Zahvaljujem.
U pokušaju da malo smirim strasti i nekako svedemo ovu raspravu ipak na neke stručne rasprave i sadržinu, moram samo na početku da kažem ovlašćenom predlagaču da jeste za svaku pohvalu, naravno, to što ste primetili da ističu neki rokovi koji su prethodno preambiciozno, rekli bi ljudi – ambiciozno bez municije, dakle, bez realne mogućnosti za koje se i u vreme predlaganja i usvajanja prethodnog roka znalo da neće biti ispoštovani. Vi ste ipak reagovali podnošenjem ovog predloga zakona.
Jedino što mislim da zaista nije korektno koleginici narodnoj poslanici reći da joj je neko pisao govor, jer isto to, na istu tu primedbu upućenu vama u ponedeljak, da je vama neko pisao iz ministarstva predlog ovog zakona, vi ste prilično burno reagovali, s pravom.
Tako da, molim vas da, bez obzira na godine,stručnu spremu i ostalo, narodnih poslanika, ipak tu vrstu diskusije nemamo.
Što se samog amandmana tiče, moj predlog je bio, sada više nije, s obzirom na amandman Odbora na pravosuđe nema mnogo smisla, da se umesto 1. marta 2015. godine odredi datum 1. januar 2020. godine. Meni zaista deluje da ne postoji uopšte jasna vizija o tome šta treba u Srbiji da rade beležnici, šta treba da rade sudovi. Mislim da to proizvoljno gašenje požara čas ovde, čas onde, dovodi do jedne ozbiljne pravne nesigurnosti u Srbiji.
Mi nismo čuli, ja ne očekujem od vas, jer do vas nema ni krivice…

Da li mogu od poslaničke grupe?
(Predsednik: Ne, poslanička grupa je potrošila vreme, ali završite rečenicu, da ne ispadne da sam vas prekinula na pola.)
Prekinuli ste me, ali nema veze.

Zahvaljujem. Poštovani predsedavajući, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, sve ono što predstavlja ključne karakteristike rada ovog saziva, ove Narodne skupštine je praktično sadržan u ovom predlogu zakona.

Kao prvo zakon se donosi po hitnom postupku, danas za sutra, takoreći preko noći. Član 167. Poslovnika dozvoljava mogućnost donošenja zakona po hitnom postupku, ali ne kao pravilo nego samo kao izuzetak i samo onda kada su nastupile okolnosti koje se nisu mogle predvideti. Iz vašeg predloga zaključujem da vi niste mogli da predvidite protek roka. Znate nekako vreme prolazi i rokovi teku uz kalendar, sat i neka druga pomagala. Lako je orijentisati se u vremenu i mene uvek iznenadi kako vas iznenadi rok. Kažete da protek roka niste očekivali i predlažete po hitnom postupku nešto što vas je očigledno nespremne zateklo.

Druga karakteristika, jeste da predlažete i donosite zakone koji stupaju na snagu pre osmog dana objavljivanja. Uporno do kraja ovog saziva ću vas podsećati da član 196. Ustava propisuje da zakoni stupaju na snagu osmog dana od dana objavljivanja, a mogu da stupe i ranije ako postoje opravdani razlozi. Da li je nečiji nemar i neažurnost opravdan razlog? Nije. Da li je pogrešna procena prilikom prvobitnog određivanja roka koji je izglasan opravdan razlog? Nije. Zbog čega čekate minut do 12 da bi predložili i izglasali ovaj zakon.

Samo od Nove godine do danas imali smo sasvim dovoljno dana kada nije bilo nikakvih zasedanja posebno, naravno u te dane ubrajamo utorak i četvrtak verovatno zbog poslaničkih pitanja se upadljivo izbegava održavanja sednica tim danima, pa je nesmetan ovaj predlog mogao blagovremeno da se nađe na dnevnom redu. Ako ga niste blagovremeno predložili zašto sada navrat na nos, zbrda-zdola spremate izmene i dovodite nas u situaciju da po ko zna koji put neprimenjujemo Ustav zemlje u kojoj smo narodni poslanici.

Treća karakteristika jeste da malo, malo menjate zakone samo da biste produžili rokove koje ste prethodno sami odredili. Mi danas imao samo jednu tačku dnevnog reda gde se menja samo jedan član jednog zakona. Predsednik Vlade kao izuzetno štedljiv čovek verovatno se nesaglašava sa ovako nedomaćinskim arčenjem državnih resursa, a ova sednica je upravo to.

Krajem avgusta meseca prošle godine, ministar pravde i zbog toga se inače u toku rasprave on često spominje, je bio taj koji nas je ubeđivao, da je 1. mart 2015. godine, realan rok da javni beležnici preuzmu kompletnu nadležnost vezanu za overu i sada pitam - šta se zapravo u međuvremenu desilo, da li je ministar pogrešio u proceni ili se ispostavilo da ti beležnici nisu tako sposobni kao što se od njih očekivalo? Produženje roka u ovom slučaju je samo posledica. Ono što mene zanima jeste šta je uzrok? Ako kažete da je uzrok to što javnih beležnika nema dovoljno, pa i to je samo posledica ne uzrok, jer pitanje glasi – a zašto ih nema dovoljno?

