Zaista ne znam šta da kažem. Zapanjen sam informacijama koje sam od vas dobio. Ispada da međunarodni ugovori u Srbiji važe svuda, sem u Narodnoj skupštini koja ratifikuje te iste...

Hvala, gospođo Čomić. Hvala vam. Zahvalio sam vam se.

Zahvaliću vam se po treći put. Hvala vam lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, za razliku od mojih kolega, pričaću o predlogu zakona koji je u političkom i društvenom smislu daleko manje atraktivan, ali sigurno nije najmanje važan. Reč je o Predlogu zakona o upravnim sporovima.
Moram da dam samo jedan kratak osvrt na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju nasilja na sportskim priredbama. Naime, želim da obavestim gospodu ministre da se protiv jednog mladog čoveka iz Aranđelovca, Ivana Ivanovića, vodi prava medijska hajka. On je veroučitelj i veronauku predaje u pet osnovnih škola u Aranđelovcu. Učestvovao je u toj famoznoj emisiji "Insajder".
Nije reč ni o kakvom huliganu, ni o kakvom kriminalcu. Reč je o mladom, nacionalno svesnom čoveku, koji je javno pred kamerama priznao da voli i Srbiju i Ratka Mladića i Radovana Karadžića, ali da smatra da zbog toga ne treba da bude stavljen na stub srama.
Ovih dana se škole u Aranđelovcu u kojima on predaje veronauku nalaze pod pritiskom da tog mladog čoveka isteraju na ulicu, pa vas molim, gospodo iz Vlade, budući da ste protiv nasilja, da sprečite i ovu vrstu mentalnog, odnosno političkog nasilja nad građanima Srbije koji samo javno izražavaju svoje mišljenje.
Što se tiče Predloga zakona o upravnim sporovima, nacrt tog zakona je, po informacijama koje ima SRS, urađen još 2004. godine. Od 2004. godine pa do danas taj zakon se uglavnom nalazi po fiokama raznih ministara koji su se smenjivali u resoru za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Očekivali smo da će za tih pet godina ovaj predlog zakona da doživi neke pozitivne promene u odnosu na onaj dokument koji je još uvek bio u fazi nacrta. Nažalost, to se nije desilo.
Predlog zakona o upravnim sporovima je izuzetno važan akt. Zakon o upravnim sporovima je jedan od tih tzv. procesnih zakona. On ima isti značaj kao Zakon o parničnom postupku, kao Zakon o krivičnom postupku, kao Zakon o opštem upravnom postupku i u najmanju ruku je nekorektno da se ovaj važan zakon, a svaki procesni zakon direktno tangira ljudska prava i slobode, poslanicima dostavlja u potaji, nekoliko časova pred početak slave Svetog Nikole, u petak uveče, kada su svi poslanici otišli kućama, a već danas se o tom zakonu govori u Narodnoj skupštini.
Gospodine ministre, vama ću se obraćati, biću toliko slobodan, jer verujem da ste najkompetentniji da o ovom zakonu govorite. Prvo, nejasno je zašto se zakon zove ovako kako se zove. Zove se – zakon o upravnim sporovima. Dakle, termin upravni spor koristi se u množini, a u svim ostalim odredbama Predloga zakona upravni spor se koristi u jednini. Je l' onda nije logično, čisto u nomotehničkom smislu, da se predlog zakona zove Predlog zakona o upravnom sporu?
Dalje, u članu 2. kažete: ''U upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi''. Ovakva norma, gospodine ministre, manjkava je iz najmanje dva razloga. Prvo, termin razuman rok, kao pravni standard u praksi, predstavlja vrlo rastegljiv pojam i može da znači različite stvari, u zavisnosti od toga ko zakon primenjuje.
Tipičan primer do koje mere termin razuman rok može da se zloupotrebljava u praksi jeste upravo slučaj Vojislava Šešelja. Haški tribunal je obavezan da sudi u razumnom roku, a taj razuman rok u slučaju Vojislava Šešelja iznosi već punih sedam godina. Ne mora čovek da bude pravnik, jasno je da je ovde razuman rok davno prekoračen. Kakva prava ima čovek na čiju štetu se to dešava? Nema nikakva prava. Ako ste hteli, gospodine ministre, da vam Upravni sud deluje efikasno, da deluje brzo, onda ste morali da odredite rok u kome je Upravni sud dužan da donese presudu. Mi smo vam u jednom od naših amandmana predložili da to bude 90 dana od dana podnošenja uredne tužbe. I onda je svima jasno - 90 dana je 90 dana. To nije ni razumno ni nerazumno. Jednostavno, to je fiksni rok. Svako zna kad rok počinje i kada se rok završava. I to je način da naterate taj upravni sud, koji od prvog januara treba da počne da funkcioniše, da deluje efikasno.
Onda kažete - ''na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi'', a u članu 33. normirate slučajeve kada usmena javna rasprava nije obavezna. To nije logično. Dakle, ovde ne treba da piše da sud odlučuje na podlozi činjenica utvrđenih u javnoj raspravi, nego na podlozi činjenica utvrđenih u toku postupka. Pa će u nekim slučajevima to biti na raspravi, a u nekim drugim slučajevima van rasprave.
U članu 3. kažete da je predmet upravnom spora zakonitost konačnog upravnog akta, i u tome se slažemo. Onda u stavu 2. i u stavu 3. definišete neke slučajeve koji su slični upravnom aktu, neke akte koji imaju mnogo toga zajedničkog sa upravnim aktom, ali nisu upravni akti. To su konačni pojedinačni akti kojima se rešava o pravima i obavezama fizičkih i pravnih lica.
Sada se samo postavlja pitanje – zašto izričito niste napisali da su u pitanju pojedinačni pravni akti koji nemaju karakter upravnog akta? Zašto vam to govorim? Da bi se formirala ujednačena sudska praksa. Sada imate, gospodine ministre, slučajeve da različiti sudovi različito tretiraju te pojedinačne akte koji su bliski upravnom aktu ali nisu upravni akti. Recimo, to su akti o izboru, odnosno postavljenju na funkciju. Za neke sudove su to upravni akti, za neke sudove to nisu upravni akti.
Stav pravne teorije je da to, zapravo, nisu upravni akti. Ali je onda trebalo, u cilju ujednačene sudske prakse, da tako i napišete u Predlogu zakona – da je reč o pojedinačnim pravnim aktima kojima se odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata, ali da oni nemaju karakter upravnog akta. I onda u praksi nema nikakve dileme oko toga da li je jedan takav akt upravni akt ili nije. Vi ste to, iz meni nepoznatih razloga, propustili da uradite.
U članu 4. definišete pojam upravnog akta. Složićete se sa mnom, gospodine ministre, da je to pomalo neuobičajeno, zato što se upravni akti ne donose po proceduri koja je propisana ovim zakonom, nego po proceduri koja je propisana Zakonom o opštem upravnom postupku. Ako je igde bilo mesta za definiciju upravnog akta, pa valjda po zakonu po kome se upravni akti donose, dakle u Zakonu o opštem upravnom postupku.
Dobro, vi ste se opredelili da definiciju upravnog akta date u Zakonu o upravnim sporovima. To je i do sada bio slučaj, po zakonu iz 1996. godine. Ali, ona definicija iz 1996. godine bila je mnogo jasnija i preciznija od ove.
Sad pogledajte na koji način definišete upravni akt: ''Upravni akt, u smislu ovog zakona, jeste pravni pojedinačni akt kojim nadležni organ, neposrednom primenom propisa, rešava o određenom pravu ili obavezi fizičkog, pravnog ili drugog nosioca prava i obaveza kojima se rešava u upravnom postupku, a koje nema svojstvo pravnog ili fizičkog lica u upravnoj stvari''.
