Zahvaljujem se. Dakle, predloženim izmenama Zakona o javnoj svojini, predviđeno je da se dosadašnji rok od 3 godine, zameni rokom od 5 godina, za upis javne svojine. I ovom prilikom moram da ponovim da mi praktično imamo predlog izmena, a da nismo čuli šta su uzroci i razlozi zbog kojih dosadašnji rok od 3 godine, nije ispoštovan.
Da li je pitanje u tome da nema dovoljno zaposlenih ljudi u državnoj administraciji, u šta čisto sumnjam, ali me ni to ne bi čudilo, s obzirom da Vlada, ni posle dve godine, evo, baš prema rečima gospođe Udovički, potpredsednice Vlade, ne zna još uvek tačan broj zaposlenih u državnoj administraciji i ja onda mogu samo da zamislim koliko je za Vladu, kada je teško da prebroji sve zaposlene u državnoj administraciji…
Predsedavajući, izvinjavam se, da li možete samo malo da se potrudite da obezbedite red i mir u sali, molim vas.

Hvala vam. Verujem da za Vladu za koju je teško da precizno prebroji zaposlene u državnoj administraciji vrlo veliki problem da čita listove nepokretnosti, sabira hektare i are i vrši upis javne svojine, ali želim da čujem šta je razlog da se rok od 3 godine produžava na 5 godina? Ako nemamo uzroke zbog kojih dosadašnji rok od 3 godine nije poštovan, ja ne vidim garanciju da će ni rok od 5 godina biti ispoštovan.
Moje pitanje je šta zapravo rade zaposleni u javnim preduzećima, u imovinsko-pravnim službama javnih preduzeća, da li je moguće da tamo sada rade samo menadžeri, a ne diplomirani pravnici i da li je moguće da su svi diplomirani pravnici prešli u notare, pa sada nema ko da se bavi pitanjem javne svojine?

Da, naravno.
Dakle, zbog toga što nisu utvrđeni pravi razlozi nepoštovanja roka od tri godine, smatram nepotrebnim njegovo produžavanje. Nije samo pitanje roka u ovom slučaju problem. Problem je očigledno stručnost ljudi koji na tim poslovima treba da rade, sama procedura koja je očigledno komplikovana i vrlo složena. Mislim da produženjem roka od pet godina ne dobijamo ništa, s obzirom na to da ne znamo šta su razlozi i mislim da ni rok od 10 godina ne bi bio dovoljan da se javna svojina upiše.
Kažem, ne čudi me zbog toga što Vlada nije u stanju ni svoje zaposlene da prebroji, a kamoli da utvrdi šta od imovine pripada Republici Srbiji, šta pokrajini, šta lokalnim samoupravama, šta javnim preduzećima.
Hvala, ukoliko se uopšte išta čulo od ovoga što sam rekla.

Zahvaljujem se.
Moja diskusija se sada neko prirodno nadovezuje na ovaj razgovor o vladavini prava i pravnoj državi, te ovaj amandman je negde logična posledica prethodno podnetog amandmana kojim smo predložili brisanje ovog produženja roka, ali kada već volimo da se pozivamo na vladavinu prava i pravnu državu, onda treba i da pročitamo šta je predloženo ovim izmenama zakona, a to je da one stupaju na snagu narednog dana od dana objavljivanja, što svakako nije u skladu sa Ustavom, na koji vrlo često u nedostatku drugih dokaza volimo da se pozivamo.
Dakle, ponoviću ono što sam rekla i u raspravi u načelu i obrazlažući prethodni amandman. Žao mi je što završavamo raspravu o izmenama Zakona o javnoj svojini, a da ipak nismo čuli dovoljno jasna obrazloženja o tome šta su uzroci nepoštovanja prethodno propisanih rokova, da li je to nestručnost, da li su složene i komplikovane procedure, jer bez toga produženje roka za samo dve godine ne znači ništa. Možemo da ga produžimo i na deset godina, ali ne znači da ćemo javnu svojinu upisati na način kako je ovim zakonom propisano.
Time što se pravimo da neki problem ne postoji nećemo ga rešiti. Zbog toga sam očekivala da danas i prekjuče, kada smo u načelu razgovarali, kao ozbiljni ljudi razgovaramo o tome šta su uzroci koji sprečavaju i lokalne samouprave i javna preduzeća i pokrajinu, ali nikako ne smemo izostaviti i Republičku direkciju za imovinu, da u svemu do kraja i u propisanim rokovima primenjuju ovaj zakon o javnoj svojini. Pošto ta obrazloženja nismo čuli, ja dalje ne bih zaista imala šta dalje da obrazlažem u vezi sa podnetim amandmanom. Hvala.

