Zahvaljujem.
Ja ću današnje obraćanje započeti od Predloga zakona koji u civilizacijskom i ljudskom smislu smatram najvažnijim, a to jeste Predlog zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama holokausta.
Na samom početku želim da naglasim da će DS, takođe, glasati za donošenje ovog zakona. U konkretnom slučaju, nije reč samo o našoj međunarodnoj obavezi, već je reč o jednom iskrenom, ljudskom izrazu razumevanja i saosećanja prema žrtvama, iako smo svesni da donošenjem ovog zakona sve posledice ne možemo u celosti otkloniti na potpun način, ali da posledice možemo ublažiti to je svakako tačno i ovo jeste jedan od načina da to učinimo.
Iskreno se nadam da će na osnovu ovog zakona i uz finansijsku podršku Republike Srbije celokupna imovina biti vraćena jevrejskim opštinama, dakle imovina bez zakonskih naslednika, da će sinagoge, tamo gde postoje, a nalaze se u vrlo lošem stanju, biti vraćene svojoj prvobitnoj nameni ili bar nekoj primerenoj nameni, da će mnogobrojna jevrejska groblja ubuduće biti predmet stalne zajedničke brige i da ćemo zajedničkim naporima uspeti da očuvamo sećanja na stradale žrtve holokausta.
Što se tiče Predloga zakona o prekršajima, želim da naglasim da je za DS potpuno neprihvatljiv tretman oštećenog u prekršajnom postupku, u situaciji kada postoji mogućnost postizanja sporazuma o priznanju prekršaja, jer je Vlada svojim predlogom predvidela da se oštećeni i njegov punomoćnik, ukoliko ga ima, potpuno izuzimaju iz dostavljanja odluke prekršajnog suda o odbacivanju, odbijanju ili usvajanju sporazuma, a sledstveno tome, ono što se ne dostavlja na to se ne može ni želeti, oštećenom i njegovom punomoćniku je uskraćeno pravo na žalbu protiv presude o usvajanju sporazuma o priznanju.
Ja smatram da se time narušavaju osnovna prava oštećenog u prekršajnom postupku, jer ko, ako ne oštećeni, treba da zna kakva je sudbina predloženog sporazuma o priznanju krivice i ko, ako ne oštećeni, treba da ima pravo na žalbu u situaciji kada je sporazum o priznanju krivice usvojen od strane prekršajnog suda.
Prekršajni postupak, jasno je, uglavnom štiti opšti interes i vrlo često se dešava da u prekršajnom postupku nemamo neposredno oštećenog, ali baš zato što u vrlo malom broju postupaka postoji oštećeni, smatram da je neophodno poštovanje osnovnih prava oštećenog u svakom postupku, pa i u prekršajnom, jer javni interes nije samo kažnjavanje učinioca prekršaja, već je javni interes poštovanje i adekvatan položaj oštećenog u prekršajnom postupku, jer on je, kao što mu i samo ime kaže, lice čije je pravo ili interes povređen ili ugrožen učinjenim prekršajem, tako da je minimum onoga što mu treba zakonom garantovati to da bude informisan o toku prekršajnog postupka i da ima pravo da uloži žalbu u slučaju donošenja presude za koju on smatra da nije u pravcu zaštite i ostvarivanja njegovih prava i interesa.
Ovo naročito napominjem zbog toga što nisu samo saobraćajni prekršaji prekršaji. Prekršaji zahvataju mnoge oblasti života i rada svakoga od nas. Ono što bi za oštećenog moglo biti značajno jesu prekršaji iz oblasti rada i radnih odnosa, iz oblasti zdravstvene i socijalne zaštite, obrazovanja, javne bezbednosti, uprave. Ovim što Vlada ukida pravo oštećenog da mu se dostavi presuda kojom se odlučuje o sporazumu o priznanju prekršaja, oštećeni se potencijalno sprečava da svoja prava ostvaruje eventualno i u drugim postupcima, kao što je npr. parnični postupak, jer svaka presuda kojom se usvaja sporazum sadrži oglašavanje okrivljenog krivim i izriče mu se odgovarajuća kazna, što bi bitno doprinelo i olakšalo oštećenom ostvarivanje prava pred drugim nadležnim organima.
Vlada je svela oštećenog u položaj pukog svedoka koji dođe pred sud, kaže šta ima i ode, bez da ima ikakvu informaciju i mogućnost da reaguje u onom postupku koji se završava sporazumom o priznanju krivice, a u kojem je on neposredno oštećen. To naravno nije u skladu sa odredbom člana 36. Ustava koji svima, pa gle čuda, i oštećenom jemči pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o nekom njegovom pravu, obavezi ili na zakonom zasnovano interesu, pa se iskreno nadam da će Vlada prilikom odlučivanja o amandmanima, odnosno prilikom razmatranja amandmana imati i ovu neustavnost u vidu.
