Poštovani potpredsedniče, poštovani potpredsedniče Vlade, meni je veliko zadovoljstvo da se ove dve konvencije Međunarodne organizacije rada nalaze pred ovim parlamentom. Za to ima više razloga. Prvi i osnovni razlog je da ove konvencije govore o socijalnom dijalogu, govore o tome da u rešavanju značajanih i krupnih problema moraju učestvovati poslodavci, sindikati i Vlada.
Namerno govorim poslodavci, sindikati, a Vladu stavljam na treće mesto, iz prostog razloga što Vlada mora da stvori okvir da bi se poslodavci i sindikalci između sebe dogovarali.
Na samom početku želim da naglasim da će SDPS podržati obe ove konvencije, iz prostog razloga jer one znače i mogućnost da se poboljšava zapošljavanje. Naravno, neće konvencije poboljšati zapošljavanje, ali će stvoriti okvir da se lakše i brže dođe do radnog mesta.
Socijaldemokratska partija Srbije, kao partija koja traži socijalno odgovornu državu, i to upravo socijalno odgovornu državu u ovim kriznim vremenima, će podržavati sve ono što će značiti da se dođe brže i lakše do novog radnog mesta. To znači ne samo da imamo jasno gde su otvorena radna mesta, već da Vlada, poslodavci, a samim tim i socijalno odgovorni sindikalci podržavaju mogućnost da se stvara razvoj i da se otvaraju nova radna mesta.
Zato mi nismo imali dileme, a nemamo ni sada kao Socijaldemokratska partija da podržimo "Južni tok", iz prostog razloga što će to značiti nova radna mesta, novu mogućnost zapošljavanja. Isto tako, podržavaćemo sve one programe, pa čak i tamo gde država daje značajna sredstva za podsticaj zapošljavanja, jer to znači nova radna mesta. Ovoj Srbiji, ovakvoj kakva je u ovim kriznim vremenima, treba novo zapošljavanje. Treba zapošljavati mlade ljude, posebno one o kojima smo ovde govorili, koje je moj kolega Čikiriz malo pre spomenuo, mlade ljude koji izlaze sa fakulteta, koji su spremni da rade, a u ovoj našoj zemlji nema novih radnih mesta. Zbog toga mi podržavamo ove konvencije i staćemo iza njih.
Ove konvencije impliciraju i neka druga značajna pitanja. Koleginica Savić je o njima govorila. Mogu samo da kažem sledeće. Iz krize u kojoj se nalazi Srbija izaći ćemo ukoliko budemo razvijali socijalno ekonomski dijalog. To znači socijalni dijalog, gde će biti ravnopravni poslodavci, sindikati i država. Lično smatram da socijalni dijalog u Srbiji još nije razvijen u onoj meri u kojoj je neophodan i u kojoj bi bio potreban za ova krizna vremena. Nije socijalni dijalog samo da učestvujete u Socijalno ekonomskom savetu, socijalni dijalog je i mesto i socijalno ekonomski savet gde svi partneri preuzimaju svoj deo odgovornosti za razvoj ove zemlje. Prema tome, iz toga se ne mogu isključiti sindikati, ni poslodavci, jer lako je napadati, ali dajte da budemo konstruktivni i da nađemo najbolja rešenja koja će nam dati jedan korak napred.
Jedno od ovih pitanja koja su ovde pokrenuta u vezi socijalnog dijaloga jeste i šta znači reprezentativnosti Socijalno ekonomskog saveta? Tu materiju rešava jedan drugi zakon, a to je Zakon o radu. Znamo da se Zakon o radu priprema, radi se o jednom veoma bitnom zakonu koji je krucijalan zakon. Prema tome, taj zakon mora dobro da se pripremi i svi socijalni partneri moraju učestvovati. Mislim da se sve razlike koje postoje, a vidi se i sada da razlike postoje, radi se i o fleksibilnom zapošljavanju i o mnogo drugih stvari, moraju na Socijalno ekonomskom savetu usaglasiti i tek onda da dođu pred Narodnu skupštinu. Socijaldemokratska partija će tada sa zadovoljstvom dati podršku tim izmenama i dopunama zakona, a nadam se da će se i one političke partije koje imaju u svom prefiksu "socijaldemokratske" usaglasiti i da ćemo upravo ovde pokazati šta znači biti socijaldemokrata u stvarnosti, a ne samo u rečima kada se govori o svetu zaposlenih, kada se govori o penzionerima. Smatramo da treba biti vrlo konkretan i malim pomacima ići napred ka boljem vremenu, a ne davati velike reči, a na kraju od toga ne bude ništa.
Bilo je naglašeno da u reprezentativnosti sindikata ima problema. Zaista ih i ima, ali se postavlja pitanje šta znači reprezentativnost sindikata? Prvo, treba se definisati šta znači biti član sindikata. Ne možemo uzeti neke članove koji su formalni, neke koji rade na pijacama ili nisu zaposleni, neke poljoprivrednike i ne znam ni ja koga staviti da su članovi sindikata i samim tim doći sa velikim brojem pristalica i reći – evo, mi smo sada reprezentativni. Smatram da reprezentativnost i sindikata, što je bolna tačka, a isto tako i poslodavaca treba jasno definisati. Nama su potrebni i jaki sindikati, udruženi, a ne razdvojeni, ali i jaki poslodavci koji će biti udruženi, koji znaju šta hoće, da odgovorno sednu i da se u okviru Socijalno ekonomskog saveta o tome razgovara. Ovako mi na sindikalnoj sceni imamo po nekad i razjedinjenost, različite interese, a različiti interesi sindikata u mnogim oblastima ne donose dobro, čak naprotiv, znatno pogoršavaju poziciju svojih članova.
Socijaldemokratska partija Srbije će se zalagati da se zaista i taj problem reprezentativnosti i sindikata i poslodavaca razreši, ali u skladu sa zakonom, sa zakonskim propisima, sa konvencijama Međunarodne organizacije rada, koji su tu jasni i precizni, i da nakon toga imamo i Socijalno ekonomski savet koji može i treba da radi u punom kapacitetu. Jako bih voleo i želeo da čak i u ovim konvencijama imamo ovde kao poslanici stavove Socijalno ekonomskog saveta, da li se oni slažu, ne slažu, šta bi promenili ili šta bi dopunili. Tada bi mi u parlamentu mnogo lakše i mnogo jednostavnije mogli da dignemo ruke.
No, u potpunosti verujem da će se dosadašnjim načinom kako se to rešavalo razrešiti, ali naglašavam – često je kod nas u Srbiji lakše napadati nego graditi. Lakše je razgrađivati nego nešto novo doneti, a posebno to izraženo na sindikalnoj sceni. I sam sam dugo vremena bio funkcioner sindikata i sad sam vezan za sindikat jer dolazim iz samostalnog sindikata koji je reprezentativan i gde nema nikakve dileme. Isto tako samostalni sindikat preuzima svoj deo odgovornosti za društvena dešavanja. On će biti i ostaje konstruktivan i to je ono što želim ovde u našem parlamentu da naglasim.
Podržavajući ove dve konvencije Međunarodne organizacije rada, isto tako očekujem od strane Ministarstva za rad i resornog ministra da ovi zakoni koji se najavljuju, Zakon o štrajku koji se već usaglašava, bolje je nešto mnogo usaglašavati i mnogo se dogovarati, pa tek onda da dođe na ovaj parlamentu, to očekujem, bar kako je meni najavljeno, do polovine ove godine, kao i onaj krucijalni zakon koji sam naglasio, a to je Zakon o radu koji moramo dugo usaglašavati, a između partija koje imaju socijaldemokratsku orijentaciju, mi već o njemu između sebe razgovaramo. Mislim da ćemo i u ovom domenu, kao poslanici u Narodnoj skupštini, u okviru odgovarajućih odbora, doći do onih rešenja sa kojima možda nećemo biti svi zadovoljni, ali će biti jedan kvalitetan korak napred.
Ovo naglašavam i zbog jedne druge činjenice, jer često imamo situaciju da se kritikuju zakoni koje donosimo. Polazim od stanovišta da je teško odmah sve brzo i lako promeniti. Vrlo teško je i prihvatiti reformski zahvat odmah, ali sam pristalica stava – korak po korak ka boljem rešenju. Polazim od toga, a to mogu da kažem i u ime vladajuće koalicije, da su zakoni koje smo do sada donosili bili bar za korak bolji od onih koji su bili ranije. Tu vidim ulogu i zadatak našeg parlamenta i ulogu i zadatak same poslaničke grupe Socijaldemokratske partije.
Na kraju ću reći da je veoma dobro da shvatimo da kao što je u politici broj glasova vrlo važan, to nas reprezentuje u parlamentu, tako je i u dokazivanju reprezentativnosti, broj članova jasno preciziranih u poslodavcima, u sindikatima znači njihovu reprezentativnost. To je alfa i omega svega onoga što radimo.
Na kraju da kažem, biću veoma zadovoljan da ovakvih zakona bude što više, na ovaj način podstiče Ministarstvo za rad da što više radi. Potrebno je jer je neophodno u ovoj našoj državi, u ovoj našoj zemlji, zakone koji će štititi one koji su zaposleni, koji će im omogućiti da mogu da rade i da žive od svog rada, to očekujem.
Zato podstičem Ministarstvo za rad, još jednom, da što bolje i kvalitetnije radi i da je što više tih zakona ove vrste ovde u našoj raspravi jer će to značiti da se ova zemlja okreće svetu rada, od onoga od čega se živi, a da ove velike političke teme ostavimo za kasnije. Rešićemo i njih, ako rešimo pitanje življenja, preživljavanja i pitanja da se može raditi, zaraditi i živeti od svoje plate. Zahvaljujem.

