Zahvaljujem, gospođo Kovač.

Pošto me je moj uvaženi kolega Milićević pomenuo, naravno ne u negativnom kontekstu, ali me je pomenuo i citirao neke moje reči vezane za pojedine nevladine organizacije. Hvala vam, gospodine Milićeviću što ste to uradili i što ste mi omogućili da kažem još po nešto o subjektima koji sebe zovu nevladinim organizacijama, a u stvari su i te kako vladine organizacije, samo ne organizacije Vlade Republike Srbije, nego nekih stranih država.

Ovih dana se mnogo uzbudio zbog mojih reči, inače potpuno istrgnutih iz konteksta i lažno objavljenih u pojedinim njihovim medijima, uzbudio se jako gospodin Raša Nedeljkov. On je jedan dan vođa nevladine organizacije, drugi dan je novinar, treći dan je ekspert za Ustav i politički sistem, ali bez obzira u kakvom svojstvu se tog dana predstavlja, gospodin Raša Nedeljkov neće da kaže, a evo ja sada to javno iznosim pa neka me demantuje ako nisam u pravu, da je preko programa USAID njegova nevladina organizacija CRTA dobila u proteklih nekoliko godina milion i 200 hiljada dolara.

CRTA ima minimalni broj zaposlenih. Ja sam analizirao neke njihove projekte, bar one projekte koje su oni iznosili u javnost i navodno su taj novac od Amerikanaca dobili za te projekte. Ali, onda kada uporedite, evo i to ima veze sa statistikom, kada uporedite novac koji su dobili od Amerikanaca, kada uporedite vrednost tih projekata i kada uporedite broj ljudi koji su bili angažovani na tim projektima, dobijate jedan neverovatan broj, odnosno jednu neverovatnu brojku, a to je da od ovih milion i 200 evra oni su potrošili, što bi rekao naš narod, u vrh glave, ovih 200 hiljada evra, odnosno pardon, milion i 200 hiljada dolara da budem potpuno precizan, pošto su Amerikanci dali pare, a oni daju pare u svojoj nacionalnoj valuti, dakle to su dolari. Dakle, oni su potrošili u vrh glave 200 hiljada dolara.

Moje pitanje za gospodine Nedeljkova, koji vidim da je jako nervozan ovih dana, a gde se dede onih milion dolara? Evo, gde se dede, raspitajte se malo kolege narodni poslanici i vi građani Srbije, gde je sedišta te CRTE. Znate gde im je sedište? Na Dedinju. Vila u kojoj se oni nalaze, pa ja mislim da teško može da se poredi sa objektima u kojima se nalaze ambasade najmoćnijih država sveta. Pitajte malo ovog gospodina Nedeljkova šta vozi, koji automobil? Svi njegovi saradnici voze najskupocenija i najnovije automobile koji postoje trenutno na srpskom tržištu automobila, to su audi, mercedesi, to su džipovi itd. Stanovi u kojima žive ti tobože nezavisni istraživači javnog mnjenja, šefovi nevladinih organizacija, protivnici mrskog i despotskog Vučićevog režima itd, žive u stanovima od po 150, 200 i ko zna koliko kvadrata.

Došao sam do podatka za izvesnu gospođu, koja mu je valjda najbliži saradnik, Vukosava Crnjanski, koja živi u Zemunu, u stanu od sto kvadrata i vozi džip Tojota Lend kruzer.

Sad ja vas pitam, kolege narodni poslanici, koje svakoga dana zasipaju lažima, neistinama prikrivajući svoje sopstveno bogatstvo, ko od vas u Beogradu ima stan od sto kvadrata i ko od vas vozi najnoviji, ne polovni džip, najnoviji džip Tojota Lend kruzer? Ko to vozi od vas? Ne vozi niko, ali vozi Raša Nedeljkov, ali vozi Vukosava Crnjanski.

Da se malo pozabavimo Stevanom Dojčinovićem, evo završavam, imaćemo valjda prilike u toku dana da o tome pričamo, kako on pere novac. Takođe preko tzv. nevladine organizacije KRIK. Pere čovek novac od ovih svojih saradnika, uzme račune preko „Paypal“, imaju jednu aplikaciju, uđite na njihov sajt, neću sad da ga reklamiram, ali uđite na njihov sajt, kliknete na tu aplikaciju i novac izlazi iz zemlje. To isto radi i Dragan Đilas.

Dakle, sve je to ista družina. Oni rade svi na isti način, ispumpavaju novac iz Srbije, dobijaju novac iz inostranstva, jednim delom ga ovde troše, ono što ne uspeju da potroše na skupocene automobile, stanove, odela, mobilne telefone, lažne projekte koji nikada nisu napravljeni, onda taj novac iznose u inostranstvo.

Tvrdim vam, ti šefovi nevladinih organizacija bogatiji su od svih nas zajedno. To narod Srbije treba da zna. To nisu nikakve nevladine organizacije, to su u stvari, da se mi ne lažemo, i da govorimo jednim otvorenim ljudskim, a ne ptičijim jezikom, to su kriminalna udruženja. Ne plaćaju porez u Srbiji, ne plaćaju bilo kakve dažbine, projekti su im potpuno netransparentni.

Nikada nismo videli rezultate tih projekata. Jedino sam čuo kad sam bio, sećaš se ti Đorđe, na FPN bio je Raša Nedeljkov, najgenijalnija njegova ideja je bila da se usvoji zahtev opozicije da se formira prelazna Vlada Srbije, da se formira, pazite sada, prelazna Narodna skupština, i da se formiraju prelazne vlasti u lokalnim samouprava. Rekao sam mu, dobro, super, ideja je legitimna, samo mi kažite gospodine Nedeljkov, u kojoj to demokratskoj državi postoji. Dobro, kaže sad, ne postoji nigde, a nema razloga da ne postoji u Srbiji.

E, pa ima razloga, zato što Srbija nije jedna laboratorija u kojoj raznorazne neznalice, kriminalci, kvazi intelektualci, treba da sprovode svoje ludačke eksperimente i da nam zemlju vrate u period u kojem je bila pre 2012. godine. Dakle, hoćemo sve političke, demokratske, pravne standarde, uopšte nije sporno, ali one standarde koji realno važe u SAD, u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Ruskoj Federaciji itd.

Moje pitanje njima, pošto vidim ovih dana vode žestoku kampanju i protiv Bakareca i protiv Orlića, i protiv Sandre Božić i protiv mene naravno, ja sam na to već navikao i oguglao sam i ne smeta mi, ali moje pitanje za njih, kada nam predlažu te svoje genijalne ideje kako Srbija treba da bude uređena, minimum obaveza koje imaju jeste da kažu, gde su te ideje već sprovedene i po kojim, odnosno u kojim zemljama politički sistemi funkcionišu onako kako oni to predlažu da se primeni u Republici Srbiji. Ništa drugo. Tvrdim vam, oni na to pitanje nemaju nikakav odgovor.

Videćete, kada započne ovaj dijalog sa tom tzv. prodemokratskom, građanskom, ko zna kakvom opozicijom, da se njihova platforma sastoji od političkih principa koji su čista magla. O tome ne možete da vodite jedan ozbiljan razgovor zato što ni predlažu nešto što nigde u svetu ne postoji. Oni hoće od Srbije naprave jedan veliki politički eksperiment, a zapravo, hoće haos u Srbiji, hoće nemire, hoće nestabilnost, pa i ekonomsku nestabilnost, jer oni jedino u nestabilnim vremenima mogu da se bogate.

Kako bi Dragan Đilas mogao da se obogati u jednoj stabilnoj uređenoj državi, u kojoj važi Ustav, zakoni, gde pravosuđe radi svoj posao itd. Neko bi ga pitao – čekaj, kako je moguće da si se pojavio na političkoj sceni Srbije 1991. godine, ono kad si pričao sa Slobodanom Miloševićem, kao vođa studenata, kad nije imalo kuče za šta da te ujede, danas imaš ko zna koliko, pitanje da li ovih 619 miliona, mislim da je to već prevaziđena brojka. Pitaj Boga koliko taj čovek ima novca, te, malo na Mauricijusu, te na Kukovim ostrvima, te u Švajcarskoj, te tamo, te ovamo. Čekajte, u kojoj državi je to moguće? Ne postoji država na prostoru bivše Jugoslavije u kojoj jedan opozicioni lider, ispravite me ako grešim, ima toliko novca, svi zajedno oni, koliko ima samo jedan čovek koji se zove Dragan Đilas. Da li postoji tako nešto Sloveniji, u Hrvatskoj, u Bosni, Crnoj Gori, Mekedoniji? Ne, on čovek bogatiji od Mila Đukanovića, a u opoziciji.

Sad hoće da dođe na vlast, ne da bi građanima Srbije bilo bolje, nego da bi njemu bilo bolje, da bi imao još koji milion dolara, ili evra, ko zna gde, na Sejšelskim ostrvima, na Devičanskim ostrvima, pitaj Boga gde još postoje ti poreski rajevi.

Dakle, hvala vam gospodine Milićeviću što ste otvorili ovu temu, zato što i te kako imamo šta da kažemo na temu onih koji ispred sebe stave fasadu – ja sam šef nevladine organizacije, ja sam novinar, ja sam nezavisni istraživač, jer ne daj Bože da me neko spomene, jer to je političko svetogrđe. Ne, nisi ni novinar, nisi ni nezavisni istraživač, nisi ni objektivan, nego si zapravo političar, pa, kad si ušao u političku utakmicu, onda imaj hrabrosti da trpiš i političke udarce. I one udarce o kojima sam ja govorio, nije mi ni na kraj pameti bilo da kažem da će neko od njih fizički da bije, jer niko to od nas iz SNS nije radio, to su oni radili prema nama, ja sam govorio metaforički, dobijaće političke udarce od SNS i od građana Srbije. Građani Srbije neće da se Srbija vrati u stanje u kome je bila 2012. godine kada se jedan mali krug ljudi bogatio, tovio, gojio, imao i sticao na desetine stanova, kuća, automobila, a svi drugi ostajali bez posla, 400.000 ljudi, 500.000 ljudi nam je ostalo bez posla u periodu od 2008. do 2012. godine. Istorija Srbije u proteklih 200, 300 godina ne pamti takvu pljačku kakva je izvedena u režiji Dragana Đilasa, Borisa Tadića, Vuka Jeremića i svih ostalih zajedno.

Dakle, još jedanput, gospodine Milićeviću, mislim da će danas i te kako biti prilike da nastavimo ovu veoma zanimljivu diskusiju koja se odnosi na one koji su i te kako politički angažovani samo to neće otvoreno da kažu nego se kriju iza raznih naziva nevladinih organizacija, istraživačkih kuća, razni krikovi, birnovi, cinsovi i kako se sve ne zovu. Svi su oni, i to ponavljam još jedanput, u istom džaku, svi oni imaju isti zadatak, a to je da svakoga dana, 24 sata iznose najbesomučnije laži, pre svega o Aleksandru Vučiću jer on im je glavna tema, nismo ni, gospodine Milićeviću ni vi ni ja, mi smo uzgredne mete. Glavna meta i glavni njihov politički protivnik je Aleksandar Vučić.

Budući da smo mi narodni poslanici, nismo ni sudije, ni tužioci, ni policajci, ne možemo ni da hapsimo, ni da donosimo presude ali imamo pravo, imamo obavezu da o svim tim ljudima iznosimo istinu, iznosimo činjenice i da građani Srbije znaju o čemu se ovde zapravo radi. Nisu oni nikakve žrtve i nisu oni nikakvi mučenici. To su bogataši koji su se obogatili na narodnoj muci i nevolji, pa bi sad hteli bez izbora da dođu na vlast da bi bili još bogatiji nego što jesu.

Dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću za ovih nekoliko minuta da ukažem na još jednu dimenziju ovog pokušaja da se izvrši državni udar u Srbiji i da se ubije predsednik Republike Aleksandar Vučić. Moje kolege koje su danas govorile, ne samo danas, mislim da su uspele da ubede ogromnu većinu građana Srbije da Aleksandru Vučiću preti opasnost od onih koji sebe smatraju tzv. proevropskom i prodemokratskom opozicijom. Tu su pojedine nevladine organizacije, kao što su CRTA i Otvoreni parlament i čitav niz drugih. Tu je deo univerzitetskih profesora koji danas ćute na činjenicu da je jedan profesor Pravnog fakulteta u Beogradu imao direktnu vezu sa Veljkom Belivukom, a bili su vrlo agilni, ako se sećate, ti isti profesori, neki od njih, ukažu da je Siniša Mali navodno plagirao svoj doktorat, a danas ćute o tome da jedan univerzitetski profesor kaže onome ko je ljudima odrubljivao glave - brate moj i vraćam se u nedelju sa Zlatibora, pa mi u nedelju donesi ono što si trebao da mi doneseš tri ili četiri dana ranije. Dakle, to je sve potpuno ogoljeno i mislim da nema građanina Srbije kome to nije jasno.

Hteo bih za ovo kratko vreme da ukažem na još jednu dimenziju ovog problema, a to je spoljnopolitička dimenzija. Pogledajte, u nekoliko dana, ne može niko dame ubedi da je to slučajnost, imate napade na Aleksandra Vučića koji dolaze iz Hrvatske, iz Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Danas jedan crnogorski portal objavljuje vest da je Aleksandar Vučić organizovao auto-litije u Crnoj Gori, odnosno tačnije u Nikšiću, da su se na tim auto-litijama nosile crne četničke zastave sa lobanjom i ukrštenim kostima na kojima je pisalo - sa verom u Boga za kralja i otadžbinu.

