Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, inicijativa za otvaranje malograničnog prelaza Miratovac – Lojane jedan je od starijih zahteva predstavnika Albanaca Preševske doline upućen vlastima u Beogradu koji potiče još od vremena početka realizacije plana i programa za rešavanje krize u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa iz 2001. godine.

Ovaj zahtev je intenziviran još više kada je 8. januara 2005. godine, od strane pripadnika Vojske Srbije i Crne Gore, ubijen šesnaestogodišnji tinejdžer Dašnim Hajrulahu koji se vraćao iz posete rodbini sa druge strane granice. Nakon tog incidenta sa smrtnim posledicama bilo je rečeno da će se procedura otvaranja tog malograničnog prelaza ubrzati kako bi se ljudima omogućilo nesmetano kretanje u održavanju rodbinskih veza i lakšeg korišćenja njihovih imanja koja se nalaze uz granicu.

Iako je više puta najavljivano da će se to brzo dogoditi, čak je i licitirano datumima kada će se prelaz otvoriti i pustiti u rad, nažalost ni ubistvo Dašni Hajrulahua nije donelo ispunjenje obećanja za otvaranje prelaza.

U decembru 2019. godine tadašnji ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović potpisao je u Skoplju sa ministrom unutrašnjih poslova Republike Severne Makedonije Oliverom Spasovskim Sporazumom o uspostavljanju zajedničkog graničnog prelaza Miratovac – Lojane, kao i Sporazum o saradnji u oblasti borbe protiv trgovine ljudima i krijumčarenja migranata.

Govoreći o Sporazumu o uspostavljanju graničnog prelaza Miratovac – Lojane, Stefanović je tada istakao da će se njegovim otvaranjem ubrzati transport robe. Ovaj prelaz je važan za regionalnu trgovinu. Već smo razgovarali o carinskim olakšicama i ono što je bila ideja i projekat predsednika Srbije Aleksandra Vučića jeste da zajednički radimo na tome da građanima sve bude jeftinije, da budu manje carine i da imamo brži protok ljudi i robe, objasnio je tada ministar Stefanović. Međutim, ni nakon ovog potpisanog sporazuma nije došlo do otvaranja ovog malograničnog prelaza.

Sada kada je potpisana nova inicijativa „Open Balkans“ koja bi trebalo da predstavlja ekonomsku zonu između Albanije, Severne Makedonije i Srbije valjda se konačno stvaraju uslovi da se otvori i ovaj malogranični prelaz. Zato moje pitanje za predsednicu Vlade Republike Srbije - kada će i da li će se otvoriti malogranični prelaz Miratovac – Lojane? Hvala.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, članovi Vlade, gospodine predsedniče Republike, i pored toga što ovde predstavljam političku opoziciju, svestan poteškoća sa kojima se trenutno nalazi dijalog, čvrsto verujem da dijalog između Kosova i Srbije predstavlja jedini put za rešavanje ne samo ovog pitanja, već i okončanja vekovnog neprijateljstva između dva naroda.

Kao pripadnik albanskog naroda, ja vidim perspektivu svog naroda u članstvu u EU, ali istovremeno i u međusobnoj i harmoničnoj saradnji sa svim narodima zapadnog Balkana, pa i sa srpskim narodom, i naročito sa srpskim narodom.

Kao pripadnik albanske nacionalne manjine koja živi u Srbiji, verujem da će normalizacija odnosa između Kosova i Srbije uticati na normalizaciju položaja mojih sunarodnika koji žive u Preševu, Medveđi i Bujanovcu, ali i svih Albanaca koji žive unutar Republike Srbije. Formula suživota balkanskih naroda jeste tolerancija, strpljenje, međusobno razumevanje. Svaka druga opcija vodila je u krvave sukobe.

Pre deset godina počela je prva runda dijaloga između Srbije i Kosova. Početni entuzijazam prvih godina procesa u kojima je potpisano nekoliko dogovora, pa i Sporazum o normalizaciji odnosa iz aprila 2013. godine zamenjen je, rekao bih, dugoročnom krizom.

Od blokiranja Srbije da Kosovo uđe u međunarodne organizacije, preko priča o razmeni teritorije, pa do potpisivanja sporazuma u Vašingtonu i imenovanja Miroslava Lajčaka kao specijalnog predstavnika EU, deseta godišnjica od početka dijaloga dočekuje se bez suštinskog uspeha. I pored toga, smatram da briselski dijalog, bez obzira što danas zvanični Brisel ne pruža jaku pokretačku moć, i dalje ostaje glavni mehanizam procesa normalizacije. Drugi mehanizmi koji obuhvataju nekoliko neformalnih, bilateralnih i multilateralnih aktivnosti mogu biti dobrodošli, ali svakako nisu alternativa briselskom dijalogu.

Integracija u EU ostaje i dalje zajednički cilj Srbije i Kosova, a sveobuhvatni Sporazum o normalizaciji predstavlja uslov za članstvo u EU i Srbije i Kosova. Specijalni izaslanik EU za dijalog, Miroslav Lajčak, rekao je da dijalog Kosova i Srbije jasno je povezan sa njihovom budućnošću, što ukazuje na to da bez napretka u ovom procesu nijedna strana se ne može nadati članstvu u EU, a malo verovatno je da će EU uvesti još jedan zamrznuti sukob unutar sebe. Sa druge stane, i EU bi trebalo tokom pregovaračkog procesa pružiti izglede za članstvo i Srbije i Kosova još kredibilnijim i vidljivijim kroz veću političku i finansijsku podršku.

U cilju stvaranja atmosfere povoljne za dijalog, obe strane bi trebalo da poštuju zvanični stav EU, a to je da bi trebalo da se uzdrže od izjava koje su kontraproduktivne za normalizaciju njihovih odnosa i da rade na postizanju sveobuhvatnog sporazuma. Jeziku mržnje i recikliranju termina osamdesetih, devedesetih godina nema mesta u ovom dijalogu o pomirenju, koji bi istovremeno trebao biti proces suočavanja sa prošlošću.

Shvatam potrebu Srbije da se u procesu dijaloga zalaže za svoje interese, ali svakako mislim da je upravo ovo trenutak da javnost u Srbiji bude upoznata da danas Srbija na Kosovu i o Kosovu mora da razgovara sa ljudima kojima je ubijala decu, a mnogima i cele porodice.

Vi ćete, gospodine predsedniče, možda u nekoj od narednih rundi dijaloga sa druge strane stola imati Sarandu Bogujevci, čiju porodicu su ubijali srpski „Škorpioni“. Ljudskost u vama neće dozvoliti da je mirno gledate u oči. Verujem da danas srpski narod mora, kako je jednom rekao Bogdan Bogdanović, tuđim očima pogledati sebe i konačno shvatiti da je sticanje prijatelja važnije od osvajanja teritorija.

Danas se mora shvatiti da je nezavisnost Kosova logična posledica raspada bivše SFRJ, kao poštovanje prava na samoopredeljenje naroda koji je bio izložen aparthejdu tokom devedesetih godina i nad kojim su tokom 1998. i 1999. godine u ime srpske države i srpskog naroda pričinjeni teški ratni zločini.