Hvala, gospodine predsedniče.
Poštovani narodni poslanici, poštovani ministre, poslanička grupa SDPS je već napomenula da će dati punu podršku ovom zakonu, jer smatra da je ovo značajna korak napred u odnosu na stanje u poljoprivredi i ruralnom razvoju. Zašto je značajan korak napred? Zbog činjenice da je selo u veoma teškoj situaciji, da imamo sela koja su osiromašena, da ih napuštaju mladi ljudi, a da se stanje u poljoprivredi ne menja. Zašto se ne menja? Iz prostog razloga što smo imali podsticaje u poljoprivredi koji nisu išli u prave ruke. Dešavalo se da je selo u tranziciji mnogo toga izgubilo. Izgubilo je mogućnost da se dalje razvija. Mali poljoprivrednici, srednji poljoprivrednicu su u potpunosti nestali.
Bio sam nedavno upravo u ovom selu koje je kolega Čikiriz spomenuo, jedno bogato sremsko selo Martinci, koje se nalazi pored autoputa, pored železnice, koje se nalazi pored reke Save, gde imate da ljudi napuštaju selo koje ima sve predispozicije jednog grada. Ja ću vam reći kakvo je selo u Vojvodini. Dolazim iz Vojvodine, a i sam sam rođen na selu, a mi koji smo rođeni na selu, mi jako mnogo mi volimo da pričamo o selu, a napustimo selo i odemo da živimo i radimo u gradu. Zašto to kažem? Zato što sadašnje vojvođansko selo ovako izgleda. Vi imate tri bogata zemljoradnika koji imaju nekoliko stotina hektara zemlje ili čak hiljade hektara zemlje, svi ostali su siromašni i ono malo što je imalo dvadeset, trideset hektara, polako nestaje, jer cena poljoprivrednih proizvoda, zatim pariteti koji se nalaze, jednostavno takve ljude siromaše i mladi ljudi zato napuštaju selo.
Mi smo imali takve podsticaje da su najviše dobijali ti koji najviše i imaju. Neko je dobio za hektar zemlje 14 hiljada, pa ako ima hiljadu hektara, vidite, on ne ulaže to u poljoprivredu, već kupuje stanove u velikim gradovima, kupuje poslovne prostore, niko ga ne kontroliše.
Dalje, mi imamo poljoprivredno zemljište koje je vrhunac mešetarenja i manipulisanja. Državno poljoprivredno zemljište dobijaju ljudi koji su bili bliski lokalnim vlastima, lokalnim partijama, pa najčešće dobijaju oni koji se ne bave poljoprivredom. Upravo ti ljudi, tu zemlju dalje daju u arendu. U Vojvodini, da vam kažem odmah, za jedan hektar možete da dobijete 200 evra, što nije mala cena, plus podsticaj, a ti isti ljudi tu zemlju daju dalje u podzakup i lepu rentu koju imaju koriste. Znate kako ide podzakup? Ide tako da ovaj podsticaj od države sedam hiljada dobija onaj koji je dobio državno zemljište, a sedam hiljada se daje onome ko je radi. Postavljam pitanje – koga mi to stimulišemo?
U jednom selu gde sam ja rođen, a zove se Erdevik, s ponosom to kažem, tamo imate 50 mladih ljudi koji su osnovali porodice, ostali da žive na selu. Ti ljudi zbog toga što nemaju sredstava, nemaju političku moć i uticaj, ne mogu da dođu do te državne zemlje.
Mi podržavamo ovaj zakon, i isto tako, govorim ministru, da se slažemo sa činjenicom da je granica 100 hektara, granica koju treba stimulisati. Preko toga mi smatramo da ne treba stimulisati. Ja bih čak uveo i dalje neke mere, naravno dajem predlog, hajde da razgovaramo o zemljišnom maksimumu, ma koliko to izgledalo sada nešto prevaziđeno. Znate, kada smo uveli tranziciju u svim oblastima, mi smo i u selu uveli tranziciju i rekli - da, treba jedna krupna poljoprivredna imanja, treba poljoprivredna gazdinstva da budu velika itd.
Postavljam pitanje – zašto mi da stimulišemo nekog ko ima više od 100 hektara, a pri tom ne zapošljava ljude? Ljudi na selu nemaju gde da zarade i to je jedan od velikih razloga zašto se ljudi sa sela sele u gradove. Jednostavno, mehanizacija, hemija, više nema manuelnog rada i ljudi na kraju moraju negde da prežive, dolaze i postaju gradska sirotinja.
Zašto mi ne bismo uveli poreze koji bi bili takvi da neko ko ima više od 100 hektara, on se više ne stimuliše ni državnim parama, a isto tako mora da ima veće poreze?
Jedno od pitanja koje moram ovde da spomenem, to je Zakon o nasleđivanju. Dosta ljudi nasleđuje zemlju. Postavljam pitanje – zašto zemlju da nasleđuje neko ko se ne bavi zemljoradnjom? On se nalazi u situaciji da onda tu zemlju daje u arendu, dobro živi, a ljudi koji se bave poljoprivredom, koji žive od poljoprivrede ne mogu da zarade sredstva da bi mogli da žive.
Znam da je privatna svojina neprikosnovena i SDPS smatra da ta svojina treba da ostane neprikosnovena, ali hajde da stimulišemo, da onaj ko se ne bavi poljoprivredom, na tu nasleđenu zemlju mora da plati mnogo veći porez. Ako da u neki fond, odnosno da mogućnost da mladi čovek koji se zaista bavi poljoprivredom, koji živi od poljoprivrede, da radi tu zemlju, onda da tog čoveka oslobodimo poreza, a on će i ovako dobiti nadoknadu za onu zemlju koju je dao mladom čoveku koji će raditi, živeti i njegova porodica u budućnosti ostati na selu, živeti na selu i razvijati selo.
Vi imate situaciju u tim našim vojvođanskim selima, koja su infrastrukturno izvanredno uređena, koja imaju sve, da je za deset godina jedno selo od 3.500 stanovnika sada spalo na 2.500, a nalazi se na 80 kilometara od Beograda i 50 kilometara od Novog Sada, pored auto puta sa svim infrastrukturnim objektima koji postoje, novom školom koja će se zatvoriti, novim domom zdravlja koji ćemo morati proširivati, jer je mnogo starih ljudi koji traže lečenje i koji traže mogućnost da žive. Zbog toga smatram da na selu moramo da pokažemo dosta veliki oprez, oprez koji će se ogledati u činjenici da zaista stimulišemo one ljude koji se bave poljoprivredom, a da sprečimo sva moguća mešetarenja.
U ovom zakonu koji predlažete, vidim jedan korak napred, gde sređujete stanje u kojem je dosad bilo zloupotrebe. Mogu da vam pričam o zloupotrebama koliko god hoćete. Razgovarao sam sa dosta ljudi koji kažu da zasade neke dugoročne, a u suštini nema ništa i jednostavno uzmu sredstava, ulažu u neke svoje sopstvene biznise, tako da im država daje značajna sredstva, a poljoprivredu, na drugoj strani, ne razvijamo na onaj način na koji želimo.
Naravno, poljoprivreda je naša razvojna šansa i o tome i govorimo. U Vojvodini gde zaista imamo kvalitetnu zemlju i te kako moramo voditi računa kako da tu zemlju maksimalno iskoristimo. Ne treba bežati od te činjenice da zaista uprosečimo, da vidimo gde je taj maksimum koji može neko da obrađuje, da jedna porodica može normalno da živi, a sve preko toga oporezovati, dati mogućnost da drugi rade i žive na toj zemlji, jer to je naša zemlja i moramo je maksimalno iskoristiti. Taj podsticaj mladim ljudima zaista treba davati, jer su veoma zainteresovani da ostanu na svom imanju, da ga dalje razvijaju i šire.
Isto tako smatram da i ta mehanizacija, a naše selo je imalo, posebno u Vojvodini u ono zlatno vreme, zaista dobru mehanizaciju, širilo se i razvijalo. Sada toga vi nemate. Treba staviti podsticaje za mehanizaciju. Imamo i naš IMT, imamo i ostale fabrike koje mogu da daju i koje možemo da na neki način podstičemo, da bi mogli da rade i da žive na taj način.
