Hvala gospodine predsedavajući.
Poštovani gospodine ministre, gospodine Udovičiću, gospodine Peruničiću sa saradnicima, dame i gospodo poslanici i poštovani građani koji su zainteresovani za današnju temu o kojoj raspravljamo, mogu samo da kažem da kada je u pitanju amandman koji sam podneo, u potpunosti prihvatam objašnjenje kojim je amandman odbijen, ali isključivo zarad pojedinih situacija u praksi, želim ipak da kažem nekoliko reči zbog čega sam ovaj amandman napisao i šta sam želeo time da promenim.
Još pre nekoliko meseci sam postavio poslaničko pitanje koje se odnosilo, objasnio sam ga na jednom primeru i sada ću to da ponovim, ali ukratko, na primeru sportistkinje Dunje Žeravić Lalić iz Sombora, koja je kao karatistkinja ostvarila vrhunske rezultate kada su u pitanju međunarodna takmičenja, koja je samim tim dobila sportsku stipendiju i koja je na osnovu te stipendije ne samo što je nastavila da daje dobre rezultate, nego je nastavila na fakultetu izuzetno dobro da radi i završila je Ekonomski fakultet u Subotici.
Šta se dešava? Kod osoba ženskog pola koje se bave sportom, gotovo svaka od njih ima želju da jednoga dana zatrudni. U onom momentu kada ona zatrudni, ona gubi priliku da u toj godini ima stipendiju. Ja razumem da je cilj stipendije da sportisti imaju priliku na sportsko usavršavanje, ali, realno gledajući, u praksi je veliki problem kada osoba u toj godini izgubi možda jedini način finansiranja koji je imala do sada. Mi imamo za cilj da je to jedan vid sportskog usavršavanja. U toj godini možda nije, ali je izuzetna prilika da se vrati i postiže sportske rezultate koje je i do tada imala. To je jedan primer koji imamo u raznim sredinama, a ja sam naveo samo jedno ime i prezime.
Razumem čak da ovo možda i nije prilika, kada govorimo o ovom zakonu, i da možda ne možete da u potpunosti definišete ovaj problem bez nekih drugih promena zakona i možda čak i nekih podzakonskih akata koji bi kasnije mogli dal budu doneseni i ja ne sumnjam da ćete pokušati da u budućnosti ovaj problem rešite. Jer, i sami znate, lokalne samouprave koje su opterećene ogromnim problemima, jednostavno, ovakve stvari ne mogu da preuzmu na sebe. Hvala.

Hvala poštovani gospodine predsedavajući.
Ovo je još jedan amandmana koji sam podneo kada je u pitanju zakon o sportu. Radi se o članu 96. koji reguliše postojanje sportskih društava kao posebnog sportskog nadudruživanja, koji suštinski ne služi za bilo kakvu sportsku delatnost osim za razne marifetluke unutar sportskog života, što smo imali prilike da vidimo u prošlosti.
Predlog je da se brišu sva tri predložena stava u zakonu i da se umesto njih uvedu nova četiri koja bi samo služila za bliže uređenje prestanka rada sportskih društava kao posebnih, kao što sam i rekao nadudruženja i parasportskih organa.
Pretpostavio sam, da će ova izmena da izazove veliku pažnju i da se time u stvari pokušava ugasiti nešto što dugo godina traje, ali moja želja je da se ugasi nešto što u stvari udara u srž gluposti koje postoje u sportskom životu. Znam da ima puno onih koji se ne slažu samnom, ali vrlo često iz potpuno prizemnih razloga da je to jednostavno nešto što je postojalo ranije i da treba da postoji i u buduće.
U prilog tome pomenuo bih jednu malu činjenice koju mali broj ljudi zna, a to je da su klubovi suštinski privatno vlasništvo udruženih članova tog kluba i da nemaju nikakvo državno vlasništvo.
Šta sam ovim amandmanom hteo da kažem? Imamo primere sportskih društava Crvene zvezde i Partizan. Uzgred, sportista sam bivši, i čovek koji izuzetno poštuje klubove Partizan i Crvenu Zvezdu, volim da gledam i košarku i fudbal, ali ono što ne volim da gledam to su prevare u tim klubovima.
Znači, kada bi došlo do toga da sud pokrene postupak protiv tih klubova zbog dugova od više desetina miliona evra, pored čelnika klubova koji bi bili tuženi za nanetu štetu, bili bi tuženi i svi članovi kluba kao solidarni dužnici. Mogli bi da se spasu plaćanja dela duga samo ukoliko mogu da dokažu zapisnički da su prilikom odlučivanja o zaduživanjima izdvojili svoje mišljenje ili bili zapisani u zapisniku kao oni koji su glasali protiv štetne odluke, što bi naravno vrlo teško moglo da se dokaže.
Suština je da imamo sportska društva koja su prošlosti pokrivala ogromna dugovanja raznih klubova koji su načinile razne uprave i da niko nikada nije odgovarao za ta dugovanja koja su pravljenja. Smatram da bi na ovakav način bukvalno targetirali, pokazali koji su to ljudi koji su načinili štetu našim velikim kolektivima na prvom mestu mislim na Partizan i Crvenu zvezdu, i da bi ti ljudi i krivično i na svaki drugi način, materijalno naravno, odgovarali za ono što su učinili najvećim klubovima.
Takođe, mislim i da u ovakvom položaju, ovakvoj situaciji kao što je bila do sada, da su manje sredine, uglavnom klubovi bili u lošijem položaju u odnosu na veća i velika sportska društva, jer tim klubovima kada bi se zadužili, kada ne bi imali finansijskih mogućnosti da otplate svoje dugove, pogotovo kada je u pitanju porez, oni bi se gasili i odlazili bi najniže rangove takmičenja. Smatram da na takav način su i lokalne samouprave pogođene, i na takav način veliki problem su imale male sredine.
Zato je neophodno dobiti stabilne vlasničke strukture unutar klubova, umesto članskog udela građana. Naravno, to će biti i onaj drugi deo, deo kada budemo govorili o privatizaciji, ali bez obzira, što se ovo nekome čini kao jedan, da kažem, radikalniji član, i bez obzira na objašnjenje koje sam razumeo i prihvatio koje sam dobio od Ministarstva sporta zašto ovaj amandman se ne prihvata, smatram da je ovo ipak možda jedan korak o kome u budućnosti treba razmisliti, da bi se otklonile razne prevare koje smo do sada imali u sportu, a pogotovo u fudbalu. Hvala.

Poštovana predsednice, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo poslanici, svi zainteresovani građani koji nas danas gledaju, želim da se zahvalim na početku gospodinu Udovičiću, tačnije da čestitam na sjajnoj organizaciji Evropskog prvenstva u vaterpolu, gde je država pokazala da i te kako zna da prati rezultate koje sjajni naši sportisti godinama postižu. Ova organizacija je samo pokazatelj da se i u teškim situacijama i u teškoj krizi, u kojoj se država godinama nalazi, uvek može organizovati jedan sjajan sportski događaj koji je za pohvalu celoj državi i koji stvara marketing, ne samo za Srbiju i grad Beograd, nego za ceo naš narod.
Slušajući malopre uvaženu koleginicu iz LSV, stekao sam utisak da mi danas raspravljamo o zakonu koji je Sekretarijat za sport i omladinu AP Vojvodine napravio. Uvek sam govorio, kada sam imao priliku da govorim, o potrebi da na čelu Ministarstva za sport i omladinu bude čovek, mlad čovek koji je bio sportista, koji je ostvarivao sjajne rezultate, a ne neko ko će se baviti politikanstvom i koristiti sport. Nažalost, kao što je u svim lokalnim samouprava i mnogim drugim regiona, gde se sport i finansiranje sporta isključivo koriste da bi se prikupljali jeftini politički glasovi i da bi se koristili za političke kampanje.
Na čelu Ministarstva za sport imamo čoveka koji je uspeo da se izbori za veća finansijska sredstva i smatram da je ovo ministarstvo vrlo često nepravedno potcenjivano i kada je u pitanju budžet i kada su u pitanju mnoge druge teme i sfere u društvu koje ovo ministarstvo može da unapredi.
Verovatno ćemo se svi složiti oko toga da je ovo jedan dobar zakon, čak bi se usudio reći da ovde danas i u ovoj raspravi da će biti malo i začuđujuće da nema onih teških tonova i da je ovo nešto što je bilo potrebno našoj državi.
Dotakao sam se, kažem, Sekretarijata za sport i omladinu ne kao nečega što je pozitivno, već nešto što je negativno, ali o tome ću govoriti malo kasnije kada se dotaknem finansiranja sporta i pokazati ko je u stvari razlika kako ne treba, a kako treba raditi kada je u pitanju odnos prema sportu.
Zbog onih ljudi sportskih radnika koji nas gledaju, ja ću samo pokušati da se skoncentrišem na nekoliko važnih stvari iz ovog zakona iako je sam zakon dovoljno jasan i dobar, ali imajući u vidu situaciju da mnogi ljudi ipak ne znaju sve o tome, pokušaću da definišem samo nekoliko dobrih, dobrih stvarno, tema iz ovog zakona.
Pored zabrane diskriminacije koja je i do sada bila propisana na najoštriji način, vrši se usklađivanje sa novo donetim propisima i na nacionalnom i na međunarodnom nivou u ovoj oblasti, a povećava se posebna odgovornost svih koji rade sa decom i svi oblici zlostavljanja, zloupotrebe i nasilja, eliminišu se i najoštrije sankcionišu, što je naravno sjajno.
Kako je osnovni cilj da sport ne bude privilegija dece bogatih, već dostupan svojoj deci, predviđa se da ubuduće zdravstveni pregledi za decu od šest do 14 godina budu besplatni kada se obavljaju u zdravstvenoj ustanovi ili u Zavodu za sport i medicinu sporta. Obuhvaćen je obaveznim zdravstvenim osiguranjem čime će se s jedne strane rasteretiti budžet roditelja, a sa druge strane podići kvalitet tih pregleda.
