Poštovani predsedavajući, želim prvo da vam izrazim dobrodošlicu i da vam poželim dobro zdravlje i svako dobro u budućnosti. Samo molim vas nemojte mi odbiti ovo vreme koje treba da govorim.

Molim za malo pažnje pošto ću pročitati neke odredbe zakona koje su izuzetno važne jer je Pokret obnove Kraljevine Srbije podneo za dopunu dnevnog reda Predlog zakona o otvaranju dosijea.

Zbog kratkog vremena pročitaću samo one osnovne odredbe. Cilj zakona je da se građanima, ovlašćenim predstavnicima grupa građana ili organizacijama i njihovim pravnim sledbenicima omogući pristup podacima koje su o njima vodile službe bezbednosti, da se građani, grupe građana i organizacije zaštite od zloupotrebe prouzrokovane korišćenjem podataka koje su prikupile službe bezbednosti, da se omogući rehabilitacija žrtva, da se razjasne sudbine nestalih i umrlih građana i beba, kao i da se obezbedi diskontinuitet u odnosu na raniji period vladavine autoritarnih režima i da se rasvetle komunistički zločini.

Dosije je zbirka podataka koje su službe bezbednosti vodile o građanima, grupama građana i organizacijama bez obzira na formu koje su vođene. Ne smeju se narušavati prava trećih lica i otkrivanje ličnih podataka o njima, dopuštenje da takvi podaci budu dostupni javnosti mogu dati samo treća lica i njihovi zakonski naslednici. Svako ima pravo da uzme svoj dosije ili deo dosijea ili da zatraži uništavanje dosijea u ličnom prisustvu. Komisija koja odlučuje o dosijeima sastoji se od sedam članova koji se biraju u Skupštini, a predlažu ih nevladine organizacije, Arhiv Srbije, Vlada Srbije i Vrhovni kasacioni sud.

Dame i gospodo, gotovo sve političke organizacije kada su bile u opoziciji zalagale su se za zakon o poreklu imovine i otvaranju dosijea. Nažalost, to se nije desilo kada su došle na vlast. Prvi put ohrabruje najava premijerke da će u skupštinske klupe uskoro stići Predlog zakona o poreklu imovine, ali to mora da prati zakon o otvaranju dosijea, kao dva sistemska zakona. Pored navedenog, saznali bismo i nešto što je najvažnije, a to je kako se ko bogatio na muci naroda, pogotovo 90-ih godina, i kako je i od koga opljačkana država. Ovo je jako važno, jer dok je neko gubio glave i prolivao krv, pojedinci su se obogatili krvavim novcem.

Takođe, sve postkomunističke zemlje su usvojile ovaj zakon, vreme je da i mi uradimo isto, zbog nas samih, ali i zbog države koja će se konačno osloboditi jednog ogromnog tega koji nosi oko nogu decenijama. Tada kada ispravimo nepravde iz prošlosti možemo da idemo ka boljoj budućnosti. Hvala.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo kolege poslanici, pošto imam vrlo malo vremena, ja ću pročitati ono što imam da kažem.

Razlog za donošenje ovog zakona je potreba da se država oduži ljudima koji su branili zemlju u ratu, odnosno da se konačno reši pitanje boraca, ratnih vojnih invalida i porodica nestalih i poginulih boraca u Republici Srbiji.

Ovim zakonom se obezbeđuje da borci ratova od 1990. do 1999. godine dobiju nacionalno priznanje kakvo zaslužuju, da dobiju određene materijalne prinadležnosti kao vid nacionalnog priznanja za učešće u odbrani suvereniteta i teritorijalne celokupnosti naše države.

Predlogom zakona regulisana su i sva prava koja borci, ratni vojni invalidi i porodice nestalih i poginulih boraca ostvaruju iz budžeta Republike Srbije i na nivou lokalnih samouprava.

Drage kolege poslanici, kao neko ko je i sam učestvovao sa nepunih 19 godina u nesrećnim dejstvima ratnim i, sticajem okolnosti, ostao živ i zdrav, imam i ličnu odgovornost da predložim jedan ovakav zakon.

Ljudi koji su u ratovima branili svoju zemlju i narod zaslužuju da ih država priznaje i pomaže. Isti status treba da imaju i deca palih boraca. Najmanje što Srbija duguje onima koji su živote dali za ovu zemlju, kao i njihovoj deci, je pravo na normalan i dostojanstven život, a ne status socijalnih slučajeva, kako smo imali prilike, nažalost, da vidimo iz medija kako su završili neki od junaka iz Košara i sa drugih ratišta.

Nacionalne penzije, umanjenje radnog staža za provedeno vreme na ratištu samo su neki od predloga koje ćemo tražiti da se zakonski reguliše. Mali za društvo, a značajni za naše veterane su ustupci pri zakazivanju pregleda u zdravstvenim ustanovama, da ne čekaju red, da su prioritet u dodeli banjskih lečenja, kao i da dobiju vaučere odmarališta koja su u vlasništvu države.

Radno sposobnim veteranima treba dodeliti prednost u zapošljavanju u držanim preduzećima, a njihovoj deci dati prednost u dodeli stipendija i boravka u studentskim domovima.

Mnogi sportisti, radnici iz kulture, pevači su zadužili našu zemlju, ali niko od njih nije zadužio kao onaj ko je izgubio oca, majku, brata ili nekog drugog iz svoje porodice i zato smatram da zaslužuju bar istu nacionalnu penziju, pogotovo imajući u vidu da oni koji su sportisti i koji su na neki drugi način zadužili državu finansijski su obezbeđeni, a ovim porodicama bi 40 do 50 hiljada jako puno značilo.