Dakle, Ustav propisuje samo izuzetne razloge za stupanje na snagu pre osmog dana od dana objavljivanja, ali ja ne želim dalje o tome da polemišem,  niti želim da razgovaram ni o JAT-u, ni o javnom dugu, jer se bojim da tema javnog duga danas bi bila i suviše bolna za vas. Hvala vam.

Zahvaljujem se.
Moj uvaženi i poštovani kolega Babić je rekao da treba da upalimo sva svetla u borbi protiv korupcije i ja se sa njim potpuno slažem, nego se bojim da nećemo biti u stanju da to uradimo, s obzirom na to da ni elektronske poreske prijave nismo u stanju da obezbedimo građanima da podnose.
Opet smo kod produženja roka. Produženje roka je posledica nečega. Čega? Ne znamo. Produženje roka tražimo, bez da smo utvrdili razloge zbog kojih prethodno propisani rokovi nisu poštovani i bez da imamo garancije da će sada ovi rokovi biti poštovani.
Ono što je razlika u odnosu na Zakon o javnoj svojini jeste da su ovde ipak u tehničkom smislu postojale neke pretpostavke koje su mogle, da su bile dalje razvijane, da dovedu do toga da 2014. godinu odnosno kraj 2014. godine završimo sa mogućnošću podnošenja elektronskih poreskih prijava.
Kolega Ćirić u raspravi u načelu je napomenuo, stidljivo, zbog toga što se i njega ticalo, u vreme kada je bio direktor „Pošta Srbije“, 2009. godine, 6. februara, potpisan je prvi protokol o saradnji koji je predvideo i gde je „Pošta“ bila prvi poreski obveznik koji je podneo elektronsku poresku prijavu. Sada se pitam – ako je nešto moglo da bude urađeno 2009. godine, zašto je to nemoguće uraditi u 2014. godini? Zar pet godina nije bilo dovoljno da se u tehničkom smislu stvore pretpostavke za podnošenje elektronskih poreskih prijava?
Ovo je posebno važno zbog toga što se danas nalazimo u vrlo teškoj finansijskoj situaciji, što se budžet, priznala to Vlada ili ne, ne puni očekivanom dinamikom i zbog toga je važno svim poreskim obveznicima olakšati, podstaći ih na podnošenje poreskih prijava i plaćanje poreza. Time što prolongirate rokove, to svakako ne činite. Hvala.

Dakle, moram samo par uvodnih rečenica da navedem. Kod Zakona o javnoj svojini isto kao i kod Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji predloženo je prvim amandmanom brisanje prvog člana i drugim amandmanom brisanje drugog člana kojim se propisuje stupanje na snagu.
Dakle, ta dva amandmana su jedna logički povezana celina gde jedna bez druge prosto ne idu. Kod Zakona o javnoj svojini nije utvrđena bilo kakva nesaglasnost sa Ustavom i zakonom, za razliku od ovog drugog zakona gde je to utvrđeno iako je, kao što kažem, amandmani potpuno istovetni i logički povezani sa amandmanom kojim se predlaže brisanje predloženog produženja roka. Zbog toga pozivam i narodne poslanike da uvaže ovaj amandman, osim obrazloženja koje je Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo dao, a koji ne samo što nije logičan nego nije ni u skladu sa prethodno donetom odlukom koja se tiče Zakona o javnoj svojini. Hvala.