Kako bi se sprečio loš trend da se posebno sa decom, ali generalno i sa svim sportistima zaključuju doživotni menadžerski ugovori čime sportisti, a posebno deca postaju neka vrsta vlasništva drugih, uvodi se da ugovori o posedovanju sa menadžerima mogu da se zaključe na najviše dve godine, da ti ugovori moraju da budu overeni u skladu sa zakonom koji su obavezni elementi tih ugovora, a kada se zaključuju sa decom moraju za taj ugovor da daju saglasnost oba roditelja.
Kako su danas transferi u sportu vrlo popularni i tranzit dece iz manjih ka većim sredinama, u klubovima vrlo je aktivan, kao iz naše zemlje u inostranstvo, da bi se deca sačuvala od svega negativnog što nosi njihov odlazak od roditelja uvodi se da ti transferi iz kluba u klub u zemlji su dozvoljeni samo pod vrlo strogim kriterijumima što je takođe jako dobro, koji između ostalog podrazumevaju da je detetu obezbeđen adekvatan nastavak školovanja, iskrena zdravstvena zaštita, smeštaj i sve ostalo. Posebno potenciranje na školovanju, jer mnogi, nažalost sportisti, treneri, pa čak i treneri koji treba da su pedagozi da bi od dece postigli što veće rezultate u drugi plan stavljaju njihovo školovanje.
Međunarodni transferi maloletnih sportista su zabranjeni osim u posebnim slučajevima i po kriterijumima i uslovima utvrđenim međunarodnim sportskim pravilima, a pored toga upravo zbog značaja ovog pitanja i sprečavanja svega negativnog što može da donese po dete.
S druge strane, kako bi se zaštitili klubovi uvodi se da su svi ugovori kojima neko stiče isključivo ekonomska prava kluba pri budućim transferima sportiste, ništavni. Daje se mogućnost da se zdravstveni pregledi obavljaju u zdravstvenim službama što uključuje po prvi put i privatnu praksu, umesto da sada samo u zdravstvenim ustanovama.
Kada je reč o ugovorima između sportiste i kluba ili sportskog stručnjaka i kluba, novina koja se uvodi je da ubuduće ugovor i sve izmene i dopune ugovora moraju da bude overene u skladu sa zakonom, a da li će biti i registrovani u Savezu to se ostavlja savezima da utvrde svojim pravilima, do sada je bio uslov da se ugovor smatra važećim, bilo da je registrovano u Savezu, pa je u slučaju spora to, vrlo često bilo zloupotrebljavano, što je malo poznato.
Znači, postala je značajna siva zona u sportu gde ili nije bilo ugovora ili su oni bili fiktivni ili aneksi uopšte nisu registrovali ili se nisu plaćali porezi i doprinosi na te ugovore, što je naravno u jednom momentu dovelo do toga da čitav niz ljudi iz kriminalnog miljea se upravo pojavljuje kao društveno sportski radnici, upravo koristeći ovakve rupe u zakonu.
Pored toga registrovali su se samo osnovni ugovori na minimalne iznose, a aneksima koji se nisu registrovali, najčešće su se zapravo ugovarali realni iznosi, pravo obaveza između sportiste i kluba.
Želja je, koliko sam uspeo da primetim, da se to ubuduće spreči, da se zaštite sportisti, da imaju radni staž kada prestanu da se bave sportom, a ne da budu prepušteni sami sebi posle karijera, bez ikakvog traga da su išta u životu radili. Znači da imaju adekvatnu zdravstvenu zaštitu i da ostvare pravo na penziju što do sada je bilo samo u retkom broju slučajeva.
Opšti režim zakona kojim se regulišu radni odnosi, ovim zakonom je kao „leks specijalis“ za sport prilagođen realnim potrebama i specifičnostima sporta. Kako su sportisti danas savremeni gladijatori, to često možemo da čujemo, ostalo se pri opredeljenju da se osiguravaju samo vrhunski sportisti obavezno, jer nakon sagledavanja uvažen je stav većina klubova da bi u ovom momentu osiguranja svih sportista bio preveliki finansijski namet za njih, ali novina koja se uvodi je da svaki sportista koji nije osiguran od strane kluba za vreme nastupa za reprezentaciju mora da bude osiguran od strane nadležnog Saveza, i o ovome ću malo kasnije govoriti kada budem govorio o lokalnim samoupravama i njihovim mogućnostima da poboljšaju stanje u sportu.
Dobro je to što se uvodi jedinstveni vizuelni identitet naše reprezentacije. Da reprezentacije ne bude više kao šareni karavan, kao što je to bio slučaj vrlo često u kojem dominiraju sponzorske reklame sa kojima su naši reprezentativci kao bukvalno hodajući bilbordi pa grb i zastava gotovo da se i ne vide od raznih reklama. Ono što svi znaju, a malo se eksponira to je da naš sport godinama unazad na ključnim funkcijama ima 30 do 40 ljudi, što je jedan od ključnih problema našeg sporta.
Ono što ne da da se sistem unapredi i otvori da bi ga iskorenili za ubuduće je da se uvodi da jedan čovek može da obavlja samo jednu funkciju u sportu. Ako to može u politici, ne vidim razlog zašto ne i u sportu. Pored pooštravanja normi kojima se reguliše ko ne može biti član uprave i zastupnik sportske organizacije povećava odgovornost članova organa organizacije u oblasti sporta uvođenjem dužnosti sa njih, jer se želi da se više funkcija u sportu i članstvo u organima ne tretiraju samo kao beneficije, već prilika da se doprinese nešto zajednici.
Da bi se sprečilo da se ubuduće forma udruženja građana i kluba zloupotrebljava, uvode se jasna pravila pod kojim uslovima se koristi naziv klub i forma udruženja građana. Samo oni koji su u sistemu takmičenja i nadležnosti saveza mogu u svom nazivu koristiti naziv klub, teretane, razne škole sporta i svi oni koji se bave sportskim aktivnostima, odnosno pružanjem usluga u sportu, ali ne da bi se takmičili u sistemu prepoznatom od strane saveza kojima je prvenstveni cilj sticanje dobiti, ne mogu koristiti reč klub u svom nazivu i moraju da rade u formi privrednog društva.
Kako bi se izjednačio položaj udruženja u oblasti sporta sa ostalim udruženjima, što do sada nije bio slučaj, uvodi se mogućnost da klub koji je osnovan kao udruženje može neposredno da obavlja jednu privrednu delatnost po jasnim pravilima, samo jednu da nije pretežna i da je upisana naravno u registar.
Bitna novina je i davanje mogućnosti da ukoliko klub ne može da nastavi sa radom iz bilo kog razloga, da može da ponudi jedinici lokalne samouprave da ga preuzme sa svim pravima i obavezama koje ima. Na taj način se transformiše u sportsko privredno društvo.
Režim sportske arbitraže takođe je važno pitanje. Prilagođen važećem opštem režimu i potrebama koja je primena važećeg Zakona o sportu pokazala, a bitna novina koju uvodimo jeste mogućnost osnivanja jednog stalnog arbitražnog suda od strane Olimpijskog komiteta Srbije, Sportskog saveza Srbije, nadležnih saveza, što bi zapravo predstavljalo jedan veliki korak ka unapređenju sportske arbitraže u Srbiji, zbog značaja koji ona ima za sport.
Dolazimo i do najvažnije stvari, ima jako puno onoga čega bi se mogli dotaći u raspravi i prikazati kao pozitivnim, ali ono što je možda i najvažnije jeste pitanje finansiranja u sportu.
Kada je u pitanju finansiranje u sportu ostaje pri konceptu programskog, odnosno projektnog finansiranja, s tim da se osnovni problem da se sredstva sa nivoa lokala dele bez kriterijuma. Poražavajuća je statistika koliko lokala nema pravilnik o finansiranju ili ima, ali je apsolutno neusklađen sa zakonom, kao i činjenica da u ogromnoj većini, gotovo 90% lokalnog budžeta za sport dobije vrlo često jedan klub. U buduće se sprečava tako što se uvodi da nijedna organizacija u oblasti sporta i to kako od republike tako i do pokrajine i lokala ne može da dobije više od 20% od ukupnog budžeta opredeljenog za sport.
Gospodine ministre, znam da vrlo često imate raznorazne zahteve kada su u pitanju razne sredine, da su vrlo često ti zahtevi nerealni i da se vrlo često mnogi oslanjaju da će ministarstvo nešto napraviti, ili da će to učiniti Sekretarijat za sport i omladinu, ja mislim daje vrlo važno ko nam sedi u lokalnim savezima, pogotovo u sportskim savezima, u gradovima i na koji način se oni odnose, kako se ti ljudi odnose prema sportu i sportistima.
Kao primer bih naveo grad iz kojeg ja dolazim i Sportski savez grada Sombora, čiji sam predsednik, koji je i pre ovog nacrta novog Zakona o sportu radio na prioritetima navedenim u Strategiji o sportu i realizuje programe od 2010. koji se upravo bave svim onim stvarima koje su prioritetne u nacrtu ovog Zakona o sportu.
Navešću samo neke od programa. To su besplatna školica sporta za decu od tri do šest godina, za decu od dve do četiri godine koja vežbaju sa roditeljima, besplatne škole sportova u saradnji sa sportskim udruženjima i članicama saveza, besplatna rekreacija za žene u gradu Somboru u naseljenim mestima, besplatna rekreacija uvodi se za sve građane, besplatna rekreacija uvodi se za osobe sa motoričkim oštećenjima i terapijsko plivanje, program - stop nasilju u školama i sve programe, što je najvažnije, realizuju stručna lica.
Moram napomenuti da su u Somboru tačno regulisana finansiranja u oblasti sporta kroz javne konkurse, kriterijume, pravilnike i kategorizacija sportova gde je sve javno, transparentno i usaglašeno sa nacionalnom strategijom i pravilnicima i gde su se našla sredstva za stipendiranje najperspektivnijih sportista za trenerske nadoknade.
