Samo nekoliko napomena.

Prvo, Srpska napredna stranka nema većinu u Republičkoj izbornoj komisiji, to građani Srbije treba da znaju, tako da nismo mogli ni da prihvatimo bilo kakve ucene i pritiske oko toga ko treba da uđe ili da ne uđe, kako vi kažete u Narodnu skupštinu.

Što se tiče prikupljanja potpisa za izlazak na izbore, pa mi to ne radimo zbog političkih stranaka, mi to radimo upravo zbog građana, zbog njihove bezbednosti zato što pandemija, nažalost, još uvek je u Srbiji i nigde u svetu nije do kraja pobeđena.

Dakle, ovo što ćemo mi danas da izglasamo vezano za izbor narodnih poslanika i vezano za lokalne izbore, nije zbog političkih stranaka i grupa građana koji će na tim izborima da učestvuju, nego upravo zbog građana koji treba da dođu i da daju svoj potpis za određenu izbornu listu.

Mi zbog građana ovo radimo, ne zbog političkih stranaka. Deset hiljada potpisa za narodne poslanike ostaje i dalje, to se ne menja. Ni na koji način mi taj broj ne dovodimo u pitanje. Mi samo želimo da građane izložimo manjem riziku u uslovima pandemije kada budu došli da daju potpise određenim izbornim listama.

Pitate me zašto to nismo uradili na početku? Pa, zato što smo potpise počeli da prikupljamo sedam pre nego što je Svetska zdravstvena organizacija proglasila pandemiju Koronavirusa. Dakle, u vreme kada smo mi prikupljali potpise, pandemija još uvek nije bila proglašena, desilo se tok nekoliko dana kasnije, i u takvim uslovima odlučili smo da zbog građana, zbog njihovog zdravlja, zbog smanjivanja rizika od dobijanja ovog virusa, omogućimo da se potpisi overavaju i kod opštinskih, odnosno gradskih uprava. Pri tome, ja uopšte ne mislim da je to suština i da će to presudno da utiče na to ko će na tim izborima da pobedi, kao što ne mislim da je presudno ni definisanje funkcionerske kampanje, niti spuštanje cenzusa na 3%.

Narod dobro zna i dobro razume ko je iza sebe u protekle četiri godine imao rezultate, a ko nije imao rezultate.

(Predsedavajući: Hvala.)

Završavam. Zna narod vrlo dobro i ko je napravio nove kliničke centre i nove autoputeve i ko je sada u vreme pandemije obezbedio maske, rukavice, skafandere, respiratore, ko je omogućio da se građani Srbije, koji su živeli u inostranstvu, prevezu u Srbiju. Znaju vrlo dobro građani Srbije ko je ojačao našu ekonomiju, ko je ojačao našu Vojsku, ko je uspostavio najbolje moguće odnose u novijoj srpskoj istoriji sa Rusijom i Kinom. Dakle, sve to građani Srbije vrlo dobro znaju i zbog toga sam ubeđen da će na izborima, koji će biti održani 21. juna, upravo da ukažu poverenje Aleksandru Vučiću i SNS.

Nije stvar u tome da izborni listić bude što, kako vi kažete, veći, a ja bih rekao duži, nego da bi zdravlje građana bilo manje ugroženo. Ono će ionako, nažalost, biti ugroženo zato što pandemija još uvek traje, ali mi želimo da mogućnost zaraze svedemo na najmanju moguću meru, a to se mnogo lakše može obezbediti kada vam potpise overavaju opštinske, odnosno gradske uprave nego javni beležnik. Zašto? Zato što u većini opština imate jednog, eventualno dva javna beležnika, a mnogo je veći broj opštinskih, odnosno gradskih službenika koji mogu da se uključe u proces overe potpisa građana. Smanjiće se gužve, smanjiće se čekanje, ima više prostora, ima više svežeg vazduha. Dakle, sve su to razlozi zašto se pristupilo overi potpisa od strane opštinskih, odnosno gradskih uprava.

Ali, ponavljam još jedanput, nije to suština i neće to da prelomi izborni rezultat. Ko god da overi potpis građanina Republike Srbije, bio to javni beležnik, bili to ljudi iz opštinskih, odnosno gradskih uprava, to je manje važno od onoga što se zovu rezultati nečije vlasti. Ili imate rezultate ili ih nemate.

Mi pred građane kao stranka izlazimo sa rezultatima. Mi smo ponosni na sve ono što smo na čelu sa Aleksandrom Vučićem uradili u protekle četiri godine. Voleo bih da čujem i jednu lošu stvari koju smo uradili. Da li je loše što smo napravili i sagradili nove kliničke centre? Da li je loše što smo napravili na stotine kilometara novih autoputeva? Da li je loše što od Srbije činimo jednu slobodnu i suverenu zemlju? Da li je loše što imamo sada prijatelje i partnere i u EU, ali i u Rusiji i Kini? Da li je loše što nam danas ekonomija stoji sto puta bolje, nego što je stajala 2012. godine? Da li je loše što smo povećali plate zdravstvenim radnicima, lekarima i medicinskim sestrama? Da li je loše to što država Srbija danas može skoro jedina u Evropi da za svega nekoliko dana iz svog budžeta, ne zadužujući se nigde, ni kod poslovnih banaka, niti u inostranstvo, kupi za svoje građane opremu koja je neophodna za borbu protiv korona virusa?

Dakle, tu nema ničega lošeg za građane Srbije i za državu Srbiju. Mi sa tim rezultatima idemo na izbore, a ovo su sve marginalije političke – ko će da overava potpise, da li je cenzus 3% ili 5%, da li možete da dođete sa službenim automobilom na miting ili ne možete. Ne kažem da je nebitno, ali nije to od suštinskog značaja. Od suštinskog značaja su rezultati – ili ih imate ili ih nemate.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, želim da vas obavestim o nekoliko stvari.

Dokazani fašista i nasilnik Boško Obradović stupio je u štrajk glađu. Valjda je nezadovoljan što nije naneo još teže povrede Marijanu Rističeviću. Ja želim da obavestim narodne poslanike i želim da obavestim građane Srbije da ćemo moja koleginica Sandra Božić i ja sada da izađemo ovde ispred Narodne Skupštine i da stupimo u štrajk glađu dok sudstvo i tužilaštvo u Srbiji ne bude reagovalo na fašističke ispade Boška Obradovića i na sve ono što je uradio pre dva dana i dok se takozvani objektivni i nezavisni mediji ne izvine Marijanu Rističeviću zbog toga što su besomučno lagali da je u rukama držao nož, a ne ključeve od automobila.

Ovo radimo zato što je kucnuo poslednji trenutak da se narastajućem fašizmu u Srbiji stane na kraj. Dakle, ili će da postoji slobodna i demokratska Srbija ili će Srbija biti fašistička država. Mi ovim činom hoćemo da pokažemo da je Srbija slobodna i demokratska država i da fašisti ne mogu da pobede. Hvala vam, gospođo Gojković, što ste mi omogućili da ovo kažem.

Evo, molim moju koleginicu da izađe zajedno sa mnom ispred Narodne skupštine i da se zajedno borimo da našoj deci ostavimo u amanet državu koja je slobodna, koja je demokratska, koja je suverena, u kojoj svako ima pravo da kaže svoje mišljenje, ali u kojoj niko nema pravo da bije drugog zato što ima drugačije mišljenje od njega. Gospodu tužioce molim da se dobro zamisle zašto do sada nisu reagovali na krivična dela koja je činio Boško Obradović i koja su činile pristalice Dragana Đilasa i nadam se da je ovo poslednji trenutak da tužilaštvo se konačno u Srbiji probudi i da fašiste privede licu pravde. Hvala vam još jedanput.

Zahvaljujem.

Javio sam se zbog povrede člana 27. Poslovnika Narodne skupštine.

Dok mi sada govorimo, Boško Obradović i nekoliko njegovih pristalica i dalje divljaju po holovima Narodne skupštine. Nije im bilo dovoljno što su danas na ulazu u Narodnu skupštinu fizički napali Marijana Rističevića. I, evo, neka građani Srbije pogledaju kako izgleda demokratija u režiji Dragana Đilasa i Boška Obradovića. Čoveku su bukvalno iscepali na komade sako. Ovako bi iscepali i Srbiju kad bi došli u priliku da vrše vlast. Evo, pogledajte, od sakoa ništa nije ostalo. Fizički su napali čoveka, bacili ga na zemlju, šutirali ga nogama i u poslednji momenat su reagovali narodni poslanik Marko Atlagić i obezbeđenje Narodne skupštine, inače pitanje je šta bi bilo i sa životom Marijana Rističevića.

U ime poslaničke grupe SNS očekujem da svi narodni poslanici i da svi građani Srbije osude fašističko divljanje Boška Obradovića i, naravno, njegovog šefa Dragana Đilasa. Ovako nešto se u Srbiji nikada nije dešavalo. Ovako nešto se nije dešavalo nigde ni u Evropi, osim u Hitlerovoj Nemačkoj i u Pavelićevoj NDH.

Ovakvi brutalni napadi, fizički napadi na ljude samo zato što su njihovi politički neistomišljenici, to je čist fašizam.

Mi ćemo nastaviti i dalje da se kao poslanička grupa, kao stranka borimo za snažnu, za demokratsku, za razvijenu Srbiju i da ne dozvolimo da nikada više ovakvi koji rade ovakve stvari, koji udaraju narodne poslanike, koji cepaju sakoe, koji bi hteli da ubiju čoveka samo zato što ne misli isto kao on, ikada više dođu na vlast.

Ne tražim da se glasa o povredi Poslovnika, ali tražim i pozivam građane Srbije, pozivam sve dobronamerne ljude da osude ovakav čin, jer ovo nema nikakve veze sa politikom. Ovo nema nikakve veze sa vođenjem bilo kakve stranačke politike. Ovde nema nikakvog programa. U Srbiji je, nažalost, na delu, od strane Dragana Đilasa i Boška Obradovića, čist ogoljen fašizam Hitlerovskog i ustaškog tipa.

