Evo, završavam.

Dakle, suština je da se olakša bolesnim ljudima kojima je neophodno zarad njihovog zdravlja da im se presade organi, da se taj posao olakša, a onaj ko ne želi da se njegovi organi presade, to vrlo jednostavno može da spreči time što će dati, zakon je čak i liberalniji nego što bi po mom mišljenju trebalo da bude, zakon kaže – usmenu ili pisanu izjavu.

Ja bih voleo da mi date od tih 100 izjava jednu u kojoj Aleksandar Vučić kaže da će Srbija ući u Evropsku uniju 2025. godine? Koliko ja znam, mada sam ja čovek u godinama, ali rekao bih da Velimir Ilić nije bio na izbornoj listi za narodne poslanike za izbore koji su održani 2016. godine, a to je ovaj saziv parlamenta.

Što se tiče mržnje, ja ne znam da li vi lično nekoga mrzite ili govorite zato što vam je rečeno da bi bilo dobro da to kažete, ali kada ministra zdravlja nazovete čovekom koji je doktor smrt, kada kažete da je on trgovac ljudskim organima, danas ste ga nazvali mesarom, ja ne vidim o čemu se tu drugo radi sem o mržnji prema jednom čoveku. Ne znam da li uopšte ima svrhe polemisati sa vama na taj način? Ja pokušavam da objasnim građanima Srbije…

(Milorad Mirčić dobacuje.)

Dobro, hvala vam gospodine Mirčiću što dobacujete.

Ja pokušavam da objasnim građanima Srbije da će ovaj predlog zakona apsolutno imati podršku svih poslanika Srpske napredne stranke. Apsolutno verujem u to da većina građana Srbije ima ogromno poverenje u srpske lekare i u srpski zdravstveni sistem i čvrsto verujem u to da će ovaj predlog zakona omogućiti ljudima kojima je neophodna transplantacija da bi im se spasao život, da će im izaći u susret i da ćemo imati u Srbiji mnogo, mnogo manje bolesnih ljudi, posebno ljudi kojima će trebati nečiji tuđi organi da bi mogli normalno da žive.

Još jedan prilog zašto treba podržati ovaj predlog zakona. U slučaju da, da ne pričamo hipotetički o nekim drugim ljudima, ja poginem u saobraćajnoj nesreći, a nisam za života dao usmenu ili pisanu izjavu da sam protivan da se moji organi daruju drugome čoveku, u članu 23. stav 1. lepo piše – u trenutku smrti presađivanje organa može da se spreči tako što se tome izričito usprotivi roditelj, supružnik, vanbračni partner ili punoletno dete umrlog.

Dakle, molim vas, nadam se da ste dobronamerni. Možemo da različito čitamo ovaj predlog zakona, ali nadam se da ste dobronamerni i da nemate želju da unosimo strah i paniku među građane. Ako ja poginem u saobraćajnoj nesreći, a to može da se desi, a nisam za života rekao – ne dam svoje organe, inače jesam potpisao još pre nekoliko godina donorsku karticu, ali da je nisam potpisao i da nisam za života rekao – ne dam svoje organe, presađivanje mojih organa može da se spreči time što će moj roditelj, supružnik, vanbračni partner ili punoletno dete da kaže – ne dam da se presađuju organi mog oca, supruga ili već šta mu dođe po stepenu srodstva ili po liniji srodstva i presađivanja neće biti.

Dakle, ne može da se desi situacija i Ministarstvo zdravlja je predvidelo takvu situaciju. Da neko pogine u saobraćajnoj nesreći, nije za života dao izjavu i vi sad na silu uzimate njegove organe, ne može to da se desi. U Predlogu zakona piše da tome mogu da se usprotive lica koja sam sada maločas pročitao.

Prema tome, nemojte, molim vas, da plašite narod i nemojte zbog pojedinačnih slučajeva nesavesnih lekara, lekara koji su skloni korupciji da kriminalizujemo ceo naš zdravstveni sistem. To nije tako. LJudi veruju našem zdravstvenom sistemu. LJudi veruju našim lekarima. LJudi veruju da ovi ljudi koji su završili medicinske fakultete u Srbiji, koji rade kao lekari taj posao rade na najbolji mogući način u uslovima koji su objektivno mnogo teži, nego što su uslovi na zapadu, ali ljudi daju sve od sebe i na VMA, i na kliničkom centru, i po domovima zdravlja itd.