Isto tako imamo i naša velika poljoprivredna imanja. Ne mogu a da ne kažem uvek, i ovde ću reći, to je PIK Bečej. Već sam se ministru Kneževiću obraćao oko njega, a i prethodnim ministrima i svim budućim ministrima ću se obraćati, jer smatram da je to najveći resurs koji imamo u našoj Vojvodini i u Srbiji. To znači najveći resurs, to su generacije stvarale i, pored Dunava i Fruške Gore, smatram da je na trećem mestu PIK Bečej. Kako je moguće jedan takav kombinat dovesti do ovakvog stanja? Neću o tome lamentirati, ali hoću da kažem da moramo uraditi sve za te velike kombinate koji i te kako zapošljavaju ljude.
Kada govorimo o poljoprivredi, teško i retko kažemo – da, to je šansa i za zapošljavanje. Zašto ne bismo nekom ko ima sto hektara rekli – ako hoćeš da radih 200 hektara državne zemlje, onda imaš obavezu da zaposliš 5-6 ljudi, da ljudi mogu da imaju egzistenciju. Ako radiš hiljadu hektara, da, obavezan si da zaposliš 50 ljudi, sto ljudi. Ovako, imamo malo zaposlenih, a u selu se to vrlo brzo obradi – mehanizacija, kombajni, više nema potrebe za radnom snagom i šta ćemo s tim ljudima? Zato ljudi i napuštaju sela.
Možete donositi bilo kakve podsticaje u ruralnom razvoju, ali ako se ne vratimo na malog čoveka, na onog koji živi na selu, ako mu ne date šansu, on će morati da napusti svoje selo, da ide u velike gradove gde će biti na rubu egzistencije. Upravo u tom smislu smo dali neke amandmane i nadam se da će oni biti usvojeni, a u danu za glasanje ćemo podržati ovaj zakon. hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine predsedniče, poštovani predsedniče Vlade, poštovani ministri, kosovski problem, ovakav kakv je, nije nastao danas, već on decenijama opterećuje pre svega Srbiju, a ranije i šire zajednice, tj. bivšu Jugoslaviju. Problemi koji su tada nastajali nisu adekvatno rešavani, gomilali su se, a kulminacija je nastala 1999. godine, kada je nakon NATO intervencije došlo do nasilnog oduzimanja Kosova i Metohije od Srbije.
Inače, istorija pogrešnih i neadekvatnih politika prema Kosovu i Metohiji je veoma bogata i pri tome ne mislim da je za sve uvek bila odgovorna srpska strana.
Mnogi interesi Albanaca, svetskih sila, naših suseda i ko zna koga još su se preplitali preko Kosova i Metohije, ali najteže posledice snose Srbi i drugi nealbanci koji žive u jednom provizorijumu koji se naziva državom Kosovo sa minimumom ljudskih prava, sloboda, prava na kretanje, obrazovanje, zdravstvenu zaštitu itd.
Poštovani narodni poslanici, SDPS smatra da treba da se borimo i tražimo rešenje uvažavajući dva principa – princip realnosti i princip pravednosti. Princip realnosti, jer ne možemo ući u Prištinu, a isto tako oni ne mogu ući na sever Kosova. To je kolega Pastor već i citirao. Isto tako, ne može da se desi da Srbija stalno mora da popušta, da daje neka prava, a da druga strana samo dobija. Mora se izbalansirati pristup, što znači da nikom sve, a svakome po nešto. Kompromis može da se napravi poštujući ova dva principa.
Takođe, polazimo od stanovišta da Republika Srbija nije priznala, niti će ikad priznati jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. Takav stav Srbije poštuju države koje nisu priznale Kosovo, ali i one države koje su priznale nezavisnost Kosova. To je naše pravo, ali to ne znači da ne treba da razgovaramo sa predstavnicima privremenih institucija samouprave u Prištini i oko tehničkih i političkih pitanja.
Rešavanjem tehničkih pitanja bi trebalo da se obezbede što bolji uslovi za život Srba i drugih nealbanaca, kako onih na severu Kosova i Metohije, tako i onih južno od Ibra, koji žive u enklavama. Pitanje je i kako zaštititi kulturnu baštinu koja nije samo naša već i svetska? Pri tome obična tehnička pitanja, kako putovati, kojim tablicama, kako se lečiti, školovati, zaštititi imovinu itd, za običnog čoveka su od životne važnosti. On nema vremena da čeka da se promene istorijske okolnosti. Ako se promene, on živi danas i traži brza ali održiva i prihvatljiva rešenja. Zato SDPS će u potpunosti podržati ovu rezoluciju i glasaće za nju, a takođe smatramo da premijer Ivica Dačić treba da nastavi razgovore u Briselu.
U tim razgovorima, iako je manevarski prostor, za našu stranu skučen, uzimajući u obzir sadašnje političke i ekonomske okolnosti, ali na tako uskom prostoru treba razgovarati i tražiti poboljšanje. Treba imati u vidu da je postizanje održivog rešenja dugotrajan proces i biti spreman na kompromise radi prevazilaženja trenutnog stanja, ali imajući u vidu državni i nacionalni interes.
Prema našem mišljenju, proaktivan pristup koji sada imamo za nas znači veliku prednost i to treba iskoristiti. Održivo i trajno rešenje kosovskog problema znači da ćemo konačno na zapadnom Balkanu imati zonu mira i stabilnosti. Naravno, u svim etapama pregovora treba konsultovati predsednike Srba sa Kosova i Metohije. Njihovo mišljenje i stavovi su veoma važni, jer će oni direktno učestvovati u sprovođenju dogovorenih politika u institucijama na Kosovu i Metohiji.
Poštovani narodni poslanici, rešavanje kosovskog problema je usko vezano za evropske integracije Srbije. Za SDPS su to dva paralelna procesa, međusobno povezana. Napredak u jednom procesu mora da rezultira napredak u drugom procesu. Za SDPS evropska budućnost Srbije je neupitna, bez obzira na sve teškoće koje se javljaju na tom putu. Za nas je to "modus vivendi", ali pri tome insistiramo na poštovanju onoga što nazivamo evropskim vrednostima. Mnoga pitanja, posebno u tehničkom delu razgovora su nastojanja da svojim sunarodnicima na Kosovu i Metohiji obezbedimo uslove za život, koji spada u osnovni korpus ljudskih prava u skladu sa evropskim vrednostima.
Poštovani narodni poslanici moramo objektivno sagledati realnost, snagu Srbije i shvatiti da kao mala zemlja ne određujemo svetske tokove, a da smo kao rezultat pogrešnih politika uvek imali skupo plaćene cene. Zato se okrenimo realnom sagledavanju stvari, svojim vrednostima, prednostima i mogućnostima i uređujmo Srbiju za sebe da bude poželjna i drugima. Moramo puno da radimo na uvođenju evropskih vrednosti, zakona, poštovanje prava, bez obzira na rok u koji ćemo ući u Evropsku uniju, iako bismo želeli da se to dogodi što pre. Okrenimo se što pre i životnim pitanjima koja će građanima Srbije omogućiti da u njoj bude bolje i da se kvalitetnije živi.
Na kraju, želeo bih da čestitam predsedniku Vlade, gospodinu Ivici Dačiću na dosadašnjem vođenju pregovora, kao i da mu poželim uspeha u narednim rundama. Pri tome smatramo da je rezolucija, ali i dokumenti koji prate samo okvir, kako za tehničke, tako i za političke razgovore, a svako rešenje do kojeg se dođe, moralo bi da se nađe u parlamentu pred poslanicima.
Ponovo naglašavam, da poslanička grupa SDPS će glasati za ovu rezoluciju, sa nadom da će ona biti dobra polazna osnova za postizanje konkretnih rezultata. Isto tako smatram da kosovski "Gordijev čvor" mora razrešiti ova generacija. Srbija nema vremena za čekanje. Hvala.