Za ono što smo uradili u prošloj godini, i ponosan sam na ljude sa kojima radim, Sportski savez grada Sombora je dobio najprestižniju Majsku nagradu kao najbolji sportski savez u Srbiji, ali ovo ne želim da govorim da bih isticao niti sebe niti sportski savez koji predstavljam, već želim reći kakav je način da se ozbiljno bavimo sportom. Jedini način je izbacivanje bilo kojeg vida politikanstva iz sport. Sport treba vratiti sportistima i kao predsednik udruženja prvo i osnovno što sam uradio, a to je da sam izbacio sve ljude iz politike, žargonski rečeno, računajući sebe, iz svih komisija, gde je u pitanju ili dodela finansijskih sredstava, ili kada je u pitanju dodela termina raznim klubovima.
O tome odlučuju isključivo najbolji treneri, najbolji sportisti u gradu i danas jednostavno nemamo problema kao što smo imali nekad.
Vratiću se na primer, na ono o čemu smo govorili, o čemu je govorila moja uvažena koleginica i poštovana koleginica Papuga, kada je u pitanju Sekretarijat za sport i omladinu. Smatram da je taj sekretarijat upravo pokazatelj kako politikanstvo deluje u sportu. Dovoljno je samo da svi odete na sajt Sekretarijata za sport i omladinu i pogledate kako se dele finansijska sredstva iz tog sekretarijata. Tačno ćete videti baze gradova i opština gde određena stranka ima određena uporišta gde se dele ogromna finansijska sredstva i gde nema apsolutno nikakvih kriterijuma kada su u pitanju sportski rezultati.
Naravno, uvek možete izdvojiti iz tih oblasti nekog dobrog sportistu, nekog dobrog trenera i reći – evo mi pomažemo sport tamo. Tvrdim da je ovo klasičan primer politikanstva u sportu. Sombor grad od kada je dobio Majsku nagradu nije dobio ni jedan jedini dinar od Sekretarijata za sport i omladinu. Tačno sam znao da po političkoj liniji nećemo dobiti ta finansijska sredstva iako smo konkurisali isključivo za programe samo za decu i programe za osobe sa invaliditetom. Sve ukupno, ta finansijska sredstva su iznosila milion i po dinara, nismo dobili ni jedan jedini dinar.
Dobijali su svi oni drugi koji su podobni. Recimo, milioni su izdvajani za neke banatske šore, milioni su izdvajani za razne sredine odakle se crpe glasovi kada je u pitanju određena politička pozicija, milioni su davani za, nećete verovati, to sam prvi put čuo, iako sam bivši sportista, da postoji tenis glavomet i da se i za to izdvajaju finansijska sredstva, a da recimo ne možemo da izdvojimo za osobe sa invaliditetom i decu ometenu u razvoju. To je strašno.
Naravno, grad Sombor je prepoznao sport kao vrlo važan segment našeg društva i uspeo je da neutrališe ovakav jedan nedomaćinski, na prvom mestu, nedomaćinski odnos prema sportistima i Pokrajini i to je još jedan ključni primer da je jako važno koga birate kada postavljate na funkcije.
Za razliku od vas, tamo je osoba koja se uopšte nikada nije potvrdila u sportu, verovatno, kako to vole ljudi da kažu, loptu je videla samo na televiziji i nažalost, takve osobe jesu sklone politikanstvu i vrlo često donose loše sportu i svima onima koji žive od tog malog sportskog dinara.
Kako je objektivno moguće da jedan sport ima značaja za Pokrajinu ili lokal, a da na nivou Republike nema takav značaj. Uvodi se mogućnost da Pokrajina i lokal naprave svoje kategorizacije sportova prateći samo kriterijume, a ne kategorizaciju Republike, što je naravno dobro, jer se time otvara mogućnost da Pokrajina i lokal finansiraju i one sportove koji za njih imaju značaj iako možda nemaju na nivou Republike ili je na nivou Republike značaj tog sporta manji.
Otvara se mogućnost osnivanja nacionalnog fonda za razvoj sporta od strane Republike kao budžetskog fonda, koji bi se finansirao iz budžeta i svih drugih izvora, prvenstveno s ciljem stvaranja mogućnosti za nove izvore finansiranja sporta, gde bi se sredstva transparentno ulagala i trošila prvenstveno za razvoj rekreacije i podsticanja bavljenja sportom svih građana, a posebno dece, omladine, žena i osoba sa invaliditetom, s tim da i Pokrajina i lokal mogu da osnuju ovakve fondove u okviru svojih nadležnosti i za potrebe na svojoj teritoriji.
Puno je toga dobro, kao što sam već rekao, u ovom zakonu. Ovo je jedan od zakona koji ne treba puno hvaliti. Mislim da treba samo upoznati i građane i one koji malo manje su zainteresovani za ovo koliko je ovo dobro za našu decu na prvom mestu, a i za zdravlje nacije.
Treba dodati i to da se uvodi obaveza donošenja četvorogodišnjeg plana za razvoj od strane nadležnih saveza, što je takođe dobro jer se dosta toga radilo stihijski u našem sportu i bili su uglavnom rezultati prepušteni interesovanju jednog malog broja ljudi oko sportiste i njegove porodice.
Uvodi se novčana nagrada za sportske ekipe iz sportova prve kategorije, koja osvaja najviša evropska i svetska odličja, kako bi se motivisali klubovi da postižu rezultate i nagradili i prepoznali značaj trofeja, koje osvajaju naši klubovi.
Predlaže se da se privatizacija u sportu uredi posebnim zakonom. To je jedna od ključnih tema u sportu o kojoj ćemo ubuduće raspravljati.
Ovaj zakon, naravno, ne može da u potpunosti definiše kada je u pitanju privatizacija sporta i dotiče se samo u nekim temama i segmentima. To je nešto što nas čeka i što je neminovno posle ovog zakona.
Novina koja se takođe uvodi jeste i u delu…

U svakom slučaju, hvala što ste mi dali priliku da govorim.
Još jednom velika podrška našeg poslaničkog kluba Ministarstvu za sport i omladinu.

Hvala.
Dame i gospodo ministri, kolege poslanici, evo, ušli smo sada već debelo u trinaesti sat rasprave o budžetu. Danas smo se stvarno svega naslušali. Puno je toga što ima veze sa budžetom, ali i previše politikanstva za jedan ovako važan zakon koji se donosi, rekao bih najvažniji zakon koji donosimo u toku godine.
U medijima je bilo mnogo nagađanja na osnovu nezvaničnih saznanja. Ono što je sada potpuno sigurno jeste da će Vlada morati da uskladi svoju zaradu i potrošnju tako da manjak na kraju naredne godine ne pređe 4% BDP, čime bi bila nastavljena pozitivna tendencija smanjenja deficita.
Ono što javnost najviše zanima jeste što se u budžetu vidi o najavljenim otkazima u javnom sektoru. Fond za plate u 2016. godini mora da se smanji za 3%, pa je u skladu sa tim i u budžetu izdvojen novac za otpremnine javnih radnika koji će ostati bez radnog mesta.
Kao što sam već rekao, novac u budžetu odvojen je i za otpremnine radnika javnog sektora koji će u narednoj godini ostati bez posla. Iako finansijske strategije predviđaju da bi otkaze trebalo da dobije oko 30.000 ljudi, sprovođenje te obaveze i u delo i u 2016. godini zavisiće od političke volje. Stvarno ne vidim nikakav razlog za nekakvo čuđenje kada govorimo o političkoj volji, jer sasvim je normalno da takve stvari rešava politika.
Treba reći i to da planirana otpuštanja, iako su neophodna, mogla bi se pokazati kao možda preterana, jer bi moglo da se ugrozi funkcionisanje obrazovanja, zdravstva, pa možda čak i bezbednosti.
Podsetiću samo to da je dogovor sa MMF da se broj zaposlenih u tri godine smanji na 75.000.
Rečeno je i to da pod zaštitom države bar do 31. maja ostaje još 17 nekadašnjih giganata. Gospodin Sertić je rekao da neće biti produženja ovih rokova za njihov opstanak. Za jednog od njih, „Galeniku“, država će pokušati da do tog roka nađe strateškog partnera, što naravno neće biti lako, imajući u vidu koliko je ovo preduzeće u prošlosti devastirano.
Kada govorimo o preduzećima koja će ići u stečaj ili preduzećima koja treba da se prodaju, moram da navedem jedan primer. To je primer „Severtransa“ u Somboru, gde država mora na takvom jednom primeru da mnogo brže reaguje nego što je to bio slučaj do sada. Jedno zdravo preduzeće koje je, nažalost, imalo velikih problema posle pljačkaške privatizacije, je napravilo izuzetno dobar plan, po kojem svima onima kojima duguju, među kojima su i mnoge velike firme, poput NIS, dogovoreno je da se 60% od celokupnog duga otplaćuje u ratama, a da 40% duga plus zatezna kamata se otpišu.
Šta se dešava? Sa takvim planom ide se u privredni sud i sudija privrednog suda daje sebi za pravo, koji uzgred i nije iz Sombora, tako da ne poznaje probleme koje tište Somborce, tačnije 160 ljudi koji su zaposleni u „Severtransu“, donosi odluku da se ovaj plan, koji je inače dobio pozitivno mišljenje u Ministarstvu finansija, da se taj plan poništi i samim tim gotovo da se gura u stečaj jedna firma kojoj je prosek 40 godina, koja ima realne šanse da se i bez stečaja izvuče iz ovih problema u kojima se nalazi.
Ovi ljudi su bili juče u Ministarstvu finansija i razgovarali su na tu temu. Ja vas molim ministre da pokušamo da rešimo ovaj problem, jer oni ništa ne traže drugo, osim prilike da rade, a ne da neko od njih pravi socijalne slučajeve, a pogotovo da to ne radi Privredni sud i jedan čovek.
Kada govorimo o budžetu, dosta toga je rečeno, ja ću pokušati samo da se sublimiran neke stvari koje mislim da su važne. Planirani fiskalni deficit na nivou Republike za narednu godinu je 121,8 milijardi dinara. Planirani fiskalni deficit za 2015. godinu iznosio je 191,3 milijardi dinara, a do kraja ove godine prema poslednjim projekcijama iznosiće približno 100 milijardi dinara, uključujući stare dugove za gas, vojne penzije i subvenciju u poljoprivredi, što je naravno pozitivan pokazatelj.