Verujem da dolazi vreme koje će biti kao i u Kraljevini Srbiji, da će se mnogo više paziti i obraćati pažnje na borce, na njihove porodice i decu njihovu. Hvala.

Hvala, gospođo predsednice.

Dame i gospodo, kolege, narodni poslanici, dobro je što se neposredno nakon proslave 100. godina od prisajedinjenja Vojvodine, Odlukom Velike skupštine u Novom Sadu, a danas evo i u Skupštini Srbije, govori o Vojvodini u kojoj su Srbi, Slovaci, Bunjevci, Šokci i drugi odlučili da žive zajedno, u tadašnjoj Kraljevini Srbiji, i njihova zajednička odluka je bila da je Srbija njihova domovina.

To je još jedan pozitivan pokazatelj u kakvoj smo zemlji živeli, jer monarhističko uređenje, za čiji povratak se Pokret obnove Kraljevine Srbije zalaže, je simbol tolerancije i multietničnosti, kao što je simbol tolerancije i multietničnosti i grad iz kog dolazim, Sombor, i na to sam ponosan.

Danas ovde u Skupštini Srbije, takođe, sede narodni poslanici pripadnici nacionalnih manjina iz Vojvodine i iz ostalih delova naše lepe Srbije, jer je ovo država za koju su se borili njihovi preci i predstavnici njihovog naroda pre više od jednog veka. I to je dobro.

Ono što je loše, a to je da svi kada su u opoziciji puna su im usta decentralizacije, a čim dođu na vlast odmah zaborave na to. I, tako je kod velike većine političkih organizacija. Tako, vrlo slično, demonstrira Liga socijaldemokrata Vojvodine i njen predsednik Nenad Čanak, uzgred žao mi je što nije danas tu, možda bi mogao da odgovori na neke od stvari koje ću ja danas prijupitati.

Kada već govorimo o decentralizaciji Vojvodine po modelu Lige, mislim da ću to moći najbolje da objasnim na primerima, a upravo najbolji primeri su oni gde je ta organizacija i njihovi članovi imaju priliku, kada je raspoređivanje finansijskih sredstava.

Na prvom mestu i ono gde sam ja, da kažem, imao iskustva, to je primer bivšeg sekretara za sport i omladinu, Marinike Tepić. Naime, od 2014. do 2017. godine sam bio predsednik Sportskog saveza Grada Sombora. U 2015. godini imao sam tu sreću da Sportski savez koji predvodim bude najbolji sportski savez u Srbiji, da dobije Majsku nagradu, upravo ovde u ovoj Skupštini. Tada sam i upoznao Mariniku Tepić, koja je prišla da se slika sa nama i kada je čula iz koje političke organizacije dolazim, organizacije koja baštini sprsku tradiciju, od tada je finansijska česma iz pokrajine bila zatvorena za grad Sombor.

Umesto da pomognu, jer smo imali sjajne projekte, oni su nas odbijali čak i kada bismo slali projekte koji se tiču dece ometene u razvoju. Za to vreme, ja ovde imam papire samo iz 2015. godine, izdvojiću samo nekoliko primera, jer ih ima stvarno jako puno i ne želim svojim kolegama da uzmem previše vremena. Videćete da, svakome mogu dati ovo da pogleda, ako samo malo bacite pogled, onda ćete videti kako su se rasipala sredstva građana Vojvodine, gde su te finansije, na koje su to sve strane odlazile, poput, recimo, Društva za očuvanje Banatskih šora, milion dinara. Podsetiću vas samo, kada god kažem, da se setite da smo mi bili odbijeni za 200 do 300 hiljada dinara koje smo tražili isključivo za programe dece ometene u razvoju zbog kojih smo i najviše, koje je opredelilo Komisiju za sport, da nam dodeli nagradu najboljeg sportskog saveza.

Idemo dalje. Osnovna škola „Grebenac“, Pančevo, 5.800.000. Inače, kada vidite ovde osnovne škole, mislim da nijedna iz Pančeva koja je konkurisala, ne postoji a da nije dobila finansijska sredstva i sva su u milionima. Podsetiću da je odatle i sekretarka za sport.

Ne mogu naravno sve nabrajati, ali ko god bude želeo da vidi, moći će da vidi da je maltene svako drugo iz opštine Pančevo ili Zrenjanin, upravo odande odakle je ili taj sekretar ili tamo gde je LSV imala najbolje rezultate. To su sve milionski iznosi. To su iznosi koji su apsurdni. Recimo, Savez za školski sport Vojvodine 15 miliona dinara za rekvizite. Sa tih 15 miliona dinara smo mi recimo u gradu Somboru održavali objekte, sve objekte u jednoj godini.

Naravno, šest miliona Pančevo, pet miliona Pančevo, četiri miliona Pančevo, pa onda malo pređemo na Zrenjanin. To kada pogledate ovako i vidite, fudbalski klub Lehel iz Zrenjanina, ja pretpostavljam da ovde ima kolega koji su se kao ja nekada bavili fudbalom, da li je neko nekada čuo za taj klub koji je dobio dva miliona dinara. Lehel iz Zrenjanina.

Zatim, opština Inđija u to vreme najbogatija opština u Vojvodini, dobija devet miliona i devetsto hiljada dinara za opremanje sportske hale. Kačarevo, Kačarevo, Kačarevo, opština Pančevo.