Već nekoliko puta sam intervenisao kada se spomene koliko je ko bio u vlasti. Hoću da znate da je u ovaj parlament SDPS je ušla tek sada. Mi postojimo dve godine. Naš lider je Rasim Ljajić.
Želeo bih mojim prijateljima iz DS, sa kojima sam zajedno bio u kampanji, sa kojima sam delio iste vrednosti, za kampanju smo vam bili dobri. Vi ste se kačili na rezultate Rasima Ljajića, a sada vam smeta. Izvinite, mi ovde postojimo da radimo za građane Srbije, za one građane koji su ojađeni, koji su zbog ove vlasti koja je bila došli do vrlo teških situacija. Zbog toga delujemo i radimo u parlamentu. Bićemo kritičari koliko i opozicije, toliko i pozicije, a mi i jesmo pozicija onoliko koliki je deo naše odgovornosti u ovoj vlasti.
Kao što znate, Rasim Ljajić je bio najbolje ocenjen ministar. Vi ste ga prihvatili u kampanji, zajedno smo radili. Sada postavljam pitanje – što vam sada odjednom smetam, a svi rezultati koje je postigao, tada vam to nije smetalo? Samo vas molim da pustite da radimo svoj deo posla, a mi smo za to spremni i uvek ćemo biti konstruktivni u svim poslovima, bilo ko predlagao, pozicija čiji smo deo i vi kao opozicija, kada budete predlagali nešto što je vrlo bitno, vrlo važno za ovaj narod. U tome vas gledamo i u tome ćemo vas ceniti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana potpredsednice, pred nama je jedan od vrlo važnih zakona, a to je Zakon o javnim nabavkama. Dugo smo ga očekivali. Želeli smo da bude mnogo ranije, a došao je sada.
Zašto je on važan? Govorim o jednoj opštoj pojavi. Mislim da smo tu svi saglasni. Korupcija je nešto što izjeda našu zemlju, državu Srbiju i naša je obaveza i zadatak da se borimo protiv korupcije. Kako ćemo se boriti? Borićemo se izmenama zakona. Korupcija hara po različitim oblastima.
Ne bih govorio da su svi u svim oblastima, kao što je neko rekao, koruptivni, ali postoje putevi gde korupcija nađe način da dođe do nekih pojedinaca i da upravo na taj način naša država gubi značajna sredstva.
Neko je rekao da je korupcija poprimila endemske razmere, što je istina. Kako se boriti? Izmenama zakona, ali ne samo izmenama zakona, već i isto tako jačanjem institucija sistema, jačanjem sudova, efikasnost u suđenju, dakle, nešto što stalno naglašavamo, da imamo dobre istražne organe, dobra tužilaštva, da imamo sudove koji će biti efikasni i brzi, koji će zakone koje donosimo biti u situaciji da ih mogu primenjivati onako kako mi to očekujemo.
Jedan od tih važnih i bitnih zakona je upravo Zakon o javnim nabavkama. Da ne bi bilo dileme, u okviru vladajuće koalicije postoji jedinstvo u donošenju ovog zakona. Da li smo zadovoljni sa svim ovim rešenjima koja postoje? Mogu vam odmah reći da nismo, ali smatramo da je ovaj zakon značajan korak napred. Mi ćemo uticati da se taj zakon promeni. Dali smo nekoliko amandmana i nadam se da ćemo u dogovoru sa ostalim poslaničkim grupama se izboriti da taj zakon bude bolji i kvalitetniji, jer taj zakon i njegova primena su jedna od značajnih stvari za državu Srbiju.
Ako je bilo govora da se tu radi o 800 do milijardu evra, gde nestaju sredstva iz javnih nabavki, onda zaista svi moramo smoći snage da upravo se taj zakon dosledno primenjuje, ali kroz jake institucije sistema koje moraju postojati. Znate, neću da verujem ili da ne verujem. Hoću da institucije sistema rade svoj posao. Verovati ili ne verovati, to je stvar ličnog opredeljenja. Hoću da država stoji iza svega toga, jer je država ta koja će zaista kroz svoje institucije moći da stvari postavi napred.
Ono o čemu je bilo govora, a u ime predlagača gospodin Arsić izneo, sve loše strane prethodnog zakona i šta je to što se nudi u novom Predlogu zakona o javnim nabavkama, jednu od najvažnijih stvari koju bih želeo da podstaknem jesu upravo primena evropskih direktiva.
Da li je to dovoljno? Naravno da nije. Srbija nije u EU. Kod nas ide nekim drugim putevima, drugim drumovima u odnosu na ostale zemlje, ali isto tako moramo što pre početi praviti auto-puteve, što znači koristiti evropske zakone, one zakone koji će biti takvi da će onemogućiti sve ono što je bilo skriveno i što je davalo mogućnost da se sredstva odlivaju u privatne džepove. Nisu ta sredstva samo išla u privatne džepove, ta sredstva su išla na mnogo strana. To moramo vrlo otvoreno i javno ovde reći.
Ko je dobijao poslove na tenderima? Dobijali su partijski miljenici, i to najčešće pred izbore, kada je trebalo graditi neka nova Potemkinova sela, kada je trebalo prikazati javnosti da se u Srbiji nešto gradi, čini, da je to nešto dobro, da Srbija ide velikim koracima napred. A kad skrenete sa tih auto-puteva, vi brzo upadnete u blato. Upravo zbog toga mi želimo da se borimo da svuda, u svakoj oblasti, onoliko koliko je moguće, napravimo neki korak napred.
Zato smatramo da je ovaj zakon jedan korak napred i zato će ga SDPS podržati. Ponovo naglašavam, SDPS će dati i amandmane, jer smatramo da se ovaj zakon, ovakav kakav je, može i dalje popraviti.
Neću dalje pričati o tome, jer je već rečeno u dosadašnjoj raspravi. Znate da ćemo glasati u Danu za glasanje i, ponovo naglašavam, postoji jedinstvo u vladajućoj koaliciji. Nemojte misliti da postoji neka pukotina gde bi neko mogao da nađe neke razlike. Da li se baš uvek slažemo, to ne bih govorio, ali kod bitnih stvari, a jedna od bitnijih stvari zbog čega i jesmo ušli u vladajuću koaliciju, jeste borba protiv korupcije, jačanje institucija sistema i ugrađivanje evropskih zakona, a to je osnovni motiv zašto se nalazimo u vladajućoj koaliciji, da bi sutra u Srbiji bilo mnogo bolje i da bismo preuzeli deo svoje odgovornosti. Hvala.