Sumnjam, gospodine ministre, da ovu definiciju možete da ponovite. Ona je do te mere rogobatna i nejasna da bez gledanja u tekst zakona to ne može niko da učini. A podsećam vas da će ovu definiciju, u najmanju ruku, morati da uče studenti na pravnim fakultetima, moraće da uče oni koji se pripremaju za polaganje pravosudnog ispita, polaznici ove vaše famozne Pravosudne akademije. Čik neka ponove kako glasi definicija upravnog akta, a to je jedna od najvažnijih definicija u oblasti prava.
Mi smo vam predložili jednu mnogo jednostavniju i lakšu, a isto toliko tačnu definiciju: ''Upravni akt, u smislu ovog zakona, jeste pojedinačni pravni akt kojim nadležni organ javne vlasti, neposrednom primenom propisa, rešava o određenom pravu ili obavezi fizičkog ili pravnog lica, odnosno druge stranke u upravnoj stvari''.
Sve ono što ste vi rekli u članu 4. kažemo i mi, ali na način koji je daleko bliži onima koji ovaj zakon treba da primenjuju.
U članu 5. definišete opet jedan pojam koji je važan i za teoriju i za sudsku praksu, a to je pojam upravne stvari: ''Upravna stvar, u smislu ovog zakona, jeste pojedinačna nesporna situacija od javnog interesa u kojoj neposredno iz pravnih propisa proizlazi potreba da se autoritativno pravno uredi u skladu sa zakonom''.
Ova definicija je, gospodine ministre, kontradiktorna, jer kažete da je u pitanju situacija koja je pojedinačna, a mora na autoritativan način da se uredi. Kad nešto uređujete, onda je to opšta situacija, onda je to normativni akt, onda se ne radi o pojedinačnoj situaciji i onda nije trebalo da kažete - autoritativno pravno uredi, nego - autoritativno pravno odredi. To su dve potpuno različite stvari.
Onda, ima jedna odredba, gospodine ministre, koja je meni zaista neverovatna. U članu 6. Predloga zakona vi definišete šta se podrazumeva pod pojmom nadležnog organa. Pazite sad šta su za vas nadležni organi: državni organi, organi autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave, privredna društva, javna i druga preduzeća, ustanove, organizacije i - slušajte dobro, vi koji ćete da primenjujete ovaj zakon - pojedinci, kao i posebni organi, kada u vršenju javnih ovlašćenja rešavaju u upravnim stvarima.
Mogu da volim ili ne volim ovu vladu koliko hoću, ali gospodine ministre, u kom se to demokratskom društvu nadležnim organom javne vlasti smatraju pojedinci? U kojim će to situacijama pojedinci, dakle fizička lica, građani, moći da donose upravne akte? Gde to ima? Ovo je presedan. Ovog nema apsolutno nigde, ni u jednoj državi, ni u jednom pravnom sistemu na svetu. Ovo morate da izbrišete. Ovo je bruka od koje neće moći da se opere niko ko je na bilo koji način učestvovao u izradi ovog zakona.
U članu 7, gospodine ministre, krije se jedna protivustavnost. Kažete - protiv presude donete u upravnom sporu ne može se izjaviti žalba. Tako ste napisali. Podsećam vas šta piše u članu 36. Ustava Republike Srbije, stav 2: ''Svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu''.
Fundamentalna je stvar u bilo kom procesnom zakonu da onaj ko učestvuje u postupku ima pravo da izjavi žalbu. Kako na drugačiji način da štiti svoja prava nego kroz žalbu? Ustav garantuje pravo na žalbu. Pravo na žalbu garantuju svi demokratski ustavi u svetu. Međutim, evo, u zakonu o upravnim sporovima ovo pravo na žalbu se negira.
Onda imate član 22, gospodine ministre. Naravno, zbog kratkoće vremena, ne mogu da govorim o svim anomalijama u ovom predlogu, ali osvrnuću se samo na neke koje najviše bodu oči. Član 22. stav 1 - tužba mora da sadrži ime i prezime, adresu i mesto stanovanja. Objasnite mi, gospodine ministre, u čemu je razlika između adrese i mesta stanovanja? Koliko znam, adresa podrazumeva mesto u kome čovek živi, ulicu u kojoj živi i kućni broj. Valjda je to adresa. Vi kažete - treba da sadrži adresu i mesto stanovanja. Objasnite mi gde prestaje adresa, a gde počinje mesto stanovanja i obrnuto. Prosto, to nije moguće.
U članu 23. stav 2. kažete ovako - po zahtevu tužioca, sud može odložiti izvršenje konačnog upravnog akta kojim je meritorno odlučeno u upravnoj stvari. Gospodine ministre, svaki konačan upravni akt je odluka kojom je meritorno odlučeno. Ne postoje upravni akti kojima je meritorno odlučeno i upravni akti kojima nije meritorno odlučeno.
Bez potrebe opterećujete tekst predloga zakona rečima koje se podrazumevaju. Čim je jedan akt konačan, čim je upravni akt, naravno da se njime nešto meritorno rešava. Dakle, ovo ''kojim je meritorno odlučeno u upravnoj stvari'' vam ne treba. Ne znam ko vam je rekao da to stavite u Predlog zakona, ali to vam zaista ne treba.
U članu 23. stav 3. kažete - izuzetno stranka iz upravnog postupka može tražiti od suda odlaganje izvršenja upravnog akta i pre podnošenja tužbe, pa pod tačkom 1) - u slučaju hitnosti. Šta vam to znači? Ovo može u praksi da izazove jako velike zloupotrebe. Sud će u jednoj situaciji da kaže - ovo je hitno, ovo nije hitno. Hitno za koga? Za stranku, za organ koji je doneo upravni akt, za sud, za zainteresovano lice? Sa kog aspekta se tumači pojam hitnosti? Ovo morate da izbrišete, jer ovo zaista u praksi može da dovede do velike štete i velikih zloupotreba.
Član 24. stav 2. Ovo je zaista neverovatna stvar. Zaista sam se trudio da uđem u dubinu ovog zakona, ali verujete mi, neke stvari ovde ili ne razumem ili su one do te mere komplikovane da ja, kao ne baš naročito pametan čovek, to ne mogu da shvatim.
''Tužba se može podneti i radi utvrđenja da je tuženi ponovio svoj raniji akt koji je već poništen presudom, kao i radi utvrđenja nezakonitosti donetog akta koji je bez pravnog dejstva''.
Izgleda, gospodine ministre, da mi nismo studirali po istom pravnom režimu. Nigde nisam čuo, verujte mi, za četiri godine studiranja pravnog fakulteta, da postoje upravni akti koji nemaju pravno dejstvo. Takvi pravni akti ne postoje. Samim tim što je jedan akt pravni akt, bez obzira da li je upravni, on ima neko pravno dejstvo. Ne postoje upravni akti i uopšte ne postoje pravni akti bez pravnog dejstva. Dakle, ovo je apsolutno nemoguće da se desi.
Onda kažete - može se podneti tužba radi utvrđenja da je tuženi ponovio svoj raniji akt koji je već poništen presudom. To, ministre, ne može, zato što ste napisali u članu 7. Predloga zakona - presuda doneta u upravnom sporu je obavezujuća. Ne može da se desi. Prosto, zakonom je eliminisana takva mogućnost da upravni sud poništi upravni akt, pa organ koji je doneo taj poništeni upravni akt praktično donese akt u istovetnom sadržaju. To ste eliminisali u članu 7, kada ste rekli da je presuda obavezujuća.
Sad se postavlja pitanje zašto normirate nešto što ne može da se desi. Imate još od rimskog prava ono načelo da se pravom definiše ono što biva, a ne ono što ne biva. A vi definišete ono što ne može da se desi u praksi ni teorijski ni praktično.