Uzgred, to Kačarevo selo, uz dužno poštovanje prema ljudima koji tamo žive, dobilo je više finansijskih sredstava, selo, nego ceo Zapadno-bački okrug. Plivački klub Pančevo, Pančevo, Pančevo, Žitište, Kačarevo, i sve milionski iznosi, Klub banatskih šora „Marjevo“ – 650, Klub japanskih sportskih borilačkih veština „Gošinkan“ – 320 hiljada, upravo je to bila cifra koju sam tražio za decu ometenu u razvoju. Klub američkog fudbala „Divlji psi“, Klub banatskih šora „Đilkoši“ Pančevo, svaka čast za đilkoše. I, na kraju, Udruženje građana za promociju sporta Novi Sad „I came to play“ – 700 hiljada dinara.

Svako ko imalo zna politiku a i sport, ne može a da ne izrazi sumnju da neka od ovih finansijskih sredstava nisu na volšeban način bila vraćena onima kojima su trebala da se vrate. Svi jako to dobro znamo. Dovoljno je samo pogledati neke od ovih objekata i videćete koliko je finansijskih sredstava utrošeno.

Za razliku od ovakve decentralizacije za koju se zalaže LSV, ja ću samo u par rečenica reći šta Pokret obnove Kraljevine Srbije vidi kao decentralizaciju.

Kao prvo, složio bih se sa kolegama iz Radikalne stranke, gde su rekli da je važna decentralizacija opština, mnogo važnija nego ona o kojoj smo imali prilike do sada da pričamo. Mi vidimo, osim Beograda, da Novi Sad zajedno sa Nišom, Kragujevcom, budu glavni gradovi, a da prestonica bude Beograd u kojoj će živeti kralj, da ministarstva budu u tim gradovima, u Nišu Ministarstvo odbrane, iz više nego praktičnih razloga, nažalost. U Kragujevcu Ministarstvo kulture, Ministarstvo poljoprivrede i Ministarstvo prosvete u našem Novom Sadu. E, to je decentralizacija i tu decentralizaciju mora da prati politička i izborna decentralizacija. Ovo što danas slušamo i što slušamo obično kada počne da pada rejting Lige socijaldemokrata, to je najobičnije davanje milostinje Vojvodini.

Obratio bih se, ovako da kažem, direktno, indirektno, Ligi i gospodinu Nenadu Čanku, jer mi je jako drago došao, mislim da je bez veze kad o nekom govorite a on nije prisutan. Ako već želite da predlažete zakone, onda treba prvo da poštujete zakone države Srbije, pa vas tako podsećam da su 2004. godine zakonom izjednačena prava jugoslovenske vojske u otadžbini i partizana, da je Draža rehabilitovan 2015. godine, za vreme dok je premijer bio Aleksandar Vučić, da je Draža čovek koji je odlikovan od najjačih saveznika SAD, Trumana, De Gola, Francuske, Poljske i mnogih drugih zemalja. I, ono što je najvažnije, jer se često pozivamo na Ujedinjene nacije, da u svim dokumentima Ujedinjenih nacija gde se govori o kvinsliškim pokretima ne postoji pokret đenerala Draže Mihailovića.

Ovo sve govorim zato što je Liga socijaldemokrata Vojvodine pokrenula inicijativu za smenu člana predsedništva Pokreta obnove Kraljevine Srbije Branke Bežanov sa mesta zamenika predsednika Skupštine, jer je, čujte, učestvovala u obeležavanju godišnjice hapšenja Draže, jednog od najvećeg junaka srpskog naroda. I oni traže njenu smenu. Sramno, bedno, i što je najvažnije, neutemeljeno u zakonu.

Jasno nam je da gospodin Čanak i Liga socijaldemokrata Vojvodine dan prisajedinjenja Vojvodine Kraljevini Srbiji vidi kao jedan od najcrnjih dana u istoriji, ali mora da razume da je usamljen. Sudeći po procentu glasova koje ima, možda je usamljeniji nego ikad. Naravno, kao po običaju, onda kreće briga za Vojvodinu. Ja ne bih želeo da učim istoriji gospodina Čanka, on je obrazovan, pametan, čovek koji ima dosta iskustva, ali moram mu reći da je srpska Vojvodina, pre nego što je pristupila Kraljevini, bila jedna od najnerazvijenijih oblasti u Austrougarskoj, da je tretirana kao periferija, čiji je jedini zadatak bio da bude bedem za odbranu od Turaka, da je u Kraljevini doživela najveći procvat, a da je dolaskom komunista, onih čiju ideologiju gospodin Čanak baštini, opet nazadovala, jer je onaj koji je u Prvom svetskom ratu ratovao protiv Srba, a komunisti ga vratili da bude predsednik naše države preneo najvažnije fabrike iz Vojvodine upravo u Sloveniju i Hrvatsku.

Pokret obnove Kraljevine Srbije, i ovim završavam, zalaže se za nacionalno pomirenje, ali ponavljam, da nacionalno pomirenje mora biti zasnovano na istinitoj istoriji našeg naroda. Na kraju svega, imamo i jednu sličnost sa Ligom socijaldemokrata Vojvodine i Nenadom Čankom, a to je da se i jedni i drugi zalažemo za monarhiju, samo što se gospodin Čanak zalaže za povratak Habzburga, a mi za povratak Karađorđevića. Hvala.

Poštovani kolege poslanici, moje prvo pitanje ide premijerki Ani Brnabić. Pokret obnove Kraljevine Srbije je pokrenuo inicijativu o sklanjanju dece sa ulica, tačnije o zaštiti dece od psihoaktivnih supstanci. Krenuli smo iz Novog Sada i Bečeja i za manje od mesec dana smo skupili oko 55 hiljada potpisa koje možete da vidite ovde pored mene.