Poštovana gospođo podpredsednice, poštovani narodni poslanici, kao što je poznato, postoje zdravstvene ustanove koje organizuju boravak, lečenje i rehabilitaciju korisnika na osnovu uputa nadležne lekarske komisije, komisije Republičkog fonda PIO i mogu pružati usluge smeštaja, pripreme hrane, pića, trećim licima.
Naravno, te ustanove moraju zadovoljavati određene standarde.
Postavljam pitanje ministarstvu nadležnom za turizam, da li zdravstvene ustanove moraju da urade kategorizaciju smeštajnih jedinica, istaknu cenovnike svojih usluga u njima i da li mogu da uzimaju u zakup smeštajne jedinice van svog poslovnog prostora i da ih daju u podzakup trećim lica?

Poštovani gospodine predsedniče, poštovani ministre, zakon o podsticaju građevinarstva je jedan vrlo bitan i važan zakon, pre svega, zbog 100.000 ljudi koji rade u toj oblasti, koji žive od plata koje zarađuju u građevinarstvu i žive u vrlo teškim uslovima.

Ponekada se i sam iznenadim, sada sam prošao most na Beški, vidim da danas rade po ovoj hladnoći i po ovoj zimi koja se dešava. Istina, nekada nisu radili u leto, ne znam zašto, verovatno zato što im nije bilo plaćeno, ali danas rade i to je dobro. U ovoj oblasti, zaista radi mnogo ljudi, ali ja hoću nešto drugo da kažem.

Voleo bih da vlade pamtimo po tome šta je koja završila, a ne ko je bio premijer te vlade.

Jako bih voleo da pamtim prethodnu Vladu, da je završila Koridor 10, a prethodna Vlada Koridor 10 nije završila. Istina, započet je i Koridor 11, on se sada kao gradi, verovatno će biti završen tamo ko zna kada, samo se nadam da neće biti ista dužina kao što je bila za Koridor 10.

Isto tako, taman smo započeli Koridor 11, počinjemo gradnju autoputa od Novog Sada do Rume i tunel kroz Frušku Goru.

Budite uvereni da bih daleko više voleo i želeo da imamo završen jedan deo posla, da otvaramo drugi, a ovako, čini mi se da najviše gradimo upravo pred vreme izbora. Inače, Srbija je podeljena na dva dela, na tzv. realnu i virtuelnu Srbiju.

Virtuelna Srbija, to je ova prva koju sam vam rekao, gde se sve gradi, gde sve građevinske mašine rade veoma mnogo, a onda druga realna Srbija, gde u decembru mesecu obično iznenadi sneg i nemate čiste autoputeve, gde u proleće iznenade poplave i uvek se negde krećemo od samog početka i jednostavno, postavljam pitanje, kada ćemo nešto dovršiti i ostaviti dovršeno.

Socijaldemokratska partija Srbije će podržati ove izmene i dopune Zakona, ne sa velim zadovoljstvom, ali i zbog onih 100.000 ljudi koji rade, zbog onih poslova koji nisu završeni i koje očekujemo da će biti završeni u ovom periodu.

Zbog toga ćemo dati podršku ovom zakonu i svim drugim zakonima koji idu.

Međutim, svesni smo činjenice da zakoni sami od sebe neće rešiti probleme, ali ako nema zakona, imaćemo mnogo zastoja u dosta poslova. Jedna od ovakvih stvari jeste i ovaj iznuđeni potez koji podržavamo da se produži ovaj zakon za naredne dve godine, ali da istovremeno krenemo sa onim što je ovde najavljeno i što je kolega Obradović rekao, što ste i vi ministre rekli, da vidimo kako urediti ovu oblast građevinarstva, da se više ne spotičemo oko silnih problema koje imamo da bi započeli gradnju, da bismo dobili dozvole, da bismo regulisali stanje u ovoj oblasti. To je posebno važno, jer mi imamo izuzetno jaku i važnu industriju građevinskog materijala.

Ta industrija građevinskog materijala koja sve više posustaje u svom radu, a zapošljava vrlo veliki broj ljudi. Meni su se pre mesec dana obratili ljudi iz "Ciglane" iz Sremskih Karlovaca, koji su rekli da postoji velika opasnost da ostanu bez posla, jer građevinski materijali ne idu kako su išli, a tu radi 450 ljudi koji treba da ostanu, da imaju svoja radna mesta i da ta radna mesta budu ona radna mesta za koje će oni sačuvati da bi mogli da rade.

U tom pogledu, mi smatramo, i stajaćemo uvek na svim onim zahtevima koji će biti i reformski, jer ne vidim zašto mi u mnoštvo zakona u ovoj Skupštini, jednostavno stanje koje je bilo prolongiramo i sve govorimo, to je zbog iznuđenog poteza, moramo produžiti ovaj zakon, onaj zakon i to je ono što želim da kažem.

