Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, moram samo da kažem da mi je malo čudno da ovaj zakon u Skupštini brani ministar za prosvetu i obrazovanje, ali kod vas socijalista je sve moguće, kako vaš predsednik to voli u jednoj pesmi da kaže.
Ja bih se osvrnuo na ovu tačku dnevnog reda, dugo godina unazad po političkom ključu, ogromna finansijska sredstva su odlazila u Suboticu zbog čega su neki gradovi, a i celi okruzi ostajali u zapećku. To vrlo lako možemo da vidimo i ako čitamo materijal koji smo dobili o ovoj tački dnevnog reda.
Sombor i ceo zapadno-bački okrug su možda i najviše osetili maćehinski odnos države. Preko Sombora je najbliži pravac ka zemljama Evrope, pogotovo ka onim gradovima gde je naša dijaspora najrasprostranjenija.
Upravo ovaj podatak govori da je povećanje broja graničnih prelaza i prekategorizacija jedinog postojećeg, a to je Bački Breg, Herceg Santo, nužna potreba koja prevazilazi regionalnu korist, jer ima veliki značaj za ljude iz cele Srbije koji su direktno ili indirektno povezani sa našom dijasporom.
Naša je procena da je direktno ili indirektno povezano sa ovom pričom o kojoj pričam, preko milion naših ljudi.
Rekao sam, prekategorizacija jedinog prelaza koji postoji, a to je prelaz Bački Breg, Herceg Santo, a kada govorim o povećanju broja graničnih prelaza, onda želim posebno da napomenem granični prelaz Riđica-Gara koji je povremeno bio otvaran, da bi ljudi i sa jedne i sa druge strane mogli da komuniciraju, da sarađuju ekonomski i da na neki način sela koja se nalaze u jednom nezavidnom položaju, pokušaju da pozicioniraju mnogo bolje nego što je to bila situacija do sada i što su im okolnosti u državi dozvoljavale.
Uvrštavanje rekonstrukcije i izgradnje putnog pravca Vrbas-Kula-Sombor, državna granica, prostorni plan Republike Srbije od 2010. godine do 2020. godine, sa prioritetom da radovi počnu do 2014. godine, preko amandmana koje smo predložili pokojni Vladan Batić i ja koji je prihvaćen, predstavlja veliku šansu za jedan ceo region koji je nepravedno postao slepo crevo, iako poseduje mnoge potencijale.
Smatramo da je sada prava prilika da se otvori priča o Somborskom aerodromu, kada govorimo o granicama, da je prava prilika za naš agrar, da je prilika za bolju iskorišćenost Dunava, da je ovo dobra prilika da oživimo naša sela, kao i prilika za mala i srednja preduzeća koja pune budžet, a koja su veliki gubitnici u ovoj ekonomskoj krizi.
Suvišno je trošiti reči, da bi objasnili koliko je za potencijalne investitore blizina granice važna i naravno, putna infrastruktura.
Moramo reći da je Mađarska već uveliko u EU, da će Hrvatska biti sutra, da država Srbija želi da što pre bude deo te evropske porodice, a Sombor kao istureno odeljenje i ceo zapadno-bački okrug, već i Vrbas, Srbobran, opštine koje se naslanjaju na ovu priču i koje žele da iskoriste svoje potencijale, jednostavno ovu priliku moraju da iskoriste, a i država mora da iskoristi potencijale koje oni poseduju.
Regionalna saradnja kroz korišćenje raznih evropskih fondova, prosto nam se nameće kao imperativ, čak i pored inertnosti dosadašnje lokalne vlasti, ali dobri putevi i veći broj graničnih prelaza su osnovni preduslov za razvoj ovog regiona.
Činjenica je da se otvaraju određene mogućnosti, a da bi se one ostvarile, potrebno je malo više odlučnosti države i želje države. Verujem da ovakvu šansu nećemo propustiti, da na realizaciju iste nećemo dugo čekati.
Na kraju bih samo još iskoristio priliku da kažem da, kada je u pitanju prošla Vlada, da jedini čovek koji je imao razumevanja po ovom pitanju, kada govorimo o potencijalima Sombora i zapadno-bačkog regiona je ministar za prostorno planiranje, gospodin Oliver Dulić, koji je u ovom momentu jedan od najnapadanijih ljudi kada su u pitanju političari i namerno želim da istaknem da je to čovek koji je imao razumevanja, imajući u vidu činjenicu da dolazi iz Subotice, da je Sombor jedna potpuno zapuštena sredina nepravedno i da toj sredini treba pomoć.