U članu 25. stav 1. kažete ovako - ako je tužba nepotpuna ili nerazumljiva, sudija pojedinac pozvaće tužioca, pazite ovo - neposredno ili preko drugog suda. Preko kog suda, kad upravnim sporovima u prvom stepenu sudi Upravni sud, jedan upravni sud za teritoriju cele Republike? Nismo usvojili sistem po kome imamo više upravnih sudova, nego jedan jedini upravni sud. Kako će taj jedan upravni sud da traži od nekog drugog suda? Ne postoji drugi upravni sud.
Možda ste mislili na pravnu pomoć, pa da zamolite neki drugi sud? To nije moguće, jer je Upravni sud sud posebne nadležnosti. Kako će sad Upravni sud da zamoli Osnovni sud u Kikindi da nešto uradi ili ne uradi kad oni sude potpuno različite sporove? Dakle, ovo ''preko drugog suda'' je pravni nonses i ovo morate da izbrišete, gospodine ministre, iz Predloga zakona.
Ovo sve govori da je zakon rađen na brzinu, da je rađen prilično traljavo i da vas izgleda mnogo i ne zanima kakav je kvalitet zakona, nego - ajde da ga donesemo, šta nas briga kako će onaj koji sutra bude morao da ga primenjuje da lupa glavu.
Ovo je jedan banalan primer, ali pokazuje do koje mere ste bili aljkavi. U članu 29. stav 1. vi kažete ovako - ako tuženi za vreme sudskog postupka... Pazite, za vreme sudskog postupka!
Valjda je elementarna stvar, to uče studenti, sudski postupak je skup procesnih radnji koje teku, smenjuju se jedna za drugom. Valjda je osnovna stvar nomotehnike da se kaže - ako tuženi u toku sudskog postupka nešto uradi ili ne uradi, a ne za vreme sudskog postupka.
Zakonodavni odbor, koliko sam informisan, sada radi jedinstvena metodološka pravila za izradu zakona. Tu lepo piše kako treba da se koriste termini. Dakle, umesto ovog ''za vreme'', upotrebite standardni termin - u toku postupka.
Nažalost, nemam još mnogo vremena, ali evo gospodine ministre, još jedna krupna slabost. U članu 49, pazite dobro, vi predviđate zahtev za preispitivanje sudske odluke. Ko može da ga podnese? Stranka i nadležni javni tužilac. A u članu 50. kako može da se podnese. Kaže - zahtev se predaje Vrhovnom kasacionom sudu, preko punomoćnika iz reda advokata. Ovo je suprotno Ustavu Republike Srbije. Svako može samostalno da odlučuje kako će da učestvuje u nekom postupku, da li sam ili će da angažuje advokata.
Još je veća slabost Predloga zakona kada kažete da nadležni javni tužilac mora da angažuje punomoćnika iz reda advokata. U kojoj to državi na svetu ima da državni organ angažuje privatno lice da mu podnese zahtev za preispitivanje sudske odluke? Toga nema nigde, gospodine ministre, u svetu.
Ako ovaj zakon bude čitao neko od vaših prijatelja iz EU, smejaće se. Ali ne samo vama, smejaće se i Narodnoj skupštini. Nema te države u EU gde javni tužilac traži od advokata – idi predaj mi zahtev za preispitivanje sudske odluke. Šta to znači? Da javni je tužilac pravno nepismen, da ne zna kako se sastavlja zahtev i kome treba da se predaje.
Ovo je, naravno, protivustavno i sa stanovišta fizičkih lica. Zašto, recimo, vi, gospodine ministre, kao diplomirani pravnik, sutra, ako se nađete u situaciji da podnesete zahtev, ne biste to mogli samostalno da učinite? U čemu je problem da napišete zahtev i da ga predate Vrhovnom kasacionom sudu? Kao da je za to potrebno ne znam ni ja kakvo znanje. Ne, vi sad obavezujete i fizička i pravna lica da moraju da angažuju advokata.
Naravno, ovo je samo jedan set primedbi koje imamo na (Predsednik: Vreme.) Predlog zakona o upravnim sporovima i zbog svega ovoga mi za ovaj zakon nećemo moći da glasamo.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođa ministar finansija je vrlo tačno konstatovala da u Srbiji definitivno postoji problem demografskog pada stanovništva, odnosno ono što sociolozi nazivaju belom kugom.
Nesumnjivo je da jedan od zakona koji treba da pomogne u borbi protiv bele kuge jeste i zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom. Nažalost, njegova rešenja su nedorečena i imaju puno manjkavosti.
Moje kolege su lepo istakle da je suštinska primedba SRS na ovaj predlog zakona činjenica da su majke koje rode četvoro, petoro ili više dece diskriminisane u odnosu na majke koje rode manji broj dece. Ispada da kada žena rodi četvrto, peto ili šesto dete može da dobije nadoknadu iz budžeta Republike Srbije, ali samo ako se o tome donese posebno rešenje od strane nadležnog resornog ministra.
Ova projekcija, gospodo iz Vlade, da četvrto dete spasava srpsku naciju od demografske katastrofe nažalost više nije tačna. Oni koji se ozbiljno bave istraživanjem stanovništva odnosno pravljenjem projekcija budućeg broja stanovništva u Republici Srbiji jednodušni su u oceni da je pitanje da li čak i petoro dece po porodici, odnosno u jednom braku može da spase srpsku naciju od nestajanja?
Do pre dvadesetak godina smatralo se da četvoro dece, po bračnom paru, može da zaustavi demografski pad srpskog naroda. Nažalost, i ogromne većine drugih građana Republike Srbije, sa izuzetkom romske populacije i sa izuzetkom Albanaca na jugu Srbije i na Kosovu i Metohiji, gotovo svi drugi građani Republike Srbije, bez obzira na svoju etničku ili versku, ili rasnu pripadnost doživljavaju demografski pad. Dakle, više nije dovoljno da bračni par ima četvoro dece pa da to bude garancija da će se zaustaviti demografski pad građana Srbije. Dakle, pet-šest ili više dece samo je to put u izlazak iz ove ogromne demografske krize koja danas postoji u Srbiji.
Naravno, borba protiv bele kuge ne podrazumeva samo donošenje zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom. Borba protiv bele kuge vodi se čitavim nizom različitih zakona. Nažalost, naši zakoni, kao i u drugim oblastima društvenog života i u ovoj oblasti su suprotni jedan drugome. Sada ovim zakonom kaže, gospođa Dragutinović, mi hoćemo da zaustavimo belu kugu, a ove godine vladajuća većina u Skupštini Srbije usvojila je novi Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj od nezaposlenosti. SRS vam je i tada ukazivala i danas vam ukazuje da je izuzetno problematičan član 73. Zakona o zapošljavanju i osiguranju od slučaja nezaposlenosti.
Zašto? Iz jednog prostog razloga. Ako žena koja je nezaposlena ostane trudna, gubi pravo na nadoknadu, zato što po pravilu žena koja se odluči da održava trudnoću, njeno odsustvovanje sa rada, njena nemogućnost da radi traje duže po pravilu od 30 dana. I danas su žene u Srbiji, koje su nezaposlene, a koje se odluče, pre svega, zbog zdravstvenog stanja svoga organizma da održavaju trudnoću, one praktično gube pravo na nadoknadu po Zakonu o zapošljavanju i osiguranju od slučaja nezaposlenosti.
