Dame i gospodo narodni poslanici, kolega koji je govorio pre mene se setio da ne treba da postoji partijska disciplina onoga momenta kada je ušao u parlament preko jedne političke stranke i onda kad aje postao poslanik, onda je shvatio da treba da bude slobodan. Ne znam koliko je to baš sasvim moralno.

Moralno je da izađeš sa svojom listom, da uđeš u parlament, pa onda budi slobodan koliko te je volja, a uđeš u parlament na listi određene političke stranke i onda postaneš poslanik i posle toga ti proradi svest i savest o tome da treba da si slobodan, meni to ne izgleda baš mnogo moralno.

Pošto ste spominjali poslaničku grupu Srpske napredne stranke i pošto ste spominjali ovu situaciju koja je aktuelna ovih dana u Republici Srbiji, mi smo imali dogovor na Kolegijumu Narodne skupštine da danas niko ne govori od predsedničkih grupa i niko od narodnih poslanika, ali ja sam se javio za reč. Možda ću i biti kritikovan od strane svog predsednika, ali prosto ne želim da neke stvari ostanu nejasne i da ispadnete u pravu vi. Evo o čemu se radi.

Želim pre svega da kažem da danas mnogi trijumfuju nad navodnim porazom Aleksandra Vučića. Trijumfuju Đilas, Jeremić, Tadić, Savo Manojlović. Vidim da trijumfuju i pojedini hrvatski mediji. Juče je „Jutarnji list“ objavio: Vožd je izgubio prvo poluvrijeme, misleći, naravno, na Aleksandra Vučića.

Ja vam kažem da Aleksandar Vučić nije izgubio. Aleksandar Vučić je pobedio. Aleksandar Vučić je pobedio zato što je pokazao da politika u Srbiji može da se vodi na jedan potpuno drugačiji način od onoga kako su je vodili isti ti koji danas slave njegov poraz. Dakle, na drugačiji način nego što je politiku vodi Boris Tadić, Dragan Đilas, Vuk Jeremić i njima slični, zato što je pokazao da je, na kraju krajeva, i ustavna dužnost predsednika Republika da ode u svoj narod, da ga sasluša, da čuje koje su njegove nevolje i da pokuša tom istom narodu da pomogne.

Sada ja pitam, ne samo vas, nego pitam sve te bezgrešne ljude, političke apostole, koji nikad ništa u životu nisu pogrešili, koji su sve uradili dobro za državu Srbiju i z a njene građane, a kada su oni otišli u narod i sa narodom razgovarali? Bilo je mnogo teških situacija samo u periodu od 2000. godine, da se ne vraćamo u te famozne devedeset godine. Ja ću vam navesti samo nekolik o primera kada su predsednici Republike, predsednici Vlade, ministri, visoki državni funkcioneri i te kako imali potrebu, imali obavezu, da odu u narod, pa nisu otišli.

Da li je neko otišao u narod, pa objasnio tom istom narodu kako je to Savezna Republika Jugoslavija krajem 2000. godine postala nova država i tražila kao nova država prijem u organizaciju UN i na taj način samu sebe stavila u rang država koje su se otcepile na protivustavan način od Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i time priznala da su bili u pravu i Slovenija i Hrvatska i Bosna i Hercegovina i Makedonija. To se desilo u vreme mandata Vojislava Koštunice 2000. godine. Savezna Republika Jugoslavija, država naslednica ne samo SFRJ, nego država naslednica Kraljevine Srbije, koja je stvorila tu veliku Jugoslaviju je samu sebe potezom pera svog predsednika dovela u rang jedne Slovenije koja kao samostalna država u istoriji nikada nije postojala.

Da li je neko od predsednika Republike, da li je neko od predsednika Vlade, da li je neko od ministara otišao u narod, pa da mu objasni kako je moguće da se tri šećerane prodaju za devet evra?

Da li je neko objasnio narodu smisao one pljačkaške privatizacije koja je sprovođena u Srbiji od 2001. godine pa u narednih nekoliko godina, kada smo rasprodali budzašto celokupnu našu državnu i društvenu imovinu i kada smo to istom Aleksandru Vučiću 2012. godine ostavili jednu potpuno ruiniranu državu i kada je on čovek morao bukvalno da je zida od temelja, jer ničega skoro više nije bilo?

Da li je neko otišao u narod, pa pokušao da objasni tom istom narodu kako je moguće da su oni koji su došli na vlast 2000. godine uspeli da upropaste SRJ, da upropaste Državnu zajednicu Srbija i Crna Gora, a da za to nisu snosili bilo kakvu odgovornost? Da li je neko otišao u narod, pa objasnio tom narodu kako je moguće da šiptari proglase nezavisnost na Kosovu i Metohiji u februaru 2008. godine, a predsednik Republike Boris Tadić, koji nam danas drži lekcije i koji kaže da je Aleksandar Vučić poražen, ne ode u narod i bude sa narodom, nego pobegne baš tog dana u Rumuniju? Zamislite, nije čovek mogao da izabere ni jedan drugi dan, nego baš 17. februar 2008. godine, pa da pobegne u Rumuniju.

Kako niko nije otišao u narod, pa da objasni narodu velike sile priznale nezavisnost Kosova i Metohije? Niko od ambasadora nije proteran, pa da objasni narodu kako je moguće da su proterali samo dva ambasadora, i to ambasadorku Crne Gore i amabasadorku Makedonije? Zamislite kakve veličine, zamislite kakva snaga, zamislite kakva dostojanstvenost tih velikih državnika Borisa Tadića i njemu sličnih, proteraju crnogorsku ambasadorku i proteraju ambasadorku Makedonije.

Da li je neko otišao u narod kao što je to uradio Aleksandar Vučić u te Gornje Nedeljice kod Loznice? Pa, objasnio narodu koji je smisao podnošenja zahteva Međunarodnom sudu pravde, da Međunarodni sud pravde da savetodavno mišljenje o tome da li je deklaracija kosovskih Albanaca od 17. februara 2008. godine o proglašenju nezavisnosti tzv. Kosova u skladu sa međunarodnim pravom ili ne, pa da objasni narodu kakva je procedura pred Međunarodnim sudom pravde.

Da li je otišao Vuk Jeremić, koji je došao na tu genijalnu ideju zajedno sa Borkom Stefanovićem, pa da kaže tom istom srpskom narodu na Kosovu i Metohiji, u Šumadiji, u Vojvodini - procedura je dame i gospodo sledeća, sudija u Međunarodnom sudu pravde ne glasa kako on hoće, nego glasa u skladu sa stavom svoje države i onda lepo pogledate spisak sudija Međunarodnog suda pravde i vidite da je apsolutna većina iz država koje su već priznale nezavisnost Kosova i Metohije? I malom detetu je bilo jasno da će odluka biti negativna po Republiku Srbiju.

Pa, jel se neko udostojio da ode u narod i da objasni narodu svu tragičnost te odluke na koju se Albanci pozivaju i dan danas? I dan danas kada predstavnica tzv. Kosova dođe u Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, ona se poziva na savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde, koje je tražio Vuk Jeremić, koji ovih dana slavi pobedu nad Aleksandrom Vučićem zato što je odbio da potpiše Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji i zbog toga što ga je Vlada povukla iz procedure.

Mnogi danas kažu - Aleksandar Vučić je trebao da reaguje oštrije, trebao je da pošalje vodene topove, da pošalje žandarmeriju na one koji su protestvovali, ali on je na taj način, što to nije uradio, opet pokazao da se razlikuje od onih koji ga napadaju. Opet je pokazao da je drugačiji i od Borisa Tadića i od Dragana Đilasa i od Vuka Jeremića, koji su sve to radili svom narodu.

Ja ću vam navesti jedan primer, 29. jula 2008. godine organizovali smo miting, potpuno u skladu sa zakonom, prijavili miting, prijavili redare, bio potpuno miran miting, nijedan izlog nije razbijen, niko nije bio povređen. Nijedan policajac nije bio napadnut, nijedna žardinjera nije bila razbijena. Miting zbog toga što smo hteli da izrazimo protest zbog načina na koji je uhapšen nekadašnji predsednik Republike Srpske dr Radovan Karadžić.

Šta se dešava nekih sat, sat i po vremena nakon početka jednog potpuno mirnog, civilizovanog, u skladu sa zakonom organizovanog mitinga? Sa svih strana nas okružuje žandarmerija i počinje da tuče okupljeni narod, da baca suzavac i tom prilikom je nekoliko udaraca u stomak dobio i Aleksandar Vučić, a nažalost, Ranko Panić je ubije. Ranko Panić je ubijen tako što su mu policijskom cokulom razmrskali lobanju.

Sad ja pitam te koji trijumfuju nad porazom Aleksandra Vučića da li su ikada otišli ne u narod, da li su otišli kod majke Ranka Panića, čoveka koji je došao 1995. godine iz Republike Srpske Krajine, pa da objasni toj majci zašto je ubijen njen sin, koji nije napao nijednog policajca, koji nije razbio nijedan izlog, koji nije uradio ništa protivzakonito, ali se, eto, našao na mitingu? To je zasmetalo tadašnjem režimu koji je vodio Boris Tadić i zbog toga je taj mladi čovek morao da bude ubijen.

Šta je sada trebalo da uradi Aleksandar Vučić, isto ono što je uradio Boris Tadić, da šalje žandarmeriju na sopstveni narod, da šalje vodene topove, da šalje helikoptere, da iz Republike Srbije idu one slike koje bi neprijatelji Srbije želeli da idu? Ne slike novih fabrika, ne slike novih data centara, ne slike novih bolnica, ne slike novih autoputeva, nego slike sa razbijenim glavama, nego slike sa ljudima koji se biju sa policijom. Takve slike su trebale da odu iz Srbije.

Sad je valjda Aleksandar Vučić poražen zato što nije dopustio da takva slika Srbije ode u javnost, nego je u svetu i dalje ostala slika Srbije kao jedne moderne, napredne, civilizovane zemlje, zemlje u kojoj predsednik Republike sme da ode u svoj narod, sme da čuje koje su muke i nevolje tog naroda i da učini sve ono što je moguće da se tom narodu pomogne.

Sad da kažem nešto o tom razgovoru u tim famoznim Gornjim Nedeljicama, kažem famoznim, zato što se svakoga dana o tom selu ispredaju najneverovatnije moguće priče, a sve u pokušaju da se potpuno diskvalifikuje predsednik Republike Aleksandar Vučić.

Aleksandar Vučić je otišao u to selo. Po mom ličnom mišljenju, sa njim je trebao da bude i neko iz Vlade Srbije, neko iz lokalne samouprave, ali dobro, nisu bili, bio je on. Sam je kao predsednik Republike otišao u to selo i razgovarao sa meštanima Gornjih Nedeljica.

Ali, kada malo proanalizirate razgovor koji je imao sa tim ljudima, šta možete da zaključite? Ljudi jesu govorili i o "Rio Tintu", jesu izrazili svoju bojazan za životnu sredinu, ali da li ste videli drugi deo, možda i pretežni deo izjava tih ljudi - predsedniče Vučiću, nemamo fabriku nijednu u našem kraju, napravi nam novu školu, napravi nam nove puteve da nam deca u školu idu po tvrdom putu, a ne po blatu, napravi nam put da kad idu kroz šumu, da ih ne ujede zmija, napravi nam neki novi most da možemo da pređemo sa jedne na drugu stranu Jadra?

Da li je za te probleme odgovoran Aleksandar Vučić? Nije. Da li će on te probleme da reši? Hoće. Kako čovek koji je predsednik Republike može da bude poražen ako je otišao da razgovara sa svojim narodom, da sasluša njegove muke i nevolje koje nije on napravio, nego neke prethodne vlasti i koji će tom istom narodu da pomogne.

Dakle, Aleksandar Vučić nije poražen. Aleksandar Vučić je pobedio zato što je pokazao da politika u Srbiji može da se vodi i na drugi način, ne iz kabineta, ne iz kancelarije, nego da se vodi jedna prava autentična narodna politika. Znači, sve za narod, sa narodom i, ono što je jako važno, u narodu.

Jeste li imali u modernoj istoriji Srbije i jednog predsednika Republike koji je smogao hrabrosti da ode u svoj narod, sem na mitinzima koji su bili unapred organizovani i gde se predsednik Republike obraćao svojim pristalicama? Da je neki predsednik Republike otišao u neku opštinu, da je otišao u neko selo da razgovara sa ljudima, to sem Aleksandra Vučića nije uradio niko. Prema tome, nije poražen on, poraženi su oni koji danas misle da su trijumfovali nad Aleksandrom Vučićem i nad njegovom politikom i sve ono što radi Aleksandar Vučić je u stvari sve suprotno od onoga što bi oni radili, apsolutno sve suprotno.

Oni danas kažu - demokratska je tekovina da se blokira autoput, to je neotuđivo ljudsko pravo, niko ne sme popreko da pogleda ljude koji blokiraju autoput, pa pronađu čak i jednog profesora na Pravnom fakultetu koji kaže da je vlast koja nije prstom dotakla nijednog demonstranta, nijednog onoga ko je blokirao puteve po Srbiji, nije ga dotakla prstom, a kamoli pendrekom. Kažu da je ta vlast napravila tri prekršaja zakona.

Sada malo da podsetim te koji trijumfuju nad Aleksandrom Vučićem, a bili su na vlasti 2001. godine, bili su na vlasti 2001. godine, odnosno bili su na vlasti njihovi partijski šefovi. Da li se sećaju pobune Jedinice za specijalne operacije u novembru 2001. godine kada je ta jedinica blokirala kod Sava Centra autoput, dakle jednu međunarodnu saobraćajnicu, ali je nije blokirala u potpunosti, nego je jedna traka funkcionisala, a ovi su sada blokirali skroz. Tada su rekli - to je državni udar, to je nedemokratski, ne sme da se blokira međunarodni put, to je skandal. Ta Jedinica za specijalne operacije blokirala autoput zato što su im ti isti, dakle, Boris Tadić, Đilas, Jeremić i njima slični i njihovi partijski šefovi, rekli da treba da uhapse braću Banović zato što su to opasni kriminalci, a posle se ispostavilo da nisu u pitanju nikakvi kriminalci, nego da su u pitanju ljudi koji su posle isporučeni Haškom tribunalu.

Oni koji danas trijumfuju nad navodnim porazom Aleksandra Vučića su isti oni koji su se tom Jedinicom za specijalne operacije bratimili 5. oktobra 2000. godine, grlili se sa njima, fotografisali, nazivali jedan drugog brate, kupali se u njihovim bazenima, vozili njihove džipove, koristili njihove novce, putovali po belom svetu o njihovom trošku, nisu uspeli da spreče.

Zamislite, ti veliki pobednici, ti čistunci moralni, te moralne gromade, ti politički apostoli koji ništa u životu nisu pogrešili, koji su sve ispravno uradili, koji imaju pravo da svima nama sole pamet svaki dan, pa nisu uspeli da spreče da u po bela dana bude ubijen predsednik Vlade Republike Srbije Zoran Đinđić. Dan danas ti isti bacaju ljagu jedni na druge ko je kriv. Da li je više kriv Zoran Živković, da li je više kriv Dušan Mihajlović, da li je više kriv ovaj ili onaj i sada ti isti su ustali i kažu - evo ga, pobedili smo Aleksandra Vučića, pobedili smo ga tako što smo ga naterali da ode među svoj narod i da sa tim narodom razgovara i da od tog naroda čuje koje su muke i nevolje koje taj narod ima, a te muke i nevolje su napravili isti oni koji se danas predstavljaju kao ljudi, koji su u životu sve ispravno uradili, nikakvu grešku nisu napravili, nikakvu spornu privatizaciju nisu uradili, nijednu državu nisu razbili, koji nisu pobegli u Rumuniju, dakle, koji su sveci. Nama je još samo preostalo da ovde u Narodnoj skupštini Borisa Tadića, Dragana Đilasa, Vuka Jeremića upišemo u neki kalendar političkih svetaca. To su bezgrešni ljudi. Sve su sjajno uradili za državu Srbiju.

Kada su sve tako sjajno uradili, kako je moguće da ih narod neće, neće ih ni 2012, ni 2014, ni 2016, neće ih ni 2020. godine. Neće ih. Zato što za taj narod nisu uradili ništa. Aleksandar Vučić je uradio mnogo toga dobrog. Sve ono što oni nisu uradili od 2000. godine, i nove škole, i nove bolnice, i nove autoputeve, i stotine novih fabrika, i na stotine hiljada novih radnih mesta, sve je to uradio taj čovek nad čijim porazom oni danas slave.

Nisam imao, kažem, nameru da se javljam za reč, jer je takav bio dogovor i takva je bila instrukcija, ali sam morao da odgovorim na ovo što je rekao gospodin Glišić zato što mislim da nije u pravu i zato što mislim da je Srbiji dosta licemerja, da nam o moralu, da nam o političkom poštenju govore oni koji su se obogatili na narodnoj muci i nevolji. Dok je narod siromašio, oni su iz dana u dan postajali sve bogatiji.

Mene muka uhvati kad se setim kako se zove stranka Dragana Đilasa, kaže, Stranka slobode i pravde. U njegove vreme ni slobode, ni pravde, nego apsolutna nesloboda i apsolutna nepravda, nego ubi Ranka Panića, zgazi ga policijskom čizmom zato što je smogao hrabrosti da kaže ne režimu Borisa Tadića. Sram vas bilo.

Dame i gospodo narodni poslanici, u potpunosti podržavam stav Vlade i stav ministarke Obradović, vezano za neprihvatanje ovog amandman, i to iz više razloga.

Na prvi pogled izgleda logičan predlog da Zaštitnik građana bude neko ko je diplomirani pravnik, ali kada se stvar posmatra malo šire, onda se vidi da je argumentacija Vlade i Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu ipak mnogo šira i da je Vlada bolje sagledala ovu situaciju nego što su to uradili, uz svo dužno poštovanje, podnosioci amandmana.

Pre svega, ono što je važno da se kaže, mi u Srbiji, a tako postupaju i mnoge druge zemlje, instituciju Zaštitnika građana uvodimo putem zakona, dakle, na neki način putem nekog političkog dekreta, ali izvorni Ombudsman, švedski Ombudsman je nastao sasvim slučajno, kao što je sasvim slučajno nastala institucija prvog ministra u Velikoj Britaniji. Dakle, u Švedskoj on nije uveden zakonom, nego slučajno.

U 17. veku Švedska je ratovala sa Rusijom i švedski kralj Karlo je pobegao u Tursku. Pošto nije bio u Švedskoj, odnosno nije bio u svojoj zemlji, on je imenovao čoveka koji ga je zastupao, to je bio njegov poverenik i izvorno, dakle na švedskom jeziku, reč ombudsman ne znači zaštitnik građana, nego poverenik, komesar, predstavnik, neko ko u ime kralja vrši vlast, dok se kralj ne vrati i kada se kralj vratio ombudsman više tu funkciju nije vršio.

Švedska je tek svojim Ustavom iz 1809. godine, dakle posle nekih 100 godina otkako je nastala, ali kažem slučajno, institucija Ombudsmana u Švedskoj usled ratnih prilika, ona ga je normirala kao nekoga ko treba da štiti prava građana od onoga što se u anglosaksonskoj literaturi naziva loša uprava, maladministration, dakle od raznih šikaniranja, nepoštovanja rokova itd.