Ovaj budžet, kao i prethodni za 2015. godinu, dobio je podršku MMF i predstavlja ključni deo programa, koji istovremeno rešava problem deficita, ali strukturne probleme koje taj deficit uzrokuju.
Budžet za narednu godinu je napravljen na osnovu prognoze da će u 2016. godini rast BDP iznositi 1,75% a inflacija 2,8%, što je realna, a ne populistička procena. Uštede u budžetu za narednu godinu planirane su na svim elementima rashoda, što je takođe dobro.
Osnovni ciljevi u narednom srednjoročnom periodu fokusirani su na nastavak sprovođenja mera fiskalne konsolidacije, održavanje makroekonomske stabilnosti u zaustavljanju daljeg rasta duga i uspostavljanje trenda njegovog smanjenja, što je u skladu sa dogovorenim aranžmanom sa MMF. Treba takođe reći da je priznanje Vladi stiglo od svih relevantnih institucija u EU.
Fokus je naravno i na jačanju stabilnosti otpornosti finansijskog sektora, otklanjanju prepreka privrednom rastu i podizanju konkurentnosti sprovođenjem sveobuhvatnih strukturnih reformi, nastavku reformi javnih preduzeća, što je najvažnije, kao i podizanje efikasnosti javnog sektora i nastavak rasta izvoza u odnosu na uvoz.
Naravno, uvek ima zamerki, danas smo ih čuli dosta. Naša poslanička grupa će se osvrnuti na dve. Očekivali smo ipak da će biti veća finansijska sredstva za poljoprivredu i veće subvencije za mala gazdinstva. To je nešto što građani očekuju i očekivali su i od ovog budžeta, bez obzira na sve probleme u kojima se ova država nalazi.
Možda je i zapostavljena tema, mislim da jedino premijer danas o tome govorio, a to je Ministarstvo sporta. Takođe smo očekivali veća sredstva, jer svaki dinar koji se da sportu, on se stostruko vraća. To nije samo ulaganje u sport za neke, možda će reći luksuz, to je ulaganje u decu, to je ulaganje u zdravlje, i to je najbolja preventiva da bismo imali jedno zdravo društvo.
Smatramo da gospodin Udovičić, kao jedan od vrhunskih sportista, svojim primerom pokazuje i motiviše mlade ljude da se što više uključe u sport i da mu je trebalo omogućiti još veća finansijska sredstva.

Završiću brzo.
Pred Srbijom je dug put do cilja i zato je ključno pitanje da se fiskalna konsolidacija i strukturne reforme nastave u naredne dve godine. Gospodinu Vujoviću potpuna podrška od poslaničke grupe i naravno u danu za glasanje glasaćemo za ovaj budžet.

Hvala.
Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo drage kolege poslanici, iskoristiću vreme poslaničke grupe da postavim dva pitanja, ali u isto vreme da ponudim rešenja za probleme o kojima ću govoriti.
Prvo pitanje se odnosi na preduzeće „Severtrans“ Sombor, Privredni sud u Somboru odbio je da prihvati unapred pripremljen plan reorganizacije, prema kojem je dogovoren otpis dela kamate na dugovanja prema najvećim poveriocima.
Ovaj predlog je podržan, što je jako važno, od 80% poverilaca, gde su NIS, „Naftagas“, NLB lizing, Porše lizing i drugi, koji su se složili da prihvate 60% potraživanja, a zateznu kamatu i 40% potraživanja otpišu.
Sa dugovanjima „Severtransa“ od 740 miliona dinara, 250 miliona bi država po Zakonu o konverziji duga pretvorila u akcije, tj. vlasništvo kapitala i povećala udeo sa 53% dosadašnjih na 80%.
To se trebalo desiti na prvom sastanku Vlade, a i danas, koliko ja znam, predstavnici „Severtransa“su u Ministarstvu finansija u pregovorima sa gospođom Gordanom Stanojević.
Sudija privremenog suda u Somboru, gospodin Čokorilo, inače sa teritorije Opštine Subotica, koji očigledno ne razume probleme u kojima se nalaze Somborci i preduzeće „Severtrans“, odbija predlog sa nerazumljivim zamerkama i ne uzimajući u razmatranje zahtev za produženje roka od 30 dana, kako bi se obezbedio zaključak Vlade o konverziji duga u kapital.
Pored toga, njemu nije jasno zašto poverioci potražuju 60%, a ne sve sa kamatama, što je prosto neverovatno.
Sam predlog o konverziji duga i ceo predlog koji su izneli radnici je bio predmet revizije za koji je dato pozitivno mišljenje u Vladi Srbije.
Takođe, indikativna činjenica da se u drugim opštinama prethodni stečajni postupak otvara u roku od tri dana da bi se omogućilo preduzeću nesmetan rad i eventualne ispravke, a sve u hodu što nažalost u Somboru nije slučaj.
Neprihvatanje ovog predloga znači da će svi zaposleni u „Severtransu“ biti proglašeni tehnološkim viškom, što će opteretiti budžet Srbije, jer su u budžetu predviđena sredstva za otpremnine.
Novac za otpremnine bi trebao da bude uplaćen do 25. decembra, posle čega bi bio proglašen stečaj. Ljudi u „Severtransu“ su ovo već sve prošli posle pljačkaške privatizacije od pre nekoliko godina, pogotovo osetili je u Vojvodini i zato je njihov strah opravdan.
Oni samo traže priliku da rade. Podsetiću da je prosek u tom preduzeću oko 40 godina, a ono čega se boje je da neko od njih napravi socijalne slučajeve, bez obzira bio to privredni sud ili neko drugi.
Znači, moje pitanje je šta će Ministarstvo privrede i finansija učiniti da zaštiti više od 160 radnika zaposlenih u „Severtransu“ Sombor?
Moje drugo pitanje, tiče se takođe, postavljam Ministarstvu finansija, verovatno je i ubedljivo najveći problem i trn u oku svakog ko vozi motor, nerealno visoka cena godišnje registracije motorcikla, koja se do 500 kubika nekako može i platiti, ali zato one preko te kubikaže možemo slobodno smatrati preterivanjem.
Za one koji ne znaju, pomenućemo da je za motore između 500 i 750 kubika ta cena od 170 evra, a za motore od preko 1100 kubika ista registracija oko 250 evra. Znači, do 1100 kubika.
Za one preko 1100 kubika, zapremina i registracija, verovali ili ne, košta kao za nekakav luksuzni džip. Naravno, tu postoji ona ni malo vesela činjenica da se motor u Srbiji zbog klimatskih uslova nikada ne vozi godinu dana, već mnogo manje, što cenu registracije čini još većom i bizarnijom.
Smatra se da sezona ne traje više od šest meseci u kontinuitetu, i ako godišnji klimatski uslovi dozvole, tu se može dodati još jedan mesec. Recimo, kad temperatura padne ispod 10 stepeni Celzijusa, motor se parkira u garažu i čeka se novo proleće i otopljavanje. Isuviše je malo motocikala na putevima Srbije da bi se državna kasa dopunjavala ovim parama.
Sa druge strane, motocikl je pre više od 30 godina prestao da bude luksuz, pa i sa ovog aspekta neophodno je drastično smanjenje taksi.
Svima je jasno da je rešenje ovog problema vrlo prosto, zato ću i ponuditi dva rešenja. Prvo rešenje je da država smanji dažbine prilikom godišnje registracije motocikla za 50% i olakša njihovu registraciju u vremenu krize. Takođe bi država trebala da shvati i razume da ovim gestom neće smanjiti sredstva koja se po ovom osnovu slivaju u kasu, već će to biti jedan novi podsticaj da se uveze i registruje veća količina motora nego do sada, pogotovo ako se u Beogradu i ostalim gradovima Srbije odluče da uvedu na svojim teritorijama tzv. povlašćenu kubikažu od 125 kubika.
Drugo rešenje ovog problema je da se cene ostave ovakvim kakve su do sada, ali da se dozvoli registracija…
(Predsednik. Hvala. Prošlo vam je vreme.)
Molim vas samo još jednu rečenicu. Da se registracija motocikala za oniliki broj meseci koliko vlasnik motora bude želeo da ga vozi u jednoj kalendarskoj godini. Ovo jeste malo teže i zahteva malo veće probleme, ali mislim da je jedno od ova dva rešenja više nego prihvatljivo.

Hvala.
Pošto je danas prioritet Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o železnici i o tome smo dosta čuli, ja ću iskoristiti priliku da kažem samo nekoliko stvari kada je u pitanju 4. tačka dnevnog reda, tačnije Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Mađarske o drumskom prevozu putnika i stvari.
Naravno, zbog nedostatka vremena koje poslanička grupa ima, iskoristiću vreme samo da se dotaknem jedne, ali izuzetno važne stvari za Zapadnobački region, i ne samo za Zapadnobački region, već i za jedan poprilično veliki broj ljudi koji je zainteresovan za ovu temu. Naime, radi se o rekonstrukciji i izgradnji putnog pravca Vrbas-Kula-Sombor, koji sam zajedno sa gospodinom Vladanom Batićem amandmanom uspeo da unesem u prostorni plan Republike Srbije 2010. godine.
Ovaj putni pravac ima ogroman značaj za razvoj Zapadnobačkog upravnog okruga, ali i šire. Posebno govorim za Zapadnobački okrug koji se naslanja na mađarsku granicu i na hrvatsku granicu. Dugogodišnje neulaganje u putnu infrastrukturu u našoj opštini i okrugu od strane države dovelo je do toga da postanemo slepo crevo, iako sam grad Sombor i okolina poseduje ogromne potencijale. Suvišno je trošiti reči da bi objasnili koliko je to važno za potencijalne investitore. Rekonstrukcijom ovog putnog pravca opština Sombor ima priliku da napravi ozbiljnu strategiju razvoja, gde bi uz pomoć ovog velikog iskoraka napravio plan koji bi omogućio mnogo veću iskorišćenost prednosti koje Sombor poseduje.