Pošto ste, gospodine ministre Mrkonjiću ovde prisutni vi, a ne gospođa Dragutinović i imajući u vidu činjenicu da ste veliki džentlmen pokušati da vam prezentujem slučaj izvesne Kovač Melinde iz Novog Sada. Žena je sticajem okolnosti Mađarica. Inače, ovakav problem u Novom Sadu imaju i Srpkinje, i Mađarice, i Slovakinje, i Romkinje i svi građani ženskog pola bez obzira na nacionalnu pripadnost. Dobio sam dokumentaciju od gospođe Melinde Kovač i zamolila me je da njen slučaj, a ovaj slučaj nažalost nije jedini u Novom Sadu i verovatno nije jedini u Srbiji, prezentujem u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Dakle, Kovač Melinda je do sada imala dva spontana pobačaja. Ona i danas ima ne tako male zdravstvene probleme. Ona je prinuđena iz zdravstvenih razloga, iz fizičkih razloga da održava trudnoću. Zakon o zapošljavanju i o osiguranju od nezaposlenosti ovaj njen slučaj tretira kao privremenu sprečenost za rad. Tačnije, oni koji primenjuju ovaj zakon, a to je da Nacionalna služba zapošljavanja tako tumači član 73. Žena održava trudnoću, ako to traje duže od 30 dana, ona gubi pravo na nadoknadu koja joj pripada po Zakonu o zapošljavanju i osiguranju od nezaposlenosti.
Ovde postoje rešenja Nacionalne službe za zapošljavanje, Filijala Novi Sad iz 2008. i 2009. godine, iz kojih se jasno vidi da je gospođa Melinda Kovač apsolutno ostvarivala pravo na novčanu nadoknadu kao nezaposleno lice, sve dok trenutka dok nije odlučila da održava trudnoću. Budući da to održavanje trudnoće traje duže od 30 dana, ona je izgubila pravo na novčanu nadoknadu.
Prosto neverovatno, zakonodavac u Republici Srbiji, uprava u Republici Srbiji, činjenicu da je žena, kako se to nekada govorilo starinskim jezikom, ali vrlo tačnim jezikom, u blagoslovenom stanju, takva žena gubi pravo na novčanu nadoknadu, zato što je, pazite, kakve birokratske logike – privremeno sprečena za rad.
Umesto da država Srbija stimuliše žene da stupaju u brak, da rađaju decu, ona ih destimuliše. Kako ih destimuliše? Ovakvim birokratskim odnosima prema živim ljudima, prema ljudima od krvi i mesa.
Ova žena živi u Novom Sadu. Ova žena živi u Vojvodini. Danas je proglašen Statut AP Vojvodina. Danas se tvrdi, dragi građani, vi koji živite u Vojvodini, dobili ste Statut, sada ćete da živite bolje. Mislite li da će zbog toga što je usvojen danas Statut Vojvodine u Skupštini Vojvodine Melindi Kovač biti priznato pravo i dalje na novčanu nadoknadu, zato što žena mora da održava trudnoću? Nažalost, neće. Njen socijalni status biće podjednako težak kao što je bio težak i do današnjeg dana.
Ovakvih slučajeva, gospodine ministre Mrkonjiću, u Novom Sadu po mojim informacijama ima nekoliko desetina. Ovakvih slučajeva verovatno ima u svakom mestu, u svakoj opštini i u svakom gradu u Srbiji.
Molim vas da se postarate u Vladi Republike Srbije da se obavezno promeni Zakon o zapošljavanju i o osiguranju za slučaj nezaposlenosti ili makar da resorno ministarstvo izda neku instrukciju kako treba tumačiti član 73. ovog zakona.
Skandalozno je da žena, mlada žena koja iz zdravstvenih razloga mora da održava trudnoću, gubi pravo na novčanu nadoknadu zato što je navodno, po onima koji tumače zakon, privremeno sprečeni za rad. To je destimulacija rađanja. To je mera koja u stvari ide u prilog demografskoj katastrofi koja preti Srbiji.
Po projekcijama koje su, da li optimističke ili pesimističke, ali su, po svemu sudeći, nažalost realne, objektivne su mogućnosti da Srbi u Srbiji za 50 do najviše 100 godina postanu nacionalna manjina. To nažalost nije sve.
Kada smo kod Vojvodine, mnogi predeli u Vojvodini ostaju pusti. Tamo više nema ni Srba, ni Mađara, ni Slovaka, nema nikog. U mnogim vojvođanskim mestima danas možete da kupite kuću, solidnu, pristojnu kuću sa imanjem za nekoliko hiljada evra. Ljudi u bescenje prodaju imovinu svojih očeva i svojih dedova iz jednog prostog razloga, zato što na tim prostorima više niko ne živi.
Pokušao sam kao ovlašćeni predstavnik SRS, kada smo raspravljali o Predlogu statuta AP Vojvodine, da citiram jedno istraživanje javnog mnjenja koje je sprovedeno u Vojvodini 2002. godine. Nažalost, gospođa Čomić je verovatno pogrešno protumačila moju nameru. Nije bila moja namera da evociram ružne uspomene iz prošlosti građana koji žive u Vojvodini, nego da na jedan vrlo klasičan način prikažemo građanima Srbije kakvo je stvarno raspoloženje građana koji žive u Vojvodini, šta tim ljudima zapravo treba.
To istraživanje je sprovedeno 2002. godine. Ono što nisam uspeo tada da kažem, pokušaću sada da kažem. Istraživanja iz 2002. godine finansirao je Fridom Haus – Srbija. Amerikanci stoje iza tog istraživanja.
To nisu podaci do kojih je došla SRS. Oni koji su sprovodili istraživanja, nikakve dodirne političke tačke nemaju sa SRS-om, ali su istraživanja vrlo meritorna. Ona pokazuju da kod Srba starosedelaca koji žive u Vojvodini, da kod Srba tzv. kolonista ili dođoša koji žive u Vojvodini, da kod Mađara u Vojvodini, u suštini preovladava samo jedan stav – potreban nam je bolji i kvalitetniji život.
Nisu problem u Vojvodini međunacionalni odnosi i nije suštinsko pitanje za građane koji žive u Vojvodini da li će Novi Sad biti glavni grad, nego kako obezbediti ekonomske, finansijske, socijalne i druge pretpostavke da građani koji žive u Vojvodini žive jednim kvalitetnijim životom, da žive životom dostojnim čoveka.
To je bila suština našeg pokušaja da pokažemo građanima Srbije, da pokažemo narodnim poslanicima kakva su stvarna raspoloženja građana i u Subotici, i u Novom Sadu, i u Sremskoj Mitrovici, i u Zrenjaninu, i u Pančevu i u Somboru.
Niko, verujte mi, niko od 1.500 ispitanih Srba i Mađara te 2002. godine nije rekao treba nam novi statut. Niko od njih nije rekao - treba Novi Sad da bude glavni grad. Niko od njih nije rekao - potrebna nam je pokrajinska vlada u Novom Sadu. Niko to nije rekao. Svi su rekli - ne možemo svojoj deci, kao što je lepo rekla gospođa Marina Raguš, ne možemo svojoj deci da obezbedimo elementarne uslove za život. Odrekli smo se nekih nasušnih potreba. Ne možemo da školujemo svoju decu, ne možemo da lečimo svoje bolesne roditelje. Sada ne možemo ni da održavamo trudnoću na neki ljudski način, zato što neki birokrata u Novom Sadu ili Beogradu, svejedno, to što kao žena održavam trudnoću tumači kao moju privremenu sprečenost za rad.
Suština zalaganja SRS jeste da se uskladi zakonodavstvo koje treba da zaustavi demografski pad srpskog naroda, a i svih drugih građana Republike Srbije. Jedan od prvih koraka u tom pravcu mora da bude izmena Zakona o zapošljavanju, odnosno o osiguranju od nezaposlenosti. Održavanje trudnoće iz opravdanih zdravstvenih razloga više ne sme da bude razlog da žene trudnice izgube pravo na novčanu nadoknadu iz budžeta Republike Srbije. To je u direktnoj suprotnosti i sa Strategijom demografskog razvoja Republike Srbije, koju je usvojila Vlada Republike Srbije još 2007. godine.