Dame i gospodo narodni poslanici, drago mi je, gospođo Gojković, što ste omogućili da se ova rasprava koju smo počeli sinoć završi do kraja.

Bilo bi dobro da gospodin Živković taj član Ustava iz 1990. godine pročita do kraja, jer ga nije pročitao do kraja. On je pročitao samo nekoliko rečenica koje idu u prilog njegovoj argumentaciji. Kada bi pročitao taj član Ustava iz 1990. godine do kraja, onda biste vi, narodni poslanici, i vi, građani Srbije, mogli da čujete da je u tom Ustavu pisalo da se vanredno stanje može uvesti samo na delu teritorije Republike Srbije, a oni su ga uveli na celoj teritoriji Republike Srbije, i to ne da bi se borili protiv organizovanog kriminala, nego da bi vodili političku hajku protiv ljudi koji im u tom trenutku nisu odgovarali.

Ko je izmislio tzv. zemunski klan? Oni koji su došli na vlast posle 5. oktobra 2000. godine. To je bio jedinstven klan, zemunsko-surčinski. Kad su oni došli na vlast, onda su napravili podelu na zemunski klan, koji ne valja i surčinski klan, koji valja. Sećate se "Krmivo produkta"? Ko je tamo išao na zabave? Ko se tamo družio? Ko je tamo pio vino? Jel se sećate šta je govorio onaj vlasnik "Krmivo produkta"? Kaže - kad su počeli da dolaze kod mene 5. oktobra 2000. godine, neko u pocepanim farmerkama, u nekim patikama, u nekoj staroj jakni, a posle godinu dana, svi sa nekim besnim džipovima, u najnovijim odelima, najbogatiji ljudi na svetu. Objasnite građanima Srbije kako je to moguće? To je jedna stvar.

(Predsednik: Vreme.)

Evo, završavam.

Druga stvar. Kaže Zoran Živković - rezultat "Sablje" i rezultat uvođenja vanrednog stanja je da je Nebojša Pavković završio u Hagu. Super. Odradili ste najbolju moguću stvar za Srbiju, isporučili ste čoveka koji je za vreme NATO bombardovanja bio komandant Treće armije. Prekršili ste Ustav, isto kao što ste prekršili Ustav iz 1990. godine, kada ste Slobodana Miloševića, bez bilo kakvog pravnog osnova, na osnovu uredbe Vlade, vi koji danas pričate o uredbama Vlade… (Isključen mikrofon.)

Nisam razumeo najbolje ovo oko novembra 2001. godine do 2003. godine, pravo da vam kažem. Možda bi gospođa Vjerica Radeta kao sudionik tih događaja mogla malo da me podseti na šta je gospodin Zoran Živković mislio.

Ja se sam dobro sećam, kao što se i sećaju građani Srbije tog vremena, kada su oni došli na vlast, dakle, kada su oni došli na vlast, Milorad Ulemek Legija, koji je u to vreme bio komandant Jedinica za specijalne operacije, proglašen je nacionalnim herojem zato što je okrenuo leđa Slobodanu Miloševiću i prešao na stranu DOS-a.

Sada ja pitam gospodina Živkovića, koji je bio savezni ministar unutrašnjih poslova - kako je moguće da su ljudi poput Dušana Spasojevića, poput Mileta Vukovića Kuma, poput svih onih koje ste 2003. godine, znači, post festum, proglasili kriminalcima, ubicama i tako dalje… Svi su imali legitimacije, službene legitimacije Resora Državne bezbednosti. Svi do jednog.

Govorio sam o takozvanom zemunsko-surčinskom klanu, koji je postojao i pre 5. Oktobra 2000. godine i onda kada ste vi došli na vlast, onda ste napravili veštačku podelu pa ste rekli – ovo su Zemunci, ali i ti Zemunci su postali kriminalci posle 12. marta 2003. godine. Do 12. marta 2003. godine oni su bili ugledni biznismeni. Neki su bili policajci, neki su bili advokati, neki su bili ovo, neki su bili ono, ali svi su bili ugledni građani Republike Srbije. Od 12. marta 2003. godine postoje dva klana, jedan je zemunski koji ne valja, a drugi je surčinski koji valja. Taj surčinski klan to vam je „Krmilo-produkt“. On nije stanovao u Šilerovoj ulici. Vi znate gde je „Krmilo-produkt“ imao firmu, u Surčinu. Kod njega ste išli najpre u pocepanim patikama, posle toga u džipovima, najnovijim modelima, skupim cipelama itd.

Gospodin Živković je izgleda sve pomešao. Ne radi se o Ustavu iz 1999. godine, nego o Ustavu iz 1990. godine, koji je donet 28. septembra 1990. godine i u tom Ustavu u članu 83. lepo stoji da se vanredno stanje uvodi na delu teritorije Republike Srbije…

(Zoran Živković: Pročitaj ceo član.)

… Da, da, na delu teritorije Republike Srbije kada su ugroženi bezbednost…

Polako, što ste nervozni?

(Zoran Živković: Pročitaj ceo član.)

Čitam, nemojte da budete nervozni.

… kada su na delu teritorije Republike Srbije ugroženi bezbednost Republike Srbije, sloboda i prava čoveka i građanina ili rad državnih organa itd. Dakle, na delu teritorije Republike Srbije. Oni su uveli vanredno stanje na celoj teritoriji Republike Srbije i za svoje žrtve uzeli ljude koji su im u tom trenutku bili politički oponenti.

Sada pitam gospodina Živkovića - ako je to bilo, kako on kaže, Periklovo doba Srbije, kako je moguće da je u toku vanrednog stanja koje ste vi uveli na protivustavan način da su ukinuti direktni televizijski prenosi sednica Narodne skupštine? Da li se sećate možda tog perioda kada građani Srbije nisu mogli da znaju šta se dešava u Narodnoj skupštini? Kakvo je to Periklovo doba? Zamislite da sada u ovo vreme kada je predsednika Vlade Ana Brnabić isključimo kamere RTS i da zasedamo ovde, a da građani ne znaju o čemu razgovaramo i ko šta priča. To je bilo u vaše vreme. Vi ste ukinuli televizijske prenose koji su bili tekovina od 9. marta 1991. godine pa sve dok vi niste uveli vanredno stanje. Znaju to i Nataša Jovanović i Vjerica Radeta i druge kolege koje su u to vreme bili narodni poslanici.

Što ste tiče tog novembra, ja mislim da ste vi…

(Predsednik: Hvala. Vreme.)

Završavam. Samo da podsetim građane Srbije, kada su oni došli na vlast izbila je šiptarska pobuna na jugu Srbije i onda je tadašnji savezni ministar unutrašnjih poslova Zoran Živković, da bi ispao jako pametan, doneo kartu Srbije u Skupštinu da pokaže gde se nalaze snage Policije i Vojske Srbije, a gde se nalaze šiptarski teroristi. Nije mogao da se snađe na geografskoj karti dok se nije pojavio jedan general Vojske Jugoslavije i rekao mu - hajde, skloni se da ja objasnim poslanicima gde su položaji terorista, a gde su položaji Vojske Jugoslavije i MIP-a Republike Srbije.

Pre svega, ja sam juče rekao i to ću da ponovim i danas, da prema Zakonu o državnoj upravi svaki ministar u Vladi Republike Srbije, pa uključujući i ministra unutrašnjih poslova ima pravo da donosi pravilnike, naredbe i uputstva. On to pravo imamo kako u redovnim prilikama, tako i za vreme vanrednog stanja.

To je urađeno isključivo u skladu sa Ustavom Republike Srbije i u skladu sa članom 48. Zakona o državnoj upravi i nije prekršen nijedan važeći propis u Republici Srbiji.

Ono što sam juče rekao nije bilo politikanstvo. Ja sam samo rekao da je predsednica Narodne skupštine htela da tera mak na konac, a ona to nije uradila i dobro je što nije uradila da bismo pokazali da se razlikujemo od vas. Vi u momentu kada ste govorili niste bili predsednik poslaničke grupe, jer vam se poslanička grupa raspala negde oko pola jedan u toku jučerašnjeg dana, jer su vas napustila dva poslanika, Goran Bogdanović bivši ministar za KiM i Zdravko Stanković. Juče u momentu kada ste govorili niste bili predsednik poslaničke grupe, jer poslaničku grupu niste imali.

Vi ste, i to da znate narodni poslanici, poslaničku grupu ste novu formirali juče u 17 časova i 20 minuta i sada vam se poslanička grupa, znate kako zove? Vojvođanski front - Srbija 21 i od 17 časova i 20 minuta Marko Đurišić je predsednik te poslaničke grupe, a zamenik predsednika je Nenad Čanak.

Sada mi vi kažite gospodine Đurišiću da li sam ja u pravu ili nisam u pravu?

Dame i gospodo narodni poslanici, Poslanička grupa Srpske napredne stranke će glasati za ozakonjenje Odluke o vanrednom stanju i za ozakonjenje svih uredbi koje je Vlada Republike Srbije uz supotpis predsednika Republike donela u toku vanrednog stanja.

Evo, da i mi grešnici odgovorimo nešto ovima bezgrešnima, onima koji su vodili Srbiju do 2012. godine i oni koji su od dana kada je uvedeno vanredno stanje u Republici Srbiji osuli baražnu vatru, pre svega po predsedniku Republike, Aleksandru Vučiću, a onda i po Vladi Republike Srbije. Po predsedniku Republike koji je uradio sve suprotno od onoga što su oni radili kada su bili na vlasti.

Zašto to kažem? Vuk Jeremić je služio vojsku u kabinetu Borisa Tadića. Čovek koji nas svakoga dana napada sa televizije koja je navodno objektivna, koja je demokratska, koja je građanska, „N1“ Televizije, akademik Teodorović pobegao je na početku NATO bombardovanja u SAD.