Srbija danas mora da se suoči sa tim činjenicama. Javnost u Srbiji bi morala da bude u potpunosti obaveštena o svemu što se događalo na Kosovu devedesetih godina. Bili ste dobro krenuli kada ste najavili da ćete obavestiti javnost o detaljima slučaja „Panda“, ali ste onda zastali. Ne znam zašto, ali da ste išli do kraja, danas bi vam lakše bilo.

Srpska javnost mora znati da kosovski masakri označavaju seriju pokolja koje su počinile policijske, vojne i paravojne snage nad albanskim stanovništvom 1999. godine. Ubistva su vršena paralelno sa masovnim progonima i deportacijama civilnog stanovništva.

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju je presudom ustanovio da su snage Srbije i SRJ tokom 1999. godine sprovodile raširenu i organizovanu kampanju terora, uključujući i masovna ubistva. Sudsko veće je konstatovalo da su zločini nad Albancima počinjeni na organizovan način, uz značajnu upotrebu državnih resursa i da su Vojska Jugoslavije i policijske snage vršile rasprostranjene, citiram, i sistematske napade na kosovske Albance.

Ustanovljeno je da su srpske snage krajem marta 1999. godine počinile masovna ubistva stotine Albanaca, uključujući i žene i decu, u Đakovici, Celinama, Maloj Kruši i Suvoj Reci. To su samo neka mesta.

Prema pravosnažnoj presudi Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, Vojska Jugoslavije i MUP Srbije su u opštinama širom Kosova posle početka bombardovanja sistematski napadali naselja nastanjena albanskim stanovništvom, maltretirale, pljačkale i ubijale civile, naređujući im da idu u Albaniju, Crnu Goru ili Makedoniju, paleći njihove kuće i uništavajući njihovu imovinu. Snage Vojske Jugoslavije i MUP-a Srbije su počinile brojne ratne zločine tokom sprovođenja, kako kaže sud, zajedničkog zločinačkog poduhvata. Zločini su prikriveni tako što su leševi ubijenih civila tajno transportovani u unutrašnjost Srbije. U užoj Srbiji nalazi se nekoliko masovnih grobnica, Batajnica, Petrovo Selo, Perućac i Kiževak su samo neke od njih.

Ovom prilikom ću pomenuti samo neke od pokolja koji su počinjeni: 28. februara 1998. godine – masakr u Likošanima; 28. februara i 1. mart 1998. godine – masakr u Ćirezu, policija Srbije je vansudski pogubila nekoliko članova porodice Sejdiju; 26. septembar 1998. godine – masakr u Gornjem Obrinju, jedinice specijalne policije su ubile preko 20 članova porodice Deljija, uglavnom žene, decu i starce; 15. januar 1999. godine – masakr u Račku, snage policije su prilikom napada na selo ubile 45 meštana; 25. mart 1999. godine – masakr u Velikoj Kruši, specijalne jedinice policije su ubile preko 90 muških meštana zatvorenih u jednom ambaru, nakon čega su tela spaljena; 26. mart 1999. godine – masakr u Suvoj Reci, policija je zaključala sve članove porodice Beriša unutar jedne picerije i poubijala ih bombama i automatskim oružjem, ubijeno je 48 civila, među njima mnogo dece; 28. mart 1999. godine – masakr u Podujevu, pripadnici „Škorpiona“ su ubili 19 osoba, uglavnom žene i decu; imamo i 22. maj 1999. godine – masakr u zatvoru Dubrava, zatvorske vlasti i specijalne jedinice MUP-a su pobile 70 albanskih zatvorenika, nakon što je NATO bombardovao zatvor.

Ovi ratni zločini su naređeni, organizovani i sprovedeni od državnih struktura i zvaničnika Republike Srbije, pa je upravo zbog toga Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju 27. maja 1999. godine objavio optužnicu protiv Slobodana Miloševića i četvorice drugih visokih zvaničnika za ubistva, progon i proterivanja na Kosovu. Nakon rata mnogim srpskim političkim i vojnim liderima je suđeno za ubistva, deportacije i masovne grobnice civilnog stanovništva Kosova. Pomenuću samo neke od njih: Slobodan Milošević, predsednik Jugoslavije, vrhovni komandant Vojske Jugoslavije, umro u pritvoru 2006. godine pre izricanja presude; Dragoljub Ojdanić, načelnik Generalštaba, osuđen na 15 godina zatvora; Nebojša Pavković, komandant Treće armije koja je bila odgovorna za Kosovo, osuđen na 22 godine zatvora; Vladimir Lazarević, komandant Prištinskog korpusa Treće armije koja je dejstvovala na Kosovu, osuđen na 15 godina zatvora; Vlajko Stojiljković, ministar unutrašnjih poslova i komandant srpske policije, izvršio samoubistvo 2002. godine, nakon usvajanja Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom; Sreten Lukić, načelnik štaba MUP-a Srbije na Kosovu, osuđen na 22 godine zatvora; Nikola Šainović, potpredsednik Vlade Jugoslavije, osuđen na 22 godine zatvora. Nikola Šainović, Nebojša Pavković i Sreten Lukić su osuđeni kao učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, dok su ostali osuđeni zbog pomaganja i podržavanja zločina.

Mnogi policajci koji su učestvovali u akcijama protiv Albanaca na Kosovu u Srbiji se i dalje smatraju ratnim herojima. Treba da budemo svesni da ne možemo očekivati pozitivan ishod dijaloga zasnovanog na stavovima koji su proizvod mitova iz srednjeg veka, uz potpunu negaciju aktuelne realnosti. Osim toga, treba jasno postaviti razliku između trezvenih ambicija i nemudrog zavaravanja. U skladu s tim, Srbija bi trebalo da izrazi realističnu ravnotežu između svojih ambicija i stvarnih mogućnosti. Poruke koje se šalju u ovom trenutku su važne i one bi trebale biti miroljubive. Na zahtev premijera Kurtija o potpisivanju pakta o nenapadanju vi ste odgovorili početkom vojne vežbe sa preko 10.000 vojnika neposredno pred početak dijaloga u Briselu. Koja se poruka šalje na taj način?

Kada je reč o dosadašnjim delu dijaloga, posebno sporazumima iz tehničkog dela, iz 2011, 2012. ja ću ovde citirati izveštaj o progresu Srbije za 2020. godinu koji kaže da se neki sporazumi sprovode neki delimično, neki ne. Svakako da obe strane treba da ostanu posvećene nastavku dijaloga. Pitanje sprovođenja sporazuma o katastru i priznavanja univerzitetskih diploma nije rešeno, kao što treba rešiti i elemente u vezi registarskih tablica u okviru sporazuma o slobodi kretanja.

Srbija nije rešila ni pitanje premeštenih srpskih i administrativnih carinskih struktura. Srbija treba da prestane sa izdavanjem dokumentacije ili stavljanje markica sa denominacijom Kosova, koja je u suprotnosti sa datim sporazumom. Kada je reč o IBM Srbija se nije konstruktivno angažovala u pokretanju uspostavljanja ovih prelaza na srpskoj strani na Jarinju, Mučibabama i Končulju što je dovelo do suspenzije fondova EU u julu 2018. godine.