Nadam se da će ova vlada imati razumevanja za to i da Sombor više nikada neće biti slepo crevo, već da će biti lokomotiva na našem putu ka EU.

Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo poslanici, moje pitanje se tiče dijaspore. Naime, Ministarstvo za dijasporu je osnovano, podsetiću samo, 2004. godine u Vladi Vojislava Koštunice. Postojalo je i u drugoj Vladi Vojislava Koštunice, kao i u Vladi Mirka Cvetkovića. Godine 2011. je u rekonstrukciji Vlade dopunjeno i Sektorom vera, te se nazivalo Ministarstvo vera i dijaspore.
Naših ljudi, po procenama, ima oko četiri miliona u svetu, a otprilike polovina živi u dijaspori i polovina u regionu. Godišnje, po proceni Svetske banke, preko pet milijardi dolara u Srbiju naši ljudi iz dijaspore pošalju putem doznaka. Slažemo se sa odlukom Vlade o ukidanju Ministarstva i formiranja Kancelarije za dijasporu, sve u cilju racionalizacije radnih mesta, ali smatramo da nije dobro što Kancelarija još nije počela sa radom, čime se gubi kontinuitet sa svim dobrim stvarima koje je Ministarstvo za dijasporu uradilo od 2004. godine do danas.
Dakle, moje pitanje je – kada Vlada Republike Srbije planira da aktivira rad Kancelarije za dijasporu? Hvala.

Hvala poštovana predsedavajuća.
Poštovana gospodo i gospođe ministri, poštovane kolege poslanici, potrudiću se da svoje vreme uklopim u tri pitanja koja bih postavio gospodinu Selakoviću, ali on danas nije prisutan, pa ću iskoristiti prisustvo gospodina Vučića.
Moje prvo pitanje glasi da oštra borba protiv korupcije, kriminala, koju danas vodite gospodine Vučiću, a koju iskreno podržava SPO, mora da prati između ostalog i donošenje zakona o poreklu imovine. Srpski pokret obnove i Demohrišćanska stranka Srbije su se zalagali za donošenje ovog zakona, koji je bitan u borbi protiv korupcije i kriminala. Čak mislim da ste i jedan dobar deo predizborne kampanje upravo posvetili svim nedostacima koji proističu iznad donošenja jednog ovakvog zakona.
Privatizacija koja je sprovedena bez postojanja zakona o restituciji, ali posebno zakona o poreklu imovine, pokazala je sve svoje slabosti, čiji je krajnji rezultat ugrožena rezistencija velikog broja građana sa jedne strane, i neverovatno brzo bogaćenje malog broja ljudi koji su postali vlasnici dojučerašnje državne i društvene imovine sa druge strane. Znači, moje pitanje je jasno, da li će i kada biti donet zakon o poreklu imovine?
Drugo pitanje se odnosi na rad sudova. Svi mi koji ovde sedimo priželjkujemo da sudovi budu samostalni i nezavisni državni organi, koji štite slobode i prava građana i koji rade na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata.
Naime, svi mi poslanici ovde u skupštinskim klupama nosimo veliku odgovornost, ne smemo da se igramo sa ukazanim poverenjem građana, niti ga smemo zloupotrebiti. Mi nismo i ne smemo biti iznad Ustava i zakona time što ćemo dopustiti da se ne procesuiraju slučajevi u kojima su akteri i pojedinci koji danas sede u skupštinskim klupama.
Napomenuću samo da smo pre izvesnog vremena imali, tako da kažem, slučaj Nenada Čanka, gde je čovek uradio to što je uradio i odmah posle toga je podneo ostavku na mesto poslanika, da bi pokazao da ga imunitet ne štiti za ono što je učinio.
U isto vreme imamo nekoliko poslanika, sasvim pouzdanu informaciju imamo, protiv kojih je tužilaštvo na osnovu istrage koju je vodio privredni kriminal, podiglo krivične prijave. Tužilaštvo je, naravno, pokrenulo istragu, čak su i procesuirani oni ljudi koji su bili po hijerarhijskom položaju niži ispod tih ljudi koji su danas poslanici. Protiv nekih je čak proces i završen, a oni koji su danas poslanici, koji su da kažem bili najzaslužniji za to što se dešavalo iza te prljave ili negativne radnje. Njihovi slučajevi tapkaju u mestu, i moje pitanje se odnosi konkretno na Tužilaštvo u Novom Sadu, da li se u nekoj od fioka nalazi predmet jednog od poslanika koji danas sede u Skupštini RS.
Moje treće pitanje…
(Predsedavajuća: Vreme vam je isteklo, sačekajte za dopunsko pitanje.)
