skladu ili u protivrečnosti sa onim što svi doslovce, članovi Vlade, uključujući i predsednika Vlade, javno govore ili nisu?
Krenuću redom. Svi članovi Vlade ističu svoju nameru da državnu upravu profesionalizuju, da je zaštite od svakog oblika politizacije. Slušali smo dosta toga i u ekspozeu, a i inače u javnim obraćanjima, kako državna uprava treba da bude servis svih građana, bez obzira na njihova svojstva, politička i druga opredeljenja. Ja se sa svim tim načelima slažem.
Pitam se da li predloženim zakonskim rešenjima nisu možda uvedeni pojedinačni slučajevi kojima se ovo načelo, koje je prihvatljivo, dovodi u pitanje? Objasniću redom kroz konkretne primere.
Prvi primer odnosi se kroz već spominjane načelnike okruga. Po važećem zakonu oni imaju status državnih službenika i u odnosu na njih i njihove uslove rada u državnim organima važe pravila koja važe i za ostale državne službenike. Vlada je procenila da je, sada ću pročitati doslovce iz obrazloženja, potrebno da postanu funkcioneri, jer njihov status državnih službenika nije shodan vrsti ovlašćenja koja mu pripadaju. Pitam se kojih ovlašćenja?
Načelnici okruga su, najjednostavnije rečeno, koordinatori. Oni usklađuju i prate rad okružnih područnih jedinica, ne donose odluke i jedini vid njihove kreativnosti jeste u pokretanju nekog disciplinskog postupka protiv nekog od zaposlenih u okružnim područnim jedinicama.
Zbog svega toga ja se pitam – koja to tolika ovlašćenja načelnik okruga ima, pa ga status državnog službenika ne zadovoljava, nego treba da postane funkcioner? Vi ste u obrazlaganju kolegi Stefanoviću rekli da politički aspekt njegove funkcije se nalazi u tome što se on nalazi na čelu Saveta okruga. Pitam vas – šta taj Savet okruga radi?
Ni on nema tu vrstu ovlašćenja i nadležnosti koje bi opravdavale po svom značaju to da načelnik, odnosno onaj koji vodi savet okruga bude umesto državnog službenika funkcioner.
Drugo pitanje je ukoliko Vlada u budućnosti ima ideju ili nameru da načelnika okruga zadužuje i nekim drugim poslovima koji nisu izričito zakonom propisani, ali u tom smislu vas upozoravam na preporuke EU koje se tiču profesionalizacije javnog sektora, da ovo ovako predloženo sigurno nije u pravcu profesionalizacije javnog sektora.
Ne bih volela da za mesec ili dva se opet nađemo ovde i vraćamo stanje u ovo koje je trenutno važeće, jer ćete vrlo teško, ili mnogo teže nego sada načelnicima okruga koji će se uživeti u ulogu velikih funkcionera morati da objasnite da sada ponovo treba da budu pod znacima navoda samo državni službenici.
Neću naročito komentarisati, ali moram da prenesem neke komentare i obrazloženja zbog čega se sada menja status načelnika okruga, gde se kaže da zbog toga što za državne službenike između ostalog važe i posebni uslovi u pogledu vrste i stepena stručne spreme, da sada ne postoji dovoljno ljudi koji su dovoljno stručni, s jedne strane, a da se u njih u stranačkom i političkom smislu ima dovoljno poverenja da bi se mogla poveriti funkcija načelnika okruga. Moje je samo da ovo prenesem.
Predlažem vam da umesto što ovim odredbama zakona dodatno ojačavate ulogu načelnika okruga, da vrlo ozbiljno razmotrite da li okruzi kao takvi treba uopšte da postoje i ako treba sa kojim ovlašćenjima i sa kojim organima?
Drugi primer nepoštovanja načela depolitizacije jeste predlog Vlade da se državni službenik koji rukovodi državnim organom, između ostalih razloga razrešava ako dođe do narušavanja poverenja javnosti u taj državni organ. Da bi nešto moglo da se naruši, ono treba prethodno da postoji.