Sada imate, gospodo iz Vlade, jednu neverovatnu stvar - žene koje žive u tzv. užoj Srbiji kada održavaju trudnoću one dobijaju 65% od svoje plate. Žene koje žive u Vojvodini, u severnom delu Srbije, zahvaljujući jednoj odluci Izvršnog veća Vojvodine dobijaju pun iznos novčane nadoknade svog ličnog dohotka. Prosto je neverovatno, žena koja živi u Pančevu ima pravo na 100% nadoknadu plate, a žena koja živi 20 km dalje, u Beogradu ili u Kragujevcu, ili u Valjevu, ili u Nišu nema to pravo. Neverovatno je da na ovaj način diskriminišemo žene u Srbiji, a puna su nam usta ženskih prava, puna su nam usta borbe protiv bele kuge.
Molim vas, gospodine ministre, još jedanput, založite se celokupnim svojim autoritetom da se ova praksa ujednači i da zakoni zaista budu u funkciji toga da u Srbiji bude što više dece, i srpske, i mađarske, i romske i sve druge.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 36. glasi - biračko pravo, bez diskriminacije po osnovu pola, obezbeđuje se u skladu sa Ustavom i zakonom.
Gospodine ministre, Ustavom Republike Srbije propisano je da su muškarac i žena ravnopravni u pogledu biračkog prava. U Ustavu RS, gospodine ministre, dat je, tako kažu eksperti za ustavno pravo, čitav katalog ljudskih prava i slobode. Vi ste iz tog jednog ogromnog korpusa ljudskih prava i sloboda izvukli nekoliko prava i onda ste ih tako poređali u Predlogu zakona i rekli - to pravo može da se ostvaruje bez obzira na pol pravnih subjekata.
Ako ste već krenuli tim putem, gospodine ministre, onda ste trebali da obnovite sva ljudska prava i slobode koji postoje u Ustavu RS. Međutim, vi ste, ponavljam, odabrali ne znam po kom kriterijumu samo neka prava i slobode, i onda ste rekli - ta prava i slobode mogu da se ostvaruju bez obzira na pol.
Neka druga prava i slobode koja su takođe navedena u Ustavu RS, niste naveli u Predlogu zakona i onda se postavlja pitanje - po kom kriterijumu je iz Ustava RS vršena selekcija onih prava i sloboda koja će biti predmet ovog zakona? Koja su to prava važnija, a koja su to prava manje važna?
Inače, ovaj član Predloga zakona je, gospodine ministre, interesantan iz još jednog razloga. Danas je održana sednica Administrativnog odbora. I na sednici Administrativnog odbora konstatovana je ostavka narodnog poslanika DS, gospodina Dragana Vujadinovića.
Sad na stranu to što je gospodin Dragan Vujadinović u medijima izjavljivao kako ne postoji sukob interesa, da on lično smatra da onaj koji je narodni poslanik, treba istovremeno da bude i predsednik opštine, jer se navodno time smanjuju troškovi i u republičkom budžetu i u budžetu lokalne samouprave.
Ali, zanimljiv je jedan fenomen, gospodine ministre. Danas je konstatovana ostavka Dragana Vujadinovića…

Dame i gospodo narodni poslanici, moram da primetim da broj prihvaćenih amandmana na ovaj predlog zakona ipak govori o tome da je nizak kvalitet predloženih rešenja, jer čim je Vlada bila u situaciji da prihvata toliki broj amandmana, znači da je nešto škripalo u samom Predlogu zakona. Na kraju krajeva, gospodine ministre, to je Vlada juče i priznala, jer smo mi u jednom amandmanu naveli da je predloženo rešenje neprecizno i nedorečeno, a Vlada nam je odgovorila da prihvata naš amandman iz razloga koji su navedeni uz obrazloženju amandmana.
Dakle, to ne kažem ja. Vaša vlada u kojoj vi sedite je rekla da su njeni predlozi zakona neprecizni i nedorečeni. Nisam ništa izmislio.
Inače, gospodine ministre, u Narodnoj skupštini se zaista vrši diskriminacija po osnovu pola. Narodnom poslaniku Eleni Božić-Talijan i Lidiji Dimitrijević nije prihvaćena ostavka na sednici Administrativnog odbora, ali jeste danas prihvaćena ostavka narodnom poslaniku iz DS, Draganu Vujadinoviću.
Ostavke su gotovo identične po tekstu, pozivaju se na član 102. Ustava Republike Srbije.
Sada jedino što mi pada na pamet, to je da nisu prihvaćene ostavke naših koleginica samo zato što su u pitanju žene, ne vidim drugi razlog, zato što su ostavke manje-više identične, pozivaju se na isti član Ustava, ništa nije sporno, sem činjenice da su ih podnele Elena Božić-Talijan i Lidija Dimitrijević. Vama je to smešno, i meni je smešno, ali mi je više tužno.
Dakle, bilo bi dobro da se založite, gospodine ministre, vi, kao dokazani borac za prava žena, da se ovi dvostruki aršini koji postoje u Narodnoj skupštini i u Administrativnom odboru konačno bace u neki drugi plan. Ako možete odmah, gospodine ministre, bio bih vam vrlo zahvalan.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram da primetim da izgleda Vlada ili možda ministar nisu na najbolji način shvatili suštinu ovog amandmana, jer da su shvatili verujem da bi amandman prihvatili, jer prihvatanjem amandmana u potpunosti se postiže intencija predlagača zakona.
O čemu se radi? Predložili smo da se stav 3. u članu 5. menja tako da glasi - ako strane u sporu ne podnesu predlog za mirno rešavanja radnog spora, direktor agencije po službenoj dužnosti pokreće postupak mirenja i određuje miritelja iz imenika najkasnije u roku od 15 dana od nastanka spora.
Amandman smo podneli zato što predlagač zakona nije odredio rok u kome bi direktor agencije pokrenuo postupak mirenja i odredio miritelja, što bi moglo naravno da dovede do odugovlačenja postupka i time bi bila naneta imovinska šteta strankama u postupku. Verujemo da je sama Vlada htela da se postupak mirnog rešavanja radnog spora okonča što pre, mada sam termin mirno rešavanje radnog spora nije adekvatan.
Žao mi je što tu nije ministar, jer onda ispada da je postupak pred sudom nemiran način rešavanja radnog spora. Ako je ovo mirno, onda je rešavanje pored sudom nemirno. Mirno je i jedno i drugo, samo što se primenjuju različita pravila i obično ovaj postupak pred arbitrima traje kraće, a ovaj postupak pred sudovima traje duže i čak, prema nekim podacima koje ima SRS, radni sporovi, otkako je DOS došao na vlast 2000. godine, neki radni sporovi traju i duže od pet godina.
Zanimljivo je čuti zašto Vlada ne prihvata amandman kojim se u stvari postiže ubrzanje postupka mirnog rešavanja radnog spora. Kaže - amandman se ne prihvata iz razloga što su strane u sporu u delatnostima u kojima postoji obaveza obezbeđivanja minimuma procesa rada u skladu sa Zakona o štrajku dužni da podnesu predlog za mirno rešavanje spora u roku od tri dana od dana nastanka spora. To niko ne dovodi u pitanje.
Ako strane u sporu ne postupe po navedenom, direktor Republičke agencije za mirno rešavanje radnih sporova je dužan da postupak mirenja pokrene po službenoj dužnosti. Ni to nije sporno, što podrazumeva da je ovaj postupak hitan, tj. direktor je dužan da po isteku roka od tri dana, u kome strane u sporu nisu postupile po svojoj obavezi, pokrene postupak po službenoj dužnosti.
Stoga je rok za postupanje direktora agencije od najduže 15 dana, kao što i mi predlažemo našim amandmanom, od dana nastanka spora, predugačak, naročito imajući u vidu da se postupak mirenja okončava u roku od 30 dana od dana otvaranja rasprave.