Ovo što je rekla ministarka Obradović je potpuno tačno. Zaštitnik građana, ma kolika da su mu ovlašćenja, on nema ono suštinsko meritorno ovlašćenje, a to je da poništava upravne akte, ma koliko da su oni nezakoniti. Dakle, može da ukaže organima uprave na nezakonito ili necelishodno postupanje, može da im ukaže na nepoštovanje rokova, može da im ukaže na nepoštovanje prava stranke u upravnom postupku, ali on ne može da donese rešenje kojim poništava upravni akt. To može samo drugostepeni organ uprave, odnosno to može sud u upravnom sporu. U našem slučaju to je Upravni sud.

Zašto je dobro ovo Vladino rešenje da Zaštitnik građana može da bude i neko ko nije pravnik? Zato što se Predlogom zakona ne zabranjuje da diplomirani pravnik bude Zaštitnik građana, nego se omogućava da pored diplomiranog pravnika bude i neko drugi, ali ko ima iskustvo u oblasti zaštite ljudskih prava i sloboda. Imate mnogo primera u svetu zemalja gde su ombudsmani ljudi koji nisu pravnici, ali koji sjajno rade svoj posao, koji su ljudi od autoriteta, koji su vrhunski intelektualci, koji su poznati u javnosti kao ljudi koji su se borili za ljudska prava i slobode, koji su afirmisali principe demokratskog, slobodnog društva i takvi ombudsmani su se pokazali kao mnogo efikasniji nego ljudi koji su naprosto diplomirani pravnici, ali su anonimni za širu javnost. Jer vi kada za Ombudsmana izaberete čoveka koji je poznat svima, koji možda nije diplomirani pravnik, ali je čovek od ogromnog intelektualnog i moralnog autoriteta i digniteta, onda u državnoj upravi imate neku vrstu straha da ne pogreše, jer će imati posla sa takvim jednim čovekom.

Sada mi formalnopravno možemo da kažemo – Ombudsman treba da bude diplomirani pravnik, imenujemo nekog čoveka koji je diplomirani pravnik, koji možda

i nije loš pravnik, ali je potpuno anoniman, nema nikakav autoritet, možda je radio u

nekom organu uprave, ali ga građani ne doživljavaju kao nekoga ko zaista u pravom smislu te reči može da zaštiti ljudska prava i slobode.

Tako da, ovo što je Vlada predložila je dobro. Dakle, Vlada je ostavila mogućnost da se za Zaštitnika građana izabere diplomirani pravnik, ali može da bude i neko ko nije diplomirani pravnik, ali ima takvu vrstu autoriteta, odnosno takvu vrstu harizme ima takve ljudske, moralne i intelektualne kvalitete koji ga čine dostojnim da bude institucija koja se zove u pravom smislu te reči Zaštitnik građana. Dakle, da u praksi bude Zaštitnik građana, a ne samo na papiru.

Mi smo imali jednog, i to je jedan od razloga zašto mislim da vaš amandman ne treba prihvatiti, papirnatog Zaštitnika građana, Sašu Jankovića. Zašto kažem papirnatog? Čovek je ispunjavao ovaj uslov o kojem vi govorite, on je bio diplomirani pravnik. Sada ja pitam sve kolege i koleginice narodne poslanike, a čija ljudska prava je on zaštitio kao diplomirani pravnik? Da li postoji neki građanin Srbije kome je Saša Janković pomogao? Pa Saša Janković je do te mere imao odbojnost prema Narodnoj skupštini, da kada smo se na resornom odboru bavili njegovim izveštajima, on nije hteo da dođe, nego je slao svog zamenika, jer, bože moj, on je veličanstvo, šta on ima da radi u Narodnoj skupštini sa narodnim poslanicima i da ga oni propituju zašto je nešto napisao u izveštaju i da ga pitaju – a izvini, kom građaninu si ti pomogao i u kom konkretnom upravnom postupku?

Čitao sam njegov izveštaj, kao što su čitali i drugi narodni poslanici. Znate čime se on bavio u tim svojim izveštajima, on koji je bio diplomirani pravnik? Zašto je Aleksandar Vučić, na primer, na nekoj konferenciji za novinare rekao to i to, pa zašto je rekao tim tonom, pa zašto se novinaru obratio na način na koji se obratio. Je li to posao Zaštitnika građana? Čovek je potpuno ušao u političku arenu i potpuno zaboravio na svoj posao, a posao mu je bio da štiti prava građana onda kada su ona ugrožena nezakonitim ili necelishodnim postupanjem organa uprave.

Tako da, kada za Zaštitnika građana izaberete diplomiranog pravnika, to vam nije apsolutna garancija da će on dobro da radi svoj posao. Tipičan primer je Saša Janković. Čovek je bio pravnik, ali da li je dobro radio svoj posao Zaštitnika građana? Nije. On je hteo da se sa pozicije Zaštitnika građana, i to je na kraju krajeva i učinio, kandiduje za predsednika Republike. On je svoju poziciju Zaštitnika građana, dakle, državnog organa, to želim posebno da napomenem, često se u javnosti brkaju pojmovi nezavisnih regulatornih tela sa državnim organima, Zaštitnik građana nije nikakvo regulatorno telo, to je državni organ, koji radi svoj posao u skladu sa Ustavom i zakonom. Saša Janković je hteo da se bavi politikom i ničije ljudsko pravo on nije zaštitio, sem svoje. I jedino što je radio u javnosti kao Zaštitnik građana, to je da promoviše sebe, kao nekoga ko treba da nasledi Aleksandra Vučića. I što je vreme više odmicalo i što su se više približavali predsednički izbori 2017. godine, Saša Janković je sve manje bivao Zaštitnik građana, a sve više bio kandidat opozicije za predsednika Republike.

Tako da imamo jako negativno iskustvo sa ljudima koji su formalno diplomirani pravnici, na poziciji Zaštitnika građana, a u suštini su se pokazali kao čisti politikanti. To se videlo. On kada je izgubio predsedničke izbore, vrlo brzo se povukao i sa pozicije predsednika tog njegovog Pokreta slobodnih građana i njegova sudbina vam je manje-više poznata.

Ima još jedna stvar koja je jako važna, o tome su pričale moje kolege juče. Želim tu temu da stavim na dnevni red i danas. Izgleda logično da je načelnik Generalštaba oficir. Izgleda logično da je načelnik Generalštaba general. Izgleda logično da je načelnik Generalštaba neko ko je najbolji oficir u Vojsci Srbije. To je sve logično. A da li je u praksi bilo tako? Nije.

Imali smo jednog čoveka, koji mislim da u životu nije postrojio vod, a kamoli četu, kamoli bataljon, kamoli brigadu, o korpusu da i ne govorim, vod nije postrojio. Samo zahvaljujući činjenici da ga je protežirao bivši predsednik Republike Boris Tadić on je postao načelnik Generalštaba, pri tome je činove dobijao, po nekoliko činova, u jednoj godini, čovek je postao, ja mislim general potpukovnik, general pukovnik za veoma kratko vreme.

Suštinski on o vojsci nije imao pojma, ali radio je jedan posao koji je za vojsku, koji je za odbrambenu moć Republike Srbije bio jako štetan. On je uništio našu vojsku, skoro je uništio, ostali su neki patrljci od vojske Srbije sve dok ministar odbrane nije postao Aleksandar Vučić 2012. godine i sve dok u narednim godinama nismo počeli da nabavljamo najsavremenije naoružanje i sada vojska Srbije predstavlja jednu respektabilnu vojnu silu kaja naravno, nema nameru bilo koga da napada, ali može da odbrani državu Srbiju i može da odbrani srpski narod od agresije u zemljama bivše Jugoslavije u kojima on živi, a u nekima od tih zemalja položaj i srpskog naroda je danas izuzetno, izuzetno težak.

Govorim o Zdravku Ponošu. Čovek je bio general i sada formalno posmatrano ispunjava uslove da bude načelnik Generalštaba. Mislim da je to bio najgori načelnik Generalštaba u modernoj istoriji srpske vojske. Ne znam da li postoji čovek koji je naneo više štete sopstvenoj vojsci kojoj je bio operativni komandant, vrhovni komandant je uvek predsednik Republike, ali on je kao načelnik Generalštaba, operativni komandant celokupne vojne sile, ja ne znam da li je bio neko lošiji od njega na tako važnoj poziciji.

Isti vam je slučaj i sada sa Zaštitnikom građana. Ne znači, ako je neko diplomirani pravnik da je po definiciji neko ko će u praksi dobro da se snađe sa zaštitom ljudskih prava, posebno kada je u pitanju rad organa državne uprave. To smo isto imali i u vojsci Srbije.

Juče je televizija N1, to slobodno mogu da kažem slagala građane Srbije, oni su to onako mimikrijski nazvali, jedan poslanik SNS rekao za Zdravka Ponoša da je bio loš načelnik Generalštaba vojske Srbije i da je uništio vojsku Srbije. Zašto kažem da su slagali? Zato što to nije prvo rekao poslanik SNS, mislim na Uglješu Mrdića. On je juče postavljao poslaničko pitanje, pa nisu hteli da kažu njegovo ime, ali je iz konteksta bilo jasno da se mislilo na kolegu Uglješu Mrdića koji je rekao da je Zdravko Ponoš uništio vojsku Srbije. I onda televizija N1 brutalno slaže građane Srbije i kaže – e to je rekao jedan poslanik SNS. On to jeste rekao, ali postoji jedan čovek koji je to rekao pre njega, a to je čovek koji je do juče bio u stranci Vuka Jeremića, Nikola Jovanović. To su zaboravili da kažu građanima Srbije.

Ako iko poznaje Vuka Jeremića i ako iko poznaje Zdravka Ponoša pa valjda ih poznaje čovek koji im je do juče bio najbliži saradnik, ali televizija N1 u svom dobrom maniru da obmanjuje građane Srbije i da 24 sata vodi kampanju protiv predsednika Republike, protiv Vlade Srbije, protiv SNS je prećutala samo taj jedan mali detalj, da je o Zdravku Ponošu, kao uništitelju vojske Srbije govorio prvi Nikola Jovanović i rekao još nešto, rekao je nešto što Uglješa Mrdić nije rekao, a što baca novo svetlo i na Vuka Jeremića i na Zdravka Ponoša, rekao je – kakva je to stranka desnog centra, kako se predstavlja Narodna stranka Vuka Jeremića koja se otvoreno zalaže za ulazak Srbije u NATO pakt? Kakav je to desni centar?

Čovek je otvoreno rekao da se Vuk Jeremić i Zdravko Ponoš zalažu za ulazak Srbije u NATO pakt. I ne leži vraže, Zdravko Ponoš, mislim toliko o njegovoj političkoj pameti i inteligenciji, potvrdi sve to što je Nikola Jovanović rekao. On čovek javno u medijima kaže – mi planiramo da dođemo na vlast tako što ćemo lepo da zamolimo Amerikance da nas dovedu na vlast.

Koja je cena toga? Ja mislim koleginice Paunović da vam je to sasvim jasno, cena toga je da se odreknemo Kosova i Metohije, da se odreknemo Republike Srpske, da prestanemo da radimo na jačanju vojske Srbije. To je cena koju ćemo svi mi morati da platimo, ako nekim slučajem Vuk Jeremić, Zdravko Ponoš, Dragan Đilas i cela ta družina dođu u poziciju ne da osvoje vlast, nego da se primaknu vlasti. Evo, to je njihov scenario, da ih neko drugi instalira ovde na vlasti, a oni će naravno da odrađuju sve one poslove koje su u interesu neke od velikih sila.

Mi smo taj scenario gledali, taj film su građani Srbije već gledali, ali sa tom pričom je završeno 2012. godine. Nadam se da na sledećim izborima koji će biti na proleće građani Srbije neće dozvoliti da se na vlast vrate isti oni koji su nam radili sve ove stvari poput Vuka Jeremiće, poput Zdravka Ponoša, poput Dragana Đilasa i njima sličnih.

Rekao sam neki dan, kada smo potpisivali sporazum sa ovih sedam opozicionih stranaka sa kojima smo vodili dijalog bez posredovanja stranaca, rekao sam nešto što na prvi pogled izgleda neverovatno, a to je da će izbori za SNS sledeće godine i predsednički i vanredni parlamentarni i izbori za Skupštinu grada Beograda, biti veoma teški. Izgleda neverovatno u trenutku kada SNS, sada po najnovijim istraživanjima javnog mnjenja ima oko 58% podrške građana Srbije, ali nemojte zaboraviti činjenicu da je opozicija, tako bar oni kažu za sebe, dobro organizovana, da imaju sjajne kandidate, da imaju sjajne intelektualce koji ih podržavaju, da imaju pomoć iz inostranstva i ono što svi građani Srbije vide, imaju mnogo više para od nas. Pa, Dragan Đilas ima sada na svom računu, privatnom računu više para nego cela SNS, on jedan čovek kao pojedinac, kao fizičko lice.

Tako da će ti izbori sledeće godine biti za SNS veoma teški. Oni imaju u svojim rukama i medije. Mi to 2012. godine nismo imali, nismo imali ni ranije. Pazite, oni sada u svojim rukama imaju većinu elektronskih medija, većinu štampanih medija, prisutni su na Instagramu, prisutni su na Tviteru, prisutni su na Fejsbuku, što je sve legitimno, ali to razvejava njihove laži o tome da su medijski diskriminisani. Pa, ne, većina medija radi za Dragana Đilasa, većina medija radi za Vuka Jeremića, većina medija radi za Zdravka Ponoša i većina medija radi protiv Aleksandra Vučića, protiv Vlade Srbije, protiv svega onoga što smo svi zajedno i mi poslanici, i vi iz Vlade uradili od 2012. godine do sada.

Do koje mere su ti ljudi beskrupulozni? Pa, to se videlo juče na konferenciji za novinare. Kada Vlada Srbije promoviše vakcinaciju, kada promovišemo mere koje treba da spreče širenje pandemije, napada na televizija N1 kako ugrožavamo ljudska prava i slobode. Juče predsednica Vlade kaže na konferencija za novinare – pa, vi sa N1 televizije ste rekli da ne treba građane vakcinisati sa tom trećom, tzv. buster dozom vakcina. Kaže, Žaklina Tatalović u sred Vlade Srbije premijerki da laže. Dobro, rekla je da laže i premijerka pokaže vest sa televizije N1 gde se kaže, kako ono beše, nije uvek treća sreća u smislu nije treća doza vakcine sigurna garancija da nećete dobiti ovu opaku bolest.

Da nismo uveli mere, da nismo obezbedili vakcine, onda bi nas napadali, gde su vam vakcine, a što ne uvodite mere, ljudi umiru, ljudi se razboljevaju.

Sećate se na početku pandemije šta su rekli - kakve kineske vakcine, kakve ruske vakcine, pa to nama ne treba, treba isključivo da nabavljamo vakcine iz EU. Ovim što su članovi EU, dobili su vakcinu otprilike u proseku šest meseci sa zakašnjenjem u odnosu na nas koji nismo članovi EU. Da smo slušali Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Ponoša i te takozvane eksperte lekare, koji bi da leče ljude lekovima za životinje, pa pitanje je kada bi počela vakcinacija u Srbiji.

Imate još primer, kada formalno na poziciji imate diplomiranog pravnika, a on smišljeno radi protiv svoje države. To želim da podsetim građane Srbije. Jel znate ko je dao ideju Vuku Jeremiću koji nije diplomirani pravnik? On kaže da je magistar fizike, ali ne zna Drugi Njutnov zakon, tako da je veliko pitanje da li je uopšte magistar fizike, ali recimo da jeste.

Ideju Vuku Jeremiću da postavi, odnosno da traži savetodavno mišljenje od Međunarodnog suda pravde da li je deklaracija takozvane skupštine republike Kosovo iz februara 2008. godine, o proglašenju nezavisnosti, u skladu sa međunarodnim pravom ili ne? Tu ideju mu je dao diplomirani pravnik Borko Stefanović. On je rekao Vuku Jeremiću, a u to vreme je bio politički direktor Ministarstva spoljnih poslova, to vam je otprilike zamenik ministra, da se prevede na jezik običnih ljudi, dakle, on je rekao Vuku Jeremiću - hajde da se obratimo Međunarodnom sudu pravde, a znao je, morao je da zna kao diplomirani pravnik, morao je da zna kao čovek koji je došao iz sveta diplomatije, da sudije u Međunarodnom sudu pravde glasaju shodno stavu svoje države o nekom pitanju. Uzmete spisak sudija Međunarodnog suda pravde, uzmete spisak država koje su priznale nezavisnost Kosova, tu je politička matematika jasna. Unapred se znalo kakva će biti odluka Međunarodnog suda pravde i, nažalost, bila je negativna za Republiku Srbiju. Međunarodni sud pravde je rekao da deklaracija o proglašenju nezavisnog Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom.

Ko je za to kriv? Pa, jedan pravni ekspert Borko Stefanović i Vuk Jeremić koji ga je poslušao. Zašto su oni to uradili? Zato što hteli, zato što oni Kosovo posmatraju kao balast, kao teret, kao problem. Šta će nam taj teret? Mi treba da uživamo u životu.

Videli ste prepisku između Vuka Jeremića i Roćena - e jesi obezbedio 25 soba, ne obezbedio sam 26, e super, evo dolazimo, j smo majku u Srbiji i Crnoj Gori. To je bila ta Đukanovićeva i Tadićeva diplomatija u vreme Srbije i Crne Gore. I onda su hteli da skinu teret, kako oni kažu za Kosovo i Metohiju, sa svojih leđa i sa leđa Srbije i onda su to prebacili na Međunarodni sud pravde. Onda su rekli - pa da, evo, mi se borimo za Kosovo, ali šta sada da radimo kada je Međunarodni sud pravde rekao da to nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom i napravili državi Srbiji, Vladi Srbije i predsedniku Republike Aleksandru Vučiću, grdan problem, jer sada gde god na nekom međunarodnom forumu iznesete problem Kosova i Metohije, Albanci i njihovi mentori vam mašu, kao crvenom maramom, odlukom, odnosno savetodavnim mišljenje Međunarodnog suda pravde da proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije 2008. godine nije bilo u suprotnosti sa međunarodnim pravom.

Tako da, gospođo Obradović, podržavam vaš stav. Ne mora Ombudsman da bude diplomirani pravnik. Nije to nikakva garancija da će on biti dobar zaštitnik ljudskih prava i sloboda, ali mora da bude pošten čovek, mora da bude čovek od autoriteta, mora da bude čovek od integriteta, mora da bude čovek koji se neće baviti dnevnom, a pogotovo ne stranačkom politikom i kome će interesi građana i interesi države, jer on je državni organ, nije nezavisno regulatorno telo, biti preči od svega ostalog.

Zahvaljujem se, gospodine predsedniče.

Dame i gospodo narodni poslanici, Narodna skupština je u ovom sazivu u decembru prošle godine usvojila Kodeks ponašanja narodnih poslanika. To može svima nama da služi za pohvalu, zato što smo se uvrstili u red onih evropskih država kojih nema tako mnogo koje pored Zakona o Narodnoj skupštini ili Zakona o parlamentu i Poslovnika o radu parlamenta imaju još jedan akt koji ima za cilj da podigne na jedan viši nivo političke kulture rad u parlamentu. To je jedan akt koji se uobičajeno zove Kodeks.

Mi smo ga usvojili krajem prošle godine. U međuvremenu smo imali u više navrata priliku da ga primenjujemo na sednici nadležnog odbora, a to je Odbor za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja. On se u praksi pokazao kao jedan dobar akt, kao jedan dobar dokument, koji može u jednoj velikoj meri da upristoji rad Narodne skupštine, da političku kulturu svih nas narodnih poslanika, ali i svih onih koji na bilo koji drugi način učestvuju u političkom i u javnom životu Republike Srbije podigne na jedan viši nivo.