Dobro, u redu.

Hvala na objašnjenju. Samo bih dopunio ovo drugo pitanje, ako mi dozvolite, treće koje će biti vrlo kratko.
Govorim preciznim podacima, radi se o barem jednom poslaniku u sadašnjem sazivu, protiv koga je privredni kriminal podigao optužnicu, tužilaštvo je sprovelo istragu i samo je taj čovek ostao van domašaja zakona, a svi njegovi saradnici koji su izvršavali njegove naloge su predmet istrage, ili su već osuđeni. Prosto je neverovatno da neko, pogotovo mediji ne poveruje da se iza toga ne krije neka zaštita. Meni kao poslaniku, verujem i većini mojih kolega, koji pošteno radimo svoj posao je uvek bio veliki problem kada, da kažem, se globalno gleda na ceo parlament i kada zbog onoga što čine pojedinci, moraju da ispaštaju bar medijski svi oni pošteni poslanici koji rade normalno i korektno svoj posao.
Samo bih dopunio još i treće pitanje, ako mi dozvolite, mislim da ćete možda moći da mi date jasan, kratak odgovor. Radi se o princezi Jelisaveti Karađorđević. Da li će država vratiti vilu na Dedinju u Užičkoj 1, princezi Jelisaveti Karađorđević, koja je vlasništvo Olge Karađorđević, a koju je konfiskovala država posle Drugog svetskog rata i u njoj se danas nalazi Crnogorska ambasada?
Nedavno smo videli da su premešteni posmrtni ostaci Kneza Pavla iz Švajcarske u Srbiju, što je više nego dobro. Država Srbija je time pokazala da poštuje najumnije i najčestitije ljude iz naše istorije koji su simbol pravog patriotizma, koji je Srbija nekad imala.
Mislim da ovde nije u pitanju samo puko ispravljanje jedne od nepravde iz prošlosti, već prilika da konačno počnemo da stvaramo jedan novi sistem vrednosti, gde će se poštovati najumniji, najobrazovaniji ljudi iz naše istorije, a ne lažne patriote, kojih je danas, na žalost, Srbija puna. Hvala.

Mogu samo da se zahvalim na odgovorima i na onome što radite u borbi protiv kriminala i korupcije. Srpski pokret obnove će uvek podržati takve vrste akcija ukoliko su one iskrene, a ne selektivne. Hvala vam.

Poštovane kolege poslanici, ono što ću sada reći, pitanje koje ću postaviti pokazuje sve posledice nakaradne privatizacije koje smo imali u poslednjih 10-15 godina.
Naime, radi se o Somboru i nekoliko desetina radnika uljare "Sunce" koje je dobilo premeštaj u "Vital" Vrbas, iako je taj grad od Sombora udaljen više od 50 kilometara, uz upozorenje poslodavca kompanije "Invej" da im, ukoliko do 1. oktobra ne prihvate aneks ugovora, sledi otkaz. Ti ljudi su došli u situaciju da ostanu bez posla, bez otpremnine ili nadoknade Nacionalne službe za zapošljavanje, ukoliko odbiju ponudu da rad nastave u "Vitalu" u Vrbasu.
U isto vreme, poslodavac je ugasio proizvodnju margarina, majoneza i kečapa, a radnike ovog odeljenja je proglasio tehnološkim viškom. Ti radnici imaju pravo na otpremninu i naknadu sa biroa rada, ali poslodavac to ne daje, već ih upućuje na rad kod drugog poslodavca "Vitala" u Vrbasu, koji je udaljen 52 kilometra od Sombora, što naravno nije po zakonu.
Nudi im se posao, ali ne i obezbeđen prevoz. Naime, pola troškova prevoza od Vrbasa je oko 6.000 dinara, plaćali bi sami od minimalca koji dobijaju, tj. od 21.000 dinara, što znači da bi ljudima ostalo oko 15.000 dinara. Radno vreme počinje u 6:00 sati i prosto je naučna fantastika kako bi ljudi koji žive u okolini Sombora i u selima mogli da stignu na posao.
Ovo je samo jedan od primera nakaradne privatizacije, ali pokazuje sav apsurd privatizacije koju smo imali prilike da gledamo u godinama iza nas. Ako svi dobro znamo kako su zaštićeni ljudi po raznim lokalnim samoupravama i javnim preduzećima kojima bukvalno zato što su stranački kadrovi ne sme da padne ni dlaka sa glave, onda je prosto neverovatno da u privatnom sektoru i u onim firmama koje su bile više nego uspešne, pogotovo u jednom kraju kakav je Sombor, u agrarnom kraju, da se gasi postrojenje i da se ovako ponaša prema radnicima koji su dugo godina zaposleni u jednoj ovakvoj firmi.