Poštovana predsednice, uvažene potpredsednice Vlade, kolege poslanici, ja sam pažljivo saslušala uvodno izlaganje uvažene potpredsednice Vlade, međutim, bar kada je Zakon o javnoj svojini u pitanju, ja obrazloženje nisam čula, jer kada kažete da se neki rok koji je prethodno propisan produžuje zato što prethodni ističe, to nije suvislo obrazloženje. To jeste neki logički igrokaz, ali suštinski obrazloženje nije.
Ono na šta su mnoge kolege koje su danas učestvovale u raspravi upućivale, a moram da uputim i ja, tiče se toga da prethodne dve i po godine možda nisu bile dovoljne za upis javne svojine, ali su bar bile dovoljne da se utvrde uzroci zbog kojih prethodno propisani rokovi ne mogu da se ispoštuju, a vi to niste uradili i danas ste tek obećali da ćete to u nekom budućem periodu uraditi.
Ako mi ne znamo uzroke zbog kojih nije ispoštovan prethodno propisan rok, ja vas pitam gde su garancije da će ovaj rok, odnosno produženje roka koje ste predložili biti ispoštovan?
Dakle, ako smetnje koje se možda tiču pokrajine, lokalne samouprave, javnih preduzeća, a možda i Republičke direkcije, mi o tome nismo čuli apsolutno ništa, osim čitavog niza uvredljivih kvalifikacija na račun državne administracije. Ja zaista moram da se izvinim svim zaposlenima u državnoj administraciji zbog toga što su ih mnogi poslanici kvalifikovali kao mangupe i tome slično. Dakle, da li je problem samo u državnoj administraciji, mi to danas nismo čuli. Ne vidim nigde garanciju da ovaj rok od pet godina koji danas predlažete će biti ispoštovan.
Ono što je meni najvažnija stvar u vezi sa ovom izmenom Zakona o javnoj svojini to je pitanje kakvu mi poruku šaljemo investitorima koji eventualno već sada su ušli u neki pregovarački postupak, pa sada razgovaraju sa predstavnicima republičke vlasti da bi se na kraju ispostavilo da to nije republička, odnosno svojina Republike Srbije nego pokrajine, što bi bila dobra vest, ili nekog javnog preduzeća, što nisam sigurna da li je dobra vest ili nije.
Mi zaista produžavamo agoniju, produžavamo stanje pravne nesigurnosti, koje svakako neće doprineti tome da bude veća, nego naprotiv manja, zainteresovanost investitora kojih, priznaćemo, nema baš previše.
Vrlo neozbiljno zvuči kada pregovarate o nečemu, a ne znate čije je to nešto o čemu pregovarate. Ja verujem da mi njima izgledamo kao oni naslednici koji ne znaju ni ko su sve naslednici, ni koliki je njihov deo, ali ipak pregovaraju sa nekim potencijalnim kupcima o prodaji tog nečeg što očekuju da će naslediti. Prosto, nije ozbiljno.
Zbog toga sam prilično razočarana, jer je izostalo obrazloženje - šta je uzrok nepoštovanja prethodno propisanog roka? Mislim da je tu ključ i mislim da mi nemamo vremena da u nekom budućem vremenu tek utvrđujemo šta su uzroci. Mislim da je dve i po godine bilo sasvim dovoljno vreme da se ti uzroci utvrde, ukoliko je postojala obaveza.
Za sam kraj, zamolila bih samo potpredsednicu Vlade da mi kaže ko je zapravo ovde ovlašćeni predlagač izmena Zakona o javnoj svojini i ko je branio danas i prethodnih dana ovaj Predlog izmena Zakona o javnoj svojini pred nadležnim odborima i ko će ga braniti ubuduće? Hvala.

Zahvaljujem se.
Našim amandmanom na član 1. predloženog zakona želeli smo da izvršimo dve korekcije, odnosno predložili smo da se izvrše dve korekcije.
Prvo, kada govorimo o dostavljanju, u Predlogu zakona je predviđeno dostavljanje poštom, a mi smo predložili da ne bude samo poštom već preporučenom pošiljkom, zbog toga što dostavljanje preporučenom pošiljkom predstavlja jedan razlog za pravnu sigurnost i za onoga ko šalje i za onoga ko pošiljku prima.
Ako bi ostalo ovako poštom, podrazumevalo bi se da se dostavljanje može izvršiti i običnom pošiljkom, bez ikakvog dokaza da je dostava uopšte pokušana i bez ikakvog dokaza da onaj kome je pošiljka upućena je i primio pošiljku.
Žao mi je što to nije prihvaćeno, jer je amandman praktično bio samo tehničkog karaktera, radi preciznije i nedvosmislene formulacije načina dostavljanja.
U drugom stavu predvideli ste da službeno lice državnog organa sastavlja pismenu belešku.
Beleška može biti samo pismena. Ne postoji usmena beleška. Ako kažete da je nešto beleška, to je beleška i ona može biti samo u pisanoj formi.
Mi smo predvideli, ukoliko je vaš stav takav da ipak treba naglasiti da mora biti u pisanoj formi, onda da bude u pisanoj, a ne pismenoj formi, jer su ljudi pismeni ili nepismeni, a forme su usmene ili pisane.
Žao mi je što ni ovaj amandman nije usvojen. On ne održava neku posebnu politiku, već se radi samo o preciznijem i gramatički ispravnijem formulisanju predloženog člana zakona.

