Zahvaljujem se, gospodine Dačiću.

To što gospodin Kamberi može u Narodnoj skupštini Republike Srbije, u sred Beograda da kaže da je Aleksandar Vučić tiranin, da je despot, to samo govori da je Srbija demokratska država i da nije onakva kakvom je gospodin Kamberi predstavlja.

Ja imam jednu poruku za vas, gospodine Kamberi, ali zaista dobronamernu. Nemojte da gledate u Srbiji bivšu SFRJ koja nije dobra, ali je dobra kad od nje nešto treba da se uzme. Sad je Srbija u položaju nekadašnje SFRJ - ne valja, ali dobra je, dobra je kad treba da joj uzmemo Sandžak, dobra je kad treba da joj uzmemo KiM, dobra je kad treba da joj uzmemo jug Srbije. Nemojte tako da pristupate Republici Srbiji. Srbija je valjda i vaša država.

Ja bih vas zamolio, kao što vidite, možete u Skupštini Srbije da kažete za Aleksandra Vučića sve što hoćete, a znate i sami da to što ste rekli nije tačno i ništa loše vam se neće desiti. Ja bih zamolio, pošto verujem da imate uticaja na vaše prijatelje u Prištini, da kao što se mi tolerantno odnosimo prema vama da se oni makar jednim delom tako odnose prema Srbima koji žive na KiM, a naročito prema Srbima koji žive u enklavama.

Da vas podsetim, gospodine Kamberi, danas su srpske enklave na KiM, nažalost i vas i nas, poslednji primeri koncentracionih logora u Evropi.

Zahvaljujem gospodine Dačiću.

Bez obzira koliko se vi trudite usijate atmosferu u parlamentu, moram da kažem da se vi i ja više slažemo nego što se ne slažemo. Potpuno se slažemo oko toga da vi imate puno pravo da u Narodnoj skupštini kažete sve što želite i niko vam to pravo ne poklanja. To je pravo koje vam je zagarantovano Ustavom.

Ono na čemu želim da vas se zahvalim to je što ste rekli da, mislim da ste tako rekli, da Aleksandar Vučić nije ispunio svoje obaveze kada su u pitanju diplome sa KiM, kada su u pitanju zemljišne knjige, katastar itd. A sve suprotno od vas govore naši politički protivnici ovde u Beogradu, Dragan Đilas i Vuk Jeremić. Oni kažu da smo sve dali, da smo dali i univerzitet i zemlju i Elektroprivredu i Gazivode itd.

Zahvaljujem vas se na tome jer kada podvučete crtu ispod onoga što ste vi rekli i ispod onoga što kažu svakoga dana i svakoga dana govore oni koji su u stvari prodali sve na KiM što je srpsko, poput Dragana Đilasa i Vuka Jeremića, kada se ispod svih tih vaših govora podvuče crta onda se dobije jedan jednostavan zaključak – da se Aleksandar Vučić u stvari na najbolji mogući način zalaže za državne interese Srbije i za prava srpskog naroda na KiM.

Zahvaljujem se, gospodine potpredsedniče.

Izneću samo nekoliko konstatacija vezanih za Kodeks ponašanja narodnih poslanika, odnosno za Predlog Kodeksa koji je sačinio Odbor za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja Narodne skupštine, a na osnovu Nacrta koji je uradila Radna grupa, koju su činili svi predstavnici poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Mislim da je to važno da se naglasi.

Dakle, mi smo postigli jedan opšti politički konsenzus, bez obzira na to da li smo pripadnici stranka koje su na vlasti ili koje su u opoziciji o sadržini Kodeksa ponašanja narodnih poslanika. Mislim da je to nešto što je jako važno. Na sednici Radne grupe apsolutno niko nije imao ni jednu suštinsku primedbu na Nacrt kodeksa.

Mi smo taj Nacrt na sednici Radne grupe jednoglasno usvojili, kao što smo ga jednoglasno usvojili na sednici Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja, pri čemu mislim da je samo gospodin Šaip Kamberi bio protiv iako je prethodnog dana na sednici Radne grupe poslanica koja je član njegove poslaničke grupe, gospođa Selma Kučević, glasala za Nacrt kodeksa.

Ono što je takođe važno da se naglasi rad na izradi kodeksa ponašanja narodnih poslanika započeo je još u vreme kada je predsednik Administrativnog odbora, to je važno da se naglasi zbog građana zbog kolega narodnih poslanika, ali i zbog pojedinih sredstava javnog informisanja koji poslednjih dana prilično maliciozno sa nipodaštavanjem, sa iznošenjem brojnih neistina pišu ili saopštavaju informacije vezane za istorijat izrade kodeksa ponašanja narodnih poslanika.

Dakle, taj rad je započeo još u vreme kada je predsednik Administrativnog odbora, tako se zvalo to radno telo u to vreme, bio gospodin Nenad Konstantinović. Iz ove činjenice vam je jasno koliko je godina prošlo od kada je počeo rad na izradi kodeksa. Tada jedinstvena DS je mnogo pričala o značaju kodeksa, o tome kako je jedna od njihovih glavnih političkih misija u parlamentu da donesu kodeks, da je kodeks nešto što je evropski standard, da to mogu da urade samo one stranke koje se zalažu za ulazak Srbije u EU, a oni su u to vreme sami sebi, naravno, dali monopol na to da su jedina stranka koja može Srbiju snažno da gurne u proces evropskih integracija.

Kao i u mnogim drugim stvarima, nisu uradili apsolutno ništa, sem što su načinili nekoliko radnih verzija kodeksa, ali dalje od toga nisu makli ni jedan jedini korak.

Posao na izradi kodeksa je nastavljen 2014. godine u vreme kada je predsednik Administrativnog odbora bio moj uvaženi kolega i nekadašnji predsednik poslaničke grupe SNS Zoran Babić. Mi smo tada dobili jedan vrlo solidan nacrt kodeksa ponašanja narodnih poslanika i ono što je zanimljivo, ono što veći deo javnosti ne zna, a vidim da ne znaju ni mnogi mediji koje kontroliše Dragan Đilas i koji su ovih dana osuli paljbu na predlog kodeksa koji je sačinio Odbor za administrativno budžetska i mandatno-imunitetska pitanja, a da ga nisu uopšte ni pročitali po onoj staroj, dobroj agipropovskoj metodi da osuđujete knjige i ako ih niste ni čitali, ali unapred znate da ne valjaju samo zato što je predsednik Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja sticajem političkih okolnosti moja malenkost, pa valjda zbog toga kodeks ne valja, pa su ovih dana govorili - Martinovićev kodeks ne valja ništa treba ga povući iz procedure, sadrži niz manjkavosti itd, iako vidim iz teksta da uopšte nisu čitali njegovu sadržinu i da u stvari ne znaju šta je njegova suština.

Dakle, te 2014. godine urađen je jedan važan posao na izradi nacrta kodeksa i ono što sam hteo da kažem i ono što je takođe jako interesantno u to vreme kada je predsednik Administrativnog odbora bio gospodin Babić, Administrativni odbor je jednom prilikom, jednoj delegaciji crnogorskog parlamenta dao našu radnu verziju, odnosno naš nacrt kodeksa ponašanja narodnih poslanika i Crnogorci su taj naš nacrt kodeksa usvojili bez ikakvih izmena, sem jezičkih. Ekavicu su prebacili u ijekavicu i to su izglasali u Skupštini Crne Gore. Mislim da je to bilo 2015. ili 2016. godine.

Drugi kodeks, ali vrlo sličan onom prvobitnom, da kažem našem nacrtu, usvojili su 2019. godine. Ovo govorim namerno zbog onih medija koje kontroliše Dragan Đilas jer sad pretpostavljam kad sutra usvojimo kodeks ponašanja narodnih poslanika da će jedna od informacija biti da je to kodeks koji smo mi navodno prepisali od Crnogoraca. Nismo. Oni su prepisali od nas i nije tu ništa sporno. Kodeks ponašanja narodnih poslanika nije naučno delo, nije to udžbenik, nije to studija, nije to monografija. Normalno je da parlamenti međusobno razmenjuju određene dokumente jer na kraju krajeva i Crna Gora kao i Republika Srbija teži da ispuni određene evropske standarde i dobra je da sarađujemo kada su u pitanju i evropske integracije, ali dobro je da sarađujemo i po svim drugim pitanjima.

Ovo govorim samo zbog toga što možete da očekujete i danas i sutra i narednih dana opet jednu medijsku histeriju od strane onih koji proglašavaju da ne valja ništa samo zato što dolazi iz redova SNS.

U prošlom mandatu kada sam bio predsednik Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja mi smo nastavili rad na izradi kodeksa, ali nažalost nije mogao da se postigne konsenzus. Znate i sami kakav je bio saziv protekle Narodne skupštine, jedna vrlo složena parlamentarna struktura. Stvari su se zaoštravale, pojedine poslaničke grupe su smatrale da je suština politike da počnemo fizički da se obračunavamo jedni sa drugima, da jedni druge vređamo, napadamo, da unosimo kamenje, da trljamo mikrofone, da upadamo u kancelariju predsednice Narodne skupštine i u takvoj atmosferi nažalost nismo uspeli da završimo rad na izradi kodeksa. Taj posao smo završili pre nekoliko dana i želim da vam kažem da se pred vama nalazi jedan, skromno rečeno, solidan tekst kodeksa.

Naravno, uvek ima prostora da ono što je urađeno bude i bolje, ali mislim da smo po prvi put dobili jedan tekst sa kojim se slažu svi ili skoro svi i videćete kada budete čitali taj tekst, ako ga do sada niste pročitali, da on ispunjava osnovne standarde kada je u pitanju unapređenje političke kulture u našem društvu što mislim da je njegov osnovni cilj.

Cilj ovog kodeksa nije kažnjavanje narodnih poslanika. Mi smo mogli proteklih nekoliko dana i nedelja da pročitamo u pojedinim medijima koje kontroliše Dragan Đilas i tzv. proevropska opozicija da ćemo ovim kodeksom da propišemo kazne koje iznose dve ili tri poslaničke plate. Mi to nismo uradili, jer nije suština kodeksa u novčanom kažnjavanju narodnih poslanika. Ovaj kodeks ima tri glavna cilja.

Prvi cilj je da se unapredi politička kultura u samom parlamentu, to znači da mi narodni poslanici ne trebamo jedni drugima bez obzira kojoj poslaničkoj grupi pripadamo, bez obzira da li smo samostalni poslanici, bez obzira na to da li smo poslanici partije koja je na vlasti ili partija koje su u opoziciji.

Ne smemo da gledamo neprijatelje. Ne smemo da gledamo ljude koje treba istrebiti. Mi smo samo politički neistomišljenici, a to znači da smo dužni jedni sa drugima da razgovaramo onako kao što to rade pristojni ljudi, civilizovano, kulturno, sa argumentima, bez ikakvog vređanja, bez ikakvog ponižavanja, bez zadiranja u lični i porodični život, a nažalost, svedoci smo činjenice da je naš javni život toga prepun, posebno kada je reč o predsedniku Republike i njegovoj porodici. Nisu toga pošteđeni ni mnogi ministri u Vladi Srbije, ni mnogi narodni poslanici.

Jednostavno, mi smo ovim kodeksom želeli da povučemo uslovno rečeno, jednu crvenu liniju. Dakle, gde je granica dokle možete da idete u kritici onih koji ne misle isto kao i vi. Kritika nije fizičko obračunavanje, kritika nije kada unesete kamen u Narodnu skupštinu, kritika nije kada pokušavate državnom zastavom da razvalite vrata i da nasilno uđete u Narodnu skupštinu. Nije kritika, nije politika i nije demokratija kada upadate u kabinet predsednika Narodne skupštine. Nije demokratija, nije parlamentarizam kada vređate ljude koji ne misle na isti način na koji vi mislite i koji ne dele sa vama iste političke vrednosti.

Dakle, cilj kodeksa je pre svega da se unapredi politička kultura u samom parlamentu i da parlament nikada više ne bude poprište onakvih scena i onakvih izjava u Skupštini ili ispred Skupštine, kakve smo mogli da vidimo i da čujemo i da budemo svedoci u periodu od 2016. godine do mandata koji je istekao 2020. godine.

Drugi cilj je da se svi narodni poslanici odgovorno ponašaju prema sredstvima javnog informisanja, prema medijima, da poštuju predstavnike sredstava javnog informisanja i da na postavljena pitanja daju odgovore ako ih znaju.

Konačno, cilj donošenja kodeksa je da narodni poslanici budu apsolutno otvoreni prema građanima, da budu, kako bi se to modernim političkim rečnikom reklo – servis građana. Dakle, bićemo dužni kada usvojimo ovaj kodeks da sa građanima budemo u stalnom i neposrednom kontaktu, da odgovaramo na njihova pitanja i da im pomažemo onoliko koliko narodni poslanik može da pomogne građaninu Republike Srbije koji ima određeni problem, koji ima određenu nedoumicu ili koga prosto nešto interesuje. Dakle, nećemo smeti više da bežimo od građana, da se sakrivamo, da kažemo da imamo preča posla.

Niko od nas nakon što usvojimo ovaj kodeks neće imati važnijeg posla nego da bude zaista u pravom smislu te reči narodni poslanik, dakle, predstavnik svih građana Republike Srbije, a nemojte da zaboravite po Ustavu Republike Srbije svi mi, bez obzira da li smo vlast ili opozicija, predstavljamo sve građane Republike Srbije. Mi nismo predstavnici samo političkih partija, mi predstavljamo i sve građane naše zemlje i u tom smislu građanina ćemo kao pojedinca morati da stavimo u fokus naše političke pažnje.

Ono što je takođe ovim kodeksom propisano, a to je da ćemo morati sa dužnom pažnjom da se ophodimo i prema ljudima koji rade u Narodnoj skupštini, a koji nisu narodni poslanici. Tu mislim na državne službenike i nameštenike, koji su deo Službe Narodne skupštine, a priznaćete i sami da bez njih naš posao kao narodnih poslanika gotovo ne bi ni bio moguć.