Gospodo iz Vlade, vi ste propustili da propišete koji je to rok u kome direktor Republičke agencije za mirno rešavanje radnih sporova mora da pokrene postupak. Samo ste propisali krajnji rok u kome postupak mora da se završi, to je 30 dana. Koji je to dan kada se pokreće postupak. To niste stavili u Predlog zakona. To je jako veliki propust. Mi predlažemo da taj rok traje najduže 15 dana. I onda je potpuno jasno da postupak mora da bude hitan, i da se hitno okonča. Ovako postupak mora da se okonča u roku od 30 dana pa se postavlja pitanje kad će da bude pokrenut. To znači da može da bude pokrenut i za godinu dana ili dve godine od nastanka spora. Što onda znači strankama u sporu može da nanese zaista jednu veliku štetu.
Ne prihvatanjem ovog amandmana, koji zaista nije podnet iz dnevno političkih razloga, on ustvari potpuno postiže svrhu koju ste navodno hteli da postignete ovim zakonom i potpuno mi je nejasno zašto ga niste prihvatili. Dakle, mora da postoji neki rok u kome je direktor dužan da pokrene postupak. Tog roka u predlogu zakona nema. Vi ste samo propisali dva roka, rok od tri dana od dana nastanka spora da strane u sporu moraju da podnesu predlog za mirno rešavanje radnog spora.
I propisali ste rok da je direktor dužan da po isteku roka od tri dana po, a šta to znači po isteku roka, to znači sutradan, za mesec dana ili za godinu dana, to je sve po isteku roka, ali niste precizirali koji je to dan u kome je direktor dužan da pokrene postupak.
Dakle, vi ste samo propisali rok od tri dana odnosno po isteku roka od tri dana kada direktor treba da pokrene postupak po službenoj dužnosti. Po isteku roka. Dakle, vi ste samo propisali da ne može pre isteka roka dana da pokrene postupak. To je nesporno. Ali koji je to krajnji rok u kome mora da ga pokrene, to u Predlogu zakona ne piše.
U praksi može da se ovaj zakon, ako ga izglasate, primenjuje tako da će u nekim situacijama direktor Republičke agencije za mirno rešavanje radnih sporova, ovo što piše u članu 5. ovog Predloga zakona da tumači sutradan po isteku roka od tri dana, nekad će da ga tumači 30 dana po isteku roka od tri dana, nekad godinu dana, nekad pet godina i onda se postavlja pitanje - gde je tu jedna obrazna primena zakona?
To je jedan veliki propust. Da li je tehnički propust, sumnjam da je iz neznanja, jer ovo je zaista kardinalna greška.
U svakom slučaju, apsolutno se neće postići ono što Vlada želi, a to je da je postupak, taj tzv. postupak mirnog rešavanja radnog spora hitan. I onda ćemo doći u situaciju da postupak pred sudom se pre završi nego postupak mirnog rešavanja radnog spora. A to je Vlada, valjda, htela da izbegne, da stranke u sporu snose manju štetu, odnosno da snose manje troškove, jer je pretpostavka da je postupak pred sudom, duži, skuplji, komplikovaniji, da izaziva više troškova na strani učesnika u postupku, a to je posebno značajno sa stanovišta radnika koji je u ovom sporu, jer on iz svog džepa plaća sve te troškove.
Ako ste to hteli da izbegnete, onda ste morali da propišete rok u kome je direktor dužan da, ako strane u sporu ne pokrenu postupak, krajnji rok kad on mora da ga pokrene. Vi taj krajnji rok niste propisali.
Onda se potpuno izgubila ta vaša namera da postupak mirnog rešavanja spora bude hitan. On je hitan kad se pokrene. Ali kad će da se pokrene? To je suštinsko pitanje na koje vi niste ovim predlogom zakona dali odgovor. I onda vam džaba, gospodo iz Vlade i direktor i agencija i sve ovo što bi predlažete. Onda od te hitnosti, od te ekonomičnosti, od te racionalnosti, apsolutno nema ništa. Doći ćete u situaciju da će se pre završiti postupak pred sudom, nego postupak mirnog rešavanja ovog tzv. mirnog rešavanja radnog spora. To je izuzetno veliki propust.
Ovaj amandman, bilo bi dobro, meni je žao što ministar nije ovde, ovaj amandman treba da prihvatite, inače, bez prihvatanja ovog amandmana kompletna vaša koncepcija mirnog rešavanja radnog spora pada u vodu, i osnovna koncepcija iz 2004. godine i ova dodatna izmenjena koncepcija iz 2009. godine.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođa Gordana Pop-Lazić je predložila da se u članu 7. posle stava 1. dodaje stav 2, odnosi se na član 26. osnovnog zakona, a koji glasi: "Ako jedna strana, po okončanju spora ne izvrši svoje obaveze iz odluke, druga strana zadržava pravo pokretanja spora pred nadležnim sudom".
Radi se o tome da se u praksi mogu desiti situacije da jedna od strana nakon završetka spora ne izvrši svoje obaveze iz odluke, pa je onda potrebno ovim zakonom predvideti i neke druge pravne mehanizme, kako bi jedna od strana mogla doći do zadovoljenja svog prava, odnosno omogućiti joj da svoje pravo ostvari u sudskom postupku.
Gospodine ministre, pogledajte koliko su bili neprecizni odnosno aljkavi oni koji su pisali obrazloženje Vlade zašto ne prihvata amandman.
Ovo je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova. To je predlog zakona o kojem sada raspravljamo. Član 7. Predloga zakona, gospodine ministre, ima samo jedan stav koji kaže: u članu 26. stav 4. reči "sudsko poravnanje" zamenjuju se rečima "izvršne isprave".
Pogledajte šta piše u obrazloženju Vlade zašto ne prihvata amandman. "Amandman se ne prihvata iz razloga što je stavom 4. Predloga zakona predviđeno da sporazum o rešenju spora ima snagu izvršne isprave. Prema tome, u slučaju da jedna od strana ne izvrši obaveze iz sporazuma obezbeđena je sudska zaštita, u skladu sa zakonom o izvršnom postupku, "Službeni glasnik RS", broj 125 iz 2004. godine".
Gospodine ministre, pitam vas o kom stavu 4. uopšte govorite zato što u Predlogu zakona o kome sada raspravljamo u pojedinostima ovaj član 7. ima samo jedan stav, a vi kažete - amandman se ne prihvata iz razloga što je stavom 4. Predloga zakona? Jednostavno, nema tog stava, gospodine ministre. Možda ste vi mislili na stav 4. osnovnog zakona, ali to nije predlog, gospođo koja sedite pored ministra. To se ne radi tako.
Bilo bi dobro, gospodine ministre, da prihvatite ovaj amandman. Pokazali ste dobu volju danas kada smo raspravljali u pojedinostima o prethodnom zakonu, o Zakonu o ravnopravnosti polova, pa bi bilo dobro da to uradite i ovog puta zato što se prihvatanjem ovih amandmana i te kako postiže intencija predlagača zakona.
Prihvatanjem ovih amandmana dobićete zaista da se postupak u tzv. mirnom rešavanju radnih sporova hitno sprovede, sa što manje troškova i, sa druge strane, obezbedićete maksimalnu zaštitu prava učesnika u tom postupku, a pre svega mislimo na prava zaposlenih odnosno na prava radnika koji sve te troškove moraju da plaćaju iz sopstvenog džepa.
Uopšte ne vidimo razlog zašto ne prihvatite amandman kojim se samo predviđa da u slučaju da se ta odluka kojom se mirno rešava radni spor ne izvrši, da onda stranama u sporu ostaje pravo da se obrate nadležnom sudu. Mislim da to apsolutno ne remeti koncepciju Predloga zakona, čak se i bolje postiže svrha koju ste ovim predlogom zakona hteli da postignete.
Gospodine ministre, mirne duše možete da prihvate amandman gospođe Gordane Pop-Lazić. Apsolutno je u skladu sa Ustavom, apsolutno je zakonit i u skladu je sa Zakonom o parničnom postupku i u skaldu je sa Zakonom o izvršnom postupku i baš pogađa suštinu koju ste ovim vašim predlogom zakona hteli da postignete, a sledeći put kada vam službenici budu pisali obrazloženje zašto prihvatate ili ne prihvatate amandmane, vodite računa da amandmane podnosimo na Predlog zakona o kome se raspravlja, a ne na neki drugi zakon.