Smatram da je takođe poražavajuće što lokalna samouprava nema apsolutno nikakvog sluha za probleme ovih ljudi. Mislim da, nažalost, ova situacija naravno da nije jedinstvena kada je u pitanju naša država, ali pokazuje koliko velikih problema imamo sa kojima ćemo se nažalost suočavati u budućnosti.
Moje pitanje je postavljeno premijeru, gospodinu Dačiću, kojem su puna usta borbe za socijalno-ekonomske probleme i borbe za one najugroženije, i nadam se da će do 1. oktobra uspeti da nađe rešenje i pomogne ne samo ovim ljudima, nego svim onima koji se nalaze u sličnim problemima. Hvala.

Poštovani gospodine predsedniče, gospodine premijeru, dame i gospodo ministri, poštovane kolege poslanici, iskoristiću svoje poslaničko pravo da postavim tri kratka, jasna i precizna pitanja. Nadam se da će takvi biti i odgovori, da ne bih morao da koristim dopunsko vreme.
Moje prvo pitanje je upućeno gospodinu Dinkiću i odnosi se na Fond "Inex Interexport". Znači, da li je završena privatizacija Fonda "Inex Interexport", pošto je započeta još 2005. godine, a poverioci, među kojima su i bivši radnici, još uvek nisu isplaćeni.
Podsetiću da je Vlada Republike Srbije 2001. godine ugasila frišopove, pri čemu je nekoliko stotina ljudi bukvalno oterano na ulicu i bez dinara otpremnine i obeštećenja.
Iskoristio bih priliku da pohvalim mere koje ste doneli na početku vašeg mandata, koje se tiču zanatlija i sitnih preduzetnika. Nadam se da se na tome nećete zaustaviti, jer su to ljudi koji su najteže osetili pritisak krize u kojoj se nalazimo.
Moje drugo pitanje biće upućeno gospodinu Selakoviću. Odnosi se na proces restitucije u nekoliko navrata sam bio prisutan i slušao sam kada ste u vreme predizborne kampanje govorili i kritikovali Zakon o restituciji, često napominjući, vi i vaše kolege koji se trenutno nalaze u vašem ministarstvu, da je ovaj zahtev vrlo loš zbog toga što je izostavljen proces supstitucije. Moje pitanje se odnosi na to da li ćete učiniti sve da se ovaj zakon promeni i da li će se supstitucija uvesti u Zakon o restituciji kao preovlađujući način povraćaja imovine.
Moje treće pitanje je predlog i mogu da ga postavim gospodinu premijeru i zameniku premijera, da li ćete podržati predlog poslaničke grupe SPO i DHS, da se u dnevni red jedne od sednica Narodne skupštine Republike Srbije uvrsti predlog usvajanja rezolucije o zločinima totelitarnog režima.
Podsetiću vas da je parlamentarna Skupština Saveta Evrope još 25. januara 2006. godine usvojila Rezoluciju 148, pod nazivom "Potreba za međunarodnom osudom zločina totalitarnih komunističkih režima", u kojoj su pozvane sve komunističke ili postkomunističke partije da u svojim zemljama, ako to do sada nisu učinile, ponovo procene istoriju komunizma i svoju sopstvenu prošlost, jasno se distanciraju od zločina počinjenih od strane totalitarnih komunističkih režima i nedvosmisleno osude. To istovremeno predstavlja i ispunjenje naše međunarodne obaveze i zato je ovo pitanje upućeno. Hvala.

Vrlo kratko. Hvala, gospodine Dinkiću. Nisam ni očekivao da ću dobiti odgovor odmah, pošto je ipak Vlada tek formirana i radi se o materiji koja je, da kažem, početa još pre sedam, osam godina, tako da precizne podatke nisam ni očekivao, ali se nadam da ću ih ipak dobiti kao poslanik.
Gospodine Selakoviću, ne mogu da prihvatim vaš odgovor, pogotovo što ste vrlo decidno u predizbornoj kampanji govorili kako će substitucija biti nešto što će nadograditi ovaj zakon i potenciram, ljudi koji su sada deo vašeg kabineta, pomoćnici u vašem ministarstvu, vrlo jasno na tribinama govorili da je neminovnost da substitucija bude deo novog zakona o restituciji.
