Kada sam rekao da na teritoriji Preševa, Bujanovca i Medveđe živi 61.647 Albanaca, pozvao sam se na zvanične podatke Zavoda za statistiku iz popisa stanovništva 2002. godine. To su podaci koje je država dala.
Ako se u periodu od 10 godina iselilo, kako se kaže ovde, 55.000 Albanaca, treba dati odgovor na pitanje - zašto su se iselili. Podnošenje amandmana je pitanje praktične prirode, kako bi se izbegla situacija koju smo imali sa osnovnim sudovima, odnosno Zakonom o sedištima i područjima osnovnih sudova i osnovnih tužilaštava, da Preševo izgubi sud zato što Albanci nisu učestvovali na prošlom popisu stanovništva.
Mislim da nije u redu da država koja pretenduje da bude deo EU mora da broji svoje manjine, kako bi onda davala prava. U tom pogledu, pozivam se na član 18. Ustava Republike Srbije, koji propisuje da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskim i manjinskih prava. Hvala.
Gospodine predsedavajući ja se osećam uvređenim kvalifikacijom o lojalnim Albancima, jer me to vraća u onaj period kada se ovde pričalo o poštenim Albancima u doba Miloševićevog režima.
Drugi su se pozvali na moju diskusiju i zato se javljam i želim bliže da objasnim.
Zaštita manjinskih prava je sastavni deo međunarodne zaštite ljudskih prava. To treba da bude jasno svakome. Ova priča o lojalnim Albancima, rekao sam, da uopšte ne doprinosi rešavanju situacije. Samo postavljam pitanje, jer računam da će gospođa ministarka i Vlada razumeti to, danas je popisano 27.000 Albanaca na posebnom biračkom spisku. Verovatno će na narednim izborima učestvovati još nekoliko partija. One će animirati svoje članstvo da se upišu u poseban birački spisak. Pitam, šta će se desiti na dan izbora kada dođe do broja 5.500 koliko je popisano, da li će se ostalim biračima reći – bežite kući, nemate vi pravo da glasate.
Ima li smisla da zajednica koja ima 27 ili 30 hiljada birača na posebnom biračkom spisku ima nacionalni savet sa 15.000 članova. Hvala.
Hvala, gospodine predsedavajući.
Cilj podnošenja ovog amandmana jeste da se pitanje službene upotrebe manjinskog jezika, naročito pri izradi izbornih lista, bude obavezan, ne fakultativno, kako je postavljeno rešenjem koje se nudi.
Samo ću da citiram obrazloženje koje je ministarka dala prilikom podnošenja izveštaja o zakonu, koji kaže dosledno i sasvim jasno sprovede koncepciju nacionalnih saveta kao instrumenta kulturne autonomije nacionalnih manjina. Znači, to je cilj nacionalnog saveta.
Mislim da rešenje koje nudi zakon jeste u suprotnosti sa članom 11. stav 4. i članom 10. osnovnog zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, koji predviđa da službena upotreba jezika nacionalnih manjina podrazumeva naročito izdavanje javnih isprava i vođenje službenih evidencija i zbirke ličnih podataka na jezicima nacionalnih manjina i prihvatanje tih isprava na tim jezicima kao punovažnih, upotreba jezika na glasačkim listićima i biračkom materijalu, upotreba jezika u radu predstavničkih tela. Takođe, ovo pitanje je regulisano i članom 10. stav 1. Okvirne konvencije o zaštiti nacionalnih manjina, koja obavezuje ugovornice da obezbede pravo svakog pripadnika nacionalne manjine na nesmetano korišćenje svog manjinskog jezika.
Ja ću da citiram samo još jedan dokument koji još nije obavezujući za Srbiju, a radi se o članu 2. Ugovora o EU, koji kaže da se Unija zasniva na vrednostima poštovanja ljudskog dostojanstva, slobode, demokratije, jednakosti, vladavine prava i poštovanja ljudskih prava, uključujući i prava pripadnika nacionalnih manjina. Mislim da svi ovi citirani dokumenti apsolutno ne predviđaju faklutativnu primenu manjinskog jezika, već oni to postavljaju na obavezujući način, tako da se i amandman odnosi upravo na to.