Šta je uradio Aleksandar Vučić? Oni koji su pisali najgore moguće stvari o njemu i o njegovom sinu koji se razboleo, nije poslao sina u inostranstvo i nije ga sakrio negde na Dedinje, na neku vilu, nego ga je poslao da bude volonter i Danilo se kao volonter razboleo, tata ga nije poslao u neku specijalnu bolnicu za tatine sinove, kao što su oni radili, nego je Danilo ležao sa ostalim pacijentima na Beogradskom sajmu.

Aleksandar Vučić je postupio onako kao što je kao za vreme Drugog svetskog rata postupio veliki engleski premijer Čerčil, koji svoga sina nije sakrio od služenja vojske, Britanske vojske u Drugom svetskom ratu, nego je poslao sina u vojsku i njegov sin Randolf Čerčil je bio šef britanske vojne misije, između ostalog i kod partizana od početka 1944. godine. Tako rade odgovorni ljudi. Na svom primeru pokazuju kako se srcem i dušom bori za dobrobit građana Srbije.

Kažu ovi bezgrešni, poput Đilasa, poput Vuka Jeremića, poput Boška Obradovića i svih onih iz DS koja se u međuvremenu raspala u čitav niz pojavnih oblika i različitih agregatnih stanja, da smo vanredno stanje uveli suprotno Ustavu Republike Srbije. To nije tačno. Ustav Republike Srbije u članu 200. kaže: „Kada Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane odluku o proglašenju vanrednog stanja donose zajedno predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik Vlade pod istim uslovima kao i Narodna skupština.“ Nismo mogli da se sastanemo zato što je epidemija bila počela da se približava svome vrhuncu. Zbog toga su predsednik Republike, predsednica Vlade i predsednika Narodne skupštine odlučili zajedničkom odlukom da se na ovakav način uvede vanredno stanje.

Kako su ovi bezgrešni uveli vanredno stanje 2003. godine? Da se malo podsetimo. Potpuno suprotno Ustavu Republike Srbije. Tada je važio Ustav iz 1990. godine. Po tom Ustavu vanredno stanje je moglo da bude proglašeno od strane Narodne skupštine na delu teritorije Republike Srbije. Dvanaestog marta 2003. godine na predlog Vlade vanredno stanje na celoj teritoriji Republike Srbije uvela je Nataša Mićić, u to vreme v.d. predsednika Republike Srbije. Tako su radili ovi bezgrešni, ovi bezgrešni koji nam kažu – uveli ste vanredno stanje suprotno Ustavu da biste suspendovali ljudska prava, slobode, slobodu štampe itd.

Da vidimo kako je bilo u vreme tih bezgrešnih od kojih neki sede i ovde. Tu je i bivši bezgrešni premijer Zoran Živković iz 2003. godine. Prvu naredbu koju su doneli ovi bezgrešni bila je naredba od 13. marta 2003. godine, koju je takođe potpisala v.d. Nataša Mićić, naredba o posebnim merama koje se primenjuju tokom vanrednog stanja. Da li znate šta je ta naredba podrazumevala? Ukinuta je u potpunosti sloboda medija u Republici Srbiji. Mediji su bili dužni da isključivo prenose zvanična saopštenja Vlade.

Zamislite u 2003. godini da je nekome palo napamet da u Srbiji otvori televiziju kao što danas postoji Televizija „N1“, koja svakoga dana 24 sata vodi besomučnu kampanju protiv predsednika Republike, Aleksandra Vučića, protiv Vlade Republike Srbije, protiv ministara u Vladi Srbije, protiv svih onih koji se danonoćno bore protiv ove epidemije koja nas je snašla.

U to vreme, u vreme ovih bezgrešnih 2003. godine, to apsolutno nije bilo moguće. Novinari su bili proganjani, novine su bile zabranjivane, u redakcije je upadala policija. Nije to bilo tako davno. Sećamo se mi tog vremena kada su ovi bezgrešni, koji sada znaju sve i u sve se razumeju, i u pravu i u medicinu i u ekonomiju, ali je problem u tome što se nisu razumeli onda kada su bili na vlasti, jer da su se razumeli mi danas ne bi bili suočeni sa onim problemima sa kojim se suočavamo.

Šta su dalje radili ovi bezgrešni? U ovoj naredbi od 13. marta kaže se – zabranjuje se… pazite, ovo je jezik obznane iz 1920. godine, znači ovo je jezik koji postoji samo u državama koje su diktatorske ili poludiktatorske. Kažu ovi bezgrešni u svojoj naredbi od 13. marta 2003. godine – zabranjuje se javno obaveštavanje, rasturanje štampe i drugih obaveštenja o razlozima za proglašenje vanrednog stanja, osim prenošenja zvaničnih saopštenja nadležnih državnih organa.

Znači u vreme ovih bezgrešnih ni jedan mediji nije mogao da prenese ni jednu drugu informaciju sem one informacije koja je dolazila iz Vlade Srbije. Zamislite da je u 2020. godini Vlada Srbije donela ovakvu naredbu. Šta biste rekli da smo diktatori, da smo apsolutisti, da smo zlikovci?

A to ste sve vi radili i vi danas imate obraza da u ovoj 2020. godini kažete Aleksandru Vučiću da je diktator, kako vas nije sramota? Kako vas nije sramota vi koji ste sve živo zabranili? Kaže, ja nemam taj problem da sad treba da budem zahvalan nekolicini ljudi iz te takozvane građanske i demokratske opozicije koja je došla na sednicu i da sad ne smem jednu reč da progovorim zato što su oni došli, a inače dve godine ne dolaze u Narodnu skupštinu, ali zato uredno primaju platu svakoga meseca i nisu propustili nijedno putovanje u inostranstvo', koliko je barem meni poznato.

Dakle, ja nemam tu predrasudu da su sad oni za mene bogovi zato što su danas došli na sednicu, to im je posao, što se mene tiče mogli su i da dođu i da ne dođu, neka rade kako im je volja, ali građani Srbije treba da znaju i mi smo dužni da ih podsetimo kako je bilo u njihovo vreme.

Danas je gospodin Čedomir Jovanović rekao, citiram njegove reči: „Napujdani kerovi iz tabloida napadaju opoziciju.“ Izvinite, ko je izmislio tabloide u Srbiji? Aleksandar Vučić? Ana Brnabić? Zlatibor Lončar? Ne. Tabloide u Srbiji izmislili su ljudi poput Dragana Đilasa, Borisa Tadića, Vuka Jeremića i njima slični. Tad su izmišljeni tabloidi u Srbiji. Oni nemaju nikakve veze sa Aleksandrom Vučićem.

Gospodin Čedomir Jovanović, koji je danas pokušavao da nam uputi reči kritike za ono što radimo, rekao je te 2003. godine: „Osnovno pravilo u vreme vanrednog stanja“, ovo su njegove reči iz 2003. godine, „osnovno pravilo u vreme vanrednog stanja je da nema komentarisanja razloga za uvođenje vanrednog stanja“. Znači, niste mogli jednu jedinu reč da kažete u javnosti o tome zašto je uvedeno vanredno stanje.

Da vidimo dalje šta su radili ovi bezgrešni. U vreme ovih bezgrešnih, od kojih neki danas sede ovde, a neki su bili ovde u holu i po ceo dan držali konferencije za novinare i pričali o tome da je Vučić diktator, da je zlikovac, da zatvara ljude, da hoće da uvede diktaturu, itd, u vreme ovih bezgrešnih da li znate gde je njihov ministar zdravlja Tomica Milosavljević otišao na operaciju? U Saveznu Republiku Nemačku i time udario najveći mogući šamar svojim kolegama lekarima i uputio poruku građanima Srbije – meni se može, jer sam ministar, jer imam puno par i mogu da priuštim operaciju u Nemačkoj, a vi koji nemate para, izvolite, pa se lečite u zdravstvenim ustanovama kojima sam ja šef kao ministar zdravlja. Pod cenu da umreš, ako si ministar zdravlja, dužan si da se lečiš u svojoj zemlji, jer time pokazuješ odgovornost, time pokazuješ patriotizam, time pokazuješ da veruješ u zdravstveni sistem kojim rukovodiš.

Kakvu poruku je ministar Tomica Milosavljević, to je pitanje za vas koji ste tada bili na vlasti, kakvu poruku je poslao kada je otišao da izvrši operaciju u Nemačku, a ta operacija je mogla da se izvrši i u Republici Srbiji? To ste radili vi bezgrešni.

Vi bezgrešni, tu mislim na ovog bezgrešnog Zoran Živkovića, kažete, citiram…

(Zoran Živković: Replika.)

Bezgrešni premijer Zoran Živković kaže: „Krije se od naroda šta je kupljeno“. Ne krijemo ništa. Evo, ja ću sad da vam kažem šta je kupljeno. Evo, slušajte, bezgrešni Živkoviću.

(Zoran Živković: Kaži, magarče.)

Jeste, ja sam magarac, a vi ste bezgrešni. Super.

Što se tiče respiratora, dragi građani Srbije: ugovorena količina 3.967 respiratora, a do sada nam je isporučeno 585, donirano nam je 120, servisirali smo sami 38 respiratora. Ukupno u sistemu danas imamo implementiranih 743 respiratora.

Maske: ugovorili smo 127.934.000 maski, a do sada nam je isporučeno 32.503 maske.

Što se tiče skafandera, ugovorena količina 3.363.000, do sada nam je isporučeno 730.000; Rukavice - 39.000, isporučeno 28.000; testovi - 818.000, do sada isporučeno 130.000; lekovi: 688.000, do sada isporučeno 1.271, itd.

Dakle, ništa ne krijemo od građana, sve je transparentno i sve je javno.