U opštini Bečej smo skupili oko 20%, od ukupnog punoletnog stanovništva je dalo potpis za ovu peticiju. Suština je da se roditeljima pomogne da preuzmu punu odgovornost za svoju decu, da mlađi od 16 godina u periodu od oktobra do aprila meseca ne mogu da idu sami, da se kreću sami bez pratnje roditelja ili uz posebnu potvrdu kod javnog beležnika i isto tako do 22 časa i od 22 časa.

Isto tako, u periodu od aprila do oktobra od 24 časa ne mogu da se kreću bez pratnje roditelja ili uz posebnu pismenu saglasnost koja mora biti kod javnog beležnika. U Novom Sadu posle internog istraživanja, skoro 80% roditelja se izjasnilo pozitivno za jednu ovakvu inicijativu.

Mi ne izmišljamo toplu vodu, predlažemo nešto što je primenjeno u mnogim razvijenim zemljama, a uzor nam je Island koji je smanjio za 20 godina broj korisnika alkohola i psihoaktivnih supstanci sa 44 na 5%. To je stvarno impozantan podatak.

Naš predlog predstavlja jednu široku inicijativnu u koju bi bili uključeni i deca i roditelji i škole i društvo, gde bi bilo niz edukativnih, da kažem učionica, radionica, bilo bi raznih sportskih, kulturnih i drugih dešavanja u koje bi bili uključeni svi članovi porodice u cilju jačanja porodice kao stuba društva.

Moje pitanje je premijerki, da li će ovaj zakon u ovom sazivu bar uzeti u razmatranje?

Moje drugo pitanje ide takođe premijerki Ani Brnabić i Ministarstvu za rad i socijalna pitanja. Po podacima do kojih smo došli, trenutno u Srbiji ima između 20 i 30 hiljada boraca sa boračkim penzijama, a pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, tačnije regularne tadašnje vojske, tek oko stotinak, koji ni do dan-danas nisu uspeli da ostvare pravo na svoju penziju.

Mi smatramo da je više nego neophodno da se uradi jedna revizija penzionog i invalidskog sistema, gde bi se videlo da su boračke penzije, uz, da kažem, poštovanje prema partizanima borcima, dodeljivalo i članovima njihovih porodica, pa čak i maloletnoj deci, što uglavnom i pokazuje taj podatak da danas imamo oko 30 hiljada onih koji još uvek primaju penzije.

Imajući u vidu takvu reviziju, videli bi smo da je tu u stvari onaj trošak koji je svih ovih 80 godina ostvario, u stvari razvalio budžet Republike Srbije i zašto dan danas još uvek plaćamo te dugove.

Kada govorimo o penzijama, tu treba spomenuti i drugu pljačku kada su u pitanju penzije, a to su lažne invalidske penzije. Pokret obnove Kraljevine Srbije smatra da pojedinci ne smeju da zloupotrebljavaju ovaj važan resurs finansiranja najstarijih građana, jer se rizikuje da finansijska pomoć stigne onima kojima je zaista najpotrebnija.

Mi danas imamo, pronađeno je oko 360, ja mislim, penzija koje su, ali ne znam kakav je epilog dobijen. Gotovo da sam siguran da i postoji mnogo više onih koji su zloupotrebljavali invalidske penzije, čak imamo i neke sumnjive biznismene koji primaju invalidske penzije, a ogromna finansijska sredstva na svojim računima.

Moram reći da današnji fond funkcioniše primerno i dobro i da je to po evropskim standardima, ali da je neophodna revizija, gde bi se videlo da je Fond za penzijsko osiguranje, zdravstvene ustanove i pravni sektor desetinama godina unazad pljačkan na neprimeren način. Zato postavljam pitanje - kada će biti revizija?

Molim vas, samo još jedno pitanje, a to je treće. Takođe, premijerki Ane Brnabić. Rečeno je da će se raditi revizija nacionalnih penzija. Smatramo da je ovo idealna prilika da ratni vojni invalidi i veterani postanu korisnici nacionalnih penzija. Ljudi koji su ratovima branili svoju zemlju i narod zaslužuju da ih država priznaje i pomaže. Isti status treba da imaju i deca palih boraca.

Mi danas imamo nacionalne penzije u koje nesumnjivo pripadaju ljudi iz sfere sporta i kulture koji su to zaslužili, ali većina njih je finansijski obezbedila svoje porodice i njima ne znači ništa tih 40.000 i 50.000. Zato je izuzetno važno da prilikom ove revizije shvatimo da postoje oni koji su na drugi način zadužili ovu državu, ali kojima bi ta finansijska sredstva mnogo više značila. Hvala.

Poštovane kolege poslanici, predlažem da se u današnji dnevni red uvrsti tačka dnevnog reda nov zakon o povraćaju imovine i obeštećenju.

Suština ovog zakona je pravičnost, prestanak diskriminacije i loša primenjivost i kvalitet postojećeg zakona.

Aktuelni zakon koji imamo ima niz manjkavosti, doveo je do diskriminacije i suštinski problem koji postoji kod tog zakona je izostanak supstitucije koja bi dovela do pravične nadoknade u imovini.

Mi ne tražimo ništa novo, tražimo samo da se primeni zakon iz 2007. godine, po kojem je vraćena imovina verskim institucijama, ali da taj zakon sada važi i za sve građane.

Oko 95% od ukupne imovine, koja se potražuje je poljoprivredno zemljište, šume i pašnjaci. Država u svome vlasništvu ima sasvim dovoljno ovakvog vida imovine da bi mogla supstitucijom da nadoknadi u imovini pravičnu restituciju. Time bi profitirala i država, jer bi konačno imala priliku da tamo gde nema naslednika da tu imovinu uknjiži u svoje ime i ono što je možda još važnije, ne bi bilo finansijske nadoknade i dodatnog zaduživanja.