Danas Daka Davidović uoči izbora u Nikšiću optužuje Aleksandra Vučića da priprema atentat na njega i na mitropolita Joanikija. Pre nekoliko dana, prilikom posete Sarajevu, kada je doneo vakcine Federaciji Bosni i Hercegovini, dakle, ne Republici Srpskoj, nego Federaciji, odnosno muslimansko-hrvatskoj Federaciji, novinar, zapravo glasnogovornik jedne politike u Bosni i Hercegovini, koja bi htela da ukine Dejtonsku Bosnu i Hercegovinu, a da napravi unitarnu i centralizovanu Bosnu i Hercegovinu, pita Aleksandra Vučića, da li mislite da je to slučajno: „Da li si Aleksandre Vučiću pucao na Sarajevo?“ Iz Hrvatske dolaze napadi najodvratniji na predsednika Republike, Aleksandra Vučića, u kome s jedne strane napada Aleksandar Vučić, napada se film, podsmeva se filmu „Dara iz Jasenovca“, a istovremeno hvale se ustaški zločinci i relativizuju se događaji koji su se desili tragični događaji tokom Drugog svetskog rata na teritoriji NDH.

Ja želim da ukažem i narodnim poslanicima i građanima Srbije da se Aleksandar Vučić danas nalazi u onoj istoj situaciji u kojoj se nalazio svojevremeno kralj Aleksandar Karađorđević, ima protivnike u zemlji i ima protivnike u inostranstvu. Mi smo jasno definisali koji su protivnici u zemlji, koji su protivnici u inostranstvu, isti oni koji su bili protivnici kralja Aleksandra, isti oni koji su bili protivnici jake Jugoslavije, ti isti su danas protivnici jake Srbije.

Kralj Aleksandar je smetao zato što je bio definitivno regionalni lider u ovom delu Balkana i jugoistočne Evrope. Iz istih razloga danas smeta mnogim centrima moći van Srbije to što je Aleksandar Vučić danas nesumnjivo ne samo lider Srbije, ne samo lider celokupnog srpskog naroda, nego lider na Balkanu.

Danas je Srbija, iako nije član EU, u mogućnosti da poklanja vakcine i Severnoj Makedoniji i Federaciji Bosne i Hercegovine i Republici Srpskoj i Crnoj Gori i svima kojima to treba. Danas je dok je predsednik Republike Aleksandar Vučić, predsednik Republike Srbije, Srbija nesumnjivo održava koje politički, ekonomski, finansijski, kulturni, vojni činilac i to najjači činilac u ovom delu Evrope. Zato treba imati u vidu da su se u istu vreću protiv Aleksandra Vučića strpali i Dragan Đilas i Marinika Tepić i pojedini tzv. „intelektualci“ sa Beogradskog univerziteta i tzv. „slobodni i nezavisni novinari“, a i te kako zavisni od pojedinih stranih ambasada i pojedinih tajkuna i da su se u istu vreću stavili oni koji iz inostranstva rade protiv Aleksandra Vučića i koji rade protiv Republike Srbije.

Ono što ja želim da kažem kao predsednik poslaničke grupe, kao kolega svih ovih ljudi koji su i danas i juče i svih ovih dana govorili o onome što preti Aleksandru Vučiću, želim da im kažem da će poslanička grupa, ja govorim u ime poslaničke grupe, a neka se članovi Vlade zapitaju, imam pravo da to kažem, oni kojima je, dakle u situaciji kada Aleksandru Vučiću se direktno preti ubistvom iz zemlje, iz inostranstva, jedan ministar priča o tome kako je u vreme dok je bio bolestan od korone jeo slaninu i kiseli kupus, ovaj drugi ministar priča o tome kako je najvažnija tema u Srbiji istopolne zajednice, a mi kao poslanička grupa Aleksandar Vučić – za našu decu šaljemo jasnu poruku i domaćoj i stranoj javnosti da ćemo sve te koji su sami sebe stavili u tu vreću da udaramo po toj vreći najsnažnije dok je ne pocepamo. Nećemo dozvoliti da bilo ko ugrozi bezbednost ni Republike Srbije ni bilo kog njenog građanina, a pogotovo ne Aleksandra Vučića.

Neka se ne zavaravaju oni koji misle da ono što su uspeli 1934. godine, kada su ubistvom Kralja Aleksandra ubili u stvari Jugoslaviju, da će to pokušati, odnosno da će u tome uspeti 2021. godine, da će ubistvom Aleksandra Vučića ubiti Srbiju. Niti će ubiti Vučića, niti će ubiti Srbiju. Živeo Aleksandar Vučić i živela Republika Srbija.

Dame i gospodo narodni poslanici, želim da postavim pitanje nadležnim organima u Republici Srbiji, šta će da preduzmu da se licu pravde privede Naser Orić, koji je u periodu od 1992. do 1995. godine, sa svojim oružanim formacijama, izvršio teške pokolje srpskog stanovništva u Podrinju i ubio oko 3.500 Srba, pretežno, većinom žena, dece i staraca? Svedoci koji su preživeli njegove masakre svedoče da je nekim ljudima na živo vadio oči, a da je jednog čoveka zaklao.

Tom čoveku je suđeno u Haškom tribunalu i osuđen je na neku beznačajnu kaznu zatvora od, ako se ne varam, godinu dana i sada je slobodan građanin Bosne i Hercegovine, učestvuje u televizijskim emisijama i optužuje Republiku Srbiju za agresiju na Bosnu i Hercegovinu.

Ono što želim da kažem zbog građana Srbije, zbog građana Srbije koji su i srpske i bošnjačke nacionalnosti, za one Srbe koji su, nažalost, bili očigledno patološki tipovi, kakvih je bilo na svim ratnim stranama i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini i za zločine u Prijedoru i u Omarskoj i Keletermu i Štrpcima i u Sjeverinu, počinitelji su osuđeni.

Nebojša Ranisavljević, koji je organizovao zločin u Štrpcima, osuđen je od suda u Bijelom Polju na kaznu zatvora od 15 godina. Milan Lukić, komandant paravojne formacije Osvetnici, za zločin u Sjeverinu osuđen je od suda u Beogradu na 20 godina zatvora, a nakon toga mu se sudilo u Haškom tribunalu.

Ovde je bilo reči o filmu „Dara iz Jasenovca“ i data je minuta ćutanja za žrtve Jasenovca, ali čini mi se ne čistog srca, nego sa namerom da se zločin u Jasenovcu izjednači sa zločinima u Prijedoru, u Foči, u Sjeverinu i u Štrpcima.

Kao što vidite, za sve ove srpske zločine, Srbi su osuđeni. A, ja sada pitam, ne znam da li da pitam Republiku Srbiju ili da pitam istorijsku pravdu, a šta je sa Alijom Izetbegovićem, za čije vladavine je pobijeno preko 10.000 Srba u mestu Kazani kod Sarajeva, na Trebeviću, gde su im mačetama odsecali glave?

Šta je sa onima koji su BiH doveli odred mudžahedina El Mudžahid? Imate televizijske snimke kako jedan pripadnik tog odreda oštri sekiru i nakon toga se vidi odrubljena glava zarobljenog srpskog vojnika. Niko im nije sudio.

Gospodin koji je govorio pre mene, iz stranke Demokratske akcije Sandžaka, pričao je o Jasenovcu.

Ja ga pitam, kad ga već tek toliko bole žrtve iz Jasenovca, da li zna da je ruci pravde umakao i Ante Pavelić i Vjekoslav Luburić? Andriju Artukovića su doveli 1986. godine u Zagreb da umre u svojoj domovini. Dinka Šakića su doveli u Zagreb 1998. godine da umre u svojoj domovini. Nebrojeni ustaški koljači, ne samo iz Jasenovca, ustaški koljači iz BiH, umakli su ruci pravde.

Da li treba da vas podsećam šta je uradila Francetićeva Crna legija, kada je vodila operacije i protiv partizana i protiv četnika početkom 1942. godine, kakve je zločine počinila na samoj reci Drini? Da nije bilo generala Nedića, kakav god da je bio, pale bi još na hiljade srpskih glava. On ih je spasao od ustaškog noža.

Da li treba da vas podsećam na zločine i da li se iko izvinio Srbima za zločine koje je počinila SS divizija tzv. handžar divizija, koja je formirana 1943. godine, a koja je počinila najteže moguće zločine nad Srbima u BiH? Jel se neko izvinio Srbima zbog toga što je Ante Pavelić formirao tri pukovnije, kako ih je on zvao, 369, 373. i 392. koje je poslao na Istočni front, da se bore protiv Crvene armije, pa kad su se vratili sa Istočnog fronta, onda su ubijali decu sa Kozare, onda su učestvovali u svim nemačkim ofanzivama na Neretvi, na Sutjesci, pa čak i ovde u Srbiji?

Ne znam da li vam je poznato, u jesen 1942. godine, goneći potpukovnika Dragutina Keserovića, jednog od najistaknutijih Mihailovićevih komandanata, pored Nemaca, Bugara, učestvovali su i pripadnici te famozne 369. vražije divizije Ante Pavelića. Draža Mihailović poslao je telegram predsedniku Vlade Slobodanu Jovanoviću u London i rekao – znači, sad Hrvati ubijaju Srbe i u Srbiji, nije im dovoljno što ubijaju u NDH.

Dobro.
Ja sve ovo govorim da bi građani Srbije znali, oni među Srbima koji su okrvavili ruke, oni su osuđeni ili ogromna većina njih, neki od domaćih sudova… Hvala ovim kolegama što puštaju muziku dok se govori o ovoj temi.
Dakle, oni među Srbima koji su počinili zločine su osuđeni, ali šta ćemo sa onima koji nisu osuđeni i na strani Hrvata i na strani Bošnjaka? Jel treba da vas podsećam da je Ante Gotovina slobodan čovek, da je Markač slobodan čovek? Jel treba da vas podsećam da je Republika Srpska Krajina napadana istovremeno 1995. godine iz 11 pravaca? Pod optužbom su bili samo komandanti dva napadna pravca – Ante Gotovina i Mladen Markač.
Niko nije osuđen za „Oluju“. Niko nije osuđen za „Bljesak“. Niko nije osuđen za „Maestral“. Niko nije osuđen za operaciju „Ljeto 1995. godine“, apsolutno niko. Od bosansko-hercegovačkih Hrvata osuđeni su samo oni koji su učestovali u zločinima nad Bošnjacima.

Evo, završavam.
Niko nije osuđen za prvi zločin koji se desio u Bosni i Hercegovini, a to nije ubistvo srpskog svata na Baščaršiji, nego ubistvo 19 srpskih civila u mestu Sijekovac kod Bosanskog Broda u martu mesecu 1992. godine, koju su izvršili pripadnici tzv. regularne hrvatske vojske Franje Tuđmana i Hrvatskog vijeća odbrane zajedno sa lokalnim muslimanima.
Hoću da kažem, za srpske suze očigledno niko ne haje. Klanjam se duboko žrtvama i hrvatskog i muslimanskog, odnosno bošnjačkog naroda, ali vas molim kad ustajete da date minut ćutanja za žrtve u Jasenovcu radite to čistog srca. Vi ste to danas uradili iz dnevno političkih razloga i mislim da treba da vas bude sramota zbog toga.

Zahvaljujem se, gospođo Jevđić.

Gospodin Glišić je izneo mnogo toga što nije tačno i teško da ću za dva minuta uspeti da na sve odgovorim. On je spominjao 1945. godinu. Vi ste, gospodine Glišiću, ideološki nastali u jednoj političkoj organizaciji koja je baštinila politički rad upravo onih koji su u toku Drugog svetskog rata se bogatili dok je narod stradao i dok je narod siromašio.

Ne moram da vas podsećam da ste ponikli u političkoj organizaciji koja je baštinila, doduše, nekada je to smela otvoreno da kaže, nekada manje otvoreno, ali vi ste baštinili tradiciju Dimitrija Ljotića. Ljotić nije bio u šumi za vreme Drugog svetskog rata, nego je bio ovde u Beogradu. Baštinili ste tradiciju upravo onih koji su zajedno sa okupatorom bogatili se, koji su se bavili crnom berzom, koji su za vreme okupacije sticali na desetine i stotine nekretnina.

Takvih ima i danas. Mi se protiv takvih borimo. Kažete - taj proces u Evropi je završen 1945. godine. Uglavnom da, ali pitam vas, gospodine Glišiću, u kojoj se to dobro uređenoj, civilizovanoj zapadnoevropskoj državi desilo ono što se desilo u Srbiji u periodu od 2000. do 2012. godine, da vlast tako sistematski opljačka sopstveni narod, pre svega kroz pljačkaške privatizacije, a onda kroz činjenicu da ste imali čitav niz državnih funkcionera? Dragan Đilas je tipičan primer za to, koji je obavljao važne državne funkcije. Najpre je bio na čelu tzv. Narodne kancelarije predsednika Republike, jedne potpuno vaustavne i protiv ustavne institucije, pa je onda bio ministar za Nacionalni investicioni plan, pa je onda postao gradonačelnik Beograda. Za sve to vreme imao je privatne kompanije koje su beležile enormne prihode, poslujući upravo sa državom i sa državnim kompanijama. Takvih primera u Evropi nema.