Po svim istraživanjima javnog mnjenja građani Srbije veruju opravdano ili neopravdano pojedincima na političkoj i javnoj sceni Srbije, ali državnim organima, sistemu i institucijama ne veruju uopšte. Dakle, u situaciji kada to poverenje ne postoji, pitam se kako će neko ko će pokrenuti postupak za razrešenje nekog državnog službenika pod okriljem narušavanja poverenja javnosti dokazati da je narušeno nešto što ne postoji.
Brinem da ova odredba otvara prostor za politizaciju, otvara prostor za tabloidnu satanizaciju državnog službenika koji je ocenjen kao nepodoban, pa se onda sa suzama u očima konstatuje kako posle medijskog, tabloidnog linča on doveo do narušavanja poverenja javnosti u rad državnog organa i konstatuje se da zbog toga treba da bude razrešen. Brinem zato što je previše široko, previše opšte definisano i ne postoje jasni kriterijumi kako se meri i utvrđuje, prvo da li poverenje javnosti u rad tog državnog organa postoji i da li je ona zbog činjenja ili ne činjenja nekog državnog službenika narušena.
Druga stvar koja me lično zbunjuje u vezi sa predloženim zakonima jeste stav koji takođe od srca podržavam, da jedan čovek treba da obavlja jednu funkciju. Kao što sam rekla ovaj stav podržavam zbog toga što ako želite neku funkciju da radite ozbiljno i odgovorno, onda treba da vršite samo tu jednu funkciju ili posao, odnosno da ih ne gomilate. Supermen je jedan, svi ostali smo mali i treba da grizemo onoliko koliko možemo da progutamo.
Međutim, Vlada sada predlaže da za direktora, kao i za zamenika, ali govoriću samo o direktoru iako su iste odredbe, može biti postavljeno lice koje je istovremeno i nastavnik visokoškolske ustanove. Da bi građani znali o kojim posebnim organizacijama govorite, to su Republički sekretarijat za zakonodavstvo, Hidrometeorološki zavod, Geodetski zavod, Seizmološki zavod, Zavod za intelektualnu svojinu, za statistiku itd.
Moje pitanje glasi da li je zaista moguće da nemamo dovoljno stručnih i kvalitetnih ljudi koji bi mogli da budu direktori ovih posebnih organizacija koje sam delimično navela, nego je potrebno za tu svrhu angažovati i nastavnike na visokoškolskim ustanovama.
Ako zaista nemamo dovoljno stručnih ljudi za direktore posebnih organizacija, onda drugo pitanje je zbog čega se kao direktori angažuju samo ljudi iz reda nastavnika visokoškolskih ustanova, a ne iz reda drugih vrsta zanimanja?
Ako nema odgovora na ova dva pitanja, nemojte se ljutiti ako u javnosti se postavi pitanje – gde je sada slika kandidata za direktora, jer samo ona nedostaje da bismo znali zbog čega se ovakva odredba zakona predlaže.
Za kraj, treći primer koji sam izdvojila u ovoj načelnoj raspravi, ali dosta ćemo o tome govoriti prilikom rasprave o amandmanima, tiče se nečega što je u protivrečnosti sa procesom pridruživanja EU, a o čemu je takođe kolega Stefanović govorio.
Članovi Vlade i predsednik Vlade vrlo često govore o privrženosti Srbije EU i punoj posvećenosti procesu pridruživanja. Sa druge strane, svi znamo da ima najviše državnih funkcionera i drago mi je da ne spadate u tu grupu, koja ne zna čak ni engleski jezik.
Neću da pričam o tome kako i koliko se uopšte razumeju sa svojim sagovornicima i kakav utisak na njih ostavljaju, ali ako znamo da je proces pridruživanja proces koji podrazumeva svakodnevnu komunikaciju sa telima i ovlašćenim predstavnicima EU, a kada već najviši državni organi ne znaju ni engleski jezik, dajte da bar neko u državnim organima ili službi predsednika Republike ili pri Ministarstvu spoljnih poslova zna engleski jezik, da razume šta je ono o čemu se razgovara, šta je ono što treba raditi. Zbog toga smo predvideli da u delu koji se odnosi na uslove za rad na poslovima savetnika, saradnika i za rad na položaju uopšte, predlažemo vam da propišete i znanje engleskog jezika kao neophodan uslov.
O svim ostalim protivrečnostima govorićemo kada na red budu došli amandmani i rasprava u pojedinostima. Hvala.