Kada smo usvajali Kodeks prošle godine, onda smo rekli da nam je cilj, jedan od glavnih ciljeva da bez obzira na sve naše političke razlike koje postoje, ne mislim samo u ovom aktuelnom sazivu parlamenta, nego uopšte na političkoj sceni Srbije, doživljavamo tako da u onome drugome ko ne misli isto kao i mi gledamo samo političkog neistomišljenika, samo političkog suparnika, ali nikako političkog neprijatelja, jer mislim da je u Srbiji bilo previše političkih neprijateljstava. Mnogo smo energije potrošili na međusobne sukobe, skoro do istrebljenja.

Mislim da je zaista došlo krajnje vreme da se politički život u Srbiji podigne na taj nivo da možemo da se razlikujemo, da možemo da budemo različiti po mnogim pitanjima, ali da jedni druge uvažavamo, da se ponašamo dostojanstveno i u parlamentu i van parlamenta i da o Narodnoj skupštini Republike Srbije i domaćoj i međunarodnoj javnosti pošaljemo jednu mnogo bolju sliku.

Nažalost, iz mnogobrojnih razloga, i to nije slučaj od pre mesec dana ili od pre godinu dana, već duži niz godina postoji jedan trend da se o Narodnoj skupštini govori i piše na najgori mogući način, da se predstavlja u javnosti da u Narodnoj skupštini sede loši ljudi, da sede nevaspitani, nepristojni ljudi, ljudi koji su skloni korupciji, a ja tvrdim da to nije tačno. Tvrdim da ogromna većina narodnih poslanika, ne samo iz ovog saziva, nego i iz ranijih saziva Narodne skupštine, su normalni, civilizovani i pristojni ljudi, a da političke razlike postoje, ali da one nikako nisu razlog da se međusobno vređamo, omalovažavamo, napadamo na ličnoj osnovi, a pogotovo ne da diramo ono što je svakom čoveku najsvetije, a to su porodica i članovi njegove porodice.

Opet kažem, nažalost, svedoci smo činjenice d se u Srbiji danas to ne poštuje, pre svega kada je u pitanju porodica predsednika Republike. Vrlo često napadi na Aleksandra Vučića i članove njegove porodice dolaze od strane ljudi koji su nekada bili narodni poslanici, koji su nekada sedeli ovde zajedno sa nama.

Jedan od ciljeva zašto donosimo, odnosno zašto menjamo Kodeks ponašanja narodnih poslanika je i taj da učinimo jedan dodatni napor kako bi civilizovali rad parlamenta i kako bi tu ružnu sliku o parlamentu koja se stvara godinama, nekad sa razlogom, a nekad bez razloga, konačno razbili i kako bismo poslali poruku da je Narodna skupština predstavništvo, najviše predstavništvo svih građana Republike Srbije i da narodni poslanici koji ovde sede imaju pravo da se razlikuju, imaju pravo na različito mišljenje, ali imamo svi jednu jedinu zajedničku obavezu, a to je da na najbolji mogući način, a to između ostalog znači i na jedan kulturan, pristojan, civilizovan način, zastupamo sve građane Republike Srbije.

Da se vratim na ono što sam već rekao, nakon usvajanja Kodeksa, mi smo vrlo brzo došli u situaciju da ga primenjujemo. U principu, Kodeks ponašanja narodnih poslanika se pokazao kao jedan dobar akt koji je pokazao da može da doprinese kvalitetnijem radu Narodne skupštine, koji može da doprinese podizanju nivoa političke kulture u Republici Srbiji, ali isto tako je konstatovano da postoji određeni prostor da se Kodeks ponašanja narodnih poslanika popravi.

Mi smo u proteklih nekoliko meseci dobili sa dve strane neke veoma važne sugestije i to korisne sugestije u kom pravcu da idu izmene Kodeksa ponašanja narodnih poslanika. Pre svega, dobili smo vrlo korisne sugestije od strane eksperata iz GREKO-a. To je organizacija država Evrope za borbu protiv korupcije, koji su nam ukazali na određene tehničke i normativne nedostatke Kodeksa koji smo usvojili u decembru prošle godine.

S druge strane, dobili smo veoma, veoma korisne sugestije od strane Misije OEBS-a u Republici Srbiji. Ovom prilikom želim zaista da se zahvalim gospodinu Janu Bratuu, šefu Misije OEBS-a u Republici Srbiji, sa kojim sam imao prilike u više navrata da razgovaram i koji se pokazao kao iskren i dobronameran prijatelj Republike Srbije i koji je u ovaj proces izmena Kodeksa, zajedno sa nama, ušao iz najboljih, najprijatljskijih mogućih motiva da nam pomogne da Kodeks bude takav da više niko kada ga sad usvojimo na njega više ne može da stavi bilo kakvu ozbiljniju primedbu.

Mi smo se ponašali, kad kažem mi, mislim na ljude iz Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja. Ovom prilikom želim da se zahvalim sekretaru Odbora, gospođi Svetlani Dedić. Želim da se zahvalim pomoćniku generalnog sekretara Radetu Vujoviću i želim da se zahvalim kolegama iz Vlade Republike Srbije, iz Agencije za sprečavanje korupcije, koji su zajedno sa nama radili na ovim izmenama i dopunama i koji su uložili jedan veliki napor da se za jedno veoma kratko vreme dođe do ovih izmena i dopuna koje će u velikoj meri da poprave akt koji smo usvojili prošle godine.

Suština ovih izmena je u tome da smo veću pažnju posvetili etičkoj komisiji, tako što smo uveli nove članove od 23a do 23z. Sad ovaj deo mog izlaganja biće malo birokratski, ali prosto, moram tako da nastupim da bismo ljudima objasnili u čemu se sastoje ove izmene.

Dakle, propisali smo sastav komisije, zatim, ovlašćene predlagače za izbor članove komisije, postupak za odabir kandidata i postupak za predlaganje članove komisije Narodnoj skupštini.

Članom 23a smo predvideli da komisiju čine tri predstavnika, odnosno tri redovna profesora sa univerziteta u Republici Srbiji, a da dva člana etičke komisije čine predstavnici službe Narodne skupštine.

Kada su u pitanju članovi komisije iz reda fakultetskog osoblja, u pitanju je Filozofski fakultet u Beogradu, u Novom Sadu, Nišu, Filozofski fakultet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici i državni fakultet u Novom Pazaru – departman za filozofiju. Predvideli smo da fakulteti predlažu po jednog kandidata, a da izbor kandidata vrši telo koje je sastavljeno od tri člana odbora Narodne skupštine u čijem delokrugu rada je obrazovanje i nauka.

Članom 23v propisali smo kriterijume za izbor članova komisije iz reda fakultetskih nastavnika i, kao što ćete videti, ti kriterijumi su vrlo strogi. Između ostalog, nastavnici moraju da imaju dovoljno bodova tzv. impakt faktora, a to je H-indeksa „Gugl akademika“ iz oblasti etike, morala ili moralnog razvoja i dokaz o ovim bodovima fakulteti moraju da dostave nadležnom odboru uz biografiju kandidata.

Što se tiče državnih službenika koji su članovi etičke komisije, oni takođe moraju da ispune visoke standarde, a to je da poseduju visoko obrazovanje, dakle, da su fakultetski obrazovani iz oblasti društveno-humanističkih nauka i da imaju najmanje zvanje samostalnog savetnika. Telo koje vrši izbor kandidata za članove komisije iz reda državnih službenika u službi predlaže dva kandidata sa najvećim brojem bodova koji su postignuti na testu znanja iz oblasti etike i integriteta i taj predlog se dostavlja nadležnom odboru.

Članom 23đ smo propisali, odnosno predvideli da Narodna skupština donosi odluku o obrazovanju komisije za etiku na predlog Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja.

Članom 23e propisani su razlozi za prestanak mandata člana komisije, kao i obaveza tela koje vrši izbor kandidata za člana komisije da otpočnu postupak izbora novih kandidata tri meseca pre isteka mandata komisije. U slučaju da mandat člana komisije prestane pre isteka vremena na koje je izabran telo koje vrši izbor kandidata dužno je da u roku od 30 dana od dana nastupanja razloga otpočne postupak za izbor novog člana komisije.

Članom 23ž propisani su razlozi i postupak razrešenja člana komisije, a članom 23z propisano je da komisija donosi pravilnik o radu, da ima sekretara koga određuje generalni sekretar Narodne skupštine i da članovi i sekretar imaju pravo na nadoknadu za svoj rad, a čiju visinu određuje Odbor za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja.

Takođe, predvideli smo da, i to je jedna važna novina, možda i suštinska, pored formiranja ove etičke komisije, Odbor za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja ima obavezu da pre donošenja odluke o eventualnoj, povredi kodeksa pribavi mišljenje etičke komisije koja nije obavezujuća za Odbor, ali se to mišljenje objavljuje na internet stranici Narodne skupštine, kao i konačna odluka Administrativnog odbora.

Ono što je takođe važno da se kaže, članom 6. uvedene su novčane kazne za kršenje kodeksa. Kao što vam je poznato, poštovane kolege, mi smo do sada imali dve vrste sankcija za kršenje Kodeksa. To su bile opomena i javna opomena. Sada smo pored opomene i javne opomene predvideli i novčanu kaznu, kao jedno dodatno sredstvo, uslovno rečeno, pritiska na narodne poslanike da poštuju odredbe ovog Kodeksa.

Neko će možda da kaže da je to suviše strogo, da za tim nije bilo potrebe, ali imajte u vidu jednu činjenicu. Ovo je akt koji se ne donosi samo zbog ovog saziva Narodne skupštine, koji je pomalo specifičan zato što, sem jedne poslaničke grupe i jednog samostalnog poslanika, praktično svi drugi su deo skupštinske većine. Mi moramo da se pripremimo i za onu drugu situaciju koja će možda doći već sledeće godine, a to je da će struktura parlamenta biti mnogo složenija nego što je sada i moramo da se pripremimo za situaciju kada će rasprave u Narodnoj skupštini bi mnogo burnije, mnogo žučnije, mnogo temperamentnije, nego što su rasprave koje se vode u ovom sazivu Narodne skupštine. Ako mislite da novčana kazna nije neophodna, razmislite samo kakav je bio prethodni saziv Narodne skupštine i razmislite o tome kakav može da bude budući saziv Narodne skupštine.

Naravno, nije cilj Kodeksa da on bude akt kažnjavanja bilo koga ili akt kažnjavanja Narodnih poslanika koji su se javili za reč, ali nemili događaji iz prošlog saziva, otvorene uvrede, pretnje, fizički napadi na predsednicu Narodne skupštine, na kolegu Marijana Rističevića, unošenje predmeta kojima nije mesto u sali Narodne skupštine, kao što su kamen, kao što su tambura, odnosno gitara itd, čupanje mikrofona, nam govore o tome da postoje i oni ljudi koji su izabrani za narodne poslanike, a koji ne da ne poseduju političku, nego ne poseduju elementarnu ličnu kulturu. Zbog takvih narodnih poslanika, a takvi su uvek bili u apsolutnoj manjini, mislim da će oni biti u manjini i u budućem sazivu Narodne skupštine, predviđena je, kao krajnja mogućnost za kršenje Kodeksa, i novčana kazna.

Mislim da svi narodni poslanici mogu da budu ponosni na činjenicu da smo na ovaj način, donošenjem Kodeksa ponašanja narodnih poslanika, ne samo unapredili rad Narodne skupštine, ne samo podigli nivo političke kulture u Narodnoj skupštini, ne samo što smo Narodnu skupštinu učinili otvorenijom za javnost, nego smo na ovaj način pomogli i predsedniku Republike i Vladi Republike Srbije na tom putu koji nije jednostavan, a koji se zove punopravno članstvo Srbije u EU.

Bez obzira na sve prepreke i bez obzira na sve teškoće koje stoje na tom putu, a kojeg smo mi i te kako svesni, mi ne želimo da odustanemo od toga da Srbija jednoga dana postane punopravni član EU. Mi ne želimo da postanemo bilo kakav član EU. Mi želimo da postanemo takav član EU koji između ostalog ima parlament koji može da služi za ponos svim građanima Republike Srbije, bez obzira na njihovu političku orijentaciju i da budemo jedan parlament na koga će moći da se ugledaju i naše kolege iz drugih evropskih zemalja.

Želim da vas podsetim da je Srbija, nakon sticanja nezavisnosti 1878. godine, odnosno nakon što je priznata njena nezavisnost na Berlinskom kongresu, bila država koja je susednim državama služila kao ugled, kao primer jedne dobro uređene države. Postoji jedna izjava rumunskog kralja Karola I iz osamdesetih godina 19. veka koji je rekao – ja bih želeo da od Rumunije napravim Srbiju.

Dakle, nekada smo bili, još krajem 19. veka, dobro uređena država na koju su druge države i te kako mogle da se ugledaju i kada je u pitanju njen politički sistem i kada je u pitanju njen pravni sistem, ali i kada je u pitanju stepen njenog ekonomskog razvoja. Situacija u kojoj se danas nalazi Republika Srbija je manje više slična toj situaciji od pre više od 100 godina.

Danas je Srbija država na koju mnoge države u regionu mogu da se ugledaju, pa između ostalog i po tome što imamo Kodeks ponašanja narodnih poslanika, a neke države koje su u EU ga nemaju.

Recimo, Hrvatski sabor nema Kodeks ponašanja, a Hrvatska je članica EU, a upravo nam sa te adrese vrlo često stižu vrlo zlonamerne kritike na politiku koju vodi predsednik Republike, koju vodi Vlada Republike Srbije.

Primer smo za ugled i kada je u pitanju ekonomski razvoj, jer smo od države koja je do pre nekoliko godina praktično bila insolventna, kako bi pravnici rekli, odnosno bila nesposobna za plaćanje dospelih obaveza, postali smo država koja iz godine u godinu povećava svoj BDP, koja ima sve više investicija, sve više novih radnih mesta, sve manji broj nezaposlenih i postajemo država koja definitivno predstavlja lidera u ovom delu Evrope, država koja je po mnogo čemu pretekla i naše susede koji su, neki od 2007. godine, neki od 2013. godine, punopravni članovi EU.

Ono što želim da kažem na samom kraju, to je da se u međuvremenu na Predlog izmena i dopuna Kodeksa ponašanja narodnih poslanika pristigla dva amandmana, koje je podneo moj uvaženi kolega, Dejan Kesar. Amandmani su zaista dobri.

Želim da se zahvalim kolegi Kesaru, koji je kao jedan dobar pravnik, sa izoštrenom pravničkom logikom, primetio da tekst izmena i dopuna Kodeksa može da bude još bolji. Predložio je ta dva amandmana.

Ja ću te amandmane sa zadovoljstvom da prihvatim i kada prihvatimo ta dva amandmana i kada konačno usvojimo izmene i dopune Kodeksa u četvrtak, mislim da svi možemo da kažemo da smo uradili jedan dobar posao i za Narodnu skupštinu, ne samo u ovom Sazivu, nego i za neke sledeće sazive, ali da smo uradili i dobar posao za Republiku Srbiju i da smo dali svoj doprinos u naporima koje čine predsednik Republike i Vlada Republike Srbije, da se svrstamo u red onih država koje su punopravne članice EU.

Zahvaljujem se na pažnji.

Zahvaljujem.

Javio sam se kao predstavnik predlagača.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega koji je govorio pre mene je u stvari uradio ono za šta optužuje nas, a on je taj koji srbuje iz Beograda, on je taj koji bi iz Beograda da brani Srbe na Kosovu i Metohiji, on je taj koji bi da iz Beograda proglašava Miroslava Lajčaka za personu non gratu, ali sve je to iz Beograda.

On je taj koji bi da kaže da je KFOR opet iz Beograda okupator na Kosovu i Metohiji, a poziva se na Rezoluciju 1244, kao što se poziva inače država Srbija na tu Rezoluciju. Po toj Rezoluciji 1244 KFOR nije okupator na Kosovu i Metohiji, nego je to vojna misija pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija.

Sad se ovde postavlja suštinsko pitanje - da li treba da uđemo u sukob sa celim svetom ili treba da radimo ono što radi predsednik Republike već skoro treći dan, a to je da mudro, hladne glave, racionalno donosi odluke koje su, s jedne strane u najboljem interesu Republike Srbije kao države, a sa druge strane u interesu srpskog naroda koga je na Kosovu i Metohiji, nažalost, sve manje i manje.

Ono što smo čuli od kolege koji je govorio pre mene je jedna politika nacionalnog avanturizma, jedna politika olakog davanja obećanja i jedna politika koja nema nikakve odgovornosti prema državi i prema narodu.

Mi smo tu politiku iskusili već mnogo puta kroz istoriju. Mi smo tu politiku iskusili i 2008. i 2011. godine. Kolega je izgleda na to zaboravio.

Godine 2008. oni koji nas danas optužuju za izdaju Kosova i Metohije, kada su Albanci doneli Deklaraciju o proglašenju nezavisnosti, predsednik Republike Boris Tadić je pobegao u Rumuniju, tobože u službenu posetu Rumuniji, baš na dan kada su 17. februara 2008. godine Albanci proglasili tzv. republiku Kosovo, a Vlada Republike Srbije, to je bila inače druga Vlada, ako se ne varam, Vojislava Koštunice koju je i kolega podržavao, je donela dve strateški važne odluke za državu Srbiju i za srpski narod na Kosovu i Metohiji, proterala je dva ambasadora, crnogorskog i makedonskog.

Zašto tada niste proglasili ljude iz EU za persone non grata? Zašto tada niste proglasili komandanta KFOR-a za personu non grata? Zašto tada niste proglasili Ketrin Ešton za personu non grata? Zašto niste proglasili Oli Rena? Sada sam već i zaboravio kako su se zvali evropski zvaničnici u to vreme, nego ste se 2021. godine setili kako bi Aleksandar Vučić trebao da proglasi Miroslava Lajčaka za perosnu non grata. Dobro, hajde, proglasićemo ga za personu non gratu, ali kažite mi šta je vaša alternativa za rešavanje aktuelne situacije na Kosovu i Metohiji? Alternative nema. Alternativa je u Skupštini Srbije - ja sam Srbin, svi ostali ste izdajnici i kada izađem iz Skupštine baš me briga i za Kosovo i Metohiju i za narod koji dole živi i kako će da prelazi administrativnu liniju i tako dalje, a Aleksandar Vučić ostaje sa tim problemom i kada se ova sednica završi, kao što je sa tim problemom živeo dva dana pre nego što ste vi uopšte saznali da tamo neki problem postoji, jer on je za taj problem saznao prvi i odmah je reagovao, ali nije reagovao na ovaj način na koji vi hoćete da država reaguje, da propadne sve. Ne, mi hoćemo da država Srbija ostane stabilna, a da istovremeno imamo efikasno rešenje za situaciju koja trenutno postoji na Kosovu i Metohiji.

Sada, što se tiče drugog dela vašeg izlaganja, ja nisam najsigurniji baš da li ste vi nastupili kao narodni poslanik ili kao advokat i nisam siguran da li ste se vratili na ono vaše izvorno ideološko opredeljenje, a to je opredeljenje Dimitrija LJotića da Narodna skupština treba da bude staleška, pa da ovde sede advokati, učitelji, profesori, lekari, zemljoradnici i tako dalje, a ne narodni poslanici koji predstavljaju ceo narod? Ja mislim da ste se vi vratili vašim korenima i sada ste nastupili kao advokat, ali hajde što ste nastupili kao advokat, morate i vi od nečega da živite, nemam ja ništa protiv toga, ja razumem da je to vaša primarna profesija, ali vi ste potpuno pogrešno citirali mišljenje Vrhovnog kasacionog suda vezano za tzv. bankarske provizije, odnosno, drugim rečima, za tzv. troškove obrade kredita.