Nažalost, danas najveći deo imovine poljoprivrednog zemljišta, koje je u državnom vlasništvu, koriste tajkuni koji su se obogatili 90-ih godina za vreme nesrećnih ratova i upravo ti ljudi su odmah posle 2000. godine, posle promena, 2000. godine kupili ogromnu imovinu kada je u pitanju zemljište i fabrike koje je trebalo da bude predmet restitucije i time naravno legalizovali u najmanju ruku svoje sumnjivo bogatstvo.

U isto to vreme, na volšeban način, omogućeno je da nekoliko porodica, da nekoliko pojedinaca, stranih državljana iz Hrvatske i Mađarske, na volšeban način kupi nekoliko desetina hiljada hektara zemlje u Vojvodini. Za sve to vreme porodica Karađorđević, kao i velika većina građana Srbije koja još traži imovinu, nije uspela do dana današnjeg da dođe do svoje dedovine.

Drage kolege, pomislite samo da je restitucija pravično urađena pre ratnih sukoba na Kosovu, kakva bi danas bila pozicija Srbije u pregovorima. Pomislite samo da je restitucija pravično urađena pre pljačkaške privatizacije da li bi bilo ovoliko stečajeva i ovoliko ljudi na ulici? Naravno da ne bi.

Pokret obnove Kraljevine Srbije, koji se zalaže za nacionalno jedinstvo i pomirenje, se zalaže da takvo pomirenje može biti samo ako ispričamo stvarnu istoriju naših naroda.

Molim vas, dozvolite mi da završim, i ako ispravimo nepravde iz prošlosti, jer to ne radimo zbog EU, već to radimo isključivo zbog nas samih. Nećemo stati dokle god…

Poštovana predsedavajuća, poštovana predsednice, dame i gospodo poslanici, evo, posle bezbroj predloga o anketnim odborima, piramidama, Jermenima i drugim prioritetima, dobio sam priliku da govorim o izmeni i dopuni postojećeg Zakona o radu.

Namera je da se postigne što veća produktivnost zaposlenih, očuva zdravlje zaposlenih i smanje troškovi poslodavca. Zato Pokret obnove Kraljevine Srbije predlaže skraćenje radnog dnevnog i nedeljnog radnog vremena, kao i prekovremenog rada. To će imati direktnog uticaja na zaposlene, jer će na posao dolaziti odmorniji i svežiji, a time biti efikasniji u radu, precizniji u izvršavanju svojih radnih zadataka i bolji u komunikaciji sa klijentima.

Poboljšanjem uslova rada u pogledu skraćenja radnog vremena direktno će uticati na očuvanje zdravlja zaposlenih, jer će isti biti kraće izloženi opterećenjima nastalim usled fizičkih i psihičkih napora pri radu.

Podsticanjem očuvanja zdravlja zaposlenih neće benefite ostvariti samo zaposleni, nego i poslodavci, jer će uštedeti na troškovima koje bi imali zbog odsustvovanja zaposlenih sa posla posle bolovanja, a samim tim ne bi imali ni potrebe za eventualnim angažovanjem nove radne snage.

Pošto imam malo vremena, ja ću navesti samo nekoliko odredbi. To je da, recimo, u članu 51. puno radno vreme, umesto dosadašnjih 40 časova nedeljno, iznosilo bi 30 časova nedeljno. Zatim, zaposleni ne može da radi duže od 10 časova dnevno, uključujući i prekovremeni rad, što bi bila dupla satnica. Radni dan po pravilu bi trajao šest časova, a u slučaju da zaposleni može da radi najduže do 10 časova dnevno, to znači da bi zaposleni mogao da radi nedeljno najduže od 10 časova dnevno, što bi bilo 38 časova nedeljno, uključujući i prekovremeni rad.

Donošenjem predloženog zakona ostvarili bi se ciljevi koji se žele postići istim, a to su produktivniji rad zaposlenih, očuvanje zdravlja zaposlenih i umanjenje troškova poslodavaca. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući.

U ime Pokreta obnove Kraljevine Srbije, predlažem dopuni Zakona o PDV. Tačnije, predlog po kojem bi bio ukinut PDV za bebi opremu. Ovo bi bio jedan od sistemskih zakona koji se nadovezuju na državnu strategiju borbe protiv bele kuge.

Država je donela određene mere koje nesumnjivo daje rezultat i funkcionišu, mislim na podsticaj i finansijski program za porodice koje imaju više dece, ali same te mere nisu dovoljne.

Ovaj naš predlog dopunjuje te mere i daje podsticaj samoj strategiji. Razlog zbog kojeg se predlaže dopuna postojećeg Zakona o PDV jeste namera da se poboljšaju uslovi za zadovoljavanje osnovnih potreba dece, kroz finansijsku podršku porodici sa decom, te poboljšanje materijalnog položaja roditelja, a samim tim i podsticanja rađanja dece.

Hranom i opremom za bebe smatralo bi se mleko za odojčad, kašica, krevetac, kolica, stolica za hranjenje, stolica za kola i pelene. Treba dodati i to da za sprovođenje ovog zakona nije potrebno obezbediti dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije i da je zakon usklađen sa propisima EU.

Ja bih samo još i dodao, kada govorimo o bebama, verujem da je konačno sazrelo vreme da se država obračuna sa sistemskom krađom beba iz porodilišta koje se dešavalo 80-tih, 90-tih godina. Mislim da je to izazov za ovu Vladu da učini nešto od čega su sve ostale vlade bežale do sada, a neke i taj problem trpale pod tepiš.