Naša zemlja se nalazi pred vratima EU, a Sombor je kao jedno istureno odeljenje i to mora da iskoristi. Mađarska je u EU, Hrvatska je u EU i regionalna saradnja kroz korišćenje raznih evropskih fondova prosto nam se nameće kao imperativ, a dobri putevi su osnov svega. Prosto, ja koristim svaku priliku kada govorim o drumskom saobraćaju, a mislim da je Sporazum između države Mađarske i Republike Srbije sjajna prilika da se dotaknemo i ove teme, koja nažalost mnogo godina unazad nije imala razumevanja ni kod jednog ministra, tačnije kod vaših prethodnika.
Dugo godina unazad po političkom ključu ogromna finansijska sredstva su odlazila za Suboticu, iako je preko Sombora najbliži pravac ka zemljama Evrope, pogotovo ka onim gradovima gde je dijaspora najrazvijenija. Upravo ovaj podatak govori da je izgradnja ovog putnog pravca nužna potreba koja prevazilazi regionalnu korist, jer ima veliki značaj za ljude iz cele Srbije koji su direktno ili indirektno povezani sa našom dijasporom. Konačno, izgradnjom i rekonstrukcijom puta Vrbas-Kula-Sombor državna granica će u velikoj meri unaprediti bezbednost u saobraćaju.
Ovo možda nije direktna tema o kojoj bi danas mogli da govorimo, ali smatram da je izuzetno važna za bar jedno 500 hiljada građana koji dugo godina, čak bih rekao i decenijama iščekuju da se neko ozbiljnije pozabavi sa ovom temom. Zato koristim priliku, gospođo ministarka, što ste danas prisutni da ovu temu još jednom iznesem i zamolim vas da ozbiljno prihvatite kada vaši prethodnici nisu imali razumevanja za to.
Sada je prilika da se ponovo priča i oko Aerodroma Sombor, ali i graničnih prelaza, povećanja kapaciteta graničnih prelaza u Bezdanu i Bačkom Bregu i eventualno otvaranje novog Riđica i Gara bi preko noći oživela naša sela. Ovo je prilika i za naš agrar, prilika za bolju iskorišćenost Dunava, prilika za banjski turizam, kao i prilika za mala i srednja preduzeća koja pune budžet, a koja su nažalost veliki gubitnici u ekonomskoj krizi.
Činjenica je da se otvaraju određene mogućnosti, a da bi se one ostvarile potrebno je malo više odlučnosti i komunikacije, što nažalost nije bio slučaj u prošlosti. Ja ipak verujem da ovakvu šansu nećemo propustiti, verujući u vašu energičnost i želju da pokažete i potvrdite rezultate, kao i da realizaciju istoga nećemo dugo čekati, kao što je to bio slučaj do sada.
Nekoliko puta sam u Skupštini govorio koliko je ovaj put važan, kao i na temu prekategorizacije graničnih prelaza. Na nivou lokalne samouprave godinama unazad smo aktuelizovali ovu priču pokušavajući da animiramo i druge. Mogu reći da je do sada jedino tadašnji gradonačelnik Vrbasa i član DS, dr Vidović, a današnji pokrajinski poslanik i član SPO, imao razumevanja i pokušavao da ovu inicijativu podigne na viši nivo, ali gotovo da nijedan ministar nije ovu temu shvatao za ozbiljno.
Zajedno sa gospodinom Vladanom Batićem sam pre tačno pet godina podneo amandman i ovim amandmanom je izgradnja, tj. rekonstrukcija ovog puta ušla u prostorni plan. Ponovo ponavljam, i ponavljaću dokle god me neko ne bude ozbiljno shvatio, da je to jedini prosperitet i jedini način da Zapadnobački okrug zajedno sa Vrbasom oživi.
Kada govorim o saobraćaju, ne mogu da se ne dotaknem da Sombor ima aerodrom, ne mogu da se ne dotaknem toga da i u Osijeku postoji jedan aerodrom gde su lou kost kompanije uspele da za 50 do 60 evra dva puta nedeljno imaju letove u pet najvećih gradova u EU. Sasvim sam siguran da bi izgradnja ovog puta, imajući u vidu da je Sombor ipak jedan ruralni deo naše Srbije, gde postoji velika količina poljoprivrednog zemljišta, verovatno dovela do toga da se neko ozbiljno pozabavi i aerodromom preko kojeg bi mogao da se vrši kargo saobraćaj tamo gde je to moguće.
Ja znam da sam na ovaj način možda malo iskočio iz teme o kojoj govorim, svi moji prethodnici su govorili o železničkom saobraćaju, ali smatram da je ovo izuzetno važno pitanje, ne samo za Sombor grad, nego i za ceo ovaj put, kako sam rekao, put dijaspore kojim se ljudi kreću. Naravno da nemam ništa protiv građana Subotice, ali isto tako želim dobro mome Somboru i da na bilo koji način više ne budemo diskriminisani, već da imamo priliku kao i svi drugi gradovi.
To je onaj krak puta, za one koji ne znaju, tačnije silazak sa autoputa od Vrbasa do Sombora. Smatram da je konačno došlo vreme da ova tema bude prioritet za ljude u Ministarstvu i ja verujem da ovu šansu nećete propustiti. Hvala vam.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, moje prvo pitanje upućujem Ministarstvu sporta i omladine.
Da bih bio što jasniji, pročitaću jednu vrlo kratku biografiju sportistkinje. Pretpostavljam da će se u ovoj biografiji naći mnogi sportisti.
„Moje ime je Dunja Žeravić Lalić. Rođena sam 1988. godine. Članica sam Karate kluba „Somborac“ iz Sombora i seniorska reprezentativka Srbije u karateu. Karate treniram od 1992. godine. Prošla sam kroz sve uzraste selekcije i osvojila mnogo odličja na državnim, balkanskim, mediteranskim i evropskim prvenstvima. Dobitnica sam mnogih nagrada i priznanja. Najvredniji rezultati su bronzane medalje osvojene na seniorskim prvenstvima Evrope 2008. i 2013. godine.
Uporedo sa svojim sportskim reprezentativnim obavezama, završila sam u roku osnovne i master sudije na Ekonomskom fakultetu u Subotici. Na osnovu postignutih rezultata u 2013. godini dobila sam sportsku stipendiju i rangirana sam kao vrhunski sportista, zaslužni sportista Republike Srbije.
U prvom delu sezone 2015. godine odsustvovaću sa sportskih borilišta i trenirati kao rekreativac jer u junu mesecu treba da se ostvarim u novoj ulozi, postaću majka. U planu mi je brz oporavak i ponovno vraćanje na sportsko borilište.
Dobila sam informaciju da sam skinuta sa spiska stipendista predloženog od strane Karate federacije Srbije, uz objašnjenje Karate federacije da je moje ime izbrisano sa spiska na insistiranje Ministarstva omladine i sporta jer ne ispunjavam određene kriterijume.“
Određeni kriterijumi su ti što će ova mlada gospođa ostala u drugom stanju i što će uskoro, ako Bog da, da dobije dete.
Kao poslanik, kao predsednik Sportskog saveza grada Sombora, kao bivši sportista i kao čovek, gospodine Udovičiću, molim vas da učinite mali napor jer javna rasprava po ovom zakonu još nije završena i da ispravimo ovu nepravdu prema ženama u sportu jer je ovo klasičan vid diskriminacije.
Moje pitanje je jasno – da li će ovakav nakaradan član u Zakonu ispraviti u budućem zakonu o sportu, pogotovo u vreme kada govorimo o beloj kugi?
Moje drugo pitanje postavljam Ministarstvu prosvete. Na osnovu kog zakona se utvrđuju dnevnice učiteljima i nastavnicima koji vode decu na ekskurzije ili rekreativnu nastavu? Po kojoj skali se utvrđuje visina dnevnica? Da li učitelj ima obavezu da vodi svoje odeljenje na ekskurzije ili rekreativne nastave bez dnevnice? U mnogim školama, a pogotovo u Beogradu, to je postala prava pijaca. Naša poslanička grupa smatra da takvom javašluku treba stati na put. Roditelji se tu ništa ne pitaju, a iz neformalnih razgovora čak i sa ljudima iz Ministarstva rečeno mi je da se radi o najklasičnijem vidu korupcije, ali očigledno nekim prosvetnim radnicima to odgovara i mnogi se ne bude da se ne bi zamerili svojim kolegama. Mora se naći, jednostavno, preciznije zakonsko rešenje za ovaj problem.
Ovo još malo vremena što je ostalo posvetio bih Javnom preduzeću „Proteinka“, poznatijem kao kafilerija, u Somboru. Više ne znam šta treba da uradimo i moje kolege iz Sombora i ja da bi se ovaj problem rešio. Da li treba da dođe do ekološke katastrofe ili treba da dođe do toga da se ljudi sami organizuju i da ovaj problem reše na jedan drugačiji način?
Još jednom apelujem, molim, pozivam ljude iz Ministarstva poljoprivrede da prespavaju samo jedno veče u Somboru i da vide sa kakvim se mi problemom srećemo. U svakoj drugoj normalnoj zemlji, u zemljama Evropske unije, odavno bi neki ljudi koji su zaslužni za ovo dobili krivične prijave, a o fabrici da ne govorim kako bi završila. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, gospodo iz ministarstva, dame i gospodo poslanici, danas govorimo o Predlogu zakona o odbrani od grada čijom primenom će se, kako se očekuje, značajno unaprediti protivgradna odbrana i precizirati nadležnosti na republičkom, pokrajinskom i na lokalnom nivou uprave. Ovo je klasičan oblik preventive. Šta god ko želeo da kaže i kojoj god političkoj opciji pripadao, do sada smo se uglavnom bavili posledicama, a malo pre smo čuli koliko taj period dugo traje – 23 godine.
Zakon je mnogo bolji od onog koji smo imali do sada. Prilagođen je propisima EU, što je možda propušteno da se kaže. Ova materija je zakonski poslednji put uređena 1992. godine, pa možemo sasvim sigurno da kažemo da se prvi put pravno uređuje ova oblast, možda čak i od početka višestranačja.