Zato molim sve narodne poslanike da imaju u vidu da i žena koja im kuva kafu i onaj mladić koji im donosi tu kafu u kancelariju, policajac koji na ulaznim vratima Narodne skupštine brine o našoj bezbednosti, svako ko radi u Narodnoj skupštini je čovek i morate prema njemu da se ophodite kao prema čoveku, da ga poštujete, da mu kažete dobar dan na hodniku, da ga podstičete ako su u pitanju državni službenici da se stalno usavršavaju. To posebno znaju i toga su posebno svesni oni narodni poslanici koji su istovremeno i predsednici odbora u Narodnoj skupštini.

Ja kao dugogodišnji poslanik znam jako dobro koliko je važno kada za npr. sekretara Odbora imate nekoga ko poznaje materiju, ko je kompetentan u svom poslu, tada se sednice odbora odvijaju bez ikakvih problema. Isto tako kao što se i sednice Narodne skupštine odvijaju bez ikakvih problema kada imate dobru, kako bi rekli ovi ljudi iz službe Narodne skupštine pripremu sednice.

To sve rade oni ljudi koje kamera ne može da zabeleži, koji se ne vide, mi ih vidimo, ali građani Srbije ne vide, kojih ima ovde više stotina i koji svakog dana i onda kada mi ne zasedamo dolaze na svoje radno mesto i obavljaju posao pre svega za potrebe narodnih poslanika.

Ono što takođe želim da kažem, to je da se zahvalim gospodinu Mihajlu Živkoviću, pravnom savetniku, predsednice Vlade, gospođe Ane Brnabić i gospodinu Sikimiću, direktoru Agencije za sprečavanje korupcije, koji su svojim korisnim savetima i sugestijama, a koje smo mi pretočili u amandmane koje je podneo narodni poslanik Vladimir Orlić i koje amandmane ja ovom prilikom prihvatam.

Dakle, molim da se to zabeleži, prihvatam amandmane koji su podneti od strane gospodina Orlića, a tim sugestijama koje su, kažem, pretočene u amandmane se poboljšava tekst predloga kodeksa iako se, naravno, ne menja njegova suština.

Ono što takođe želim da kažem i time ću da završim, neću mnogo da dužim, o kodeksu će mnogo više da govori i o značaju političke kulture moja mlađa koleginica Nevena Đurić, ali hoću da kažem nešto zbog svih nas koji smo narodni poslanici, ali hoću da kažem nešto zbog svih nas koji smo narodni poslanici i zbog građana Srbije, a to sam rekao i gospodinu Živkoviću i gospodinu Sikimiću kada smo razgovarali, najpre o nacrtu, a onda o predlogu kodeksa ponašanja narodnih poslanika.

Videćete da u tekstu kodeksa postoje odredbe koje se odnose na zabranu sukoba interesa, na zabranu stavljanja privatnog interesa iznad javnog, na obavezu da narodni poslanik prijavi predsedniku Narodne skupštine poklon koji je eventualno dobio, a koji po svojoj vrednosti premašuje vrednost koja je propisana zakonom, itd.

Te odredbe postoje u kodeksu, ali ono što želim da kažem, to je da svi moramo da uradimo sve što je do nas da podignemo dignitet i ugled Narodne skupštine. Ja ne mislim da je bilo ko od narodnih poslanika, bez obzira kojoj političkoj partiji pripada, loš čovek i korumpiran. Nema korupcije u Narodnoj skupštini.

Vidim da su ovih dana Đilasovi mediji se raspisali o tome kako je maltene centar i srce korupcije Narodna skupština. Šta možete vi narodni poslanici, bez obzira kojoj političkoj partiji da pripadate, šta možete vi da ukradete, kojim koruptivnim poslom vi u Narodnoj skupštini možete da se bavite? Možete da ukradete hemijsku olovku, neko pakovanje papira za štampač, gumicu, ne znam, neki marker žute ili crvene boje itd. To su besmislice. Korupcija je tamo gde se troše javna sredstva, gde se troši državni javni novac, tamo gde se potpisuju višemilionski ugovori, tamo gde se uzimaju provizije. Da li vi to radite? Da li iko od vas to radi? Ne. Čak i da hoćete to da radite, Ustav vam to onemogućava, jer to nije vaš, odnosno nije naš posao.

Dakle, hoću jednostavno i molim vas da svi na tome radimo, jednostavno sklonimo tu sumnju koja stalno pada na narodne poslanike, da smo mi neki jako loši ljudi koji ovde ne radimo ništa, koji krademo, koji imamo jako puno para. Svi vi koji živite od poslaničke plate znate da od te plate ne možete da se obogatite. Od te plate možete da solidno živite, da prehranite sebe i članove svoje porodice, ali da se obogatite na način na koji su se obogatili ljudi koji kritikuju ovaj kodeks, a koji ga nisu ni pročitali, tu pre svega mislim na Dragana Đilasa i medije koje on kontroliše, nema nikakve šanse.

Dakle, ovim kodeksom mi iskoračujemo napred kada je u pitanju dizanje nivoa političke kulture u našoj zemlji. Mi ovim kodeksom pokazujemo da želimo da se ponašamo drugačije nego što su se pojedini narodni poslanici ponašali u prošlom ili u nekim ranijim sazivima i da parlament zaista postane mesto dijaloga, mesto u kome će sedeti pristojni, civilizovani ljudi koji pripadaju različitim političkim strankama, koji imaju različite poglede na svet, koji imaj različita politička ubeđenja, ali koji nisu jedni drugima neprijatelji, koji su dostupni medijima, koji su dostupni građanima i koji će samo i isključivo da rade u javnom interesu, a ne u interesu privatnom ili grupnom.

Ja vas pozivam da uzmete učešće u ovoj raspravi, da prodiskutujemo apsolutno sve odredbe koje su sadržane u Predlogu kodeksa, da saslušamo jedni druge, da prihvatimo sve korisne sugestije, jer sada radimo jedan posao koji nije samo za ovaj saziv, mi sada radimo jedan posao koji će da bude važan i za neke nove generacije narodnih poslanika koji će doći onda kada nama prestane mandat. Zbog toga je važno da ovaj kodeks usvojimo, jer on će biti ugaoni kamen, jedan od ugaonih kamenova na kojima će da počiva srpska parlamentarna demokratija.

Ovaj kodeks je pre svega važan zbog nas. Mi ga ne donosimo i mi ga ne usvajamo zato što nas neko spolja tera da ga usvojimo. Mi smo funkcionisali bez kodeksa i do sada, ali funkcionisali smo na način da su pojedine političke stranke, odnosno pojedine poslaničke grupe smatrale da je Narodna skupština gladijatorska arena u kojoj je sve dozvoljeno, pa čak i da se fizički obračunavate sa onima koji ne misle isto kao i vi.

Donošenjem ovog kodeksa mi ćemo sprečiti da Narodna skupština postane gladijatorska arena, da postane mesto u kome će biti dijaloga, biti rasprave, biti sučeljavanja mišljenja, ali u kojem nikada više neće biti mesta za uvrede, za psovke, a pogotovo ne za različite izlive fašizma, fizičkog obračunavanja, nasilja ili podsticanja na bilo kakav oblik mržnje, nacionalne, verske, rasne, po osnovu jezika, pola, starosti, ličnog bogatstva, stepena obrazovanja ili po bilo kom drugom osnovu.

Molim vas, gospodine potpredsedniče, samo da to uđe u stenogram i u zapisnik, da sam kao predstavnik predlagača prihvatio sve amandmane koje ste vi juče podneli na Predlog kodeksa ponašanja narodnih poslanika.

Pošto ovlašćeni predstavnik nije u sali, govoriću kao predsednik poslaničke grupe.

Zahvaljujem se gospodine Dačiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ovoj raspravi u pojedinostima želim da se nadovežem na diskusije mojih kolega iz poslaničke grupe „Aleksandar Vučić – Za našu decu“, pre svega mojih uvaženih mlađih kolega koji su zaista sjajno govorili o ovoj temi danas i kada smo imali načelnu raspravu.

Kada već govorimo o medijima i o medijskoj kampanji koja se vodi protiv Aleksandra Vučića, pre svega, ali i protiv Republike Srbije, protiv srpskog naroda u Republici Srpskoj, u Crnoj Gori, želim da kažem da je u toku u stvari medijska kampanja protiv gradske vlasti u Beogradu i da smo svedoci neke vrste artiljerijske pripreme za beogradske izbore, koji će biti održani početkom 2022. godine.

Zašto to kažem? Kao što je vama, cenjeni narodni poslanici, a i vama građani Srbije, verovatno poznato, pre nekoliko dana oglasio se jedan, navodno, slobodoumni hrvatski novinar, Boris Dežulović, koji je dao intervju za opet jedan Đilasov štampani medij, pošto je sud zabranio da mu spominjemo ime, evo ja neću reći o kom listu je reč, ali u svakom slučaju reč je o jednom nedeljniku koji je apsolutno pod kontrolom Dragana Đilasa.

Tu gospodin Boris Dežulović, navodno slobodoumni hrvatski novinar, demokratski orijentisan isto kao i Dragan Đilas, građanski orijentisan isto kao i Dragan Đilas, evropski orijentisan isto kao i Dragan Đilas, kaže za našu prestonicu sledeće: „Beograd jednostavno više nije grad. To je malo veća kasaba, Dubai za siromašne ili Jagodina za bogate. Riječ je o tome da je u Beogradu sistematski poništena svaka pojedinačna ideja grada i to ne samo onim čudovišnim, lažnim baronom Stefanom Minhauzenom“, tu u stvari misli na Stefana Nemanju, pa kaže: „ na topovskom đuletu pred željezničkim kolodvorom, buđavim i ofrlje provincijskim „Beogradom na vodi“, te ostalom pseudourbanističkom, plastičnom bižuterijom, koja Beograd čini velegradom tačno onoliko koliko je Jagodinu velegradom učinila ona Palmina žirafa“. Ovo je samo deo iz njegovog intervjua za ovaj Đilasov medij.

Dakle, potpuno je jasno da se ovaj tobože slobodoumnih hrvatski novinar uključio već sada u kampanju za beogradske izbore 2022. godine i to naravno na strani svog kolege i svog prijatelj, možda i poslovnog saradnika Dragana Đilasa.

Zašto spominjem Dežulovića? Zato što je Dežulović, dame i gospodo narodni poslanici, iako se predstavljao da je slobodouman, da je za mir na prostorima bivše Jugoslavije, da je protiv politike Franje Tuđmana iz 90-ih godina, gospodin Boris Dežulović je, kao što vam je verovatno poznato bio jedan od osnivača čuvenih splitskih novina Feral Tribjun.

Taj Feral Tribjun je 1999. godine u jeku NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju, a Boris Dežulović je u to vreme, ako se ne varam, bio glavni urednik Ferala Tribjuna, na naslovnoj strani navodno podsmešljivo u odnosu na NATO pakt objavio fotografiju američkog bombardera koji bombarduje Srbiju i Crnu Goru sa naslovom „Dolje američke bombe“. Na prvi pogled izgleda da se Boris Dežulović protivio NATO bombardovanju, ali kada pročitate tekst koji se krije iza ove naslovne stranice onda u stvari vidite da je Boris Dežulović te 1999. godine ovakvom naslovnom stranicom Feral Tribjuna na kome se vidi američki, ja mislim da je ovo F16, i na kome piše „Dolje američke bombe“ u stvari svesrdno podržao bombardovanje Srbije i Crne Gore, pa između ostalog i ove naše, kako on kaže, kasabe ili Dubajia za siromašne, grada Beograda.

Još jednu stvar želim da kažem, to ovi stariji poput Marka Atlagića i mene znaju, ali da kažem za ove mlađe narodne poslanike, te 1999. godine, kada se desilo, odnosno kada je NATO počeo da bombarduje Saveznu Republiku Jugoslaviju odmah na početku bombardovanja desila se jedna neverovatna stvar, iz ove perspektive sada neverovatno, ali ja ću vam reći kako je to zaista bilo pošto sam bio svedok tog vremena i sećam se dobro ko je davao kakve izjave i ko je podržavao, a ko se protivio bombardovanju Savezne Republike Jugoslavije, na početku NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju tadašnji hrvatski ministar spoljnih poslova Mate Granić je podržao svesrdno NATO, kako su oni tada govorili, humanitarnu vazdušnu intervenciju u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Možda se i vi sećate toga i sećate se sigurno, gospodine Dačiću.

Onda se desila neverovatna stvar. Mate Granić podržava NATO agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Boris Dežulović preko Feral Tribjuna sa ovim navodno podsmešljivim naslovom „Dolje američke bombe“, takođe podržava NATO agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju i ona se oglašava tadašnji predsednik Hrvatske, već uveliko bolesni, te iste godine će i da umre, Franjo Tuđman, poziva na audijenciju tadašnjeg ambasadora Savezne Republike Jugoslavije u Zagrebu, gospodina Veljka Kneževića i kaže mu, pazite Franjo Tuđman, kaže, ambasadoru Savezne Republike Jugoslavije u Zagrebu da je zvaničan stav Hrvatske da Hrvatska ne podržava NATO intervenciju u Saveznoj Republici Jugoslavije.

Dakle, Franjo Tuđman, taj Franjo Tuđman o kome svi znamo šta je radio Srbima u Hrvatskoj, ali i Srbima u BiH pošto je hrvatska vojska konstantno bila prisutna u BiH od 1991. odnosno 1992. godine do 1995. godine, taj i takav Franjo Tuđman ne podržava NATO intervenciju u Saveznoj Republici Jugoslaviji i NATO bombardovanje, ali zato tu intervenciju i to bombardovanje svesrdno podržava, pored naravno Mate Granića, i ovaj slobodoumni, građanski, mirotvorački, evropsko orjentisani, slobodoumni hrvatski novinar Boris Dežulović.