Siguran sam da će tada borba za porodicu dobiti pun smisao. Hvala.

Ja se samo izvinjavam, nisam dobro čuo, koji ste zakon rekli, pošto sam dva predložio?

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, Pokret obnove Kraljevine Srbije smatra da je sazrelo vreme da se konačno usvoji zakon o osudi komunističkih zločina koji su napravljeni posle Drugog svetskog rata.

Svima je poznato da je Komisija Vlade Srbije za otkrivanje tajnih grobnica utvrdila da je krajem 1944. godine, tačnije, posle 12. septembra 1944. godine, pa i prvom polovinom 1945. godine, bez ikakvog suđenja ili uz montirane sudske procese ubijeno više od 60 hiljada građana Srbije, samo zbog toga što su bili za kralja ili što nisu bili za aktuelnu vlast.

Ovaj broj je sigurno višestruko veći, ali komisija je došla samo do ovih podataka, nažalost. Ta komisija više ne radi, ne znam iz kojih razloga, ali, ona je uspela da dođe do ovakve impozantne, velike cifre, na osnovu šturih podataka koji su dobijani iz arhive koja je mogla da se pokupi.

Za stravične zločine komunističke vlasti prema sopstvenom narodu, počinjene u Srbiji posle oslobođenja 1944. godine, do dana današnjeg niko nije odgovarao. Potomci onih koji su poginuli tada, koji su na brutalan način ubijeni, koji se i dan-danas osećaju građanima drugog reda, insistiraju na tome da se pronađu zločinci i da se, ako ništa drugo, bar zemni ostaci njihovih porodica, njihovih predaka, sahrane na jedan dostojanstven način i da se konačno narodu ispriča istina.

Srbiji, našoj Srbiji, jednostavno nema napretka dok se pravda ne zadovolji i dok se ne označe krivci, a kao što sam već rekao, dostojanstveno ne sahrane nevino stradali i dok se njihovim senima ne poklonimo i tražimo oproštaj za ono što je urađeno posle Drugog svetskog rata. A urađeno je sistemsko zlo, nešto što nije urađeno ni u jednoj od postkomunističkih zemalja, bar kada su u pitanju brojke onih ljudi koji su ubijeni.

Nažalost, ima ljudi kojima ova tragedija i ovo što se desilo u Srbiji nije toliko važno i ne slušaju ovo o čemu govorim… (Isključen mikrofon.)

Ovo je novi Predlog zakona o lokalnim izborima koji sam podneo još u februaru mesecu, jednostavno isprovociran kampanjom za beogradske izbore, ali i za mnoge druge izbore koje imamo u poslednjih 18 godina, gde pojedine organizacije, koalicije, stranke i razna udruženja na najbrutalniji način obmanjuju građane i tako iz izbora u izbor.

Sam predsednik države je rekao da je dosta sakrivanja ljudi iza onih ljudi koji su kvalitetni i koji su ostavili trag kada je u pitanju politički rad i svaki drugi kvalitetni rad, na koji mogu da budu ponosni, i da postoji ne mali broj ljudi koji se upravo sakrivaju iza takvih kvalitetnih ljudi.

Jedna od obmana koja je bila na poslednjim lokalnim izborima, a koja je možda nekako i najbanalnija i ponukala me na ovaj predlog zakona, je da smo imali jednog sportistu koji je sebe u kampanji najviše reklamirao, a potpuno sakrio činjenicu da iza njega stoje njegovi članovi uže i šire familije. Upravo ti ljudi su oni koji treba da rešavaju probleme u svojim sredinama odakle dolaze.

Osnovna izmena koja se novim zakonom postiže jeste da se gradonačelnici i predsednici opština, kao i dve trećine odbornika, biraju direktno, imenom i prezimenom, a ne kao što je to bio slučaj do sada, gde smo dolazili političkim dogovorima i vrlo često trulim kompromisima do rešenja, što je u potpunosti obezvredilo i sam predizborni proces.

Pokret obnove Kraljevine Srbije koji predstavljam nikad neće govoriti samo o problemima, a da ne nudi rešenja za te probleme. I ono što je najvažnije – da nudi ljude, jer ljudi rešavaju probleme. Mislim da je jako važno reći da ljude treba ceniti po onome što rade i kakve rezultate prikazuju, a ne po onome što govore, duboko ušuškani iza lidera svojih stranaka.

Predlog zakona rešava nekoliko sistemskih problema koji su ključni za što neposrednije odlučivanje građana u izbornim kampanjama.

Takođe, treba reći i to da Predlog zakona detaljno obrađuje formalno-pravnu materiju za kvalitetnije izbore i potvrđuje stav da je direktno biranje nosilaca javnih funkcija u duhu demokratskih zemalja, čijem političkom uređenju teži i naša država.

Zaključiću samo sa jednom rečenicom, a to je da gotovo sve političke partije se zalažu za decentralizaciju… (Isključen mikrofon.)

Hvala gospodine predsedavajući.

Želim samo da kažem u vezi naravno sa ovim amandmanom da će POKS podržati ovaj amandman, jer on podstiče sveobuhvatni razvoj Republike Srbije, sa posebnim pogledom na opštine i gradove.

Ubuduće ćemo mi monarhisti podržavati sve ono što je u korist ravnomernog regionalnog razvoja. Moram reći da mi je ovaj amandman dao šlagvort za nešto što želim da kažem, a imam sada priliku, a to je da pre devet godina u Zakonu o prostornom planiranju je uvršten moj amandman koji se tiče izgradnje deonice auto puta od Vrbasa do Sombora, pa onda i do hrvatske granice i do mađarske granice.