Ovim Predlogom zakona uređuje se i stabilan način finansiranja poslova odbrane od grada sa preciznim definicijama uloge i obaveza jedinica lokalne samouprave. Takođe, uređena je i oblast međunarodne saradnje u sistemu odbrane od grada, s obzirom da na području naše zemlje štete od grada često dostižu razmere elementarne nepogode. Ovo je jako važna stvar i moj kolega iz LSV je pre mene o tome govorio koliko je važno sagledati, tj. kada govorimo o ovome, kada definišemo ovu oblast koliko je važna međunarodna saradnja.
U protekloj deceniji na teritoriji Srbije u proseku je godišnje bilo između 100 i 110 dana sa potencijalno opasnom oblačnošću. Dakle, skoro jedna trećina u godini. Država je do danas, naravno i građani, pretrpela ogromnu štetu zbog toga.
Poslovi koji su do sada bili u nadležnosti MUP, odnosno Sektora za vanredne situacije, a predloženim izmenama Zakona o ministarstvima, predviđeno je da se oni vrate u nadležnost RHMZ, što je bio slučaj do 2011. godine. Naravno, ovo je prilika da se konačno napravi jedan jedinstven sistem protivgradne zaštite, a ne da imamo jedan sistem, tj. nemamo sistem gde su razne nadležnosti raštrkane, što po lokalnim samoupravama, što po nekim drugim ministarstvima i naravno da u takvoj situaciji svako pokušava, kada dođe do neke nevolje, da spere odgovornost sa sebe.
Mislim da se na ovaj način ni najmanje ne prebacuje odgovornost na neko drugo ministarstvo. Naprotiv, čini mi se da se sve namešta tamo gde i treba da mu je mesto.
Vlada Srbije je navela da se od samog početka funkcionisanja protivgradne zaštite u okviru MUP-a postojali određeni problemi, a da je najveći nastao zbog nemogućnosti finansiranja angažovanja i rada strelaca i nabavke protivgradnih raketa. Taj sistem protivgradne zaštite je nedovoljno efikasno funkcionisao u MUP zbog niza problema koji su se javili, jer nije bilo jasnog normativnog okvira za njegovo funkcionisanje u jednom specifičnom sistemu, kakvo je MUP. Sistem protivgradne zaštite ni u jednoj državi nije u nadležnosti MUP-a. Mislim da je to rečeno, ali treba ponoviti da ne bi raznim poluinformacijama dovodili u zabludu građane.
Treba reći i to, pokušavam da kažem stvari koje nisu rečene, da su propisane novčane kazne. Za kršenje zakona kreću se od 10 hiljada dinara do milion dinara, i to mora biti. Ne možete da ne kažnjavate one koji doprinose tome da dođe do katastrofa za velikim razmerama. Novčana kazna od 100 hiljada dinara do milion dinara je predviđena za pravno lice ako ograniči prolaz lica koja se bave odbranom od grada i transport raketa do radarskog centra ili lansirne stanice, odnosno ako se izvode radovi u zaštitnoj zoni radarskog centra ili lansirne stanice koji sprečavaju radarska merenja ili dejstva raketama. To je takođe vrlo važno.
Važno je i to da će biti povećana naknada koja je do sada bila mizerna. Koliko sam uspeo da shvatim, ona će biti oko osam hiljada dinara, što je otprilike tri puta više nego što je to bio neki prosek koliko su ti ljudi dobijali do sada, onda možete misliti u kojim su uslovima ti ljudi radili.
Sezona odbrane od grada počinje danas, a trenutno se raspolaže sa svega četvrtinom neophodnih raketa i prosto mi je neverovatno da neko kaže zašto mi danas govorimo o njemu i zašto zakon treba da se donese po hitnom postupku.
Iz Sektora za vanredne situacije u MUP smo čuli da je za sezonu dovoljno najmanje 12 hiljada raketa, a da se sa zalihama od prošle godine, uz nabavku koja je u toku, trenutno može podmiriti polovina potreba. To je još jedan razlog zašto zakon moramo da usvojimo po hitnom postupku. Ove godine od grada braniće se oko pet miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, a od čega je dva miliona hektara u Vojvodini.
Nadležni su prošle godine utvrdili da je za efikasnu odbranu od grada potrebno čak 25 hiljada raketa, ali treba reći i to da naša zemlja nikad nije imala, koliko je meni poznato više od 12 hiljada koji je predstavljao neki minimum da bi Srbija mogla da se obezbedi.
Osim sektora iz MUP, rakete za svoje stanice mogu da nabavljaju i lokalne samouprave i to je dobro i dobro je što su postojale lokalne samouprave koje su imale svest o tome i finansijskih mogućnosti da dotiraju za ovakve stvari. Naravno, da su to neki do sada radili i naravno da je to pozitivno za te lokalne samouprave.
Treba reći to da nacrt ovog zakona o odbrani od grada je usaglašen, da su sprovedene javne rasprave u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu. Mislim da to nismo mogli čuti danas. Problem manjka i raketa i strelaca treba reći vrlo jasno da je postao hroničan od 2009. godine i upravo od tada SPO upozorava na štetu koja je bila moguća, a šteta je u jednoj godini bila takva da je bila tri puta veća od toga da je država recimo izdvojila da kupi 25 hiljada raketa koliko je, kažem, potencijalno bilo potrebno Srbiji. Znači, samo u jednoj godini šteta je bila tri puta veća.
Srpski pokret obnove je o tome govorio mnogo puta i mnogim vladama, ali nažalost nije bilo sluha. Iako je naš sistem od odbrane od grada napravljen tako da radarima u 12 aktivnih protivgradnih centara ne može da se promakne nijedan sumnjiv oblik, nedostatak raketa ipak vezuje ruke.

Dozvolite mi samo još jednu rečenicu, bukvalno.
Nacrt zakona predviđa da se sredstva za finansiranje sistema odbrane od grada obezbeđuju iz budžeta Srbije, budžeta jedinica lokalne samouprave, dela premije osiguranja od useva, to smo čuli 10% premije, naknade za odbranu grada i drugih izgora, u skladu sa zakonom i mislim da je dobar predlog, da bi ga trebalo razmotriti da 5% zakupa od poljoprivrednog zemljišta da bi i ta finansijska sredstva mogla da budu vrlo važna, kada je u pitanju odvajanje sredstava za ovako nešto.
Dodao bih možda samo još to da smo mi narod koji voli da slavi, da smo malo manje vatrometa imali, pogotovo u Beogradu prilikom raznih proslava, a malo više novca koristili za kupovinu raketa, verujem da bi danas imali, možda malo više malina, jabuka …
(Isključen mikrofon.)

Hvala.
Poštovana gospođo predsednice, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo iz Ministarstva, poštovane kolege poslanici, izmenama Zakona o privatizaciji koje se danas nalaze na dnevnom redu predlaže se da ukupno 17 preduzeća od strateškog značaja za državu, kao i privredni subjekti na KiM budu izuzeti u o odnosu na postojeći rok za privatizaciju, najduže za godinu dana.
Izmene Zakona o privatizaciji omogućiće da se odloži stečaj i prinudna naplata u 17 preduzeća za najviše godinu dana, da bi ona mogla da se uspešno privatizuju, a zatim da se ponovo uradi procena imovine preduzeća u roku od 30 dana posle raspisivanja javnog poziva za privatizaciju. Ovo sam namerno naveo zato što je, kada govorim o ovim izmenama zakona, jako puno paušalnih procena i poluistina koje se iznose u javnost, verovatno da bi se politički dodvorili biračima i da bi uostalom i svi ljudi koji posmatraju ovo, koji su direktno zainteresovani, a nije mali broj ljudi, da bi stvorili jednu lažnu sliku kako se u stvari ništa ne menja i kako je status kvo, onako kako je to bilo u poslednjih 15-20 godina.
Cilj predloženih izmena zakona je da se uspešno reši sudbina preduzeća u kojima postoje uslovi za privatizaciju, da se olakša postupak privatizacije. Predložene izmene imaju za cilj i da se utvrdi realno stanje imovine, obaveza i kapitala preduzeća, utvrdi njihova stvarna tržišna vrednost. Podsetiću da mi do dana današnjeg nismo imali popis imovine, stvaran i realan popis imovine, šta sve poseduju javna preduzeća.
Na spisku 17 strateških preduzeća koja će biti zaštićena od poverilaca u narednih godinu dana, čuli smo, tu su „FAP“ iz Priboja, „Poljoprivredni kombinat Beograd – PKB“, proizvođač lekova „Galenika“, „Politika“ AD, „Fabrika maziva“ iz Kruševca, pančevačka „Petrohemija“, rudnik „Resavica“ i još nekoliko preduzeća. U tim preduzećima je zaposleno, čuli smo malopre, oko 21 hiljadu, ja imam neki podatak od 25 hiljada radnika, to je računajte 25 hiljada minimum direktno porodica koje su zainteresovane da se ovi problemi konačno reše.
Odlazak u stečaj tih preduzeća je gubitak posla za veliki broj tih građana, doveo bih do velikih potresa u Srbiji i na socijalnom, ali i na privrednom planu. Vlada Srbije je predložila da zakon stupi na snagu dana objavljivanja u „Službenom Glasniku“ Srbije, kako bi se, naravno, u što kraćem roku stvorile neophodne zakonske pretpostavke za efikasno sprovođenje postupka privatizacije.
Zakonom o privatizaciji predviđena je i obavezna privatizacija za subjekte sa društvenim kapitalom i to najkasnije do 31. decembra ove godine, dok se izmenama predlaže izuzetak u odnosu na propisani rok samo za one koji su aktom Vlade Srbije određeni kao subjekti privatizacije od strateškog značaja.
Takođe, što je vrlo važno, to se odnosi na subjekte privatizacije čije se sedište nalazi, ili pretežna delatnost obavlja, na teritoriji KiM, ili im se imovina nalazi na toj teritoriji.