Kada smo već kod Ustava, smatramo da je u suprotnosti sa Ustavom i predlog da se kažnjenom licu, koje nije platilo ranije izrečenu novčanu kaznu ili troškove postupka, ne dozvoli izdavanje vozačke ili saobraćajne dozvole, kao ni odjava vozila, jer se time direktno ugrožavaju prava na imovinu, prava na rad, slobodu kretanja, a koja su zajemčena Ustavom. Država koja nema kapacitet da izvrši odluke koje su doneli njeni organi, nema pravo da zbog svoje nesposobnosti ograničava, uslovljava, da ne kažem, ucenjuje građane svoje zemlje.
Za izvršenje sudskih odluka postoji izvršni postupak, prinudna naplata. Pre mesec i po dana, u ovoj sali, usvojen je novi Zakon o izvršenju i obezbeđenju. Bila su puna usta hvale o tome kako će taj zakon doprineti efikasnoj i brzoj naplati potraživanja, pa između ostalog i novčanih kazni po sudskim odlukama. Ovakav predlog praktično znači da mi ne verujem državi, ne verujemo sudu koji postupa, javnim izvršiteljima i ne verujemo da su u stanju da efikasno sprovedu prinudnu naplatu.
Osim prinudne naplate, znam da je poznato, postoji mogućnost zamene neplaćene novčane kazne za kaznu zatvora ili rada u javnom interesu. Da li ovim predlogom, kojim se ograničava izdavanje vozačke, saobraćajne dozvole itd, praktično Vlada poručuje da ni za zamenu neplaćenih novčanih kazni zatvorom ili radom u javnom interesu ne postoji kapacitet, što bi bilo zaista poražavajuće?
Država treba da stimuliše građane da plaćaju novčane kazne, da im olakša način plaćanja, a ne da uvodi jedan potpuno neprihvatljiv sistem. Jer, kada uvedete ovakav sistem gde kažete – nema vozačke dozvole dok se ne plati novčana kazna, za bilo koji prekršaj, ne saobraćajni nego bilo koji, onda se postavlja pitanje zašto građani nemaju pravo da kažu onda državi – pa, nema plaćanja novčane kazne dok mi se ne vrate oduzete penzije, isplate zaostale zarade i tome slično. Ta vrsta trange-frange odnosa u izvršavanju odluka državnih organa, a koju plasira Vlada Republike Srbije, je u najmanju ruku neozbiljna.
Uvođenjem nekih dodatnih sankcija za neplaćanje novčane kazne, favorizujete jednu vrstu prekršajne kazne u odnosu na ostale kazne. Dakle, ako neko ne plati novčanu kaznu, njemu se ne izdaje vozačka dozvola dok ne plati novčanu kaznu. Ali, ako izbegava odlazak na izdržavanje kazne zatvora ili ako izbegava rad u javnom interesu, on takvu vrstu sankcije ne trpi. Zato me jako zanima, mada ne mogu sada da čujem odgovor, šta je bio razlog da se jedna vrsta sankcije favorizuje u odnosu na druge sankcije koje su takođe propisane u Zakonu o prekršaju?
Za sam kraj, kada govorimo o Zakonu o uređenju sudova, Vlada je potvrdila da se specijalizovala za probijanje rokova koje je sama sebi odredila, jer, podsetiću, u decembru mesecu, dakle, pre nešto više od mesec dana, u ovoj Skupštini, u ovoj sali, već smo radili i raspravljali o izmeni Zakona o uređenju sudova. Tada je možda bila prilika da se rok koji je, to je bilo jasno, nerealno postavljen i tada – produži. Mene iznenađuje da se tada nije znalo da ne postoje, ne znam kako je u obrazloženju navedeno, personalni i materijalni uslovi za preuzimanje nadležnosti, pa to je bilo jasno i pre mesec dana i šta se to u međuvremenu desilo pa je odjednom to postalo jasno, a nije pre mesec dana bilo jasno?
Iznenađuje činjenica da je bilo nejasno da, na primer, fiskalna godina počinje 1. januara. To je bilo i pre mesec dana. Dakle, ne postoje nikakve opravdavajuće okolnosti zbog kojih Zakon o uređenju sudova, koji je, ponavljam, već jednom u ovoj sali menjan pre nešto više od mesec dana, se sada ponovo menja. Ali, tako to biva kad se previše sniva a stvarnost se malo zna. Hvala.