Nažalost, gotovo svi ministri koji su bili pre vas, gospođo Mihajlović, oni su potpuno ignorisali ovaj amandman i da kažem da su na neki način ignorisali, ne na neki način, nego su ignorisali i sam zakon koji je, da kažem, od krucijalnog značaja za ceo Zapadnobački region, a posebno za grad Sombor, čija površina je najveća pogranična oblast u odnosu na sve gradove i opštine u Srbiji.

Naravno, za vreme komunizma, sve se radilo tako da se radilo po nekom etničkom pitanju da bi se zadovoljile razne etničke grupacije, pa je tako i auto put nažalost zaobišao Sombor, nego je išao preko Subotice, iako taj auto put zaobilazi negde oko 100 do 110 kilometara, da kažem onaj put prema gradovima EU koji je izuzetno važan za naše ljude, pogotovo koje rade u inostranstvu.

Zato smatram da je od istinske važnosti rešiti ovaj problem, koji ne samo da bi rasteretio saobraćaj, i kada su u pitanju granični prelazi koji su oko Subotice, nego bi doveo i do, kažem, i mnogo bolje cirkulacije u saobraćaju, i sama ta izgradnja infrastrukture bi dovela sigurno, do povećanog interesovanja investitora za ovaj region, koji nažalost, još uvek zaostaje, kada su u pitanju ostali regioni, iako ni po čemu to ne zaslužuje.

Sombor je jedan prelep grad, Kula je, takođe, jedna lepa opština. Gradonačelnica sa svojim timom u Somboru čini sve napore da bi privukla investitore, da bi na najlepši mogući način promovisala ovaj grad, ali jednostavno, bez izgradnje auto-puta, bez izgradnje novih prelaza koji bi posle toga došli, Sombor nema perspektivu kakvu imaju mnogi drugi gradovi u našoj Srbiji.

Mislim da je Sombor na neki način i lokomotiva na našem putu ka EU, da i taj gastarbajterski put, da tako kažem, kako mnogi kažu, bi na neki način u mnogome doprineo razvoju Sombora. Ja vas, evo, molim kao ženu koja posvećena svome poslu, koja svoj posao ozbiljno shvata, da vas zamolim na ovaj način da ne idete putem onih koji su bili tu pre vas i da na najozbiljniji način shvatite ovu činjenicu bez koje Sombor jednostavno nema perspektivu kakvu bi trebalo da ima. Hvala.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću da pročitam moje pitanje da bih uspeo što više pitanja da postavim.

Moje prvo pitanje, tačnije predlog, ide premijeru Vlade. Obraćam se u ime Pokreta obnove Kraljevine Srbije, sa inicijativom da u okviru svojih nadležnosti razmotrite mogućnost za podizanje spomenika Knezu Pavlu i viteškom kralju, ujedinitelju Aleksandru Prvom Karađorđeviću, i da na godišnjicu atentata na kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, koji je na današnji dan ubijen u Marselju?

Pokret obnove Kraljevine Srbije poziva gradsku vlast, a i premijera da donese odluku o dugo čekanom postavljanju spomenika jednom od najvećih srpskih vladara. Nema boljeg načina da obeležimo stogodišnjicu velikog rata, nego da spomenikom odamo počast onome koji je ujedinio sve Srbe u jednu državu.

Viteški kralj, ujedinitelj, bio je vrhovni komandant Srpske Vojske u velikom ratu i stvorio je državu veću od Dušanovog carstva. Srbija, Jugoslavija je u vreme njegove vladavine imala snažan industrijski zamah i reformisanu poljoprivredu. Imala je jakog seljaka i jako građansko društvo.

U Parizu već osam decenija postoji ponosno njegov spomenik, a vreme je da se ovom velikanu postavi dostojno obeležje i u našoj prestonici. Slična inicijativa je i kada je u pitanju Knez Pavle. Knez Pavle je bio jedan od najsposobnijih, najumnijih i najobrazovanijih ljudi, Srba, u našoj istoriji. Ujedno je bio i dalekovid diplomata, koji bi, da nije demokratskim nasilnim putem i neodgovornim izdajničkim vojnim pučem svrgnut sa vlasti, omogućio Jugoslaviji da zadrži vojnu neutralnost tokom Drugog svetskog rata i time bi se izbegle ogromne žrtve stradanja i razaranja. Ne bi bila stvorena nezavisna država Hrvatska, a samim tim bili bi spaseni životi preko milion Srba, bio bi izbegnut bratoubilački rat između Četnika i Partizana, a time i podele koje nažalost i dan danas postoje.

Knez Pavle je od beogradske kasabe napravio modernu metropolu. Ostavio je brojne muzeje, građevine i neprocenjiva umetnička dela svom narodu. Smatram da je ovo jedan od najlepših načina da se odužimo ovoj dvojici velikih Srba i u to vreme najpoštovanijih ljudi kako u Srbiji, tako u Evropi i svetu.

Moje drugo poslaničko pitanje postavljam Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, isto i Ministarstvu finansija. Obraćam se u ime pokreta koji predstavljam sa inicijativom da u okviru svojih nadležnosti razmotrite mogućnost da i deci koja primaju dečiji dodatak obezbedite besplatne udžbenike. Želim da kažem da sadašnji ministar kojeg je imaomo, ministar prosvete, po mom ličnom mišljenju, je najbolji ministar kojeg smo imali od početka višestranačja i verujem da će ovaj predlog ozbiljno razmotriti.