Znači, stav Vrhovnog kasacionog suda uopšte ne glasi tako kao što ste ga vi izneli, nego vi i tu i na toj temi pokušavate da poentirate tako što plašite narod, tako što plašite građane. To su radili i neki pre vas, ali to je loša strategija. To su pokušali da urade ljudi iz Demokratske stranke, pa je Demokratska stranka propala, to je pokušao da uradi i Boško Obradović, pa je propao i to su mnogi pokušavali da urade. Sada vi plašite narod kako je navodno Vučić sluga stranih bankara koji će da opljačkaju građane Srbije.

Ko je uništio domaće banke? Da li je uništila Vlada Aleksandra Vučića? Ne, uništili su neki koji su vladali do 2012. godine. Da li je Vučić doveo strane banke na srpsko finansijsko tržište? Ne, doveli su ih neki drugi, ali smo mi bili ti koji smo doneli zakone kojima smo jasno propisali pravila šta banke u Srbiji smeju da rade, a šta ne smeju da rade.

Do tada je u Srbiji, što se tiče finansijskog kapitala, vladalo stanje divljeg kapitalizma. Banke su radile šta su htele. Da ne govorimo o jednom drugom problemu koga ste vi prećutali, a to je da je država ili Autonomna pokrajina formirala banke koje su trebale da budu razvojne ali samo za Demokratsku stranku, ne za građane.

Sećate se jedne banke iz Novog Sada koja je služila za finansiranje Demokratske stranke kada god dođe izborna kampanja. I onda se pojave gospoda iz Demokratske stranke, naravno sad Demokratska stranka se raspršila u više agregatnih stanja, ali svi su oni potekli iz Demokratske stranke. Slušam neki dan Dragana Đilasa, pa Janka Veselinovića, pa više ne znam ni kog sve tzv. lidera opozicije, kaže – a vi kupujete glasove naroda, pa zato SNS pobeđuje na izborima, a oni izmislili kupovinu glasova, oni izmislili finansiranje izbora preko Fonda za kapitalna ulaganja, preko Razvojne banke Vojvodine, preko ko zna kakvih sve finansijskih institucija…

(Marijan Rističević: Tesla banka.)

Pa ste otišli korak dalje, pa je Bojan Pajtić, evo, podseća me kolega Ristićević, osnovao Tesla banku u Zagrebu, da se vlasti ne dosete, pa da iz Zagreba finansira kampanju Demokratske stranke ovde u Srbiji i vi ste sve to znali, sve ste vi to u svoje vreme podržavali i onda se pojavite 2021. godine, sve smo zaboravili, ništa se tu nije desilo, Aleksandar Vučić radi za okupatora, služite se… Navodno ste antikomunista, a služite se rečnikom OZNA-e. Mi smo izdajnici, saradnici okupatora. Šta smo još? Sa kojim okupatorom mi to sarađujemo? Ko je nas okupirao? Da li radimo apsolutno sve što je moguće da sačuvamo mir u Srbiji, da sačuvamo mir za Srbe koji žive na Kosovu i Metohiji?

Vi kažete da je u duhu Dana nacionalne zastave i nacionalnog jedinstva da zaratimo sa celimo svetom, da proglasimo Miroslava Lajčaka za personu non gratu i ne znam ni ja šta da uradimo. A da li znate ko je tako razmišljao? LJudi poput vas 27. marta 1941. godine – daj da izvršimo vojni puč, da oborimo Vladu, sada ćemo mi da pokažemo Hitleru koliko smo jaki. I, šta su uradili? Seli ljudi lepo u nekoliko aviona, otišli najpre u Atinu, iz Atine u Jerusalim, iz Jerusalima u Kairo, iz Kaira u London i celo vreme rata proveli u Londonu. Barut nisu omirisali. Tako biste i vi, tako bi i Dragan Đilas, tako bi i Vuk Jeremić, tako bi i mnogi drugi - rat, hajmo da jurišamo na Kosovo i Metohiju, izdajnici, sarađujete sa okupatorom.

Niko od vas neće da mrdne iz Beograda, apsolutno niko, a problemi sa kojima se danas suočavamo nemaju nikakve veze sa Briselskim sporazumom. Te probleme vam je napravio znate ko? Ovaj što je promenio ime, Borislav Borko Stefanović, Vuk Jeremić. Vuk Jeremić je bio ministar inostranih poslova. Borko Stefanović je bio, u to vreme se to zvalo, direktor Ministarstva spoljnih poslova. On je parafirao i potpisao sve sporazume od kojih nama danas trnu zubi. Dakle, oni su to uradili. Nije to uradio Aleksandar Vučić Briselskim sporazumom.

Briselski sporazum je dobar za Srbe zato što predviđa zajednicu srpskih opština, a ona nije formirana ne krivicom Aleksandra Vučića, nego krivicom nerazumnih ljudi u Prištini koji ovim što rade čine medveđu uslugu i svom sopstvenom narodu, Albancima koji žive na Kosovu i Metohiji, jer će Albanci na Kosovu i Metohiji, ako se nastavi ova zategnuta situacija, da trpe teške ekonomske posledice zbog protivmera države Srbije, ali tako vam je to kada na drugoj strani imate nerazumne ljude. Zato je dobro da Srbija ima Aleksandra Vučića, a ne ljude koji razmišljaju poput mog uvaženog kolege.

Sada, zamislite da imate nerazumne ljude… Em imate nerazumne ljude u Prištini, em imate nerazumne ljude u Beogradu. Pa, to vam je haos na pomolu. To je opšti raspad sistema na Balkanu, ali dobro je što mi imamo predsednika Republike koji je sušta suprotnost ovim usijanim glavama u Prištini i što ne reaguje na način kako ga vi savetujete, avanturistički, nego je čovek stavio prst na čelo, dobro razmislio i dobro razmišlja šta treba da se uradi, pa da se sačuvaju interesi države Srbije i da se sačuva miran život i miran dan i mirna noć za Srbe koji žive na Kosovu i Metohiji.

A što se tiče vaših klijenata, pošto ste advokat, nemam ništa protiv da ih zastupate pred sudom, da naplaćujete svoje troškove i da ih branite od tih mrskih banaka, ali bilo bi dobro i bilo bi korektno, bilo bi u skladu sa advokatskom etikom da makar taj stav, odnosno mišljenje Vrhovnog kasacionog suda saopštite u Skupštini Srbije onako kako ono zaista glasi, jer ono nema nikakve veze sa onim što ste vi rekli.

Zahvaljujem se, gospodine Orliću.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao predsednik poslaničke grupe osećam potrebu da na neki način zaštitim moje kolege iz poslaničke grupe „Aleksandar Vučić – Za našu decu“ Jelenu Žarić Kovačević, Dejana Kesara i Veroljuba Arsića zato što su već nekoliko dana ljudi stavljeni na stub srama od strane pojedinih medija, uglavnom Đilasovih, od strane pojedinih advokata, od strane pojedinih sudijskih i tužilačkih udruženja, kao da su najveći zlikovci na svetu zato što su podneli tri predloga za autentično tumačenje. Jedan se odnosi na tumačenje Zakona o obligacionim odnosima, drugi se odnosi na Zakon o pravima korisnika finansijskih usluga i treći se odnosi na Zakon o zaštiti prava potrošača. I već danima traje hajka protiv pre svega tih poslanika, onda traje hajka protiv cele poslaničke grupe SNS i na kraju, naravno, ne može a da se ne završi sa predsednikom Republike Aleksandrom Vučićem, koji je bio izložen brutalnim napadima od predsednika Advokatske komore Srbije gospodina Gostiljca.

Sada želim javno da pitam sve one koji napadaju poslanike SNS – a šta smo mi to tako loše uradili i kome smo mi naneli štetu time što smo podneli, po Ustavu, po zakonu, po Poslovniku Narodne skupštine, tri predloga za autentično tumačenje zakona? To je legitimno pravo narodnog poslanika da uradi, kao što je njegovo legitimno pravo da iz procedure povuče, ako smatra da je to potrebno, predloge koje je podneo, i mi smo to tako i uradili.

Dakle, ovde se postavlja čitav niz pitanja. Prvo, ko daje za pravo pojedinim sudijama, pojedinim tužiocima, pojedinim advokatima da napadaju narodne poslanike zato što se koriste svojim pravima koje im pripada i po Ustavu, zakonu i Poslovniku? Ko daje za pravo predsedniku Advokatske komore Srbije da najbrutalnije vređa poslanike SNS i predsednika Republike? Da li se u Srbiji vraća na neki način samoupravljanje, u smislu da se ukida suvereno pravo Narodne skupštine da donosi zakone, a autentično tumačenje ima snagu zakona, dakle, ima snagu zakona?

Zašto kažem – da se vraća samoupravljanje? Pa da li to znači da sada narodni poslanici neće smeti da donesu nijedan zakon iz bilo koje oblasti ako se sa predlogom zakona ne slože ili sudije, ili tužioci, ili advokati, ili lekari, ili pekari, mesari? Pitaj boga na koga se sve zakon može da odnosi. Mi se polako vraćamo, ja se plašim toga, mi smo jedna demokratska država, višepartijska, sa tržišnom ekonomijom, mi se, čini mi se, polako, puzećim koracima, vraćamo u sistem samoupravljanja gde ćemo morati da pitamo strukovna udruženja, inače, između njih traje rat, pa ratuje jedan deo Advokatske komore protiv drugog, pa ratuju sudije i tužioci jedni protiv drugih, ali krivi su narodni poslanici. I sada ćemo mi morati da pitamo sve njih da li mi smemo nešto da uradimo kao narodni poslanici ili ne.

Ovde se kaže – svako se očeše o Advokatsku komoru ili o advokate. Ne, ja mislim da se ovde svako očeše o poslaničku grupu SNS – malo sudijska udruženja, malo tužioci, malo Đilasovi mediji, malo poslanici koji su ni tamo ni vamo, malo su poslanici, malo su advokati, pa su malo neobavešteni, pa pitaj boga šta sve ne.

Ovo je prešlo svaku meru. Kaže se da postoji, ja ne branim nikoga, nije ovo za aplauz. Ne branim ja nikoga, postoji kažu bankarski lobi, slažem se, ali isto tako postoji sudijski lobi i tužilački lobi, postoji i advokatski lobi, i nemojte mi reći da ti lobiji ne postoje.

Ja sad javno pitam, pošto se stalno poziva na taj stav Vrhovnog kasacionog suda vezano za odnos banke i klijenta, kako je moguće da se stav Vrhovnog kasacionog suda da se primenjuje od strane redovnih sudova, mislim sudova koji sude klasične parnice, a ne primenjuje se od strane privrednih sudova? Kako je to moguće?

Kako je moguće da u jednom istom predmetu suštinski u pravnom smisli, o jednom istom predmetu, suštinski u pravnom smislu, jednom istom predmetu Apelacioni sud, recimo u Beogradu postupi na jedan način, Apelacioni sud u Novom Sadu na drugi način, Apelacioni sud u Nišu na treći način? Gde je tu pravna sigurnost građana?

Nije stvar tako jednostavna kao što sad neki pokušavaju da predstave da su tamo neki zli pokvareni poslanici SNS Arsić, Jelena Žarić Kovačević i Dejan Kesar u službi banaka hteli da naštete građanima. Nemojte molim vas. To je jedna priča koja je krajnje bezobrazna, koja je krajnje neutemeljena, koja vređa dostojanstvo Narodne skupštine. Za čega ovde poslanici SNS služe? Kao puka glasačka mašinerija, kao ljudi bez mozga koji nemaju pravo da se koriste svojim pravima i na koje svako može da pljune, jedan dan sudija, drugi dan neki tužilac, treći dan tamo neki advokat, četvrti dan neko iz bankarskog sektora, itd. Ovo je Narodna skupština, mi smo najviši državni organ u Republici Srbiji. Ispalo je da smo, što bi rekli ovi mladi recycle bin, kanta za smeće, ko god nema gde da izruči svoje smeće, on izruči na glavu poslanika i to isključivo poslanika SNS.

Ja danima čitam, ne mogu sebi da dođem, od hajke koja se protiv nas vodi, te smo ovakvi, te smo onakvi, hajde malo da izmerimo tu našu imovinu, pa da vidimo ko je bogatiji, da li narodni poslanici ili recimo advokati. Hajde malo da vidimo vozni park advokata, a malo vozni park narodnih poslanika. Ja nisam video ni jednog advokata koji se vozi u stojadinu i u jugu i u audio starom 20 godina. Pustite vi to, ako ćemo da postavimo pitanje da li advokati od svojih klijenata naplaćuju usluge isključivo po advokatskoj tarifi ili po nekoj svojoj tarifi. Jel ima toga u Advokatskoj komori Srbije? Da je jedno propisano ceno usluga, a da se po pojedinim, posebno velikim kancelarijama, usluge naplaćuju po tri većim cenama i na kraju stvar se svodi na to, kriva su tri poslanika SNS i predsednica Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, koja se zamislite usudila da pošalje u skupštinsku proceduru tri predloga autentičnih tumačenja.

Kome smo mi napravili štetu? Kome? Ovde se SNS, i to želim da kažem, predsedniku Vučiću, poslanicima koji su predložili ova autentična tumačenja, izvinjavam se zbog prekoračenja vremena, odbijte to od vremena poslaničke grupe, nama se spočitava da mi branimo bankarski lobi i da branimo interese stranih banaka. Ja sad pitam - jel Aleksandar Vučić ukinuo sve domaće banke i naš bankarski sistem i doveo strane banke u Srbiju ili je to uradio neko drugi? Zašto se ćutalo unazad 20 i 30 godina kada su uništavane domaće banke i kada su dovođene strane banke? Niko nije rekao ni jednu jedinu reč. I, sad ko je kriv? Kriva tri poslanika SNS. Kriv je Aleksandar Vučić. Pa, to nije tako. To je jedna laž. To je jedna besmislica.

Kao što, uz svo uvažavanje koje imam prema gospodinu Fili, ali vi gospodine Fila morate da se opredelite ili ste poslanik SPS-a ili ste poslanik Advokatske komore i da li vi ovde zastupate političke stavove SPS ili zastupate stavove Advokatske komore Srbije ili Advokatske komore Beograda ili već ne ne znam ni ja čije stavove iz advokature.

Ja zastupam političke stavove SNS i teško mi pada kada se napadaju poslanici SNS bez ikakvog razloga i bez ikakvog obrazloženja. I kome god padne na pamet on nas ćušne po ušima i po glavi, kao – ma, šta vi tamo, ko je vama dao za pravo da vi tumačite. Ne znam kakvo je ti sad objašnjenje da Skupština Srbije, ova sad, odnosno aktuelni saziv Skupštine Srbije može da tumači samo zakone koje je ona donela. Pa, Zakon o obligacionim odnosima je, gospodine Fila done 1978. godine. Šta ja treba da uradim? Da vaskrsnem Josipa Broza Tita koji je u to vreme bio živ, da li je tako, pa da on tumači Zakon o obligacionim odnosima, pošto je zakon donese 1978. godine.

(Toma Fila: Sud da tumači.)

Sud da tumači, pa što onda ne tumači? Pa, ja vas pitam – što ne tumači? Što vi advokati ne tumačite advokatsku tarifu svi na isti način, nego je tužba kod jednog advokata sto evra, kod drugog je 500 evra, kod onog tamo je hiljadu evra. Da li postoji bankarski lobi? Postoji. Da li postoji advokatski lobi? Da li postoji sudijski lobi? Da li postoji tužilački lobi? Pa, kako to da se ovejani kriminalci, evo, sad ja, možda će me kritikovati moja stranka, kako to da se ovejani kriminalci, ljudi koji su optuženi za ubistvo puštaju iz pritvora, a recimo jedan predsednik opštine, možda je kriv, možda nije kriv, a evo možda i da je kriv za ono što mu se stavlja na teret, mislim na bivšeg predsednika opštine Palilula Aleksandra Jovičića, drži se čovek u pritvoru iako su saslušani svi svedoci, nema nikakve opasnosti da će da vrši pritisak na bilo koga, čovek je u pritvoru samo zato što je član SNS. A da li se sećate slučaja onoga Kosmajca? Kad smo mi, mislim mi, kada je država dala sve moguće dokaze protiv njega i ko ga je pustio? Pustili su ga neki tužioci, neke sudije koje su rekle da nema dovoljno dokaza protiv njega, a dokaza je bilo brdo, brdo dokaza.

Tako da hoću da vam kažem, nemojte da suviše uprošćavamo stvari i da ih banalizujemo i sada je ovde ispalo da su tri poslanika SNS na strani bankarskog lobija i da smo mi u službi banaka koji treba da gule kožu narodu i da je naša funkcija da budemo njihovi glasnogovornici u Narodnoj skupštini. Nije tako, u našem pravnom sistemu, a deo pravnog sistema su i banke, i advokati, i sudije, i tužioci, pa i mi narodni poslanici, koji kroz Ustav i zakone kreiramo pravni sistem, imam mnogo problema, ali ja imam utisak da neko želi da sve probleme stavi pod tepih i da kaže – e, najveći problem su poslanici koji su podneli tri predloga autentičnog tumačenja. Nije, kamo sreće da je to naš najveći problem, ovde bi svi problemi bili rešeni. Evo, povukli smo ta tri predloga i više problema nema. A problema ima, ima ih mnogo i u sudovima, i u tužilaštvima, i u advokaturi, kao što ih ima i u bankama. Nije tačno da su ovi ljudi koji su podneli ova autentična tumačenja zlikovci koji bi hteli da gule kožu narodu.

Tako da, gospodine Orliću, evo ja sam imao potrebu da intervenišem i intervenisaću svaki put kada se bez osnova i nepravedno napadaju poslanici SNS. Mi imamo svoj integritet. Smatramo da smo vrlo korektni u saradnji ovde u parlamentu. Isto tako mislim da su korektni naši ministri u Vladi Srbije, ali nije korektno da se nama stavlja na teret nešto što apsolutno ne stoji i što nema apsolutno bilo kakve veze sa realnošću i sa zdravim razumom.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, moram da kažem da, za razliku od drugih mojih kolega, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju nije baš tako idiličan, kao što na prvi pogled izgleda, zato što je problematičan član 20. Predloga zakona, a koji se odnosi na 93. osnovnog Zakona o visokom obrazovanju.

Naime, vi u članu 20. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju onemogućujete nastavnicima kojima je produžen radni odnos posle navršenih 65 godina života da budu birani u organe visokoškolske ustanove i njenih organizacionih jedinica. Time kršite član 21. Ustava Republike Srbije i član 18. Zakona o radu. Članom 21. Ustava Republike Srbije i članom 18. Zakona o radu zabranjuje se svaka vrsta diskriminacije, pa između ostalog i diskriminacija po osnovu godina života.

Rešenjem koje je predviđeno članom 20. Predloga zakona povređuje se princip ravnopravnosti, jer se diskriminišu nastavnici i zabranjuje se da budu birani u organe visokoškolske ustanove i njenih organizacionih jedinica, i to samo po osnovu godina života. Dakle, samo po osnovu godina života, odnosno činjenice da im je produžen radni odnos posle navršene 65 godine života.