Treba napomenuti i to da svakodnevno satanizovanje druge strane, iznošenje svakakvih drugih negativnih i uvredljivih kvalifikacija na račun Albanaca i Kosova ne ide u prilog dijalogu. Da li je Kosovo nelegalno proglasilo nezavisnost? Jedno od pitanja koje se svakodnevnog čuje. Ovo se pitanje ne može sagledavati u čisto dnevnom političkom smislu. Ovo pravno pitanje posmatrano sa realističnije strane dovodi nas do nebitnog zaključka da je to pitanje na koje Međunarodni sud pravde dao konačan odgovor.

Ja ću samo da podsetim da je MSP u svojoj odluci po ovom pitanju konstatovao da sud ne može da prihvati argumenat da Rezolucija 1244 sadrži zabranu proglašenja nezavisnosti. Konačni zaključak MSP je citiram – Deklaracija o nezavisnosti doneta 17. februara 2008. godine nije prekršila opšte međunarodno pravo, Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti, niti ustavni okvir, te na kraju sud zaključuje da shodno tome usvajanjem takve deklaracije nije prekršilo nijedan primenjivi princip međunarodnog prava.

Vi ste se gospodine predsedniče distancirali od Vuka Jeremića koji je pitanje legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova poslao na MSP, u cilju doprinosa dijalogu, mislim da je potrebno da se distancirate i od politike Slobodana Miloševića i njegovih nedela na Kosovu. Kosovo predstavlja jedan od teških problema današnje Srbije, ali nije njen jedini problem, slabosti institucija, moćne kontrole SNS partijska država i nerešeno ključno pitanje kuda dalje, jer su isto tako problemi današnje Srbije. Danas Srbija bez obzira na postojeće inicijative multilateralne saradnje na zapadnom Balkanu ima problema sa susedima. Odnosi Srbije sa Crnom Gorom, Hrvatskom već su se pogoršali. Odnosi sa Albanijom će u mnogome zavisiti od dijaloga sa Kosovom.

Srbija je umorna od svoje zavade sa Evropom koju ne poznaje i ne razume. Umorna je od svoje istočne opcije, od svoje mini mesijanske sveslobodarske opsesije, umorna od svojih svenarodnih i svenaprednih prometeja od svog večitog pravoverja, od svoje politike, od svake druge ortodoksije. Rekao je jednom prilikom Bogdan Bogdanović. Ja bih dodao da je danas Srbija umorna i od Kosova i zato treba naći i postići rešenje.

Kada se radi o albanskoj zajednici koja živi u opštinama Preševo, Medveđa i Bujanovac, a koje je jedno od tri manjinske zajednice osim Mađara i Bošnjaka koja je teritorijalno kompaktna, ona je sistematski bila podvrgnuta raznim administrativnim merama, sistematskoj diskriminaciji koje su imale za cilj smanjivanje broja Albanaca, ali stalnim odbijanjem zahteva za više prava i teritorijalnu autonomiju. U ovom trenutku sva tri sporazuma predstavnika Albanaca Preševske doline sa vladama u Beogradu su propala. Mogu da kažem, da je status albanske zajednice u ovom trenutku tesno povezan sa statusom Srba koji žive na Kosovu.

Srbija i dalje stremi stvaranju jedne nacionalne države i ujedinjenju svih Srba, a sa druge strane sistemski radi na marginalizaciji manjina, na njenoj teritoriji. Danas albanska manjina u Srbiji, posebno ona koja živi u Preševskoj dolini, živi u očekivanju rešavanja svog statusa u sklopu dijaloga Kosova i Srbije. Jednakost u pravima i standardima bi trebalo da bude opšte načelo u definisanju položaja manjina u ovom regionu.

Ako bi se stvorili uslovi za uspostavljanje poverenja između države i naše manjine, manjinske zajednice, potrebno je da Vlada pokaže političku volju i da se najozbiljnije angažuje u integrisanju albanske zajednice na šta se Republika Srbija obavezala u okviru tri sporazuma koji se odnosi na ove opštine. Pa civilizacija prebivališta koje ja u funkciji smanjivanja broja Albanaca neophodno je da odmah bude obustavljena, a svim Albancima koji su bili podvrgnuti ovoj diskriminatorskoj i administrativnoj meri, vratiti građanska prava. Proporcionalna zastupljenost u pravosuđu, policiji, državnim institucijama i drugim institucijama od javnog značaja je takođe test demokratizacije ove države. Uz neophodnost ekonomskog oporavka regiona, pitanje udžbenika i nostrifikacije diploma, službene upotrebe jezika i simbola, su pitanja koja traže zadovoljavajući odgovor.

Zbog svoje etničke šarolikosti Republici Srbiji je neophodna decentralizacija i regionalizacija, te u ovom procesu zvaničnom Beogradu bi trebalo da bude logičan zahtev Albanaca za istim statusom koji Srbija traži za Srbe na Kosovu. Zbog sve jačeg diskursa jezika mržnje, koji se danas nesmetano koristi od državnih funkcionera neophodno je dekonstrukcija stereotipa o imaginarnom Albancu kao kriminalnom, remetilačkom i terorističkom faktoru.

Za sve ovo je neophodan dijalog u kontinuitetu. Mislim da pre dogovora sa Kosovom Srbija je trebala imati dogovor sa Albancima koji žive unutar njene teritorije, a u okviru tog dijaloga poštovati tri sporazuma koje je postigla sa izabranim predstavnicima Albancima Preševske doline. Godine 2001, 2009. i 2013. godine.

Gospodine predsedniče, vi ste više puta istakli potrebu da se ovaj problem rešava bez emocija, trezveno i odgovorno. Istorija je magistra vita, kaže jedna sentenca. Ja ću na kraju citirati jednog vašeg sunarodnika, ne zbog vas, jer verujem da ste vi to pročitali, nego zbog javnosti, Dimitrija Tucovića koji kaže da san o izlasku na Jadransko more zavojevanjem Albanije pripada prošlosti, ali će njegova senka dugo vremena pomračivati nebo nad srpskim narodom. Srbija je htela izlazak na more i jednu svoju koloniju, pa je ostala bez izlaska na more, a od zamišljene kolonije stvorila je krvnog neprijatelja. Htela je da istisne tuđi uticaj iz Albanije, a postigla je da ga još više učvrsti. Osvajačkim hicem htela je jedno radikalno, definitivno rešenje u korist svog gospodarstva na Jadranskoj obali, a uspela je da se tuđe gospodarstvo definitivno utvrdi, njena težnja ka moru, dala je naopake rezultate, jer je sprovedena na opakim sredstvima, to jest, ono što se moglo postići u sporazumu i uz prijateljsko saučešće oslobođenog albanskog naroda, htela je postići protiv njega.

Zato vas pozivam, gospodine predsedniče, napravite sve, napravite prijateljstvo sa Albancima. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Sinoć sam slučajno na zidu jedne zgrade u Beogradu video grafit, citat Džorđa Orvela koji kaže - Sloboda je pravo reći drugima ono što ne žele da čuju", i nemojte vi uskratiti to pravo.

Gospodine predsedniče, ni jednog Albanca u svom govoru nisam pomenu, nisam citirao, ja sam citirao Dimitrija Tucovića, citirao sam Bogdana Bogdanovića, citiraću još jenom Bogdana Bogdanovića, a mislim da ćete od toga shvatiti šta je moj cilj.