Ja na to pitanje danas nisam čula odgovor od mnogih koji su u raspravi učestvovali obrazlažući i podržavajući ovaj predlog zakona. Kada ne utvrdite uzrok nepoštovanja prethodno određenog roka vama neće biti dovoljne ne dve nego ni 122 godine da primenite ovaj zakon ako niste, a niste, inače biste se pohvalili da jeste, uradili neku ozbiljnu analizu o tome zbog čega prethodni rok nije poštovan. Na osnovu čega ste utvrdili onda i procenili da je realan rok 1. januar 2017. godine? Gde su vam garancije da će taj rok biti poštovan ako prethodni rok nije poštovan? Ako ste sigurni da će javni beležnici 1. januara 2017. godine moći na sebe da preuzmu svu nadležnost overe rukopisa, rukopisa, potpisa i prepisa. Samo se pitam na osnovu čega temeljite tu svoju sigurnost, jer se bar kada govorimo o javnim beležnicima propisi ovde menjaju zaista vrlo brzo. Pa, su u septembru i oktobru važili jedni propisi, pa su u novembru menjani, pa za decembar i deo januara važili drugi propisi, pa u januaru ponovo menjani. Sigurna sam da čak više ni javni beležnici, a pogotovo ne građani više ne znaju koji propisi važe, koji se propisi primenjuju, šta je važilo u septembru, da li to važi u decembru i tako dalje.