Gospodinu Dačiću želim samo da kažem da niko ne želi nikakvu reviziju istorije, sem ako ne mislite da je revizija istorije to što je posle oktobra 1944. godine na teritoriji Srbije komunistička vlast ubila više desetina hiljada ljudi, da je u Jugoslaviji kroz zatvore u prvim godinama posle Drugog svetskog rata prošlo preko pet miliona ljudi, da je zbog uspostavljanja nedemokratskog jednopartijskog režima u zemlji više hiljada interniranih oficira i vojnika iz nacističkih logora bilo primorano da ode na emigraciju. Ovo su sve fakti o kojima govorim, da su organizovani koncentracioni logori na Golom otoku i da je ljudima komunističkim dekretima oteta imovina velike vrednosti, koja im ni do dana današnjeg nije oteta. Samo sam o tome govorio, gospodine Dačiću, o nikakvoj reviziji istorije ne želim da govorim.
Na kraju, ovo su sve stvari o kojima se govori u onim institucijama kojih Srbija želi da bude deo i ka kojima stremimo. Hvala.

Hvala. Nisam imao nameru da se javim. Samo nekoliko rečenica. Nije bilo potrebe, gospodine Dačiću, da ovako govorite. Nisam želeo ni najmanje da budem zlonameran. Predsednik ste Vlade i pitanje je bilo upućeno kao predsedniku Vlade, a tiče se nečega što je Rezolucija Parlamentarne skupštine i prihvatanja onoga što su prihvatile sve zemlje u okruženju. Ni najmanje nisam želeo da budem zlonameran. Naravno, neću nikad igrati kozaračko kolo, niti sam ga ikad igrao. Sve ostalo mislim da je nepotrebno. Da završimo ovde, da se složimo oko nečega. To je da trebamo svi da gledamo u budućnost, ali ćemo gledati u budućnost tako što ćemo tumačiti ispravno istoriju i prošlost i da to već jednom zatvorimo za sva vremena. Hvala vam.

Nadam se da ću ovaj put moći da nastavim bez prekidanja.
Danas govorimo o vrlo važnom zakonu, bar kada je u pitanju SPO. Smatramo da je neophodna jedna pravična i ozbiljna rasprava. Zbog toga mi je žao što gospodin ministar ne prisustvuje poslepodnevnoj raspravi.
Od 1945. godini u jednopartijskoj Skupštini su donošeni zakoni kojima se krše ljudska prava i kojima se oduzima privatna imovina. Takvi zakoni, uredbi i dekreti su na žalost i danas 65 godina posle još uvek na snazi. Od 1941. do 1948. godine mnogi čestiti domaćini su izgubili sve što su imali, često i svoje živote, isključivo iz jednog razloga zato što su drugačije mislili ili, što je još gore, zato što se njihova imovina svidela nekome od oslobodilaca. Svi oni koji su preživeli teror komunista, 70 godina žive kao građani drugog reda, a u isto vreme imamo grupu skorejevića, tajkuna, koji su 90-tih godina enormno obogatili i koji dan danas kupuju najkvalitetnije objekte i zemljište koje potražuju vlasnici otete imovine.
Simbolika je i ta da ti ljudi koji su obogatili 90-tih godina, obogatili su se u vreme kada je država propadala i kada su naši ljudi gubili i kuće i svoje porodice i poslove koje su do tada imali. Zato smatram da je prenaglašeno isticanje floskule insistiranja na skromnosti koje se vrlo često spominje kada govorimo o ovom zakonu, pri rešavanju ovog problema, osim što je licemerno, baca i veliku senku na suštinu procesa restitucije. Samim tim, neutrališe se značaj restitucije u procesu uvođenja Srbije u red demokratski uređenih i stabilnih država savremenog civilizovanog sveta.
Da su se pre privatizacije doneli zakoni o restituciji i zakon o svojini i drugim stvarnim pravima, kako je SPO predlagao još 2000. godine, bio bi rešen prekid kontinuiteta svojine nastao nasilnim oduzimanjem zemljišta i objekata tokom Drugog svetskog rata i posle voljom vladajućih oligarha, a legalno i legitimno stečena prava bila bi trajno zaštićena.
Ovaj model sasvim sam siguran bio bi očiti pokazatelj da se politički sistem u Srbiji konačno transformisao u demokratski, kao da je prioritet Vlada Srbije jačanje srednjeg građanskog sloja koji je osnov stabilnosti svake normalne i evropske države.