Zahvaljujem se.

Uvaženi ministre, poštovane kolege poslanici, svrha podnetog amandmana jeste da se predvidi Zakonom o overavanju potpisa, prepisa i rukopisa da se identitet podnosioca isprave može utvrđivati isključivo na osnovu neposrednog uvida javnog beležnika u javne isprave, jer do sada ta mogućnost nije bila obavezujuća u situaciji kada podnosilac isprave, odnosno javni beležnik, neposredno i lično poznaje podnosioca isprave.

Pošto je to bila uobičajena praksa koja je dozvoljavala i mogućnost zloupotrebe u situaciji kada neko nema važeća lična dokumenta koja su sa fotografijom, te su se overavale raznorazne isprave bez važeće dokumentacije, a na osnovu ličnog poznanstva overitelja sa podnosiocem isprave, mislili smo da je podnetim amandmanom bilo neophodno isključiti svaku mogućnost da se overava nešto licima koja nemaju važeća lična dokumenta sa fotografijom.

Kao što prilikom glasanja na izborima nijedno lice ne može da glasa i da dobije glasački listić ukoliko nema validna dokumenta, a imajući u vidu dosadašnju praksu, mislili smo da je bilo potrebno isključiti zakonom svaku mogućnost overe na osnovu ličnog poznanstva. Hvala.

Situacija sa svedocima identiteta je istovetna kao i sa podnosiocem isprave. Overe na osnovu ličnog poznanstva nisu nezakonite. Njih dozvoljava važeći zakon, ali su one toliko uzele maha i toliko su na šalterima overa i u sudovima i u opštinskim organima uprave korišćene mogućnosti ličnog poznanstva da se podnetim amandmanom zapravo želela isključiti mogućnost svake overe i potvrđivanja identiteta na osnovu ličnog poznanstva. Dakle, ovo je u smislu preciznije formulacije i isključivanja mogućnosti overe na osnovu ličnog poznanstva, a opet imajući u vidu dosadašnju praksu gde se lična dokumenta u situaciji kada overitelj lično poznaje bilo podnosioca isprave, bilo svedoka identiteta, ta dokumenta nisu tražila ni na uvid, pa se dešavala overa odnosno potvrđivanje identiteta i od strane onih lica koja nisu imala važeća lična dokumenta sa fotografijom. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se.

Moj amandman se nekako nadovezuje logički na prethodnu diskusiju povodom amandmana koleginice Gordane Čomić. Uvažavajući sve ovo što smo u okviru prethodne rasprave čuli, uvažavajući potrebu i realnu mogućnost da u nekim situacijama javni beležnik mora da odbije da izvrši overu, ako je toliko uveren u ispravnost svog uverenja predlažem da o tome onda donese pravni akt o odbijanju overe.

Ne možemo, ovo o čemu smo u okviru prethodne rasprave govorili, onog podnosioca isprave koji se obraća javnom beležniku prepustiti samo proceni, arbitrarnoj proceni beležnika da li je nešto za overu ili nije. Ako javni beležnik ima uverenje da nešto ne treba da overi on o tome treba da donese akt na koji podnosilac zahteva mora da ima pravo žalbe. Ne možemo ga ostaviti nezaštićenog u pravnom sistemu i prepustiti ga samovolji javnog beležnika i oceni da li nešto ispunjava ili ne ispunjava uslove za overu.

U prilog ovome o čemu govori moj amandman je i Zakon o upravnom postupku, klauzula o overi je jedna vrsta potvrde koju u smislu Zakona o upravnom postupku izdaje javni beležnik. Ako iz nekog razloga koje javni beležnik smatra opravdanim, bez obzira da li su oni zaista i opravdani, on je onda u smislu Zakona o upravnom postupku dužan da donese akt o odbijanju overe na koji podnosilac zahteva mora da ima pravo žalbe.