U Evropi vlada princip - oni koji se bave javnim poslovima, svoje privatne neka zaborave. To je bilo geslo u staroj Dubrovačkoj republici. Dubrovački knez, kada je ulazio, kada su ga uvodili, da kažem, u vlast, on je polagao tu zakletvu - ko se javnim poslovima bavi, svoje privatne neka zaboravi.

Ovde se dešavalo nešto što se nije dešavalo ni u jednoj zapadnoevropskoj zemlji, i vi to jako dobro znate, država je propadala, državna preduzeća su propadala. Mnoga su privatizovana na kriminalan način, ali njihove privatne firme su poslovale najuspešnije, ne samo u Srbiji, nego i u regionu.

Sada vas ja pitam - zašto vam smeta da ispitamo kako su ti ljudi došli do te svoje imovine, kako je do te imovine došao Dragan Đilas, kako je došao Vuk Jeremić, kako su došli mnogi koji su došli na valu petooktobarskih promena 2000. godine? Mi ih se sećamo vrlo dobro. Imali su pocepane farmerke, probušene cipele, što bi rekao naš narod, nije imalo kuče za šta da ih ujede, posle nekoliko godina džipovi, najskupocenija odela, firme, letovanja na najegzotičnijim mestima u svetu.

Zašto vam smeta da se to ispita? Ako dokažu da je to legalno stečeno, da nema nikakve razlike, da nema nikakve sumnje u poreklo te imovine, sve je u redu. Ali, ne vidim zašto smatrate da ovo što sad radimo, radimo po diktatu Brisela.

Ja mislim da vi čitate novine, da pratite televiziju. Pa, svakoga dana iz tog istog Brisela tom istom Aleksandru Vučiću guraju mnogi klipove u točkove i pokušavaju da zaustave napredovanje Srbije. Ako ćemo pošteno, i ovi koji su i prošle godine i pretprošle godine, a vidim da će i ove godine da posreduju u tzv. međustranačkom dijalogu, pa hiljadu puta su više bili na strani te tzv. proevropske opozicije nego na strani SNS. I onda se vi pojavite 23. februara 2021. godine u Narodnoj skupštini i kažete – ovo što radite, radite po diktatu Brisela.

Ne, ovo radimo upravo da bismo pokazali Briselu da oni koje oni ili neki od njih štite su se nezakonito obogatili na grbači ovog naroda u periodu od 2000. do 2012. godine.

Još jednu stvar da vam kažem, to je argument mnogih, to je bio argument i vašeg kolege Boška Obradovića, to je bio argument i kolega iz DS, to je bio argument svih onih koji nisu znali šta drugo da kažu, pa su onda rekli – a zašto to niste uradili 2012. godine?

Vlada, posle majskih izbora 2012. godine, je formirana, ako se ne varam, u julu mesecu 2012. godine. I sad vi nama hoćete da kažete – a zašto od jula do decembra 2012. godine niste napravili auto-put „Miloš Veliki“, zašto niste nabavili nove tenkove, nove avione, nova borbena vozila, zašto niste doneli ovaj, zašto niste doneli onaj zakon itd. Pa, nije fizički bilo moguće da se uspostavi red u jednoj državi koja je bila potpuno devastirana.

Poznato vam je da je u julu mesecu 2012. godine u budžetu Republike Srbije bilo novca za isplatu polovine penzije i posle toga nam je sledio bankrot. U takvoj situaciji postavljati pitanja – a zašto sve to niste uradili u leto ili u jesen 2012. godine je potpuno besmisleno. Ali, kao što vidite, iz godine u godinu mi idemo napred i rešavamo probleme koje ne da nisu rešile vlasti od 2000. do 2012. godine, nego ni čitav niz drugih problema koje nisu rešile još one komunističke vlasti Josipa Broza, a mi ih rešavamo.

Pod našom vlašću niču nove bolnice, niču nove škole, novi klinički centri, stotine kilometara autoputeva.

Mi smo se nekad hvalili da je JNA četvrta vojna sila u Evropi. Kakva smo bili vojna sila za vreme Borisa Tadića i Dragana Šutanovca? Nikakva. Sada smo itekako respektabilan vojni faktor. Ne naoružavamo se da bismo nekoga napadali, nego da bismo branili sebe i svoj narod. To je činjenica koju svaki dobronamerni građanin priznaje.

Evo, gospođo Jevđić, uz zahvalnost što ste mi omogućili da malo duže govorim, samo još jednu stvar da kažem. Pa, mi smo udarili u to tajkunsko gnezdo u koje niko nije smeo da udari. Mišković je bio nedodirljiv u vreme Borisa Tadića, u vreme svih koji su vladali za tih 12 godina. Ko se prvi uhvatio u koštac sa nekim ko je bio simbol neopravdanog, nezakonitog bogaćenja? Upravo SNS. Ko je prvi udario protiv onih najkrupnijih narkodilera? Pa, upravo Vlada koju je vodio Aleksandar Vučić.

Meni je drago što je ministarka pravde ovde, bez želje da se mešam u rad pravosuđa, ja samo apelujem na sve sudove u Republici Srbiji, na sve sudije, da budu, naravno, i nezavisni i samostalni, ali da slede borbu protiv kriminala i korupcije. Tek tada ćemo postići puni rezultat.

Kada mi ovde u Narodnoj skupštini budemo izglasavali antikorupcione zakone i kada ih ministarstva budu primenjivala, ali kada ih budu na dosledan način primenjivali i sudovi, jer se ovde stvorilo uverenje da je Narodna skupština neprijatelj sudova, da su sudovi neprijatelji Narodne skupštine i da svaka vlast treba da funkcioniše bez bilo kakvih mostova između sebe, a mi smo za te mostove. Dakle, zajedno, Narodna skupština, Vlada, javna tužilaštva, policija, sudovi. Kad se ti državni organi udruže, nema nikoga ko može da bude jači od države. Ja se nadam da je vama kao pravniku, kao advokatu, to potpuno jasno.

Vi, gospodine Glišiću, govorite kao gospođa Viola fon Kramon. Ona vam je izvestilac Evropskog parlamenta za Kosovo. Ona svakoga dana govori ove iste rečenice koje ste vi danas izgovorili u Narodnoj skupštini – Srpska napredna stranka je jako velika, zbog toga je parlamentarizam u Srbiji ugrožen, zbog toga SNS treba da bude manja, treba da ima manje poslanika u Narodnoj skupštini i onda će biti više demokratije u Srbiji. Tako da to što ste vi sad rekli za mene nije nikakva novost. Vi u stvari samo ponavljate ono što govore pojedini zvaničnici iz Evropskog parlamenta iz Brisela protiv koga se toliko borite.

Kažete da ja ne znam da ste vi ponikli u partiji Vojislava Koštunice. Ja znam da ste vi bili i u partiji Vojislava Koštunice, ali isto tako znam i da ste bili u političkoj organizaciji Dveri. A i Dveri i Koštuničina stranka su se finansirale tako što su bageri u Kolubari radili po 25 i po 26 sati dnevno. To vam je verovatno poznato.

Mi smo ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije čitali kako su se finansirale Dveri upravo za vreme tog istog Vojislava Koštunice, tako što su ispumpavane pare iz Kolubare.

A što se tiče tog Vojislava Koštunice na koga se pozivate, da li je on baštinik ravnogorskih tradicija ili ne, to nije toliko bitno. Najveće korupcionaške afere, kada je reč o privatizacijama, desile su se upravo za vreme Vlade Vojislava Koštunice, prve i druge Vlade Vojislava Koštunice.

Da li je Vojislav Koštunica lično imao neku korist od toga, ja lično mislim da nije, ili da je imao jako malo. Ali ljudi oko njega, njegovi ministri, njegovi direktori, ne da su imali koristi nego ja mislim da će upravo oni biti predmet istrage ovog zakona. Tako da ne znam zašto se hvalite stvarima koje nisu za pohvalu?

Upravo je EU apostrofirala 24 privatizacije koje su sporne, ne samo sa aspekta domaćeg zakonodavstva, nego sa aspekta međunarodnih standarda, kao primer kako se ne vrše uspešne i domaćinske privatizacije. I sve te privatizacije su izvršene za vreme Vlade Vojislava Koštunice.

Ako vi smatrate sebe nekim ko je ponikao u stranci Vojislava Koštunice, onda bi trebalo da ponesete makar i političku odgovornost za činjenicu šta se u Srbiji dešavalo 2004. godine, kada je formirana prva Koštuničina Vlada, 2005, 2006, 2007. godine, pa 2008. godine. To je pet godina.

Da vas ne podsećam kako je formirana druga Koštuničina Vlada 2007. godine, ako se ne varam, 14. ili 15. maja – 15 minuta pre ponoći, tako što je Tomislav Nikolić izašao za govornicu i rekao – mi se više nećemo javljati za reč, očigledno je da ste se vi i ovi žuti dogovorili, evo, formirajte Vladu. Ta Vlada je trajala godinu dana, toliko je uspešna bila. To je jedna stvar.

Druga stvar na koju želim da vas podsetim, vi koji se pozivate na baštinu Vojislava Koštunice, koji ste sad postali veliki suverenisti, koji ste postali veliki protivnici EU, koji nas pitate zašto dozvoljavamo uvoz proizvoda iz EU, pa vi ste ispregovarali Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, koji nije ispregovarala ni jedna država koja je postala kandidat za članstvo u EU ili je ušla u EU. Vi ste, ne mislim vi lično ali vaša partija, Demokratska stranka Srbije, je 2008. godine prihvatila Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, gde se Srbija obavezala da uvede nula posto carine za sve robe i usluge koje dolaze iz EU, i onda u 2020. i u 2021. godini, kao veliki suverenisti, kao veliki Srbi, kao veliki zagovornici pomoći srpskoj privredi, kažete – a kako je moguće da se uvoze proizvodi iz EU po carinskim stopama koje faktički i ne postoje? Pa, zato što ste ih vi uveli. Nije uh uvela ni jedna država koja je ušla ili je htela da uđe u EU, nego ste vi to uradili 2008. godine.

Svakom čoveku, razumnom, koji ne mora mnogo da se razume u ekonomiju, je jasno da malo koja srpska kompanija, da malo koji srpski poljoprivredni proizvođač može da izdrži trku sa velikim evropskim kompanijama i velikim evropskim poljoprivrednim proizvođačima i mi sad teškom mukom, različitim merama, ne samo poljoprivrednim, nego i fiskalne politike, pokušavamo da pomognemo i domaćim privrednicima i domaćim poljoprivrednicima da nekako opstanu na tom tržištu u koje ste ih vi bacili, kao kada bi neko bacio živog čoveka među lavove, među deset lavova i rekao – evo, bacio sam te, pa se snalazi kako znaš i umeš. Vi ste tako uradili 2008. godine. Vi ste srpsku privredu i poljoprivredu bacili među evropske lavove i rekli – snalazite se, gospodo, kako znate i umete i onda se pojavite u 2021. godini i postavljate nam pitanja i kažete da ovo što radimo, radimo po diktatu Brisela. Ma ne, vi radite po diktatu Brisela, vi govorite onako kao što govore evroparlamentarci.

Dakle, već sam vam pomenuo ovu gospođu fon Kramon, tako kao vi govori i Tanja Fajon, tako govore i mnogi drugi – velika je SNS, daj da je smanjimo, mnogo poslanika ima, parlament nije demokratski itd. To su njihove reči. Neshvatljivo mi je da ih izgovarate vi koji ste na tim istim rečima protiv EU, a u suštini vodite istu politiku kao oni.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa Aleksandar Vučić – Za našu decu podržaće u danu za glasanje oba predloga za autentično tumačenje zato što smatramo da se i jednim i drugim autentičnim tumačenjem otklanjaju sve nedoumice oko značenja odredbi koje su sadržane u navedenim članovima Zakona o sprečavanju korupcije, odnosno Zakona o visokom obrazovanju.

Što se tiče autentičnog tumačenja Zakona o sprečavanju korupcije u našoj društvenoj praksi, zaista se pojavio problem, odnosno, pojavilo se pitanje ko su sve javni funkcioneri.

Na ovom mestu želim da kažem da ovo pitanje nije samo normativno, i ono nije samo praktično, ono je i naučno pitanje. To znaju svi oni koji su završili ili koji studiraju pravne fakultete u Republici Srbiji.

Naime, iz ustavnog prava, iz upravnog prava studenti uče ko su funkcioneri, odnosno, koja lica se podrazumevaju pod sintagmom izabrana, imenovana, odnosno postavljena lica. To su ona lica koja su izabrana, postavljena ili imenovana neposredno od strane građana, kao što je slučaj kod nas sa predsednikom Republike, zatim to su ona lica koja bira, imenuje ili postavlja Narodna skupština, zatim Vlada Republike Srbije, pokrajinska Vlada, Skupština AP, kao i organi jedinaca lokalne samouprave.

To je, da kažemo, jedna udžbenička definicija lica koja se smatraju javnim funkcionerima, odnosno to je udžbenička definicija lica koja potpadaju pod tu kategoriju izabranih, imenovanih, odnosno, postavljenih lica.