Zbog toga SPO rešavanje problema vraćanja oduzete imovine vidi onako kako je video i pre 21 godine. Rešavanje ovog problema može se pravično sprovesti isključivo putem mešovitog modela u kome preovladava restitucija, tj. fizički povraćaj. Ukoliko nije moguće to učiniti naturalnom restitucijom, jedini drugi način je naturalna supstitucija u vidu druge državne imovine, pri čemu bi finansijsko obeštećenje, a samim tim i opterećenje na budžet Republike Srbije, bilo zanemarljivo.
Zamolio bih gospodina Krasića, ako možete bar malo. Uvek imam poštovanja …

Izvinjavam se, ali vi to vaše pravo uopšte ne koristite i dokle god govorim non stop se neko ubacuje.

Restitucija pašnjaka, šuma i poljoprivrednog zemljišta je takođe moguća, kao i konverzija sa državnom imovinom iste vrednosti. Ovo su činjenice, ali ujedno i temelj programa SPO, ne samo naše stranke, nego evropske desnice Srbije. Na žalost, ovaj program još uvek nije video svetlost dana, bar kada je u pitanju vlast u Srbiji.
Zbog toga restitucija za nas iz SPO nije samo ispravljanje nepravdi iz prošlosti, nije ni simboličan raskid sa komunističkim nasleđem. Za nas restitucija predstavlja jedan konačni obračun sa sistemom koji je baziran na ratnom zločinu, na zločinu prema sopstvenom narodu.
Takođe, verujem, a mislim da je nešto slično rekao i gospodin Đelić, da će ovo biti jako dobar tekst koliko smo kao narod spremni za nacionalno poverenje, ali i koliko smo spremni za EU.
Osnovni problem koji se ukazuje kada govorimo o ovom zakonu i opšte mesto gde se na neki način lome koplja je pitanje supstitucije. Smatramo da ovaj zakon ima smisla samo ako se u njega uvrsti naturalna supstitucija. Za nas pravda ne može biti delimična. Smatramo da nije čudno što se mnogi pitaju da li ovaj zakon donosimo stvarno samo zbog EU ili zato što želimo da ispravimo nešto.
Možda reči nisu dovoljne da bi se ovo objasnilo, ali cifre su neumoljive. U ovom momentu …

U ovom momentu, odnosno 2006. godine oko 76. objedinjenih zahteva koji su podneti da bi se došlo do povraćaja imovine. Po nekim procenama to je otprilike između pola miliona i milion ljudi koji očekuju da bar na neki način budu obeštećeni ovim zakonom o restituciji.
Potražuje se 95%, od ukupne količine onoga što se potražuje, 95% su poljoprivredno zemljište, šume i pašnjaci. Oko 4% su građevinsko zemljište, oko 4% u samom Beogradu se potražuje građevinsko zemljište.
Kada govorimo o tome da je supstitucija neophodna i izvodljiva, onda treba reći da u vlasništvu države Srbije 40 puta više šumskog zemljišta, 20 puta više građevinskog zemljišta i za 40% više obradivog poljoprivrednog zemljišta. Na primer, iz Sombora iz kojeg dolazim mogu da kažem da se potražuje 13.000 ha poljoprivrednog zemljišta, a da je u vlasništvu države 27.000 ha.
Kada govorimo o imovini javnih preduzeća, tu je situacija tek poražavajuća, em što nemamo ozbiljan popis imovine sa kojom raspolažu najveća javna preduzeća, a imamo ozbiljne sumnje da ta imovina se ne koristi onako kako bi trebala i da bi sasvim sigurno mogla da uđe u masu po pitanju supstitucije pri donošenju ovog zakona.
SPO je u proteklom periodu davao niz dobrih predloga. Navešću samo jedan koji se direktno naslanja na pitanje supstitucije. Povlastice investitorima u građevini. Smatramo da je to sjajna ideja, ne samo kada je u pitanju rešenje u zakonu o restituciji, nego kada je u pitanju porast investicija u građevini i ono što je možda još važnije, iako nije deo današnje rasprave, to je pitanje korupcije. Upravo na nivou lokalnih samouprava, kada je u pitanju građevina, gde se izdaju takse i razne potvrde, svedoci smo da je velika korupcija u pitanju.
Ovaj naš predlog ne samo što bi doneo jednu novu masu kada je u pitanju podela imovine u restituciji, nego bi sasvim sigurno, ako ne potpuno izbacio, onda sigurno umanjio pitanje korupcije.
Moram reći da se konstantno govori o iznosima koje oštećeni potražuju. Poziva se licemerno na skromnost, a gotovo nigde ne možemo čuti da je upravo država najveći dobitnik u procesu restitucije. To treba jasno reći, da ogromna imovina koja treba da bude predmet restitucije nema svoje vlasnike, na žalost, nema svoje naslednike i država u tom slučaju po prvi put posle dužeg vremena tu imovinu može sasvim sigurno da uknjiži na svoje ime i da tako nastupa pred stranim investitorima.