Kaže on u jednom intervjuu: "Naš nacionalni interes je da sa vama Albancima budemo prijatelji i da na Kosovu sačuvamo taj deo srpskog stanovništva ako oni žele tamo da žive."

Odgovorili ste o svemu, samo mi niste odgovorili o slučaju „Panda“.

Rekli ste da mi neko diktira govore. Znači, i vi mislite stereotipno o Albancima.

Saranda Bogujevci je bila u Beogradu slobodno. Pa, šta je trebalo? Da i nju neko ubije? Pa, mislim da to nije opravdanje ako je ona bila slobodna u Beogradu.

Kažete da na Kosovu ima 10 lokacija srpskih žrtava. Pa, vi 10 godina razgovarate sa vlastima na Kosovu.

Kako mene ovde doživljavate - kao Albanca sa Kosova, kao predstavnika vlasti na Kosovu ili kao narodnog poslanika u parlamentu Republike Srbije i kao predstavnika albanske nacionalne manjine koja živi u Bujanovcu, Preševu i Medveđi i kao predsednika jedne samostalne stranke? Mislim da vam je ta adresa pogrešna ako ste je na mene lično uputili.

Kažete da smo Srbe izbacili iz Bujanovca? Pa, sa tim procesom rušenja multietničnosti, principa koji je uveden 2002. godine ste upravo vi, SNS, krenuli u Medveđi. Godine 2018. ste potpuno izbacili Albance.

(Predsedavajući: Vreme.)

Samo još jedna rečenica. Razlika između nas je, gospodine predsedniče, da ste vi u vreme kada su počinjeni ti zločini bili ministar, a ja nisam bio.

Hvala.

Gospodine predsedniče, nije u redu da tako govorite o činjenicama koje nisu tačne.

Ja sam sa kolegama narodnim poslanicima Nadije Bećiri i Arđendom Bajramijem bio kod vas na konsultacijama prilikom vaših konsultacija o formiranju nove Vlade i bili smo prva stranka koja je imala konsultacije sa vama i na vašem stolu smo vam ostavili zahteve koje smatramo da albanska zajednica mora imati kako bi njena prava bila afirmisana.

Niko nije govorio o imenima, ali ako hoćete baš da znate moje lično mišljenje, nikada ne bih bio ministar u jednoj autoritarnoj vlasti. Hvala.

Gospodine predsedniče, članovi Vlade, predstavnici ambasada, dame i gospodo narodni poslanici, mirdita, dobar dan.

Nema sumnje da bi Ustav Republike Srbije trebalo biti promenjen i da u procesu donošenja novog Ustava mora biti sigurno više demokratske procedure i javne rasprave. U ovoj državi odavno vlast nije javna, niti transparentna, nije pravno ograničena, nije posvećena slobodi jednakosti građana, u ovoj državi Ustav je važan samo kao instrument državne sile.

Svi znamo da brzina procesa pregovora sa EU zavisi od brzine reformi i usklađivanja sa propisima EU, kao i od tempa sposobnosti njihove primene.

Pregovori jesu strogi ali pravedni, rekao je jednom prilikom bivši šef evropske delegacije u Srbiji, ambasador Majkl Devenport. U toku ovog procesa Srbija treba da pokaže posvećenost zajedničkim vrednostima, politikama i standardima EU, kao i vladavini zakona i poštovanju jednakosti osnovnih prava.

Sadašnja inicijativa za promenu dela Ustava, koja usaglašava domaće zakonodavstvo sa zakonodavstvom EU, smatram da je nedovoljna, jer ona obuhvata samo pitanje iz poglavlja 23 i 24, a ostaju još 33 poglavlja koja treba uskladiti sa evropskim pravnim tekovinama i evropskim pravnim poretkom.

Polazeći od toga i od potrebe da je evropski put Srbije trebalo intenzivirati, smatramo da je neophodno da se menja ceo Ustav, a ne samo njegovi određeni delovi, jer parcijalne izmene, uzimajući u obzir kompleksnu proceduru i vremenski period koji je neophodan da bi se promenio Ustav, može samo odugovlačiti krajnji strateški cilj, punopravno članstvo Srbije u EU.

Kako danas postoje argumenti za izmenu Ustava u oblasti pravosuđa, postoje isto toliko brojni relevantni argumenti za promenu celog Ustava. Ja ću ovom prilikom navesti samo neke od njih.

Član 1. Ustava koji Republiku Srbiju prvenstveno definiše kao državu srpskog naroda problematičan je sa aspekta manjina. Republika Srbija po nacionalnoj strukturi stanovništva jeste heterogena država. Preko 20% njenog stanovništva čine pripadnici drugih manjina i zajednica, te njeno definisanje kao državu jednog većinskog naroda snaži uverenje da su članovi zajednice drugačijeg porekla građani drugog reda.

I Venecijanska komisija je iznela stav da ima prostora za kritiku zbog naglašavanja etničkog karaktera države. Ako pogledamo primer u regionu, dovoljno je videti primer Crne Gore čiji Ustav u članu 2. propisuje da je nosilac suverenosti građanin koji ima crnogorsko državljanstvo. Ustav Kosova takođe u stavu 2. člana 1. predviđa da republika Kosovo je država svojih državljana.

Član 5. je takođe problematičan. Kritike eksperata se odnose na stav 3. člana 5. koji propisuje zabranu delovanja političkih stranaka sa taksativno navedenim razlozima zabrane.

Mišljenje Venecijanske komisije je da primena ovog stava mora da bude usaglašena sa članom 20. koji uređuje pitanje ograničena ljudskih i manjinskih prava, ali i sa članom 10. i 11. Evropske konvencije o ljudskim pravima, odnosno da samo ubedljivi i imperativni razlozi mogu opravdati ograničenje slobode političkog organizovanja.

Član 10. jezik i pismo. U mišljenju Venecijanske komisije stoji da je upadljivo u poređenju sa Ustavom 1990. godine čak. Postoji umanjenje zaštite prava na jezik manjina, jer je u članu 8. tog Ustava izričito bilo predviđeno da je latinično pismo u službenoj upotrebi na način utvrđen zakonom.

Iako u članu 20. stav 2. Ustav propisuje da ne umanjuje dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava, obzirom da većina pripadnika nacionalnih manjina, čiji broj i teritorijalna rasprostranjenost nisu zanemarljivi, koristi mahom latinično pismo, treba razmotriti da li ovakav član 10. na najbolji način uređuje službenu upotrebu jezika i pisma.

Član 12. pokrajinska i lokalna autonomija. Iako ovaj član proglašava pokrajinsko i lokalno organizovanje pravom građana, u sukobu je sa članovima sedmog dela Ustava pod nazivom „Teritorijalno uređenje“. Kako kaže, prof. Marijana Pajvančić, Ustav ne uređuje pravo građana na pokrajinsku i lokalnu autonomiju, već to prepušta zakonodavstvu.

Isto tako, Ustav ne reguliše pitanje regionalizacije, koje je neophodno da zbog etničkih, geografskih, verskih i ekonomskih posebnosti regiona omogući ravnomerne ekonomski razvoj i lakše ostvarenje zagarantovanih ljudskih i manjinskih prava.