Očekujem i od vas gospodine ministre, da u svom domenu predložite u roku od šest meseci ove zakone o kojima smo govorili i da ih date na javnu raspravu, nek stručna i naučna javnost kaže šta misli o tim zakonima, a onda da znamo kako ići dalje. Naravno, tu sigurno govorim da ćete uključiti i sindikate koji su na strani onoga što govorimo, a to je da čuvamo radna mesta.

Mi smo inače skloni da donosimo zakone koje često nazivamo reformskim zakonima i koji po pravilu uvek ukidaju radna mesta. Srbija se i ovako nalazi na istorijskom minimumu broja zaposlenih, pa ako budemo i dalje donosili one zakone koji će ukidati radna mesta, i ono malo ljudi, milion i 800 koji rade u Srbiji, pa postavljam pitanje gde ćemo stići?

Mi trenutno imamo vrlo veliku raspravu o tome, šta ćemo sa privrednim komorama, odmah se kaže, idemo ih ukinuti, iz prostog razloga, jer to je nasleđeno iz komunizma, pa postavljam pitanje, gde će ti ljudi koji su tu radili, naći svoja nova radna mesta i gde će ići imovina tih privrednih komora.

Inače smo skloni da u mnoštvu oblasti gledamo način kako da smanjimo broj zaposlenih, a ja ne vidim razvojne programe kako otvoriti nova radna mesta. Gde ih možemo otvoriti? Upravo u građevinarstvu, ako ne znamo graditi satelite, znamo zgrade, autoputeve, znamo graditi mostove.

Naravno, dugo godina mi smo imali po raznoraznim tenderima, konkursima, projekte gde su dobijali stranci, a naši ljudi su bili podizvođači.

I sami ste rekli, 70% ljudi radi upravo kao podizvođači kod građevinskih firmi. Postavljam pitanje gde su ti naši vrhunski stručnjaci koje smo imali u gradnji mostova, u gradnji tornjeva, zgrada?

Nažalost, lošom politikom, građevinska industrija je došla do vrlo teške situacije, tako da ti ljudi koji rade u vrlo teškim uslovima, moraju da prihvataju minimalne plate da rade u teškim uslovima, da i sagradili ono što imamo. Očekujem od vas, a to vidim i kao šansu razvoja Srbije, da stvorite zakonske mogućnosti, da se građevinska industrija razvija, da možemo imati mnogo više radnih mesta nego do sada i upravo tu će SDPS davati punu podršku, ne samo u izradi zakona, već i u odvajanju sredstava koja će se usmeravati u tu oblast.

Ako ne budemo odvajali sredstva za razvoj građevinarstva, za razvoj poljoprivrede, prerađivačke industrije, postavljam pitanje, gde ćemo onda ulagati? Konačno, dajte da završimo te naše puteve, a vas kao ministra molim da sve svoje kapacitete angažujete, da imamo mogućnosti da konačno završimo Koridor 10, Koridor 11, a ja kao neko ko živi u Sremu, biću presrećan, bar da se počne kopati tunel na Fruškoj Gori, jer će to biti velika šansa za razvoj Srema i povezivanje Novog Sada, zajedno sa Šapcem i Loznicom, gde će biti jedna nova Srbija, a to je ono što nama treba.

Zbog toga moramo razrešiti sve ove probleme i molim Vladu i vas kao resornog ministra da više ne usvajamo iznuđene zakone, već da konačno donosite ovde u ovaj parlament zakone koji imaju razvojnu šansu, koji će biti reformski, i to je i zahtev koji smo imali kada smo ulazili u koaliciju sa ovom vladom. Hvala.

Naravno, pogrešili ste moje ime, pa sam zato ućutao.

Hvala.
Poštovana predsedavajuća, poštovani predsedniče Skupštine AP Vojvodine, osećajte se ugodno u ovom domu. Cenim i poštujem funkciju koju vršite u Vojvodini, a osobno, isto tako cenim i vaš rad koji imate u Vojvodini.
Pozdravljam i kolege studente, sa željom da oni naprave bolju Skupštinu i bolju državu nego što je mi pravimo. Nadam se, budućnost je uvek u mladima i da ovo neće biti samo parola, već da će oni svojim radom, svojim znanjem napraviti jednu evropsku Srbiju, jednu dobru Srbiju u kojoj će biti ugodno živeti.
Mogu da se složim sa onim što je rekao narodni poslanik Marković, a to je da je Rubikon pređen. Meni je drago što je pređen Rubikon i što je gospodin Pastor spomenuo tu metaforu, jer mi ovde razgovaramo o Vojvodini, što je veoma dobro. Mi ne pregovaramo, već razgovaramo. Da se poslužim još jednom sentencom, "kocka je bačena". To znači da ćemo ipak ovde rastavljati i naći rešenje koje treba da više ne govorimo o tim famoznim 7% budžeta Vojvodine.
Uvek sam sebi postavljao pitanje – šta znači to 7%? Zašto nije 14%, zašto nije 4%? Ko je odredio tih 7%? To mi nikad nije bilo jasno. Pokušavam dugo da objasnim, ali izgleda to neću uspeti da uradim.
Ovde govorimo o jednoj vrlo važnoj temi koja će sigurno ponovo doći ovde u Skupštinu, a to je da vidimo kako Vojvodina kao AP da ima sredstva ona koja se u njoj stvore, da njoj pripadaju, da bi u njoj svi bolje živeli. Došao sam gde je prvi deo autoputa bio dosta zaleđen i sa dosta snega, a drugi deo prema Beogradu to nije imao. Ne optužujem Beograd, ne optužujem ni Novi Sad, ali je stanje takvo kakvo jeste, svi mi koji smo došli autoputem.
Ovde govorimo o jednom vrlo ozbiljnom zakonu i svi znamo da neće proći. Rekao sam to i u prvom izlaganju, u načelu, neće proći zato što u ovom trenutku ne postoji politička volja da se nađe rešenje za taj problem. Isto tako, za razliku od nekih koji vrlo tvrdo brane Ustav iz 2006. godine, ne mogu da se složim da je Ustav iz 2006. godine takav da on ne može da bude podvrgnut menjanju, odnosno nekakvoj temeljnoj rekonstrukciji. On sigurno nije izdržao probu vremena, što se vrlo brzo vidi i on stalno generiše nove krize, pa ako hoćemo da nađemo rešenje, onda je zaista prilika da to rešenje tražimo i da ne stojimo čvrsto iza jednog Ustava koji, da budemo vrlo jasni i otvoreni, 2006. godine u Vojvodini nije dobio punu podršku, znači, nije bilo više od 50% glasova stanovnika koji žive u Vojvodini. To je istina od koje ne možemo da pobegnemo.
Isto tako, moram da kažem da stalno postavljamo pitanje prava koja se ostvaruju i šta to Vojvodina traži. Vojvodina je jedan prostor Srbije i hoću da on bude uređen prostor Srbije. Skupština AP Vojvodine je kao legalna Skupština, koja zaista mora da odgovara i građanima Vojvodine, ali i Skupštini Srbije, za sve ono što donosi. Mislim da tu imamo prostora da tražimo rešenje za ovaj problem. Insistiram i tražim da 2013. godina bude godina kad ćemo rešiti pitanje budžeta Vojvodine, da ne dočekamo budžet za 2014. godinu, gde ćemo se opet dogovarati šta je to 7% i od čega je 7%.
Malo da se našalim, podržavam što je kolega iz Šumadije govorio. Znao sam da mi iz Vojvodine i Šumadije uvek imamo dosta zajedničkih pogleda i interesa i samim tim da dogovorimo da zaista Srbija treba da ima jednu decentralizaciju. Ono što ima Vojvodina, želim da imaju i drugi delovi, ne zato da bi Srbiju razgrađivali, već da bi Srbiju decentralizovali, napravili boljom i ugodnijom za život svih nas.
U tom smislu, reći ću sledeće – SDPS neće podržati ovaj amandman, sve dotle dok ne budemo seli i razgovarali otvoreno o svim problemima, zajedno sa Skupštinom Vojvodine.
Naglašavam, razgovarao sam sa dosta poslanika iz Vojvodine, poslanici iz Vojvodine, u Skupštini Srbije su spremni da daju svoj doprinos.
Molim vas, pozovite nas da razgovaramo vrlo otvoreno, kao što razgovaramo i u ovom domu, da tako razgovaramo i u Skupštini AP Vojvodine. Doći ćemo i mislim da ćemo naći odgovarajuća rešenja. Hvala.