Ovde je bilo reči i o Kosovu. Ne bih ulazio u tu temu, jer sam siguran da bi izazvalo niz replika raznih patriota i onih koji misle da je busanje u grudi jedini način da se zaštiti Kosovo. Siguran sam, da je SPO bio taj koji se slušao devedesetih godina, kada smo govorili o potrebi donošenja zakona o restituciji, da bi danas situacija na Kosovu bila potpuno drugačija, jer svi znamo kako se na zapadu tretira pitanje privatne svojine.
Inače, kad govorimo o restituciji, sam predmet restitucije izaziva mnoge apsurde, od toga da ono što sam malopre govorio da je nemoguća supstitucija, do možda i najvećeg apsurda - da je Milošević jedini do sada vratio deo oduzete imovine iz zemlje.
Od početka višestranačja kroz sve demokratske stranke, svi mi koji ovde sedimo treba da stavimo prst na čelo pa da se zapitamo kako je to moguće da je predstavnik jednog totalitarnog režima devedesetih godina smogao snage da vrati deo imovine, a da 11 godina od demokratske revolucije nema dobre volje da se donese pravičan zakon?
Kaže se da su uslovi isti za sve, a ja kažem da je diskriminacija na svakom koraku. Na primer, vraća se poljoprivredno zemljište koje je u međuvremenu postalo građevinsko, a drugima se vraćaju obveznice. Zatim, prioritet je vraćanje u naturi. Svi mi koji potičemo iz porodica kojima je oduzeta imovina i koji smo trpeli 70 godina da se ovaj zakon konačno ugleda svetlost dana, jako dobro znamo koliko su male šanse i koliko malo ljudi će uspeti da povrati svoju imovinu u naturi. Rečeno je, takođe, da se odustalo od supstitucije zato što su to sugestije Slovenije i još nekih zemalja. Nisam video neki drugi razlog i nisam čuo koji su to drugi razlozi.
Ako mi dozvolite jedan svoj lični stav, mislim da osnovni razlog što nema pravičnog zakona o restituciji je što još veliki broj ljudi u skoro svim strankama koje su deca komunista i koji danas ne osećaju svojim srcem i nemaju potrebu da ovaj zakon bude pravičan, nažalost, zato naš put ka EU ovoliko i traje. Principi na kojima je formirana ova vlada su principi koje SPO dosledno sprovodi i spremni smo da čistimo sve prepreke na našem evropskom putu, posebno kada su u pitanju ljudska prava. Tako smo se ponašali u prošlosti, tako ćemo se ponašati uvek.
Iako smo još pre dve godine podneli Predlog zakona, i to po drugi put, prvi put smo ga podneli svojim koalicionim partnerima za vreme Vlade Vojislava Koštunice 2004. godine, moram reći da je jako malo sličnosti sa ovim tekstom koji je danas pred poslanicima, pogotovo mislim na one suštinske delove koji govore u supstituciji.
Zbog toga sam, u ime SPO, podneo nekih dvadesetak amandmana, o kojima ću govoriti u raspravu u pojedinostima, koji su, po našem mišljenju, izuzetno važni ako želimo pravičnu restituciju. Ti amandmani nisu samo amandmani naše stranke, već prvenstveno amandmani svih onih koji se skoro posle 70 godina osećaju prevarenim, svih onih koji se posle 70 godina osećaju građanima drugog reda. Hvala.

Izuzetno poštujem ovu raspravu povodom ovog zakona i zato ću biti konkretan i vrlo jasan. Ne bih se javlja da nisam direktno prozvan, ali ću se truditi da se više ne javljam za replike.
Reći ću samo da poštujem stav SRS kada je u pitanju zakon o restituciji i oni su principijelni, kao i po nekim drugim pitanjima. Moram reći da to izaziva poštovanje kod ljudi koji se bave politikom. Da li je to ispravno ili pogrešno, to će pokazati građani na izborima. Ali, gospodine Martinoviću, ne mogu da shvatim da možete da pravite razlike između nekih tajkuna koji možda dolaze iz Hrvatske ili ovde, koji su neki naši. Nijedan od njih nije naš. Pogotovo oni koji su se obogatili 90-ih godina. Nas ne interesuje da li je on došao iz Hrvatske, da li je došao od negde drugde ili je u pitanju Mišković ili neko drugi. Ja vam tvrdim da upravo taj Mišković najveću imovinu ima u Vojvodini i da je veliko pitanje da li se upravo zbog toga ne vraća u supstituciji poljoprivredno zemljište.