A svi vi koji lepo hoćete da učestvujete u diskusiji se prijavite, a ne dobacujete kao što bi koleginica Biljana Pantić Pilja rekla – kao da ste u kafani. I, za sam kraj, ono što je činjenica jeste da ova predložena izmena praktično predstavlja priznanje da ni one zakone koje ste sami predložili i izglasali iako ste odgovorni za njihovo izvršavanje niste u stanju da izvršite, a da se sve vreme u toku ove rasprave krijete iza štita zaštite interesa građana. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, ministre, kolege i koleginice narodni poslanici, uvaženi predstavnici Advokatske komore Srbije, svašta smo danas čuli. Najmanje smo čuli činjenice, a činjenice kažu sledeće.
Krajem avgusta prošle godine, dakle u ovom mandatu ove Narodne skupštine, a ne kako neki vole da kažu „za vreme režima DS“, preko noći su promenjeni zakoni koji su i u zvaničnom obrazloženju istih tih predloga zakona sadržali rečenicu da se donose kako bi javno-beležnička služba mogla da otpočne sa radom 1. septembra 2014. godine.
Tada i nakon toga mnogi eminentni pravnici, profesori, zaštitnik građana Srbije, Društvo sudija Srbije, Advokatska komora Srbije, upozoravali su i Ministarstvo pravde i Vladu Republike Srbije i vladajuću većinu u ovoj Narodnoj skupštini na štetne efekte predloženih, a kasnije i donetih zakona na to da su neustavni, da nisu u skladu sa pravnim poretkom Srbije.
Negodovali su zbog uskraćivanja, odnosno isključivanja oduzimanja poslovne sposobnosti fizičkih lica za zaključivanje ugovora koji su vekovima spadali u domen privatnog a ne javnog prava, ukazivali na sve štetne efekte toga da se država meša u nešto što je privatno pravo kada i ovako jadna ne stiže da se bavi ni onim što joj je posao, ukazivano je da je narušena pravna sigurnost građana, jer složićemo se da do 1. septembra 2014. godine velika većina građana Srbije nije uopšte znala ni ko su javni beležnici, ni šta je njihov posao, niti su znali da li u mestima njihovog prebivališta ti javni beležnici postoje. Ako postoje, gde su im kancelarije, pa su u prvim nedeljama sluđeno lutali na relaciji advokati-javni beležnici-sudovi, pokušavajući da reše čak vrlo često i najbanalnije pravne probleme koje su imali.
Upozoravani ste i tada i nakon toga da će predloženim zakonima biti bitno usporen pravni promet, kao što se i desilo, jer 94 javna beležnika čak i da su genijalci, a nisu, nisu u stanju i nemaju kapacitet da obave sve one poslove koji su im krajem avgusta meseca 2014. godine dati u nadležnost, ali na to tada niko nije obraćao pažnju.
Spominjete i takse i tarife javnih beležnika. Mene iznenađuje da ste vi za to saznali tek kada je javnost o tome počela da govori, izražavajući negodovanje i zbog toga, a o tome je trebalo da mislite vi i ostali članovi Vlade, što je od 1. septembra 2014. godine bitno oštećen budžet Republike Srbije, s jedne strane i, s duge strane, zato što je omogućeno bogaćenje jedne prilično malobrojne grupe ljudi, toliko malobrojne da čak ni svoju komoru nisu bili u stanju da osnuju u skladu sa propisima koji su i tada, a i sada važe.
Pošto nije bilo sluha ni u Ministarstvu pravde, ni u Vladi Republike Srbije, advokati kao očigledno u ovom trenutku najbolje organizovani i najhrabriji deo društva su započeli obustavu rada, prvo Advokatska komora Beograda, a zatim 17. septembra i sve ostale advokatske komore. Umesto da Ministarstvo pravde i Vladu Republike Srbije zabrine činjenica da 8.000 ljudi u ovoj zemlji je obustavilo rad, da želi sa vama da razgovara o nekim problemima koji se tiču pravnog poretka Srbije, oni su u prvom trenutku naišli na jedan veliki zid ćutanja i na ignorisanje. Kamo sreće da je to ignorisanje potrajalo, nego nije.
Ignorisanje nije bilo mudro, ali bi svakako bilo mudrije da ste samo ignorisali nego sve ono što ste nakon toga radili, a radili ste, npr. to da je Vlada Republike Srbije na jednoj od svojih sednica stavila van snage uputstvo koje nije ni donela, već je to učinila komora u skladu sa zakonom propisanim ovlašćenjima. Bilo je tu raznih pretnji i krivičnim gonjenjem upućenim advokatima zbog nečega što je prilično nestručno, kvalifikovano kao ometanje pravde, bilo je pokušaja osnivanja raznih interesantnih udruženja advokata koji su u javnosti ostavili utisak da se osniva neki parakomorski sistem u koji ulaze advokati koji su protiv obustave rada.