Na kraju krajeva, svako od nas ima iskustva sa lekarima. Nisam sreo mnogo korumpiranih lekara. Nisam sreo mnogo nesavesnih lekara. Kad god sam došao na VMA, kad god sam došao na klinički centar, nažalost, vodio sam i oca, i majku, i neke prijatelje, video sam da su ljudi dali sve od sebe da pomognu, ljubazne medicinske sestre, ljubazne lekare i ljude koji su spremni da ostanu i posle radnog vremena da pomognu i da vas posavetuju, da vas uteše, da vam budu, na neki način, psihološka podrška, a vi ste sad izvukli iz tog čitavog niza kvalitetnih, uspešnih i savesnih lekara nekoliko ljudi koji brukaju tu profesiju i rekli – evo, vidite kakav je ovaj što je tamo pogrešno lečio malog Radenka itd.

(Vjerica Radeta: Ja rekla da je pogrešno lečio?)

Dobro. Ja vam kažem da ne može da se desi da, ako ja poginem u saobraćajnoj nesreći, mi neko na silu uzima srce, bubreg, pluća ili jetru zato što tome može da se usprotivi moj roditelj, moj supružnik, vanbračni partner ili punoletno dete umrlog. To piše u Predlogu zakona, a vi to niste rekli. Vi ste rekli ako neko pogine, a nije dao izjavu za života, odmah ide na sto, kasape ga, to radi ovaj doktor smrt i bavi se manipulacijom njegovim organima. To u zakonu ne piše.

Srpska napredna stranka će vas uvek podsećati na to šta u Predlogu zakona piše, a šta u Predlogu zakona ne piše, a vi ste dopisali, ne bi li na taj način stavili još jedan kamen oko vrata ministru Lončaru, kome ste uputili najmonstruoznije moguće optužbe.

(Vjerica Radeta: Mi?)

Vi. Da, vi, iz vaše poslaničke grupe. Ja sam za termin…

Nemojte da se nervirate gospođo Radeta.

(Vjerica Radeta: Ja se nerviram?)

Deluje mi da se nervirate.

Nemojte da se nervirate.

Ja sam za termin „mesar“ u javnom govoru čuo samo u pesmi Marka Perkovića Tompsona – „Jasenovac i Gradišta stara, to je kuća Maksovih mesara“.

Vi u Narodnoj skupštini Republike Srbije uporedite ministra zdravlja sa mesarom. To ste radili u načelnoj raspravi i to radite sad u pojedinostima.

Verujte mi, ja monstruozniju optužbu u životu nisam čuo.

Zlatibor Lončar može da bude ovakav ili onakav, može da bude dobar ili loš ministar, ali da je mesar, to nije sigurno.

Neka me ministar ispravi ako grešim.

Ja razumem da je trenutak smrti jedna tragedija za svaku porodicu, ali ne mislim da bilo ko ima nameru da na silu uzima organe sa mrtvog čoveka, odnosno od mrtvog čoveka.

Dakle, valjda će neko da pita porodicu umrlog – da li ste za to da se sa vašeg preminulog supružnika, oca ili već koja je linija srodstva u pitanju, presadi taj i taj organ? I ako otac, majka, suprug, dete kaže – nismo saglasni, nema presađivanja. Dakle, mislim da je ovde stvar potpuno jasna i mislim da nema potrebe da sad mistifikujemo postupak transplantacije organa.

Srbija je ipak jedna civilizovana zemlja, mi smo ipak jedna demokratska zemlja. Verujem da smo i zemlja gde su ljudi u najvećem broju potpuno normalni. Nismo mi nikakvi kasapini. Nije Srbija nikakav nacistički logor, pa sad čim neko umre dohvatimo se leša i kasapimo ga i vadimo njegove organe. To se neće desiti.

Moj apel upućen vama i upućen svim narodnim poslanicima koji o ovoj temi govore, dajte da racionalno razgovaramo o ovom Predlogu zakona, a ne sa namerom da plašimo narod ne bi li na taj način eventualno pokušali da uberemo neki politički poen. Ja sam o tome govorio.

Dakle, pitaće se – da li ste za to da se sa umrlog čovek uzme neki organ ako je to medicinski moguće ili nije. Ako ljudi kažu – nismo za to, transplantacije neće biti i to u Predlogu zakona piše. Stvar je dakle potpuno jasna.