Takođe, ne govorim samo u ime Ravnogorskog pokreta, već govorim u ime svih poštenih ljudi, kulaka, inteligencije, patriota i svih onih kojih je samo u Beogradu pobijeno nekoliko desetina hiljada. Uglavnom su to bili dobri domaćini. Čisto poređenja radi, za one koji su opijeni komunističkim filmovima poput "Sutjeske", "Neretve", "Povratka otpisanih" da kažem koji je to odnos veličina. Za vreme celog Drugog svetskog rata, ovo verujem da mnogi ne znaju, imao sam prilike da razgovaram sa istoričarima koji nisu opterećeni bilo kojom ideologijom, ubijen je samo jedan Nemac. Za vreme celog Drugog svetskog rata i okupacije u Beogradu je ubijen samo jedan Nemac, a u nekoliko dana je pobijeno nekoliko desetina hiljada domaćina Srba, koji su drugačije mislili, koji su imali i koji su predstavljali monarhističku inteligenciju. Iza njih će SPO uvek da stoji i da se bori dokle god budemo postojali, bez obzira koji procenat glasova budemo imali na izborima i svu svoju politiku ćemo bazirati upravo na nacionalnom pomirenju.
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Gojkoviću. Zahvaljujem.)
Samo još jedna rečenica, molim vas.
Retorika SRS je uvek ista kada je u pitanju restitucija – ovo će napraviti novu nepravdu, vratiće se folksdojčeri, sad će nam oni oduzeti, verovatno sa Čankom i Mađarima Vojvodinu, ostaćemo na beogradskom pašaluku. Ja mogu samo da kažem da takvu retoriku treba pažljivo saslušati…

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, iskoristiću ovo vreme da postavim tri kratka pitanja.
Moje prvo pitanje se odnosi, tj. to je već ponovljeno pitanje i odnosi se na grad Sombor. Postavljam ga Ministarstvu ekonomije. Naime, po kojim kriterijumima je grad Sombor izostavljen sa spiska gradova koje država subvencioniše strane investitore po radnom mestu? Svi Somborci smatraju da je neprihvatljivo da grad Sombor koji u poslednjih 11 godina ima samo jednu grinfild investiciju bude izostavljen sa ovog spiska, sa spiska na kojem se nalaze gradovi koji se konstantno pomažu i u koje država konstantno ulaže, bez obzira da li se radi o ovoj vladi ili o vladama koje su bile pre nje.
Moje drugo pitanje se odnosi na grad Novi Sad i postavljam ga premijeru Cvetkoviću – kada će Vlada dati odgovor na inicijativu Skupštine grada Novog Sada, od novembra 2009. godine?
Inicijativu su potpisale sve stranke. Znači, pozicione i opozicione stranke, možda sem Demokratske stranke Srbije, i u njoj se govori o potrebi da se u "DP Novi Sad - gas" uvedu prinudne mere i da se preduzeće vrati pod ingerenciju grada.
Reći ću samo da je potpuno neprihvatljivo i neprirodno da imamo najvećeg distributera prirodnog gasa, kao preduzeće koje, praktično, upravlja samo sobom, koje samo sebe kontroliše, a na čiji rad gotovo nikakav uticaj nemaju potrošači koji su svojim sredstvima, praktično, izgradili ovo preduzeće.
Moje treće pitanje, možda i najvažnije kada je u pitanju Srpski pokret obnove, koje postavljam takođe premijeru Cvetkoviću – kada će početi da se poštuje Zakon o izjednačavanju prava partizana i pripadnika Ravnogorskog pokreta, koji je usvojen decembra 2004. godine?
Podsećam da je prošlo sedam godina od datuma usvajanja ovog zakona, a da nijedan ravnogorac i monarhista nije ostvario ovo zakonsko pravo. Nažalost, nekima u ovoj sali je drago zbog toga. Ako već ne poštujemo zakone koje i sami donosimo, onda je najbolje da se skupi većina, što očigledno neće biti teško, i da se ovaj zakon ukine.
Za mnoge borce za ljudska prava, što je možda i najveće razočarenje za nas iz Srpskog pokreta obnove, a to je da za mnoge borce za ljudska prava u ovoj zemlji stotine hiljada ljudi koji leže po masovnim grobnicama, ubijeni samo zato što su drugačije mislili, očigledno da ti ljudi i ti grobovi ne predstavljaju žrtve za nikog, osim za Srpski pokret obnove. Hvala.