Bezgrešni Marko Đurišić, koji je danas govorio skoro dva sata, a nema poslaničku grupu, to je zaboravio da kaže da su ga danas, njegovu poslaničku grupu, valjda mu je šef Boris Tadić, ja više ne mogu da pohvatam ko je ko u ovoj opoziciji, danas su ga napustila dva poslanika - Goran Bogdanović, bivši ministar za Kosovo i Metohiju i Zdravko Stanković. Da je Maja Gojković htela da cepa dlaku na četiri dela i da teramo mak na konac, Marko Đurišić danas ne bi mogao ni da govori. Zašto? Zato što nema poslaničku grupu, danas mu se raspala.

On kaže kako mi treba da budemo odgovorni, kako smo pogrešili u ovome, u onome, nisu nam dobre mere, itd. On ne može da sačuva poslaničku grupu od pet poslanika, a zna kako treba da se upravlja državom u vreme epidemije sa kojom se Srbija do sada nikada nije suočila.

Kaže bezgrešni Marko Đurišić – otkud pravo ministru unutrašnjih poslova da donosi naredbe? Pročitajte Zakon o državnoj upravi. U vreme redovnog stanja, a kamoli u vreme vanrednog stanja, svaki ministar po Zakonu o državnoj upravi je ovlašćen da donosi tri vrste opštih pravnih akata: pravilnike, naredbe i uputstva. Morate da čitate propise, a ne da plašite narod kao što to činite sve ovo vreme.

Dalje, kaže bezgrešni Marko Đurišić – zašto govorite o ratu, nismo mi ni u kakvom ratu, a predsednik Francuske Makron kaže – mi smo u ratu sa nevidljivim neprijateljom. Taj nevidljivi neprijatelj je virus koji je pogodio ceo svet i sa kojim se ceo svet do sada nije suočio.

I Vlada Srbije i predsednik Republike Srbije su preduzeli apsolutno sve što može da preduzme jedan normalan i razuman čovek, odnosno jedna normalna i razumna grupa ljudi koja vodi brigu o sopstvenim građanima.

Mere su teške, to je potpuno jasno, ali da nema tih teških mera pitanje je šta bi bilo sa životom i zdravljem naših građana. Džaba su vam sva građanska i politička prava ako država ne uspe da vam obezbedi ono elementarno pravo, a to je pravo na život.

Da biste mogli i da se slobodno krećete i da imate slobodne medije i da biste mogli politički da se organizujete, da biste mogli i da kritikujete rad predsednika Republike i rad predsednika Vlade i da kažete predsedniku poslaničke grupe da je magarac, što je sve legitimno u politici, osnovni uslov je da budete živi.

Ako niste živi, sva ova ostala prava su mrtvo slovo na hartiji. I predsednik Republike i Vlada Republike Srbije sve mere koje su preduzeli, preduzeli su u svrhu spasavanja ljudskih života. To je ono što građani Srbije dobro razumeju.

Dakle, naš narod jeste pomalo razmažen. Svi smo mi pomalo razmaženi, ali naš narod je ipak u suštini tvrd narod. Nemojte da zaboravite da mi živimo u vanrednom stanju, ako ćemo pošteno, od 1990. godine. Mi smo preživeli i ratove i sankcije i bombardovanje. I njih smo preživeli do 2012. godine, koji su, takođe, bili jedna vrsta neformalnog vanrednog stanja, jer to što su ti ljudi uradili u oblasti finansija, u oblasti ekonomije, u oblasti zdravstvene zaštite, pa to je bilo totalno uništavanje svih segmenata države i svih segmenata društva.

Da vidimo dalje kako je bilo u vreme ovih bezgrešnih koji nam danas drže pridike i lekcije kako nismo spremno dočekali epidemiju Koronavirusa?

U martu 2011. godine, govorim o platama lekara infektologa i pedijatara i medicinskih sestara, na Klinici za infektivne i tropske bolesti Kliničkog centra Srbije u Beogradu lekar infektolog je imao platu od 64.000 dinara, a danas, u martu 2020. godine, lekar infektolog ima platu 96.000 dinara.

Medicinska sestra u njihovo vreme, u vreme ovih bezgrešnih, koji sve znaju, koji se u sve razumeju, plata medicinske sestre bila je 30.762 dinara, a danas je plata 49.242 dinara. U Opštoj bolnici Čačak infektolog je imao platu 64.000 dinara, a danas ima platu od 96.000 dinara.

Isto vam je bilo i na Univerzitetskoj dečijoj klinici u Tiršovoj. Kada su ovi bezgrešni vladali, lekar pedijatar je imao platu od 64.000 dinara, a danas ima platu od preko 96.000 dinara.

Neka narod sam proceni da li je bilo bolje, da li su se političari koji su na vlasti odgovornije ponašali u vreme ovih bezgrešnih, u vreme ovih političkih apostola, u vreme ovih koji se u sve razumeju, u vreme ovih koji lupaju u šerpe i lonce, to su radili i ranije, ili nas grešnih, glupih magaraca koji smo učinili sve da spasimo živote građana Srbije, bez obzira na naciju, veru, rasu, pol. Vodili smo računa podjednako o svima, i o Srbima i o Mađarima i o Bošnjacima i o svima ostalima. Dakle, izbora će biti. Ma koliko vi bežali svi od izbora, izbora će biti i na izborima će narod da kaže svoj sud i o vama bezgrešnima i o nama grešnima. Ja sam ubeđen da naš narod, koji jeste, kažem, pomalo razmažen, ali je ipak tvrd i tvrđi malo od zapadnih naroda i koji razume da se na ljutu ranu mora staviti ljuta trava, daće svoj sud i o vama i o nama.

Zahvaljujem se, gospođo Gojković.

Dakle, u vreme ovog bezgrešnog bivšeg premijera Zorana Živkovića, ta akcija „Sablja“ je bila do te mere genijalno sprovedena i do te mere je bila pravno perfektna da je iz budžeta Republike Srbije od 2004. godine plaćeno stotine i stotine miliona dinara građanima Srbije koji su bez pravnog osnova lišeni slobode i kojima je suđeno, pa je na kraju utvrđeno da nisi krivi za ono što im je stavljeno na teret.

Da ne ispadne da ovo govorim ja kao magarac, govore zvanični podaci. Ja jesam magarac, za razliku od bezgrešnog i genijalnog Zorana Živkovića, ali podaci govore da situacija te 2003. godine, 2004, 2005, 2006. itd, kao posledica „Sablje“, nije bila baš tako sjajna, kao što bezgrešni Zoran Živković kaže.

U 2015. godini podneto je 910 zahteva za naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode, 2014. godine 913 zahteva. Od 1. januara 2005. do oktobra 2013. godine podneto je 5.896 zahteva za naknadu štete.

Da vas podsetim na još jedan podatak, koliko smo iz budžeta morali da izdvojimo para zbog njihovog lošeg vođenja državne politike i zbog lošeg vođenja sudskih postupaka u vreme kada su ti bezgrešni bili na vlasti. Da vas podsetim, nije to bilo tako davno. Račun Višeg suda u Beogradu blokiran je u avgustu 2015. godine sa nalogom za isplatu 2,52 milijarde dinara. Znači, 2,52 milijarde dinara zbog toga što je sud pravosnažno oslobodio 22 pripadnika tzv. stečajne mafije. To je bilo u vreme bezgrešnog Zorana Živkovića, bezgrešnog Dragana Đilasa, bezgrešnog Borisa Tadića, bezgrešnog Vuka Jeremića.

Opet da podsetim građane Srbije. Nije to bilo tako davno. „Sablja“ je uvedena zato što ste hteli, kažete, da se obračunate sa zemunskim klanom. Kažite mi, bezgrešni Zorane Živkoviću, da li je Aleksandar Vučić, da li je Ana Brnabić, da li je Zlatibor Lončar, da li je bilo ko od nas đuskao na zabavi crvenih beretki u Kuli ili ste to radili vi, bezgrešni Zoran Živković?

Ko je 2000. godine proglasio Milorada Ulemeka Legiju nacionalnim herojem samo zato što je okrenuo leđa Slobodanu Miloševiću i prešao na vašu stranu? Ko je to uradio? To ste uradili vi.

(Zoran Živković: Ja sam.)

Tako je, vi ste to uradili.

Što se tiče ovih podataka, ovo su zvanični podaci Ministarstva pravde, nisu moji podaci, a ja sam rekao za sebe da sam magarac, ali to nisam rekao prošle godine, nego sam rekao 2016. godine Jugoslavu Ćosiću, kada sam prvi i poslednji put gostovao na televiziji N1. Samo da vam kažem, ta televizija ima svoje sedište na Novom Beogradu. Nisam išao u Luksemburg da gostujem kod Jugoslava Ćosića, kao što on tvrdi da emituje program iz Luksemburga, nego sam išao na Novi Beograd.

Koliko je novca država morala da plati zbog vaše bahatosti, zbog vašeg kršenja zakona, zbog vašeg uterivanja navodne pravde nad ljudima koji su bili potpuno nevini, o tome postoje zvanični podaci. Na kraju krajeva, bezgrešni Zorane Živkoviću, da li se sećate da su državni neprijatelji tada bili Ceca, Lukas, general Nebojša Pavković itd? To su za vas bili državni neprijatelji. Oni su takođe bili uhapšeni i njima je takođe država morala da plati enormne iznose, da, da. Ceca je bila državni neprijatelj, Aca Lukas je bio državni neprijatelj, Nebojša Pavković je bio državni neprijatelj, general Aca Tomić je bio državni neprijatelj, cela Skupština je bila državni neprijatelj, zato što ste odluku o vanrednom stanju doneli bez Narodne skupštine.

Zahvaljujem se, gospodine Arsiću.

Nisam mislio da se javljam za reč. Ovo je jedna krajnje tehnička tačka dnevnog reda, budući da je iznet čitav niz neistina na račun SNS, Vlade Srbije i predsednika Republike, moram na te neistine da odgovorim.