Zašto ovo sve govorim? Zato što kada se pojavio intervju Borisa Dežulovića, gde je najgorim mogućim rečima opisao našu prestonicu, odmah se javio veliki broj, na stotine, možda i na hiljade mrzitelja Aleksandra Vučića, mrzitelja SNS, mrzitelja sopstvenog naroda, autošovinista, koji se raduju svakoj antisrpskoj izjavi koja dođe da li iz Srbije ili iz belog sveta. Njih želim da podsetim, njih koji su takođe preživeli NATO bombardovanje 1999. godine, da kada hvala Borisa Dežulovića, misleći da time nanose štetu Aleksandru Vučiću, misleći da time dobijaju dodatne argumente za sve ono što je Aleksandar Vučić i za sve ono što je SNS uradila za grad Beograd, od Projekta „Beograd na vodi“, krečenja fasada, izgradnje novih fabrika, dovođenja investitora, otvaranja novih radnih mesta itd, njih želim da podsetim da pre nego što podrže Borisa Dežulovića i razne Borise Dežuloviće koji će se, dame i gospodo narodni poslanici, do beogradskih izbora javljati gotovo svakodnevno naravno na strani Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Borisa Tadića, Boška Obradovića i njima sličnih, samo želim da ih podsetim dok su oni i njihova deca i članovi njihovih porodica bili izloženi pogibljenoj opasnosti te 1999. godine, dok su se sakrivali po beogradskim podrumima da bi sačuvali živu glavu od NATO bombardera, Boris Dežulović je pozivao iz svog slobodoumnog, demokratskog, evropskog Splita i preko svog Feral Tribjun „Dolje američke bombe“, dolje na glavu Beograđana, dolje na glavu srpskog naroda, dolje na Srbiju i dolje na Crnu Goru.

Razmislite vi koji mrzite Aleksandra Vučića pre nego što preko Tvitera ili na neki drugi način budete podržavali razne Dežuloviće i njima slične šta mislite da li biste ga tako svesrdno podržavali da je neko iz vaše porodice ne daj Bože izgubio život, kao što se to dešavalo, nažalost, preko tri hiljade žrtva je NATO bombardovanja, da je neko iz vaše porodice, neko od vaših najmilijih izgubio život u NATO bombardovanju 1999. godine.

Zato vam kažem, narodni poslanici, pre svega vi moje uvažene kolege iz Poslaničke grupe Aleksandar Vučić – Za našu decu, budite spremni za jednu kampanju za beogradske izbore gde će pokušati da lome kičmu Srbije, da lome kičmu predsednika Republike, Vladi Republike i svih nas zajedno jer će pokušati preko beogradskih izbora, parlamentarne izbore ne mogu da dobiju, predsedničke izbore ne mogu da dobiju da kandiduju ne znam ni ja kakvog Majića, Dragana Bjelogrlića ili pitaj Boga koga, ali će pokušati na beogradskim izborima da slome kičmu svemu onome što je napredno i svemu onome što je Aleksandar Vučić i mi koji ga podržavamo dobro uradio i za grad Beograd i za državu Srbiju i za srpski narod i u Hrvatskoj i u BiH i u Crnoj Gori i svuda gde Srbi žive.

Dakle, skrećem vam pažnju, nema uljuljkivanja, nema uspavljivanja, nema – lako ćemo, računajte da je kampanja za beogradske izbore počela i kao što vidite ovo što je uradio Boris Dežulović je samo priprema za ono što nas čeka. Očekujte svakoga dana i svakoga meseca neke nove Dežuloviće koji će da se smeju svemu onome dobrom i naprednom što smo uradili u Beogradu i u Srbiji, a vi koji podržavate te iste Dežuloviće stavite malo prst na čelo pa razmisliste da li mislite dobro ne Aleksandru Vučiću i SNS, nego pre svega sebi i svojoj deci.

Dame i gospodo narodni poslanici, nisam najbolje shvatio prethodnog kolegu koji je govorio, a kako je to Aleksandar Vučić uništio RTS? Pominjete njegovu izjavu iz 2013. godine da mu je namera da, navodno, kako vi kažete, što ja mislim da apsolutno nije tačno, ukidanjem pretplate za RTS uništi tu medijsku kuću. Pa, jel uništen RTS? Koliko ja znam – nije.

Šta je to na kraju krajeva uništio Aleksandar Vučić? Nije uništio apsolutno ništa. Vi ga optužujete da hoće da uništi RTS isto kao što ga neki drugi optužuju da, evo, samo što nije izdao Kosovo i Metohiju, pa, samo što nije izdao Srbe u Republici Srpskoj, pa, samo što nije izdao Srbe u Crnoj Gori.

Ja sad postavljam jedno, ne vama, jedno retoričko pitanje, a šta je to uništeno za vreme vladavine Aleksandra Vučića? Koji je to deo teritorije Republike Srbije ili srpskih zemalja izgubio Aleksandar Vučić? Šta je to loše uradio za Srbiju Aleksandar Vučić, sem što je Srbiju preporodio i u političkom, i u ekonomskom, i u finansijskom, i u naučno-tehnološkom, i u kulturnom smislu? Kako može biti uništitelj neko ko svakoga dana, čak i u vreme pandemije, ali bukvalno svakoga dana otvara nove fabrike, otvara nova radna mesta i dovodi investitore, kako domaće, tako i strane? Samo dana i juče, znači bukvalno za 48 sati otvorene su dve praktično nadomak Beograda dve nove fabrike, upravo zahvaljujući Aleksandru Vučiću. Jedna je u Inđiji, a druga je u Sremskoj Mitrovici. O svim drugim fabrikama, o stotinama drugih fabrika, o stotinama hiljada radnih mesta nema potrebe ni da govorim zato što to narodni poslanici i građani Srbije veoma dobro znaju.

Hoću da kažem da pokušaj svih oni koji se protive politici Aleksandra Vučića da ga predstave kao neko strašilo koje hoće nešto da uništi, da upropasti, da proda, da izda, itd, jednostavno padaju u vodu pred činjenicom da je Aleksandar Vučić sve suprotno od onoga što mu vi stavljate na teret. Nije ništa uništio, nije ništa izdao, omogućio je građanima Srbije jedan bolji život. Naravno, svi smo mi svesni da građani Srbije i dalje teško žive, ali je uložio ogroman napor da Srbiju izvuče iz kaljuge i blata u kojoj se ona nalazila i 2012, pa i te 2013. godine o kojoj je prethodni govornik maločas spominjao.

Sve ovo čemu svedočimo i danas u ovoj raspravi u pojedinostima, opet nije ništa drugo nego priprema za ono što treba da se desi 2022. godine. Dakle, mudri ljudi na vreme osluškuju poruke vremena. Jasno je da sve ovo što se danas govori i u Narodnoj skupštini i sve ovo što se emituje ili piše po Đilasovim i Šolakovim medijima je u stvari jedna velika artiljerijska, medijsko politička priprema za ono što treba da nam se desi 2022. godine, odnosno ono što priželjkuju da se Srbiji desi te 2022. godine. To je da se na vlast vrate isti oni koji su Srbiju i doveli u to blato i u tu kaljugu u kojoj se ona nalazila do 2012. godine.

Zbog toga će poslanička grupa Aleksandar Vučić – Za našu decu svom snagom da se bori protiv onih koji bi hteli da vrate točak istorije unazad, da u Srbiji sve bude uništeno, da nema novih radnih mesta, da više nema života, da niko ne može da radi sem Dragana Đilasa i njegovih poslovnih partnera. Takva Srbija je prošlost.

Mi se zalažemo za jednu novu, lepšu, srećniju, napredniju Srbiju i uveren sam da oni koji bi hteli da tu Srbiju zaustave 2022. godine apsolutno u tome neće uspeti bez obzira da li su ovde u Srbiji ili nam dolaze iz demokratskog i evropskog Splita, kao ovaj maločas spominjani Boris Dežulović ili iz bilo koje druge evropske ili svetske destinacije. Jednostavno, građani Srbije takvu politiku više ne prihvataju.

Zahvaljujem se gospodine Dačiću.

Vi ste gospodine Imamoviću rekli da je Aleksandar Vučić svojom izjavom iz 2013. godine o ukidanju takse za RTS u stvari hteo da uništi RTS. Želim da kažem nešto drugo. Bez obzira što se vi i ja razlikujemo u interpretacijama ove izjave, ja vas duboko cenim i poštujem, ako ništa drugo onda zbog toga što ste zajedno sa svojom partijom i zajedno sa svojim koalicionim partnerima sa kojima sedite u poslaničkoj grupi izašli na parlamentarne izbore, koji su održani 21. juna ove godine i time ste pokazali da poštujete državu u kojoj živite i da ste izlaskom na izbore dali legitimitet i tim izborima i ovom sazivu Narodne skupštine.

Želim da vam kažem da nema potrebe da ovde usijavamo međunacionalnu ili međuversku atmosferu. Mislim da to ne treba ni vama ni nama. Ne treba to ni Srbima ni Bošnjacima. Ono od čega i Srbi i Bošnjaci treba da strepe, a to je da se na vlast ne daj bože vrate isti oni koji su i nas Srbe i vas Bošnjake nemilice pljačkali do 2012. godine i kojima je sve bilo malo, i 25 i 100 i 200 i 500 i 600 i 800 i pitaj boga više koliko miliona evra. Nismo mi iz SNS neprijatelji Bošnjaka i vas kao narodnih poslanika, niti vi treba da doživljavate poslanike SNS kao svoje političke protivnike i kao neprijatelje.

Ako malo uđete u suštinu stvari videćete da svi mi u stvari imamo, neću da kažem neprijatelje, ali nekoga ko je ozbiljno ugrožavao pre svega ekonomske i finansijske interese i srpskog i bošnjačkog naroda i da svi zajedno treba da se potrudimo, između ostalog i stvaranjem jedne konstruktivne atmosfere i dijaloga u ovom parlamentu, da pošaljemo poruku građanima da je jako važno da učinimo sve što je do nas, da oni koji su bezočno pljačkali i Srbe i Bošnjake i Albance i Mađare i sve druge građane Srbije ne dobiju priliku da ponovo urade 2022. godine.

Možete li samo, gospodine Dačiću, da mi kažete vreme koje mi je preostalo.

Samo vi kažite.

Zahvaljujem se.

Pre svega, dame i gospodo narodni poslanici, ja mislim da su danas na sednici Narodne skupštine trebali da budu prisutni i predstavnici institucija na čije akte dajemo saglasnost, odnosno čije finansijske planove treba da odobrimo, isto kao što su bili juče i ne vidim razlog zašto danas nisu prisutni da odgovore na pitanja mojih uvaženih mlađih kolega koji su danas potpuno demontirali i razotkrili medijsku strahovladu Dragana Đilasa, poput Ivane Nikolić, poput Đorđa Todorovića, poput Miloša Terzića, poput svih ostalih koji su danas u ime SNS ustali da kažu da je prisustvo Dragana Đilasa u javnom, medijskom i političkom prostoru obrnuto proporcionalno njegovoj podršci koju ima kod građana Republike Srbije.

Ne vidim razlog zašto danas nije ovde sa nama neko iz Regulatornog tela za elektronske medije da nam odgovori kako je moguće da danas u Republici Srbiji možete nekažnjeno da pozivate na ubistvo predsednika Republike, kako je moguće da nekažnjeno možete da objavite vest da je Aleksandar Vučić čovek, to je vest koja se pojavila pre dva ili tri dana na nekim od portala koje kontroliše Dragan Đilas i njegova samozvana intelektualna elita, da je Aleksandar Vučić čovek koji direktno stoji iza smrti, odnosno oni kažu iza ubistva patrijarha Irineja i mitropolita crnogorskog Amfilohija Radovića?

Dakle, bilo bi dobro da su dame i gospoda iz REM-a danas ovde, pa da nam odgovore na ta pitanja, ali iako nisu ovde dobro je da su građani Srbije imali prilike da čuju sa kakvim se političkim neistomišljenicima, političkim protivnicima ovde u Narodnoj skupštini suočavamo.

Kažu danas, evo sada čitam vest – poslanici SNS napadaju Dragana Đilasa, a on nije prisutan u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Tačno je, ali to je njegov izbor, ali je zato prisutan u „Danasu“, ali je zato prisutan na „N1“ televiziji, na „Novoj S“, na svakom portalu. Dakle, mnogo je prisutniji u medijima nego i jedan poslanik, nego i jedan funkcioner SNS. Opet kažem, to je nedopustivo, to je nešto što ne postoji nigde u demokratskom svetu, da neko ko uopšte nije učestvovao na izborima bude toliko prisutan u medijima, dakle, obrnuto proporcionalno njegovoj podršci koju ima u biračkom telu.

Ono što želim da kažem, dakle, Marko Atlagić je danima već izložen baražnoj vatri medija koji su pod direktnom kontrolom Dragana Đilasa i pod baražnom vatrom samozvanih pripadnika tzv. intelektualne i kulturne elite u Srbiji.

Evo šta kaže jedan pripadnik te elite. Ja nemam problem da kažem njegovo ime zato što ako je neko veliki glumac, veliki književnik, veliki naučnik, to ne znači da je u svakoj situaciji veliki čovek i to ne znači da je u svakoj situaciji veliki rodoljub. Gospodin Čedomir Petrović, sin čuvenog glumca Miodraga Petrovića Čkalje, koji za sebe tvrdi da je pripadnik intelektualne elite u listu "Danas" od 01. decembra, dakle, to je broj jučerašnji lista "Danas", kaže za prof. dr Marka Atlagića, jednog od najboljih poznavalaca ne samo srpske srednjovekovne istorije, nego srednjovekovne istorije svih jugoslovenskih naroda, kaže da je drekavac koga drži Vučić u ruci i stiska. Kada ovaj treba da izbaci bljuvotine, ovoga puta na račun velike srpske dramske umetnice, što predstavlja udar na i ovako bednu kulturu, koja se koprca da ne umre, ako već nije.

U kampanju protiv gospodina Marka Atlagića, naravno, uključio se i Dragan Đilas, da ne mislite da je ovo samo napad od strane tzv. pripadnika intelektualne elite. Kaže gospodin Dragan Đilas - ljudi se plaše, ali glumci treba da kažu sram vas bilo, sram vas bilo što napadate Seku Sablić.