Bilo je tabloidnih pokušaja da se lično i profesionalno diskredituju mnoge kolege advokati i da se kroz urušavanje njihovog ugleda uruši ugled čitave profesije. Bilo je ohrabrivanja i podsticanja nekih advokata da na konferencijama za novinare, između ostalog, organizovanih i u holu ove Narodne skupštine, prkosno upoznaju javnost o tome kako eto oni ne poštuju odluke komore, čiji su članovi, već da nesmetano rade, ali se doduše posle ispostavilo da nisu samo članovi komora, već i političkih stranaka, te su očigledno prioritet dali stranačkim a ne advokatskim legitimacijama. Dakle, svega je bilo, samo nije bilo želje da se problem reši.
U decembru mesecu 2014. godine kao grom iz vedrog neba vi odlučujete da započnete pregovore. Ja vas pitam, ministre, šta je to što je dovelo do toga da isto ono ministarstvo koje je mesecima odbijalo razgovor, sada naprasno odlučuje da razgovara? Šta je to što je postojalo u decembru mesecu, a nije postojalo ni u septembru ni u oktobru ni u novembru? Kakva je to nova okolnost? Kakav je to novi podsticaj? Da li je to možda neka packa iz EU ili šta god slično? Vi ste javni funkcioner i dužni ste da obavestite javnost o tome kako je nastao problem, zašto nije rešavan, odnosno zašto je dugo trajalo njegovo rešavanje i kako planirate da sanirate sve posledice takvog svog postupanja?
Ja se neću u ovoj diskusiji vraćati na ono kako je tekla moja i vaša rasprava ni krajem avgusta ni u novembru mesecu. Želim samo da kažem da ste predloge koje sam tada saopštavala, vi odbijali, iako danas iste te predloge predlažete i mislim da je osnovni red da odgovorite na pitanja koja sam vam postavila, a zbog kratkog vremena koje je preostalo ne mogu dalje da govorim, da se izvinite građanima Srbije zbog pravnog haosa koji ste izazvali, a ostavka nadam se da se podrazumeva. Hvala.

Zahvaljujem.
Ja sam i u načelnoj raspravi rekla da mislim da je jako važno prilikom odlučivanja o tome ko će biti izvršitelj koji je nadležan za naplatu novčanih potraživanja nastalih na osnovu pruženih komunalnih i drugih usluga, da se pre svega vodi računa o tome da izvršni postupak postoji zbog izvršnog poverioca i izvršnog dužnika, a ne zbog izvršitelja. U tom smislu i podržavam izlaganje gospodina Neđe Jovanovića.
Mislim da je jako važno pronaći način da se izvršitelji koji će biti nadležni za postupanje u ovim predmetima zadovoljen interes poverioca da se što brže, što jeftinije i što efikasnije naplati njihovo potraživanje i, s druge strane, da se izvršnom dužniku garantuju osnovna prava u postupku izvršenja, pravo na prigovor i pravo da se nijedan dinar više od onoga što duguje u tom postupku neosnovano ne naplati.
I dalje mislim da je postupak za odabir izvršitelja u ovim predmetima najbolje izvršiti kroz postupak javne nabavke, zbog toga što je reč o budžetskim korisnicima, o javnim i javno-komunalnim preduzećima, koja u Srbiji pretežno, skoro preko 90%, pružaju te komunalne i slične usluge i da zbog toga što nama kao građanima ne treba da bude svejedno na koji način se koristi budžetski i novac i zbog toga što je Zakonom o javnim nabavkama izričito propisano da se usluge pravnog karaktera, pa i usluge izvršitelja, moraju pribaviti u postupku javnih nabavki, gde se dostavljaju ponude i one koje su najpovoljnije praktično ponuđaču garantuju dobijanje posla.
Onda je potpuno neosnovano uvođenje jednog sistema uravnilovke i kroz ove predložene izmene i kroz postupanje Komore izvršitelja. Ja naprotiv mislim da oni izvršitelji koji rade brže, kvalitetnije, efikasnije i treba da imaju više posla i da ih u tom smislu ne treba na silu izjednačavati. Ali, naša obaveza jeste da im se stvore ravnopravni i jednaki uslovi za jednu transparentnu i fer utakmicu, u kojoj će svako od njih dostaviti svoju ponudu i sam sebe na najbolji mogući način preporučiti za dobijanje posla, a ako ta ponuda bude najpovoljnija, onda taj posao i treba da dobije.
U tom smislu, i dalje ostajemo pri stavu da je sistem javnih nabavki za pribavljanje usluge izvršitelja nešto što garantuje ili bar svodi na minimum potencijalnu korupciju u odabiru izvršitelja, ali ukoliko taj predlog ne bi bio prihvaćen, potpuno smo saglasni sa onim što je kolega Neđo Jovanović kroz svoj amandman predložio. Hvala.