Koliko aktuelni Poslovnik diskriminiše opoziciju mogli smo da vidimo juče. Juče je Saša Radulović, čovek koji se više od dve godine nije pojavljivao u Narodnoj skupštini, biše od tri sata obrazlagao dopune dnevnog reda, od kojih je većina tih dopuna potpuno besmislena. Čovek je, između ostalog, tražio da se stavi van snage zakon kojim se omogućava realizacija projekta "Beograd na vodi", a eno, "Beograd na vodi" do pola već završen.

Dakle, taj Poslovnik do te mere diskriminiše opoziciju da je jedan takav čovek juče više od tri sata, bez ikakvih problema, govorio u Narodnoj skupštini, pri čemu je potpuno zaboravio činjenicu da dok je bio stečajni upravnik, ojadio je više od 16 preduzeća u Srbiji i, naravno, sebi i svojoj supruzi omogućio sticanje ogromnog kapitala koji je potpuno nemerljiv za većinu građana Srbije. Dakle, to je taj strašni Poslovnik o kome je danas bilo reči.

Ovo što smo danas čuli vezano za ovu tačku dnevnog reda, to se ponavlja iz sednice u sednicu i šta god je na dnevnom redu, govori se jezikom fraza, govori se jednim, kako bi rekli komunisti dogmatskim jezikom, okoštalim, birokratskim jezikom, koji nikakve veze nema sa realnim životom.

Rečeno je da Srbijom vlada američka ambasada i da smo mi servilni prema američkoj ambasadi, prema zapadnim silama i da ispunjavamo sve njihove naloge. Ja ću navesti samo nekoliko primera iz kojih se vidi koliko je to jedna velika neistina.

Od Aleksandra Vučića je traženo da se pod hitno vrati u Haški tribunal Vojislav Šešelj zato što je drugostepenom presudom osuđen i zato što, navodno, treba da odgovara za nepoštovanje suda. Prethodno je taj isti Vojislav Šešelj, po sopstvenim rečima, izbačen iz Haškog tribunala, izneli su ga iz Haškog tribunala, ubacili, kaže, u avion i tako je doputovao u Beograd. Aleksandar Vučić je onda na jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom rekao da Vlada Srbije, to je rekao još dok je bio predsednik Vlade, nije Fedeks, niti neki drugi poštanski operater koji robu primi, pa je onda za 24 sata vrati. Eto, tako smo servijalni prema Amerikancima, prema Haškom tribunalu i prema onima koji stoje iza Haškog tribunala.

Onda su vršili pritisak da troje naših kolega poslanika, takođe, poput nekog paketa ili neke robe isporučimo u Haški tribunal zbog nepoštovanja suda, jer su oni, navodno, a ja mislim da apsolutno nije tačno da su oni to radili, jer sam sa tim ljudima radio taj isti posao, pa znam da to nisu radili, vršili neprimeren uticaj na svedoke u postupku protiv Vojislava Šešelja i onda je od Aleksandra Vučića i od Vlade Srbije traženo da se to troje narodnih poslanika, od kojih je jedan nažalost u međuvremenu preminuo, isporuči u Haški tribunal. Da li je Aleksandar Vučić i da li je SNS podlegla tom pritisku? Nije.

Od strane EU trpimo već nekoliko godina, od 2014. godine kada je izbila ukrajinska kriza, stalne pritiske da, budući da smo država kandidat za članstvo u EU, uskladimo našu bezbednosnu i spoljnu politiku sa politikom EU, a ta politika, između ostalog, podrazumeva i uvođenje sankcija Ruskoj Federaciji. Jedina država, osim Belorusije, evropska država, koja nije uvela sankcije Ruskoj Federaciji, uprkos vrlo snažnim i intenzivnim pritiscima, je upravo Republika Srbija koju vodi Aleksandar Vučić.

Već nekoliko godina nalazimo se pod snažnim pritiscima i optužuju nas da smo proruska država na Balkanu zbog toga što ojačavamo naše vojne kapacitete, tako što jačamo našu vojsku time što kupujemo najsavremenije naoružanje od Ruske Federacije, jednim delom i od Kine, ali pre svega od Ruske Federacije. Zapad od nas traži da sa tom praksom prekinemo. Mi sa tom praksom ne da ne želimo da prekinemo, nego mislimo da je to apsolutno u interesu Srbije i sa tom praksom ćemo nastaviti i dalje zato što mislimo da je jačanje naših odbrambenih snaga u interesu i Republike Srbije, ali i interesu srpskog naroda koji živi u zemljama bivše Jugoslavije.

Naveo sam samo nekoliko primera iz kojih se vidi kolike smo mi kukavice i kako slepo izvršavamo sve ono što nam dolazi iz zapadnih centara moći.

Što se tiče ove žalopojke oko toga da li je nešto stavljeno na dnevni red ili nije stavljeno na dnevni red, Poslovnikom je propisano koji broj poslanika vam je neophodan da bi zakazao vanrednu sednicu Narodne skupštine sa unapred utvrđenim dnevnim redom. Ni jedna poslanička grupa nema ni jednu prepreku, što se tiče poslanika SNS, da sakupi taj broj poslanika, odnosno taj broj potpisa koji je neophodan i da bilo koju tačku dnevnog reda stavi na dnevni red, odnosno da predloži predsednici Skupštine zakazivanje sednice sa unapred utvrđenim dnevnim redom. U tom smislu te opaske da mi, navodno, nešto sprečavamo da dođe na dnevni red jednostavno nisu tačne.

Osim toga, po Ustavu Republike Srbije, 30.000 birača, dakle, nije potrebno čak ni 100.000, 30.000 birača je neophodno da bi jedan predlog zakona ušao u skupštinsku proceduru, budući da pravo zakonodavne inicijative imaju, ne samo poslanici, odnosno poslaničke grupe, nego i sami građani kao birači, i to brojem od 30.000. U tom smislu nikakvih prepreka nema da se sve ono što građani žele nađe na dnevnom redu Narodne skupštine.

Danas su ponovljene te fraze o tome kako je neko od nas iz SNS, iako to nikada niko nije rekao, Gordanu Čomić nazivao majkom demokratije, da joj se klanjao do zemlje, da smo joj, ne znam ni ja, ukazivali kakvu počast i privilegije. Ja samo želim da podsetim da su oni koji su nas za to kritikovali glasali za te zakone. Dakle, oni su glasali za te zakone, a mi smo sa te iste strane čuli da je čak mala kvota od 40%, sa te kritičke strane sa koje danas dolaze te otrovne strelice na račun poslaničke grupe SNS. Mi smo čuli od predsednika te poslaničke grupe da je malo staviti 40% žena na listu, nego da treba staviti 50% žena na listu, zato što, po rečima tog gospodina, 50% je žena, 50% je muškaraca u društvu, pa tako treba da se preslika i kad se formiraju izborne liste.

U tom smislu ne razumem kritike onih koji su za te zakone glasali, a smeta im predlagač zakona. Ako vam je smetao predlagač zakona, onda za te zakone, tako mi je bar logično, niste trebali ni da glasate.

Naravno, po ko zna koji put se ponavlja ta neistina kako smo prihvatili sve što nam je dolazilo sa zapada, sve što nam je dolazilo od strane nevladinih organizacija, a tiče se poboljšanja izbornih uslova u Srbiji. Ja ću reći danas ono što smo mi iz SNS govorili već nebrojeno puta, a to je da smo pokazali spremnost da razgovaramo sa svima koji žele da razgovaraju o tome kako da unapredimo izborni i politički sistem u Republici Srbiji.

Svako ko je hteo da u tom dijalogu učestvuje bio je naš sagovornik. Mi nismo birali sagovornike, nego smo rekli da smo spremni da vodimo dijalog sa svima koji hoće da mirnim, civilizovanim sredstvima ovde u parlamentu razgovaramo o tome kako da se unapredi naše izborno zakonodavstvo, a ne da na ulici imamo ukrajinski, makedonski ili neki drugi scenario koji su zagovarali ljudi, poput Borka Stefanovića i njemu sličnih, koji su pretili da će puška da puca u Srbiji isto kao što je pucala u Makedoniji itd.

Smatrali smo da nema potrebe da se Srbija pretvara u bojno polje političkih protivnika, nego da se sve političke razlike, sva naša neslaganja treba da se vode i da o njima razgovara ovde u parlamentu, a ne na ulici. Smatrali smo da nije način da se politika vodi tako što ćete da rušiti saobraćajne znakove, time što ćete da maltretirate i vređate radnike na gradilištu, time što ćete da zaustavljate izvođenje građevinskih radova, da blokirate saobraćaj, nego da postoji parlament kao jedna demokratska institucija u kojoj treba da se razgovara.

Svi koji su hteli da razgovaraju u tim razgovorima su mogli da učestvuju, a mi smo kao najveća i kao stranka koja snosi najveću odgovornost za upravljanje Srbijom pokazali dovoljno dobre volje, dovoljno energije da saslušamo sve one predloge za koje smatramo da su na mestu, da su dobri i da mogu objektivno da poprave izborne uslove i uopšte politički sistem u Srbiji.

Mi smo, naravno ovde suočeni sa dva različita gledišta i sa dve različite škole mišljenja, mi u SNS mislimo da ne treba da se ukopavamo u rovove i da niko od nas ne zna sve o svemu, nego da smo, kao narodni poslanici i kao političari dužni jedni sa drugima da razgovaramo. Imate onu drugu školu mišljenja koja misli da zna sve, da se u sve razume, da je jedino ona u pravu, da niko drugi nije u pravu i koja smatra da treba ostati ukopan u tom rovu, ni sa kim ne razgovarati, ni sa kim ne voditi dijalog i živeti u uverenju da ste vi najbolji na svetu. Ja dopuštam da je to mišljenje legitimno, samo mislim da nije korisno ni za ljude koji tako misle, a pogotovo nije korisno za građane Srbije.

U svakom slučaju, mi smo u tim razgovorima učestvovali, nismo pokazivali bilo kakvu servilnost prema bilo kome. Na kraju krajeva, Tanja Fajon nije ni za koga od vas rekla da govori jezikom mržnje, nego za mene. Dakle, toliko smo bili servilni prema toj gospođi i prema tim evro parlamentarcima.