Baražnu vatru po Marku Atlagiću otvorio je i gospodin Dragan Bjelogrlić, koji kaže da je Marko Atlagić jedna velika sramota za Srbiju zato što je imao hrabrosti da ukaže na nešto što je nedopustivo u govoru jednog intelektualca koji misli dobro svojoj zemlji, a gospođa Jelisaveta Seka Sablić je rekla - otadžbina je tamo gde vam je dobro, a ne gde su sarme i sada ja pitam gospodina Bjelogrlića, gospodina Čedomira Petrovića, gospođu Jelisavetu Sablić, gospodina Dragana Đilasa a šta to njima fali u Srbiji?

Pa, deset puta su bogatiji, svako od njih pojedinačno od Marka Atlagića. Marko, kaži nam da li ti imaš stan u centru Beograda?

Marko Atlagić je čovek koji je profesor univerziteta, koji živi na periferiji Beograda, a svi ovi pripadnici intelektualne elite koji kažu da u Srbiji nije dobro, svi do jednog imaju ne stan nego hektare stambenog prostora u krugu dvojke. I njima nije dobro u Srbiji. Pa, sram njih bilo, a ne Marka Atlagića, koji je imao hrabrosti da kaže da se Srbija menja.

Ima pravo Jelisaveta Seka Sabljić da kaže i da ne vidi nove fabrike, nove puteve, nove škole, nove bolnice, na desetine i stotine hiljada ljudi koji su dobili posao od kako je Aleksandar Vučić na vlasti. To pravo ima i Dragan Bjelorlić. To pravo ima svako ko sebe smatra umetnikom, književnikom, pripadnikom intelektualne elite. Ali, mora da zna, kada da političku izjavu, on prestaje da bude glumac, prestaje da bude književnik, prestaje da bude slikar, postaje političar. Ulazi u političku arenu. Kada uđete u političku arenu, onda morate biti spremni da vam se odgovori političkim argumentima.

U govoru profesora Marka Atlagića nije bilo apsolutno ničeg uvredljivog kada je u pitanju gospođa Jelisaveta Seka Sabljić, koja je nesporno jedna od najvećih srpskih glumica. Ali, ono što je ona rekla u intervjuu za NIN od 12. novembra 2020. godine je zaista skandalozno. To su svi oni citati koje ja neću ponavljati, a koje je izneo moj uvaženi kolega Vladimir Orlić, gde se Srbija prikazuje na najgori mogući način.

U politici, dame i gospodo i dragi građani Srbije, ništa nije slučajno.

Ja ću vam sada pročitati, a na to je već ukazao i moj uvaženi kolega Vladimir Marinković, kako počinje tekst u NIN-u u tom intervjuu koji je dala Jelisaveta Seka Sabljić. Taj deo je napisala novinarka koja je obavila intervju sa ovom glumicom. „Mi smo neki mrziteljski narod“. Zašto ovo govorim? Zato što je jedan veliki istoričar rekao – kada jednu činjenicu izvučete iz njenog konteksta, onda ona prestaje da bude činjenica, postaje čudovište. Oni su u prethodnih nekoliko dana izvukli iz konteksta govor Marka Atlagića i prikazali samo ono što njima odgovara, a ja ću sada pokušati da građanima Srbije objasnim koncept u kome je Marko Atlagić rekao ono što je rekao.

Dakle, gospođa koja je obavila intervju sa…

(Predsednik: Gospodine Martinoviću, vi ste me pitali koliko je ostalo do kraja i ja samo želim da vas zamolim da završite brzo.)

Evo, samo nekoliko rečenica. Važno je zbog građana Srbije, da znaju kontekst u kome su izrečene reči profesora Atlagića. Kaže – mi smo neki mrziteljski narod, bratoubilački, partizanski i četnički, ruski i američki, zvezdaški i partizanovski, crveni, crni, žuti, rekli bi mnogo – ma niste vi ni za šta, ali ima tih nekih oaza gde je među nama sukobljenima proglašeno primirje. I sad pogledajte gde su te oaze. Ponavljam, u politici ništa nije slučajno. Oaze su Jugoslavija, Sarajevo ili šta god kome treba.

Zašto se pominje Sarajevo? Jel mislite da je to slučajno? Zato što gradonačelnik Sarajeva, dame i gospodo narodni poslanici, treba da postane Bogić Bogićević, čovek koji je dobio orden od Stjepana Mesića 2002. godine, zato što je u martu 1991. godine, iako je Srbin iz Bosne i Hercegovine, iz Ugljevika, odbio da glasa za uvođenje vanrednog stanja u tadašnjoj Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji i time spreči građanski rat, hiljade i hiljade mrtvih, od Slovenije do Kosova i Metohije.

Dakle, mislite da je slučajna ova kampanja protiv Marka Atlagića? Ne. Šta se provlači kroz ovu kampanju kao crvena nit? Šta se provlači kroz NIN? Šta se provlači kroz N1, kroz „Danas“, kroz izjave Dragana Đilasa, Dragana Bjelogrlića, Čedomira Petrovića, Jelisavete Seke Sabljić, ove novinarke koja je vršila intervju sa njom? Srbija i Srbi su krivi za raspad bivše Jugoslavije i treba da ispaštaju do sudnjega dana, zajedno sa Aleksandrom Vučićem, zajedno sa svima nama koji pokušavamo da Srbiju izvučemo iz blata, iz gliba, u koji su nas uveli Dragan Đilas i svi oni pripadnici političke, intelektualne, kulturne i druge kvazi elite koja je upravljala Srbijom, žarila i palila do 2012. godine.

Vama gospodine Atlagiću, kao mom prijatelju, kao mom stranačkom kolegi, kao uvaženom profesoru univerziteta, želim da čestitam na pre svega intelektualnoj hrabrosti da kažete sve ono što ste rekli pre nekoliko dana.

Želim da se zahvalim mojim mladim kolegama iz Poslaničke grupe „Aleksandar Vučić – Za našu decu“, zato što su potpuno razobličili medijsku strahovladu Dragana Đilasa, pošto je to čovek koji nije ovde u Narodnoj skupštini ali upravlja sa apsolutnom većinom štampanim i elektronskim medijima u Republici Srbiji.

Na kraju, ponavljam još jedanput, mislim da je greška, mislim da je propust to što na današnjoj sednici nisu prisutni ljudi iz Saveta Regulatornog tela za elektronske medije da odgovore na sve ovo što su rekle moje kolege koleginice i kolege iz Poslaničke grupe „Aleksandar Vučić – Za našu decu“, ali bez obzira na sve to, mi ćemo glasati za to da im se odobri finansijski plan. Imaće oni dovoljno novca. Da li će da rade svoj posao ili ne, to je na njima. Ali, neka niko ne sumnja da će poslanici SNS svakoga dana da ukazuju na sve one loše stvari koje nam se dešavaju i koje su se dešavale Srbiji, građanima Srbije pod vlašću Dragana Đilasa i pod vlašću svih onih koji se danas predstavljaju kao tzv. intelektualna i kulturna elita, kojima ništa ne fali, kojima je dobro u Srbiji i koji su sto puta bogatiji i od Marka Atlagića i od svih nas zajedno.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Prosto je neverovatno da u Narodnoj skupštini Republike Srbije čujemo da je gospodin Vlada Glišić jedini predstavnik srpskog naroda. Pa, koga predstavljaju svi ljudi ovde koji sede u Narodnoj skupštini? Pa, valjda smo mi pre svega i pre vas predstavnici srpskog naroda s obzirom na broj dobijenih glasova na izborima koji su održani 21. juna.

To što vi imate pet minuta, gospodine Glišiću, da ne bi građani bili u zabludi, to je vaš izbor. Vi ste se sami opredelili da budete samostalni poslanik i da izađete iz poslaničke grupe preko koje ste ušli u parlament. Vi u parlament niste ušli kao Vladan Glišić nego sa liste Aleksandra Šapića. Neću da ulazim u to, to je vaša stvar zašto ste vi iz poslaničke grupe izašli ali da ste ostali u vašoj poslaničkoj grupi imali bi daleko više vremena za diskusiju, a kao samostalni poslanik, kao poslanik van poslaničke grupe imate pet minuta kao i svi ostali samostalni poslanici.

Ima nešto mnogo važnije što hoću da kažem. Juče je predsednik Republike Aleksandar Vučić rekao i ja ću sada da ga citiram – Mi smo deo „Kovaksa“, ako EU nabavlja „Fajzer“ i mi ćemo, ne pitamo koliko košta. Ako nabavljaju „Modernu“ i mi ćemo, ali razgovaramo i sa našim kineskim i ruskim partnerima i sa Britancima. Razgovaramo sa svima ne bili smo što pre došli do vakcine.

Moje pitanje ne samo za gospodina Glišića pošto mislim da je on tu možda i po najmanje odgovoran, ali moje pitanje za ljude poput Dragana Đilasa, za ljude poput Šolaka, za ljude poput Jugoslava Ćosića – koliko su to respiratora, skafandera, lekova oni nabavili? Oni koji su bogati pa skoro isto i kao AP Vojvodina. Budžet Dragana Đilasa je tu negde sa budžetom sa AP Vojvodine.

Moje pitanje, pitanje SNS za one koji plaše građane svakoga dana, kako će Vučić da ih otruje nekom američkom vakcinom - šta ste vi uradili da pomognete građanima Srbije? Evo šta su uradili poštovani građani Srbije, u predizbornoj kampanji, toliko o ravnopravnosti, toliko o jednakosti, toliko o objektivnosti medija i toliko o ne slobodi medija u diktatorskom režimu Aleksandra Vučića. Srpska napredna stranka je za emitovanje 28 spotova na televiziji, na Šolakovim televizijama, znači N1 i Nova S, platila 3,9 miliona dinara, a Đilasova stranka, odnosno ta takozvana udružena opozicija Srbije koja je bojkotovala izbore, za anti-bojkot spotove kojih je bilo 408. Znači, naših 28, a njihovih 408, platila je 1,2 miliona dinara. Što znači, da je nas iz SNS po jednom spotu koštalo 139 hiljada 285 dinara, a gospodina Dragana Đilasa njegov spot je koštao, zamislite, dve hiljade 941 dinar.

To su oni koji svakog dana plaše građane Srbije kako će Vučić da ih otruje vakcinom, kako će preko vakcine da im ugradi nekakvu 5G mrežu u moždani sistem, pa će moći 24 časa da ih prati gde se nalaze, šta rade, sa kim se sastaju, itd. To su oni koji kažu da ništa ne valja što smo uradili u vreme ove epidemije, ali nikako da objasne građanima Srbije šta je to što su oni uradili bolje od Vučića i bolje od svih nas i bolje od Ministarstva zdravlja i bolje od Kriznog štaba, da imamo više lekova, više skafandera, više respiratora, manje bolesnih, manje umrlih. Nisu uradili apsolutno ništa.

Da stvar bude gora, oni su u jeku epidemije nastavili da rade ono što su radili i kad su bili na vlasti, da se bogate preko televizijskih sekundi. Pa, sram vas bilo! Dok ljudi umiru, dok se Vučić zajedno sa ljudima iz Kriznog štaba iz Ministarstva zdravlja bori da što pre stigne vakcina, imaćemo vakcinu pre mnogih evropskih zemalja, evo, možda već u decembru ili početkom januara, šta radi Dragana Đilas? Ono što je radio i dok je bio ministar, dok je bio Tadićev šef Narodne kancelarije, izmišljenog državnog organa koji nigde ne postoji u Ustavu i u zakonu, dok je bio gradonačelnik Beograda, čovek radi isto ono što je radio i dok je bio na vlasti, u vreme epidemije - on se bogati. On se bogati i sa pozicije jednog bogatog čoveka, prebogatog, prebogatog po svim mogućim, i evropskim i svetskim, a pogotovo po srpskim standardima, svakoga dana nam soli pamet kako ne valja ništa, kako ćemo vakcinom da trujemo ljude.

Mi ćemo da trujemo ljude, mi koji smo prvi u Srbiji, posle ko zna koliko godina, doneli jedan pronatalitetni program kako da pomognemo srpskim porodicama da imamo što više dece? Znači, mi ćemo da ubijamo našu decu, a učinili smo sve da u Srbiji bude više dece.

Ne mogu ništa drugo da vam kažem, nego sram vas bilo za ono što ste uradili građanima Srbije do 2012. godine i za ono što radite i dan danas, bitange, kriminalci i lopovi!

Kao demokrata po ubeđenju, ja poštujem gospodina Glišića kao opozicionog poslanika, ali sam imao potrebu ovo da kažem, gospodine Glišiću, prosto da bi građani Srbije znali da se pod lažnom maskom jedne televizije kao što je „N1“ ili pod lažnom maskom jedne televizije kao što je „Nova S“, pod lažnim maskama razne novine, razni nedeljnici, razni portali predstavljaju kao mediji, a u stvari su politički protivnici. Mi sad u Srbiji, to je moje mišljenje, možda nisam u pravu, ali mi sad u Srbiji imamo istu onu situaciju koju smo imali i u SAD, odnosno koja je postojala u SAD kada je Tramp preuzeo vlast.

Moj utisak je da Donald Tramp nije uspeo da pokaže ni 10% svojih mogućnosti, jer čim je pobedio na predsedničkim izborima 2016. godine, on je bio zasut artiljerijskom vatrom medija koji su, u stvari, otvoreni podržavaoci politike DS. Isti vam je slučaj i u Srbiji. Vi sad ne smete ništa da kažete za televiziju „N1“, jer onda će vam reći – e, pa napadate jedan nezavisni medij. Ne smete ništa da kažete za „Novu S“, vi ste protiv slobode medija.

Vi kažete, isti smo kao oni koji su vladali do 2012. godine. To je vaše mišljenje, ali građani Srbije ne misle kao vi. Građani Srbije vide da smo napravili potpuni diskontinuitet sa njihovom politikom u svim oblastima društvenog života i po pitanju ekonomije i po pitanju Kosova i Metohije i po pitanju izbora naših strateških partnera.