Sa druge strane, na osnovu čega će podnosilac zahteva u nekom disciplinskom postupku protiv javnog beležnika sudskom itd. dokazati da mu je odbijena overa? Ako nema akt o odbijanju overe teško da će uopšte moći da dokaže i pronađe svedoke koji bi bili u stanju, imali dovoljno smelosti i hrabrosti da svedoče protiv, kako je jedan od prethodnih govornika rekao, najvažnijeg temelja u pravosuđu, a to je javni beležnik.

Ne bih se mnogo oslanjala na to da li se javnom beležniku isplati ili se ne isplati da nešto overava. Ja mislim da je vrlo korektno obavezati javnog beležnika, da ako je procenio da nešto ne ispunjava uslov za overu, da to u pisanoj formi, u formi pravnog akta na koji postoji mogućnost žalbe da to i iskaže. Jako mi je žao inače što Vlada ovakav amandman nije prihvatila. Hvala.

Zahvaljujem se.

Dakle, kao i kod prethodnog amandmana mislim da je važno obavezati javnog beležnika da u svim ovim slučajevima koji su zakonom propisani kao zakonski razlozi za odbijanje overe, postoji obaveza javnog beležnika da o odbijanju overe donese akt o odbijanju.

To ne samo da nalaže i pravna logika i zaštita građanina koji se javnom beležniku obraća, to nalaže i Zakon o upravnom postupku koji kaže da klauzula o overavanju ima tretman potvrde u smislu Zakona o upravnom postupku i da organ koji odbija izdavanje potvrde treba o tome da donese akt u kojem će navesti, između ostalog i razloge za odbijanje overe, dokaze na osnovu kojih je utvrdio da postoje razlozi za odbijanje, kao i pravnu pouku o tome kome, u kom roku podnosilac zahteva može da se obrati radi zaštite svog prava na overu.

Mislim da je odbijanje ovakvog amandmana vrlo štetno. Ne samo za rad javnih beležnika već, pre svega zbog građana koji će se obraćati javnim beležnicima i rizikovati mogućnost da usmeno budu obavešteni o tome da će njihov zahtev za overu biti odbijen, a da pri tom nemaju nikakav pisan dokaz o tome da su se javnom beležniku obraćali da je on ocenio da uslovi za overu nisu ispunjeni i da nemaju mogućnost da u daljem žalbenom postupku ostvaruju zaštitu svojih prava.

Ja koja kažem da mi je žao što Vlada uprkos ovim vrlo racionalnim razlozima nije prihvatila ovaj amandman.

Zahvaljujem se.

Dakle, u klauzuli overe je navedeno sve od podataka što je neophodno navesti da bi se tačno znalo kada i gde je overa izvršena. Mislim da je jako važno da osim ovih podataka koji su inače predlogom zakona predviđeni se navede i mesto gde se prepisana isprava nalazi, da li je javni beležnik izvršio neposredno uvid u nju, da li je podnosilac zahteva za overu predao na uvid ili se isprava nalazi na drugom mestu.

Pošto vidim da je to vrlo neobično, mislite da je neobično, to je inače nešto što važi u sadašnjem propisu o overi i ne znam zbog čega bi nešto što se pokazalo kao vrlo dobro i korisno prilikom overe rukopisa se menjalo pošto poto, izostavljalo i iz predloženog zakona kada nije samo poenta o tome ko, kada i gde je sastavio ispravu, original čiji se prepis overava, već i to gde se ona trenutno nalazi.

Takođe, izražavam žaljenje zbog čega i ovaj amandman nije usvojen, a Vlada se nije ni potrudila da svojim obrazloženjem nas ubedi u osnovanost odbijanja amandmana. Hvala.