Molio bih, pošto sam rođen u Sremu, moji preci su iz Srema i živim u Sremu, jako mi je drago što sam Sremac, ali ipak ne bih istakao kao posebne opštine ili jednu opštinu, samo sam govorio o generalnom stavu.
Isto tako, kao legalista smatram da Ustav takav kakav jeste, mora da se poštuje. Samo naglašavam da on nije izdržao probu vremena i da moramo otvoriti to pitanje, i ništa više ni manje od toga. Ali, ovakav kakav je, smatram da se treba poštovati. Samo toliko. Hvala.

Molim moje kolege narodne poslanike iz vladajuće partije, pozicije i vladajuće partije opozicije da malo nas iz malih poslaničkih grupa poštede svojih prepucavanja.

Član 107. zaista, mi se ne uključujemo u vaše rasprave i zato vas molimo da nas ostavite po strani, jer mi zaista ne želimo da slušamo ove rasprave, mi želimo da slušamo o zakonima koji su na dnevnom redu i ja bih molio vas, gospođo predsedavajuća da se vratimo zakonima i da ovu tačku završimo, da sutra možemo raditi po drugim tačkama dnevnog reda, a ostavite ko je koliko bio na vlasti.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedniče Skupštine Republike Srbije, poštovani predsedniče Skupštine AP Vojvodine, isto se slažem sa ocenama da je dobro da imamo ovaj predlog zakona u današnjoj raspravi. To je znak dobre volje i znak razvoja demokratskih odnosa, ali ja bih ipak želeo da u ovoj raspravi i dođemo do nekih konkretnih rešenja. To znači da ovaj zakon ne stavljamo prof forme, već da o njemu raspravljamo, odnosno da ova Narodna skupština da neka rešenja koja će se možda u nekom kasnijem vremenu realizovati.
Postaje prosto degutantno da pred svako donošenje budžeta Republike Srbije počinju priče u Vojvodini – nemamo dovoljno para, Beograd nam uzima pare, to su naše pare. Imam utisak da ovih šest godina političke elite u Vojvodini, a bogami i ovde u Republici Srbiji, egzistiraju upravo na tom sukobu, opravdavajući često svoj nerad i za ono što nije urađeno u prethodnom periodu.
Uvek sam se pitao zašto u Ustavu stoji 7%. Zašto ne stoji 17% ili zašto ne stoji 4%?
U Ustavu član 144. kaže da treba dati najmanje 7%. Pre svega, Vojvodini se ne daje, Vojvodina je ta sredstva zaradila. Bruto-društveni proizvod Vojvodine je veći, nego što je ostalog dela Srbije. Prema tome, ne vidim razloga zašto kažemo da se Vojvodini nešto daje, nešto što je Vojvodini stvoreno, zarađeno i što treba omogućiti da Vojvodina, takva kakva jeste, može funkcionisati.
Slažem se sa ocenom da je uzrok ove krize, koja se stvara, Ustav iz 2006. godine, koji je donet kao plod političkih kompromisa tadašnjih političkih elita, koji je stvorio jednu permanentnu krizu, koja se upravo u ovo vreme, donošenja budžeta, stalno ponavlja i stalno se isto oružje poteže i na kraju se čak zna i rezultat.
Postavljam opravdano pitanje zašto je to tako, zašto se to ne promeni, zašto mi ne sednemo i ne razgovaramo, da vidimo kako rešiti ovaj problem? Matematički je vrlo jednostavno – 7% je 7%. Naravno, treba da se zna odakle se uzima. Ustav je rekao – iz budžeta. Ostali zakoni jasno preciziraju šta znači budžet. Molim vas, zašto onda ne poštujemo Ustav i zakone koji su trenutno važeći? Ako njih poštujemo, bićemo u situaciji da više ovu krizu nećemo stvarati.
Izgleda da nekom stalno odgovara da se postavlja pitanje šta ti Vojvođani traže, često i u ovim raspravama koje imamo ovde. Moram priznati da sam se osećao kao Slovenci krajem osamdesetih godina. Mi želimo rešenje. Tražimo pravo rešenje, u skladu sa Ustavom, u skladu sa zakonima, koji važe. Mislim da će se politička kriza na taj način razrešiti. Međutim, dešava se nešto drugo. Nekom izgleda odgovara da stvaramo neku novu političku krizu, a da ne nađemo rešenje.
Socijaldemokratska partija Srbije insistira i traži da se u okviru ustavnih rešenja, u okviru zakona iznađe rešenje. To mislim da nije teško. Vojvodina ima poverene nadležnosti. Za te poverene nadležnosti trebaju sredstva. Sredstva se ne daju pojedincima da troše kako hoće, sredstva se daju da se određene državne ingerencije provode na području Vojvodine. Zašto država Srbija ne vrši nadzor nad trošenjem tih sredstava? Ta sredstva ne mogu biti vlasništvo ni određene političke elite, ni pojedinaca, niti bilo koje grupe. Ta sredstva moraju biti u Vojvodini na način da se državne ingerencije, države Srbije, provode dosledno i da se vrši kontrola. Kontrola trošenja tih sredstava, ne samo ovih sredstava, već svih onih sredstava koja idu na kapitalne investicije, koja se ulažu u razvoj Vojvodine, jer Vojvodina kao deo Srbije mora da ima i svoje nadležnosti i ova autonomija, koja postoji takva kakva jeste, da se u potpunosti provodi u delo.
U Vojvodini se dešavaju čudne stvari. Imate pojedinaca i grupe koje traže ukidanje autonomije. Svesno se to čini. Lepe se plakati i stalno se nešto govori da Vojvodina želi da se odvaja. Odmah da vam kažem, Vojvodina, ovakva kakva jeste, je deo Srbije, biće deo Srbije, a najmanje pojedinci i ljudi koji žive u njoj misle tako, drugačije nego što se misli.
Mi smo protiv političkih trgovina. Kad kažem protiv političkih trgovina, ne želim da se ponovo 2013. godine dogodi da jake ličnosti iz Vojvodine dođu kod jakih ličnosti u Republiici Srbiji i da se dogovore da vide šta će dati Vojvodini da se nešto završi, da li će to biti Fruška Gora, da li će to biti autoput od Rume do Loznice itd.
Insistiramo da se poštuju institucije sistema – Ustav i zakoni, da je tu okvir za koji se može naći rešenje ovog problema koji se javio u ovom trenutku u kojem se nalazimo.
Ovo naglašavam i zbog toga jer se bojim, a svestan sam činjenice da u ovom trenutku i sa ovim budžetom nećemo naći rešenje problema. To je sasvim jasno danas. Isto tako podržavam da se odmah formira radna grupa, i to od strane Vlade Republike Srbije, da Vlada Republike Srbije, uz puno konsultovanje poslanika iz Vojvodine, koji su spremni da daju svoj puni kapacitet da se nađe rešenje koje će konačno rešiti ovaj problem, da se stalno ne vraćamo na njega. U tu radnu grupu uključiti i sve kapacitete AP Vojvodine i tada ćemo sve probleme koje imamo oko budžeta, oko sredstava konačno skinuti sa dnevnog reda. Ovako ćemo stalno dolaziti u situaciju da se voluntaristički određuje šta je 7%, koliko je to 7% i kako ih razrešiti.
Pošto dolazim iz Vojvodine, živim u Vojvodini, smatram da se rešenje može naći. Potrebna je dobra politička volja. Potrebna je volja da se traže rešenja, da se nađe ono što je za sve zadovoljavajuće. Mislim da je to ono što nedostaje.
Neko može da kaže – da, Srbija se nalazi u teškoj krizi, treba nam više centralizma. Ne, izlazak iz krize biće tako što više vršimo decentralizaciju, što deo odgovornosti prenosimo ne samo na AP, već i na lokalne zajednice. Kriza jeste duboka, ali njeno rešenje se može naći. Može se naći ukoliko ima dobre volje i dobrih rešenja. U tom smislu SDPS insistira na dogovoru. Insistira da se taj zakon o finansiranju Vojvodine donese u prvoj polovini 2013. godine. Mi ćemo dati pun doprinos da se to pitanje razreši. Budite uvereni da ćemo na taj način veliki deo problema, koji se veštački stvara između Vojvodine i Srbije, biti razrešen. Dalje će sve biti u samom toku, onom što ide.
Moram da priznam, bio sam na dosta sednica Skupština AP Vojvodine. Znao sam, video i učestvovao sa željom da se mnogi zakoni, koji se donose i u ovom domu, budu kvalitetniji i bolji, jer to je u interesu građana Srbije i građana koji žive u severnom delu Srbije koji zovemo AP Vojvodina. U tom smislu, SDPS insistira da se krene ovim putem i da ćemo dobiti pravilno rešenje. Hvala.