Dame i gospodo narodni poslanici, predložili smo amandman tako da se u članu 6. u stavu 3, koji glasi - interno raseljeno lice upisuje se u birački spisak prema mestu u kome je prijavljeno kao interno raseljeno lice - tačka briše i da se dodaju reči ''ili u mestu trenutnog boravka uz naznaku gde glasa''.
Vlada je dala sledeće obrazloženje - da se amandman ne prihvata zato što je navodno u suprotnosti sa članom 12. Zakona o prebivalištu i boravištu građana, kojim je utvrđeno da su građani koji borave van mesta svog prebivališta duže od 15 dana dužni da prijave boravište i da se neposredno pre odlaska odjave.
Gospodine Čipliću, a i vaše kolege u Vladi, izgleda da zaboravljate činjenicu da status i položaj interno raseljenih lica nije identičan kao kod drugih građana RS, jer je sticajem nesrećnih istorijskih i političkih prilika interno raseljeno lice nažalost u situaciji da ima čak tri mesta u kojima može da živi.
Jedno je njegovo prebivalište koje je upisano u ličnu kartu, a koje se nalazi na teritoriji KiM, odnosno na onim delovima KiM gde Srbi nažalost ne mogu da žive, zbog činjenice da šiptarske tzv. privremene institucije, KFOR i Euleks, nisu obezbedili minimalne uslove za normalan život Srba na tim prostorima. Drugo mesto življenja jeste mesto u kome je interno raseljeno lice na teritoriji tzv. uže Srbije prijavljeno. Treća mogućnost jeste da se to lice trenutno nalazi van mesta u kome je upisano kao interno raseljeno lice.
Znate da su interno raseljena lica nažalost prinuđena da se snalaze na razne načine, ne bi li obezbedila hleb za sebe i svoju decu i da je moguće da se u danu kada se održavaju izbori nalaze van mesta u kome su inače prijavljena kao interno raseljena lica i da bismo tim licima, da bismo ti građanima RS, koji ponavljam bez svoje krivice ne mogu da žive i da glasaju u mestu svog prebivališta, omogućili da ostvare ovo svoje elementarno građansko i političko pravo, predvideli smo mogućnost da takvo lice glasa i van mesta u kome je inače prijavljeno kao interno raseljeno lice, uz obaveznu naznaku gde glasa.
Vlada je to odbila pozivajući se potpuno pogrešno na Zakon o prebivalištu i boravištu građana, koji samo kaže da lica koja borave van mesta svog prebivališta moraju da prijave boravište, ako borave duže od 15 dana. Šta ako borave kraće od 15 dana?
To je smisao našeg amandmana, da se građanima RS koji su interno raseljeni, a koji borave van mesta gde su prijavljeni kao interno raseljena lica, kraće od 15 dana, da se i takvim licima omogući da glasaju u mestu u kome se trenutno nalaze, uz obavezno naznačenje gde će takvo lice da glasa.
Vlada RS, umesto da prihvati amandman, umesto da omogući tim građanima koji objektivno žive teže i u težoj su situaciji od drugih građana RS, umesto da im omogući da ostvare svoja biračka prava, ona to ne čini, potpuno pogrešno pozivajući se na Zakon o prebivalištu i boravištu građana.
Prosto je neverovatno da Vlada Srbije neće da prihvati realnost. Realnost je, nažalost, gospodine ministre, da Srbi koji su trenutno interno raseljeni sa KiM ne mogu da glasaju u mestu svog prebivališta, ne nalaze se uvek u mestu u kome su prijavljeni kao interno raseljena lica, nego verovatno u potrazi za poslom ili potrebi da rešavaju neka druga svoja socijalna prava, nalaze se van mesta u kome su prijavljena kao interno raseljena lica i umesto da tim građanima omogućite da glasaju tamo gde se faktički nalaze, a to može da bude vreme i kraće od 15 dana, vi ste odbijanjem našeg amandmana praktično dobar deo, praktično dobrom delu tih ljudi oduzeli biračko pravo.

Dame i gospodo narodni poslanici, suština ovog amandmana jeste da se insistira da organi koji su navedeni u članu 11. u st. 1. i 2. odmah dostavljaju sve tražene podatke vezano za promene u biračkom spisku koje se vode po službenoj dužnosti. Vlada nam je predložila da to može da bude  i narednog dana od dana kada su promene nastale.
SRS smatra da zaista treba da postoji elektronski protok informacija između MUP i Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, kao i elektronski protok informacija između organa lokalne samouprave i nadležnih republičkih ministarstava. Gospodin Čiplić nam je skrenuo pažnju da to tako zaista i piše u članu 11. stav 2, da se informacije dostavljaju i elektronskim putem. Ako je to tako, onda se postavlja pitanje - zbog čega je nemoguće da se te informacije dostavljaju odmah i zašto se čeka naredni dan?
Vlada nam je dala jedno prilično paušalno i po malo banalno obrazloženje da to tako treba zbog, kaže se, izuzetno velikog broja promena u periodu od dana raspisivanja izbora do zaključenja biračkog spiska. Zbog toga je predviđena mogućnost dostavljanja tih podataka najkasnije narednog dana od dana nastanka promene.
Prvo, ko je izmerio koliko tih promena ima? Verovatno stanje nije isto za svake izbore. Međutim, Vlada, da bi odbila amandman, ona kaže - zbog izuzetno velikog broja promena. Taj broj promena, gospodine ministre, ma koliko izuzetan ili ne izuzetan bio, uopšte ne utiče na činjenicu da se podaci mogu dostavljati odmah jer, prosto, savremena tehnologija vam to omogućava.
Ponoviću pitanje koje vam je postavio i gospodin Todorović i gospodin Sreto Perić.
Dakle, vi kažete, sada nakon glasanja i usvajanja ovog predloga zakona, imaćemo jedinstven birački spisak. Dobro. Pitam vas - gde narodni poslanici mogu da dobiju taj jedinstven birački spisak? Rado ću vam doneti jedan prazan ce-de ili disketu ili bilo kakav drugi medij koji može da pohranjuje podatke, pa nam dajte taj jedinstven birački spisak.
Tog jedinstvenog biračkog spiska, gospodine ministre, nema. Mi imamo fikciju da postoji jedinstven birački spisak. Ceo zakon je pisan tako da postoji fikcija o jedinstvenom biračkom spisku. Njega u realnom životu nema. I dalje ćemo imati skup biračkih spiskova koji se vodi po opštinama, odnosno po gradovima, ali to nije jedinstven birački spisak.
Jedinstven birački spisak nije mehanički skup stotinu i nešto biračkih spiskova koji postoje u jedinicama lokalne samouprave u Srbiji. Dakle, vi nama ne nudite jedinstven birački spisak, čak i u onom materijalnom smislu. Ne, vi nama nudite fikciju da postoji jedinstven birački spisak, jedinstvenog biračkog spiska u stvarnosti nema.
Postavlja se pitanje - zbog čega mi uopšte raspravljamo o ovom predlogu zakona, kada će stanje manje-više ostati isto kao što je sada, samo će se povećati mogućnosti za izbornu manipulaciju, jer ćete omogućiti građanima da glasaju i van mesta svog prebivališta, odnosno u mestu svog boravišta.
Mi već sada imamo, na to je gospodin Šami lepo ukazao, problem u postojećem stanju, gde građani mogu da glasaju samo u mestu svog prebivališta, da ostvare to svoje pravo. Zamislite još kada počnu da se prave posebni spiskovi za građane koji glasaju u mestu svoga boravišta, pa za građane koji glasaju u jedinicama Vojske Srbije, pa za građane koji glasaju u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija, itd. Postavlja se pitanje - ko će uopšte tehnički da sprovede izbore na taj način. Što je mnogo važnije - ko će da iskontroliše legalnost procesa izbora na sam dan izbora?