Gospodine Glišiću, zamislite tu neverovatnu situaciju da su na vlasti ljudi poput Dragana Đilasa danas, kada nas je snašla ova muka koja je snašla ceo svet, pa da li mislite da bi se on brinuo o tome da li u bolnicama ima dovoljno respiratora, da li imamo dovoljno skafandera, kada ćemo da nabavimo vakcinu? Pa, da li znate šta bi on uradio? Kada se pronađe vakcina, on bi seo u avion, otišao u Ameriku, Veliku Britaniju, Rusiju, Kinu, ko zna gde, primio vakcinu i baš ga briga, a mi to tako ne radimo. Mi činimo sve da pomognemo građanima Srbije. Navedite mi jednu državu…

Na kraju krajeva, pričao je moj uvaženi kolega dosta mlađi od mene i po godinama i po političkom iskustvu, ali pokazao je ogromno znanje, da ne idemo u druge države, pogledajte, mi smo i u uslovima epidemije pronašli mogućnosti da pomognemo privredi, da pomognemo preduzetnicima, da pomognemo malim preduzećima da opstanu i ne samo da opstanu, nego da zadrže ljudi koji rade kod njih i da ostvaruju čak i određeni profit. Pronađite mi jednu državu u Evropi, čak i državu koja je članica EU, a kojoj je to pošlo za rukom. Pogledajte malo zemlje u okruženju. Pogledajte Rumuniju, pogledajte Bugarsku, pogledajte Hrvatsku.

Mediji u Hrvatskoj se smeju, podsmešljivo govore o tome koliki je broj obolelih i broj umrlih u Srbiji, a kod njih je situacija deset puta gora, ali da se ne bavimo njima. To je njihova stvar. Oni imaju patološku mržnju prema Srbima i mene to ne čudi, ali me čudi da vi ne vidite sve one pozitivne stvari koje smo uradili od 2012. godine, a pogotovo sve one pozitivne stvari koje smo uradili u ovoj možda najtežoj godini u modernoj istoriji srpskog naroda, teškoj zbog zdravstvenih, zbog epidemioloških uslova.

Da nema epidemije, pa Srbija bi bukvalno bila ekonomski lider ne samo u ovom delu Evrope, nego u celoj Evropi. Malo koja zemlja bi mogla sa nama da se takmiči, ali mi čak i u uslovima ove teške epidemije uspevamo da održimo korak ne sa zemljama u okruženju, njih smo davno pretekli, uspevamo da održimo korak sa jednom Nemačkom, sa jednom Francuskom, sa državama koje su nekada bile svetlosnim godinama ispred nas.

Mi ih, malo po malo, iz godine u godinu, sustižemo. Teško da ćemo ih ikada sustići, imajući u vidu teško nasleđe i iz perioda posle Drugog svetskog rata i devedesetih godina itd. Ali, pokazali smo da možemo Srbiju da menjamo na bolje.

Zato vam kažem, ne budite kao oni licemeri, opisani u Novom zavetu, Hristos slepim ljudima vraća vid, onima koji ne mogu da hodaju, diže ih na noge, a licemeri kažu – a, gde ti je čudo, a gde su ti ljudi koje si ti ozdravio? Vi nećete da vidite sveo no što vidi ceo srpski narod na koji se pozivate. Pa, ceo srpski narod vidi da je Srbija krenula napred i sprski narod ovde u Srbiji i srpski narod u Crnoj Gori i srpski narod u Republici Srpskoj. Nemojte da budete takvi kao oni što su opisani hiljadama godina pre nas u Novom zavetu, koji ne vide stvari koje vidi svaki običan čovek.

Ovo vidi svako, i svako vidi da su ljudi poput Dragana Đilasa, poput Šolaka, kriminalci i lopovi najgore moguće vrste, bogate se u uslovima kada je Srbiju snašla ova nesreća koja se zove epidemija korona virusa.

Još jedanput im kažem, sram ih bilo i tražićemo od Agencije za sprečavanje korupcije, oni će biti ovde već sledeće nedelje, da ih pitamo šta će da urade povodom onoga što su predizbornoj kampanji uradili Dragan Đilas i njegovi koalicioni partneri.

Kakav je to medijski mrak, završavam gospodine predsedavajući, kakav je to medijski mrak, kakva je to strahovlada Aleksandra Vučića, kakva je nesloboda medija u kojoj za SNS jedan spot košta, kao što sam rekao skoro 140 hiljada dinara, a za Dragana Đilasa košta tri hiljade dinara? Ko je ovde u mraku, Dragan Đilas ili mi iz SNS?

Mislim da građanima Srbije ne treba više ništa objašnjavati, sve je jasno.

Gospodine potpredsedniče, kao ovlašćeni predstavnik predlagača, prihvatam amandman Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu.

Zahvaljujem se gospodine potpredsedniče.

Moram da se osvrnem na nekoliko kvalifikacija koje je izneo moj uvaženi kolega prethodni govornik, a sa kojim ne mogu da se složim kao ovlašćeni predstavnik poslanika koji su podneli ovaj Predlog zakona.

Pre svega, malo me čudi vokabular koji koristite. To je vokabular Komunističke partije, odnosno Kominterne, kolonijalizam, krupni kapital, itd. To je jezik kojim se govorilo pred 50, 70 ili 80 godina. Pošto vi dolazite sa desnog političkog spektra, čudi me da koristite tu kominternovsku terminologiju, ali to je vaše pravo i nije to najvažnije oko čega ćemo da polemišemo.

Kažete da država i, konkretno, predsednik Republike Aleksandar Vučić nisu vodili dovoljno računa o porodici, da su naše porodice, a posebno naše žene, naše majke, izložene torturi u stranim kompanijama koje su počele sa radom u Republici Srbiji, naročito u periodu od 2014. godine pa do danas, a zaboravljate, odnosno bilo bi bolje da se zapitate – koliko porodica danas živi u Srbiji zbog toga što smo politikom Aleksandra Vučića uspeli da te kompanije dovedemo u Srbiju i kako su te porodice živele kada tih kompanija u Srbiji nije bio?

Pri tome je Aleksandar Vučić, pri tome je Vlada Republike Srbije vodila računa, mi o tome nismo pričali kao neki koji su bili na vlasti do 2012. godine, ali smo vodili takvu politiku, a to je politika ravnomernog regionalnog razvoja.

Predsednik Vlade i danas predsednik Republike Aleksandar Vučić vodio je računa i vodi i dan danas da se fabrike otvaraju, ne samo u Beogradu, ne samo u Nišu, ne samo u Kragujevcu, nego bukvalno od Subotice do Vranja, od Loznice do Negotina, da se fabrike otvaraju na Kosovu i Metohiji, da se fabrike otvaraju čak i u Republici Srpskoj, odnosno u Federaciji Bosne i Hercegovine, odnosno u onim delovima Bosne i Hercegovine u kojima živi srpski narod. Da li ste se zapitali kako bi te porodice živele da nije tih kompanija?

Izneli ste ovde nekoliko kvalifikacija koje smo ranije slušali od poslanika DS da bi unizili rezultate koje je postigla Vlada, koju je vodio Aleksandar Vučić, da bismo nipodaštavali sve rezultate koje smo postigli u privlačenju i domaćih i stranih investicija u proteklih, pre svega, šest godina. Govorili su o tome kako radnici u tim kompanijama rade u pelenama, da nemaju pravo na pauzu, da su izloženi raznim vrstama torture, a jedan narodni poslanik iz DS, mislim da se zvao Balša Božović, je tvrdio da jedna kineska kompanija, koja je počela sa radom u Obrenovcu, to je „Meita“, da li je tako gospodine Komlenski, tretira srpske radnike kao robove i da su Kinezi u Srbiji robovlasnici.

Prijateljski vam savetujem da se klonite te terminologije. To je terminologija onih koji su politički propali. Dakle, ne da nisu uspeli na izborima, nego su zbrisali sa političke scene Srbije zato što su ubeđivali građane Srbije da ne vide ono što zaista postoji. Vučić otvori jednu fabriku, a oni kažu – ma to nije ništa, otvori deset, ma to nije ništa, otvori 150, ma to nije ništa. Mi kažemo – ljudi, zaposlili smo na stotine hiljada ljudi, napravili smo na stotine kilometara autoputeva, napravili smo nove škole, bolnice. Sa ove druge strane su nas ubeđivali da to nije tačno, da mi ne vidimo dobro, da nas Vučić laže, da svi lažu.

Građani Srbije dobro razumeju da li u njihovom gradu postoji fabrika ili ne postoji. Građani Srbije dobro znaju, možemo svi mi da kažemo da nije napravljena ni jedna fabrika i da nije napravljen ni jedan put i da ništa nije dobro urađeno od kako je SNS na vlasti, ali narod vidi i narod razume da pomaka ima i dalje narod u Srbiji teško živi.

Nisam ja neko ko je idealista i ko će sada da kaže, pošto smo mi sada na vlasti, narod živi odlično. Narod i dalje živi dosta teško, ali objektivno narod živi dosta bolje, nego za vreme onih koji su bili na vlasti do 2012. godine. Vidi se pomak u svim sferama društvenog života.

Nije isto kada u jednom gradu nemate ni jednu fabriku, pa za tri ili četiri godine ih ima šest. Nije isto. Nije isto kada ti ljudi koji rade u tim kompanija, a o kojima ste vi govorili, gde su imperijalisti došli, neki krupni kapital, robovlasnici itd, kući odnesu platu od 50 ili 60 hiljada dinara, pa ako su i muž i žena zaposleni u toj fabrici, priznaćete da to nije baš mali iznos, od tog iznosa može da se živi.

Ne mogu da prihvatim te kvalifikacije tamo u nekoj fabrici, ali neću da vam kažem u kojoj, u nekom gradu, ali neću da vam kažem u kom gradu, radnik je prinuđen da radi pod ponižavajućim uslovima, mora da radi sa pelenama, nisu mu dali zaštitnu masku itd. Mi smo narodni poslanici. Mi smo dužni da iznosimo konkretne podatke. Ako takvih slučajeva zaista ima, molim vas da kažete o kojoj fabrici se radi, u kom gradu se ta fabrika nalazi, da bi državni organi moli da reaguju. Ako to ne kažete, onda je vaša diskusija krajnje paušalna i onda ste rekli nešto čisto onako da se bacite kamenom na čoveka koji je uspeo od Srbije koja je bila polumrtva država, jedna razvalina od države, u svakom pogledu, i institucionalnom, i ekonomskom i vojnom, mislim na predsednika Republike Aleksandra Vučića, jednostavno da se bacite kamenom i da kažete, što je najjednostavnije, ali što, naravno, nije tačno, da taj čovek za Srbiju nije uradio ništa. Mislim da je uradio mnogo.

Nova Vlada Srbije imaće obavezu i mi na tome iz SNS insistiramo da je to Vlada kontinuiteta. Nebitan je personalni sastav Vlade, da li će u Vladi da sedi Janko ili Marko. Ne mogu svi da budu ministri, ali će svako ko bude ministar u toj novoj Vladi morati da vodi onakvu politiku kakvu je zacrtao Aleksandar Vučić kada je prvi put postao predsednik Vlade, a to su ubrzane reforme u svim oblastima društvenog života, privlačenje investicija, i domaćih i stranih, otvaranje novih radnih mesta, jačanje naše vojne moći, jačanje naše međunarodne pozicije, nastavak borbe za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije, odnosno pronalaženje kompromisnog rešenja za jedan problem koji tišti Srbiju i srpski narod više od 200 godina, ako ne i duže.

Kažete da ne postoji ministarstvo za dijasporu. Formalno-pravno to je tačno, ali niste rekli da u okviru Ministarstva spoljnih poslova postoji, odnosno da je predviđeno da postoji Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu. Znači, mi smo otišli korak dalje u odnosu na ono što vi predlažete.

Dakle, mi pravimo razliku između dve kategorije, ja molim građane da to razumeju, dijaspora i Srbi u regionu. Dijaspora su oni koji žive u Americi, to su oni koji žive u Kanadi, u Australiji, u Nemačkoj, u Francuskoj, neki su otišli pre 100 godina, neki su otišli posle Drugog svetskog rata iz političkih razloga, neki su otišli tokom šezdesetih i sedamdesetih godina iz ekonomskih razloga, neki su otišli devedesetih godina iz najrazličitijih mogućih razloga, to je dijaspora, ali mi smo predvideli jedan državni organ koji će da se bavi položajem Srba u regionu. To je jako važno da građani danas čuju.

Ko su Srbi u regionu? To su oni delovi našeg naroda koji su ostali da žive u bivšim jugoslovenskim republikama. Gde je danas najteži položaj srpskog naroda? Priznajemo da ima pomaka ali još uvek Srbi objektivno teško žive, mada su formalno-pravno izjednačeni sa drugim građanima tih zemalja, ali u stvarnosti im je život ne baš sasvim jednostavan, mislim na Hrvatsku, mislim na onaj deo Bosne i Hercegovine koji se zove Federacija BiH, mislim na Crnu Goru. Prilično je delikatan položaj i srpskog naroda u Severnoj Makedoniji.

Dakle, Aleksandar Vučić je posle dugog niza godina ponovo vratio u spektar političkog interesovanja položaj srpskog naroda u Hrvatskoj, položaj srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, položaj srpskog naroda u Crnoj Gori. Da vas podsetim, za razliku od Borisa Tadića, koji je mislio da je smisao politike da se stalno nekome izvinjava, misleći da će time da pokaže koliko je veliki evropejac i koliko je, navodno, građanski političar, Aleksandar Vučić je krenuo drugim putem, putem saradnje sa državama koje su nastale na prostorima bivše Jugoslavije i rekao je – mi Srbi smo tokom tih devedesetih godina napravili čitav niz grešaka, neki od nas su počinili i zločine, ali neko je počinio zločine i nad Srbima.