Naravno, i danas je bilo reči o tom famoznom Savetu REM-a. Oko tog Saveta REM-a je napravljena jedna urbana legenda, da je to jedna institucija od koje zavisi izborni rezultat i ako imate većinu u REM-u, onda pobeđujete na izborima, ako nemate većinu u REM-u, onda gubite na izborima.

Nama je spočitavano zašto smo glasali za predstavnike opozicije. Upravo zato da bi pokazali da nije REM taj koji će da odluči ko će da vlada naredne četiri godine u Srbiji, nego da su to građani, i da nama ne smeta ni Judita Popović, niti predstavnik SMS u Savetu REM-a, zato što znamo da ni Judita Popović, ni predstavnik SMS neće odlučivati o tome ko će u narednom periodu da vrši vlast u Srbiji, nego će o tome da odlučuju građani.

Opet, imate jednu školu mišljenja koja kaže da ako imate svoje ljude u Savetu REM-a, onda vam je to siguran dokaz da ćete na izborima da ostvarite i dobar rezultat. Dugo godina sam u politici, dugo godina sam bio i u opoziciji i znam da nikada nema tog Saveta REM-a koji može da vam obezbedi pobedu na izborima, ako građani ne kažu da ste vi tu pobedu zaista i zaslužili.

U tom smislu te opaske o tome kako su predstavnici opozicije ušli u Savet REM-a, mislim da idu samo u prilog SNS i pokazuju koliko smo demokratični, koliko smo široki i koliko smo otvoreni da prihvatimo i one koji ne misle isto kao i mi, da imaju svoje predstavnike u Savetu REM-a.

Na kraju svih krajeva, ni LDP ni SMS ne bi mogle da imaju svoje predstavnike u Savetu REM-a, da nije bilo poslanika SNS. To otvoreno kažem, zato što nema potrebe da se mi toga stidimo. Mi smo omogućili predstavnicima opozicije da uđu u Savet REM-a.

Mi smo ti, i to takođe želim da kažem, u ovo predizborno vreme, mi smo ti koji smo po prvi put od 2000. godine formirali Nadzorni odbor Narodne skupštine koji treba da prati rad medija u izbornoj kampanji. Svi su o tome pričali od 2000. godine, niko taj nadzorni odbor nije formirao, formirali smo ga mi. Zašto? Opet iz onog razloga zašto smo omogućili predstavnicima opozicije da uđu u Savet REM-a. Pa neće Nadzorni odbor Narodne skupštine da odlučuje o tome ko će da pobedi na izborima. Odlučiće građani. Svim ovim potezima mi smo u stvari pokazali da se ne plašimo i da nema potrebe da se bilo ko plaši ko sedi u REM-u, ko sedi u nadzornom odboru, ko sedi u Upravnom odboru RTS-a ili u nekoj drugoj instituciji van Narodne skupštine, jer neće oni odlučivati o sudbini građana Srbije. Odlučivaće sami građani, 26. aprila će biti izbori i građani, a ne Savet REM-a, ne nadzorni odbor, ne RTS, ne „N1“ niti bilo ko drugi će reći, ova strana i ovaj lider treba da vladaju Srbijom.

Tako da sve ove mistifikacije oko toga za koga ste glasali u Savetu REM-a, zašto ste stavili ovo na dnevni red, zašto ćete danas glasati za SMS da ima svog zamenika člana u REM-u, su pomalo deplasirane. Stranka moderne Srbije već ima zamenika člana. To želim da kažem zbog građana Srbije. Mislim da neke kolege nisu dobro čitale ovaj materijal koji se nalazi pred njima.

Dakle, ne uvodimo mi danas SMS u RIK. Ona već ima zamenika člana u RIK-u, samo tog svog zamenika člana menja sa nekim drugim zamenikom člana. Umesto osobe iks, biće osoba ipsilon. Što se nas tiče, nikakvih problema nema, jer opet neće ni RIK da odlučuje o tome ko će da pobedi na izborima, odlučivaće građani. I mi se vraćamo na ono početno osnovno pitanje – ko odlučuje o pobedi na izborima? Odlučuje narod.

Oni koji se plaše naroda, oni traže izgovor. Neki traže izgovor u bojkotu, neki traže izgovor u tome da nemamo fer i demokratske uslove za izbore, neki traži alibi u tome što neki drugi ima, oni nemaju predstavnika u Savetu REM-a, što njihovi ljudi ne sede u UO RTS-a, ne sedi niko ni iz SNS, ali to su vam sve izgovori ili zašto ne izlazite na izbore, ili unapred znate da nećete baš sjajno proći na tim izborima, pa ćete onda naći hiljadu izgovora zašto je to tako.

Mislim da bi bilo najpoštenije, najcelishodnije za one koji nas danas kritikuju zbog svih ovih stvari, da vide postoji li možda neki problem u njima, u njihovoj politici, u načinu na koji oni predstavljaju svoje idete građanima Srbije, pa loše prolaze na izborima.

(Nemanja Šarović: Pa pomozi nam Martinoviću.)

Pa pomogli smo, evo spustili smo cenzus na 3%. Kud ćete veću pomoć? Ne znam šta još treba? Da pozovem jedino jedan deo ljudi koji su planirali da glasaju za SNS, da glasaju za vas. Još jedino to mogu, ali na to nemam pravo.

Dakle, ne trebaju građani Srbije da se plaše ni Tatjane Macure, ni Judite Popović, niti mog uvaženog kolege koji je pre mene govorio. Građani Srbije su gospodari svoje sudbine, građani Srbije su ti koji će 26. aprila da kažu u koga imaju poverenje, da ocene njegov rad, da vrednuju sve ono što je taj čovek i ta stranka, mislim na Aleksandra Vučića i na SNS, uradila za Srbiju u poslednje četiri godine.

Građani Srbije vrlo dobro razumeju ko je sačuvao suverenost Republike Srbije, ko je ojačao njenu vojsku, ko je napravio desetine i stotine kilometara autoputa, ko je napravio nove kliničke centre, ko je povećao plate i penzije, ko je omogućio našoj deci koja nisu nekad mogla da se leče u inostranstvu, da se leče u inostranstvu. Dakle, sve to građani Srbije vrlo dobro znaju i vrlo dobro razumeju i ja sam ubeđen da će građani 26. aprila, kada sve to stave na vagu dobro da odmere svakome od nas, kome šta pripada.

Malo da se uključim i ja u ovu temu.

Gospođa Radeta je ovde izrekla nekoliko dosta teških kvalifikacija sa kojima ne mogu da se složim. Pažljivo sam pratio tok izlaganja i celokupnu dosadašnju raspravu po amandmanima, mislim da je ovde iznet čitav niz dnevnopolitičkih stavova koji apsolutno nemaju nikakve veze sa onim što u Predlogu zakona stvarno piše.

Pre svega, nije tačno da se Predlog zakona našao u skupštinskoj proceduri i da ćemo mi za njega danas da glasamo zato što nas bilo ko, kako neko kaže, pritiska.

Želim da podsetim građane Srbije da se Republika Srbija nalazi pod mnogo većim pritiscima, pa nije popustila, po nekim drugim pitanjima za koja neću da kažem da su važnija od ovog pitanja, ali su u najmanju ruku podjednako važna. Trpeli smo pritiske i nismo popustili da uvedemo sankcije Ruskoj Federaciji, zato što smo država kandidat za članstvo u EU, pa moramo da uskladimo našu bezbednosnu i spoljnu politiku sa politikom EU. Budući da EU, odnosno da su države članice EU uvele sankcije Ruskoj Federaciji, onda iz EU su počeli da traže od Republike Srbije da to uradi i ona. Mi nismo popustili. To je jedan primer gde Republika Srbija nije popustila pod pritiscima. Ako nismo popustili pod pritiskom da uvedemo sankcije Rusiji, zašto bismo onda trpeli pritiske od Evropskog suda za ljudska prava. Tu mi nema mnogo logike.

Drugi primer gde trpimo pritiske i trpimo ih i dan danas jeste zašto Republika Srbija nabavlja najsavremenije naoružanje od Rusije i od Kine, ali pre svega iz Ruske Federacije i zašto to ne činimo iz nekih drugih, pre svega zapadnih, zemalja? I pod tim pritiskom nismo popustili. Kao što građani Srbije mogu da vide, naša vojska je danas neuporedivo jača nego što je bila u vreme Borisa Tadića, Dragana Šutanovca, Vojislava Koštunice i svih onih koji su vladali Srbijom od 2000. do 2012. godine.

Dakle, nismo popustili ni pod takvim pritiskom, a pritisci su žestoki, pritisci su svakodnevni i mnogo su jači nego ovi pritisci, navodni pritisci, o kojima vi govorite, a tiču se činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji.

Ono što takođe želim da kažem je sledeće – nije tačno da se zakonom predviđa iznos, fiksni iznos od 10.000 evra koji će država da plaća roditeljima da, kako kaže koleginica Radeta, da ćute. Ovde se uopšte ne radi o tome. Ne radi se o tome da bilo ko treba da ćuti, ovde se radi o tome da je država propisala iznos koji nije fiksni, 10.000 evra, nego je sudu ostavljeno da proceni koliki iznos će da dosudi građaninu za pretrpljeni duševni bol, odnosno za pretrpljenu nematerijalnu štetu, a iznos je do 10.000 evra.

To tako treba da stoji zato što se u suštini radi o parničnom postupku, a u svakom parničnom postupku, ne samo u ovom, sud ima pravo slobodne ocene, slobodne ocene dokaza. Ja pretpostavljam da će u nekim situacijama sud možda i odbiti tužbu, možda i odbiti zahtev da se nekom građaninu dosudi nematerijalna šteta ako proceni da za to ne postoje dokazi.