Imajući u vidu odredbe Ustava Republike Srbije i odgovarajućih zakona, mi smo u našem Predlogu autentičnog tumačenja odredbe člana 2. Zakona o sprečavanju korupcije u kategoriju javnih funkcionera dodali i ona lica koja imenuje, postavlja, odnosno bira predsednik Republike, zatim Vrhovni kasacioni sud, to je, recimo, pet sudija Ustavnog suda, zatim Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca.

Zašto je ovo važno da se naglasi? Zato što smo mi hteli kroz ovo autentično tumačenje da otklonimo sve nedoumice koje se u praksi javljaju oko toga koji organi javne vlasti, kako kaže Zakon o sprečavanju korupcije, dolaze u obzir kao oni subjekti koji biraju, imenuju, odnosno postavljaju određena lica na određene javne funkcije. To se u praksi javilo kao sporno u određenim slučajevima koje ću ja i da navedem.

Mi ovim autentičnim tumačenjem otklanjamo svaku sumnju koji su to državni organi koji imenuju, odnosno koji biraju, imenuju ili postavljaju javne funkcionere. Dakle, da ponovim još jednom – to su ona lica koja su neposredno birana od strane građana, odnosno to su oni javni funkcioneri koje imenuje, bira ili postavlja Narodna skupština, Vlada Republike Srbije, predsednik Republike Srbije, skupština autonomne pokrajine, pokrajinska vlada, organi jedinica lokalne samouprave, Vrhovni kasacioni sud, Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca. To su praktično svi državni organi, to su svi pokrajinski organi i to su odgovarajući organi jedinica lokalne samouprave.

Dakle, mi smo ovim autentičnim tumačenjem otklonili svaku nedoumicu o kojim organima se radi. Pokrili smo, da tako kažem, republički tj. državni nivo, pokrajinski nivo i lokalni nivo i niko sada više neće imati nedoumicu da li neko jeste ili nije javni funkcioner zbog toga što ga je postavio ovaj ili onaj organ. U nekim slučajevima javne funkcionere imenuje, bira odnosno postavljaju državni organi, kao Narodna skupština, Vlada, predsednik Republike itd, u nekim slučajevima to radi skupština odnosno vlada autonomne pokrajine, a u nekim situacijama to rade odgovarajući organi jedinica lokalne samouprave.

Zašto je važno da se to uradi? Evo, ja ću vam navesti jedan konkretan primer da ne ispadne da je ovaj predlog autentičnog tumačenja jedno čisto apstraktno i teorijsko pitanje.

U praksi se javio problem da li su profesori univerziteta koji su iz, kako se to nekad govorilo onim starim rečnikom, kolektiva, dakle, od strane svojih kolega, ne od strane Vlade, ne od strane Skupštine, ne od strane nekog državnog organa, nego od strane svojih kolega izabrani u, recimo, jedan organ koji se zove savet fakulteta ili savet univerziteta?

Tu se pojavio jedan problem u praksi. Zašto? Zato što je neko u Agenciji za sprečavanje korupcije mehanički protumačio odredbu Zakona o visokom obrazovanju koja je, kao što vidite, povezana sa tumačenjem Zakona o sprečavanju korupcije, i kaže – aha, on je izabran, e, on je funkcioner. Sad čovek dođe u situaciju, redovan profesor univerziteta, apsolutno nema nameru da bude funkcioner, nema nameru da se bavi politikom, jer javni funkcioneri su po definiciji pre svega političari, znači, čovek nema nameru da se bavi politikom, nije član nijedne stranke, ali zato što je izabran od strane svojih kolega u savet fakulteta, zbog te reči „izabran“, kažu – ti si javni funkcioner.

Imamo još jednu apsurdniju situaciju, a to zna prof. dr Marko Atlagić. Studentski parlament izabere u savet univerziteta ili u savet fakulteta studenta i zbog reči – izabran od strane studentskog parlamenta, kažu – e, pa on je javni funkcioner. Sada imamo problem, jedan ozbiljan, praktičan problem na fakultetima, da se profesori koji su birani iz reda nastavnika ili studenti koje je izabrao studentski parlament u savete univerziteta odnosno fakulteta definišu kao javni funkcioneri, što je, priznaćete, potpuno nelogično i apsolutno je suprotno i slovu i duhu zakona.

Na ovom mestu želim da kažem nešto što nije popularno da se kaže i nije popularno pre svega da to kažem ja kao predsednik Poslaničke grupe Aleksandar Vučić – Za našu decu, ali ja ću to ipak da kažem, pa ako mi neko uzme za zlo, neka uzme. O čemu se radi?

Mi smo u prošlom mandatu, u onom mandatu kad su ovde bili ljudi koji su se formalno predstavljali kao narodni poslanici a ponašali su se kao huligani, mislim na Boška Obradovića, poslanike Vuka Jeremića, onog Aleksića, na one koji su nosili kamen, čupali mikrofone, tu mislim na Balšu Božovića, Živkovića, Sašu Radulovića, koji su psovali narodne poslanike, pljuvali ih, fizički se sa njima obračunavali, kao sa Marijanom Rističevićem ovde ispred Narodne skupštine itd, dakle, u tom mandatu, od 2016. do 2020. godine, koji je bio jedan veoma težak mandat za sve narodne poslanike a pogotovo za narodne poslanike iz SNS, ne želim da kažem da je ovim drugim kolegama iz vladajuće koalicije bilo lako, ali pre svega su na udaru bili narodni poslanici SNS, nema šta nam nisu radili i sve smo stoički izdržali, od verbalnih uvreda do fizičkih napada. Sve smo izdržali.

Ja mislim da srpski parlament, ako izuzmemo ono pucanje u predratnoj Skupštini Kraljevine SHS 1928. godine, znači srpski parlament nije video scene koje su se dešavale u periodu od 2016. do 2020. godine.

Zašto sve ovo govorim i zašto će mi možda neko uzeti za zlo, ali baš me briga? U tom mandatu poslanici SNS, pre svega Marijan Rističević, Marko Atlagić, Aca Marković, pa i moja malenkost i neke druge kolege, mi smo bukvalno prikazivali grafikone, šeme kako je, recimo, Boško Obradović prao novac dobijen od države za izbornu kampanju i kako je ispumpavao državni novac iz svoje stranačke kase, koji se vraćao posle u njegove privatne džepove i u džepove njegovih partijskih saradnika, koji su u tome hteli da učestvuju. Neki nisu hteli da učestvuju, pa su isključeni iz Dveri, neki su čak isključeni iz poslaničke grupe Dveri.

Dakle, mi smo ovde, recimo, prikazivali šemu, ali bukvalno šemu. Marijan Rističević je deset puta ustajao i pokazivao šemu koje firme su u tome učestvovale, koja lica, koje sume novca su bile u pitanju. To su milioni i milioni novca koji pripada svim građanima Republike Srbije, a koji su formalno ispumpavani iz kase Pokreta Dveri, preko određenih firmi za nepostojeće usluge i nepostojeće poslove, preko raznih trgovinskih radnji i zanatskih radnji itd. čiji su vlasnici sve bili članovi, aktivisti, odbornici, finansijeri Boška Obradovića.

Dakle, mi smo te grafikone bukvalno ovde prikazivali iz sednice u sednicu i Boško Obradović nije mogao protiv toga da kaže ni jedni jedinu reč, zato što je sve apsolutno bilo tačno. Mogao je da kaže za mene da imam velike uši, da sam kreten, da sam ovakav, onakav, za Marijana Rističevića da je bio na farmi. Sve je to mogao da kaže, ali nije mogao da kaže da to što je nacrtano na tom grafikonu nije tačno. Sve je bilo tačno. Sve u dinar.

Prikazivali smo šematski kako je Vuk Jeremić ispumpavao, odnosno kako je dobijao novac od raznoraznih ofšor kompanija, od raznoraznih ambasada. Prikazivali smo koliko je državnog novca potrošio preko svake moguće mere dok je bio ministar inostranih poslova Republike Srbije, kako je putovao po belom svetu, kako je odsedao u najluksuznijim hotelima, kako je putovao najskupljim avionima i potrošio na desetine miliona dolara državnog novca, pa onda kako je dobijao pare preko stranke, pa preko jedne nevladine organizacije, pa preko druge nevladine organizacije, pa preko Lozoja, pa preko ovoga, pa preko onoga i sve smo to ovde u Skupštini iz sednice u sednicu pokazivali.

Zašto ovo govorim? Zato što niko iz Agencije, bar koliko je meni poznato, iz Agencije za sprečavanje korupcije na to nije reagovao, što je nedopustivo. Ne može država da ćuti ako ti poslanik da dokaz da se neko bavi organizovanim kriminalom. To što je on u opoziciji nema nikakve veze i da to radi neko od nas mora za to da odgovara.

Agencija za sprečavanje korupcije je, iz meni potpuno nepoznatog razloga, od toga jednostavno sklonila glavu. Ispalo je da smo mi ovde budale, šta ovi nešto pričaju, pokazuju neke slike, grafikone, baš nas briga, nego šta su oni uradili? I zaista mi je krivo zbog tih ljudi. Iz nekog čudnog razloga Agencija za sprečavanje korupcije, umesto da se bavi stvarnom korupcijom u redovima Boška Obradovića, Dragana Đilasa, o kome Marijan Rističević može da napiše studiju kako je preprodavao sekunde i kako nelegalno funkcioniše, recimo, televizija N1 kao lažni prekogranični kanal, umesto da se time bave Agencija za sprečavanje korupcije počne da maltretira profesore fakulteta, i to one profesore fakulteta koji su 2017. godine podržali kandidaturu Aleksandra Vučića za predsednika Republike i kažu - ti si član Saveta fakulteta, izabrale su te kolege, izabrale, zbog te reči izabrale, ti si javni funkcioner. On čovek kaže – kakav sam ja javni funkcioner? Okome se isključivo na ljude koji su podržali Aleksandra Vučića.

Ja taj auto-šovinizam ne mogu da razumem, ni kao poslanik, ni kao čovek. Idi bavi se Boškom Obradovićem, idi bavi se Vukom Jeremićem, idi bavi se Draganom Đilasom, idi bavi se ovim žutima koji su nam ukrali crno ispod nokta. Ne, oni su krenuli da se bave pojedinim profesorima sa fakulteta u Srbiji koji su 2017. godine imali hrabrosti, a za to je zaista trebalo imati hrabrosti, da se javno podrži Aleksandar Vučić za predsednika Republike.

Zašto? Zato što na njihovim fakultetima uglavnom predaju ljudi koji su apsolutni protivnici Aleksandra Vučića i SNS. Pojavili su se profesori koji su rekli – čekajte, taj Aleksandar Vučić, ja nisam član njegove stranke, nisam član ni jedne stranke, ali mislim da taj čovek radi dobro za Srbiju. Ljudi su dali svoje potpise i odjedanput, preko noći, ti ljudi postanu meta, kao oni su u korupciji, oni su u nekom korupcionaškom odnosu, što je potpuno neverovatno.

Mi smo ovde imali, neću da mu kažem ime, čovek je verovatno još uvek student i nema smisla da ga uvlačimo u dnevnu politiku, jednog studenta koji je dokazao, dokazao da ono što je uradila jedna profesorica na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, Danica Popović, da je to plagijat. Kada je to rekao Marijan Rističević, onda je ispalo da je Marijan Rističević lažov. Kada je rekao taj student koji podržava Aleksandra Vučića onda je rečeno – ti si lažov zato što podržavaš Aleksandra Vučića. Šta se posle ispostavilo? Ispostavilo se da je sve istina i ta žena je sada udaljena sa predmeta na godinu dana, ne može da ga predaje. Šta ćemo sad? Da li se neko time bavi? Ne.

Sada ćemo da se bavimo tim studentom. Sada ćemo da se bavimo tim studentom koji je imao hrabrosti da javno kaže šta se radi na Ekonomskom fakultetu u Beogradu i sa nekim drugim studentima zato što su oni od strane studentskog parlamenta imenovani u savete fakulteta. Ja to ne mogu da razumem. Ja to zaista ne mogu da razumem.

Ispada da je u državi gde je na vlasti SNS štetno i opasno ako si član i ako podržavaš SNS. Sve je u redu, nema veze neka ovi kradu, neka lažu, neka emituju program iz Novog Beograda, a svi ćemo da se pravimo kao da ga emituju iz Luksemburga, to ništa nema veze, ali daj da vidimo one profesore koji su potpisali za Aleksandra Vučića, to su neki veliki korupcionaši, to su neki veliki lopovi. Daj da vidimo te studente, i to su neki veliki javni funkcioneri, daj da malo i njih češljamo.

Hajde da prestanemo više sa takvom jednom dvoličnom politikom. Ako je neko stvarno u korupciji, ali stvarno u korupciji, onda nema veze da li je član ove ili one stranke, ali nemojte na silu da od ljudi pravimo korupcionaše ako to nisu, a pogotovo da ne pravimo korupcionaše od ljudi koji su čestiti, koji su pošteni, koji su profesori fakulteta, a koji su 2017. godine podržali kandidaturu Aleksandra Vučića, a verujte mi neki od njih su prošli torturu, torturu na svojim fakultetima zato što su dali svoj potpis za kandidaturu predsednika Republike Aleksandra Vučića. I neko je onda rekao – ti si javni funkcioneri i zato što si javni funkcioner sada ćemo svu pažnju da usmerimo na tebe. Na one druge, koji su, takođe, javni funkcioneri i zapravo jesu javni funkcioneri, ovi nisu, a koji su pripadnici Dveri, Narodne stranke, stranke Dragana Đilasa itd, niko apsolutno nije ništa po tom pitanju uradio.