Dakle, govorimo i o jednoj i o drugoj temi, jer, do 2012. godine, imali ste jednu crvenu nit koja se provlačila ne samo na prostorima bivše Jugoslavije, ne samo u međunarodnim centrima moći, nego i ovde u Beogradu, u Srbiji, a to je teza koja je veoma opasna. Nju i danas zastupaju pojedine političke stranke, nju i danas zastupaju pojedine nevladine organizacije, to je teza koju zvanično zastupa i Hrvatska, to je teza koju zastupaju i privremene institucije u Prištini, to je teza koju zastupa i Milo Đukanović, ali to je teza koju zastupa i Latinka Perović, a to je da su Srbija i Srbi odgovorni za raspad bivše Jugoslavije.

Aleksandar Vučić je u Zagrebu rekao, kada je posetio Zagreb i posle toga kada je otišao da poseti Srbe na Korduni i Baniji – nije Srbija odgovorna za raspad Jugoslavije, deo odgovornosti verovatno snosi, ali deo odgovornosti snose i oni koji su se nasilnim oružanim putem, protivpravnim putem odvojili od Jugoslavije. Imao je hrabrosti da to kaže u Zagrebu, kao što je imao dovoljno ljudskosti, dovoljno srpstva u sebi da ode kod Srba koji žive na Korduni i Baniji i da kaže – mi smo ti koji ćemo da vam pomognemo da ostanete na svojim vekovnim ognjištima, da obnovite crkve koje su porušene, neke za vreme Drugog svetskog rata, neke tokom devedesetih godina na Kordunu i Baniji, da nemate potrebu da odlazite iz Hrvatske, nego da ostane na vašim vekovnim ognjištima.

Šta je rekao za BiH, za taj deo srpskog naroda koji živi u BiH? Priznajemo teritorijalni integritet BiH, priznajemo da je BiH država, ali tražimo ravnopravni položaj za srpski narod u BiH i tražimo da se ne smanjuju ingerencije Republike Srpske, odnosno da budu onakve kako je to definisano Dejtonskim mirovnim sporazumom.

Dakle, formula je vrlo jasna, država sa dva entiteta i tri konstitutivna naroda, od kojih je jedan konstitutivni narod srpski narod. Posebnu pažnju je Aleksandar Vučić posvetio Srbima koji žive u Federaciji BiH. Podsetiću vas, bio je u mestima koja su do 1995. godine bila, kako bi rekao Vuk Karadžić ovejana srpska, dakle, tu nije bilo muslimansko i hrvatskog uveta, ali su nažalost 1995. godine bili zauzeti od hrvatske vojske. Mislim na Glamoč, mislim na Grahovo, mislim na Drvar.

Otvorena je fabrika u Drvaru, zahvaljujući pre svega sredstvima koja je obezbedila Republika Srbija. Pa zar to nije briga za Srbe u regionu? Koji srpski predsednik je to uradio pre Aleksandra Vučića?

Pazite, oni koji su došli na vlast 2000. godine, koji su nas ubeđivali da samo što nismo ušli u EU, da smo oni mogu da nas uvedu u EU, da će neke silne pare da dođu u Srbiju samo kada oni dođu na vlast. Oni su pozatvarali fabrike u Srbiji, nije im palo na pamet da otvaraju fabrike u BiH, u onim delovima gde živi srpski narod. Aleksandar Vučić je pokazao da može da otvara fabrike i u Srbiji, ali i da otvara fabrike u BiH za Srbe koji tamo žive, jer šta će nama ljudi u Drvaru, u Glamoču, u Grahovu koji su bez posla. Oni će da se spakuju i da odu. Dakle, to su gradovi, sela, opštine koje nisu pripale Republici Srpskoj, ali je interes Srbije i srpskog naroda da ti ljudi ostanu tamo da žive gde su i rođeni, a čovek će ostati da živi ako ima gde da radi, ako ima od čega da prehrani sebe i članove svoje porodice. To je vrlo jednostavno.

Što se tiče Crne Gore, Boško Obradović je ovde krajem prošle godine upadao sa transparentima kako smo izdali Srbe u Crnoj Gori, kako smo prodali svetinje u Crnoj Gori, kako Aleksandar Vučić ima neke poslovne aranžmane sa Milom Đukanovićem, pa zato neće da reaguje na ono što Milo Đukanović preko Zakona o slobodi veroispovesti radi u odnosu na SPC u Crnoj Gori i u odnosu na srpski narod koji živi u Crnoj Gori. Onda se ispostavi posle nešto više od pola godine da je režim Mila Đukanovića pao. On je suštinski pao, mada mu je teško da prizna, ali njegov režim je pao upravo zahvaljujući činjenici da su Srbi u Crnoj Gori, ali i drugi građani Crne Gore u Aleksandru Vučiću prepoznali nekoga ko donosi mir i stabilnost u ovom delu regiona.

Šta mislite, mogli smo i mi ovde u Narodnoj skupštini da izglasamo jedan zakon sa benignim nazivom – zakon o slobodi veroispovesti i da onda progonimo verske zajednice koje nam nisu po volji. Nije nam po volji katolička crkva, udri po katoličkoj crkvi, nisu nam po volji muslimani, udri po njihovim verskim zajednicama. Mogli smo to da radimo, a da li smo radili, nismo. Da li smo učinili sve na način da nam niko u Međunarodnoj zajednici ne zameri da se mešamo u odnose u drugoj državi, da pomognemo srpskom narodu u Crnoj Gori. I te kako smo pomogli i vi ste toga jako dobro svesni.

Veliko je pitanje da li bi ljudi koji su do juče bili opozicija Milu Đukanoviću u Crnoj Gori danas bili u poziciji da formiraju Vladu da nije bilo principijelne politike Aleksandra Vučića, da nije bilo spremnosti Aleksandra Vučića da pređe preko jedne, ne baš jednostavne stvari, da mu je mitropolit crnogorski Amfilohije čitao opelo za živog čoveka zato što je potpisao, odnosno učestvovao u sklapanju Briselskog sporazuma 2013. godine. Pružio je ruku mitropolitskom amfilohiju i time pokazao da je interes srpskog naroda u Crnoj Gori mnogo jači od njegove lične sujete. To je takođe nešto što Srbi u Crnoj Gori jako dobro razumeju.

Imate onda kuknjavu onih koji su izgubili vlast u Crnoj Gori, pratio sam njihove medije, pratio sam i medije u regionu gde su gostovali. Oni koriste isto kominternovsku terminologiju, samo što je vi koristite u ekonomskom delu, a oni u političkom.

Milo Đukanović na jednoj televiziji u BiH kaže ovako – Aleksandar Vučić zagovara stvaranje velike Srbije. U Srbiji postoje neki centri moći koji vode veliku državnu politiku. I onda onaj klasični repertoar koji slušamo od kraja 80-ih godina. Postoji neki udruženi poduhvat da se stvori velika Srbija. Ko je deo tog poduhvata? Naravno, Aleksandar Vučić. Jer, gde god je nešto mutno, prljavo, neprijateljski itd, tu mora da bude Aleksandar Vučić, ali kaže, tu je i Srpska akademija nauka i umetnosti, tu je i SPC, tu su i mnogi intelektualci iz Srbije i svi oni imaju neki mračni plan. To je ono što slušamo otkako je počela kriza u bivšoj Jugoslaviji. Svi ti ljudi imaju neki mračni plan da stvore veliku Srbiju i da Crna Gora postane srpska provincija. Aleksandar Vučić, apsolutno, na to nije reagovao, a mogao je da reaguje. Rekao je, neka čovek priča šta mu je volja, izgubio je izbore, verovatno je pomalo deprimiran.

Ono što je važno, to je da su ljudi koji žive u Crnoj Gori shvatili da u Aleksandru Vučiću imaju pouzdanog partnera i pouzdanu zaštitu, što je najvažnije, da ne govorim o Srbima na KiM. Kažite mi kog srpskog političara sem Aleksandra Vučića Srbi na KiM vide kao svog lidera. Mene, vas ili nekog peto, ne, vide njega. Proglašavali su ga izdajnikom zato što je potpisao Briselski sporazum. Ali je imao hrabrosti da ode među te Srbe koji žive na KiM i da im objasni koliko je važno što je Briselski sporazum potpisan posebno u onom delu koji se odnosi na formiranje zajednice srpskih opština.

Još jednu stvar da vam kažem. Kako se pokazuje briga za Srbe u regionu. To moram da istaknem zato što mi se čini da smo mi to pomalo svi zaboravili, a to je jako važna tema. Aleksandar Vučić, naravno to nije bilo jednostavna odluka, to je teška odluka i za nekoga ko je predsednik Vlade i za nekoga ko je Srbin, ko je Srbin poreklom BiH. Aleksandar Vučić je, kao što se dobro sećate 2015. godine, opet zarad mira u regionu, opet zarad pomirenja Srba i Bošnjaka u BiH otišao u Potočare u Srebrenicu u julu 2015. godine da se pokloni senima nevino nastradalih Bošnjaka 1995. godine. Neću da govorim o brojevima, nisu brojevim u ovom trenutku najvažniji, ali je otišao da oda počast ljudima koji su nevino ubijeni. Da li je tamo bilo streljanja zarobljenika i civila – jeste. Aleksandar Vučić je otišao da u ime građana Srbije položi venac na spomenik, odnosno na spomen obeležje tim žrtvama. I šta se desilo?

Godine 2015. čovek dolazi u jednu misiju mira, dolazi u misiju pomirenja Srba i Bošnjaka, dolazi da kaže desile su se užasne i strašne stvari u BiH, hajde da i mi Srbi i vi Bošnjaci budemo pametniji nego što smo bili, pa da nam se takve stvari više nikada ne dogode. Pokušali su da ga ubiju. Jer, ono što se desilo u Srebrenici 2015. godine nije linč, nije vređanje, nije dobacivanje, ono je bio pokušaj ubistva. Ni jednom predsedniku Republike na ovim prostorima se nije desilo ono što se desilo Aleksandru Vučiću u Potočarima u julu 2015. godine, kada su čoveka pokušali da ubiju. Da li je zbog toga rekao – ne zanima me BiH? Ne. Koliko puta je razgovarao i sa Bakirom Izetbegovićem i sa Draganom Čovićem, koliko je bio u BiH i koliko puta je zvao ljude koji vode BiH da dođu u Beograd. Tu je pokazao brigu za Srbe u regionu.

Pazite, lako je biti Srbin ovde u Beogradu, to je najlakše, ali moramo da vodimo računa da mi odavde našim izjavama, našim ponašanjem ne pogoršamo ionako težak položaj Srba koji žive u Zagrebu, u Osjeku, u Vukovaru gde se i dan danas lome table sa ćiriličnim slovima, Srbima u Splitu, Srbima u Mostaru, Srbima na Cetinju, Srbima u Skoplju itd. Dakle, i te kako je pokazao brigu, ne samo za dijasporu, nego za Srbe u regionu i tu brigu ćemo mi nastavljati da pokazujemo i dalje.

Nastale su neke nove države, to je fakat i to verovatno u nekoj ni bliskoj, ni daljoj budućnosti neće da se promeni, ali ostaje činjenica, iako su nastale nove države, da Srba ima, uprkos mnogima koji su verovali da ih nikada više neće biti, da Srba danas ima i u Hrvatskoj, da Srba danas ima i u Federaciji BiH, još se uvek držimo i žilavi smo u borbi za Srbe na Kosovu i Metohiji, popravili smo u značajnoj meri položaj srpskog naroda u Crnoj Gori, vodimo brigu i o Srbima koji su ostali da žive u Severnoj Makedoniji i na kraju krajeva, gospodine Glišiću, hteli vi to da priznate ili ne, ja znam da to mnogima iz opozicije i mnogima koji su protiv Aleksandra Vučića i mnogima koji mu kažu da je izdajnik i da nije dovoljno Srbin to smeta.

Ali, to je činjenica, ja bar mislim da je činjenica, što i Srbin iz Zagreba, Srbin iz Banjaluke, Srbin iz Mostara, Srbin sa Cetinja, Srbin iz Kosovske Mitrovice, Srbin iz Skoplja, kao što i Srbin iz Beograda, Novog Sada i Kragujevca u Aleksandru Vučiću vidi svog predsednika. Vidi nekoga u kome ima zaštitu. Vidi nekoga ko ga neće prevariti. Vidi nekoga ko ga neće izdati. Vidi nekoga ko će mu pomoći da sazida novu crkvu, da kupi novi traktor, da sazida novu školu, da otvori fabriku. To su ogromni uspesi koje smo postigli. Pokazali smo da umemo da budemo lider u regionu, ali jednom mudrom i pametnom politikom. Nismo ni sa kim zaratili, nikome ne pretimo, uspeli smo.

Da odem jedan korak dalje sad od onoga o čemu smo pričali, ali uspeli smo da od država koje su nam do juče bili neprijatelji, koje su nas bombardovale, napravimo, neću da kažem u potpunosti prijatelje, jer je to nemoguće za tako kratak period, ali ipak partnere koji su počeli da razumeju da i srpski narod na prostorima bivše Jugoslavije ima neke vitalne nacionalne interese. Tu pre svega mislim na KiM. Do 2012. godine pitanje KiM je bilo stavljeno ad akta, rešeno, gotovo, imate samo da priznate KiM. Sad već iz mnogih centara moći i preko okeana i ovde u Evropi stižu jedni malo drugačiji glasovi. Ima prostora za kompromisno rešenje. Znači, nije sve izgubljeno kada je u pitanju KiM. U velikoj meri zavisi od velikih sila, ali i u velikoj meri zavisi od nas koliko budemo mudri i pametni da obezbedimo maksimalno što je moguće u ovom trenutku da se obezbedi kada je u pitanju KiM.