Pokret obnove Kraljevine Srbije smatra da država mora da obezbedi neophodna sredstva, kako bi roditeljima olakšala troškove obaveznog osnovnog školovanja, kao i srednjeg obrazovanja za svako dete koje prima dečiji dodatak, jer isti već ukazuje na težak materijalni položaj porodice.

Takođe, Ministarstvo treba da utiče na nastavni kadar, da se usaglasi oko dugoročnog plana i programa za školske predmete, umesto što se on menja gotovo svake školske godine i predstavlja ogromne probleme roditeljima. To zahteva i nabavku novih udžbenika, čime bi se učenicima olakšala kupovina ili nasleđivanje polovnih udžbenika od starijih generacija koje pohađaju istu školu.

Za vreme Kraljevine Srbije je ulagalo u obrazovanje. Osnovane su prestižne kulturno-obrazovne institucije, poput Matice srpske, SANU i drugih, podignute su najstarije škole i univerziteti u našoj zemlji. Neophodno je nastaviti tu tradiciju, stvarajući što bolje uslove za školovanje naše dece u našoj otadžbini.

Moje poslednje pitanje, obraćam se Ministarstvu privrede. Sadašnje subvencije su isuviše male da bi se započeo neki ozbiljan posao. LJudi koji imaju želju i viziju i vreme da stvore nova radna mesta moraju imati veću podršku zemlje čijoj privredi doprinose.

Smatramo da bi država, umesto što izdvaja prevelik novac za strane investitore, to jeste dobro, ali smatramo da je preveliko. Trebalo je više da se posveti pomoći mladim privrednicima u pokretanju sopstvenog biznisa, jer su ti ljudi najveći gubitnici u tranziciji.

U Republici Srbiji ima dosta kreativnih mladih ljudi kojima je potrebno dati neku stimulaciju da posle završenih studija pokrenu sopstveni biznis, a ne da čekaju na posao u nekoj firmi ili da traže van granica svoje zemlje. Evo, završavam, imajući sve ovo u vidu što sam rekao, nadam se da će moji predlozi, moja pitanja biti ozbiljno shvaćena. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Naravno, žao mi je što ovo moram preko vas, ali, jednostavno, takvo je pravilo. Član 106 – govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres.

Zamolio bih sve poslanike u parlamentu da se stvarno vratimo na dnevni red i da ne gubimo vreme i, na kraju krajeva, da se ne sramotimo pred onim ljudima koji nas gledaju u Skupštini.

Takođe bih zamolio gospodina Obradovića da smanji taj gnev, bes, tu mržnju koja postoji svaki put kada izlazi za govornicom. Koliko znam, Pokret Dveri se zalaže za tradicionalne vrednosti, za očuvanje svega onoga što je srpsko, za ono što su ljudske vrednosti, da se jedni prema drugima obraćamo na jedan ljudski i normalan način. Sve ono što je izrekao nije tačno, a vrhunsko licemerje je kada sedite sa onima i pravite grupu sa onima sa kojima pet minuta pre toga oslovljavate kao ljude koji su pokrali, kako sam ja razumeo, a pretpostavljam i ostali poslanici, znači, oni sa kojima sedite su ljudi koji su u prošloj vlasti pokrali penzionere i pokrali sve ono što se moglo pokrasti.

Znači, to je vrhunsko licemerje, kada znate da ne možete da na izborima prođete, sedite sa onima za koje smatrate da su najgori, ali gutate sve to da biste došli do rezultata.

Još jednom, pozivam i upućujem na one koji smatraju da od njih počinje sve ovo što rade u politici i u ovome parlamentu, da pogledaju malo unazad i da vide ko je predlagao istim tim sa kojima danas sedite i zakone o poreklu imovine, ali i mnoge druge zakone koji bi nas doveli ne samo bliže EU, nego i civilizovanom društvu kojem stremimo svi. Hvala.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, podržavam amandman kolege koji je malopre govorio i želim samo da dodam da je danas jedna od mojih koleginica ovde tražila dužu raspravu, pretpostavljam iz dobrih razloga, što se tiče ovih tema o kojima danas govorimo, jer su jako važne teme.

Međutim, moram reći da nama nije potrebna danas duža rasprava, nama danas nisu potrebne besmislene kvalifikacije ljudi poput doktora smrti, jer svako ko na takav način optuži nekog čoveka neka proba pre toga da se stavi u tu poziciju i da razmisli kako je to kad njegova deca, porodica gledaju, na osnovu takvih kvalifikacija koje su najmanji način mizerne kada je u pitanju ovaj dom iz kojeg treba da šaljemo ovakve informacije. Mislim da ni jedan ministar, a pogotovo ministar zdravlja to ne zaslužuje.

Zato želim da predložim nešto što nisam imao prilike po zakonu da predložim u amandmanima, a to je da prvi put pokažemo jedinstvo u ovom domu i da svi zajedno, poslanici doniramo organe. Mislim da bi to bila jedna predivna slika koju bismo poslali, ne samo među naše građane, nego i dalje, kao i da pokažemo da smo stvarno dostojni predstavnici ovog doma i da bar po ovakvim stvarima ne možemo, nećemo da se delimo i da imamo priliku da budemo svi zajedno.

Kao otac dvoje dece nikada nisam imao dilemu kada je u pitanju doniranje organa. Takođe, nemam ni sada i zato vas pozivam sve zajedno, kolege, da pokažemo jedinstvo i da izbacimo sve one ružne i teške stvari koje smo danas slušali, a da učinimo jedno dobro delo i da svi zajedno doniramo organe i pokažemo još jednom da smo dostojni predstavnici naroda. Hvala.

Ne, po amandmanu, nego prilika za repliku, gospodine predsedavajući, jer ovo stvarno je više nego dobra prilika za repliku.