Član 16. međunarodni odnosi. Venecijanska komisija ima kritičan stav prema stavu 3. istog člana, u kome se kaže da međunarodni ugovori moraju biti u skladu sa Ustavom.

Venecijanska komisija navodi član 27. Bečke konvencije o ugovornom pravu, prema kojem se jedna članica ne može pozivati na odredbe svog unutrašnjeg prava da bi opravdala neizvršavanje ugovora, a svi smo svedoci da se ne poštuje Briselski sporazum o priznavanju diploma stečenih na Kosovu.

Ljudska prava. Stručnjaci smatraju da deo Ustava koji reguliše ljudska prava, osnovna načela, članovi 18. i 22, ljudska prava i slobode, članovi 23. i 74, prava pripadnika nacionalnih manjina, članovi od 75. do 81, bazirana na paktu o građanskim i političkim pravima UN, iz 1966. godine, što predstavlja nedostatak, jer su u međuvremenu ljudska prava značajno razvila i zato bi za osnovu trebalo uzeti neki noviji međunarodni dokument. Na primer, Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Niz ustavnih odredbi je ispod evropskih međunarodnih standarda koje je neophodno standardizovati i približiti evropskim standardima, među kojima su prava žena, pitanje diskriminacije, odredbe o ograničavanju slobode okupljanja građana, odredbe o ograničavanju ljudskih prava pod određenim okolnostima, deo socijalnih i ekonomskih prava.

U stručnim analizama se deo Ustava često upoređuje sa Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima državne zajednice Srbija i Crna Gora, te se ističe da aktuelni Ustav zaostaje u pogledu ljudskih prava u odnosu na Povelju, da je ustavni tekst doprineo poništavanju već stečenih prava koja su bila zagarantovana Poveljom iz 2003. godine.

Stručnjaci konstatuju da u Srbiji nije ostvaren pravni okvir za ostvarivanje određenih garantovanih prava u skladu sa međunarodnim standardima zato što je tekst Ustava isuviše širok, širok spisak socijalnih, ekonomskih i kulturnih prava, kao i tzv. prava druge i treće generacije, zbog čega će njihovo sprovođenje zavisiti od sredstva koja obezbedi zakonodavac da će se u obezbeđivanju tih sredstava uključiti i sudovi, što će ceo odeljak o ljudskim pravima pretvoriti u spisak težnji, umesto, citiram, primenjiva prava.

Važeći međunarodni standardi o ljudskim pravima nisu direktno navedeni kao izvor prava. Zato se u praksi sudovi ne pozivaju na važeće međunarodne standarde ljudskih prava.

Sporna je odredba člana 20. koja govori o ograničenju ljudskih i manjinskih prava, koja zbog nejasnoće te odredbe izaziva problem u tumačenju i implementaciji.

Član 20. ne vezuje ograničenja prava i slobode za određeni legitimni cilj, već dozvoljava ograničenja u bilo koje svrhe, te takva formulacija nije u skladu sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima koja govori o legitimnom cilju.

U važećem Ustavu je sporan i član 21. koji predviđa zabranu diskriminacije. Iako Ustav zabranjuje svaki oblik diskriminacije, problematičan je deo Ustava koji se odnosi na posebne mere, odnosno mere afirmativne akcije ili pozitivne diskriminacije koje se preduzimaju u cilju otklanjanja faktičke nejednakosti i ostvarivanja potpune ravnopravnosti lica koja su u nejednakom položaju sa ostalim građanima.

Sa ovim merama je problem što se te mere ne smatraju diskriminacijom, ali zbog toga što ostavljaju u povoljniji položaj lica i grupe koje se nalaze u faktički nejednakom položaju sa drugim licima, neophodno je u tekstu uključiti njihov nediskriminatorski karakter kako one ne bi bili ocenjene kao neustavne.

U članu 39. stručnjaci smatraju terminološki nedoslednim u vezi sa razlozima koji su u osnovu ograničenja slobode kretanja i nastanjivanja.

U Ustavu se navode različiti razlozi kao osnov ograničenja prava slobode - odbrana Republike, bezbednost Republike, javna bezbednost, javni red, nacionalna bezbednost. Neoprezan termina može biti povod za različitu praksu prilikom odlučivanju o ograničenju prava.

U članu 50. Ustava se konstatuje da u Srbiji nema cenzure. Cenzura se izričito ne zabranjuje, niti se propisuje njena kažnjivost. Zato se postavlja pitanje koliko njena deklarativnost bez sankcija ima smisla.

U članu 58. se garantuje pravo na imovinu, ali odredbe koje propisuju mogućnost ograničenja uživanja prava na imovinu ne sadrže odredbu proporcionalnosti takvog ograničenja, te nije u skladu sa međunarodnim obavezama koje je Srbija preuzela.

Kod člana 76. koji uređuje prava nacionalnih manjina, Ustav uređuje da se posebne mere preduzimaju radi postizanja pune ravnopravnosti nacionalnih manjina sa građanima koji pripadaju većini, ali je sam uslov upotrebe tih mera postavljen restriktivno.

Preduzimanje takvih mera Ustav dozvoljava samo kod postojanja izrazito nepovoljnih uslova života koje pogađaju nacionalne manjine. Zato se postavlja pitanje, a pitanje je postavila i Venecijanska komisija u Trećem izveštaju Savetodavnog komiteta za realizaciju Okvirne konvencije da li samo postojanje izrazito nepovoljnih uslova života mogu opravdati preduzimanje tih mera, a da se one ne smatraju diskriminatorskim?

Princip raspodele nadležnosti između centralne vlasti, pokrajinske i lokalnih samouprava nisu precizirani. Srbiji je neophodna decentralizacija i regionalizacija kako bi postala bolje mesto za život svih građana, jer neravnomerni regionalni razvoj stvara ogromne razlike i podstiče masovne migracije u pojedinim delovima zemlje. Prenos dela nadležnosti i prihoda sa centralnog na lokalni nivo kako bi građani mogli da donose odluke i rešavaju najvažnija pitanja u opštinama i gradovima.

Nažalost, u zahtevu za regionalizaciju i decentralizaciju vlast neargumentovano vidi strah od secesije.

Iako neki autori smatraju da nema pravnu obaveznost, što zbog razloga formalne prirode, jer nema sankcija, što zbog njene sadržine, jer se za nju ne može reći da je pravna norma zato što ne propisuje pravila ponašanja, preambula Ustava takođe predstavlja prepreku bržem napretku Srbije na evropskom putu.

Opšte je poznato da tokom pregovora sa Evropskom unijom mora biti obezbeđena opšta ravnoteža u pogledu ostvarenog napretka u poglavljima. Ukoliko napredak u okviru Poglavlja 23 i 24 bude u značajnom nedostatku u odnosu na celokupan napredak pregovora, Evropska komisija može obustaviti pregovore u ostalim poglavljima dok se ne uspostavi ravnoteža i ostvari napredak. Poglavlja 23 i 24 se poslednja zatvaraju.

Napredak u pogledu sveobuhvatne normalizacije odnosa sa Kosovom obuhvaćen u Poglavlju 35 - ostala pitanja, takođe mora biti konstantan tokom celog procesa pregovora, kao i u Poglavljima 23 i 24 i zbog ovog Poglavlja Evropskoj komisiji stoji na raspolaganju i mogućnost obustavljanja pregovora u ostalim poglavljima, ukoliko Srbija ne ostvaruje napredak u sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa sa Kosovom.