Poštovana predsednice, uvaženi ministre, kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, pošto smo materijal za ovu sednicu dobili par dana pre održavanja sednice, bilo je dovoljno vremena da se pažljivo pročitaju predloženi zakoni, a ja sam ih upoređivala sa tekstovima važećih zakona koji regulišu materiju i utvrdila sam da su tekstovi manje-više istovetni, neke formulacije su doslovce prepisane, neke odredbe jezički i formalno pravno korigovane, ali suština je potpuno ista, s tim što jedina promena koja je vredna pomena, a o kojoj su moje prethodne kolege govorile, jeste promene stvarne nadležnosti u vezi sa overavanjem potpisa, rukopisa i prepisa i u vezi sa izradom i overom ugovora o prometu nepokretnosti, pa ja to sada neću ponavljati.
Dakle, lako se zaključuje da je namera Vlade da praktično predloženim zakonima ispuni i zakonske pretpostavke za zakonit rad javnih beležnika koji bi trebalo da počnu sa radom u ponedeljak, dakle, za tri dana.
Za mene tu, u stvaranju zakonskih pretpostavki, ništa nije sporno. Sporno je to što smo čekali praktično tri dana pre početka javnih beležnika da donosimo zakone bez kojih javni beležnici neće biti u stanju da obavljaju delatnost zbog koje su osnovani.
Mislim da je sada u stvari glavni teret neažurnosti Vlade prebačen na narodne poslanike, a to nije prvi put i mislim da to nije korektno, ali, na stranu pitanje da li je nešto korektno ili ne, nego je pitanje da li je nešto u skladu sa Ustavom Republike Srbije ili nije. Ustav Republike Srbije jasno propisuje da svaki zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja, sem u situacijama kada postoje opravdani razlozi da to bude u nekom kraćem roku. Mi smo jedan izuzetak pretvorili u pravilo, što mislim da nije dobro i što sam sigurna da ne doprinosi izgradnji i jačanju pravne države za koju verujem se svi zajedno zalažemo.
Mislim da je Zakon o javnom beležništvu donet 2010. godine, dakle pre četiri godine. Rok za početak rada javnih beležnika je u više navrata produžavan, pa je to prvobitno bilo propisano za 1. septembar 2012, pa za 1. mart 2013, pa evo sada za 1. septembar 2014. godine. Danas je petak, sutra subota, pa nedelja i u ponedeljak javni beležnici počinju sa radom, a ja pitam sa kojim radom? Mi još uvek danas raspravljamo o zakonima koji oni od ponedeljka treba da počnu da primenjuju. Ti zakoni će verovatno biti izglasani u nedelju, stupiće na snagu istog dana i u ponedeljak će početi da se primenjuju.
Nije sada samo problem da li će se javni beležnici snaži ili ne. Javni beležnici su pravnici i verujem da im neće biti problem da na osnovu svog nekog stručnog znanja i iskustva nekako prevaziđu ovaj vremenski problem u koji ih je uvela Vlada Republike Srbije svojom neažurnošću. Ono što je za mene ključni problem jeste to što građani, većina građana ni ne zna da postoje javni beležnici, a još manje zna čemu javni beležnici služe. Umesto da vlast blagovremeno informiše građane o postojanju javnih beležnika, o tome šta je njihova nadležnost, umesto da se na vreme donesu propisi koje će javni beležnici primenjivati, mi sada imamo situaciju da od ponedeljka se primenjuju propisi o kojima mi tek danas raspravljamo.
Ako mi ministre ne verujete da će ovo izazvati pometnju u sudovima i kod građana, ja vas pozivam da u ponedeljak bez najave i bez kamera posetite bilo koju prijemnu kancelariju bilo kog suda u Srbiji i da vidite na šalterima overe kakav će haos, nesnalaženje i zabunu izazvati ovakav tajming donošenja zakona. Ako neko u ponedeljak bude želeo, na primer, da overi prepis svoje diplome, da li mislite da taj neko zna gde treba da ode, u sud, u opštinu ili kod javnog beležnika i ako i zna kod kog javnog beležnika treba da ode, gde se taj javni beležnik nalazi. Ili, hajde da ne spominjem diplome, da se ne bi pogrešno razumelo. Hoće da zaključe prodavac i kupac ugovor o prometu nepokretnosti. Ista situacija. Ljudi nisu blagovremeno obavešteni o tome šta ih očekuje od 1. septembra ove godine.
Ja zaista očekujem od vas da se postarate pre svega da javnost Srbije bude na vreme obaveštena o promenama koje slede, ne u minut do dvanaest, ne da se donose danas a primenjuju od sutra, jer praktično time ne samo da pokazujemo nepoštovanje u odnosu na građane Srbije, nisu nam oni krivi zbog neažurnosti, nego pokazujemo i nepoštovanje onoga što sam Ustav Republike Srbije propisuje, a to je poštovanje roka od osam dana za stupanje na snagu zakona, osam dana pre objavljivanja. Ako nam Ustav ne odgovara, on može da se menja, ali dok god važi, on obavezuje sve nas.
Ja sam sigurna da ćete vi uložiti sav napor i autoritet koji imate da se postarate da se ovakve situacije više ne ponavljaju. Hvala vam.