Zahvaljujem se.
Predloženim amandmanom mi smo nameru Vlade da načelnike upravnih okruga iz položaja državnih službenika preimenuje u funkcionere, smatramo to neopravdanim, predložili smo brisanje. Jer, kao što sam i u načelnoj raspravi rekla, načelnici okruga nemaju u okviru važećih propisa koji regulišu njihova ovlašćenja baš nijedno ovlašćenje zbog kojeg bi iz statusa državnog službenika trebalo da postanu funkcioneri.
Dakle, načelnici okruga su najobičniji koordinatori koji usklađuju i prate rad okružnih područnih jedinica, oni ne donose odluke, ne predlažu ništa drugo osim pokretanja disciplinskog postupka za zaposlene u okružnim područnim jedinicama. Kada smo raspravljali i u načelu sam i sada postavljam pitanje – koja to velika ovlašćenja načelnik okruga ima da ga više ne bi zadovoljavao položaj državnog službenika, već da mora da bude ubuduće funkcioner?
Kao što sam rekla, ovakav predlog Vlade Republike Srbije je u suprotnosti sa preporukama EU o profesionalizaciji uprave. Zaista brinem da ćemo mi za mesec ili dva ponovo o ovome raspravljati, jer ćemo preporuke EU morati da inkorporišemo u važeće propise, ali će tada Vlada imati problem da načelnicima okruga koji su se taman uživeli u ulogu funkcionera, objasni zbog čega više neće biti funkcioneri, nego se ponovo vraćaju na za njih očigledno ponižavajući status državnih službenika.

Zahvaljujem.
Kad predlogom zakona definišemo koji su sve uslovi u pogledu vrste i stepena stručne spreme neophodni za rad na poslovima savetnika, višeg, samostalnog, mlađeg savetnika, saradnika i ljudi na položaju, a to se upravo čini članovima od 3, pa zaključno sa 9. članom, ne vidim nijedan razlog da ako se već to čini Predlogom zakona, da ako se definiše vrsta i stepen stručne spreme, da se ne definišu i posebni uslovi koje smatramo značajnim za rad na ovim radnim mestima u državnoj upravi.
Govorimo o nečemu što predstavlja osnov ili podrazumeva elementarnu pismenost u 21. veku, a to je poznavanje engleskog jezika i rada na računaru. Koliko je to važno, naročito u postupku procesa pridruživanja EU, koji podrazumeva svakodnevne kontakte državne uprave sa ovlašćenim predstavnicima i državnim organima, telima EU, bitno je, između ostalog, i zato što nosioci najviših državnih funkcija, kao što sam rekla, ne znaju engleski jezik. Nužno je da makar u stručnim službama postoji neko ko će razumeti šta se od Republike Srbije u procesu pridruživanja traži i šta treba ubuduće raditi. Hvala.

Zahvaljujem se.
Kao što sam prilikom obrazlaganja prethodnog amandmana sa istovetnom sadržinom rekla, znanje engleskog jezika i rada na računaru su obrazovni standard u 21. veku. Danas kada pogledate konkurse i oglase za slobodna radna mesta, videćete da su i za mesta poslovnih sekretarica neophodni znanje engleskog jezika i rada na računaru, osim ukoliko imamo posla sa grand i ostalim balerinama. Jako je važno da u državnoj upravi u 21. veku, osim uslova koji se tiču vrste i stepena stručne spreme, budu zakonom predviđeni znanje engleskog jezika i rad na računaru. Ne samo zbog procesa pridruživanja EU, već i zbog toga što je važno da imamo modernu, profesionalnu i obrazovanu državnu upravu u kojoj će politika imati sve manje mesta, a sve više stručnost, znanje i sposobnost. Hvala.