Prosto, ovaj predlog zakona objektivno omogućava čitav niz izbornih manipulacija. Gospodin Todorović vam je lepo rekao da ne možete vi mehanički da upoređujete države jednu sa drugom. Republika Srbija trenutno ima izborni sistem koji je proporcionalan i cela teritorija države je jedna izborna jedinica. Zato nama treba jedinstven birački spisak.
U Velikoj Britaniji nije tako. Tamo nema proporcionalnog izbornog sistema. Tamo je prost većinski ili uninominalni sistem. Cela teritorija Velike Britanije, podeljena na onoliko izbornih jedinica koliko ima opština, i svaka opština bira po jednog poslanika u Donji dom britanskog parlamenta. Tamo ni tehnički nije moguće imati jedinstven birački spisak. Kod nas je moguće, ali ga, nažalost, neće biti i kada se ovaj predlog zakona usvoji.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, kada ste počeli da ređate te države koje imaju vrlo stabilan demokratski sistem, čudi me da ste spomenuli Nemačku. Nemačka ima demokratski sistem od 1945. godine, a do tada je bila najmračnija diktatura u istoriji čovečanstva. Za Holandiju mogu da prihvatim da ima nešto dužu demokratsku tradiciju.
Nije tačno, gospodine ministre, da u lokalnim samoupravama ljudi neće znači šta znači reč "odmah", jer ste u stvari sami potvrdili koji je to momenat, pa ste rekli, ali je onda objašnjeno, pa se kaže - najkasnije narednog dana od dana kada su nastale promene. Drugim rečima, kada se kaže "odmah" znači istog dana. Tako ste mogli i da napišete - istoga dana u toku radnog vremena nadležni organi dostavljaju te informacije elektronskim putem koje su vezane za promene u biračkom spisku, po službenoj dužnosti. Tu onda nikakvih dilema ne bi bilo.
Još jedna stvar koju možda nisam na najbolji način razumeo, ali čini mi se da ste tako rekli, da nije moguće prihvatiti naše amandmane zato što neko mora da proveri tačnost podataka koje su vezane za promenu u biračkom spisku. Ako sam dobro razumeo, to je smisao vaše intervencije. To znači da ne verujemo da organi državne vlasti ne veruju oranima lokalne samouprave i obrnuto. Valjda postoji međusobno poverenje između republičkih organa i organa lokalne samouprave. Gde to piše? U kom to zakonu piše da organ državne vlasti ima pravo da utvrđuje da li je tačan podatak koji mu dostavlja organ lokalne samouprave, a vezan je za lični status građanina?
Prvo, te evidencije koje vode i republički organi i organi lokalne samouprave su javne evidencije. Podaci koji su u njima upisani su javni. Isprave koje se izdaju na osnovu tih evidencija su javne isprave, bez obzira na to da li ih je izdalo ministarstvo ili ih je izdala opštinska uprava u Beloj Palanci. Potpuno je identična svaka javna isprava. Ima snagu da se pretpostavlja da je tačno ono što u toj ispravi piše, dok se ne dokaže suprotno.
Sada vi kažete - da, ali neko treba da proverava da li je to tačno. Izvinite, gde to piše? To znači da nema međusobnog poverenja između republičkih organa, između njih samih i između republičkih organa i organa lokalne samouprave.
Vas sada opštinska uprava u Beloj Palanci obavesti da je došlo do neke promene u ličnom statusu građanina koji je birač, a vi kažete - dobro, ali da proverimo da li je to tačno, pa pozovete tog građanina, pokažite mi ličnu kartu ili dajte mi neki drugi dokument kojim se potvrđuje da je to tačno. Prosto teško da bi država iole uređena tako mogla da funkcioniše.
Svi amandmani, gospodine ministre, služe tome da se izbegne mogućnost bilo kakvih zloupotreba.
Poređenje Republike Srbije sa, kako vi kažete, stabilnim i uređenim demokratijama je manjkavo iz jednog razloga - političke prilike u Srbiji nisu iste kao političke prilike u Velikoj Britaniji ili u Holandiji ili bilo gde.
Gospodine ministre, tamo ne pada napamet vašim kolegama koji sede u britanskoj ili holandskoj vladi da na dan izbora dele paketiće građanima. Za to nisam čuo. Ako ste vi čuli, voleo bih da me obavestite, pa da moje znanje bude bogatije nego što je sada.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme koje je na raspolaganju poslaničkoj grupi je iskorišćeno.)
Tamo nema kupovine glasova. Tamo nema praznih glasačkih listića koji se iznose sa biračkih mesta. To poređenje je manjkavo zbog toga.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman je prihvaćen, pa verovatno stičete utisak da ga ne treba posebno objašnjavati, ali ja to ipak hoću da učinim da bi građani Srbije saznali kakvo mišljenje Vlada Srbije ima o sopstvenom predlogu zakona.
Naime, u članu 18. posle reči „birači“ predložio sam da se umesto tačke stavi zapeta i da se dodaju reči „odmah po dobijanju ukupnog broja birača“. Naime, radi se o objavljivanju ukupnog broja birača u „Službenom glasniku RS“.
U obrazloženju sam rekao, kratko je obrazloženje, da je predloženo rešenje u članu 18. Predloga zakona neprecizno i nedorečeno. Onda nam Vlada Srbije kaže – amandman se prihvata iz razloga navedenih u obrazloženju amandmana. Dakle, sama Vlada konstatuje i priznaje da je predloženo rešenje neprecizno i nedorečeno.
Ako se setite načelne rasprave o Predlogu zakona gospodin Milan Marković je bio maltene smrtno uvređen ako mu narodni poslanik kaže nešto suprotno njegovom mišljenju, odnosno ako kritikuje predložena rešenja, a onda ne prođe nekoliko dana, Vlada Srbije, u kojoj sedi taj isti gospodin ministar, priznaje da su pojedina rešenja u Predlogu zakona neprecizna i nedorečena.
Ovde se mi narodni poslanici ubeđujemo kako je Predlog zakona sjajan, prošao je javnu raspravu, eksperti učestvovali u izradi Predloga zakona, obezbeđeni svi mogući i nemogući uslovi za fer i poštene izbore i kada tamo – objavljivanje ukupnog broja birača u „Službenom glasniku RS“, pa evo priznajemo da je rešenje neprecizno i nedorečeno.
Dragi građani Republike Srbije, mi raspravljamo o predlozima zakona, a ovo je tipičan primer za takve predloge zakona o kojima čak sopstveni predlagač nema baš visoko mišljenje. Onda možete da zamislite šta će se dešavati kada ovi predlozi zakona postanu zakoni i kada zakoni počnu da se sprovode u vašim životima, odnosno kada vi postanete subjekti ovih i ovakvih nedorečenih i nepreciznih zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 101. stav 2. koji kaže ovako - ukoliko se uvredljivi izrazi odnose na poslanike ...

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 100. stav 4: „Narodni poslanik je dužan da navede koji je član ovog poslovnika povređen postupanjem predsednika Narodne skupštine, odnosno predsedavajućeg i da obrazloži u čemu se sastoji ta povreda, s tim što može govoriti najduže do dva minuta.“
Pokušao bih, gospođo Čomić, da obrazložim u čemu se sastoji povreda Poslovnika koja je učinjena sa vaše strane, ali vi izgleda nastavljate sa starom praksom da poslanicima ne dozvoljavate da iskoriste ta dva minuta i da u ta dva minuta obrazlože u čemu je predsedavajući povredio Poslovnik.
Ako vi sa tog mesta morate da branite vaše poslanike koji igraju pasijans…