Maksimalistička politika nije moguća, ali nije dobra ni ona politika koju smo imali do 2012. godine kada je tadašnje rukovodstvo Srbije vodilo brigu o Srbima na KiM tako što su proterali crnogorskog i makedonskog ambasadora, zato što su njihove države priznale KiM, toliki su bili veliki junaci, od kojih je ambasador Crne Gore bila čak i žena, Anka Vojvodić mislim da se zvala, i što se Vojislav Koštunica negde sakrio, a Boris Tadić je pobegao navodno u zvaničnu posetu Rumuniji. To je bila reakcija tadašnjeg državnog vrha na proglašenje nezavisnosti KiM. Onda je kao šlag na tortu došla genijalna ideja Vuka Jeremića da pred Međunarodnim sudom pravde postavi pitanje, da li je deklaracija o proglašenju nezavisnosti KiM u suprotnosti sa međunarodnim pravo? A, znao je i tu je njegov politički greh, on je znao da svaki sudija međunarodnog suda pravde kada donosi odluku, odluku donosi ne po svojoj savesti i po svom ličnom pravničkom ubeđenju, nego shodno politici svoje Vlade. Mogao je vrlo jednostavno da izračuna da tamo sedi većina sudija iz država koje su priznale nezavisnost KiM. Unapred se znalo kakvu će odluku da donese Međunarodni sud pravde, da deklaracija o proglašenju nezavisnosti KiM nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom.

I sad pogledajte, sa tolikim teretom na leđima Aleksandar Vučić ulazi u borbu za Kosovo i Metohiju i ne kaže - ova borba je izgubljena. On nije spustio ruke, nije skinuo rukavice, on je nastavio da se bori u nemogućim uslovima. I da li ima pomaka u toj borbi? Ima. Rekli su nam - nema, gotovo je. Imate samo da priznate Kosovo i Metohiju. Pa ako je gotovo, što pregovarate sa nama? Što dolaze Amerikanci? Što dolazi Lajčak, što dolaze ti ljudi iz belog sveta ako je sve gotovo? Što pregovaramo? Što razgovaramo? Znači, nije sve gotovo. I ako budemo dovoljno pametni, nećemo izgubiti baš sve na Kosovu i Metohiji. Možemo sve da izgubimo i bili smo na pragu da sve izgubimo, ali ako budemo dovoljno pametni, ako budemo nastavili da vodimo onu politiku koju je do sad vodio Aleksandar Vučić nećemo sve da izgubimo na Kosovu i Metohiji.

Zbog toga sve ono što ste rekli, čini mi se da ste rekli pomalo prenagljeno i da niste dovoljno vodili računa da borba koja se danas vodi za Kosovo i Metohiju je hiljadu puta teža nego da smo takvu borbu vodili, recimo, 1990. godine, ili 1992. godine, ili 1987. godine, ili neke godine ranije. U 2020. godini, u 2021. godini sa tolikim teretom na leđima voditi borbu za Kosovo i Metohiju, pa to vam je isto kad bi vam neko okačio teg od 20 kilograma za noge i rekao - trči sprint sa svetskim šampionom. Teško da možete da ga pobedite. Ali, Aleksandar Vučić je pokazao da može da i sa tegom od 20 kilograma drži korak sa onima koji su priznali nezavisnost Kosova i Metohije.

Dakle, razumem vašu brigu za Srbe koji žive u dijaspori, za Srbe u regionu, ali prosto zbog građana Srbije hoću da kažem - nije tačno da ne postoji državni organ koji nije zadužen specijalno da vodi računa o Srbima u dijaspori i o Srbima u regionu. To je uprava koja postoji kao državni organ u sastavu Ministarstva spoljnih poslova. Mi ćemo, to sam rekao, to je rekla i moja koleginica Aleksandra Božić, to su rekli i mnogi poslanici SNS, reći će i danas, Vlada Srbije i predsednik Republike Aleksandar Vučić u nama poslanicima SNS, odnosno u nama poslanicima koji su izabrani sa liste "Aleksandar Vučić - Za našu decu" imaće apsolutno sigurnog partnera u borbi za onih šest proklamovanih ciljeva a posebno kada je u pitanju borba za Kosovo i Metohiju. Ta borba će biti teška, ona je već sad teška, biće i dalje teška.

Mi pozivamo i vas koji ste u opoziciji da se uključite u tu borbu jer pitanje Kosova i Metohije nije pitanje ove ili one stranke, nije to lično pitanje za Aleksandra Vučića, kao što nije lično pitanje ni za vas ni za mene, to je pitanje celokupnog srpskog naroda i oko toga nam je potrebno apsolutno jedinstvo, potreban nam je nacionalni konsenzus i to je jedan od razloga zašto formiramo ministarstvo za društveni dijalog. Hoćemo sve da uključimo u borbu za vitalne srpske nacionalne i državne interese. To je razlog i to je odgovor na pitanje - zašto si, Vučiću, uzeo u Vladu koalicione partnere koji ti ne trebaju? Zato što mi vlast ne posmatramo kao plen, nego kao instrument da rešavamo nagomilane društvene probleme, koji ne potiču od Vučića, neki potiču od pre 200 godina, neki potiču od Josipa Broza, neki potiču od Božidara Đelića, neki potiču od Borisa Tadića, ali sve je to palo na leđa Aleksandra Vučića.

Mi hoćemo, dakle, da ta vlast bude instrument za rešavanje tih problema i hoćemo zajednički i sa onima koji su sa nama u koaliciji, ali pozivamo i vas koji ste u opoziciji da pomognete u onome što je ostvarivanje vitalnih nacionalnih i državnih interesa Srbije i srpskog naroda. Možemo da se razlikujemo po mnogim pitanjima, ali oko ovih pitanja koja smo definisali kao šest osnovnih ne smemo da se razlikujemo, jer nema budućnosti ono društvo koje nema konsenzus oko temeljnih političkih, ekonomskih i nacionalnih pitanja.

Ne postoji lična vlast Aleksandra Vučića, postoji predsednik Republike koji vrši svoje poslove shodno Ustavu Republike Srbije i shodno Zakonu o predsedniku Republike.

Inače, ono što ste rekli za Boška Obradovića, DS, pa nemam ja šta sa njima da se obračunavam, sa njima se obračunao narod. Narod je rekao sve o njihovoj politici. Demokratska stranka više ne postoji, ne zbog mene, oni su ljudi sami sa sobom odlučili da zaključaju vrata i da ugase svetlo u toj stranci, koja je osnovana 1919. godine. Šta sam ja tu uradio? Ništa.

Kažete da postoji lična vlast. Ne postoji lična vlast, ali narod prepozna, narod prepozna ko radi u njegovom interesu, a ko ne radi u njegovom interesu. Tu narod ne možete da prevarite. Vi nemate danas nijedan medij koji je u našim rukama. Svi mediji su u rukama Dragana Đilasa i onih koji podržavaju ljude koji su pozivali građane Srbije na bojkot. Skoro svi mediji su u njihovim rukama, direktno ili indirektno. Dakle, ne možete imati ličnu vlast ako nemate medijsku vlast. To se valjda u savremenim državama podrazumeva. Kažite mi jedan medij koji je u rukama SNS i konkretno u rukama Aleksandra Vučića.

Ali ima nešto drugo, što smeta ne samo vama, to smeta mnogima. Pazite, imate jedan paradoks. Kažu - Vučić je izdajnik, Vučić je lopov, Vučić je da ne kažem šta, a videli ste u predizbornoj kampanji, i pre izbora i sada to govore, kaže Velja Ilić, a što je ime Aleksandra Vučića na listi za odbornike u Skupštini grada Čačka, a što je ime Aleksandra Vučića na listi za pokrajinske poslanike, a što je ime Aleksandra Vučića na listi za republičke poslanike?

Što vam to smeta? Ako je on izdajnik, ako je on strani plaćenik, ako je lopov, pa neće ljudi glasati za takve, jel tako? Ko bi glasao za nekoga ko je deklarisani izdajnik, ko je deklarisani lopov, ko je peder, ko je ne znam ni ja više šta? Ko bi glasao za takvog čoveka? Međutim, desili se izbori i ljubi baš glasali za njega. Ja znam da to vam smeta, samo vi to nećete da kažete, neko kažete - lična vlast. Ne, to je popularnost, to je ugled koji jedan čovek uživa zahvaljujući svom radu, pre svega, i rezultatima svoga rada.

Nije Vučić postao lider ne samo građana Srbije, nego Srba u regionu tako što sam ga ja dekretom proglasio za lidera, nego ga objektivno srpski narod tako doživljava. Tu ne možete da promenite ništa, ni vi ni ja. Ni ja kad bih se vama pridružio. Idite sad u Zagreb, pitajte ko je jedini političar u Srbiji u koga imaju beskrajno i apsolutno poverenje, oni će vam reći samo jedno ime. Idite u Banja Luku, oni će vam reći to ime. Idite u Crnu Goru, oni će vam reći to ime. Za mene ne znaju, za vas, pretpostavljam, takođe da ne znaju, ili ne znaju mnogi, za Aleksandra Vučića znaju svi.

U njega su uprte oči celokupnog srpskog naroda zato što je svojim radom pokazao da može, pre svega, iz pepela da podigne razorenu srpsku privredu, da može iz pepela da podigne vojsku koju su nam de fakto uništili i da i te kako vodi računa i brine o Srbima koji su ostali da žive u bivšim Jugoslovenskim republikama. Dakle, narod je u njemu prepoznao vođu, prepoznao lidera, prepoznao nekoga ko neće da ga prevari, ko neće da ga slaže, ko neće da mu okrene leđa onda kada mu je teško.

Mogao je Aleksandar Vučić 2013. godine da pošalje samo Marka Đurića na Kosovo i Metohiju, pa da Marko Đurić sam objašnjava koje su prednosti Briselskog sporazuma. Ne, on je otišao lično da sa tim ljudima razgovara. Mogao je da pošalje nekoga u Zagreb, da ne ide on, a otišao. Mogao je da pošalje nekoga u Srebrenicu, a nije poslao nikoga, nego je on lično otišao i pokušali su da ga ubiju. Ja sad postavljam pitanje ovde u Narodnoj skupštini – ko su ljudi koji su pokušali 2015. godine da ubiju predsednika Vlade Aleksandra Vučića?

Da li se nekad zapitate i da li se nekad zapitaju oni koji svakog dana 24 sata vode besomučnu kampanju protiv Aleksandra Vučića? Ako je Aleksandar Vučić stvarno izdajnik srpskih nacionalnih interesa, ako je on ovde, po nekoj teoriji zavere, doveden na vlast da izda sve što je srpsko, da proda Kosovo i Metohiju, da proda Srbe u Crnoj Gori, da proda Republiku Srpsku, pa kako to da njegovi neprijatelji pokušavaju da ga ubiju? Ja bih takvog čoveka dočekao sa cvećem, ja bih ga odveo na ručak, na večeru, kupio bih mu neki skupoceni automobil.

To vam je isto kao nekad, svojevremeno, ima jedna poema Matije Bećkovića o Draži Mihajloviću. Zamislite tog izdajnika i saveznika okupatora, kaže, koji za četiri ratne godine nije se spustio ispod 1.000 metara nadmorske visine. Što? Pa, ako si izdajnik, jel sarađuješ sa okupatorom? Sedi, brate, u Beogradu, pa sarađuj kao čovek. A, ne sarađujem sa okupatorom, lomatam se po planinama Srbije, Bosne i Crne Gore, jedu me buve i ručam svaki drugi dan. E, takav vam je izdajnik i Aleksandar Vučić. Kao što su svojevremeno, kao što smo mi, nažalost, mnoge velike ljude iz svoje istorije proglašavali izdajnicima, isti vam je takav izdajnik i Aleksandar Vučić. Hoće sve da proda, sve je rasprodao, sve je gotovo, doveden je ovde da uništi sve što je srpsko, gde god ode u region ima ljudi koji ga mrko gledaju.

Kad sam neki dan slušao Mila Đukanovića ja prosto nisam mogao da verujem. Kao da govori Josip Broz, Vladimir Bakarić, Edvard Kardelj, Tuđman – velika Srbija, velikodržavni projekti, memorandum SANU, ostaci, kaže, četništva… Šta je još rekao, da – SPC i stalno jedna te ista matrica.

Stalno jedna te ista matrica i ta matrica se provlači i danas, samo u kontra smeru. Vučić je izdajnik, pa Vučić radi za američke interese, ma Vučić radi za evropske interese, pa Vučić radi za ovog, Vučić radi za onog. Mi poslanici SNS i ogromna većina građana Srbije kažemo – ne. Vučić radi isključivo za Srbiju i Vučić radi isključivo za srpski narod.

Nije eksponent ni jedne strane sile, ni sa zapada, ni sa istoka, i nastavićemo da vodimo nezavisnu politiku, da Srbija bude potpuno samostalna država i da na našu politiku, i unutrašnju i spoljnu, niko nema uticaja, sem državnih organa Republike Srbije i sem građana Republike Srbije. To, složićete se, gospodine Glišiću, nije lična vlast. To je najdemokratskija od svih demokratskih vlasti.

Zahvaljujem se, gospođo predsedavajuća.

Poslanička grupa SNS će podržati kandidaturu gospodina Ivice Dačića za predsednika Narodne skupštine, imajući u vidu njegovo veliko političko iskustvo i dobre rezultate koje je postigao kao ministar inostranih poslova u Vladi Republike Srbije.

Poslanička grupa SNS će u ovom sazivu Narodne skupštine da se bori za šest osnovnih ciljeva. To su ciljevi o kojima je govorio pre dva dana predsednik SNS i predsednik Republike gospodin Aleksandar Vučić. Tih šest ciljeva biće okosnica programa politike i nove vlade Republike Srbije, na čelu sa gospođom Anom Brnabić.

Dakle, tih šest osnovnih ciljeva su sledeći.

Pre svega, vodićemo brigu za zdravlje građana u uslovima epidemije korona virusa koja je pogodila ne samo Srbiju, ne samo Evropu, nego nažalost i ceo svet.

Nastavićemo borbu za očuvanje vitalnih srpskih, nacionalnih i državnih interesa na Kosovu i Metohiji. Ta borba će biti teška. Ta borba je teška zato što se borba za Kosovo i Metohiju vodi već više od 200 godina, u veoma teškim i nepovoljnim uslovima za srpski narod. Ne bi bilo korektno i ne bi bilo pošteno kada bismo za sve probleme na Kosovu i Metohiji, a mi smo Srbi tome skloni, optužujemo samo one koji su bili na vlasti pre nas. Ti problemi datiraju još od 19. veka, od formiranja Prve prizrenske lige, pa formiranja Druge prizrenske lige, pa formiranja Treće prizrenske lige, pa masovnog proterivanja Srba sa Kosova i Metohije u toku Drugog svetskog rata, pa zabrane povratka Srbima kolonistima na Kosovo i Metohiju koju je donela nova komunistička vlast 1945. godine i proces konstantnog iseljavanja srpskog naroda sa Kosova i Metohije od 1945. godine pa do kraja osamdesetih godina i nažalost tragedija koja je pogodila Srbe na Kosovu i Metohiji 1999. godine, sa NATO bombardovanjem, sa masovnim egzodusom.