Uvažena predsednice, uvaženi ministre, kao što je uvaženi kolega već rekao, ja neću posebno obrazlagati amandman koji je suštinski prihvaćen. Smatram da je jako važno i dobro da i ubuduće imamo tu praksu da je važno ono šta se predlaže, a ne ko predlaže, jer mislim da smo ipak po nekim temama koje se tiču lečenja bolesne dece, svi na istom zadatku, tako da se zahvaljujem i predlagaču, a i Odboru za pravosuđe i državnu upravu i lokalnu samoupravu koji je u formalnom smislu predložio istovetan amandman kao što je amandman kolege Borka Stefanovića.

Zahvaljujem se.
Predložila sam da se u članu 5. predvidi izričita mogućnost da se na javnim konkursima za raspodelu sredstava koja su uplaćena od strane osumnjičenih u slučaju odlaganja krivičnog gonjenja, predvidi mogućnost za jedinice lokalne samouprave da mogu učestvovati na konkursu, ne po automatizmu i da ta sredstva budu usmeravana na budžete lokalnih samouprava, već da se izričito predvidi mogućnost i da jedinice lokalne samouprave učestvuju.
Sada, prema sadržini člana 5, to mogu činiti humanitarne organizacije, fondovi, javne ustanove ili druga pravna ili fizička lica pod koja bi mogla da se podvede i jedinica lokalne samouprave. Ali, mislim da bi bilo korisnije i da bi isključilo svaku dilemu u tumačenju propisa da se i za jedinice lokalne samouprave predvidi ta mogućnost.
Ono što je jako važno, jeste da do ovih izmena, praktično su jedinice lokalne samouprave odnosno organizacije humanitarnog karaktera i ustanove sa njihove teritorije bile isključivi korisnici ovih sredstava.
Mislim da će na ovaj način dodatno da se smanji mogućnost finansiranja humanitarnih organizacija i ustanova, što se upravo želi vašim predlogom, ali, mislim da bi predviđanje mogućnosti da i jedinice lokalne samouprave učestvuju, jer one u stvari najbolje poznaju potrebe građana na svojoj teritoriji, da bi se time doprinelo u kvalitetu raspodele sredstava koja se ostvare po osnovu oportuniteta. Zahvaljujem se.