Voleo bih da me neko demantuje. Ako je nešto urađeno, ako se vode neki postupci, dajte da vidimo u kojoj fazi je taj postupak i koji oblik korupcije je utvrđen. Ja bih to voleo da vidim.

Nedopustivo je, i to moram da kažem, to sad nema neposredne veze sa ovim autentičnim tumačenjem, kao predsednik Administrativnog odbora dobijam već nekoliko puta zahteve sudova koji vode postupak protiv Marijana Rističevića zbog reči koje je izgovorio ovde u Narodnoj skupštini, a gde me sud, tobože, pita, kao da ne zna da čita Ustav, da li Marijan Rističević uživa imunitet kao narodni poslanik za reči koje je izgovorio u Narodnoj skupštini, a lepo u Ustavu piše da narodni poslanik ne može da bude krivično gonjen za reči koje je izgovorio u Narodnoj skupštini. I pored svih mojih odgovora, Marijane, evo, imaćeš danas priliku da kažeš koliko postupaka se vodi protiv Marijana Ristićevića zbog reči koje je izgovorio u Narodnoj skupštini, u državi u kojoj navodno vlada diktatura SNS, Aleksandra Vučića, a gde su sudovi, tužilaštva, svi mogući državni organi pod apsolutnom kontrolom Aleksandra Vučića, njegovih falangi itd, itd. To je takva diktatura, zamislite, da se protiv Marijana Rističevića, jednog od najistaknutijih naših poslanika, vodi nekoliko postupaka zbog reči koje je čovek izgovorio u Narodnoj skupštini, a koje su, uzgred budi rečeno, sve tačne. Dakle, nema nikakvih uvreda, nema nikakvih laži, apsolutno sve same činjenice.

Da kažem samo nešto, završavam, ne vidim dobro, malo su me uhvatile godine, završavam, što se tiče drugog autentičnog tumačenja, tu je stvar potpuno jasna. Mi smo bliže, da kažem, određujemo nešto što piše u Zakonu o visokom obrazovanju, a to je da nastavnici visokoškolskih ustanova tj. redovni profesori kojima je produžen radni odnos posle 65 godine života, a maksimalno do 70, ne mogu da budu birani za dekane.

Odredba iz zakona je već sama po sebi dosta jasna, ali u praksi su se javili neki slučajevi gde su neki ljudi smatrali da imaju pravo da budu dekani, iako su navršili 65 godina života, pa smo mi smatrali za shodno da ovim autentičnim tumačenjem to pojasnimo.

Kažem još jedanput i time završavam, hvala vam, gospođo Jevđić, što ste imali razumevanje za ovo prekoračenje vremena, jesam za borbu protiv korupcije, jesam za borbu svih onih koji kradu ovu državu, bez obzira kojoj stranci pripadaju, ali nemoguće je da se ti koji kradu državu i koji je potkradaju nalaze u redovima profesora koji su podržali Aleksandra Vučića, među studentima koji podržavaju Aleksandra Vučića, među poslanicima koji podržavaju Aleksandra Vučića, odnosno koji su poslanici stranke koju vodi Aleksandar Vučić itd, a da su oni tamo sa druge strane barikade, razni Đilasi, razni Obradovići, razni Jeremići itd, neka jagnjad, neki anđeli, neki apostoli koji su sve u životu stekli pošteno, ništa tu nije nelegalno, sve je čisto.

Lepo čovek stekne 619 miliona evra, niko ga ništa ne pita, nikakva agencija, nikakav sud. Vuk Jeremić se malo finansira kao predsednik partije, kao direktor jedne, pa druge nevladine organizacije. Spavao je po hotelima u kojima nije spavao ni Tramp, ni Obama itd. Ništa to nema veze, nego dajte da vidimo šta je sa ovima što su 2017. godine podržali Aleksandra Vučića.

Da nam se takve stvari više ne bi dešavale, ja molim kolege da izglasamo i jedno i drugo autentično tumačenje.

Zahvaljujem se, gospodine Orliću.

Moram da primetim gospodine Glišiću, sve ovo što vi sada govorite govorio je u prošlom mandatu, doduše, ne tako smireno i tako sofisticirano, Boško Obradović, pa je na kraju završio kod onih koji otvoreno zagovaraju ulazak Srbije i u EU i u NATO pakt, pa se plašim da ne krenete i vi tim putem.

Ne mogu za dve minute da odgovorim na sve neistine i poluistine koje ste izgovorili, ali pokušaću to da uradim.

Vi imate jedan pristup problemu koji je imao i vaš nekadašnji predsednik stranke Boško Obradović, a to je da je Srbija kriva što je NATO pakt nešto uradio ili što je EU nešto uradila. Zašto bi Srbija bila kriva? Da li je Srbija kriva zato što je NATO bombardovao tadašnju SR Jugoslaviju 1999. godine? Da li je Srbija kriva ako neki evropski zvaničnik da neku izjavu koja nije u interesu Republike Srbije? Pričate o tome da je vojska NATO pakta okupatorska na Kosovu i Metohiji.

I vas, kao i mene, kao i sve nas ovde, boli činjenica što na Kosovu i Metohiji nije samo i isključivo Vojska Srbije, ali isto tako, moram da vas podsetim da se Srbija danas, sem na svoj Ustav, kada je u pitanju borba za Kosovo i Metohiju još jedino poziva na Rezoluciju 1244. To je još jedina pravna veza, kako bi rekli stari rimski pravnici „iuris vinculum“ između Srbije i Kosova i Metohije. Po toj Rezoluciji 1244 u kojoj se kaže da će UN biti vojno prisutne na Kosovu i Meothiji uz, citiram, suštinsko učešće NATO-a, to je dakle Rezolucija koju je izglasao Savet bezbednosti UN.

I ma koliko da nam je teško što snage NATO-a u mnogo prilika su okretale glavu od terora koji se dešava nad srpskim narodom na Kosovu i Metohiji, moram da kažem, znam da to nije popularno, vi to ne morate da kažete, ali znam da mislite isto kao ja, ali ja imamo obavezu to da kažem – da nije te i takve oružane sile na Kosovu i Metohiji, veliko je pitanje da li bi jedan Srbin živeo tamo, uz sve njihove slabosti.

Što se tiče kineskih investicija, kažite mi koja je to kineska fabrika pod pritiskom EU zatvorena u Srbiji? Da li ste primetili da se građani Republike Srbije masovno vakcinišu upravo kineskim vakcinama? Pa, kako smo to poklekli pod pritiscima EU i NATO-a? Hoću da vam kažem, gospodine Glišiću, mnogo toga ste rekli u pokušaju da ocenite Aleksandra Vučića, SNS, i Vladu Republike Srbije, to radite veštije i mnogo kulturnije nego Boško Obradović, ali matrica vam je ista. Spominjete neko koordinaciono telo koje treba da ispita posledice NATO bombardovanja, pa neko neće da potpiše, pa zato što, navodno, po vama neće da potpiše, mi smo za NATO pakt, ne znam da li je prisutan u sali doktor Darko Laketić, znam da vi u prošlom mandatu niste bili narodni poslanik, ali trebali biste malo da se informišete o tome i šta smo mi radili dok vas ovde nije bilo, dok niste kao biblijski prorok došli ovde da nam vi sada objasnite šta je to što mi treba da uradimo, a navodno nismo uradili, a mi smo to, zapravo, uradili.

Naime, doktor Darko Laketić je, gospodine Glišiću, još pre nekoliko godina ovde od nas iz Srpske napredne stranke i naših prijatelja iz drugih političkih partija, koje su nas u tome podržale, izabran za predsednika Komisije Narodne skupštine koja treba da ispita posledice bombardovanja Republike Srbije 1999. godine, municijom sa osiromašenim uranijumom, Gospodin Darko Laketić je sa svojim kolegama iz te Komisije taj posao završio. Uspostavili smo veoma intenzivnu saradnju sa italijanskim parlamentom, i verovali vi ili ne, a verujte mi slobodno, jer ja nemam nameru da vas lažem, upravo smo od italijanskog parlamenta, od jedne slične komisije koja se bavila tim problemom u Italiji, a odnosila se na problem masovnog oboljevanja italijanskih vojnika koji su bili na Kosovu i Metohiji upravo od raznih vrsta tumora, da smo upravo od Italijana dobili najveću moguću pomoć i najviše informacija o tome kakve su strašne posledice izazvane na, pre svega, KiM, ali i u drugim delovima Republike Srbije, gde je NATO pakt 1999. godine, koristio municiju sa osiromašenim uranijumom.

Hoću da vam kažem, ja razumem vašu potrebu da vi ovde budete jedini patriota, jedini Srbin, kako vi kažete, i najveći Srbin, i jedini koji je protiv EU, jedini koji je protiv NATO pakta, jedini koji hoće da obnovi Dušanovo carstvo i sve je to lepo, ali vam kažem da za 90% stvari koje ste rekli, apsolutno niste u pravu.

Ja sam zaista neprijatno iznenađen, gospodine Glišiću, koliko ste vi neinformisani.

Mi smo princip vojne neutralnosti uneli u Strategiju odbrane i u Strategiju nacionalne bezbednosti još 2019. godine, a u Zakonu o odbrani, koji smo mi izglasali, još 2018. godine i onda se pojavljujete vi, kao i ovi iz DSS-a, u 2021. godini i kažete – Narodna skupština treba da donese zakon o vojnoj neutralnosti, a mi Republiku Srbiju proglasili vojno neutralnom još 2018, odnosno 2019. godine i ne samo da smo je formalno proglasili vojno neutralnom, nego mi zaista vodimo takvu spoljnu politiku koja obezbeđuje Srbiji da nema gazdu i gospodara, ni vojnog, ni političkog nigde na kugli zemaljskoj, sem ovde u Srbiji, a to su građani Srbije.

Prema tome, to što vi inputirate da mi treba da donesemo nešto što smo već doneli, to vam se ponavlja danas po drugi put. Ne znam, izgleda da niste u formi.

Što se tiče ovoga što ste rekli - a što sada ratifikujete sporazum sa Luksemburgom kada je Luksemburg priznao Kosovo, vi se ponašate kao Boris Tadić 2008. godine. Da li znate na kome je on demonstrirao svoju silu? Priznali i Amerika, i Francuska, i Velika Britanija, i Italija, i Nemačka itd. Znate šta je uradio? Sećate se, gospodine Glišiću, Boris Tadić nikoga nije proterao, nije reč rekao. Pobegao čovek u Rumuniju. Kaže, ima obaveze da poseti službeno Rumuniju i to baš na dan kada je Kosovo donelo deklaraciju o proglašenju nezavisnosti, a njegova Vlada da li znate koga je proterala od svih tih velikih sila iz Beograda? Ambasadorku Crne Gore, mislim da se gospođa zvala Anka Vojvodić i ambasadora Makedonije. E tako isto i vi. Ajde sada da pokažemo silu na Luksemburgu. Zamislite, Luksemburg je član NATO pakta, a NATO pakt nas je bombardovao 1999. godine, pa što mi sada sa njima da ratifikujemo bilo šta? Ne razumem kakva je to logika?

Ne znam da li ste vi obavešteni da su Rumunija, Grčka, Španija, Slovačka takođe članice NATO pakta, a nisu priznale nezavisnost KiM? Članice su i EU, a nisu priznale nezavisnost KiM. Hoću da vam kažem, gospodine Glišiću, ja razumem vašu ciljnu grupu i razumem vašu političku strategiju, ali imam obavezu da vam kažem da je to što vi radite suviše jednostrano. To su radili neki pre vas i pokušali su na tome da steknu političke poene i da nas iz Srpske napredne stranke prestave kao neke NATO slugeranje, kao neke izdajnike itd.

Zaboravio sam da kažem jednu stvar koja je jako važna. Vidite, gospodine Glišiću, pravite istu grešku koju je napravio i Haški tribunal u odnosu na Slobodana Miloševića. Nikada me nije bilo sramota što sam bio član SRS i što sam bio član tima za odbranu Vojislava Šešelja. Naprotiv, ja se time ponosim, jer smatram da sam radio jedan koristan posao ne samo za jednog čoveka koji se nalazio 12 godina u pritvoru Haškog tribunala, nego jednu dobru stvar za Srbiju, jer se u Haškom tribunalu, hteli to neki da priznaju ili ne, u stvari pokušalo da se sudi Srbiji, a ne pojedincima i da se sva krivica za raspad bivše Jugoslavije svali na leđa srpskog naroda. Oko toga se slažemo, ali vi sada radite jednu stvar koju je uradio i Haški tribunal u optužnici protiv Slobodana Miloševića.

Slobodan Milošević, ma kakav da je bio, ja o njegovoj vladavini ne mislim da je bila sjajna, pravio je mnoge greške i političke i ekonomske, ali Slobodan Milošević nikada nije izgovorio ili napisao da je njegov politički cilj stvaranje velike Srbije, a on je u Haškom tribunalu optužen da je bio na čelu udruženog zločinačkog poduhvata koji je imao za cilj da stvori veliku Srbiju, pa je bio u tom udruženom zločinačkom poduhvatu sa Vojislavom Šešeljem, Ratkom Mladićem, Radovanom Karadžićem, Milanom Martićem, jel tako Marko Atlagiću, i kaže se drugim znanim i ne znanim licima. Znači, pitaj boga sa kim sve nije bio u savezu da stvori veliku Srbiju. Vi sada to isto radite samo u odnosu na SNS.