Želim da vam kažem, gospodine ministre, da pravni propisi Republike Srbije ne prave razliku između dve vrste radnih odnosa, između radnih odnosa koji podrazumevaju sva prava i obaveze i radnih odnosa u kojima postoje samo neka prava i obaveze, a neka prava i obaveze ne postoje. Dakle, u Republici Srbiji postoji jedinstven sistem radno-pravnih odnosa i ne može da se desi ovo što ste vi predvideli, da postoje dve vrste nastavnika. Jedni nastavnici koji imaju sva prava iz radnog odnosa i druga kategorija nastavnika koji nemaju sva prava iz radnog odnosa samo zato što su navršili 65 godina života.

Vi na taj način diskriminišete ljude koji su stariji od 65 godina života, a kojima je produžen radni odnos na univerzitetima, odnosno na fakultetima u Republici Srbiji. Dakle, ova odredba je veoma sporna i sa stanovišta Ustava i sa stanovišta Zakona o radu.

Vaše pozivanje na autentično tumačenje Zakona o visokom obrazovanju koji je Narodna skupština usvojila početkom ove godine apsolutno ne stoji, gospodine ministre, zato što se to autentično tumačenje odnosi na definisanje jedne odredbe Zakona o visokom obrazovanju prema kojoj dekan, dakle poslovodni organ, ne organ upravljanja, dekan fakulteta, odnosno rektor univerziteta ne može da bude nastavnik koji nije u stalnom radnom odnosu, odnosno koji nije u radnom odnosu na neodređeno vreme. Dakle, autentično tumačenje Zakona o visokom obrazovanju odnosi se na dekane i na rektore, a ovo što vi predlažete odnosi se na druge organe visokoškolskih ustanova, kao što su nastavno-naučno veće i savet fakulteta.

Sada dolazimo u jednu paradoksalnu situaciju. Dolazimo u situaciju da, na primer, redovni profesor fakulteta kome je produžen radni odnos posle 65 godine života ne može da bude član, pazite, nastavno-naučnog veća, ne može da bude član saveta fakulteta, ali zato student može da bude član saveta fakulteta i može da bude član nastavno-naučnog veća. Nemam ništa protiv toga da studenti budu članovi organa visokoškolskih ustanova, ali nema nikakve logike da redovni profesor kome je produžen radni odnos ne može da bude član nastavno-naučnog veća ili član saveta fakulteta. Dakle, to nema nikakve veze.

Mene čudi i vaše izlaganje i izlaganje potpredsednika Narodne skupštine, gospodina Zukorlića, koji kao da ne prave razliku između dve vrste organa koji postoje na visokoškolskim ustanovama. Jedno su poslovodni organi. Dakle, to su dekan na fakultetu i to je rektor univerziteta. Za njih je nesporno da to moraju da budu nastavnici koji su u radnom odnosu na neodređeno vreme, ali intencija vašeg Predloga zakona ne dotiče se dekana i rektora, nego se dotiče nastavnika kojima je produžen radni odnos, a kojima vi, iz meni potpuno nepoznatog razloga, zabranjujete da budu birani u organe visokoškolskih ustanova.

Sama reč organi podrazumeva da je reč o kolektivnim organima. Poslovodni organ je inokosni organ. Dakle, postoji jedan dekan, postoji jedan rektor. To su inokosni organi, a u Predlogu zakona je jasno iz dikcije člana 20. da se radi o kolektivnim organima. To su organi upravljanja. To su nastavno-naučno veće i to su saveti fakulteta, odnosno univerziteta. Dakle, nema apsolutno nikakve pravne logike da čoveku koji je redovni profesor, kome je produžen radni odnos zabranite da bude član nastavno-naučnog veća ili član saveta fakulteta, a da to omogućite studentu. Sada ispada da redovni profesor nije kompetentan da bude član NN veća i član saveta, a student jeste.

Mislim da su kompetentni i jedni i drugi, pri čemu mislim da su redovni profesori daleko kompetentni. Tako da mislim da razmislite o ovome što sam vam rekao.

Ja sam podneo dva amandmana. Jedan se odnosi na član 20, drugi se odnosi na član 32 i pozivam moje uvažene kolege da i na Odboru za obrazovanje i na sednici Narodne skupštine podrže ove amandmane zato što u eri kada se u Srbiji eliminiše svaki vid diskriminacija po bilo osnovu, nacionalnom, verskom, rasnom, polnom i svakom drugom uvoditi diskriminaciju po osnovu godina života, ja mislim da je nedopustivo.

Mi smo pre nekoliko nedelja imali ovde debatu gde nam je jedan od ministara u Vladi onako držao slovo o tome da je ravnopravnost, da je zabrana diskriminacije jedan od osnovnih postulata na kojima treba da počiva Republika Srbija, pa smo ovde vodili pojedini poslanici sa tom uvaženom ministarkom, pošto ona insistira da se tako tituliše i ja nemam ništa protiv toga, vodili smo čak žučne debate i o jezičkim varijacijama kako da se izbegne diskriminacija građana Republike Srbije, pa smo, eto pristali da imamo u Republici Srbiji i ministarke i borkinje i vojnikinje itd. i opet kažem nemam ništa protiv neka sebe svako, odnosno svoje zvanje i svoju profesiju naziva kako želi, ne ulazim, nisam ekspert za lingvistiku, ali se u pravo po malo razumem i mislim da ovo što ste namerili da uradite u članu 20. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju je potpuno, da kažem, u jednom disbalansu sa onim što je intencija Vlade, a to je da se u Republici Srbiji ukine svaki vid diskriminacije.

Tako da vas, gospodine ministre, pozivam da razmislite o ova dva amandmana koja sam podneo, jer mislim da nema zaista nikakvog razloga, sem ako neko ne vodi neki lični rat protiv nekog, ali zakoni se ne pišu at personom, zakoni su opšti akti koji treba da važe za neko buduće vreme, za neodređeni broj lica. Ako ste ovo predložili vi ili neko od vaših saradnika da bi se vodio lični rat protiv pojedinog nastavnika na određenom fakultetu, odnosno univerzitetu, onda mislim da to nije dobro zato što nama takvi ratovi apsolutno nisu potrebni, niti Narodna skupština, to takođe želim da vam kažem, treba da posluži kao paravan da bi neki pojedinac vodio lični rat protiv nekog nastavnika. Ako je to razlog da se menja Zakon o visokom obrazovanju u ovom delu, onda taj razlog apsolutno ne stoji. Neka svako svoje lične ratove vodi na nekom drugom mestu, ne ovde u Narodnoj skupštini. Nije korektno.

Ovaj zakon, pazite, ne može da bude izglasan bez Poslaničke grupe Aleksandar Vučić – Za našu decu. Kao predsednik poslaničke grupe imam odgovornost da poslanička grupa ne bude zloupotrebljena, jer mi se čini, čini mi se, a vi pokušajte da me razuverite, da je ovaj član 20. pisan iz nekih ličnih motiva. Nije on pisan principijalno, jer ja ne vidim koji je ovde princip.

Znači, država, bolje rečeno, fakulteti imaju poverenja u redovnog profesora da mu se produži radni odnos i posle 65 godine života, imaju poverenja da je stručan, da je odgovoran, da je dobar pedagog, da ume da radi sa studentima, da ume da im prenosi znanja, ali šta ne ume, ne ume da bude član nastavno-naučnog veća i ne ume da bude član Saveta fakulteta. Znači, može više, a ne može manje. To nema nikakve logike.

Dakle, ja kao predsednik poslaničke grupe moram da budem malo otvoreniji od mojih kolega koji su, da kažem, a da se ne uvrede, samo poslanici, ja sam i predsednik poslaničke grupe i moram malo da unesem i neke kritičke tonove u ovu diskusiju pošto vidim da danas tih kritičkih tonova nema, a narodni poslanici nisu dužni baš da ispunjavaju svaki nalog i svaku želju nekog pojedinca iz izvršne vlasti, jer ja ne mislim da je ovo baš definitivni stav Vlade. Nisam siguran. Mislim da se ovde radi o nekim ličnim motivima i o nekim ličnim interesima, ali zato vam i kažem bez Poslaničke grupe Aleksandar Vučić – Za našu decu ovaj predlog zakona, ovako kako je napisan, ne može da bude izglasan i zato vam predlažem da mi date neka dodatna objašnjenja - kako je moguće da neko može da bude nastavnik i posle 65 godine života i da predaje i da ispituje studente i da bude u komisijama za odbranu master radova i doktorskih disertacija itd. znači, to je ipak jedan odgovoran posao koji podrazumeva veliko znanje, veliku energiju, veliki trud, veliki utrošak vremena, a zamislite ne može da dođe na sednicu NN veća i da podigne ruku ili da bude za ili protiv neke odluke? U tome ne vidim nikakvu logiku i zato bih vas zamolio da mi pojasnite u čemu je ovde princip možda ove nekog principa i ima, ali ga ja, verujte mi, ovde apsolutno ne vidim, sem što vidim diskriminaciju između uslovno rečeno mlađih nastavnika i starijih nastavnika.

Ono što vidim to je da ste izgubili iz vida činjenicu da kad nekome produžite radni odnos, produžite mu radni odnos, vi ste automatski produžili sva prava i obaveze koji redovni profesor ima iz tog radnog odnosa, a jedno od tih prava je i da bude član organa, dakle, kolektivnih organa, ne poslovnog organa koji inokosni organ, nego kolektivnih organa upravljanja na fakultetima, odnosno na univerzitetima u Republici Srbiji, inače ćemo doći u jednu veoma, veoma čudnu situaciju koja je po mom mišljenju, skromnom mišljenju direktno protivustavna, da nekome produžite radni odnos, ali mu limitirate pravo i obaveze iz radnog odnosa, pa kažete – možeš to, to i to, ali ne možeš da budeš biran u organe, insistiram na toj dikciji zato što je jasno da se radi o kolektivnim organima, ali ne možeš da budeš član organa upravljanja na fakultetu, odnosno na univerzitetu.

Što se tiče amandmana na član 32. on je samo logični sled ovog amandmana na član 20. Sve ostalo je manje više korektno.

Nemojte još da aplaudirate, još je rano. Ima nešto mnogo važnije, mislim politički je važnije. Ovo, ministre prosvete, govori koliko ne treba brzati sa nekim stvarima i kako ne treba biti ličan i zato imam potrebu da to kažem. Upravni sud je poništio rešenje o doktoratu Siniše Malog. Tako da je ministar finansija Siniša Mali od danas ponovo doktor nauka i ja mu na tome čestitam. To je čovek koji je prošao zaista jednu medijsku torturu, jedan medijski linč naših političkih protivnika koji tom čoveku nisu mogli da pronađu apsolutno ništa loše u onom osnovnom poslu koji radi kao ministar finansija pa su onda preko univerziteta, najpre preko FON-a, pa onda preko Univerziteta u Beogradu na sve moguće načine pokušali da ga diskvalifikuju kao plagijatora i oduzeli mu naučno zvanje, odnosno naučnu titulu doktora nauka, ali evo, pravda je, kao što vidite, spora ali dostižna i Upravni sud je poništio to rešenje tako da je Siniša Mali ponovo doktor nauka.

Ovo sam vam rekao, gospodine Ružiću, da izbegnete tu situaciju da donosite ishitrena i prebrza rešenja iz nekih ličnih motiva. Tako su i ovi na Univerzitetu beogradskom protiv Siniše Malog već unapred doneli presudu i onda su samo trebali toj presudi da daju neki sadržaj jer on je unapred bio osuđen kao plagijator. Mi smo se ovde ubili u Narodnoj skupštini da objasnimo da ne postoji nijedna stranica u njegovom doktoratu koja je plagirana, nijedna i da nismo videli nijedan jedini dokaz da je bilo šta plagirano. Međutim, presuda je bila doneta i samo je trebalo da izvrši.

Dakle, kada se stvari, nemojte me pogrešno razumeti, ali kada se stvari siluju, kada se stvari lome preko kolena, kada nešto na silu Boga hoćete da uradite, to ne može da na kraju izađe na dobro. Ovo je uspeh za Sinišu Malog, u to nema nikakve sumnje, ali ovo je bruka Univerziteta u Beogradu.

Ne može se doktorat nauka baš oduzimati tek tako. Ja sad kad bih počeo da vam čitam teme doktorata koje su prošle na univerzitetima u Srbiji, nekome bi se podigla kosa na glavi, ali ljudi su postali doktori nauka i idemo dalje. Ali, neko je hteo da napakosti Siniši Malom i u tu funkciju je stavio ceo Beogradski univerzitet. I šta ćemo sad? Ko će za ovo da odgovara?

Okupirali su bili rektorat. Sećate se, Ivanka Popović je žena iz petnih žila upela zajedno sa svojim saradnicima na univerzitetu da objasni kako je Siniša Mali lažov, prevarant, kako je prepisivač, kako je plagijator, kako mu doktorat ne valja ništa i sad kad se podvuče crta - ko je ovde na gubitku? Pa, na gubitku je Beogradski univerzitet koji ima tradiciju od 1860. i neke godine kada je osnovana Visoka škola u Beogradu, a 1905. godine Visoka škola prerasta u Beogradski univerzitet. Sad zamislite neko je imao dovoljno smelosti, a ja bih rekao čak i ludosti, da jednu takvu instituciju kao što je Beogradski univerzitet, koja je preživela sve moguće potrese u srpskoj i jugoslovenskoj istoriji, stavi u funkciju političke borbe protiv jednog čoveka.

Znači, gospodine ministre izbegnite tu situaciju da se zakoni ovde serviraju narodnim poslanicima zato što neko, ne kažem vi, ali neko da li iz vašeg Ministarstva, ili nekog drugog ministarstva, ima nešto protiv nekog određenog nastavnika na nekom fakultetu, odnosno univerzitetu. To nije principijelno i nije korektno da se poslanička grupa Aleksandar Vučić – Za našu decu, koja je juče hrabro branila politiku predsednika Vučića vezano za Kosovo i Metohiju, danas dovodi u situaciju da joj se potura kukavičje jaje i da bude instrument za vođenje ličnih ratova po nekim fakultetima, odnosno univerzitetima. To nije dobro. Ako postoje neki sukobi, ako postoje neki animoziteti ja mislim da postoji civilizovani način da se ti sukobi razreše, a ne dolaziti u Skupštinu sa određenim zakonskim rešenjima za koje se meni i te kako čini da su motivisana nekim ličnim razlozima.

Razmislite gospodine ministre, imate dovoljno vremena do rasprave o amandmanima. Ja od ova dva amandmana, nema ih mnogo, neću odustati, zato što mislim da su zaista suprotni Ustavu i suprotni su Zakonu o radu, a suprotni su i ovoj opšte proklamovanoj politici o zabrani svake vrste diskriminacije u Republici Srbiji uključujući i diskriminaciju po osnovu godina života. Zahvaljujem se.

Pa, nisam ja rekao da smo mi najjača poslanika grupa, nego su rekli građani na izborima. To jedna stvar. Druga stvar, vi uporno meni objašnjavate kako smo mi doneli autentično tumačenje. Pa, znam da smo ga doneli. Ja sam predložio predlog autentičnog tumačenja. Ja bolje znam šta sam napisao u tom predlogu nego vi, uz svo dužno poštovanje prema vama kao ministru.

Intencija mog predlaganja je bila da se jasno definiše da li nastavnik koji je u radnom odnosu na određeno vreme može da bude dekan i rektor ili ne može i Narodna skupština je odlučila da dekan, odnos rektor može da bude nastavnik koji je u radnom odnosu na neodređeno vreme. Dakle, to se odnosi na funkciju dekana i na funkciju rektora to su inokosni organi. Inokosni organ je organ koji je sastavljen od jedne ličnosti. Znači, jedna ličnost vrši funkciju.

To vam je kao funkcija predsednika Republike, a vi ste opet deo jednog kolektivnog organa koji je Vlada. Tako vam je i na visoko školskim ustanovama, postoje inokosni organi i postoje kolektivni organi. Inokosni organi su dekan na fakultetu i rektor na univerzitetu, a postoje kolektivni organi koji su nastavno-naučno veće i Savet fakulteta i to vaše pozivanje na autentično tumačenje apsolutno ne stoji. Ne znam ko vam daje pravne savete, ali taj koji vas savetuje mislim da vam ne daje dobre savete. Ne ljutim se ja na vas. Ja i nisam rekao da vi učestvujete u nekom ličnom ratu, ali mi se čini da neki koji se možda kriju iza vas ili bi hteli da se sakriju iza skupštinske većine vode lični rat protiv određenog nastavnika iz pitaj Boga kojih razloga. Ja u to zaista ne želim da ulazim.

Dakle, autentično tumačenje na koje se vi uporno pozivate odnosi se na dekane i na rektore. Ne odnosi se na kolektivne organe. Vi kažete - treba raditi na podmlađivanju kadrova. Slažem se, ali nije mi jasno kako taj proces podmlađivanja kadrova na fakultetima, odnosno univerzitetima ima veze sa činjenicom da neko kome je produžen radni odnos ne može da bude u nastavno-naučnom veću, odnosno ne može da bude član saveta fakulteta. Pa, valjda svojim godinama upravo zbog svojih godina, svojim iskustvom, koji je prošao i možda i period samoupravljanja i tranzicije i prelaska na bolonjski sistem obrazovanja itd, i te kako može da pomogne svojim mlađim kolegama u vođenju nastavno-naučnog veća i Saveta fakulteta.

Tako da, ovo su jako ozbiljne stvari. Ne bi bilo dobro da zabranimo u Srbiji svaku moguću diskriminaciju, a da na mala vrata uvedemo diskriminaciju po osnovu godina života. To što je neko navršio 65 godina života, a produžen mu je radni odnos, druga je stvar da nije, da mu nije produžen radni odnos molim lepo idi u penziju, pecaj ribu na Savi, vodi unučiće za ruke, nemam nikakav problem sa tim, ali čoveku je produžen radni odnos, a vi sad Predlogom zakona kažete produžen ti je radni odnos, ali nemaš sva prava i obaveze, nego samo neka.

To je u suprotnosti sa Ustavom, to je u suprotnosti sa Zakonom o radu, jer ako sam ja u radnom odnosu, pa čak i na određeno vreme, ja imam sva prava i obaveze iz radnog odnosa kao i čovek koji je u radnom odnosu na neodređeno vreme. Samo što je njegova situacija u ličnom smislu lagodnija, zato što on zna da će biti u radnom odnosu ko zna do kada, a ja na određeno vreme, ali sve drugo mora da bude jednako za sve i ne može da se po tom osnovu pravi diskriminacija.

Dakle, na jednoj strani su dekani i rektori, tu je nesporno, mora da bude nastavnik u radnom odnosu na neodređeno vreme. Kad su u pitanju kolektivni organi, ne vidim razloga zašto nastavnik kome je produžen radni odnos ne može da bude član Nastavno-naučnog veća ili član Saveta fakulteta.

Zahvaljujem se, gospodine Dačiću.

Nisam imao zaista nameru da se javljam za reč, ali samo hoću da kažem jednu principijelnu stvar, nema to veze ni sa gospodinom Ružićem, ni sa gospođom državnom sekretarkom, ni sa pomoćnikom ministra, jednu principijelnu stvar, tačno je da u najvećem broju slučajeva Narodna skupština usvaja ono što predloži Vlada.

To je u najvećem broju slučajeva uobičajeno, to je praksa i to je sasvim normalno, ali u određenim situacijama narodni poslanik prosto mora da reaguje ako primeti da postoji neki tako krupan nedostatak kao što je ovaj koji se tiče direktnog ataka na Ustav Republike Srbije.