Hvala. Poštovano predsedništvo, uvaženi ministre, poštovani građani Srbije, danas su pred nama na dnevnom redu Zakon o pravobranilaštvu, posredovanju, rešavanju sporova u parničnom, vanparničnom i izvršnom postupku.
Moja prvobitna namera je bila da se obratim kao neko ko je u stručnom smislu vaša koleginica i da vam na neki dobronameran način prenesem ono što jeste iskustvo iz prakse u primeni propisa koji su suštinski svi postojeći, bez obzira što su danas neki nazvani zakonima, neki izmenama i dopunama postojećih zakona. Pravna materija je već bila regulisana na ovaj ili onaj način. Podstakli ste me malopređašnjim obraćanjem da malo promenim izlaganje i da pokušamo zajedno da razumemo. Vi ste pravnik, ja sam diplomirana pravnica, imam preko 20 godina profesionalnog iskustva. Mi možda kada odlučujemo o nekim propisima nemamo dovoljno u vidu to kako građani koji ne moraju biti pravne struke čitaju i doživljavaju ove propise.
Sada samo primera radi, Zakon o pravobranilaštvu sada za one ljude koji gledaju ovaj prenos danas je zakon koji se praktikuje i praktično već postoji, s tim što se sada zastupnik Republike Srbije ne zove više republički javni pravobranilac nego državno pravobranilaštvo. Za vas i mene bi to mogla biti suštinski bitna stvar, ali za građane koji ovo gledaju za njih je to potpuno nevažno. Njima je nevažno kako se organ zove, bitno je da li radi efikasno i zakonito ili ne radi, kao što im je svojevremeno bilo potpuno svejedno da li će sudovi u prvom stepenu koji sude se zvati osnovni ili opštinski. Bitno im je bilo da li rade efikasno ili ne. Pored toga mislim da im je takođe potpuno nebitno kome pravobranilaštvo dostavlja obaveštenja, kome dostavlja izveštaje, a o devoluciji i supstituciji zaista se ne usuđujem ni da razmišljam koliko im nije važno.
Zbog toga se stiče utisak i možda je to i podstaklo kolegu Veselinovića da na ovaj način govori o hitnosti. To je zakon koji reguliše postojeću materiju. Bez njega se i može, jer postoji, kao što ste i sami rekli dosta toga u oblasti pravosuđa što zahteva hitne promene i hitna postupanja. U tom smislu ovaj zakon ne predstavlja prioritet.
S druge strane sada imamo Zakon o vanparničnom postupku koji takođe jeste zakon, kao što ste i naveli, iz 1982. godine. On jeste prevaziđen, ali ono što ga razlikuje od Zakona o pravobranilaštvu je to što je on životno važan za građane Srbije. Jedan životno važan zakon za situacije u kojima svako od nas može da se nađe, da li zbog toga što učestvuje u postupku izrade isprave, raspravljanja zaostavštine ili slično. To je životno važan zakon, ali mi umesto da ga menjamo u celini mi ga menjamo na parče, pa imamo promenu 2012. godine, pa ga malo izmenimo i dopunimo 2013. godine, pa evo sada ga opet 2014. godine malo korigujemo, pitam se dokle više?
Prosto, ako imamo jasnu predstavu o tome kako vanparnični postupak i na kojim načelima treba da počiva, ako imamo jasnu predstavu o tome kako ćemo podeliti, na primer, nadležnost između suda i javnih beležnika, zaista vas molim da u što kraćem roku imamo jedan celovito važan zakonski tekst pred sobom, jer je to suštinski važno. To će građani osetiti u svom svakodnevnom životu - da li jeste ili nije iza njih ili ispred njih pravna država ili ne? Zakon o pravobranilaštvu u tom smislu niti je hitan, niti je suštinski za građane važan. On je važan za ljude koji rade u pravobranilaštvu, za Vladu, ministre itd, da se prosto regulišu međusobni odnosi između državnih organa, a za građane ni najmanje, verujte.
Dakle, mislim da je suštinski važno da kada, a vrlo često to činimo, govorimo o reformama i kada ih najavljujemo ljudi od nas zaista ne očekuju samo terminološke reforme, već suštinske promene, i to ne promene na gore, nego na bolje. Kada izostanu suštinske promene, a naročito one promene koje na bolje menjaju svakodnevni život građana, onda se postavlja pitanje šta mi u ovoj sali zapravo radimo? Da li smo ovde reda radi, da menjamo neke zakone da bi građani stekli utisak da nešto mnogo važno i ozbiljno radimo, ili istinski menjamo i pomeramo stvari unapred?
Kada pričamo o tome koliko želimo efikasne sudove i efikasnu zaštitu za naše građane u ostvarivanju njihovih prava i pravnih interesa, zamislite sada nekog građanina kome želimo, slažemo se, da obezbedimo ekonomično i efikasno pravosuđe i jednostavan pristup sudu itd, kada npr. uzme ovaj tekst koji ste pustili u skupštinsku proceduru, tekst Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku i kada npr. pročita član 12. tog zakona, koji doslovce glasi – u članu 399. stav 4. reči: „člana 187.“ zamenjuju se rečima: „člana 188.“. Složićemo se da mu ništa neće biti jasno šta je pročita. Da bi razumeo, biće mu potrebna kamara službenih glasnika, a možda i po neki stručni tumač, mislim na stručne tumače, ozbiljne pravnike, a ne na ove instant varijante, neko ko će mu ozbiljno protumačiti ono šta ovde piše.
Red vožnje se često menja, ali se ne menja vagona radi, nego putnika radi. To treba da bude pravilo koje važi i za zakone. Zakoni se mogu često menjati, ali ne pravnika, Vlade…