Da li su vas iz stručnih službi obavestili da je amandman povučen?

Zahvaljujem. Poštovana predsednice, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, s obzirom na to da je predlagač izmena i dopuna Zakona o izvršenju i obezbeđenju poslanička grupa SNS, dakle stranke koja veoma insistira na tome da je stub borbe protiv korupcije, iznenadilo me je da predloženim izmenama i dopunama su zapravo predložena rešenja koja umesto da sprečavaju, zapravo pogoduju korupciji u oblasti izvršenja.
Prema sada važećem Zakonu o izvršenju i obezbeđenju, izvršni poverilac sam bira izvršitelja kojem će poveriti sprovođenje izvršenja na osnovu verodostojne isprave radi naplate komunalnih usluga. Danas razmatramo predlog poslaničke grupe SNS da izvršni poverilac ne određuje sam izvršitelja, već je dužan da se obrati Komori izvršitelja koja prema azbučnom redu i prebivalištu, odnosno boravištu dužnika određuje izvršitelja za postupanje u konkretnom postupku. Ono što mene iznenađuje jeste činjenica da je poslanička grupa SNS potpuno zanemarila važeći Zakon o javnim nabavkama, koji je upravo ta poslanička grupa i podržala u ovoj Skupštini i koji je onoliko hvalila kao revolucionaran preokret u borbi protiv korupcije.
U vezi sa tim, moram da postavim pitanje. Ako je taj zakon o javnim nabavkama toliko dobar kao što ste ga hvalili, zašto onda u ovom slučaju izbegavate njegovu primenu? Zašto mislim da je neophodno u slučaju izbora izvršitelja primeniti Zakon o javnim nabavkama? Zbog toga što ovde govorimo o novčanim potraživanjima na osnovu komunalnih i sličnih usluga za koju su nadležni isključivo izvršitelji. Ako pođemo od činjenice da komunalne i slične usluge pružaju u Srbiji pretežno javna i javno-komunalna preduzeća, koja su budžetski korisnici, onda je jasno da je reč o naručiocima definisanim u članu 2. Zakona o javnim nabavkama. Dakle, nije prepuštena sloboda u tumačenju šta se ima smatrati naručiocem, šta ne, izričito je propisano na koga se Zakon o javnim nabavkama odnosi i ko je dužan da ga bezuslovno primenjuje.
S druge strane, izvršitelji vrše javna ovlašćenja, ali oni tu svoju delatnost vrše ili kao preduzetnici ili kao članovi ortačkog društva i kao takvi predstavljaju školski primer ponuđača, opet u skladu sa definicijama sadržanim u Zakonu o javnim nabavkama. Da je napred navedeno tačno potvrđuje pre svega sam zakon o javnim nabavkama, koji je u članu 7. naveo šta se izuzima, koja vrsta roba i usluga se izuzima iz javnih nabavki, gde ni izričito a ni posredno nije navedena usluga izvršitelja, odnosno pravna usluga izvršitelja, kao nešto što se izuzima iz postupka javnih nabavki.
S obzirom na to da ste taj zakon o javnim nabavkama doneli vi, da ste hteli da tu vrstu usluge izuzmete, mogli ste. Na primer, članom 7. stav 1, tačka 8), izričito ste iz postupka javnih nabavki izuzeli usluge javnih beležnika. Tu onda nema dileme na koji način se vrši odabir javnih beležnika, ako za potrebu za uslugama javnih beležnika imaju budžetski korisnici, ali izvršitelje niste izuzeli i ne postoji baš ni jedno opravdanje zbog čega se odabir izvršitelja ne sprovodi po postupku javnih nabavki a ne preko Komore izvršitelja.
Kada kažete da Komora određuje izvršitelje, to ne samo da je nedorečeno, u smislu da se ne zna kome se poverilac obraća, da li se obraća izvršnom odboru komore, koji je organ koji se stara o poslovanju Komore, ili se obraća predsedniku Komore, što je prilično rizično rešenje, da samo jedan čovek odlučuje o odabiru izvršitelja za celu Srbiju, i to opet bez ikakve kontrole.
Kada kažete da je Komora dužna da u roku od pet dana odredi izvršitelja, a ukoliko ona to ne uradi onda izvršni poverilac sam bira izvršitelja na čijem području izvršni dužnik ima prebivalište, pitam vas, šta će se desiti ako dužnik ima prebivalište na području gde nema izvršitelja, ili zato što nije imenovan, ili zato što je imenovan pa razrešen, penzionisan i slično? Da li onda razumete u kakav položaj stavljate izvršnog poverioca u tom slučaju?
Kada predlagač u obrazloženju ovog zakona kaže da pojedini izvršitelji imaju veliki broj predmeta, a da drugi imaju zanemarljivo mali broj predmeta, pa eto, predlagač želi da ovim izmenama postigne pravičnu i ravnopravnu raspodelu predmeta, vi kao da zanemarujete jednu osnovnu činjenicu, a to je da izvršni postupak ne postoji zbog izvršitelja. Izvršni postupak postoji zbog izvršnog poverioca i izvršnog dužnika.
Izvršni poverilac je lice čije se potraživanje ostvaruje u postupku izvršenja i jasno je da je njegov interes da se postupak izvršenja sprovede brzo i efikasno, pri čemu apsolutno ne treba da ga zanima azbučni red izvršitelja, već kako će doći do izvršitelja koji će na najbrži i najjeftiniji način da naplati njegovo potraživanje.
Izvršni dužnik je, s druge strane, lice prema kome se potraživanje ostvaruje i jasno je da ni njega ne treba da zanima azbučni red izvršitelja, već samo da se u postupku izvršenja poštuju njegova prava, pre svega njegovo pravo na prigovor, i da mu se ni jedan jedini dinar više ne naplati od onoga što duguje.
Ako zaista želite da postignete ravnopravan tretman svih izvršitelja, onda jedini način jeste da ih uvedete u sistem javnih nabavki. I sami ste, kao što sam rekla, pričali da je Zakon o javnim nabavkama revolucionarno dobar, da svodi korupciju na minimum, a to znači onda da ne postoji baš ni jedan razlog da ga u ovom slučaju ne primenite.