U tom smislu ovo nije upereno ni protiv koga, pogotovo ne protiv gospodina Ružića, niti protiv SPS-a, niti protiv bilo koga, a ponajmanje na moje kolege iz SNS koji su u Ministarstvu prosvete. Ovde je prosto jedna principijelna stvar u pitanju. Znači, mi smo ovde ipak branioci. Zakleli smo se valjda na taj Ustav. Zakleli smo se da branimo, jel tako, kako ono beše gospodine Dačiću, tekst zakletve narodnog poslanika, „da ću braniti građanska prava i slobode po najboljem znanju i umenju“.

Evo, ja po najboljem znanju i umeću branim ta prava. Znači, branim prava ljudi da budu birani organi visokoškolske ustanove iako su stariji od 65 godina života. Mislim, kako neko sa 65 godina, sa 69, sa 70 godina života u pojedinim državama može da bude predsednik Republike, što je mnogo teže, a kod nas ne može da bude član nastavno-naučnog veća.

Hoću da vam kažem, ovo je rešenje em nelogično, em protivustavno i nije dobro da prođe. Naravno, većina može da odluči kako hoće, ali većina mora da vodi računa i o Ustavu i o zakletvi koju smo svi kao narodni poslanici položili.

Gospodine predsedniče Republike, dame i gospodo ministri, direktore Kancelarije za Kosovo i Metohiju, dame i gospodo narodni poslanici, braćo i sestre sa Kosova i Metohije, pre svega, gospodine predsedniče Republike, želim da vas pitam na početku mog izlaganja - da li kao predsednik Republike i vrhovni komandant imate saznanja ko je pokušao da vas ubije u Srebrenici 2015. godine kada ste imali dovoljno hrabrosti i ljudskosti da odete u Potočare i da se poklonite žrtvama zločina u Srebrenici i da poštujete bol i bošnjačkih muškaraca i bošnjačkih žena i bošnjačke dece?

Mislim da je to veoma važno pitanje, jer nisam čuo da je u novijoj istoriji Balkana i na jednog predsednika Vlade pokušan atentat, sem na predsednika Vlade Republike Srbije, Aleksandra Vučića, koji u Srebrenicu nije otišao sa mitraljezima i tenkovima nego sa vencima i cvećem, a dočekali su ga tako da je bilo potpuno jasno da su hteli da ga ubiju.

Hoću da kažem da ni jednom srpskom zvaničniku, ni jednom srpskom predsedniku, ni jednom predsedniku Vlade, ni jednom srpskom ministru nikada nije bilo lako da učestvuje u rešavanju kosovsko-metohijskog čvora, da učestvuje u rešavanju problema Kosova i Metohije.

Juče vas je, neću reći ime, ali juče vas je jedan opozicioni, da ga nazovem, lider, pitao – da li postoji mogućnost da pitanje rešavanja Kosova i Metohije iz EU izmestimo u UN? To vas je pitao čovek koji je do juče bio u koaliciji sa Borisom Tadićem, čovekom na čiju inicijativu je, ako se ne varam, 2008. godine pismom koje je uputio generalnom sekretaru UN problem Kosova i Metohije iz UN prebačen u Brisel, odnosno u EU. To vas je pitao čovek koji je do juče bio u koaliciji sa Vukom Jeremićem, ministrom inostranih poslova koji je 2010. godine uputio pitanje Međunarodnom sudu pravde tražeći savetodavno mišljenje da li je donošenje deklaracije tzv. kosovske skupštine o nezavisnosti u skladu sa međunarodnim javnim pravom ili ne, iako je kao ministar inostranih poslova unapred morao da zna da ni jedan sudija međunarodnog suda pravde ne može da odluči drugačije od stava svoje države. Malom detetu, znači učeniku Prvog razreda osnovne škole koji zna da broji do 20 bilo je potpuno jasno da inicijativa Srbije ne može da uspe, zato što apsolutnu većinu sudija u Međunarodnom sudu pravde čine sudije iz država koje su priznale nezavisnost Kosova i Metohije.

Ovo kažem ne zato da bih nipodaštavao ljude koji su učestvovali juče na ovim razgovorima sa predsednikom Republike, koji im je vrlo otvoreno rekao kakva je situacija na Kosovu i Metohiji, koji je imao strpljenja da sasluša sve njihove ideje i sva njihova razmišljanja o načinu rešavanja problema Kosova i Metohije, ali samo hoću zbog srpske javnosti i zbog vas, braćo i sestre na Kosovo i Metohiji, da kažem koliko je danas teško predsedniku Republike, Aleksandru Vučiću, zato što su na njegova leđa natovarili teret svih srpskih, jugoslovenskih, pa onda opet srpskih političara koji nisu radili dovoljno ili nisu radili ništa ili su čak uradili sve u korist Albanaca. Sve to je u nasleđe kao jedno veliko breme, kao jedan veliki krst primio predsednik Republike, Aleksandar Vučić.

Ono što hoću da kažem, gospodine predsedniče, možda ćete mi zameriti, 2013. godine kada je potpisan Briselski sporazum, kojim je predviđena Zajednica srpskih opština, ovde u Beogradu je držana zaupokojena liturgija za sve članove Vlade Republike Srbije i za sve narodne poslanike koji su glasali za prihvatanje Briselskog sporazuma.

Rekli su da ste izdajnik, da ste prodali Kosovo i Metohiju, da ste prodali veru za večeru, da ste pogazili Kosovski zavet, da ste veći izdajnik od Vuka Brankovića, da će prokletstvo pratiti ne samo vas, nego i vašu decu. Naravno, u tome su zdušno učestvovali i oni veliki junaci koji nam danas drže patriotske lekcije, a koji su za vreme svoje vlasti, od 2000. do 2012. godine, uradili sve da olakšaju Albancima na Kosovu i Metohiji da proglase nezavisnost, odnosno nisu uradili ništa da ojačaju pozicije Srbije na Kosovu i Metohiji.

Danas se postavlja pitanje – kako su reagovali? Da podsetim građane Srbije kako su reagovali. Tog februara 2008. godine Boris Tadić je pobegao u Rumuniju. Imao je hitan poziv predsednika Republike Rumunije, pa šta će čovek, morao je da spakuje kofere i da ode u Rumuniju. Kako je reagovao Vojislav Koštunica? To vam je vrlo dobro poznato. Vlada Republike Srbije je proglasila za persone non grata, zamislite kolika hrabrost, koliko čojstvo i junaštvo, ambasadorku Crne Gore, Anku Vojvodić, i ambasadora, zaboravio sam mu ime, Republike Makedonije ovde u Beogradu. Znači, proterali su crnogorskog ambasadora i makedonskog i tako su pokazali koliko su jaki. Nisu smeli da pisnu ni Amerikancima, ni Francuzima, ni Nemcima, niti bilo kom drugom ni delić onoga što danas Aleksandar Vučić sme da kaže ne samo ovde u Narodnoj skupštini, nego i u Briselu i u Vašingtonu i svuda gde se vode teški i mučni razgovori oko Kosova i Metohije.

Zašto sam pomenuo zaupokojenu liturgiju? To je jedna mučna situacija i mučna scena i nadam se da se nikada više neće ponoviti. Proglasili su vas, gospodine predsedniče, da ste najveći izdajnik u istoriji srpskog naroda jer ste prodali Kosovo i Metohiju koja je sveta srpska zemlja i tu smo mi Srbi pokazali, i nije nama tu kriv ni Šaip Kamberi, ni Aljbin Kurti, niti bilo ko drugi, kakvi smo licemeri.

Gospodine predsedniče, vi se opet naljutite na mene, ja sam poreklom Srbin iz Krajine i otac i majka su mi sa Korduna i deda i baba i po očevoj i po majčinoj liniji, sada ja pitam ceo srpski narod, slažem se da je Kosovo i Metohija sveta srpska zemlja, jel Srpska Krajina nije sveta srpska zemlja?

Ja sada ovde u rukama imam, potrudio sam se, spisak srpskih crkava i manastira na teritoriji nekadašnje Republike Srpske Krajine i na teritoriji današnje Hrvatske. Da li zna srpski narod da u Puli postoji Pravoslavna crkva još iz Šestog veka? Vizantijski istoričari kažu da smo mi Sloveni u masama došli na Balkan u Sedmom veku.

U VI. veku je u Puli napravljena prva hrišćanska crkva u Istri koja je još pre velikog raskola iz 1954. godine, dakle 1200. godine pre velikog raskola dodeljena grčkoj zajednici koja je živela u Puli. Zar nije sveta zemlja Ston. gde imamo crkvu Sv. Mihajla iz 1080. godine, dakle na Pelješcu, pre crkvenog raskola iz 1954. godine. Zar nije sveta srpska zemlja, zemlja na kojoj je podignut manastir Bogorodica Stonska? U tom manastiru je 1219. godine Sveti Sava osnovao humsku eparhiju za oblasti humske zemlje i Travunije to je današnja Hercegovina sa celokupnim dubrovačkim primorjem?

Zar nije sveta srpska zemlja ostrvo Korčula gde je podignut hram Uspenja Presvete Bogorodice još 1220. godine? Zar nije sveta srpska zemlja u kojoj postoji manastir Krupa od 1317. godine, koga je formirao srpski kralj Milutin? A zar nije sveta srpska zemlja manastir Krka iz 1350. godine koji je podigla Jelena Nemanjić Šubić i da ne čitam, ima manastira u Cetini, ima manastira u Gomirju, ima manastira u Komogovini, itd.

Zar to nisu svete srpske zemlje? Pa, kad nabrajaju svete srpske zemlje, što ne kažu da su i ovo svete srpske zemlje? A ćutali su, kao zaliveni, kada su ove svete srpske zemlje odlazile nekom drugom.

Izvinite, zar Makedonija nije sveta srpska zemlja? Koliko je srpskih glava stradalo u Prvom, u Drugom balkanskom ratu, u Prvom svetskom ratu da bi Makedonija bila slobodna? Da bi Makedonci bili slobodni, jer nikada do tada nisu bili slobodni, jer su na njih atakovali ili Turci ili Bugari ili Grci. Kada su prvi put mogli da progovore makedonskim jezikom? U Kraljevini Srba i Hrvata i Slovenaca. Eto takva je ta zla, opaka, zavojevačka Srbija. Kada su Slovenci mogli da govore i da pišu slovenačkim književnim jezikom? Od 1918. godine. Kada Hrvati? U Hrvatskom saboru ste mogli da govorite ili latinski ili nemački ili mađarski. Hrvatski, zapravo srpski, ali hajde da prihvatimo da je to njihov hrvatski jezik danas književni, kada su mogli da govore? Pa od 1918. godine.

Dakle, nije Srbija nikome donosila ropske lance, nego je donosila slobodu. Isto kao što je donela slobodu i 1912. godine celokupnom stanovništvu na Kosovu i Metohiji uključujući i Albance, donoseći im ne samo političku slobodu, nego kulturu, pismenost i mogućnost da sami Albanci govore albanskim jezikom, jer je do tad zvaničan jezik na Kosovu i Metohiji bio Turski. Eto to je ta, zavojevačka velika Srbija. To je taj Aleksandar Vučić koji hoće da stvori kako kažu mediji u BiH, u Crnoj Gori i u nekim drugim zemljama, neki novi srpski svet kao zamenu za koncept homogene, odnosno velike Srbije.

Mi se kao narod, kao država, kao Vlada i vi gospodine predsedniče Republike, uvek pozivamo u ovim našim teškim i mučnim pregovorima za KiM na Ustav Republike Srbije i na Rezoluciju 1244. Ustav je jasan i čist što se tiče statusa Kosova i Metohije, ali na našu veliku žalost niko u Međunarodnoj zajednici za to ne haje.

Drugi međunarodni dokument na koji se pozivamo, Rezolucija 1244, ako mene pitate za moje skromno mišljenje, nije baš sasvim na strani ondašnje SRJ kada je doneta, odnosno današnje Srbije kao njene naslednice. Ali, ja sad želim da postavim jedno više retoričko pitanje, nego pitanje na koje očekujem odgovor - šta je bilo sa mišljenjem čuvene Badinterove komisije iz 1991. godine, na koju se uporno pozivaju Slovenija, Hrvatska, BiH, Crna Gora, Makedonija?

Da vas podsetim, mirovna konferencija za Jugoslaviju 1991. godine, pod predsedavanja Lorda Karingtona donela je odluku da se formira arbitražna komisija koja treba da predloži rešenje za jugoslovensku krizu. Na čelu te komisije bio je Robert Badinter, predsednik Ustavnog saveta Francuske. To je nešto slično našem Ustavom sudu, oni ga ne zovu tako, ali u suštini manje-više ima iste nadležnosti. Prema prvom preliminarnom mišljenju, iz novembra 1991. godine, Robert Badinter je sa svojim saradnicima napisao da se SFRJ nalazi u fazi raspadanja. Već u drugom i u svakom narednom mišljenju dao je rešenje kako da se reši jugoslovenska kriza, po principu „uti posedetis juris“. Dakle, ono što bivše jugoslovenske republike poseduju po tada važećem pravo SFRJ i po tada važećem pravu socijalističkih republika. Na to mišljenje su se pozvale i Slovenija i Hrvatska i BiH i svi drugi koji su se odvajali od SFRJ.

Badinter je tumačio da princip „uti posedetis juris“ znači da Slovenija ima pravo da se otcepi od Jugoslavije, da Hrvatska ima pravo da se otcepi od Jugoslavije, ali da nijedan deo teritorije Hrvatske nema pravo da se otcepi od Hrvatske. Po tom principu su Hrvati uspeli da zauzmu Republiku srpsku Krajinu, u odnosu na to su se pozvali između ostalog kada su osvajali Republiku srpsku Krajinu u zločinačkim akcijama „Bljesak“ i „Oluja“ 1995. godine.

E sada, moje retoričko pitanje glasi – ako princip „uti posedetis juris“ iz nalaza i mišljenja Badinterove komisije iz 1991. i 1992. godine važe za Sloveniju i Hrvatsku, kako je moguće da ne važe za Republiku Srbiju, kako je moguće da možete od jedne suverene i nezavisne države da odvajate njen jedan deo i da kažete – princip „uti posedetis juris“ važi za sve od Triglava do Đevđelije, ali ne važi za vas Srbe. Bilo bi dobro da malo podsetimo te naše međunarodne pregovarače, partnere, prijatelje ili manje prijatelje, ljude sa kojima razgovaramo, šta je bilo sa tim nalazom i mišljenjem Badinterove komisije? Kako je moguće da nalaz i mišljenje Badinterove komisije važi za sve, osim što važe za Srbe?

Ono što takođe želim da kažem, gospodine predsedniče, a vi ne morate samnom da se složite, molim vas izbegnete onu vrstu avanturizma, onu vrstu nacionalne samoubilačke politike koja se desila ovde u Beogradu 27. marta 1941. godine. Mene su pre nekoliko godina optužili da ja ovde propovedam nacionalizam zato što sam rekao da je puč od 27. marta zapravo bio uvod u razbijanje Kraljevine Jugoslavije i da su pravi osnivači, iako oni toga tada nisu bili svesni, nisu to želeli, ali kada se pogleda slet događaja, pravi osnivači NDH, logora u Jasenovcu, svih mogućih mičilišta od NDH do KiM bili su generali Borivoje Mirković, Dušan Simović i svi ostali koji su rekli da Jugoslavija mora da zarati sa Nemačkom, zato što je u britanskoj ambasadi veče pre toga otvorena flaša šampanjca i zato što je Čerčil rekao – Jugoslavija je pronašla svoju dušu.

Nije prošlo 17 dana, Jugoslavija je kapitulirala, Pavelić je sa svojim ljudima već 10. aprila 1941. godine proglasio NDH, a šta su radili ti veliki junaci od 27. marta? Iz Beograda otišli u Nikšić pod pratnjom vojske i žandarmerije, iz Nikšića u Atinu, iz Atine u Jerusalim, iz Jerusalima u London.

Nisu se jednog jedinog dana zadržali sa narodom koga su bez ikakve potrebe gurnuli u rat. Zato smo iz Drugog svetskog rata izašli tako da je u Drugom svetskom ratu, pa sada vi razmislite da li smo mi zaista dobili Drugi svetski rat ili ne, u demografskom smislu, poginuo je svaki četrdeset i deveti Englez, a svaki sedmi Srbin. Zato sada Engleza ima koliko ih ima i zato nas Srba danas ima koliko nas ima.

Dakle, gospodine predsedniče, znam da vam je teško, imate svu moguću podršku poslaničke grupe SNS, imate bezrezervnu podršku srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, ali nemojte nikada ni u jednom momentu da pokleknete pred lažnim junacima, pred lažnim patriotama, pred onima koji bi hteli da zapale buktinju i požar ovde u Srbiji da izgubimo sve, i Kosovo i Metohiju i centralnu Srbiji i Vojvodinu, da nam ode i propadne i Republika Srpska i da se zauvek zatre srpsko ime, a oni će lepo na Mauricijus, u Hongkong, u Njujork, u London, tamo gde su im stanovi, tamo gde su im vile, tamo gde su im pare.

Na tu vrstu avanturizma nemate pravo. Na tu vrstu avanturizma nema pravo niko, zato što predsednik Republike mora da vodi računa pre svega o živom narodu, o živim ljudima, o živim muškarcima, ženama i deci na Kosovu i Metohiji, mora da vodi računa i o Republici Srpskoj, jer nema ko drugi, mora da vodi računa i o Srbima koji su ostali da žive u Hrvatskoj, a gde su im prava i dalje vrlo često ugrožena, mora da vodi računa i o Srbima koji su ostali da žive u Severnoj Makedoniji.

Zato je breme koje nosi predsednik Republike Aleksandar Vučić, veoma teško i naravno u Crnoj Gori. To je ona, i njih smo zajahali, jel tako gospodine Rističeviću, to je general Jovo Kapičić, pričao. Kaže, 1918. godine Srbija zajahala Crnu Goru, a on 1944. godine došao na Dedinje i imao kafić ovde u centru Beograda. Jel ga vi Marijane Rističeviću imate u centru Beograda, kafić, a imao ga je general Jovo Kapičić? I, kaže, zajahala Srbija Crnu Goru. Onu Crnu Goru koja se pre toga zvala Zeta, pa se pre toga zvala Duklja, pa su zaboravili da je Skadar bio srpski grad, pa da je tamo nekada bila država Svetog Jovana Vladimira itd, da se ne vraćamo dalje u prošlost.

Dakle, gospodine predsedniče uz svo uvažavanje teške situacije u kojoj se nalazite, želim da vam kažem da potpuno razumem svu složenost situacije i vas kao predsednika Republike i Vlade Republike Srbije, ali da vam kažem da imate bezrezervnu i punu podršku u jednoj racionalnoj, razumnoj i odgovornoj politici, ne samo prema Kosovu i Metohiji, nego i prema Republici Srpskoj i prema našem narodu u Hrvatskoj, u Crnoj Gori, u Makedoniji, jer danas ste vi, hteo to da prizna neko ili ne, jedini čovek na Balkanu koji misli, ne samo o interesima svog naroda, nego i o interesima svih drugih naroda i koji jedini čini mi se zastupa onu staru politiku koja je čini mi se jedina dobra za sve balkanske narode, a to je Balkan balkanskim narodima.

Hvala vam, gospođo Kovač.

Pošto me je gospodin Milićević pomenuo, želim samo da dam jednu malu dopunu, odnosno jedan osvrt na njegovo izlaganje.