Samo nekoliko rečenica, SDPS se potpuno složila sa Predlogom članova Saveta guvernera i smatramo da se radi o veoma stručnim ljudima i nekakve primedbe koje su bile date da ti ljudi nemaju iskustva u reviziji, međunarodnim arbitražama, ja mogu da kažem da zaista imaju, pre svega mislim na dr Miladina Kovačevića koji je učestvovao u mnoštvu revizija i pre svega "Galenika", "Mobtela", "Parking-servisa", "Azotare Pančevo" itd.
Isto tako, kandidati su bili na sednici Odbora za finansije, bila su postavljena pitanja, dobijali smo sve potrebne odgovore i poštovana je određena demokratska procedura.
Samo sam to želeo da kažem.

Poštovana gospođo potpredsednice, poštovani narodni poslanici, poštovana gospođo ministarko, javio sam se za reč ne zbog ovog zakona o davanju garancija, jer se u to puno ne razumem, ali mi je veoma drago što je rasprava počela, nešto malo više, o socijalnoj državi.
Pomalo se plašim, u našem poslaničkom klubu stoji da je Socijaldemokratska partija, a vidim da svi poslanici su sada postali sodijaldemokrate. Mislim da ćemo vrlo brzo morati da menjamo našu firmu ili bar naziv naše partije, jer svi sad govore o socijalnim kartama, o socijalnoj državi, ali na jedan način za koji mislim da nije dobar.
Molim vas, govorimo o Srbiji kao socijalnoj državi. Socijalna država je skupa. Postavljam pitanje – zašto je rešavanje socijalnih problema urađeno tako, da taj deo posla snosi "Srbijagas"? Zašto to govorim? Počeću od "Agroživa". "Agroživ" je u jednom malom mestu Žitište, i u tom "Agroživu" radi 1500 ljudi. Ako zatvorimo "Agroživ", budite uvereni da slobodno možemo sa Žitišta skinuti naslov table, jer nisko neće moći tamo da živi jer neće imati od čega da živi.
Kao sindikalac sam i sam mnogo molio gospodina Bajatovića da nađemo rešenje za te ljude i postavljam pitanje – zašto nemamo adekvatnu socijalnu politiku? Ako je Vlada doprinela "Srbijagas" ima i deo socijalne dimenzije, onda to moramo reći ovog trenutka, ovog trenutka naglasiti da je dobilo u zadatak jedan posao koji možda nije njihov. Isto tako, postavljam pitanje – da li je neko razmišljao zašto je "Agroživ" pogrešno privatizovan? Zašto su mnoga sredstva iz "Agroživa" izvučena i ostali su oni radnici, za koje vam moram reći da rade u izuzetno teškim uslovima, za onu malu platu koju tamo dobijaju, a vrlo su zadovoljni kada je dobiju? Da odete tamo da vidite to su neljudski uslovi života i rada. Bio sam u svim tim firmama i znam kako to ide.
Govorimo o "Azotari". "Azotara" u Pančevu je isto tako imala privatizaciju. Slobodno mogu reći da je to bila pljačkaška privatizacija. Zašto? Kada je kupljena, jedan deo"Azotare" je isečen, prodan za 30 miliona evra. Da li je neko još za to odgovarao? Još nisam pročitao izvršnu sudsku presudu i mogu da pitam – ko će i o tome razgovarati?
Govorimo o 24 privatizacije koje je nama EU da mi moramo da ih preispitamo i damo odgovor - zašto je to urađeno na način kako je urađeno? Ima još mnoštvo privatizacija koje su urađene na jedan nezakonit način i zato, kao što je rekao moj kolega Vlada Ilić sinoć, imamo bezobrazno bogate, a mnoštvo siromašnih. Isto tako mogu da pričam i o "Petrohemiji", jer to je isto firma koja je prošla istu situaciju.
Kada govorimo o socijalnim kartama, naravno da hoćemo adekvatnu socijalnu politiku. Znam da se ovde radi o velikim sumama, to su milioni evra i jedna pravilna socijalna politika bi doprinela da imamo takvu situaciju, da pomoć dobije onaj ko zaista treba.
Slažem se da nama narodnim poslanicima, a isto tako i mnogim građanima Srbije, ne treba davati beneficiranu struju, beneficirani gas, isto tako, da mogu slobodno da plaćaju i obdaništa i škole, ali većina građana Srbije koji žive siromašno to ne može. Zato Socijaldemokratska partija Srbije insistira i traži da se donesu socijalne karte i da socijalnu pomoć dobiju oni koji to zaista zaslužuju.
Naravno, ima tu još mnogo načina da se ta socijalna pomoć građanima Srbije poveća. Govorimo stalno o Zakonu o poreklu imovine, govorimo o Zakonu o javnim nabavkama, konačno ćemo sve te zakone ovde imati. Samo povećanim porezima na imovinu onih koji su se neopravdano bogatili, moći ćemo velikom broju građana Srbije pomoći da ovu krizu, koja jeste velika, izdrže. Zbog toga mogu da vam kažem da ćemo podržati ovaj zakon i isto tako ćemo insistirati da socijaldemokratska ideja, pa čak i ako svi postanu socijaldemokrate, prođu u Srbiji. To će značiti da će Srbija preživeti. Hvala.