Vi kažete – vaša politika je EU nema alternativu. Evo, ja vas molim, gospodine Glišiću, kao što smo nekada u SRS dokazivali da se Slobodan Milošević nije zalagao za veliku Srbiju, ja sada vas molim da mi kažete koji je to funkcioner SNS, bilo ministar, bilo narodni poslanik, predsednik Republike, sadašnji, bivši, nije bitno, rekao da je zvanična politika naše stranke – EU nema alternativu. Da li znate šta to znači u prevodu? To u prevodu znači da ako Srbija ne uđe u EU, ona će da propadne.

Naša politika je sasvim suprotna od toga. Mi hoćemo da uđemo u EU, ali radimo tako da Srbija ima snage da opstane i ako eventualno ne uđe u EU, jer to da li ćemo mi ući u EU ili ne, priznaćete, ne zavisi samo od Srbije. To zavisi i od mnogih odnosa unutar same EU. Ta politika – EU nema alternativu, to ste mogli da pročitate, eventualno, u izjavama Božidara Đelića, Borisa Tadića i tako dalje.

Boris Tadić je voleo da se frlja sa tim godinama, pa je 2004. godine pričao – ući ćemo 2007. godine, pa 2007. godine – ući ćemo 2012. godine, pa 2012. godine, na izborima koje je izgubio – ući ćemo 2016. godine itd. Kada ste od Aleksandra Vučića čuli, pod broj jedan, da EU nema alternativu i, pod broj dva, godinu kada će Srbija da uđe u EU? Toga nema, to ne postoji. Ako uspete to da mi nađete, ja više neću biti predsednik poslaničke grupe i uopšte neću da budem narodni poslanik, jer to znači da se ja apsolutno ne razumem u posao koji radim.

Dakle, gospodine Glišiću, mi smo vojno neutralni po odredbama Zakona o odbrani koji smo usvojili još 2018. godine. Dakle, nije to sad neka odredba u nekoj rezoluciji, kao što je to radio Vojislav Koštunica.

Da vas podsetim, te 2007. godine ta rezolucija u Narodnoj skupštini, ovde smo je usvajali, baš ovde, iako je Skupština inače zasedala tamo u Kralja Milana, ta rezolucija ne bi ni ovde mogla da bude usvojena da nije bilo poslanika SRS koji su za nju glasali, a na sednicu Narodne skupštine je došao Velimir Ilić, pa je Tomislav Nikolić tada rekao - imate jednog ministra u Vladi, sada treba da se glasa o vojnoj neutralnosti, a došao je kao da je došao ispod šatora, onako, bez kravate, sa tri dugmeta otkopčana na košulji, znojav, itd.

Hoću da vam kažem da radimo mnogo ozbiljnije nego što su radili oni za koje ste nas vi ubeđivali da su veliki patrioti i veliki rodoljubi. Dakle, vojno smo neutralni, to smo raščistili, i to po zakonu. Nadam se da ste shvatili da smo vojno neutralni, ne po nekoj odredbi rezolucije ili strategije, nego po zakonu.

Još jednu stvar hoću da vam kažem. Za razliku od tog vašeg Vojislava Koštunice, koga ste glorifikovali kao velikog Srbina i velikog junaka, vlast SNS i Aleksandar Vučić konkretno, o kome vi ne govorite po imenu i prezimenu, ali znate, mogu da se čitaju redovi, a može da se čita i između redova. Manje bistri ljudi samo čitaju redove, a onaj ko je malo bistriji on može da pročita i ono što piše između redova. Dakle, potpuno je jasno da sve što vi govorite u stvari treba da bude omča oko vrata Aleksandru Vučiću.

Vidite, za razliku od tog vašeg Vojislava Koštunice, koji je bio vaš politički mentor, na koga ste se ugledali kao na velikog Srbina, velikog pravoslavca itd, zaštitnika srpskog naroda, nekoga ko je po prvi put u istoriji Srbije, Srbiju proglasio vojno neutralnom, Aleksandar Vučić nikoga nije isporučio u Haški tribunal. Ja sada mogu da vam nabrajam koliko hoćete ljudi koje je taj vaš Vojislav Koštunica isporučio u Haški tribunal i to ne samo da ih je isporučio, nego je jednog isporučio tako što ga je izvukao iz bolničkog kreveta, u pidžami i u bolničkim papučama. Drugog je isporučio polumrtvog čoveka, pokojnog generala Zdravka Tolimira tako što ga je uhapsio ovde u Beogradu, pa su ga skelom, odnosno čamcem prebacili preko Drine, pa ga navodno uhapsili u Republici Srpskoj. Generala Lazarevića, komadanta Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije, 1999. godine su isporučili u Haški tribunal tako što su mu rekli - ili ćeš da ideš u Haški tribunal ili ćemo nešto da ti uradimo sa porodicom. Da bi omekšali čoveka, da bi mu kao učinili, pod znacima navoda, znate šta su u radili? Sećate se vi toga vrlo dobro samo nećete da kažete, onda mu je Velimir Ilić poklonio Škodu oktaviju. Inače, general Lazarević koga smo mi, ti veliki izdajnici, mi koji hoćemo puzeći Srbiju da uvedemo u NATO pakt itd, mi smo generala Lazarevića dočekali na beogradskom aerodromu kao heroja koji je branio srpski narod na KiM, a to niste uradili vi. Dakle, generala Lazarevića je na beogradskom aerodromu dočekao tadašnji ministar pravde, Nikola Selaković, ne Boško Obradović, ne vi, ne Dragan Đilas, ne bilo ko od vas. Za predavača na Vojnoj akademiji ga je imenovao, sada nije trenutno u sali, gospodin Aleksandar Vulin, tadašnji ministar odbrane.

Prema tome, ako je iko čist kad su u pitanju srpski heroji koji su branili srpski narod, onda je to Aleksandar Vučić, onda je to SNS.

Što se tiče Škode oktavije, to je primer kako se bukvalno do poniženja dovodi jedan elitni srpski oficir.

General Lazarević, gospodine Glišiću, do tada, koliko je bio skroman čovek, u životu nije imao svoj privatni automobil. Nije imao čovek privatni automobil, bio general. A mi se sećamo mnogih generala koji su imali ne automobil, nego vile na Dedinju, vikendice na moru, besplatna zimovanja, letovanja itd, pa kad je trebalo da brane državu kojoj su dali zakletvu, oni su se predali. Oni su se predali, pa su ih ovde u Beogradu proglašavali herojima. Jedan je predao 50 tenkova u Varaždinu. Proglašen je nacionalnim herojem. A oni koji su branili srpski narod, znate šta su njima radili? Poslali ih u Haški tribunal, a dali im Škodu oktaviju.

Pa, jel hoćete da se vratimo na tu politiku, da ljude ponovo šaljemo ko zna gde u beli svet da im se sudi za zločine koje nisu počinili, a da im zauzvrat poklanjamo Škode oktavije? Jel to patriotizam za koji se vi zalažete? Jel to srpsko rodoljublje zbog kojeg nam ovde držite lekcije i kažete da ste vi jedini istinski autentični predstavnik srpskog naroda? Šta smo mi? Koga mi ovde predstavljamo, Kineze, Ruse, Amerikance, koga? Predstavljamo srpski narod i na najmanji način i u najmanju ruku isto kao i vi, ako ne i hiljadu puta više i hiljadu puta bolje.

Dakle, samo hoću da vam kažem, gospodine Glišiću, nemojte nama da vežete teret koji treba da nose neki drugi, jer sve to što ste vi govorili, govorili su i radili oni koji su bili na vlasti do 2012. godine. Mi smo njih pobedili. Mi smo tu i takvu politiku poslali u istoriju. Nas takva politika apsolutno više ne zanima. Mi gradimo Srbiju kao samostalnu i suverenu državu koja izgrađuje dobrosusedske odnose sa svima u njenom okruženju, sa svim velikim silama, uključujući i Ameriku i Rusiju, ali brižljivo čuva svoju neutralnost, ne samo vojnu, nego i političku, i pri tome uspevamo da privučemo investicije i sa zapada i sa istoka.

Ako pronađete jednu zemlju u Evropi kojoj je to pošlo za rukom, a koja nije morala da stane pod jednu ili pod drugu čizmu, evo, ja vam ponovo kažem, ako pronađete takvu zemlju, više nisam predsednik poslaničke grupe, više nisam narodni poslanik, jer ne znam da radim taj posao.

Zahvaljujem se, gospodine Dačiću.

To što gospodin Kamberi može u Narodnoj skupštini Republike Srbije, u sred Beograda da kaže da je Aleksandar Vučić tiranin, da je despot, to samo govori da je Srbija demokratska država i da nije onakva kakvom je gospodin Kamberi predstavlja.

Ja imam jednu poruku za vas, gospodine Kamberi, ali zaista dobronamernu. Nemojte da gledate u Srbiji bivšu SFRJ koja nije dobra, ali je dobra kad od nje nešto treba da se uzme. Sad je Srbija u položaju nekadašnje SFRJ - ne valja, ali dobra je, dobra je kad treba da joj uzmemo Sandžak, dobra je kad treba da joj uzmemo KiM, dobra je kad treba da joj uzmemo jug Srbije. Nemojte tako da pristupate Republici Srbiji. Srbija je valjda i vaša država.

Ja bih vas zamolio, kao što vidite, možete u Skupštini Srbije da kažete za Aleksandra Vučića sve što hoćete, a znate i sami da to što ste rekli nije tačno i ništa loše vam se neće desiti. Ja bih zamolio, pošto verujem da imate uticaja na vaše prijatelje u Prištini, da kao što se mi tolerantno odnosimo prema vama da se oni makar jednim delom tako odnose prema Srbima koji žive na KiM, a naročito prema Srbima koji žive u enklavama.

Da vas podsetim, gospodine Kamberi, danas su srpske enklave na KiM, nažalost i vas i nas, poslednji primeri koncentracionih logora u Evropi.

Zahvaljujem gospodine Dačiću.

Bez obzira koliko se vi trudite usijate atmosferu u parlamentu, moram da kažem da se vi i ja više slažemo nego što se ne slažemo. Potpuno se slažemo oko toga da vi imate puno pravo da u Narodnoj skupštini kažete sve što želite i niko vam to pravo ne poklanja. To je pravo koje vam je zagarantovano Ustavom.

Ono na čemu želim da vas se zahvalim to je što ste rekli da, mislim da ste tako rekli, da Aleksandar Vučić nije ispunio svoje obaveze kada su u pitanju diplome sa KiM, kada su u pitanju zemljišne knjige, katastar itd. A sve suprotno od vas govore naši politički protivnici ovde u Beogradu, Dragan Đilas i Vuk Jeremić. Oni kažu da smo sve dali, da smo dali i univerzitet i zemlju i Elektroprivredu i Gazivode itd.

Zahvaljujem vas se na tome jer kada podvučete crtu ispod onoga što ste vi rekli i ispod onoga što kažu svakoga dana i svakoga dana govore oni koji su u stvari prodali sve na KiM što je srpsko, poput Dragana Đilasa i Vuka Jeremića, kada se ispod svih tih vaših govora podvuče crta onda se dobije jedan jednostavan zaključak – da se Aleksandar Vučić u stvari na najbolji mogući način zalaže za državne interese Srbije i za prava srpskog naroda na KiM.

Zahvaljujem se, gospodine potpredsedniče.

Izneću samo nekoliko konstatacija vezanih za Kodeks ponašanja narodnih poslanika, odnosno za Predlog Kodeksa koji je sačinio Odbor za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja Narodne skupštine, a na osnovu Nacrta koji je uradila Radna grupa, koju su činili svi predstavnici poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Mislim da je to važno da se naglasi.

Dakle, mi smo postigli jedan opšti politički konsenzus, bez obzira na to da li smo pripadnici stranka koje su na vlasti ili koje su u opoziciji o sadržini Kodeksa ponašanja narodnih poslanika. Mislim da je to nešto što je jako važno. Na sednici Radne grupe apsolutno niko nije imao ni jednu suštinsku primedbu na Nacrt kodeksa.

Mi smo taj Nacrt na sednici Radne grupe jednoglasno usvojili, kao što smo ga jednoglasno usvojili na sednici Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja, pri čemu mislim da je samo gospodin Šaip Kamberi bio protiv iako je prethodnog dana na sednici Radne grupe poslanica koja je član njegove poslaničke grupe, gospođa Selma Kučević, glasala za Nacrt kodeksa.

Ono što je takođe važno da se naglasi rad na izradi kodeksa ponašanja narodnih poslanika započeo je još u vreme kada je predsednik Administrativnog odbora, to je važno da se naglasi zbog građana zbog kolega narodnih poslanika, ali i zbog pojedinih sredstava javnog informisanja koji poslednjih dana prilično maliciozno sa nipodaštavanjem, sa iznošenjem brojnih neistina pišu ili saopštavaju informacije vezane za istorijat izrade kodeksa ponašanja narodnih poslanika.