Dakle, predloženim članom 10. predviđeno je da se umesto oglašavanja javnih konkursa u „Službenom glasniku Republike Srbije“ ubuduće radna mesta oglašavaju na internet prezentaciji organa državne uprave koji popunjava radno mesto, na internet prezentaciji Službe za upravljanje kadrovima, na portalu E-uprave, na oglasnoj tabli i na internet prezentaciji periodičnog izdanja oglasa Nacionalne službe za zapošljavanje.
Malo je reći da sam bila iznenađena sadržinom predloženog zakona. „Službeni glasnik Republike Srbije“ je jedino službeno glasilo Republike Srbije. U „Službenom glasniku“ se objavljuju zakoni, uredbe, pravilnici, drugi akti, pa mislim da ništa nije logičnije nego da se u istom tom glasilu objavljuju i javni konkursi za ona radna mesta gde je poslodavac Republika Srbija.
Ovako izgleda da Vlada Republike Srbije više veruje periodičnom izdanju oglasa Nacionalne službe za zapošljavanje, nego što veruje svom „Službenom glasniku“.
Iznenađuje me još više da je oglasna tabla, po predlogu Vlade Republike Srbije, praktično pobedila službeno glasilo, pa se pitam – što ne ukinete taj „Službeni glasnik“ kada on toliko smeta? Tamo se ne štampaju ni glasački listići, tamo se ne objavljuju ni konkursi za slobodna radna mesta. Očigledno je taj „Službeni glasnik“ izgubio poverenje aktuelne Vlade, pa se pitam – zašto još uvek postoji?
Zašto onda zakone, pravilnike, uredbe ne objavljujemo na oglasnim tablama, nego to činimo u „Službenom glasniku“? Dakle mi nemamo ništa protiv da se, pored silnih ovih internet prezentacija, razno-raznih organa koji u postupku javnog oglašavanja učestvuju čine, ali smatramo da jedino pouzdano, sigurno i logično objavljivanje konkursa za ona radna mesta, gde je poslodavac Republika Srbija, treba da bude i u „Službenom glasniku“ RS. Zahvaljujem se.

  Ovaj predloženi amandman je negde prirodan nastavak na amandman koji je uložen na član 10. predloženog zakona.
Smatramo da se rokovi imaju računati od momenta kada se objavljuje konkurs u „Službenom glasniku“ Republike Srbije a ne u periodičnom izdanju oglasa Nacionalne službe za zapošljavanje.
Još jednom moram da napomenem da je „Službeni glasnik“ jedino službeno glasilo Republike Srbije i da je prilično neobično, najblaže rečeno da Republika Srbija nema poverenje u glasilo čiji je osnivač, već da koristi oglasne table i neke portale koji mogu biti, da prateći način oglašavanja ali nikako primarni i isključivi način oglašavanje konkursa, ne samo veće dostupnosti radi, jer ako je cilj da se zaista podstaknu kvalitetni i stručni i obrazovani ljudi, da rade u državnoj upravi, onda je potrebno učiniti sve da bi se povećala dostupnost oglašavanja slobodnih radnih mesta u državnoj upravi.
Ovako sve podseća na jedan zatvoren sistem, gde će prilično teško neko ko je stručan i kvalifikovan, a nalazi se izvan sistema državne uprave uopšte imati bilo kakvog saznanja o postojanju radnih mesta, rokovima u kojima može da se prijavi na slobodna radna mesta i tome slično. Hvala.

Zahvaljujem se.
Dakle, predloženim amandmanom na član 13., istovetno kao i prethodni amandman, predlažemo da javni konkursi i interni konkursi za popunjavanje položaja se oglašavaju u roku ne od predloženih 30 dana nego u roku od 15 dana.
Pitam se o kakvoj modernoj i efikasnoj državnoj upravi možemo da govorimo ako je državnoj upravi potrebno 30 dana da pripremi i objavi konkurs? Kakva je to uprava koja nije u stanju da u roku od npr. 15 dana, sama za sebe spremi konkurs i objavi ga? Ne smem ni da pomislim u kom roku sa kojim naporom i energijom je istoj toj državnoj upravi onda potrebno da postupi po zahtevu nekog drugog organa, službe ili, ne daj bože, građanina, jer ako državna uprava za sebe nije u stanju u roku od 15 dana za nešto što je njen interes i njena potreba da pripremi i objavi ne doktorski rad, nego konkurs, onda se pitam - šta građani od iste takve državne uprave mogu da očekuju?
Niko ne treba onda da se pita zbog čega građani nemaju poverenje u rad državne uprave i državne administracije, jer rokovi koje državna uprava sama za sebe propisuje su neprimereno dugi, ne odgovaraju ni vrsti, ni složenosti posla koji se sastoji u pukoj izradi teksta, konkursa i objavljivanju istog na oglasnoj tabli. Zahvaljujem se.