Dakle, nije ovo neki pravni novitet, da sud ima pravo slobodne ocene, u svakoj parničnoj stvari sud ima prvo da slobodno ceni dokaze. Sud, zna to i gospodin Jovanović, kao advokat, zna i Nemanja Šarović, on je takođe vrstan pravnik, dakle, sud u svakoj parničnoj stvari slobodno ceni dokaze. Sud nije vezan čak ni nalazom, ni mišljenjem veštaka. Dužan je da ga pribavi, ali nije vezan onim što piše u nalazu i mišljenju veštaka, nego može sam da utvrdi da je činjenično stanje drugačije nego onako kao što je to definisano u nalazu, odnosno u mišljenju veštaka.

Ono što takođe želim da kažem, pošto se ovde konstantno, čini mi se, stvara jedan pogrešan utisak da država ništa nije preduzimala do sada po pitanju onih koji su odgovorni za, da se kolokvijalno izrazim, krađu beba, to nije tačno. Postoje krivične presude koje su donete još u vreme SFRJ, kao što postoje i krivične presude koje su donete posle toga, dakle, posle 1990. godine, protiv pojedinih lekara za koje se na sudu dokazalo da su učestvovali u ovom krivičnom delu, odnosno da su učestvovali u ovom vidu organizovanog kriminala.

Dakle, nije država ćutala. Ja mogu o toj državi, bivšoj Socijalističkoj Jugoslaviji, i svako od nas može da misli šta hoće, ali država se i u to vreme borila kad god su postojali dokazi da je dete iz porodilišta ukradeno, da nije umrlo nego da je ukradeno i da je nekome za novac prodato, da li u zemlji ili u inostranstvu. Takve krivične presude postoje. U tom smislu, ne mogu da prihvatim tu paušalnu ocenu, država je okretala glavu, država je ćutala, država ništa nije preduzimala. Država je preko sudova reagovala u svim onim situacijama kada je to objektivno bilo moguće, kao što će i sada.

Da se ne lažemo, biti situacija, da roditelj sumnja da mu je dete ukradeno, a dete je u stvari umrlo. Mi smo sad već pomalo i na terenu psihologije. Dakle, svako bi voleo da mu je dete, odnosno bolje bi bilo da je dete ukradeno, nego da je umrlo. Ako je ukradenom, makar je živo. Makar je živo, makar živi u nekoj porodici koja je situirana, nije bilo gladno, nije bilo žedno, ta porodica ga je školovala. Jeste da to nije njegova biološka porodica, ali dete je živo i zdravo. Svako u svojoj glavi, pre bi prihvatio činjenicu da mu je dete ukradeno, nego da je umrlo, ali u mnogim situacijama, i kada se budu vodili postupci, utvrdiće se da je dete zaista umrlo, a da nije ukradeno. Mi čini mi se polazimo od pretpostavke, u svakom slučaju sumnje da je dete ukradeno, dete je zaista ukradeno, a nije tako, u nekim situacijama se to dešavalo, a u nekim nije.

Ono što takođe želim da kažem, ali sada iznosim isključivo moje lično mišljenje. Ovo nije stav stranke, ovo nije stav poslaničke grupe. Ovo je moj lični stav kao nekoga ko ima pravo da ima svoje mišljenje o jednom društvenom problemu koji objektivno postoji. Opet ću da kažem da u onoj bivšoj SFRJ mogu da mislim i ovo i ono, ali bez obzira na sve, mislim da je ta država bila solidno pravno uređena, da je imala jedan solidan pravni i pravosudni sistem, da je bilo mnogo manje korupcije u sudovima, da smo imali dobre sudove, da smo imali dobre sudije, da smo imali, na kraju krajeva i dobre lekare i dobre medicinske sestre koji su poštovali načela medicinske etike. Sumnjam, ja lično sumnjam kao građanin da je ovo bila pojava koja je mogla da se meri desetinama ili stotinama hiljada slučajeva, u pojedinačnim situacijama ovoga je svakako bilo. Svakako je bilo, zato što već postoje krivine presude. Ali, da se država definiše kao organizacija koja ništa drugo nije radila tokom 60-ih, 70-oh, 80-ih godina, nego prodavala decu iz porodilišta, ja prosto u takvu verovatnoću ne mogu da verujem i ne mogu da je prihvatim. Mislim da to nije tačno. U pojedinačnim situacijama toga je svakako bilo, ali da su se ti brojevi merili u stotinama hiljada, to mi je prosto neverovatno.

Takvu organizovanu mafiju Socijalistička Jugoslavija nije imala i nije ni mogla da ima, imajući u vidu da mi govorimo o slučajevima koji su nastali šezdesetih, sedamdesetih odnosno osamdesetih godina.

Neverovatno je koliki broj ljudi treba da bude uključen u takav jedan proces otimanja dece iz porodilišta, pa da se broj meri u stotinama hiljada. Mislim da to u ono vreme nije bilo moguće.

Ono što takođe ne vidim šta je problem, kažete da je Vlada sinoć razgovarala sa predstavnicima pojedinih poslaničkih grupa i sa predstavnicima pojedinih nevladinih organizacija. Jeste.

(Nemanja Šarović: Po kom osnovu i po kom principu?)

Po principu da je zadatak onoga ko vodi Vladu da je dužan da razgovara sa građanima, da je dužan da razgovara sa političkim strankama, da je dužan da razgovora sa predstavnicima udruženja građana bez bilo kakvih predrasuda i bez kvalifikovanja unapred nekoga da je ovakav ili onakav.

Mi smo imali i ranije kritike - zašto ste razgovarali sa ovima, zašto ste razgovarali sa onima, zašto ste razgovarali sa Milanom Antonijevićem, sa Klačarom, sa ovom ili onom nevladinom organizacijom, što ste razgovarali sa evropskim parlamentarcima.

Razgovarali smo, valjda je to suština demokratske i pravne države da se razgovara a ne hajde svako da se ukopa u svoj rov i svako za sebe da misli da je sto posto u pravu i da je njegovo rešenje idealno. U takvoj atmosferi nećemo doći ni do kakvog rešenja.

Moramo da razgovaramo, jer ja ne mogu da prihvatim da je argument i da je ključna tema ovog predloga zakona, ko je kriv što ovaj predlog zakona nije ranije stavljen u proceduru i zašto ovaj zakon nije usvojen, sem stranke koju vodi gospođa Macura.

Ovde ne postoji ni jedna politička stranka koja je u nekoj etapi srpske odnosno jugoslovenske istorije nije bila na vlasti, hajde da se ne lažemo. Sada mi možemo jedni drugima da prebacujem – a što niste vi, a što niste vi. Neko je morao prvi.

Sticajem istorijskih i političkih okolnosti to je Vlada koju vodi SNS. To je činjenica i ta Vlada je pokazala spremnost da razgovara i o predlozima rešenja koje je ona sama uputila u skupštinsku proceduru. Zato što smo spremni da saslušamo po ko zna koji put i nečije tuđe mišljenje koje se ne slaže uvek sa našim i da prihvatimo i nečiju tuđu argumentaciju.

Niko ne zna sve o svemu i niko ne može da tvrdi da o ovako osetljivoj materiji može da se nađe idealno rešenje.

Znate šta je idealno rešenje, po meni? Kada bi neko izmislio vremensku mašinu, pa da se vratimo u te šezdesete, u te sedamdesete, u te osamdesete godine i da u svakom pojedinačnom slučaju koji se stvarno desio, a radi se o krađi dece iz porodilišta, procesuiramo one koji su to uradili. Da li je to moguće? Nije moguće. Mi govorimo o vremenu koje je davno iza nas.

Ja se nadam da se ovakve stvari sada ne dešavaju i da se nisu dešavale pre pet, deset ili dvadeset godina. Možda nekada jesu, ali mi govorimo o vremenu koje je davno, davno iza nas.

Budući da govorimo o pluskvamperfektu, da li mislite da je u tako dalekoj prošlosti i događajima iz te prošlosti, moguće pronaći pravno idealno rešenje oko koga će sve političke partije da se slože, sve nevladine organizacije i svi roditelji koji su bili ili sumnjaju da jesu žrtve odnosno njihova deca, trgovine tom decom.

Da li je to moguće? Realno nije, ali smo mi pokazali hrabrost da izađemo sa jednim predlogom zakona za koji mi mislimo da u jednoj dobroj meri, ne u potpunosti naravno, ali u jednoj dobroj meri je na tragu rešavanje problema koji se zove – status novorođene dece za koju se sumnja, a ne za koju je nepobitno utvrđeno da su nestala, nego se sumnja da su nestala, a da li su zaista nestala ili ne, o tome će da odlučuju nadležni organi.

Kao što sam već rekao u određenim situacijama su već odlučivali, dakle nije tačno da država do sada nije reagovala, jeste, ali kao što je rekao i Neđo Jovanović, primenom Krivičnog zakona i primenom Zakona o krivičnom postupku.

Ovo je prvi put da država reaguje tako što sistemski uređuje ovu oblast jednim zakon za koji mi mislimo da je solidan, nije idealan, ali je solidan i može da pomogne svima nama kao građanima Republike Srbije, bez obzira u kojoj političkoj partiji se nalazimo da li smo članovi ili nismo članovi ove ili one nevladine organizacije, da se ovaj problem konačno reši i da se utvrdi šta se zaista desilo u ovoj pojavi, koja toliko zaokuplja pažnju javnosti.

Hvala.

Upravo ovo što smo sada čuli je dokaz da argumenti koje kolege potežu nisu utemeljeni i da je Predlog zakona, u suštini, dobar.

Sve to što smo sada čuli kao citat iz presude suda za ljudska prava stoji u Predlogu zakona, dakle, da se u svakom pojedinačnom slučaju nadoknađuje nematerijalna šteta, s tim što je samo limitiran maksimalni iznos, a nije fiksiran, kao što je rekla koleginica Radeta – 10.000,00 evra.

Vi tako pojednostavljujete i sve druge stvari, kao što pojednostavljujete ovo, tako pojednostavljujete i one čuvene subvencije. Vi polazite od toga da država svakom investitoru daje po 10.000, 20.000, 50.000, 100.000 evra.