U skladu sa pregovaračkim okvirom za Srbiju, Poglavlje 35 ima istu težinu kao i Poglavlja 23 i 24.

Tekst preambule je zato prepreka bilo kakve težnje normalizacije odnosa sa Kosovom.

Osnovni argument za promenu Ustava u delu pravosuđa jeste činjenica da današnji Ustav ostavlja preveliki prostor uticaju izvršne i zakonodavne vlasti na izbor nosilaca pravosudnih institucija, kaže se u predlogu Vlade.

Takođe, i Venecijanska komisija je pomenula preteranu ulogu parlamenta prilikom imenovanja u pravosuđu. Zato možda promene Ustavu u delu koji se odnosi na pravosuđe predstavljaju priliku uspostavljanja ustavne garancije nezavisnosti pravosudne grane vlasti od svake vrste političkog uticaja i pritisaka i potpuno uspostavljanje principa podele vlasti koja će pomoći uspostavljanju vladavine prava, a građanima obezbediti pristup pravdi.

Radi uspostavljanja ovakvih važnih principa, neophodna je saradnja svih činilaca u društvu. Kada se radi o predlogu promene Ustava u oblasti pravosuđa, potrebno je navesti da zbog izbegavanja debate u ustavnim rešenjima, a posebno zbog skretanja pažnje sa primarne teme, nezavisnosti pravosuđa, Društvo sudija Srbije, Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, Centar za pravosudna istraživanja, Udruženje sudijskih i tužilačkih pomoćnika Srbije i Komitet pravnika za ljudska prava JUKOM, doneli su odluku da prekinu sa daljim učešćem u ovakvom procesu, što svakako umanjuje legitimitet samom procesu izmene Ustava u delu pravosuđa.

Ako je reforma 2009. godine urađena navrat-nanos, to ne bi trebalo da nam bude alibi za parcijalnu izmenu Ustava i tako napravimo nepotrebne troškove.

Takođe, ja sam se zainteresovao za kritiku i mišljenje stručne javnosti šta kaže povodom ovog predloga, a oni kažu da Ministarstvo pravde nije izmenilo sadašnji koncept ustavnih promena za oblast pravosuđa, kojim se ova grana vlasti stavlja u podređen i kontrolisan položaj, zato što je predložila koncept vlasti kojim omogućava da izvršna i zakonodavna vlast proveravaju sudsku, zbog čega je nezavisnost sudstva samo puka formulacija, propustila definisanje sadržine sudske vlasti, izostavila bitne garancije, sudski budžet, plate koje odgovaraju dostojanstvu sudija i težini funkcije, kao i slobodu izražavanja i slobodu udruživanja sudija, uvelo mogućnost preispitivanja svake sudske odluke van suda od strane Ustavnog suda koji nije deo sudskog sistema i čije sudije nemaju garancije nezavisnosti, ugrozile garanciju nepremostivosti sudija proširenjem situacija u kojima sudija i bez svoje saglasnosti može trajno da bude premešten u drugi sud, podigao na ustavni nivo i predvideo ga kao uslov za izbor sudija jedan od načina obuke sudija, Pravosudnu akademiju, koja je još mlada i još nedokazana institucija, a pored toga, nema garancija nepristrasnosti.

Zato oni traže da se vrati raniji naziv za najvišu sudsku instancu -Vrhovni sud. Vrhovnom sudu treba poveriti ujednačavanje primene prava putem svojih odluka, ukinuti probni izbor sudija i izbor sudija i predsednika sudova poveriti Visokom savetu sudstva.

Zato sa izloženog, naša poslanička grupa neće učestvovati u parcijalnoj promeni Ustava, jer se ovako gubi dragoceno vreme, a upravo je vreme ono što najmanje imamo. Hvala.

Nemam repliku gospodine predsedniče.

Ukazujem na povredu Poslovnika sa vaše strane, član 109, jer ste trebali opomenuti narodnog poslanika Milićevića koji je rekao da poštuje manjine koje su došle u Srbiju, manjine su autohtone u Srbiji, nisu došle, i gospođu premijerku koja je prekršila tačku 6) stav 1. člana 109. koja se uvredljivo odnosila na mene. Nazvala me licemernim, a ja ovde kao narodni poslanik opredeljujem se i glasam na osnovu člana 37. Zakona o Narodnoj skupštini po sopstvenom uverenju.

Kada se govori o ubistvima Srba, gospođo predsednice, zaboravili ste slučaj Panda da pomenete, Batajnicu i Petrovo Selo i druge slučajeve. Bilo bi dobro da pomenete i te slučajeve. Hvala.

Ne tražim da se izjasni Skupština jer znam kako će se izjasniti.

Vi ste trebali da kažete gospodine predsedniče.

Ja sam u svom govoru izneo svoj stav i stav svoje poslaničke grupe da ne možemo podržati parcijalnu promenu Ustava, već bi trebalo promeniti ceo Ustav, zato što postoje primedbe koje sam naveo, a koje su uočili i domaći eksperti, ali i Venecijanska komisija.

Ja ne znam o kom napretku govorite, gospođo ministarka, ministre, izvinite, da mi ne primećujemo. Ako sam ja i moja poslanička grupa jedini problem ovde, onda vi nemate problem, ali je pitanje zašto cele 2020. godine nije otvoreno ni jedno poglavlje? To je ključno pitanje. Pitanje je zašto izveštaj o napretku Srbije, izveštaj Evropske komisije, izveštaj Stejt departmenta govori o nedovoljnom poštovanju ljudskih i manjinskih prava, nedovoljnoj zastupljenosti, posebno Albanaca i Bošnjaka, u državne institucije?

To su ta ključna pitanja koja govore o ljudskim pravima, o manjinskim pravima i vladavini prava. Hvala.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, moje prvo pitanje je za ministra zdravlja, a odnosi se na smenu direktora Doma zdravlja u Preševu i imenovanje novog v.d. direktora.

Svojim rešenjem od 9. marta ove godine, pre isteka mandata razrešio je dužnosti direktora Doma zdravlja u Preševu, jer je, kako se u rešenju navodi, nad domovima zdravlja osnivačka prava preuzela Republika Srbija. Nijednom rečenicom nije navedeno da li je prethodni direktor pogrešno vodio ili je napravio propust u vođenju doma zdravlja. Utisak koji ostavlja rešenje o razrešenju jeste da je direktor neopravdano razrešen, zbog etničke ili političke pripadnosti.

Međutim, ovo nije jedini propust u postupku koji je ministar vodio. Posebnim rešenjem od 9. marta, takođe, a rešenja su realizovana krajem aprila, ministar je za novog v.d. direktora imenovao doktora Bobana Spasića. Ne sumnjajući u stručnost doktora Spasića, pitanje koje se nameće jeste na osnovu kojih parametra je u Domu zdravlja u Preševu, u opštini sa preko 90% Albanaca, u zdravstvene institucije sa 55 lekara od kojih je 50 Albanaca i pet Srba izabrano baš lice srpske nacionalnosti da je vodi? Da li je na to uticala nacionalna ili partijska podobnost izabranog v.d. direktora?