Na primer, advokatske usluge takođe podležu javnim nabavkama, iako je odnos između advokata i njegovog klijenta pre svega odnos poverenja, a ne odnos cene i ostalih uslova. Sada, ako se advokati u postupku javne nabavke međusobno takmiče, ne samo u pogledu cene, već i u pogledu ostalih uslova koje pružaju i trude se da dostave što povoljniju ponudu, advokat koji dostavi najpovoljniju ponudu dobija posao. Tako treba da bude i sa izvršiteljima. Nikakav problem nije da onaj ko dostavi bolju ponudu dobije posao i onaj ko inače dostavlja dobre ponude ili bolje ponude da ima više posla od ostalih.
Ne razumem potrebu da se uvodi uravnilovka ni kroz ovaj zakon ni kroz postupanje komore. Predlažem vam da umesto ove uravnilovke, koja nikada do sada, i kroz istoriju nije dala dobar rezultat, stvorite uslove za fer i transparentnu utakmicu između izvršitelja jer će tako biti dobro i izvršiteljima, ali i poveriocima i izvršnim dužnicima.
U obrazloženju ste povukli paralelu između vašeg predloga da izvršitelja određuje Komora i Zakonika o krivičnom postupku u delu koji se odnosi na određivanje branilaca po službenoj dužnosti. To poređenje je apsolutno neprihvatljivo. Prvo, zbog toga što okrivljeni u krivičnom postupku uopšte nema po svom položaju, pravima i obavezama nikakvih dodirnih tačaka sa okrivljenim u krivičnom postupku.
Druga stvar, okrivljeni u krivičnom postupku u slučaju kada je obavezna odbrana ima prethodnu mogućnost da sam bira branioca koga god hoćete, a vi izvršnom poveriocu vašim predlogom uskraćujete to pravo. I treća stvar, kada se određuje branilac po službenoj dužnosti to se radi na osnovu spiska koji dostavi Advokatska komora, ali Advokatska komora na spisak branilaca po službenoj dužnosti ne stavlja po automatizmu sve advokate koji su pri nadležnoj Advokatskoj komori upisani u imenik. Ona strašno vodi računa o tome, o stručnom znanju i o stručnom radu advokata koji mora da bude takav da garantuje postojanje pretpostavki za uspešnu odbranu. Vodi se računa o stažu advokata u advokaturi i ono što je posebno važno jeste, da je taj spisak branilaca po službenoj dužnosti javan. Dakle, objavljuje se i na internet stranici i na oglasnoj tabli advokatske komore i suda. Sve ove uslove vi ste propustili da odredite za izvršitelje.
S druge strane, ako bi se i prihvatio ovaj vaš predlog, pitam vas gde su garancije i ko vrši kontrolu nad tim da će Komora zaista poštovati azbučni red? Da li je realno očekivati da će izvršitelj koji pripada toj komori u slučaju da sumnja u poštovanje azbučnog reda od strane te Komore istu tu Komoru prijavite ministarstvu. I sada, čak i da prijavi i da čak i da ministarstvo utvrdi da su postojale nepravilnosti u izboru izvršitelja i da azbučni red nije poštovan, šta će se u tom slučaju desiti? Da li ćete poništiti dodelu predmeta, što bi bilo jedino normalno u situaciji ako bi se utvrdilo postojanje nekih nepravilnosti? Ako ćete poništiti dodelu izvršeno raspoređivanje predmeta ko snosi posledice toga, pa izvršni poverilac i dužnik ni krivi ni dužni. Izvršni poverilac zbog toga što je očigledno neosnovano se pouzdao u rad Komore izvršitelja, a izvršni dužnik koje možda čak i izvršio svoju obavezu, ali izvršitelju za koga se naknadno utvrdi da uopšte nije bio nadležan.
Dalje, ako ste već izmenili mesnu nadležnost, pa umesto nadležnosti prema sedištu poverioca, odredili nadležnost prema prebivalištu, odnosno boravištu dužnika, onda meni nije jasno zašto niste i ostale članove tog poglavlja Zakona o izvršenju i obezbeđenju uskladili sa tim. Sada na primer član 256. koji govori o nadležnosti za odlučivanje o prigovoru i predviđa da o prigovoru odlučuje Veće suda na čijem području se nalazi sedište izvršnog poverilaca. Vi, to niste menjali.
Dakle, vašim izmenama ovaj član nije obuhvaćen i kada bi se sada prihvatio vaš predlog bez izmena člana 256. to bi u praksi značilo da je za podnošenje predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave za naplatu novčanih potraživanja po osnovu komunalnih i ostalih usluga nadležan izvršitelj na čijem području dužnik ima prebivalište, odnosno boravište, a da je za odlučivanje o prigovoru nadležno Veće suda na čijem području poverilac ima svoje sedište.
Praktično, to bi izgledalo ovako. Ako bi na primer Telekom čije je poslovno sedište u Beogradu želelo da naplati neko svoje potraživanje za uslugu mobilne telefonije nekog pretplatnika u Užicu, ono bi moralo da se obrati Komori koja bi odredila izvršitelja sa područja Užica. Ali, ako bi u tom postupku poverilac ili dužnik uložili prigovor, onda o tom prigovoru ne bi odlučivao sud u Užicu, što bi bilo logično, ekonomično i sve ostalo, nego bi odlučivao sud u Beogradu. Kada sud u Beogradu odluči on bi opet vratio predmet izvršitelju u Užicu na dalje postupanje.
Pretpostavljam, da je ovde samo reč o previdu, a ne o nameri, s obzirom na to da je zbrda zdola pripremljen ovaj predlog, ali vas molim da učinite napor, da svaki sledeći put kada predlažete neke izmene se potrudite da vidite kako se te izmene uklapaju u postojeće odredbe i da li je potrebno i neke druge odredbe zbog toga menjati i usklađivati, a ne da ovako imamo jedan prilično konfuzan predlog koji se ne uklapa čak ni sa odredbama istog poglavlja, istog zakona.
Ako ste već izjednačili tretman javnih beležnika i izvršitelja u pogledu toga što ste ih izuzeli iz javnih nabavki, onda vas pitam, zašto niste i izvršitelje, kao što ste i javne beležnike obavezali da taj svoj privilegovan, a neki bi rekli i monopolistički položaj, da na ime toga uplaćuju isto kao i javni beležnici 30% od ukupno ostvarenih prihoda u budžet Republike Srbije.
Za sam kraj, želim da vas i pohvalim, da ste konačno ozbiljno shvatili Ustav Republike Srbije i da ste ispoštovali obavezu propisanu članom 196. koja propisuje da zakon stupa na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja čime ste pokazali da se sve može kada se hoće i kada se na vreme uradi. Hvala.