Dakle, taj rad je započeo još u vreme kada je predsednik Administrativnog odbora, tako se zvalo to radno telo u to vreme, bio gospodin Nenad Konstantinović. Iz ove činjenice vam je jasno koliko je godina prošlo od kada je počeo rad na izradi kodeksa. Tada jedinstvena DS je mnogo pričala o značaju kodeksa, o tome kako je jedna od njihovih glavnih političkih misija u parlamentu da donesu kodeks, da je kodeks nešto što je evropski standard, da to mogu da urade samo one stranke koje se zalažu za ulazak Srbije u EU, a oni su u to vreme sami sebi, naravno, dali monopol na to da su jedina stranka koja može Srbiju snažno da gurne u proces evropskih integracija.

Kao i u mnogim drugim stvarima, nisu uradili apsolutno ništa, sem što su načinili nekoliko radnih verzija kodeksa, ali dalje od toga nisu makli ni jedan jedini korak.

Posao na izradi kodeksa je nastavljen 2014. godine u vreme kada je predsednik Administrativnog odbora bio moj uvaženi kolega i nekadašnji predsednik poslaničke grupe SNS Zoran Babić. Mi smo tada dobili jedan vrlo solidan nacrt kodeksa ponašanja narodnih poslanika i ono što je zanimljivo, ono što veći deo javnosti ne zna, a vidim da ne znaju ni mnogi mediji koje kontroliše Dragan Đilas i koji su ovih dana osuli paljbu na predlog kodeksa koji je sačinio Odbor za administrativno budžetska i mandatno-imunitetska pitanja, a da ga nisu uopšte ni pročitali po onoj staroj, dobroj agipropovskoj metodi da osuđujete knjige i ako ih niste ni čitali, ali unapred znate da ne valjaju samo zato što je predsednik Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja sticajem političkih okolnosti moja malenkost, pa valjda zbog toga kodeks ne valja, pa su ovih dana govorili - Martinovićev kodeks ne valja ništa treba ga povući iz procedure, sadrži niz manjkavosti itd, iako vidim iz teksta da uopšte nisu čitali njegovu sadržinu i da u stvari ne znaju šta je njegova suština.

Dakle, te 2014. godine urađen je jedan važan posao na izradi nacrta kodeksa i ono što sam hteo da kažem i ono što je takođe jako interesantno u to vreme kada je predsednik Administrativnog odbora bio gospodin Babić, Administrativni odbor je jednom prilikom, jednoj delegaciji crnogorskog parlamenta dao našu radnu verziju, odnosno naš nacrt kodeksa ponašanja narodnih poslanika i Crnogorci su taj naš nacrt kodeksa usvojili bez ikakvih izmena, sem jezičkih. Ekavicu su prebacili u ijekavicu i to su izglasali u Skupštini Crne Gore. Mislim da je to bilo 2015. ili 2016. godine.

Drugi kodeks, ali vrlo sličan onom prvobitnom, da kažem našem nacrtu, usvojili su 2019. godine. Ovo govorim namerno zbog onih medija koje kontroliše Dragan Đilas jer sad pretpostavljam kad sutra usvojimo kodeks ponašanja narodnih poslanika da će jedna od informacija biti da je to kodeks koji smo mi navodno prepisali od Crnogoraca. Nismo. Oni su prepisali od nas i nije tu ništa sporno. Kodeks ponašanja narodnih poslanika nije naučno delo, nije to udžbenik, nije to studija, nije to monografija. Normalno je da parlamenti međusobno razmenjuju određene dokumente jer na kraju krajeva i Crna Gora kao i Republika Srbija teži da ispuni određene evropske standarde i dobra je da sarađujemo kada su u pitanju i evropske integracije, ali dobro je da sarađujemo i po svim drugim pitanjima.

Ovo govorim samo zbog toga što možete da očekujete i danas i sutra i narednih dana opet jednu medijsku histeriju od strane onih koji proglašavaju da ne valja ništa samo zato što dolazi iz redova SNS.

U prošlom mandatu kada sam bio predsednik Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja mi smo nastavili rad na izradi kodeksa, ali nažalost nije mogao da se postigne konsenzus. Znate i sami kakav je bio saziv protekle Narodne skupštine, jedna vrlo složena parlamentarna struktura. Stvari su se zaoštravale, pojedine poslaničke grupe su smatrale da je suština politike da počnemo fizički da se obračunavamo jedni sa drugima, da jedni druge vređamo, napadamo, da unosimo kamenje, da trljamo mikrofone, da upadamo u kancelariju predsednice Narodne skupštine i u takvoj atmosferi nažalost nismo uspeli da završimo rad na izradi kodeksa. Taj posao smo završili pre nekoliko dana i želim da vam kažem da se pred vama nalazi jedan, skromno rečeno, solidan tekst kodeksa.

Naravno, uvek ima prostora da ono što je urađeno bude i bolje, ali mislim da smo po prvi put dobili jedan tekst sa kojim se slažu svi ili skoro svi i videćete kada budete čitali taj tekst, ako ga do sada niste pročitali, da on ispunjava osnovne standarde kada je u pitanju unapređenje političke kulture u našem društvu što mislim da je njegov osnovni cilj.

Cilj ovog kodeksa nije kažnjavanje narodnih poslanika. Mi smo mogli proteklih nekoliko dana i nedelja da pročitamo u pojedinim medijima koje kontroliše Dragan Đilas i tzv. proevropska opozicija da ćemo ovim kodeksom da propišemo kazne koje iznose dve ili tri poslaničke plate. Mi to nismo uradili, jer nije suština kodeksa u novčanom kažnjavanju narodnih poslanika. Ovaj kodeks ima tri glavna cilja.

Prvi cilj je da se unapredi politička kultura u samom parlamentu, to znači da mi narodni poslanici ne trebamo jedni drugima bez obzira kojoj poslaničkoj grupi pripadamo, bez obzira da li smo samostalni poslanici, bez obzira na to da li smo poslanici partije koja je na vlasti ili partija koje su u opoziciji.

Ne smemo da gledamo neprijatelje. Ne smemo da gledamo ljude koje treba istrebiti. Mi smo samo politički neistomišljenici, a to znači da smo dužni jedni sa drugima da razgovaramo onako kao što to rade pristojni ljudi, civilizovano, kulturno, sa argumentima, bez ikakvog vređanja, bez ikakvog ponižavanja, bez zadiranja u lični i porodični život, a nažalost, svedoci smo činjenice da je naš javni život toga prepun, posebno kada je reč o predsedniku Republike i njegovoj porodici. Nisu toga pošteđeni ni mnogi ministri u Vladi Srbije, ni mnogi narodni poslanici.

Jednostavno, mi smo ovim kodeksom želeli da povučemo uslovno rečeno, jednu crvenu liniju. Dakle, gde je granica dokle možete da idete u kritici onih koji ne misle isto kao i vi. Kritika nije fizičko obračunavanje, kritika nije kada unesete kamen u Narodnu skupštinu, kritika nije kada pokušavate državnom zastavom da razvalite vrata i da nasilno uđete u Narodnu skupštinu. Nije kritika, nije politika i nije demokratija kada upadate u kabinet predsednika Narodne skupštine. Nije demokratija, nije parlamentarizam kada vređate ljude koji ne misle na isti način na koji vi mislite i koji ne dele sa vama iste političke vrednosti.

Dakle, cilj kodeksa je pre svega da se unapredi politička kultura u samom parlamentu i da parlament nikada više ne bude poprište onakvih scena i onakvih izjava u Skupštini ili ispred Skupštine, kakve smo mogli da vidimo i da čujemo i da budemo svedoci u periodu od 2016. godine do mandata koji je istekao 2020. godine.

Drugi cilj je da se svi narodni poslanici odgovorno ponašaju prema sredstvima javnog informisanja, prema medijima, da poštuju predstavnike sredstava javnog informisanja i da na postavljena pitanja daju odgovore ako ih znaju.

Konačno, cilj donošenja kodeksa je da narodni poslanici budu apsolutno otvoreni prema građanima, da budu, kako bi se to modernim političkim rečnikom reklo – servis građana. Dakle, bićemo dužni kada usvojimo ovaj kodeks da sa građanima budemo u stalnom i neposrednom kontaktu, da odgovaramo na njihova pitanja i da im pomažemo onoliko koliko narodni poslanik može da pomogne građaninu Republike Srbije koji ima određeni problem, koji ima određenu nedoumicu ili koga prosto nešto interesuje. Dakle, nećemo smeti više da bežimo od građana, da se sakrivamo, da kažemo da imamo preča posla.

Niko od nas nakon što usvojimo ovaj kodeks neće imati važnijeg posla nego da bude zaista u pravom smislu te reči narodni poslanik, dakle, predstavnik svih građana Republike Srbije, a nemojte da zaboravite po Ustavu Republike Srbije svi mi, bez obzira da li smo vlast ili opozicija, predstavljamo sve građane Republike Srbije. Mi nismo predstavnici samo političkih partija, mi predstavljamo i sve građane naše zemlje i u tom smislu građanina ćemo kao pojedinca morati da stavimo u fokus naše političke pažnje.

Ono što je takođe ovim kodeksom propisano, a to je da ćemo morati sa dužnom pažnjom da se ophodimo i prema ljudima koji rade u Narodnoj skupštini, a koji nisu narodni poslanici. Tu mislim na državne službenike i nameštenike, koji su deo Službe Narodne skupštine, a priznaćete i sami da bez njih naš posao kao narodnih poslanika gotovo ne bi ni bio moguć.

Zato molim sve narodne poslanike da imaju u vidu da i žena koja im kuva kafu i onaj mladić koji im donosi tu kafu u kancelariju, policajac koji na ulaznim vratima Narodne skupštine brine o našoj bezbednosti, svako ko radi u Narodnoj skupštini je čovek i morate prema njemu da se ophodite kao prema čoveku, da ga poštujete, da mu kažete dobar dan na hodniku, da ga podstičete ako su u pitanju državni službenici da se stalno usavršavaju. To posebno znaju i toga su posebno svesni oni narodni poslanici koji su istovremeno i predsednici odbora u Narodnoj skupštini.

Ja kao dugogodišnji poslanik znam jako dobro koliko je važno kada za npr. sekretara Odbora imate nekoga ko poznaje materiju, ko je kompetentan u svom poslu, tada se sednice odbora odvijaju bez ikakvih problema. Isto tako kao što se i sednice Narodne skupštine odvijaju bez ikakvih problema kada imate dobru, kako bi rekli ovi ljudi iz službe Narodne skupštine pripremu sednice.

To sve rade oni ljudi koje kamera ne može da zabeleži, koji se ne vide, mi ih vidimo, ali građani Srbije ne vide, kojih ima ovde više stotina i koji svakog dana i onda kada mi ne zasedamo dolaze na svoje radno mesto i obavljaju posao pre svega za potrebe narodnih poslanika.

Ono što takođe želim da kažem, to je da se zahvalim gospodinu Mihajlu Živkoviću, pravnom savetniku, predsednice Vlade, gospođe Ane Brnabić i gospodinu Sikimiću, direktoru Agencije za sprečavanje korupcije, koji su svojim korisnim savetima i sugestijama, a koje smo mi pretočili u amandmane koje je podneo narodni poslanik Vladimir Orlić i koje amandmane ja ovom prilikom prihvatam.

Dakle, molim da se to zabeleži, prihvatam amandmane koji su podneti od strane gospodina Orlića, a tim sugestijama koje su, kažem, pretočene u amandmane se poboljšava tekst predloga kodeksa iako se, naravno, ne menja njegova suština.

Ono što takođe želim da kažem i time ću da završim, neću mnogo da dužim, o kodeksu će mnogo više da govori i o značaju političke kulture moja mlađa koleginica Nevena Đurić, ali hoću da kažem nešto zbog svih nas koji smo narodni poslanici, ali hoću da kažem nešto zbog svih nas koji smo narodni poslanici i zbog građana Srbije, a to sam rekao i gospodinu Živkoviću i gospodinu Sikimiću kada smo razgovarali, najpre o nacrtu, a onda o predlogu kodeksa ponašanja narodnih poslanika.

Videćete da u tekstu kodeksa postoje odredbe koje se odnose na zabranu sukoba interesa, na zabranu stavljanja privatnog interesa iznad javnog, na obavezu da narodni poslanik prijavi predsedniku Narodne skupštine poklon koji je eventualno dobio, a koji po svojoj vrednosti premašuje vrednost koja je propisana zakonom, itd.

Te odredbe postoje u kodeksu, ali ono što želim da kažem, to je da svi moramo da uradimo sve što je do nas da podignemo dignitet i ugled Narodne skupštine. Ja ne mislim da je bilo ko od narodnih poslanika, bez obzira kojoj političkoj partiji pripada, loš čovek i korumpiran. Nema korupcije u Narodnoj skupštini.

Vidim da su ovih dana Đilasovi mediji se raspisali o tome kako je maltene centar i srce korupcije Narodna skupština. Šta možete vi narodni poslanici, bez obzira kojoj političkoj partiji da pripadate, šta možete vi da ukradete, kojim koruptivnim poslom vi u Narodnoj skupštini možete da se bavite? Možete da ukradete hemijsku olovku, neko pakovanje papira za štampač, gumicu, ne znam, neki marker žute ili crvene boje itd. To su besmislice. Korupcija je tamo gde se troše javna sredstva, gde se troši državni javni novac, tamo gde se potpisuju višemilionski ugovori, tamo gde se uzimaju provizije. Da li vi to radite? Da li iko od vas to radi? Ne. Čak i da hoćete to da radite, Ustav vam to onemogućava, jer to nije vaš, odnosno nije naš posao.