Uz moju konstataciju da je ministar povredio član 77. stav 2. Ustava Republike Srbije, moje pitanje – da li je ta poruka koju šalje država da su Albanci nepodobni za vršenje državnih funkcija u institucijama i kao takvi se smatraju nepoželjnima?

Moje drugo pitanje je za predsednicu Vlade Republike Srbije, a odnosi se na karakter ceremonije obeležavanja 9. maja Dana pobede u Drugom svetskom ratu, kojem se ponižavaju žrtve fašizma i partizani.

Na svečanoj akademiji ove godine u Beogradu, u kojoj su prisustvovali predsednik Srbije i ministri izvedena je koračnica koja je u toku Drugog svetskog rata koristila Srpska fašistička organizacija „Zbor“ koju je vodio Dimitrije Ljotić, a danas se izvodi u obradi ultra desničarskih grupa. Evo, već dve godine Dan pobede nad fašizmom i nacizmom, proslavlja se uz šetnju besmrtnih pukova po raznim gradovima.

U Nišu se, na primer, na čelu besmrtnog puka našao general Vladimir Lazarević, ratni zločinac osuđen na 14 godine robije za zlodela počinjena na Kosovu.

Pevanje Ljotićevih koračnica na Dan pobede nad fašizmom predstavlja skandalozan i ciničan čin nepoštovanja nad milionima žrtava nacizma, ali i na čin streljanja đaka i civila u Kragujevcu 1941. godine, gde su ih na gubilište, kako nas je istorija barem do sad učila otpremili upravo vojnici Marisava Petrovića, komandanta drugog puka Ljotićevog srpskog dobrovoljačkog korpusa.

Kao što se primećuje u reakcijama antifašističke organizacije u Srbiji, da uklonjene strofe iz pesama u kojima se jasno pominju Ljotić i „Zbor“, pokazuje da se ne radi o nenamernoj grešci, već se o nameni da se sistematski izvrši revizija antifašističke borbe u Srbiji tokom Drugog svetskog rata.

Srbija je na vlast, što formalno, što neformalno, godinama rehabilitacijom i glorifikacijom osuđenih ratnih zločina negiraju ratne zločine na drugim narodima, pa i genocidu u Srebrenici, ali ovaj akt ceremonije obeležavanja Dana pobede nad fašizmom uz Ljotićeve koračnice predstavlja ideju rehabilitacije nacističkih saradnika i pokušaja revizije istorije. Ovaj akt predstavlja svojevrstan skandal i zločin i nad sopstvenim narodom.

Što reče neko – Srbija nije više u stanju čak ni da se maskira antifašizmom, a da to ne izgleda kao karikatura. Ovom prilikom možda vredi citirati reči aktuelnog predsednika Narodne skupštine, koji je navodno rekao da je Hitler Srbin i njega bi rehabilitovali.

Ne znam da li je gospodin Dačić baš to rekao, ali zvuči verovatno da bi sigurno tako i bilo, da je Hitler bio Srbin. Postavlja se pitanje ko to radi? Zato moje predsednici Vlade Republike Srbije jeste da li će zbog skandala na svečanosti obeležavanja Dana pobede nad fazizmom tražiti odgovornost onih koji su se bavili organizacijom ceremonijala? Hvala.

Citirao sam da ste navodno rekli negde da je Hitler Srbin i njega bi rehabilitovali. To sam preuzeo iz srpske štampe gospodine predsedniče.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, mirdita, dobar dan, poslanička grupa kojoj pripadam kao jedina poslanička grupa opoziciona od prve sednice ovog saziva pokušava da argumentovano govori o problemima sa kojima se prvenstveno suočavaju albanska i bošnjačka zajednica, ali i o onim problemima sa kojima se suočavaju svi građani Republike Srbije.

Govorili smo o potrebi pomirenja među narodima, o važnosti učestvovanja pripadnika nacionalnih manjina u javnom i političkom životu u Srbiji, o integraciji, o slobodi medija, o vladavini prava, o jeziku mržnje državnih zvaničnika. Govorili smo o nerazjašnjenim ubistvima, o potrebi suočavanja sa prošlošću, o štetnosti glorifikacije ratnih zločinaca i negaciji ratnih zločina i mnogim drugim pitanjima, a sve u cilju kako bismo raščistili sa prošlošću i krenuli ka boljoj budućnosti. Ali vi, umesto da pokažete strpljenje i da pažljivo slušate izabrali ste metod dobacivanja. Umesto da razumete, birali ste da napadate. Možda se od vlasti i ne može očekivati drugačiji odnos jer, kako kaže Meša Selimović, niko na vlasti nije trpeljiv jer svi mrze promenu i niko pametan, jer i pametni brzo gube razbor.

Jedini reakcija na govor o diskriminaciji Albanaca i Bošnjaka u nedostatku političke volje za integraciju su vaši odgovori da je eto Srbija demokratska država jer narodni poslanik može slobodno da govori. Zamislite zemlju u kojoj je merilo demokratije sloboda narodnog poslanika da govori u parlamentu, kao da je demokratija milostinja u kojoj je eto skupštinska većina odlučila da pokloni jednom narodnom poslaniku, koji barem u formalno pravnom smislu, u načinu izbora jednak sa svim ostalim poslanicima.

Ćutalo se kada je ministar Vulin koristio uvredljivi pežurativni rasistički termin – šiptari. Ćutalo se i kada je viši sud legalizovao na neki način upotrebu jezika mržnje oslobodivši, odnosno proglasivši nevinim ministra Vulina.

Na sve primedbe koje smo ovde izneli ispostavilo se da vam je jedino bilo važno znati ko piše naše govore. Upravo takvim odnosom prema poštovanju ljudskih prava, vladavini zakona, poštovanju demokratskih principa i evropskih standarda došli smo do situacije u kojoj za samo poslednja tri meseca imamo tri izveštaja relevantnih međunarodnih institucija koje daju ozbiljne primedbe na sva ova pitanja koja smo u ovom domu pokrenuli. U izveštaju o progresu, rezoluciji Evropskog parlamenta i izveštaju Stejt departmenta o stanju ljudskih prava u Srbiji između ostalog se govori o nazadovanju demokratije u Srbiji. Ovo je ozbiljan problem. Ako je rezolucija Evropskog parlamenta primljena arogantno uz upućivanje i uvrede na račun evro poslanika izveštaj Stejt departmenta se ne bi smeo tako tretirati. Naprotiv, najozbiljnije razmotriti i uzeti u obzir.

Ono što je važno, je da poslednjem izveštaju Stejt departmenta SAD se govori o tome da su pripadnici albanske i bošnjačke manjine izloženi diskriminaciji i poteškoćama kada je u pitanju njihovo zapošljavanje, ali se eksplicitno govori o tome kako državni zvaničnici koriste jezik mržnje prema albanskoj zajednici u Srbiji.

Ove primedbe i sugestije iznesene u pomenutim izveštajima nije napisala opozicija, ni ona parlamentarna, ni vanparlamentarna, već eksperti koji su na osnovu svojih analiza došli do ovakvih zaključaka.