Dakle, samo jedno razjašnjenje.
Pravo na repliku imamo ne samo kada nas neko uvredi nego i kada nas pogrešno razume ili pogrešno protumači ono što smo rekli.
Ja bih vas molila, pošto ste jedini predsedavajući za tim stolom da obratite pažnju šta pričamo, kako biste mogli normalno da vodite sednicu. Dakle, samo kratak odgovor kolegi. Uzalud se vi i ja sada nadmećemo da li je javna nabavka osnovana ili ne.
Zakon je u ovoj skupštini pre dve godine donet. On mora da se primeni. Ako ne valja, treba da se menja. Ako dečiji vrtići su dužni za mleko da raspisuju javnu nabavku čija vrednost sigurno ne prelazi milione i milione o kojima smo danas od predlagača slušali, onda ćemo se složiti da je ovde više nego neophodno da se otvori tržišna utakmica i da se stvore uslovi za jedan transparentan način međusobnog nadmetanja između izvršilaca u pogledu obavljanja pravne usluge izvršenja.
Ako Zakon o javnoj nabavci nije dobar, a ja mogu da se složim donekle sa vama, onda treba da ga menjamo, ali ne da se pravimo da ne postoji, to je vrlo opasno. Hvala.

Zahvaljujem.
Dakle, predloženim izmenama Zakona o javnom beležništvu predvideli ste da javni beležnik mora imati prebivalište na dan polaganja zakletve na području opštine, odnosno grada, koji je u Odluci o imenovanju određen kao njegovo službeno sedište.
Ako imamo u vidu mogućnost da kandidati za javne beležnike bez obzira na području koje opštine, odnosno grada imaju prijavljeno prebivalište mogu konkurisati za javne beležnike i ukoliko za određeno područje bude izabran javni beležnik koji nema prijavljeno prebivalište na teritoriji opštine, odnosno grada koji je određen kao njegovo službeno sedište, niti svoje prebivalište izmeni do dana polaganja zakletve, smatram da je logično da ministar poništi rešenje o imenovanju takvog javnog beležnika i da postupak imenovanja ponovi u celosti. Zahvaljujem.

Samo da razjasnim.
Dakle, u trenutku imenovanja javni beležnik može imati prijavljeno prebivalište na teritoriji opštine ili grada koji nije određen kao njegovo službeno sedište. Odluka o imenovanju je pravni akt. Čin polaganja zakletve nije pravni akt i kako ćete uskratiti nekome pravo na polaganje zakletve u situaciji ako ne poništite odluku o imenovanju zbog toga što nije uskladio svoje prebivalište sa svojim službenim sedištem? O tome se zapravo radi. Hvala.

Zahvaljujem.
Predloženim amandmanom sugerisali smo da se Zakon o javnom beležništvu izmeni utoliko što bi osim predložene izmene, da se javnobeležnički zapisi izrađuju za promet nepokretnosti lica koja su poslovno nesposobna, što mislim da jeste dobra stvar, da se izbrišu 1), 2), 3) i 4) tačka u stavu 1. Tu govorimo o imovinskim odnosima između supružnika i između vanbračnih partnera, odnosno sporazumima o deobi zajedničke imovine supružnika i vanbračnih partnera. Mislim da poslovno sposobnim ljudima koji se odluče da žive u bračnoj, odnosno vanbračnoj zajednici zaista nije potrebno tutorstvo javnog beležnika da bi regulisali međusobne imovinske odnose, kao ni to da im bilo ko sugeriše na koji način treba i mogu da izvrše deobu zajedničke imovine.
Reći ću vam jedan primer koliko je to apsurdno. U situaciji kada su, na primer, oba bračna ili vanbračna partnera advokati koji nemaju za sada nikakvo uskraćeno pravo da na primer zastupaju bračne drugove u sporovima u vezi sa imovinskim odnosima, međusobnim, ali imaju ograničenje da ugovorom regulišu međusobne imovinske odnose supružnika, odnosno vanbračnih partnera ili da izrade sporazume o deobi zajedničke imovine, što je apsurd.
Dakle, apsurd je da lica koja žive u bračnoj i vanbračnoj zajednici postižu sporazum o načinu na koji će regulisati imovinske odnose, odnosno izvršiti deobu svoje imovine, nemaju mogućnost da ugovorom koji bi sami izradili regulišu te međusobne odnose, što smatram da nije dobro i da u tom slučaju treba izuzeti iz nadležnosti javnog beležnika izradu javnobeležničkog zapisa kada govorimo o imovinskim odnosima bračnih i vanbračnih partnera, odnosno deobi zajedničke imovine, takođe zakonskom izdržavanju i obećanju poklona i ugovora o poklonu.
Podsetiću da je za ugovore o zakonskom izdržavanju do sada bio nadležan sudija, ali sudija koji je vršio solemnizaciju ugovora o zakonskom izdržavanju. Dakle, mislim da zaista nema potrebe da se u ovom slučaju propiše isključiva nadležnost javnih beležnika.