Ta tragedija, nažalost, traje i dan-danas. Možemo da kažemo da su Kosovo i Metohija danas, nažalost, za većinu Srba jedan veliki koncentracioni logor, u kome se Srbima krše elementarna ljudska i manjinska prava, da ne govorim o tome da se od 2013. godine nije formirala zajednica srpskih opština, iako je prištinska administracija tu obavezu preuzela na sebe, a Evropska unija bila garant sprovođenja Briselskog sporazuma. Tako da je borba za Kosovo i Metohiju nešto što nas očekuje u narednom periodu. Ta borba će biti teška. Sa ovog mesta želim da poručim predsedniku Republike i budućoj Vladi da će u poslaničkoj grupi SNS imati sigurnog i pouzdanog partnera kada je reč o borbi za ovaj deo teritorije Republike Srbije.

Treća veoma važna tačka politike koju ćemo da vodimo u ovom parlamentu i politike koju će da vodi i predsednik Republike i Vlada Republike Srbije jeste odlučna, bespoštedna borba protiv organizovanog kriminala, protiv korupcije, protiv mafije, bez obzira na bilo kakva politička, lična ili neka druga svojstva ljudi koji se time bave. Jednostavno hoćemo srpsko društvo koje će biti potpuno bezbedno, koje će biti lišeno u najvećoj mogućoj meri organizovanog kriminala i korupcije i tu će predsednik Republike i Vlada Republike Srbije imati sigurnog i pouzdanog partnera u poslaničkoj grupi SNS.

Četvrti, veoma važan cilj SNS u Narodnoj skupštini, u Vladi Republike Srbije biće borba za očuvanje nezavisne pozicije Republike Srbije u međunarodnoj zajednici. Predsednik Republike je o tome mnogo puta govorio. Mi želimo da postanemo sastavni deo Evropske unije i mi se tog cilja ne odričemo. Pri tome želimo da zadržimo apsolutnu nezavisnost u vođenju naše spoljne politike, u kreiranju naše ekonomije, u našoj borbi za Kosovo i Metohiju. Očekujemo od svih zemalja u svetu da budu ako ne prijatelji, a onda makar korektni partneri Republike Srbije. Želimo da od zemalja koje su nam nekada bile neprijatelji napravimo, ako je ikako moguće, saveznike i prijatelje, a ako ne, onda makar države, a radi se o velikim svetskim silama, koje će makar početi da razumeju interese srpskog naroda, interese Republike Srbije i naravno da produbljujemo ionako dobre i prijateljske odnose sa zemljama koje su nam i do sada bile od velike pomoći, ne samo kada je u pitanju borba za Kosovo i Metohiju, nego i kada je u pitanju borba protiv korona virusa. Tu pre svega mislim na naše prijatelje iz Ruske Federacije i Kine.

No, u svakom slučaju, mi želimo da Srbija ostane nezavisna država, ne želimo da bude deo bilo kog vojnog ili političkog saveza, ne želimo sukobe ni sa kim u svetu, ali ćemo umeti na najbolji mogući način da zaštitimo naše državne i nacionalne interese. Kada to kažem, ne mislim samo na interese građana Republike Srbije nego na ceo srpski narod koji živi na prostoru bivše Jugoslavije, jer je činjenica, hteli to neki da priznaju ili ne, da danas u Aleksandru Vučiću, predsedniku Republike Srbije, i Srbi iz Republike Hrvatske i Srbi iz Federacije Bosne i Hercegovine i Srbi iz Crne Gore i naravno Srbi sa Kosova i Metohije vide apsolutno svog predsednika, vide čoveka koji će da brine i o njima, i o njihovim interesima, i o njihovim pravima. Činjenica je da položaj srpskog naroda u Hrvatskoj, da položaj srpskog naroda u Federaciji Bosne i Hercegovine, da položaj srpskog naroda u Crnoj Gori nije nimalo jednostavan, veoma je delikatan, veoma je težak, ali bi svi ti problemi bili mnogo veći da nije bilo mudre i promišljene politike Aleksandra Vučića koji je uspevao u teškim vremenima da pronalazi mostove saradnje i linije komunikacije i sa onima sa kojima objektivno nije jednostavno da se razgovara, ali sa kojima morate da razgovarate, ne zbog sebe, nego zbog Srbija koji žive u bivšim jugoslovenskim republikama, a čiji je položaj, kao što sam rekao, bio težak ili je težak još uvek.

Peti cilj poslaničke grupe SNS i peti cilj nove Vlade Republike Srbije biće nastavak reformskih procesa u svim oblastima društvenog života, i kada je u pitanju ekonomija i kada je u pitanju obrazovanje, a posebno kada je u pitanju vladavina prava i reforma našeg pravosuđa, zato što želimo da u ovim oblastima postignemo one standarde koji postoje u najrazvijenijim državama sveta, pre svega u državama Evropske unije, jer se pokazalo da su to dobri standardi koji su pre svega dobri za građane. Mi te standarde želimo da dostignemo, ne zato da bi nas neko pohvalio u nekom svetskom centru moći, nego zato što verujemo da građani Srbije zaslužuju da žive isto onako kvalitetno, isto onako dobro kao što žive i građani u Velikoj Britaniji, građani u Nemačkoj, građani u Francuskoj, Italiji i u svim drugim razvijenim zemljama.

Šesti cilj, možda i najvažniji, jer nijedan od ovih ciljeva ne bi bio moguć da nema tog šestog cilja, a to je dalji rast srpske ekonomije.

Predsednik Republike Aleksandar Vučić je rekao da je cilj da u 2021. godini imamo rast od 6%, da ovu godinu završimo, ako je moguće, sa nultom stopom rasta, što je veliki uspeh, imajući u vidu svetsku ekonomsku krizu koja se pojavila zbog pandemije koronavirusa i ako u tome uspemo, a ja sam siguran da hoćemo, Srbija će zaista biti lider ne samo u regionu zapadnog Balkana, nego lider u Evropi po stopi privrednog rasta. To samo pokazuje da ćemo insistirati na svim onim poslovima na kojima smo insistirali od 2014. godine, a to je jedna promišljena fiskalna politika, monetarna politika, to je privlačenje novih investicija, domaćih i stranih, otvaranje novih radnih mesta i to je ono što je omogućilo, ta jaka ekonomija, da Srbija u poslednjih nekoliko godina pre svega vojno ojača, da postanemo ponovo jedna respektabilna vojna sila, ne sila koja želi bilo koga da napada, ne sila koja želi da sprovede agresiju prema bilo kojoj državi ili prema bilo kom narodu, nego sila koja ima zadatak da brani građane Republike Srbije od bilo koga koji bi eventualno pokušao da atakuje na državne granice Republike Srbije, ali i da brani srpski narod od onih koji su sproveli 1995. godine zločinačke akcije „Bljesak“ i „Oluja“ i koji misle da je tako nešto ponovo moguće. I, naravno, da brani srpski narod na Kosovu i Metohiji, jer i tamo ima usijanih glava koji misle da treba proterati i ono malo Srba sa Kosova i Metohije koji su tamo ostali. Ta vojna moć bazirana je na jakoj srpskoj ekonomiji.

To nisu razumeli oni koji su bili na vlasti do 2012. godine. Oni su smatrali da je ekonomija sredstvo za lično bogaćenje, a ne da društvo bude jako i ne da vam vojna moć bude jaka.

Aleksandar Vučić je dobro razumeo da je jaka ekonomija važna za građane, važna za podizanje životnog standarda, ali da je isto tako važna i za nabavku najsavremenije vojne opreme i tehnike, jer, kao što vidite, bez obzira na sve idealističke koncepcije o svetu bez ratova, ratovi su, nažalost, realnosti modernog sveta. Srbija mora biti spremna da brani svoje interese, mora biti spremna da brani svoje državne granice, mora biti spremna da bude garant mira, bezbednosti u regionu, a pre svega za Srbije koji su ostali da žive u republikama bivše Jugoslavije.

Ono što takođe želim da kažem ovom prilikom jesu stalni napadi onih kojih trenutno nema u ovom parlamentu, zato što su oni sami izabrali da ovde ne sede, a to je da Narodna skupština Republike Srbije nije legitimna, zato što njih nema, te samozvane elite. Dakle, nekoliko procenata građana Republike Srbije okupljenih u savez koga vodi Dragan Đilas, ti ljudi su se proglasili elitom. Oni ni po čemu nisu elita, ali su se proglasili elitom i ta elita je odlučila da bojkotuje izbore koji su održani 21. juna. Samo da vas podsetim, ti izbori su održani pod uslovima koji su bili teški jedino za Srpsku naprednu stranku, jer smo prethodno usvojili set zakona koji su svi do jednog bili u korist opozicije i svi do jednog bili protiv interesa SNS. Mi smo ti koji smo uveli u srpsko zakonodavstvo pojam funkcionerske kampanje. Ministri SNS su bili ti koji u radno vreme, to sad deluje pomalo smešno ali samo da podsetim građane Srbije, to su bili zahtevi opozicije na koje smo mi pristali, jer se nismo plašili suda građana na izborima, ministar iz SNS nije smeo da spomene SNS, nije smeo da spomene Aleksandra Vučića u radno vreme. Mi smo to prihvatili.

Mi smo prihvatili da se spusti cenzus sa 5% na 3%, iako je to objektivno išlo na štetu SNS. Mi smo bili ti koji smo omogućili opozicionim političkim partijama da potpise overavaju u opštinskim i gradskim upravama, da ne moraju da idu kod javnih beležnika.

Mi smo bili ti, da podsetim građane Srbije, koji su pooštrili, koji su pojačali nadležnosti Agencije za borbu protiv korupcije. Naravno, opet, neću da kažem na štetu, ali ta borba protiv korupcije je uvek bila zamišljena tako da se spreči korupcija unutar SNS. O korupciji u redovima Dragana Đilasa niste smeli ništa ni da kažete, kao što ne smete da kažete ni dan-danas.

Ono što posebno želim da istaknem to je laž koja se provlači već godinama u Srbiji, a naročito je bila izražena u toku predizborne kampanje, ona je i danas prisutna u javnom mnjenju, a to je da u Srbiji vlada medijski mrak, da je taj medijski mrak uveo Aleksandar Vučić i da zbog toga nema uslova za fer i demokratske izbore, iako je činjenica, statistički dokazano, da najveći broj štampanih i elektronskih medija iz dana u dan radi protiv Aleksandra Vučića a za Dragana Đilasa, odnosno za one koji su odlučili da bojkotuju izbore.

Nisu nam verovali kada smo rekli da je, recimo, list „Danas“, glasilo, jedan propagandni bilten Dragana Đilasa. Onda su nam objavljivali karikature, da smo Hitleri, da smo Gebelsi, objavljivali su najgore moguće tekstove o ljudima koji sede ovde u Narodnoj skupštini, o Aleksandru Vučiću da se i ne govori, toga je bilo svakodnevno i evo, od 1. januara 2021. godine, Dragan Đilas je i formalno vlasnik „Danasa“. Da ne govorim o televiziji N1, da ne govorim o svim mogućim medijima koji su 24 sata vodili besomučnu kampanju protiv Aleksandra Vučića i protiv SNS. To je bila tako strahovita kampanja koja može da se poredi samo sa medijskom harangom koja je vođena na hrvatskoj televiziji 1991. godine, kada ste 24 sata imali konstantnu propagandu protiv Srbije, protiv srpskog naroda, protiv Jugoslovenske narodne armije, kada se govorilo o velikosrpskoj hegemoniji, o agresiji, o nekim srbo-četnicima koji hoće da stvore veliku Srbiju.

Ta atmosfera stvorena je ponovo u Srbiji 2019. i 2020. godine, ali ovoga puta glavna meta je bio Aleksandar Vučić. Kažite mi jedan medij, odnosno pokažite jedan medij, bilo štampani bilo elektronski, koji je u Vučićevim rukama ili koji radi za Aleksandra Vučića. Svi rade za Dragana Đilasa. I oni su odlučili i pored svega toga da ne izađu na izbore, jer su znali da ne da ne mogu da pobede na izborima, nego da ne mogu da pređu ni taj famozni cenzus od 3%. I onda su odlučili da bojkotuju izbore. I kad su završeni izbori, onda su hteli da obesmisle ovaj parlament, da kažu da ovaj parlament nije legitiman zato što nema opozicije.

Apsolutno je legitiman, zato što je narod glasao za sve vas koji ovde sedite, a oni su sami izabrali da ih ovde nema. Dakle, niko ih nije terao na bojkot. Bojkot je legitimna stvar, ali nemojte da kukate i nemojte da plačete zbog posledica vaše odluke. To je vaša odluka da ne sedite u Narodnoj skupštini. To pokazuje da ne cenite građane Srbije, da vas nije briga šta oni misle, da ne uvažavate Narodnu skupštinu kao najviši državni i politički organ Republike Srbije i pokazuje, na kraju krajeva da niste nikakva elita, da ste bili i ostali ljudi koji su radili i koji dan danas rade isključivo protiv interesa građana Srbije i protiv Republike Srbije kao države.

Ali da se više njima ne bavim, oni su otišli u prošlost. Želim da poručim još jedanput sa ovog mesta i time ću da završim. Poslanička grupa SNS će biti pouzdan partner i predsedniku Republike, Aleksandru Vučiću i novoj Vladi Republike Srbije u borbi za ostvarenje ovih šest osnovnih ciljeva, a o svakom od ovih ciljeva moje uvažene kolege iz poslaničke grupe govoriće nešto više. Hvala vam.