Dakle, hoću jednostavno i molim vas da svi na tome radimo, jednostavno sklonimo tu sumnju koja stalno pada na narodne poslanike, da smo mi neki jako loši ljudi koji ovde ne radimo ništa, koji krademo, koji imamo jako puno para. Svi vi koji živite od poslaničke plate znate da od te plate ne možete da se obogatite. Od te plate možete da solidno živite, da prehranite sebe i članove svoje porodice, ali da se obogatite na način na koji su se obogatili ljudi koji kritikuju ovaj kodeks, a koji ga nisu ni pročitali, tu pre svega mislim na Dragana Đilasa i medije koje on kontroliše, nema nikakve šanse.

Dakle, ovim kodeksom mi iskoračujemo napred kada je u pitanju dizanje nivoa političke kulture u našoj zemlji. Mi ovim kodeksom pokazujemo da želimo da se ponašamo drugačije nego što su se pojedini narodni poslanici ponašali u prošlom ili u nekim ranijim sazivima i da parlament zaista postane mesto dijaloga, mesto u kome će sedeti pristojni, civilizovani ljudi koji pripadaju različitim političkim strankama, koji imaju različite poglede na svet, koji imaj različita politička ubeđenja, ali koji nisu jedni drugima neprijatelji, koji su dostupni medijima, koji su dostupni građanima i koji će samo i isključivo da rade u javnom interesu, a ne u interesu privatnom ili grupnom.

Ja vas pozivam da uzmete učešće u ovoj raspravi, da prodiskutujemo apsolutno sve odredbe koje su sadržane u Predlogu kodeksa, da saslušamo jedni druge, da prihvatimo sve korisne sugestije, jer sada radimo jedan posao koji nije samo za ovaj saziv, mi sada radimo jedan posao koji će da bude važan i za neke nove generacije narodnih poslanika koji će doći onda kada nama prestane mandat. Zbog toga je važno da ovaj kodeks usvojimo, jer on će biti ugaoni kamen, jedan od ugaonih kamenova na kojima će da počiva srpska parlamentarna demokratija.

Ovaj kodeks je pre svega važan zbog nas. Mi ga ne donosimo i mi ga ne usvajamo zato što nas neko spolja tera da ga usvojimo. Mi smo funkcionisali bez kodeksa i do sada, ali funkcionisali smo na način da su pojedine političke stranke, odnosno pojedine poslaničke grupe smatrale da je Narodna skupština gladijatorska arena u kojoj je sve dozvoljeno, pa čak i da se fizički obračunavate sa onima koji ne misle isto kao i vi.

Donošenjem ovog kodeksa mi ćemo sprečiti da Narodna skupština postane gladijatorska arena, da postane mesto u kome će biti dijaloga, biti rasprave, biti sučeljavanja mišljenja, ali u kojem nikada više neće biti mesta za uvrede, za psovke, a pogotovo ne za različite izlive fašizma, fizičkog obračunavanja, nasilja ili podsticanja na bilo kakav oblik mržnje, nacionalne, verske, rasne, po osnovu jezika, pola, starosti, ličnog bogatstva, stepena obrazovanja ili po bilo kom drugom osnovu.

Molim vas, gospodine potpredsedniče, samo da to uđe u stenogram i u zapisnik, da sam kao predstavnik predlagača prihvatio sve amandmane koje ste vi juče podneli na Predlog kodeksa ponašanja narodnih poslanika.

Pošto ovlašćeni predstavnik nije u sali, govoriću kao predsednik poslaničke grupe.

Zahvaljujem se gospodine Dačiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ovoj raspravi u pojedinostima želim da se nadovežem na diskusije mojih kolega iz poslaničke grupe „Aleksandar Vučić – Za našu decu“, pre svega mojih uvaženih mlađih kolega koji su zaista sjajno govorili o ovoj temi danas i kada smo imali načelnu raspravu.

Kada već govorimo o medijima i o medijskoj kampanji koja se vodi protiv Aleksandra Vučića, pre svega, ali i protiv Republike Srbije, protiv srpskog naroda u Republici Srpskoj, u Crnoj Gori, želim da kažem da je u toku u stvari medijska kampanja protiv gradske vlasti u Beogradu i da smo svedoci neke vrste artiljerijske pripreme za beogradske izbore, koji će biti održani početkom 2022. godine.

Zašto to kažem? Kao što je vama, cenjeni narodni poslanici, a i vama građani Srbije, verovatno poznato, pre nekoliko dana oglasio se jedan, navodno, slobodoumni hrvatski novinar, Boris Dežulović, koji je dao intervju za opet jedan Đilasov štampani medij, pošto je sud zabranio da mu spominjemo ime, evo ja neću reći o kom listu je reč, ali u svakom slučaju reč je o jednom nedeljniku koji je apsolutno pod kontrolom Dragana Đilasa.

Tu gospodin Boris Dežulović, navodno slobodoumni hrvatski novinar, demokratski orijentisan isto kao i Dragan Đilas, građanski orijentisan isto kao i Dragan Đilas, evropski orijentisan isto kao i Dragan Đilas, kaže za našu prestonicu sledeće: „Beograd jednostavno više nije grad. To je malo veća kasaba, Dubai za siromašne ili Jagodina za bogate. Riječ je o tome da je u Beogradu sistematski poništena svaka pojedinačna ideja grada i to ne samo onim čudovišnim, lažnim baronom Stefanom Minhauzenom“, tu u stvari misli na Stefana Nemanju, pa kaže: „ na topovskom đuletu pred željezničkim kolodvorom, buđavim i ofrlje provincijskim „Beogradom na vodi“, te ostalom pseudourbanističkom, plastičnom bižuterijom, koja Beograd čini velegradom tačno onoliko koliko je Jagodinu velegradom učinila ona Palmina žirafa“. Ovo je samo deo iz njegovog intervjua za ovaj Đilasov medij.

Dakle, potpuno je jasno da se ovaj tobože slobodoumnih hrvatski novinar uključio već sada u kampanju za beogradske izbore 2022. godine i to naravno na strani svog kolege i svog prijatelj, možda i poslovnog saradnika Dragana Đilasa.

Zašto spominjem Dežulovića? Zato što je Dežulović, dame i gospodo narodni poslanici, iako se predstavljao da je slobodouman, da je za mir na prostorima bivše Jugoslavije, da je protiv politike Franje Tuđmana iz 90-ih godina, gospodin Boris Dežulović je, kao što vam je verovatno poznato bio jedan od osnivača čuvenih splitskih novina Feral Tribjun.

Taj Feral Tribjun je 1999. godine u jeku NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju, a Boris Dežulović je u to vreme, ako se ne varam, bio glavni urednik Ferala Tribjuna, na naslovnoj strani navodno podsmešljivo u odnosu na NATO pakt objavio fotografiju američkog bombardera koji bombarduje Srbiju i Crnu Goru sa naslovom „Dolje američke bombe“. Na prvi pogled izgleda da se Boris Dežulović protivio NATO bombardovanju, ali kada pročitate tekst koji se krije iza ove naslovne stranice onda u stvari vidite da je Boris Dežulović te 1999. godine ovakvom naslovnom stranicom Feral Tribjuna na kome se vidi američki, ja mislim da je ovo F16, i na kome piše „Dolje američke bombe“ u stvari svesrdno podržao bombardovanje Srbije i Crne Gore, pa između ostalog i ove naše, kako on kaže, kasabe ili Dubajia za siromašne, grada Beograda.

Još jednu stvar želim da kažem, to ovi stariji poput Marka Atlagića i mene znaju, ali da kažem za ove mlađe narodne poslanike, te 1999. godine, kada se desilo, odnosno kada je NATO počeo da bombarduje Saveznu Republiku Jugoslaviju odmah na početku bombardovanja desila se jedna neverovatna stvar, iz ove perspektive sada neverovatno, ali ja ću vam reći kako je to zaista bilo pošto sam bio svedok tog vremena i sećam se dobro ko je davao kakve izjave i ko je podržavao, a ko se protivio bombardovanju Savezne Republike Jugoslavije, na početku NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju tadašnji hrvatski ministar spoljnih poslova Mate Granić je podržao svesrdno NATO, kako su oni tada govorili, humanitarnu vazdušnu intervenciju u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Možda se i vi sećate toga i sećate se sigurno, gospodine Dačiću.

Onda se desila neverovatna stvar. Mate Granić podržava NATO agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Boris Dežulović preko Feral Tribjuna sa ovim navodno podsmešljivim naslovom „Dolje američke bombe“, takođe podržava NATO agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju i ona se oglašava tadašnji predsednik Hrvatske, već uveliko bolesni, te iste godine će i da umre, Franjo Tuđman, poziva na audijenciju tadašnjeg ambasadora Savezne Republike Jugoslavije u Zagrebu, gospodina Veljka Kneževića i kaže mu, pazite Franjo Tuđman, kaže, ambasadoru Savezne Republike Jugoslavije u Zagrebu da je zvaničan stav Hrvatske da Hrvatska ne podržava NATO intervenciju u Saveznoj Republici Jugoslavije.

Dakle, Franjo Tuđman, taj Franjo Tuđman o kome svi znamo šta je radio Srbima u Hrvatskoj, ali i Srbima u BiH pošto je hrvatska vojska konstantno bila prisutna u BiH od 1991. odnosno 1992. godine do 1995. godine, taj i takav Franjo Tuđman ne podržava NATO intervenciju u Saveznoj Republici Jugoslaviji i NATO bombardovanje, ali zato tu intervenciju i to bombardovanje svesrdno podržava, pored naravno Mate Granića, i ovaj slobodoumni, građanski, mirotvorački, evropsko orjentisani, slobodoumni hrvatski novinar Boris Dežulović.

Zašto ovo sve govorim? Zato što kada se pojavio intervju Borisa Dežulovića, gde je najgorim mogućim rečima opisao našu prestonicu, odmah se javio veliki broj, na stotine, možda i na hiljade mrzitelja Aleksandra Vučića, mrzitelja SNS, mrzitelja sopstvenog naroda, autošovinista, koji se raduju svakoj antisrpskoj izjavi koja dođe da li iz Srbije ili iz belog sveta. Njih želim da podsetim, njih koji su takođe preživeli NATO bombardovanje 1999. godine, da kada hvala Borisa Dežulovića, misleći da time nanose štetu Aleksandru Vučiću, misleći da time dobijaju dodatne argumente za sve ono što je Aleksandar Vučić i za sve ono što je SNS uradila za grad Beograd, od Projekta „Beograd na vodi“, krečenja fasada, izgradnje novih fabrika, dovođenja investitora, otvaranja novih radnih mesta itd, njih želim da podsetim da pre nego što podrže Borisa Dežulovića i razne Borise Dežuloviće koji će se, dame i gospodo narodni poslanici, do beogradskih izbora javljati gotovo svakodnevno naravno na strani Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Borisa Tadića, Boška Obradovića i njima sličnih, samo želim da ih podsetim dok su oni i njihova deca i članovi njihovih porodica bili izloženi pogibljenoj opasnosti te 1999. godine, dok su se sakrivali po beogradskim podrumima da bi sačuvali živu glavu od NATO bombardera, Boris Dežulović je pozivao iz svog slobodoumnog, demokratskog, evropskog Splita i preko svog Feral Tribjun „Dolje američke bombe“, dolje na glavu Beograđana, dolje na glavu srpskog naroda, dolje na Srbiju i dolje na Crnu Goru.

Razmislite vi koji mrzite Aleksandra Vučića pre nego što preko Tvitera ili na neki drugi način budete podržavali razne Dežuloviće i njima slične šta mislite da li biste ga tako svesrdno podržavali da je neko iz vaše porodice ne daj Bože izgubio život, kao što se to dešavalo, nažalost, preko tri hiljade žrtva je NATO bombardovanja, da je neko iz vaše porodice, neko od vaših najmilijih izgubio život u NATO bombardovanju 1999. godine.

Zato vam kažem, narodni poslanici, pre svega vi moje uvažene kolege iz Poslaničke grupe Aleksandar Vučić – Za našu decu, budite spremni za jednu kampanju za beogradske izbore gde će pokušati da lome kičmu Srbije, da lome kičmu predsednika Republike, Vladi Republike i svih nas zajedno jer će pokušati preko beogradskih izbora, parlamentarne izbore ne mogu da dobiju, predsedničke izbore ne mogu da dobiju da kandiduju ne znam ni ja kakvog Majića, Dragana Bjelogrlića ili pitaj Boga koga, ali će pokušati na beogradskim izborima da slome kičmu svemu onome što je napredno i svemu onome što je Aleksandar Vučić i mi koji ga podržavamo dobro uradio i za grad Beograd i za državu Srbiju i za srpski narod i u Hrvatskoj i u BiH i u Crnoj Gori i svuda gde Srbi žive.

Dakle, skrećem vam pažnju, nema uljuljkivanja, nema uspavljivanja, nema – lako ćemo, računajte da je kampanja za beogradske izbore počela i kao što vidite ovo što je uradio Boris Dežulović je samo priprema za ono što nas čeka. Očekujte svakoga dana i svakoga meseca neke nove Dežuloviće koji će da se smeju svemu onome dobrom i naprednom što smo uradili u Beogradu i u Srbiji, a vi koji podržavate te iste Dežuloviće stavite malo prst na čelo pa razmisliste da li mislite dobro ne Aleksandru Vučiću i SNS, nego pre svega sebi i svojoj deci.