Zahvaljujem.
Dakle, šta se promenilo u odnosu na 2011. godinu? Ja 2011. godine nisam bila narodna poslanica i nisam mogla amandmanima da reagujem na predloženi Zakon o javnom beležništvu.
Kada kažete to je propisano još 2011. godine, pa se pitate kako to tada nije smetalo, a sada smeta, mene to podseća na situaciju kada svakog dana prolazite na ulici pored istog papirića i kažete – ovaj papirić nisam bacio ja, pa ga neću ni baciti u kantu.
Znači, to što nešto nije bilo dobro 2011. godine, ne može biti dobro ni sada. Vi sada imate mogućnost da ono što nije dobro, ispravite.
Druga stvar, meni se ne sviđa kada kažete da su zagađeni odnosi između supružnika, odnosno vanbračnih partnera, zato što se, verovali ili ne, imovinski odnosi između bračnih i vanbračnih partnera mogu regulisati i kada nisu, kako vi kažete, zagađeni, nego baš da bi se isključila mogućnost da budu i postanu zagađeni.
Zašto mislite, na primer, da je sporazum o deobi zajedničke imovine rezultat prinude, a ne dobre volje i namere bračnih drugova da svoje imovinske odnose i zajedničku imovinu podele? Zašto to mora da bude rezultat nekog spora?
Druga stvar, vi javnobeležničkom zapisu dajete veću snagu nego što to ima sudsko poravnanje. Ja mislim da to nije dobro i zbog toga vam sugerišem da imovinski odnosi supružnika kada su rezultat sporazuma i saglasnosti volja budu prepušteni njima, uz overu potpisa na takvim ugovorima ili solemnizaciju od strane javnog beležnika, a ne da se uslovljavaju izradom javnobeležničkih zapisa. Hvala.

Zahvaljujem.
Samo pojašnjenja radi, kada sam rekla da me vaš stav i ponašanje podseća na to da je neko u stanju danima da prolazi pored papirića, nije mi palo ni na kraj pameti da bilo koji zakon ili drugi propis poistovećujem sa papirićima. Verujem da ste i vi to dobro razumeli, da se metafora i primer u vezi sa papirićem odnosio na način razmišljanja i način ponašanja, a ne da zaista mislim, niti bih to ikada rekla, da su zakoni i drugi propisi u rangu papirića na ulici. To bi zaista bilo sramotno.

Zahvaljujem.
Dakle, samo ću još ovo reći u vezi sa ovim amandmanom. Zaista sam zapanjena načinom na koji pristupate razmatranju amandmana koji nije politika već struka. Ja ovde nisam predstavnik Advokatske komore, ni Srbije, ni Advokatske komore Vojvodine. Ja sam narodna poslanica izabrana sa liste DS.
Dakle, iz opozicionih redova i ništa prirodnije nije da, ukoliko smatram da neki predloženi zakon ili izmena nekog postojećeg zakona nije uredu i da je moguće postići kvalitetnije i bolje rešenje, moja dužnost je da napišem i predam amandman. Zašto to vas toliko vređa i boli?
Ovo se sada pretvorilo u suđenje. Da li su advokati upravu ili nisu? Ja time ne želim da se bavim ovde. Ovo nije tema. Da li treba sada advokati da se izvinjavaju što postoje, što plaćaju porez, što ne koriste robne rezerve? Da li to treba da rade? Mislim da to nije nivo i nepotrebna je rasprava o ovom amandmanu koji nije politika nego struka. Ako nemamo stručne argumente, dajte onda dalje o tome da ne raspravljamo. Hvala.

Zahvaljujem.
Dakle, ovo će u vezi sa ovim amandmanom zaista biti poslednje javljanje. Slažem se sa kolegom Babićem da zakoni treba da obavezuju sve bez obzira koji skupštinski saziv ih je doneo. Vladajuća većina one zakone koji su doneti za vreme dok nije bilo vladajuća ukoliko smatra da nisu odgovarajući treba im i može da menja, isto kao što i opozicija na predložene izmene ili nove zakone može da reaguje amandmanima. Slažemo se da zakoni obavezuju sve.
Smatram, i tu odgovaram kolegi Đukanoviću, da, prosto, čista je retorika sada o čemu vi polemišete samnom. Ko je kada bio iskren? Da li sam ja bila iskrena 2011. godine ili sada kada predlažem izmenu Zakona o javnom beležništvu ili vi koji ste rekli da 2011. godine ste bili protiv javnog beležništva, ali ćete sada podržati njegove izmene? Dakle, to je čista retorika i ne doprinosi bitno onome što je danas na dnevnom redu.
Da razjasnimo, niko nije protiv javno-beležničke službe. Jeste to jedna od tekovina i civilizacijskog i pravnog razvoja Srbije. Pitanje je samo opsega nadležnosti javnih beležnika. To je služba koja je tek 1. septembra počela sa radom. Prirodno je da već za prva dva meseca uvidimo koji su to glavni nedostaci koji postoje u radu službe. U narednom periodu videćemo toga još.
Zbog toga očekujem da ćemo o tome raspravljati, a ne o tome da li su advokati u pravu ili nisu, iako ja mislim da jesu, ali to nije tema danas. Mi ne sudimo advokatima danas, mi danas ne odlučujemo o zahtevima Advokatske komore Srbije, niti bilo koje druge komore na teritoriji Republike Srbije. Mi danas odlučujemo i razgovaramo o amandmanima koji su uloženi na predložene izmene Zakona o javnom beležništvu. Molim vas da tako i u tom tonu dalje nastavimo raspravu. Zahvaljujem.