Poštovana gospođo predsednice, gospodine ministre, članovi Ministarstva, dame i gospodo poslanici, želim prvo reći da ću koristiti deo vremena poslaničke grupe, ali da se neću javljati po svim amandmanima, pošto amandmani koje sam podneo imaju jednu suštinu i odnose se na jednu temu, tako da ću se potruditi da budem što jasniji, ali i da uštedim što je moguće više vremena.
Čuli smo dosta kritika na račun Ministarstva i rad gospodina Dulića. Jedan sam od onih koji će takođe reći neke od kritika, ali pre nego što počnem o tome, želim reći i svoj lični stav, ali i stav SPO.
Mi u SPO verujemo da ste jedan od najboljih ministara u Vladi, pa u potpunosti podržavamo rad, želju i hrabrost koju pokazujete prilikom rešavanja određenih problema. Takođe verujemo da su ti isti problemi s kojima se suočavate problemi s kojima vaši prethodnici ili nisu imali želje ili petlje da se suoče.
Reći ću smo da izdavanje građevinskih dozvola, urbanistički planovi, legalizacija jesu stvari, teme koje su dugo godina zapuštene i koje su kao takve bile predmet ogromne korupcije, ali ono što je mnogo gore, i ozbiljnog odbijanja i stranih i domaćih investitora.
Najporažavajući podatak u svemu tome je da nedavna analiza Svetske banke kazuje da se od 188 zemalja Srbija nalazi na 184. mestu po brzini izdavanja građevinskih dozvola.
Takođe, gospodine ministre, pozdravljamo vašu nameru da nećete dopustiti da oni koji su bespravno gradili ovaj putu budu u nekoj vrsti povlašćene pozicije i prođu jeftinije nego oni ljudi koji su ceo život pošteno radili i pošteno gradili.
Podržavamo i to da objekti koji su građeni na zaštićenim prirodnim dobrima i na tuđoj zemlji nikada neće moći da budu legalizovani.
Moram priznati da sam iznenađen obrušavanjem pojedinih poslanika na ministra kritikama na ovaj zakon, a sve u vezi sa zakonom o restituciji, koji nažalost još uvek nije donesen.
Kažem da sam iznenađen zato što pojedinci, koji su iznosili raznorazne primedbe, pokazuju koliko potcenjuju građane, iste one koji su ih birali i zbog kojih se danas nalaze u parlamentu. Potcenjuju ih na način da misle da su ti građani zaboravili da su predsednici njihovih stranaka, ne tako davno, bili potpredsednici Vlade, bili resorni ministri sa ogromnim ovlašćenjima, a da ni prstom nisu mrdnuli ne bi li rešili jedan od najvažnijih problema u našoj istoriji i pomogli da se donese zakon o restituciji.
Moram reći da mi se, gledajući neke poslanike kako se brinu o zakonu o restituciji, iznoseći raznorazne činjenice, učinilo da će zaplakati, ali sam video da se kod većina njih, sem časnih izuzetaka, poput gospodina Batića, koji su podneli amandmane u vezi sa ovim zakonom, vrlo lako moglo shvatiti koliko su to krokodilske suze.
Što se tiče SPO, mi smo podneli 15 amandmana na zakon o uređenju prostora i izgradnji. Svi se odnose na vezu između ovoga zakona i zakona o restituciji. Podneli samo amandmane na članove od broja 96. do broja 113, i suština je gotovo istovetna.
Najviše amandmana i najviše polemike, naravno i kod nas, stvorila je tema otuđenje i davanje u zakup građevinskog zemljišta u javnoj svojini, kao i konverzija prava korišćenja u pravo svojine, uz naknadu ili bez naknade.
Mislim da objašnjenje koje smo dali, koje se tiče velike većine ovih članova koje sam naveo, jeste sledeće – da se odredbe ovih članova ne primenjuju na izgrađeno i neizgrađeno građevinsko zemljište u javnoj svojini, koje je u skladu sa odredbama Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine od strane ranijih vlasnika i njihovih zakonskih sledbenika, uredno prijavljeno i evidentirano u Republičkoj direkciji za imovinu Republike Srbije.
Naše obrazloženje je da je Zakonom o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine predviđena obaveza prijavljivanja oduzete imovine najkasnije do 30.06.2006. godine. U skladu sa istim zakonom, Republička direkcija za imovinu ustanovila je evidenciju oduzete imovine. Amandmanom se predlaže ograničenje u raspolaganju na ovoj imovini.
Dodatno što opterećuje shvatanje ove materije, bar nas iz SPO, jeste da je pre nekoliko godina donesen Zakon o denacionalizaciji koji se tiče verskih ustanova, tj. crkvi. Vrlo je dobro je poznat stav SPO kada su u pitanju crkve. Branili smo crkve i kada su ih oni koji danas idu u njih obilazili u širokom krugu.