Ima mnogo stavova vezanih za ono što se dešavalo u Srebrenici u julu 1995. godine, ali ja ću vas, gospodine Milićeviću, da podsetim na jedan presretnuti telefonski razgovor koji je korišćen kao materijal u Haškom tribunalu protiv Slobodana Miloševića.

Reč je o razgovoru koji je tajno sniman, verovatno od neke zapadne obaveštajne službe, u maju mesecu 1996. godine. Znači, maj 1996. godine. Razgovor je vođen između Slobodana Miloševića, koji se u tom momentu, kada je razgovor vođen, nalazio u Dobanovcima i Ratka Mladića, koji se u to vreme nalazio verovatno na Palama.

U tom razgovoru Slobodan Milošević kaže generalu Mladiću da se desio neki zločin nad civilima u Srebrenici i Ratko Mladić mu kaže - nad kakvim civilima u Srebrenici, a Milošević kaže - ne, ne u Srebrenici, na nekoj farmi tamo. To su reči koje stoje u transkriptu tog razgovora. Mislio je verovatno na farmu u selu Kravice.

Dalje mu Mladić kaže - nijedan civil nije ubijen ni na farmi, u Kravici, niti u Srebrenici, ja sam, kaže, citiram ono što je Mladić rekao u tom razgovoru, nadam se da mi ovo neće niko zameriti, jer ovo je bio tajni razgovor, ali pošto je objavljen i pošto je korišćen u procesu u Haškom tribunalu, on više nije tajni, tako da o njemu može slobodno da se govori. Mladić kaže - ja sam sa njima, dakle, sa predstavnicima Muslimana koji su ostali u Srebrenici, koji se nisu povukli sa delovima 28. divizije armije Bosne i Hercegovine ka Tuzli. Kaže - ja sam sa njima ugovor potpisao gde oni da dođu i ko je došao na čekpoint bio je spašen, a oni koji su poginuli, poginuli su u proboju prema Tuzli zato što su mnogi uletali u minska polja, a jedan deo bivših boraca 28. divizije armije Bosne i Hercegovine, kojom je komandovao Naser Orić, koji je, pazite, u aprilu 1995. godine napustio Srebrenicu. Znači, on je u aprilu 1995. godine, po nalogu političkog vođstva u Sarajevu, napustio Srebrenicu, znajući verovatno kakav je plan između Alije Izetbegovića i Bila Klintona, vezan za davanje povoda NATO paktu da dejstvuje po položajima Vojske Republike Srpske zbog navodnog genocida u Srebrenici.

Kaže Mladić dalje u tom razgovoru - uletali su u minska polja i kaže - da li ste čuli ono dete šta priča, kako su se muslimanski borci između sebe ubijali, jer je jedan deo muslimanskih boraca bio za to da se predaju Vojsci Republike Srpske, a jedan deo je bio za to da se probijaju dalje prema Tuzli i u tom njihovom međusobnom sukobu došlo je do otvaranja vatre.

Ima još jedan detalj, a to je Haški tribunal pokušao da sakrije. Ja sam do tog detalja došao sasvim slučajno i o tome sam govorio u Narodnoj skupštini kada je, na jedan veliki pritisak Borisa Tadića, Narodna skupština izglasala tu famoznu deklaraciju, odnosno Rezoluciju o Srebrenici. Na internet stranici NATO pakta, taj podatak je kasnije izbrisan, iz jula meseca 1995. godine stajao je podatak, kažem kasnije je taj podatak izbrisan zato što nije išao u prilog NATO alijansi, a taj podatak govori da je tih dana, kada se kolona muslimanskih vojnika probijala prema Tuzli, NATO pakt delovao iz vazduha po položajima vojske Republike Srpske, a budući da su položaji vojske Republike Srpske bili skoro celom dužinom od Srebrenice ka Tuzli, velika je verovatnoća da je jedan veliki broj muslimanskih vojnika stradao upravo od NATO bombi.

Zašto ovo sve govorim? Zato što je slučaj Srebrenice veoma veoma komplikovan i najlakše je reći - u Srebrenici se desio genocid ili se nije desio genocid. U Srebrenici se nesumnjivo desio zločin, ali ono što je ključno pitanje - ko je inspirator i ko je nalogodavac tog zločina? I na kraju krajeva, kao kod svakog zločina, kome zločin ide u korist?

Da li je zločin u to vreme išao u korist Republike Srpske? Apsolutno ne. Iz ovog razgovora Mladića i Miloševića se vidi da Mladić pojma nije imao za streljanje zarobljenih muslimanskih vojnika u Kravici. Znači, on za to nije znao. U maju 1996. godine on ubeđuje Miloševića da apsolutno nije bilo nikakvog streljanja, nego da su muslimani gubili živote probijajući se ka Tuzli, i da je on sa njima potpisao ugovor u prisustvu predstavnika holandskog bataljona UNPROFOR-a u Potočarima, mesto gde muslimani treba da dođu zato što je jedan deo muslimana, odnosno žena i dece, ali i muškaraca koji su pristali da polože oružje, jedan deo muslimana je autobusima prevezen u Tuzlu, a jedan deo u Kladanj.

Iz tog razgovora se vidi da Ratko Mladić blage veze nije imao sa onim što se u Srebrenici i oko Srebrenice dešavalo, a tiče se streljanja određenog broja zarobljenih pripadnika 28. divizije armije BiH.

Ovo kažem ne zbog toga što želim bilo koga da opravdam, ne želim da opravdam bilo kakav zločin, tamo se zločin sigurno desio. Da li se desio zločin tih razmera da je streljano preko 8.000 hiljada ljudi? U to baš nisam siguran zato što španski forenzičari govore o mnogo manjim brojkama, ali na kraju krajeva, kada je u pitanju zločin, nije stvar u matematici i nije stvar u prebrojavanju, zločin je zločin, pa da li ste ubili jednog čoveka, 100, hiljadu, osam hiljada, deset hiljada itd, nije suština u tome, ali je suština u nečem drugom. Da su postojali politički inspiratori onoga što se desilo u Srebrenici, kao što su postojali politički inspiratori i za ulicu Vase Miskina, kao što su postojali inspiratori i za Markala jedan, kao što su postojali inspiratori i za Markale 2 i kao što su, na kraju krajeva, postojali inspiratori za Račak, jer ono što se dešavalo na prostorima BiH i bivše Jugoslavije nije nešto novo u evropskoj istoriji.

Sećate se kada je Nemačka napala Poljsku 1. septembra 1939. godine. Hitler je izašao sa saopštenjem da su Poljaci napali nemačku patrolu, pa su onda Nemci uzvratili tako što su svom snagom jurnuli na Poljsku, a budući da je prethodno Hitler imao postignut dogovor sa Staljinom Poljska je podeljena između Nemačke i Sovjetskog Saveza. Dakle, u istoriji se vrlo često traži povod za vojnu intervenciju. To što nevini ljudi to plaćaju svojim životima, to nažalost samo potvrđuje Hegelovu tezu iz njegove „Filozofije istorije“ da ljudska istorija nije tlo sreće, nego da su periodi sreće u njoj prazni listovi.

Ono što svi mi treba da naučimo iz te naše kolektivne tragedije, ne samo koja se desila u Srebrenici, nego uopšte na prostorima bivše Jugoslavije, to je da pokušamo naše međusobne razlike da prevaziđemo. Ako ni na koji drugi način ne možemo, onda makar tako da se više međusobno ne ubijamo i da se međusobno ne istrebljujemo.

Ono što možemo da izvučemo kao pouku, i mi Srbi i muslimani, odnosno Bošnjaci, a to je da je ključna, po meni, neka se ljudi ko hoće, ali to je moje lično mišljenje, ključna greška je napravljena onoga momenta kada su Bošnjaci, odnosno muslimani u BiH svoju političku sudbinu vezali za Hrvate. Hrvati su ih namagarčili. Pozvali su ih na referendum da se BiH otcepi od Jugoslavije, ne zato što su želeli dobro muslimanima, nego zato što su sledili Tuđmanovu ideju da je BiH stara hrvatska zemlja i onda je prvi korak trebao da bude otcepljenje od Jugoslavije, a drugi korak pripajanje BiH Hrvatskoj. O tome vam govori činjenica je hrvatska vojska konstantno bila prisutna u BiH od 1992. do 1995. godine, što je takođe jedna, što bi rekao pokojni Tuđman, znakovita činjenica da je Hrvatsko veće odbrane obrazovano 18. novembra 1991. godine. Znači, i Hrvatska zajednica Herceg-Bosna, koja je navodno formirana po tadašnjem Ustavu BiH kao zajednica opština zapadne Hercegovine, formirana je 18. novembra 1991. godine na dan kada je JNA ušla u Vukovar.

Sad neka mi neko kaže da je sve to slučajno i nije bilo nikakvog plana. I te kako je postojao plan, ali se nadam da su i Srbi i Bošnjaci naučili nešto iz te kolektivne tragedije, a to je da se više međusobno ne mrze, da se više međusobno ne ubijaju, nego da misle svojom glavom, da radimo svi zajedno na trajnoj slozi Srba i Bošnjaka i da sledimo politiku Aleksandra Vučića, a to je pomirenje na ovim prostorima i stalno pružena ruka i BiH i Bošnjacima. Kada kažem Bošnjacima, mislim i na Bošnjake u BiH, ali i na naše Bošnjake koji žive ovde u Srbiji. Zahvaljujem se, gospođo Kovač, što sam malo prekoračio vreme.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista bez želje da usijavam atmosferu na ovu veoma, veoma bolnu temu, ali pošto smatram i gospodina Fehratovića jednim intelektualcem, mislim da je red da razmenimo i neke argumente koji su istorijske prirode.

Navešću dvojicu Bošnjaka koji su javno progovorili o tome da je zločin u Srebrenici organizovao Alija Izetbegović u koordinaciji sa Amerikancima. Jedan se zove Ibran Mustafić, a drugi se zove Hakija Meholjić. Hakija Meholjić je bio šef policije u Srebrenici u vreme ratnih dešavanja, od 1992. do 1995. godine i on svedoči o tome da je njega i Nasera Orića Alija Izetbegović pozvao na sastanak u Sarajevo i da im je saopštio, citiram njegove reči - Amerikanci mi nude da četnici uđu u Srebrenicu i da pobiju 5.000 ljudi, a da će nakon toga oni iz vazduha da dejstvuju po srpskim položajima i onda mu je Meholjić rekao - pa, da li ste vi normalan čovek da pošaljete na klanje 5.000 ljudi, ako ih šaljete na klanje, onda idite na klanje zajedno sa njima. I on je napustio taj sastanak.

Drugi svedok koji govorio o režiranom zločinu u Srebrenici je Ibran Mustafić koji je u vreme rata u BiH bio predsednik IO Skupštine opštine Srebrenica i koji je napisao knjigu "Planirani haos". On je trebao da svedoči po pozivu, odnosno trebao je da bude svedok tužilaštva BiH u postupku protiv Nasera Orića. Međutim sudsko veće ga je isteralo iz sudnice pre nego što je počeo sa svedočenjem i onda se on obratio ispred suda medijima. Ibran Mustafić je praktično ponovio ono što je izjavio Hakija Meholjić i ustvari ono što su manje, više svi znali u političkom Sarajevu.

Znači, Ibran Mustafić je potvrdio da je Alija Izetbegović svesno prepustio Srebrenicu vojsci Republike Srpske i da je neko izrežirao streljanje određenog broja muslimanskih vojnika i da je to onda bio povod da se dejstvuje po položajima vojske Republike Srpke i posle toga je kao što znate, gospodine Fehratoviću, usledila mislimansko-hrvatska ofanziva ne samo u oblasti Srebrenice, nego je usledila ofanziva na celokupnoj teritoriji BiH, uz sadejstvo hrvatske vojske, pa je tako u septembru 1995. godine postojala opasnost da u ruke hratsko muslimanske koalicije padne i sama Banjaluka.

Hoću da vam kažem da je tražen povod da NATO interveniše u BiH i da se Republika Srpska sa nekih 70 i nešto posto teritorije, koliko je u tom momentu držala vojska Republike Srpske svede na onih 49% koji su postojali i u planu Vens Ovenovom i koji su kasnije potpisani i u Dejtonu, kao onaj procenat teritorije BiH koji pripada Republici Srpskoj.

Tako da, stvari oko Srebrenice nisu baš tako jednostavne kao što se nekima na prvi pogled čine, a samo još hoću da vas ispravim mislim da se niste dobro pozvali na jednu međunarodnu instituciju. Nije u pitanju Međunarodni sud pravde, nego Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju i termin i genocid se u stvari spominje u jednoj presudi protiv generala Krstića, komandanta Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske, ali se u toj presudi kaže – desio se genocid u Srebrenici, ali za njega nije odgovorna Savezna Republika Jugoslavija. E sad, kako se došlo do te presude generalu Krstiću to je sad već jako, jako dugačka priča, da ne ulazimo sad u to, ali hoću da vam kažem da postoje svedočenja Bošnjaka koji teško optužuju Aliju Izetbegovića za ono što se desilo u Srebrnici.

Mislim da nad ovim ne treba da se radujemo ni mi Srbi, ni vi Bošnjaci, nego prosto treba dobro da razmislimo da politiku vodimo na malo drugačiji način i da nam se više ovakve stvari ne dešavaju. Previše je mrtvih glava i na srpskoj i na bošnjačkoj strani. Mislim da je vreme da se okrenemo budućnosti, da se okrenemo saradnji, ekonomskom razvoju, da pomažemo jedni drugima i kao što smo videli predsednik Vučić je i svojim odlaskom u Srebrenicu 2015. godine, kada je pokušan atentat i ubistvo nad njim, ali i ovih dana kada nesebično deli vakcine i BiH i Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori, ja mislim da je otvorio jedno novo poglavlje u našoj balkanskoj istoriji, a to je da balkanski narodi treba da se okrenu sebi i da shvate da bližih prijatelja mi jedni od drugih nemamo i ova epidemija je pokazala da u kriznim situacijama svako pre svega misli na sebe.

Na žalost, EU je pokazala da ih baš briga i za Srbe i za Bošnjake i za Crnogorce i za Muslimane. Najvažniji su oni sami sebi. Kad su oni najvažniji sami sebi što bi onda mi, balkanski narodi, smatrali da nam je bilo ko bliži, nego mi koji živimo na ovim prostorima.

Dakle, hajde i mi malo da se ponašamo kao što se ponašaju malo neki pametniji, mudriji evropski narodi i da ne tražimo prijatelje po belom svetu, nego da shvatimo da su prijatelji u stvari oni koji žive zajedno sa nama.

Samo jedna rečenica.

Ima jedan stih kod Borhesa koji kaže – samo se jedan čovek rodi na zemlji, samo jedan čovek je umro. Sve ostalo čista je statistika, sabiranje je nemoguće.

Dakle, ovaj razgovor između mog prijatelja Jahje i mene je dokaz više da srpski parlament nije onako crn kao što je predstavljen u izveštaju, odnosno u Rezoluciji Evropskog parlamenta. Nije onako crn kao što ga svakog dana predstavlja Dragan Đilas na svojim medijima.

Srpski parlament je mesto u kome svaki građanin Republike Srbije može da vidi i da svedoči da zajedno mogu da rade na dobrobiti Srba i Bošnjaka ljudi koji imaju različito mišljenje o onome što se desilo u prošlosti, ali isto tako imaju zajedničku viziju o tome šta i na koji način treba da radimo u budućnosti.

Ja vam se zahvaljujem gospođo Kovač što ste omogućili ovaj razgovor između mog prijatelja Jahje i mene, i zahvaljujem se gospodinu Fehratoviću zato što smo pokazali da, bez obzira na naše razlike i na naše različito viđenje prošlosti, možemo i mi Srbi i vi Bošnjaci da radimo na dobrobit jednog i drugog naroda, ali isto tako i na dobrobit boljih odnosa Srbije i BiH.

Zahvaljujem se gospođo Kovač. Ukazujem na povredu člana 27. Poslovnika.

Pre svega želim da kažem da su svi poslanici SNS govorili o temi dnevnog reda, na način i u stilu onako kako oni misle da to treba da se radi, politički stil je osobenost svakog od nas i ja mislim da predsedavajući u to ne treba da se meša.

Ono što takođe želim da istaknem, ja se kao predsednik poslaničke grupe Aleksandar Vučić – Za našu decu, ne ljutim, a možda bih imao razloga, ali evo ne ljutim se na naše koalicione partnere, koji su na vlasti zahvaljujući Aleksandru Vučiću i SNS, a koji ćute i prave se da ne vide, da je Aleksandar Vučić danas, zapravo glavna meta i jedina meta, kako političkih protivnika iz Srbije, tako i onih koji ne misle dobro Srbiji a dolaze iz raznih svetskih centara moći.

E sada, ako i mi poslanici SNS, ućutimo, ja bih voleo gospođo Kovač da mi objasnite, ko će onda danas u Srbiji, da govori u prilog politici Aleksandra Vučića.

Ja namerno neću da kažem ko će da ga brani, jer mi nemamo od čega da branimo Aleksandra Vučića. Nije Aleksandar Vučić počinio nikakvo krivično delo.

Šta je to loše Aleksandar Vučić uradio, od kako je došao na funkciju predsednika Vlade, odnosno predsednika Republike Srbije.

Jel loše što je doveo na stotine hiljade investitora u Srbiji, što je otvorio na stotine hiljade radnih mesta, što pravimo škole, bolnice, što pravimo autoputeve, što smo u mogućnosti danas kao država da omogućimo građanima Srbije da biraju sa kojom vakcinom žele da se vakcinišu protiv Kovida 19. Što smo u mogućnosti da pomognemo i našim susedima u regionu, da se i njihovi građani vakcinišu, ovde u Srbiji, odnosno u Beogradu? To nijedna država, ne u Evropi, ne u regionu, nijedna država u svetu ne govori.

Ako vi gospodo iz koalicije ćutite o tome, a vidim da vas nema u sali, a sedite ovde pre svega zahvaljujući činjenici da je Aleksandar Vučić, svoja leđa podmetnuo na izborima 2020. godine, jer su po njegovim leđima udarali i Boško Obradović, i Dragan Đilas, i Vuk Jeremić, itd. i nisam čuo da je prozivan nijedan drugi lider bilo koje stranke koja je sa nam u koaliciji.

Kažem, ne ljutim se. Vaše je pravo da ćutite, da govorite, da ne govorite, da mislite da je nešto važno, nevažno, to je vaša stvar, ali mi, poslanici SNS, ne da imamo obavezu, nego imamo pravo i nama je zadovoljstvo da ovde u parlamentu afirmišemo politiku Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića, a jedan od dometa te politike je upravo i sfera pravosuđa zato što u Srbiji danas nijedan sudija, kada donosi presudu, ne kaže kao što je to bilo u vreme Demokratske stranke i Borisa Tadića – dobio sam presudu, nego – donosim presudu u ime naroda.

Voleo bih da čujem kojeg je to sudiju, kojeg je to javnog tužioca, kojeg je to nosioca bilo koje pravosudne funkcije u Srbiji Aleksandar Vučić pozvao ili bilo ko od nas iz Srpske napredne stranke ili bilo ko od ministara i rekao - moraš da doneseš takvu i takvu presudu.

Kada budem došao na red da govorim ja ću da vam pročitam samo dve presude iz 2021. godine protiv Aleksandra Vučića i protiv Gorana Vesića i biće vam potpuno jasno da li je u Srbiji pravosuđe nezavisno ili je, kao što kažu oni koji ne misle dobro Srbiji, zavisno od Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke.