Treba jasno reći da ova Vlada sa pravom optužuje sve dosadašnje Vlade za bolećivost i politički kukavičluk koji su Srbiju doveli do ekonomske katastrofe. Mislim da je ova Vlada tačno pobrojala sve simptome bolećivosti, kukavičluka neprivatizovanih preduzeća koja su, i to je malopre gospodin Babić rekao, ali mislim da je nekoliko puta ovde ponavljano, vrlo jasan princip kako su se preko ovih preduzeća dobijali, tj. kupovali glasovi. Znači, ova preduzeća su služila, bukvalno, političarima kao glasačka mašina sa kojom se trgovalo po sistemu - mi vama pare za plate, a vi nama glasove na izborima. Imovina tih preduzeća se koristila kao Alajbegova slama, svako je krao i čerupao šta je koliko hteo, a najveću korist imali su direktori i tzv. sindikalni prvaci.
Kada je državi ponestalo para, tzv. radnici ili su dolazili pred Vladu i blokirali je ili su logorovali na autoputu. Bezbroj je primera kako se uništavala imovina. Malopre smo čuli kako se kupovala u džakovima imovina koja je verovatno trebalo da bude oprana trgovina narkotika, ili već ko zna čime i kako se kupovala u džakovima društveno-državna imovina u poslednjih nekoliko godina po Vojvodini.
Mislim da su primeri najbolji kada govorimo o ovakvim temama. Recimo, pošto dolazim iz Sombora, vrlo često podsećam na primere Sombora, i gospodin Babić je rekao Aleksa Šantić, ja ću, recimo, reći, Somborsku fabriku akumulatora, koja je bila jedna od najboljih fabrika u Srbiji i koja je imala izvoz 80% svog proizvoda, koji je išao na izvoz. Kada ju je kupio jedan od najvećih tajkuna, da mu ni ne spominjem ime, spominjao sam nekoliko puta, nije mi problem, njegovo ime se stalno pojavljuje i u medijima, zna se i kome je bio vrlo blizak, kada je kupio tu fabriku, između ostalog, i naravno, zadužio se, izvlačio pare, ispumpavao, danas ta fabrika ne radi, a bila je jedna od najboljih ne samo u regionu, nego i u celoj Srbiji.
Vrlo slično je sa „Industrijom mesa Čoka“. Ja bih vas, ministre, zamolio, ne morate mi ništa odgovoriti na ovo što budem danas govorio, ali samo ako možete bilo kakav odgovor da mi date kada je u pitanju Fabrika akumulatora Sombor.
Vrlo slična situacija je bila sa „Industrijom mesa Čoka“. Firma je otišla u stečaj bez dinara duga tako što je napravljen pritisak na radnike koji su u to vreme bili izuzetno podložni za manipulaciju i veća potraživanja su bila nego što su bila dugovanja. Radnici su ubeđeni da se glasa za stečaj, što je bilo tragično po njih. Vode se mnogi krivični postupci, a firma je tada iz stečaja prodata, koliko je meni poznata, nekom Branku Miloševiću iz Vrbasa.
Šta se sada dešava? Firma se u potpunosti uruši, koja je do tada vrlo dobro funkcionisala, proda se za relativno male pare verovatno čoveku koji je odavno bio pripremljen ili zainteresovan za tako nešto, AP Vojvodina pomaže sa 100 miliona dinara ovo preduzeće, a proizvodnja staje posle samo mesec dana, iako se svuda hvalilo kako će ova firma funkcionisati više nego dobro. Naravno da je firma danas potpuno devastirana, pokradene su mašine. Mnogi ljudi su tu proveli celu svoju mladost i, nažalost, više nikada neće moći ta firma da se oporavi.
Mislim da je tu jako važno, ne samo tu, nego i u mnogim drugim firmama, ispitati reviziju i stečajne upravnike, jer je prosto neverovatno da su u to vreme pojedini stečajni upravnici vodili po sedam, osam, deset, 15 ovakvih firmi, da su te firme propadale, a oni dobijali na desetine hiljada evra nagrade.
Sadašnja Vlada je precizno snimila sve simptome bolesti srpskog privrednog sistema i javno ih je saopštila, što je značajan napredak, ali treba biti malo i kritičan, ne govoriti uvek u hvalospevima. Mislim da se ovde propušta možda i prilika da tu bolećivost i populizam u potpunosti iskoristimo. Stvara se jedna slika u javnosti zašto baš ovih 17 preduzeća, zašto su baš tih 17 preduzeća zaštićena, zašto možda ne neka druga?
Dolazimo u situaciju da samo što je donet Zakon o privatizaciji, iako je ocenjen kao najbolji, on mora da se menja. Samo što je donet Zakon o stečaju, iako je ocenjen kao najbolji u regionu, on mora da se menja. Samo što je donet Zakon o radu, iako su više nego dobre njegove ocene u ovom delu Evrope, on mora da se menja, i tako u nedogled iz godine u godinu. Donesemo jedan zakon, onda ga ubrzo menjamo, čime samo produžavamo jedan nezavršeni posao.
Podsećanja radi, ja sam od relativno mlađih ljudi u ovom parlamentu, ali sećam se da Zakon o privatizaciji koji je donela Vlada Ante Markovića imao je 11 članova, sa sve prelaznim i završnim odredbama, a privatizacija koja je tada urađena i danas se ocenjuje kao najuspešnija.
Tih 17 zaštićenih preduzeća odabrano je, kako se kaže u Vladi, ne sistemom slučajnog uzorka i lutrije, što je, naravno, dobro, nego na osnovu temeljnih analiza koje su pokazale da ta preduzeća imaju tržišnu perspektivu i da mogu dobro da se prodaju samo ako država uz malu pomoć još godinu dana ih drži na neki način pod staklenim zvonom i ako im se oprosti dve milijarde evra dugova. To izaziva u javnosti, koja je ogorčena privatizacijom koja se desila od početka višestranačja, pa do danas, neku vrstu sumnje. Mislim da bi dodatna objašnjenja u svakom momentu vrlo dobro došla, pogotovo za one ljude koji strahuju da će i ovaj put biti prevareni, kao što je to bio slučaj do sada.
Imamo dilemu zašto su pojedine firme ovde, kao recimo „Kablovi“ iz Jagodine, firma „Trajal“ iz Kruševca, za koje da je bilo zainteresovanih, neko je mogao već da ih kupi i bilo bi dobro da se opet svi zajedno podsetimo da te firme koje su sada zaštićene nisu hteli da prodaju nijedan premijer do sada, jer je navodna cena bila mala. Podsetiću vas da je samo za „Galeniku“ bilo ponuđeno 100.000.000 evra, a za RTB Bor se nudilo 400 miliona evra. Naravno, uvek smo šanse propuštali i gde bi nam danas bio kraj da je to prodato.
Ima dosta interesantnih stvari o kojima možemo da pričamo kada je u pitanju privatizacija i svi promašaji koje je ova država pravila u godinama iza nas, izneverila obećanja, pogotovo ona obećanja posle 2000. godine i smatram da su prava radnika u tom periodu potpuno obesmišljena, a da su svi oni koji su imali sumnjivi kapital preko te privatizacije uspeli taj kapital da legalizuju, operu i dan-danas, verovatno, mnogima od njih niko ne može ništa.
Zbog nesumnjive želje i svega onoga što se radi u Ministarstvu privrede, SPO i Demohrišćanska stranka daju potpunu podršku, ne samo kada je u pitanju zakon o privatizaciji, već i želja da se konačno sa ovom privatizacijom završi, ali i da znamo koji su to krivci kada je u pitanju sve ono loše što se dešavalo do sada. Hvala vam.

Vrlo ću kratko i brzo. Hvala vam na prilici što ste mi dali da još jednom govorim.
Svima je jasno na koji način i kako su pojedini finansijeri pre četiri, pet i šest godina uništavali preduzeća, sve ono što je valjalo i sve ono što je bilo dobro u Srbiji. Ja sam verovao da je prosto nemoguće uništiti tu fabriku akumulatora, ali, videli smo da je i to moguće učiniti, kada nemamo sudstvo i kada nemamo pravnu državu i kada nemamo ljude koji brinu o imovini države.
Potpuno se slažem sa vama o zakonima za koje ste govorili da su dobri, ali, nažalost, oni kasno stižu, jer je u stečaj oterano puno firmi koje nisu morale da budu tu. Naravno da to ne ide na vaš račun, ali vas molim da još jednom razmislite, kada je u pitanju fabrika akumulatora, da još jednom napravite dodatnu reviziju, šta je tu urađeno, da bi ta fabrika mogla što pre da se oporavi i da ljudi koji su funkcionisali čak i za vreme onih nesrećnih ratova i dobijali plate, da bi mogli ponovo da dođu u priliku da zarađuju i da rade svoj posao. Hvala.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo iz Ministarstva, dame i gospodo kolege poslanici, moram iskoristiti prvih tridesetak sekundi vremena koje imam da se u potpunosti složim sa koleginicom koja je malopre govorila, koja inače sjajno vodi i Odbor za bezbednost.
Želim da vam se obratim i lično, gospodine predsedavajući, jer vas izuzetno poštujem i uvažavam kao možda i najvrednijeg i najvažnije potpredsednika u našem parlamentu, da ne dozvolite da se koristi vaša dobra narav i vaša dobra volja da bi se maksimalno koristilo za demagogiju i populizam koji nas ubiše do sada, kao što nas ubiše i pozivi na odgovornost, a od odgovornosti, bar kada smo sami u pitanju, ni traga ni glasa.
Naravno, ja ću iskoristiti ovo vreme da se što brže vratim na temu, jer mislim da danas nije vreme ni za demagogiju, ni za populizam, već je vreme da ovaj posao koji imao odradimo što pre. Uostalom, i građani koji su nas birali zato su nas i birali ovde, a ne da gledaju cirkus koji pojedinci pokušavaju da naprave.
Danas govorimo o složenoj materiji koja se prvi put stavlja u ozbiljne zakonske okvire. Ovim zakonom će se smanjiti poslovanje u takozvanoj sivoj zoni poslovanja uvođenjem finansijske discipline i prijavljivanjem na obavezno socijalno osiguranje angažovane radne snage, čime se smanjuje mogućnost rada na crno ili zaključivanje ugovora o stručnom osposobljavanju, jer zakon predviđa da poslove privatnog obezbeđenja mogu da vrše samo lica koja su licencirana od strane Ministarstva za ove poslove, kao i obavezu pravnih lica i preduzetnika da imaju određeni broj zaposlenih na ovim poslovima.
Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatnom obezbeđenju ne stvara nove obaveze za građane i privredu, pošto je o tome bilo reči. Treba jasno reći da je o ovome bilo reči i na odboru i da su posle obrazloženja jednoglasno svi glasali za predlog ovog zakona. Znači, neke nedoumice su razrešene na odboru, a onda se ponovo dolazi na sednicu da bi se govorilo o tome. Smatram to poprilično neozbiljno. Propisana taksa bi se svakako naplaćivala kroz sistem republičkih administrativnih taksi, tako da se njenim predviđanjem ne stvara nova do sada nepostojeća obaveza za privatni sektor bezbednosti i to treba jasno reći.
Zakonom o privatnom obezbeđenju se uređuje vršenje poslova privatnog obezbeđenja na teritoriji Republike Srbije, stimuliše se pojava novih privrednih subjekata i tržišna konkurencija suzbija nelojalnu konkurenciju.
Gospodine ministre, ja bih ipak ovde, kada govorimo o nelojalnoj konkurenciji, morao napomenuti da poslovi transporta novca ne idu na javne tendere, već su do sada to radile samo određene firme. One su na tome zarađivale veliki novac, pa su onda mogle da na drugoj strani nude nerealno niske cene koje su često bile ispod minimalne i na taj način izbacivale laku konkurenciju. Nadam se ipak da će ova materija u podzakonskim aktima ili putem uredbi biti regulisana.
Čuli smo ovde i neke, naravno, dobre predloge kada se govorilo o temi, koji su dolazili od strane opozicije. Koliko sam uspeo da vidim, ti predlozi su bukvalno prepisani od reči do reči kada je u pitanju stručna javnost koja se izjašnjavala u javnim raspravama i smatram da to jeste dobro i ne sumnjam da će stručni timovi koji postoje u Ministarstvu ozbiljno razmotriti.
Dobro je to da je Ministarstvo unutrašnjih poslova pripremilo Predlog uredbe kojom će se regulisati obezbeđivanje objekata od značaja za Republiku Srbiju, da će se propisati izgled i sadržina obrasca legitimacije službenog privatnog obezbeđenja, kao i saglasno tome visina takse za njeno izdavanje primenom metodologije za izračunavanje taksi, saglasno Zakonu o budžetskom sistemu i uz pribavljanje pozitivnog mišljenja Ministarstva finansija. Ja bih ovde još dodao - uz ispitivanje zahteva tržišta, jer mislim da je to neophodno da bismo imali realnu sliku i predstavu šta to sve od nas iziskuje.
Efikasnost ispitnih komisija treba da bude neupitna i to je ocenila i stručna javnost, jer one predstavljaju kontrolni organ koji izdaje sertifikate o kvalitetnim službenicima obezbeđenja. Ozbiljno ispitivanje jeste garant kvaliteta, ali to iziskuje vreme, te MUP treba da obrazuje dovoljno veliki broj komisija kako bi ispitao sve službenike obezbeđenja na dosledan način. Smatram da je to izuzetno važno, jer jedno od rešenja koje se nameće jeste redukovano vreme za ispitivanje kako bi se poboljšala učinkovitost rada ovih komisija.
Plus, dodao bih nešto što takođe smatram izuzetno važnim, a to je konstantna kontrola. To je izuzetno važno, jer imali smo prilike u prošlosti da vidimo šta se sve dešavalo po raznim splavovima i noćnim klubovima, gde su često to bila stecišta mračnih događaja. Zato je neophodna kvalitetna bezbednosna procena lica iz ovog sektora, ali i lica iz MUP-a koja su do sada radila i koja će raditi kao obezbeđenje.
Posebno značajan problem je to da do sada nije bilo bezbednosne provere vlasnika i odgovornih lica firmi za privatno obezbeđenje, što je po mom mišljenju jedan od glavnih uzročnika tragedija i ubistava koja su se dešavala u prošlosti. Naročito opet napominjem kada su u pitanju noćni klubovi i splavovi, koji su nekako učestali kada su ovakvi događaji u pitanju. To nas je konstantno dovodilo u situaciju da se bavimo posledicama, a ne preventivnom, što je nažalost bio čest slučaj kada se propuste neke šanse iz prošlosti.
Koliko sam uspeo da vidim iz same rasprave, ne postoje neke velike zamerke kada su u pitanju izmene ovog zakona, osim kada želimo da iskoristimo ovu priliku da pređemo na neke druge teme koje nisu tema današnje rasprave. Vidim da je dobro i to da postoji saglasnost u Ministarstvu za produženje rokova, koje će pretpostavljam ići kroz amandmane. Smatram, naravno, to više nego korisnim.
Takođe je dobro, kada govorimo o ispitivanju tržišta, da su mogući problemi koji se iznose na takse, jer mislim da iznos tih taksi ne treba da se donosi podzakonskim aktima. Tu je mogućnost neke loše procene, ali je zato izuzetno važno da imamo dobro ispitivanje tržišta. Ove izmene zakona pretpostavljam da će doneti nešto dobro. Ono što možemo da apelujemo, to je samo konstantna kontrola kako se on i sprovodi.
Moram na kraju da kažem da je Ministarstvo pokazalo ozbiljnost, i to ne samo kada je u pitanju regulisanje ove materije, i naša poslanička grupa će u Danu za glasanje dati punu podršku usvajanju izmene ovog zakona, ali i dati punu podršku Ministarstvu na nesumnjivom reformskom putu koji je ovo Ministarstvo i sam ministar pokazao u proteklih godinu dana. Hvala.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo kolege poslanici, ja bih iskoristio priliku da postavim dva pitanja.
Moje prvo pitanje se tiče restitucije i postavljam ga Ministarstvu pravde, šta se desilo sa izmenama Zakona o restituciji koje je predložila Radna grupa koju su sačinjavali ljudi iz Ministarstva finansija, iz Ministarstva pravde i iz Agencije za restituciju?
Naime, radi se o predlozima izmena zakona koji se tiču pitanja supstitucije i ta tema je tema supstitucije izuzetno važna pogotovo kada je upitanju poljoprivredno zemljište koje se potražuje jer je ono, da kažem, 95% gotovo celokupne imovine koje građani naše zemlje potražuju kada je upitanju povraćaj imovine. U tih 95% naravno spadaju i šume i pašnjaci.
Podsetiću samo da su Srpski pokret obnove i dr Vladan Batić sa njegovom Demohrišćanskom strankom u nekoliko navrata predlagali izmene predloga zakona pogotovo kada je upitanju supstitucija jer je tu najveći problem da bi se ovaj zakon implementirao i da bismo ispravili jednu veliku nepravdu koja je nažalost još uvek nezavršena priča.
Izmenama zakona koje predlaže ova radna grupa, a bar po onim informacijama koje mi imamo ova Vlada bi imala priliku da ispravi jednu od najvećih nepravdi koja je u istoriji, da kažem, naše zemlje. Znači, imamo činjenice da imamo predlog radne grupe, imamo bar 220 hiljada hektara zemlje u državnoj svojini, a potražuje se manje od 100 hiljada hektara i tu se računa i crkvena imovina.
Imamo i tu činjenicu da bi vraćena imovina uz pomoć supstitucije značila i veći prihod za državu, a izmene zakona omogućile bi državi da efikasnije upravlja poljoprivrednim zemljištem koje se ne vraća u samoj restituciji.
Na kraju i ono možda što je i najvažnije, vratilo bi se poverenje građana u državu ali i poverenje potencijalnih stranih investitora, jer bi država na taj način konačno definisala koja je to njena imovina i konačno prekinula sa, da kažem, raskinula sa jednim statusom imovine koji je do sada još uvek nepoznat i naravno kada strani investitori dolaze u našu zemlju da imaju nedoumice da li će jednoga dana u restituciji ta imovina biti vraćena kao što je i učinjeno u svim normalnim zemljama, tj. hajde da kažem u postkomunističkim zemljama, u Evropi.
Kada govorim o tome treba izneti i podatak koji je javnosti manje poznat, a to je da postoji i poslednja preporuka Evropskog parlamenta iz marta 2015. godine da je više nego korisno da se naprave izmene zakona ne bi li se ovaj zakon implementirao onako kako su to učinile, da kažem, zemlje u okruženju ali i zemlje koje su odavno bacile komunističko nasleđe što nažalost kod Srbije još nije slučaj.
Pored svih ovih informacija i toliko očiglednih, da kažem, tema kada je upitanju supstitucija, više je nego jasno da negde postoji kočnica. Svi oni koji očekuju jedan pravičan povraćaj imovine veruju da kočnica je najviše u Ministarstvu poljoprivrede. Zato bih postavio jedno podpitanje, stvarno u želji da se to, ne da bi upirali prst u nekoga, već u želi da bismo ovu temu otvorili na pravi način i naravno konačno je završili na pravi način. Zato je moje potpitanje Ministarstvu poljoprivrede, zašto se onda Ministarstvo poljoprivrede toliko opire vraćanju zemljišta i u čijem je to interesu, imajući u vidu da ogroman broj i ogromne parcele zemljišta zakupljuju upravo oni tajkuni koji su ili pred, ili se nalaze pred licem pravde ili će u skorije vreme morati da prikažu građanima Srbije kakav je to i na koji način su stekli kapital koji danas imaju?
Nažalost, imamo, verujemo da su taj kapital stekli i da ga uvećavaju upravo preko poljoprivrednog zemljišta koje treba da bude tema restitucije, a nažalost to još uvek nije.
Moje drugo pitanje bih postavio Ministarstvu privrede i tiče se Fabrike akumulatora u Somboru. To je jedna od firmi koja je bila ne samo ponos Sombora i zapadno-bačkog okruga, već i ponos cele Srbije jer je u najtežim vremenima izvozila skoro 80% svog proizvoda u inostranstvo.
Šta se dešava? Pojavi se naravno jedan od najvećih tajkuna, Bogićević, otkupljuje, kupuje jednu zdravu firmu. Zbog svojih ogromnih zaduženja ta firma prestaje da radi, blokira joj se račun…