Obzirom da se radi o veoma relevantnim institucijama EU i SAD, čije ne uvažavanje može imati posledice po budućnost evropskog puta ove zemlje, moje pitanje za predsednicu Vlade Republike Srbije, glasi - da li Vlada ima strategiju rešavanja svih ovih pitanja koja su se kao problematične našle u izveštaju o ostvarivanju ljudskih prava u Srbiji, odnosno o napretku Srbije na njenom evropskom putu? Hvala.

Hvala, gospodine predsedniče.

Gospođo predsednice, članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici.

Od preuzimanja ovog mandata kao narodni poslanik, bez obzira kako se ovde doživljavaju moji govori ja uporno pokušavam da ukažem na potrebu da Republika Srbija preduzme mere za sprečavanje širenja i institucionalizovanja jezika mržnje i međuetničkih provokacija. Učinio sam to, po meni na tečnom srpskom jeziku, ali izgleda da vi i ja govorimo drugačiji srpski.

Kada sam koristeći svoje pravo, govorio i na svom maternjem albanskom jeziku, naišao sam na prezir, buku mojih kolega i nepodnošljivost, da me makar pet minuta saslušaju.

Bez obzira na sve ja ću nastaviti da govorim o temama koji neki ne bi želeli da čuju, ali koje smatram da su ključne za poštovanje ljudskih i manjinskih prava i izgradnju demokratskog društva, ali i izgradnju dugotrajnog mira i dobrosusedskih odnosa na zapadnom Balkanu.

Poznato je da nakon oružanih sukoba i perioda teških kršenja ljudskih prava, kao i ratova, malo je zadataka koji su toliko aktuelni kao pomirenje. Pomirenje sa samim sobom, pomirenje sa stvarnošću, pomirenje sa svojim neprijateljem. Pomirenje podrazumeva da su raniji neprijatelji pronašli osnov za zajednički život. Pomirenje je zato proces gde se realnost konflikta posmatra u perspektivi budućnosti.

Upravo u tom cilju posredstvom EU i SAD pokrenut je dijalog između Kosova i Srbije koji ima za cilj normalizaciju odnosa između dva naroda i dve zemlje, a normalizacija odnosa sa Kosovom je takođe od istinskog značaja za određivanje brzine pristupnih pregovora Srbije i Kosova sa EU. U cilju normalizacije odnosa, stvaranja dobrih međuetničkih odnosa i stabilnosti na zapadnom Balkanu, u cilju smirivanja česti uzavrelih strasti koje su ozbiljno rizikovale sam proces dijaloga EU je uvek prizivala sve političke aktere u Srbiji i na Kosovu i ostatku regiona da se uključe u akcije koje stvaraju, promovišu atmosferu pogodnu za pomirenje, regionalnu stabilnost i saradnju.

I pored ovakvih zakona koji dolaze od strane EU, svedoci smo čestih i nepotrebnih provokacija koje ceo proces pregovaranja rizikuju da vrate na polaznu tačku. U ranijem periodu čovek zadužen za provokacije od strane Srbije bio je Marko Đurić, ali od kako je on otišao u Ameriku, nažalost njegovu ulogu je preuzeo predsednik Vučić.

Objavljivanje karte Kosova sa srpskom zastavom, simbolična je provokacija koja pokazuje dalje pretenzije Srbije prema Kosovu, ali ona predstavlja i simboliku Kosova bez Albanaca, simboliku parole devedesetih, Albance preko Prokletija, a znamo svi kako je ta politika završila.

Sa druge strane, svesni smo da u srpskoj političkoj sceni Kosovo više od 30 godina predstavlja ambar za prikupljanje nacionalističkih glasova, te i ova slika koju je predsednik Vučić objavio na njegovom instagram profilu može naznačiti početak kampanje za naredne predsedničke izbore i izbore za glavni grad. Ovaj akt predsednika države treba posmatrati u svetlu isprobanog recepta, kada se pojavi neki unutrašnji problem treba izazvati spoljno političku tenziju kako bi se pažnja domaće javnosti odvukla na drugu stranu.

Međutim, smatram da je u interesu svih da se „Jovanjica“ i druge afere koje prete da se u Srbiji ponove u vidu Brionskog plenuma, ne bi trebalo da se koriste kako bi se još više produžili odnosi sa Albancima i Kosovom.

Mislim da su govornici prekršili poglavlje 14. Poslovnika, jer ja nisam ni postavio pitanje, a oni su odgovorili na pitanja, ali ja ću nastaviti tamo gde sam stao.

„Države, kao i pojedinci, imaju nasleđene sklonosti, svoje tradicionalne, geopolitičke težnje i svoja osećanja za istoriju, tako da se one razlikuju po sposobnosti da uočavaju distinkciju između trezvenih ambicija i nemudrog zavaravanja“ - kaže Zbignjev Bžežinski u svom delu „Amerika, Kina, sudbina svete“. U tom kontekstu Srbija bi trebala da definiše svoju ulogu i izrazi realističnu ravnotežu između svojih ambicija i stvarnih potencijala.

Zato, moje pitanje za Vladu Republike Srbije je – šta će Vlada preduzeti u sprečavanju širenja, odnosno institucionalizovanja jezika mržnje prema manjinama, posebno prema Albancima, prema provokacijama koje dižu regionalne tenzije i šta će preduzeti u cilju postizanja sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa sa Kosovom?

Kada smo kod jezika mržnje preporučujem premijerki Brnabić, a možda ću ja pokloniti vama ovu knjigu gospodina Aleksandra Pavlovića „Imaginarni Albanac“, jer kada ministar kaže da je ovaj tekst neko pisao u Beogradu to je stereotip prema Albancima koji i dalje imate. To je izjava zasnovana na stereotipu da Albanci nisu svesni, niti mogu da pišu nešto, nego im to neko drugi piše.

Dakle, mi imamo ozbiljan problem sa demokratijom u ovoj državi. Vi i ja, gospođo predsednice, možemo ceo dan da raspravljamo, nećemo se složiti oko određenih pitanja. Da li je Kosovo država ili nije, svako ima svoj stav, ali svako, možemo reći da oni koji od 1999. godine nisu bili na Kosovu da kažu nešto drugo, ali svi vi koji trebate dozvolu da ulazite tamo znate o čemu se radi.

Privremene institucije – ako postoji na Balkanu neka Vlada koja je privremena, onda je vaša Vlada, koja je neustavno proglašena, privremeno pre nego što je izabrana. Da razgovaram sa mojim prijateljima u Prištini – ja sam poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije, razgovarajte vi sa Prištinom. Vaša je obaveza da razgovarate i da nađete rešenje o tom problemu.

Ja samo kažem, kao narodni poslanik, da postoji potreba da se o ovakvim stvarima razgovara i da nema potrebe da se dignu tenzije. Ja upozoravam na taj jezik mržnje koji vaš ministar, ministar u vašoj Vladi svakodnevno upotrebljava prema Albancima, a nikakve reakcije od vas nema.

Rekao sam da ću vama pokloniti ovu knjigu, ministru ne vredi pokloniti, jer džabe… Toliko ima mogućnosti od državne plate, ja nemam drugu delatnost, primam samo državnu platu, niti imam bogatu tetku u Americi, tako da…

Imam još tri minuta.