Međutim, treba biti iskren prema svojim građanima i reći da je ovo bio jedan tipičan politički zakon, koji danas unosi jednu vrstu diskriminacije prema svojim građanima.
Diskriminacije u smislu da se imovina vraća crkvama, ali da se ta imovina ne vraća još uvek i građanima kojima je ta imovina oduzeta od 1941. godine pa nadalje.
(Predsednik: Izvinite, moraćete ponovo, molim vas, karticu, šest minuta je do sada bilo.)
Proglašavanjem celokupnog oduzetog zemljišta za javnu svojinu lokalnih samouprava ukida se i poslednja mogućnost za restituciju građevinskog zemljišta originalnim vlasnicima katastarskih parcela.
Da se uradilo kako je SPO godinama predlagao, prvo doneli zakon o restituciji, kao i zakon o svojini i drugim stvarnim pravima, kao sistemske zakone, prvo što bi se desilo, to je da bi bio rešen prekid kontinuiteta svojine nastao nasilnim oduzimanjem tokom i posle Drugog svetskog rata, političkom voljom i dekretima tadašnje vladajuće oligarhije. Ono što je možda još važnije, legalno i legitimno stečena vlasnička prava trajno bi bila zaštićena.
Treća stvar, u koju SPO duboko veruje, da je zakon o restituciji donesen pre zakona o privatizaciji, da bi efekti bili mnogo veći nego efekte koje imamo danas od zakona o privatizaciji. Ovaj model bi bio očiti pokazatelj da se politički sistem u Srbiji transformisao u demokratski i da je srednja klasa građanskog sloja osnov i stabilnost svake normalne države, pa tako i Srbije.
Čitajući analizu, gospodine Duliću, mislim da je analiza vašeg ministarstva, kako su se slični problemi rešavali u zemljama u okruženju, moram reći da je analiza sjajna i da je praksa iz tih zemalja umnogome pojačala snagu argumenata koju ste koristili prilikom odbrane ovog zakona.
Međutim, Srbija je ipak bar malo drugačija u odnosu na zemlje u okruženju. Kao prvo, mnogo više imovine se potražuje i, kao drugo, rane koje su ostale prilikom oduzimanja te imovine mnogo su dublje. Samim tim ne možemo baš preslikati sve što je u okruženju i na Srbiju.
Moramo bar na tren pogledati kroz oči starih vlasnika. Samo jednu kratku retrospektivu događaja.
Do 1941. godine postoje ljudi kojima je imovina oduzimana, ljudi koji su ispaštali samo zato što su drugačije mislili, što su imali i što su to nasledili od svoje rodbine. Ti ljudi su živeli kao građani drugog reda dugi niz godina, 65 godina oni čekaju da se ispravi nepravda.
Dolazi početak višestranačja, ratovi, opet većina njih i njihovih porodica odlazi u ratove, kao i drugi normalan svet koji nije imao zaštitu.
Za to vreme jedna grupa skorojevića se enormno bogati. Uzima ogromnu imovinu i danas imaju priliku da otkupe imovinu koja je trebalo da bude predmet restitucije. Znam da je vaša argumentacija poprilično jaka. Ali, moramo da bismo ovaj problem rešili gledati i kroz oči ovih ljudi.
Želim reći nešto što mnogi drugi ne govore, a to je da su ti ljudi uglavnom fini, korektni ljudi. Vrlo često preplašeni i danas, 65 godina posle svega ovoga što se dešava. Nažalost, vrlo loše su organizovani i to nisu ljudi koji sebi odsecaju prste da bi došli do svojih ciljeva.
Međutim, to nikako ne sme biti njihov nedostatak. Za njih, kao i za nas iz SPO, restitucija nije samo ispravljanje nepravde, već uništenje sistema baziranog i na ratnom zločinu, i na zločinu protiv sopstvenog naroda. Zbog toga je to borba za principe koja je i temelj programa SPO.
Završiću, gospodine Duliću, znam da potičete iz časne porodice, znam da razumete sve ovo što sam rekao. Ne sumnjamo u dobru volju da rešite nagomilane probleme i naravno želimo da pomognemo u svemu tome. Pretpostavljam da će i ovaj zakon biti izglasan.
Zbog svega toga očekujemo da ćete uložiti svoj autoritet, koji nije mali, da se zakon o restituciji donese do kraja godine, i da bude pravičniji i pravedniji od onih koje su nam do sada predlagali isključivo kao nešto što je bilo plod političke propagande i prilika za prikupljanje jeftinih poena. Želimo da to svi uradimo ne zato što to Oli Ren i Evropska unija traži od nas, već zato što je to obaveza prema našim građanima.