(Vjerica Radeta: Sedamdeset tri hiljade evra.)

Koliko?

Za „Rauh“ ste rekli 100.000,00 evra. Za „Rauh“ ste rekli da je država dala, da je Vučić dao za „Rauh“ 100.000,00 evra. Nije tačno, nego je država dala sedam i po hiljada evra.

Ali, sad da se vratimo na ovu temu. Dakle, razgovarali smo sa svima koji su hteli da razgovaraju. Razgovarali smo i sa vama i hteli smo i sa vama da razgovaramo. Ali, vaš problem je što vi unapred odbijate da učestvujete odbijate da učestvujete na svakoj javnoj raspravi, zato što vi smatrate da je vama ispod poniženja. Što bi ste vi sada došli na javnu raspravu koju organizuje Ministarstvo pravde, o Nacrtu zakona kojeg se tiču činjenica, a odnose se na novorođenu decu za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji.

Organizovali smo javno slušanje u organizaciji Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo o izbornim zakonima, niko od vas se nije pojavio. Ne može niko da vas natera da vi razgovarate ako vi to uporno izbegavate.

Na kraju krajeva, sada ja pitam vas, koji ste žestoki kritičari predloga zakona. Šta je alternativa? Koji su alternativni mehanizmi da se utvrde činjenice o statusu novorođene dece za koju se, ponavljam, sumnja, a nije nepobitno utvrđeno da su nestala, nego se sumnja da su nestala?

Dakle, dajte mi, ne meni, dajte poslaničkoj grupi SNS, dajte Vladi Srbije, koju toliko napadate, dajte alternativne mehanizme kako da se ovaj problem reši.

Ja još nisam čuo nijedan alternativni mehanizam. čuo sam samo da se građani Srbije plaše, da je ovo neviđena glupost, da se ovo radi pod pritiskom itd.

Presuda doneta 2013. godine, izbori bili 2014. godine, pa da smo bili pod pritiscima, valjda bi brže, bolje pred te izbore, tu presudu pretočili u predlog zakona, a ne, nismo se uplašili 2014. godine, pa se nismo uplašili 2016. godine, pa se nismo uplašili za predsedniče izbore 2017. godine, pa za Skupštinu grada Beograda 2018. godine, ali Bože moj, evo uplašili smo se suda za ljudska prava 2020. godine i zbog toga straha donosimo ovaj zakon. Argument je smešan. Zakon donosimo zato što želimo da pomognemo da se ovaj problem reši.

Ako mislite da nešto u ovom Predlogu zakona nije dobro to je vaše legitimno pravo koje ja ne osporavam, samo morate da ponudite alternativne mehanizme, a ne paušalno da kažete - ovaj zakon ne valja ništa. Ovaj zakon je dobar, tj. Predlog zakona je dobar i amandmane koje smo sinoć, tj. predstavnici Vlade, dogovorili samo popravljaju tekst Predloga zakona, ne čine ga lošijim, čine ga boljim.

Videćete kada budete čitali ove amandmane, to građani Srbije treba da znaju, u jednom od ovih amandmana, mislim da u drugom amandmanu piše - lice koje samo posumnja da je odrastalo u porodici koja nije njegova biološka porodica može samo, dakle, samo to lice može da pokrene postupak za utvrđivanje činjenica o njegovom statusu, da li jeste ili nije ukradeno iz nekog porodilišta u Republici Srbiji.

(Vladimir Orlić: To ste tražili.)

To je bila suština primedbi i vaših i ovih koji su dolazili od strane Tatjane Macure i raznih nevladinih organizacija. I mi taj amandman formulišemo i predložimo ga Narodnoj skupštini, a vi kažete da zakon ne valja ništa. Pa, dobro ne valja, ali onda kao odgovorni ljudi kažite šta je to što valja. Baš bih voleo da čujem šta je to što valja po mišljenju onih koji kritikuju ovaj Predlog zakona.

Evo, uplašili smo se posle sedam godina. To je jako važno, da građani Srbije znaju.

Čuli smo, poštovane kolege, šta je alternativni mehanizam i kako se sav ovaj problem rešava - obriše se član 16.

Obrišete lepo član 16. iz Predloga zakona i svi problemi koji se odnose na decu za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji biće rešeni. Kamo sreće kada bi bilo tako, ali nije tako.

Ovde je izneto čitav niz…

(Vjerica Radeta: Ne karikiraj, Martine!)

Ne karikiram ja ništa, nego vi to mere banalizujete ovu stvar da je to smešno.

Prvo, sastanak nije bio u ponoć. Sastanak je bio juče u 16.00 časova u zgradi Vlade Srbije i na tom sastanku nije bilo nikakve Nataše Kandić. To građani Srbije treba da znaju.

Sastanak je organizovan zato što su to tražile pojedine poslaničke grupe i pojedine nevladine organizacija i Ana Brnabić, kao predsednica Vlade je rekla- dobro, dođite, hajde još jedanput da prođemo koz ceo Predlog zakona i da porazgovarao o vašim predlozima.

Šta je tu nedemokratski, šta je tu loše i ko je tu, na kraju krajeva, diskriminisan? Nije diskriminisan niko.

Na javnu raspravu su pozvani svi.

(Marko Atlagić: Oni nisu došli.)

To što vi niste došli, to je vaše pravo, ali nemojte da optužujete vlast da vas niko nije zvao na razgovore. Zvati ste na razgovore.

(Vjerica Radeta: Ko se zove, bre, na javnu raspravu? Da li si ti nekad čuo šta znači javna rasprava?)

Pa, vaš kolega kaže - trebali su da učestvuju predstavnici poslaničkih grupa u dijalogu, a vi kažete ko su narodni poslanici da učestvuju u javnoj raspravi. Izvinite, a koga da zovemo? Koga da zovemo?

(Vjerica Radeta: Opet izmišljaš. Nisam tako rekla.)

Pa, kažete - ko su narodni poslanici da učestvuju u javnoj raspravi, a vaš kolega kaže - a što nisu zvani šefovi poslaničkih grupa?

Vi ni sami, ljudi, ne znate šta hoćete.

(Vjerica Radeta: A vi znate!)

Pa, znamo. To što znamo, mi smo stavili na papir.

Ja bih voleo da čujem šta je to što vi znate više od nas, a da vi stavite na papir, sem - briše se član 16.

Da je suština u brisanju člana 16, svi bismo glasali za to. Obrišemo lepo član 16. i rešimo sve probleme. Što da se sudovi, što da se drugi državni organi bave ovim problemom kada se lepo obriše član 16. i onda su svi problemi rešeni? Kamo sreće da je tako, ali nije. Problem je mnogo dublji, mnogo kompleksniji, mnogo složeniji. Seže u daleku prošlost.

Ovde se manipuliše brojevima. Najpre se kaže - bilo 700 prijava, pa tri hiljade prijava. Na kraju krajeva, neka i je bilo 700 prijava, da li postoji reciprocitet između broja prijava i broja nestale dece? Pa svaka prijava je jedno dete. Možda se prijava odnosi na 50 dece, na 100 dece, na 200 dece.

Dakle, moramo da vodimo računa o čemu govorimo. Ja vas ponovo pitam – šta je alternativni mehanizam onome što je Vlada predložila da se reši i da se utvrde činjenice o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji?

Ja taj alternativni mehanizam nisam čuo ni u načelnoj raspravi, ni sada u raspravi po amandmanima, sem što nas ponovo optužujete da smo izdajnici, da radimo po diktatu Nataše Kandić, da organizujemo neke ponoćne sastanke i tako dalje.

Evo, ja vam kažem kada je sastanak bio - juče u 16.00 časova.

(Vjerica Radeta: Nisam ja rekla da ste vi izdajnici, već da ste zvali izdajnike na sastanak! Kada smo rekli da ste vi izdajnici?)

Dobro, a ko je izdajnik? Ko je izdajnik?

(Vjerica Radeta: Milan Antonijević.)

Milan Antonijević? Dobro, on je izdajnik.

Tatjana Macura je izdajnik? Svi su izdajnici?

(Vjerica Radeta: Ne, nego je patriota.)

Govorite jezikom OZNA-e iz 1945. godine - ko drugačije kaže, kleveće i laže, okupatori i domaći izdajnici i saradnici okupatora.

Pa, dajte više. Juče ste vodili ceo dan rat sa ovim mučenikom Neđom Jovanovićem. Sam čovek sedi u Skupštini, skočili ste na njega, on je komunista, a vi se izražavate rečnikom iz 1945. godine - izdajnici, sluge okupatora, ovakvi, onakvi.

Ej, bre, pa to je rečnik Slobodana Penezića Krcuna, to je rečnik Aleksandra Rankovića, Josipa Broza Tita. Sada je 2020. godina. Pustite taj udbaško-oznaški rečnik. Mi sada govorimo o političkim strankama, o poslaničkim grupama, o nevladinim organizacijama i tako dalje.

(Vjerica Radeta: Nevladine organizacije…)

Tako je, nevladinim organizacijama. Pa, to postoji svuda u demokratskom svetu. Šta je tu loše? Crveni krst je nevladina organizacija.

(Vjerica Radeta: Pa baš smo mislili na Crveni krst!)

Ne, vi ste mislili na Natašu Kandić, a ja vam kažem da Nataša Kandić nije učestvovala na tom sastanku.

To što Nataša Kandić dolazi na vaše skupove, to je vaša stvar, ali ne dolazi na skupove koji se organizuju u Vladi Srbije i to građani Srbije treba da znaju. I nije bio ponoćni skup, skup je bio u 16.00 časova na predlog ovih ljudi. Predsednica Vlade ih je prihvatila. Ljudi su razgovarali, postigli su kompromis i taj kompromis je sadržan u ova tri amandmana. Šta je tu loše, šta je tu nedemokratski? Nije ništa. Popravljamo tekst predloga zakona.