Mi ćemo da vam dokazujemo, kao što smo vam dokazivali i do sada, da je pravosuđe u Srbiji, što se nas tiče iz Srpske napredne stranke, apsolutno nezavisno.

Gospođo Kovač, molim vas da shvatite da svaka poslanička grupa ima svoju politiku. Neko ima politiku da ćuti, neko ima politiku da priča o temama za koje ja lično mislim da nisu najvažnije u Srbiji, neko ima politiku da ga uopšte nema u sali, neko ima politiku da u vreme dok Skupština radi pije kafu i čita novine i sve je to legitimno, ali dopustite da je legitimno da i poslanici iz Srpske napredne stranke afirmišu politiku predsednika Srpske napredne stranke, koji je i te kako uradio mnogo toga dobrog i za pravosuđe, da ne govorimo o privredi, da ne govorimo o zdravstvu, da ne govorimo o obrazovanju, o odbrani zemlje, vojsci, borbi protiv kriminala i korupcije i tako dalje.

Dakle, da se referišemo samo na pravosuđe, da sada ne čitam statistiku koliko smo obnovili zgrada osnovnih sudova, viših, apelacionih, koliko smo nabavili softverske opreme i tako dalje i tako dalje, sve je to urađeno zahvaljujući činjenici da je Aleksandar Vučić jedini u Srbiji imao hrabrosti da sprovede teške ekonomske i finansijske reforme, pa sada imamo dovoljno novca i za vakcine i za sudove i za obrazovanje i za pomoć privredi i za pomoć preduzetnicima i tako dalje.

Oni neka pričaju da je vakcinama istekao rok i da je to razlog zašto vakcinišemo građane Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Makedonije ovde u Srbiji. To neka njima služi na čast, ali nama je čast, nama je zadovoljstvo da afirmišemo sve ono dobro što je Aleksandar Vučić uradio i za državu Srbiju i za građane Srbije, ali bogami i za mnoge građane koji žive u zemljama u našem susedstvu.

Gospodine Dačiću, ako možete samo da mi kažete koliko mi je ostalo vreme?

Zahvaljujem se, gospodine predsedniče.

Tačka dnevnog reda o kojoj danas govorimo je dobra prilika da se osvrnemo na neke delove izveštaja Evropskog parlamenta, odnosno Rezolucije Evropskog parlamenta od 25. marta ove godine, a koje se tiču pravosuđa u Republici Srbiji i stanja ljudskih prava i sloboda, pitanje pandemije, vakcinacije, statusa pojedinih nevladinih organizacija i jedno veoma važno pitanje, kome, čini mi se nismo posvetili dovoljno pažnje, a odnosi se na otvaranje tajnih dosijea, odnosno dosijea službi bezbednosti bivše SFRJ, pa ću ja evo pokušati za ovih nekoliko minuta da se osvrnem na neka od ovih pitanja.

U Rezoluciji Evropskog parlamenta se ponavlja na više mesta fraza da vlast u Srbiji predvođena Aleksandrom Vučićem vrši pritisak na pravosuđe i da sudovi u Republici Srbiji presude donose po diktatu vlasti. Da to nije tačno govore dva primera upravo iz 2021. godine.

Naime, Prvi osnovni sud u Beogradu je presudio da je predsednik Srbije iz Srpske napredne stranke povredio čast i ugled Boška Obradovića zato što ga je na televiziji „Pink“ 13. i 16. februara 2019. godine, nazvao lopovom i fašistom i obavezao Aleksandra Vučića da Bošku Obradoviću, dakle, koji nije lopov i nije fašista, plati 200.000 dinara.

Takođe, 2021. godine, samo nekoliko dana nakon što je doneta ova presuda isti sud, dakle, Prvi osnovni sud u Beogradu je usvojio tužbeni zahtev Boška Obradovića protiv Gorana Vesića i doneo presudu kojom se Vesić kažnjava sa 300.000 dinara zbog povrede časti i ugleda predsednika Srpskog pokreta Dveri, koga je u više navrata označio kao fašistu.

Dakle, iste godine kada sud donosi presude protiv Aleksandra Vučića i Gorana Vesića, jedan deo evropskih parlamentaraca kaže da taj isti Aleksandar Vučić vrši pritisak na pravosuđe i da se presude u Srbiji donose po njegovom diktatu.

Onda se u jednom delu izveštaja, odnosno Rezolucije Evropskog parlamenta spominju slučajevi napada na pojedine, navodno nezavisne portale i nevladine organizacije, a pri tome se gubi iz vida činjenica da je upravo Veljko Belivuk, zvani Velja nevolja, ocu jednog mladića koji je otet i za koga se kasnije ispostavilo da je ubijen rekao da se obrati nezavisnoj medijskoj mreži „Krik“ za više informacija na tu temu.

Dalje, kaže se da mi koji sedimo u ovom parlamentu koristimo uvredljiv jezik, da zastrašujemo, da koristimo govor mržnje protiv članova parlamentarne opozicije koja je inače bojkotovala parlamentarne izbore, tako da je ovaj deo Rezolucije nonsens sam po sebi, nezavisnih intelektualaca nevladinih organizacija, novinara, istaknutih pojedinaca i tako dalje.

Pri tome, ta ista parlamentarna opozicija koje nema, te iste nevladine organizacije, ti isti nezavisni intelektualci, novinari itd. nas koji sedimo u ovom parlamentu nazivaju sendvičarima, botovima, idiotima, ološem, krezubim, ovakvi smo, onakvi smo, svinjska hunta i tako dalje. To je sve u redu. Dakle, to je dozvoljeno. Kada kažete poslanicima SNS takve stvari to je dozvoljeno i to se, valjda podrazumeva da je normalno.

Onda se u tački 49. Rezolucije Evropskog parlamenta izražava zabrinutost – kaže strukturnom diskriminacijom sa kojom se Romi suočavaju u pogledu njihovog državljanstva, zdravstvene zaštite, obrazovanja, zapošljavanja itd, pa se apeluje na Srbiju da unapredi i pojednostavi institucionalnu strukturu koja se bavi integracijom Roma kroz jasnu podelu dužnosti koordinaciju između nacionalnih i lokalnih organa vlasti i tako dalje i tako dalje.

Ovo je u potpunoj diskrepanci sa onim što je uradio 2019. godine sudija Majić, miljenik pojedinih zapadnih ambasada i o tome su danas govorile moje kolege, koji je učestvovao u donošenju presude veća Apelacionog suda u Beogradu, pod brojem KŽI 392/2019 od 10. juna 2019. godine. Tom presudom je sudija Majić, zajedno sa svojim kolegama oslobodio učinioca krivičnog dela obljube nad detetom, a inače obljuba je rezultirala trudnoćom.

On je oslobođen krivice sa obrazloženjem da po oceni ovog suda, tj. sudije Majića, miljenika zapadnih ambasada, miljenika Evropskog parlamenta, citiram: "Prosečni pripadnik romske populacije, sličnih subjektivnih karakteristika kao okrivljeni u okolnostima predmetnog događaja ne zna da je opisano ponašanje zabranjeno", dalje: "Okrivljeni, 22 godine i oštećena od 13 godina, pripadnici su romske nacionalne manjine, a konkretni događaj je cenjen", pazite, tako piše u presudi "u sklopu sociološkog, kulturoloških osobenosti navedene etničke zajednice u pogledu obrasca bračnih i porodičnih odnosa, koje se, između ostalog, odnose na rano stupanje u polne odnose i rano zasnivanje zajednice života."

Zamislite cinizam koji je ravan Hitlerovom, Gebelsovom i Pavelićevom, kaže: "Emocionalna i socijalna zrelost devojčice", pazite, radi se o detetu od 13 godina i sudija Majić kaže ovako: "Emocionalna i socijalna zrelost devojčice bila je u skladu sa kalendarskim uzrastom iz čega sud zaključuje da je gotovo dostigla uzrast od 14 godina, koju je zakonodavac", ne znam samo u kom zakonu to piše, "opredelio kao prosečnu" pazite, prosečnu, "starosnu dobu u kom većina pojedinaca dostiže fizičku i psihičku zrelost za stupanje u seksualne odnose."

Takvu presudu donese čovek koji nam svakog Božijeg dana drži predavanja o ljudskim pravima, o tome da smo diktatori, da ne poštujemo sud, on je čovek doneo presudu da je normalno da stupate u polne odnose sa devojčicom koja ima 13. godina.

(Milenko Jovanov: Ako je Romkinja.)

Naravno, ako je Romkinja, jer kaže da je to kod Roma uobičajeno. Pa, to je diskriminacija Roma, ali tu diskriminaciju Roma ne vršimo mi iz Srpske napredne stranke, mi smo ponosni jer imamo poslanike koji su pripadnici romske zajednice, ali to rade ovi njihovi miljenici, to radi ovaj Majić koji je uz to vođa nevladine organizacije.

Pitam sad te evroparlamentarce koji su doneli ovu Rezoluciju u kojoj to evropskoj državi, članici EU sudija Apelacionog suda ili bilo kog suda može da ima svoju nevladinu organizaciju, CEPRIS, kao što ima Majić? To ne postoji nigde u svetu, to ne postoji nigde u Evropskoj uniji, ali postoji u Srbiji i onda, kad to kažete ovde u Narodnoj skupštini, onda ispada da širite govor mržnje, da vređate, da pozivate na linč i tako dalje. Ne, mi samo iznosimo činjenice i postavljamo pitanje gde to još postoji?

Ako je to dozvoljeno u Srbiji, zašto je onda zabranjeno u Nemačkoj? Zašto je zabranjeno u Italiji? Zašto je zabranjeno u Španiji? Zašto je zabranjeno u Francuskoj? Kako tamo ne može, a ovde može? Tamo ne možete da stupate u polne odnose sa detetom od 13 godina, jer biste dobili drakonsku kaznu zatvora.

U Srbiji kažu - to je normalno, još pod uslovom ako je devojčica Romkinja, onda možete i da je silujete. To je fašizam. To je ništa drugo nego fašizam. To je rasizam. Ogoljeni, najoguljeniji mogući rasizam koji se sakrio iza fraze - ja sam nezavisni sudija i ako me spomenete u Narodnoj skupštini vi ugrožavate nezavisnost pravosuđa. Ne. Mi ne ugrožavamo nezavisnost pravosuđa, ali napadamo i napadaćemo sve primere fašizma, sve primere rasizma i sve primere diskriminacije po osnovu jezika, rase, pola, uzrasta, a pogotovo kad su u pitanju deca, i romska i srpska, i albanska i bilo koja druga.

Onda imate jedan deo u Rezoluciji Evropskog parlamenta u kome se izražava zabrinutost zbog toga što… Sad, pazite ovu formulaciju, o tome je govorio i predsednik Vučić, kaže - nemamo dovoljno resursa, nemamo opreme, nemamo dovoljno vakcina, što je potpuna glupost, zato što mi imamo najviše vakcina od svih evropskih zemalja. Kod nas građani mogu da biraju da li žele da se vakcinišu američkom, evropskom, ruskom ili kineskom. Toga nema ni u jednoj državi EU.

Ima jedan deo u kome se kaže da je evropski parlament zabrinut zbog dezinformacija koje potiču, pazite, iz Kremlja, a distribuira ih „Sputnjik Srbija“, a vezano je za dezinformisanja koje se odnose na pandemiju Kovida–19. To apsolutno nije tačno.

Sve dezinformacije vezane za pandemiju Kovida–19 potiču od Dragana Đilasa i od njegovih medija i tzv. nevladinih organizacija, koje je on osnovao i koje je on podržava. Sada ću vam navesti jedan drastičan primer i ja molim nadležne pravosudne institucije u Srbiji da reaguju povodom ovoga, jer ovo je školski primer širenja panike, dezinformacija i zloupotrebe sindikata u političke svrhe.

Dakle, 1. marta 2021. godine oglasio se Sindikat zaposlenih policije koji je objavio nekakav proglas narodu. Inače, u pitanju je sindikat koji je pod direktnom kontrolom Dragana Đilasa i u tom proglasu narodu Sindikat zaposlenih policije kaže – jedina legitimna skupština i vlada je privremena skupština naroda Srbije, koja je formirana 16. juna 2020. godine i narodna vlada, koja je formirana 17. juna 2020. godine, pa se onda kaže, između ostalog, čisto da vidite ko širi dezinformacije: „Shodno Ustavu Republike Srbije ne postoji obaveza nošenja maski i obaveza primanja bilo kakvih vakcina. Rukovodstvo sindikata“, koje je pod uticajem Đilasa, „raspolaže informacijama i dokazima da je najveći deo građana Republike Srbije oboleo i preminuo zbog konstantnog trovanja iz vazduha, kao i navodnog prskanja komaraca, a ne od virusa Kovid-19. Ne radi se ni o kakvoj pandemiji virusa Kovid-19, već se u Srbiji sprovodi biološki rat protiv čovečanstva i naroda Srbije konstantnim prskanjem otrovima iz vazduha, kao i navodnim prskanjem komaraca, te iz tog razloga imamo preminule. Zbog napred navedenog trovanja nelegitimna Vlada“, misli se na Vladu Ane Brnabić, „je zabranila da se vrše toksikološke analize kako se ne bi otkrilo da se u organizmu navodno obolelih od Kovida-19 nalaze teški metali, kao i supstance hlor, sarin, ricin i druge. One su u stvari pravi uzrok trovanja i izazivaju hemijsku upalu pluća. Rukovodstvo sindikata, poštujući Ustav Republike Srbije, donelo je odluku da neće primati nikakve vakcine, jer nijedna vakcina nije dovoljno ispitana i nema nikakve garancije da neće izazvati štetne posledice nakon primanja, te iz tog razloga upoznajemo sve građane Republike Srbije da nemaju nikakvu ustavnu obavezu da prime bilo kakvu vakcinu, niti ih iko na to može prisiliti“.

Dakle, poštovani građani Republike Srbije, onaj ko širi dezinformacije vezane za pandemiju Kovida-19 jeste Dragan Đilas, jesu njegovi mediji i jesu njegovi lažni sindikati policije Srbije.

Gospodine Dačiću, time ću da završim, jedna tema koja će, nadam se, i vama biti interesantna, a tiče se tog famoznog otvaranja dosijea. To je tačka 100. Rezolucije Evropskog parlamenta. U toj tački 100. Evropski parlament ponavlja svoj poziv organima vlasti u Srbiji da nastave sa naporima da eliminišu nasleđe bivših komunističkih tajnih službi, tako što će njihove dosije učiniti otvorenima za javnost, kao u korak ka demokratizaciji Srbije, poziva Srbiju da intenzivira proces sukcesije i sprovođenja obaveza u vezi sa podelom zajedničke arhive bivše Jugoslavije i s tim u vezi ponavlja da je pun pristup celoj arhivskoj građi, posebno materijalima bivših jugoslovenskih tajnih službi, UDBA-e i tajnih službi Jugoslovenske narodne armije, KOS-a od suštinskog značaja.

Ja pozivam predsednika Republike i predsednika svoje stranke Aleksandra Vučića da razmisli o tome da prihvati ovu inicijativu evropskog parlamenta. Zbog čega?

Mi Srbi, ili najveći deo građana Srbije, nema razloga da strahuje od otvaranja tajnih dosijea UDBA-e i tajnih dosije KOS-e. Zašto? Kada bi se otvorili ti dosijei, videli biste dve stvari. Prva stvar je da mnogi koji se danas predstavljaju kao zagovornici demokratije, ljudskih prava i sloboda, evropskih vrednosti, ulaska Srbije u EU su u stvari u svoje vreme i te kako sarađivali i sa UDBA-om i sa KOS–om.

Dalje, videlo bi se da su mnogi osnivači nevladinih organizacija u Srbiji direktni potomci ljudi kao što su Miloš Minić, Hamdija Pozderac, Cvijetin Mijatović, dakle, ljudi koji su bili u najvišem rukovodstvu te socijalističke, odnosno komunističke Jugoslavije i niko od njih nikakve veze nema sa Srpskom naprednom strankom, ali i te kako imaju veze sa Đilasom i sa tom tzv. proevropskom i prodemokratskom opozicijom koju oni kroz ovu rezoluciju apsolutno podržavaju.

Otvaranje ovih dosijea je važno iz još jednog razloga, da bi se razbila ta iluzija o tome kako je Srbija uništila bivšu Jugoslaviju i kako je Srbija htela rat na prostorima bivše Jugoslavije, jer kada biste otvorili te dosijee i zavirili šta u njima piše, mogli biste da saznate neke veoma važne činjenice.

Nakon Brionskog plenuma 1966. godine skoro kompletnu upravu nad Jugoslovenskom narodnom armijom, nad Upravom bezbednosti Jugoslovenske narodne armije, tim tzv. KOS-om… Nije se on zvao KOS, zvao se Uprava bezbednosti Jugoslovenske narodne armije. To Hrvati danas plaše svoje građane, pa kažu KOS, KOS, svuda su agenti KOS-a. To se zvala Uprava bezbednosti Jugoslovenske narodne armije i Službom državne bezbednosti Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, su u stvari najvećim delom, posle Brionskog plenuma, upravljali Slovenci i Hrvati.

Možemo da nabrajamo imena Ivana Steve Krajačića. Imate braću Mišković. To je nezabeleženo. Pazite, šezdesetih godina imate dva rođena brata Hrvata, jedan je bio savezni sekretar za unutrašnje poslove – Milan Mišković, a drugi je bio šef Uprave bezbednosti Jugoslovenske narodne armije, general pukovnik Ivan Mišković, zvani Brk. Pa, onda imate i Staneta Dolanca. Da li je tako, gospodine Dačiću? Po nalogu Staneta Dolanca je u Nemačkoj ubijen poznati hrvatski emigrant Stjepan Đureković tako što mu je odsečena glava u garaži kuće u kojoj je živeo i onda su agenti UDBA-e, koji su izvršili taj zločin, morali Stanetu Dolancu, ne nekom Srbinu, strašnom Rankoviću ili nekom drugom, nego Stanetu Dolancu da donesu fotografiju na kojoj se vidi odsečena glava Stejpana Đurekovića kao dokaz da je zadatak izvršen.

Ja pozivam gospodina predsednika Republike Aleksandra Vučića da razmisli, ne mora to da uradi, ne mora da me posluša, ali ja bih na njegovom mestu razmislio o ovom apelu evroparlamentaraca, jer kada bi se otvorili ti dosijei mogli bismo da čitamo mnogo i mnogo stranica o raznim nevladinim organizacijama, proevropskoj opoziciji, o onima koji zagovaraju demokratske vrednosti, o onima koji su navodno rušili Miloševića, pa sada ruše Vučića, koji nas optužuju da smo diktatori, da smo protiv EU itd. Kada bi se otvorili ti dosijei, videli biste koliko imena sadašnjih političara, bivših političara, njihovih sinova, ćerki, unuka danas vode političke stranke, nevladine organizacije, medije, koji su svi do jednog protiv Vučića, protiv Vlade Srbije, protiv SNS, ali što je, nažalost, najveća tragedija i protiv države Srbije.

Gospodine Vučiću, razmislite vi još jedanput. Ima tu i jedna dobra stvar u ovom izveštaju, odnosno Rezoluciji Evropskog parlamenta. Nemamo mi šta da krijemo, ali oni koji se bore protiv vas mole boga, ja mislim, da se ti dosijei nikada ne otvore.

Hvala vam, gospodine Dačiću, što ste mi omogućili da govorim i preko vremena.