Član 27, gospodine Marinkoviću.

Dakle, morate pre svega da vodite računa o tome da je tačka dnevnog reda Predlog zakona o ljudskim tkivima i ćelijama, a ne Predlog zakona o presađivanju ljudskih organa. To je jedna stvar.

Druga stvar, vidim da neki ne mogu a da ne pomenu Kosovo i Metohiju, i to oni za čije vlasti je Kosovo i Metohija, odnosno Albanci na KiM proglasili nezavisnost, priznalo ih stotinu država a oni su reagovali tako što su pobegli u Rumuniju ili tako što su se pravili da se to nije desilo.

Onima koji neprestano imputiraju Aleksandru Vučiću i nama iz SNS kako hoćemo da izdamo KiM, da ga nekome damo, da ga prodamo itd, ja vas podsećam šta je juče rekao Hašim Tači, zaglavili su se juče Albanci u Briselu oko tvrdog stava Aleksandra Vučića što neće da prizna nezavisnost Kosova i Metohije. Hašim Tači je juče rekao, pred celim svetom je juče rekao – razgovori nisu uspeli zato što Vučić ne popušta po pitanju priznavanja nezavisnosti Kosova i Metohije. To kaže Hašim Tači, a vi svakoga dana uporno pokušavate da optužite tog čoveka kako on navodno hoće da izda Kosovo i Metohiju. Slušajte malo šta priča Hašim Tači. Evo, nemojte da slušate nas, slušajte njega. Razgovori su, kaže, zapeli, došli smo u blokadu, ništa nismo postigli zato što je Aleksandar Vučić tvrd. Kada je čuo da tražimo priznanje Kosova i Metohije, tog momenta su razgovori završeni.

Gospodo narodni poslanici, jedan od najvećih neprijatelja zdravlja građana Srbije, a pogotovo zdravlja dece i omladine, nažalost, je zloupotreba narkotika. Zbog toga mislim da je izuzetno važna dobra saradnja Ministarstva zdravlja sa Ministarstvom unutrašnjih poslova.

Ministarstvo unutrašnjih poslova, na čelu sa dr Nebojšom Stefanovićem, je u poslednje četiri godine postiglo veoma zapažene rezultate u borbi protiv ove vrste kriminala. Od 2014. do 2018. godine Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije zaplenilo je 43% više narkotika nego u periodu od 2010. do 2014. godine. Osim povećanih zaplena droge, i to različitih vrsta narkotičkih sredstava, a inače ta zaplena droge iznosi 13,7 tona u periodu od 2014. do 2018. godine, ukupan broj izvršenih krivičnih dela je smanjen za skoro 9% u odnosu na period od od 2010. do 2014. godine. Ono što je takođe važno da se naglasi, a povezano je sa narko-trafikingom, jeste da je 17% manje krivičnih dela protiv imovine građana, kao i 19% manje ubistava.

Ono što posebno treba naglasiti, to je da je 2017. godine u Republici Srbiji otkrivena prva laboratorija ekstazija, a značajno je uvećana zaplena sintetičkih droga i po ovim rezultatima Srbija je među prvim zemljama u Evropi. U periodu od 2014. do 2018. godine oduzeto je 1.800.000 tableta ekstazija, što je tri puta više nego u periodu od 2010. do 2014. godine.

Ono što takođe želim da naglasim, što je veliki uspeh Ministarstva unutrašnjih poslova, to je da su postignuti izuzetni rezultati kada je u pitanju borba protiv nelegalne trgovine narkoticima sa policijama Španije, Češke, Nemačke i Austrije, praktično do 2012, odnosno do 2014 godine Republika Srbija, po ovom pitanju, gotovo da uopšte nije ostvarivala međunarodnu policijsku saradnju.

Član 27. gospodine Marinkoviću, ja sam mislio da ćete vi da reagujete, ali pošto niste, moram ja. Ne znam da li ste dobro pratili izlaganje koje je bilo pre nekoliko minuta? Ja koliko znam postojao je samo jedan čovek u istoriji 20. veka kojeg su zvali „Dr Smrt“. To je bio Jozef Mengele, SS lekar u Aušvicu.

I da se u 2018. godini u Narodnoj skupštini Republike Srbije, srpski ministar zdravlja uporedi sa Mengeleom, to je neviđena bruka i sramota i vi ste na to morali da reagujete. Zlatibor Lončar je „Dr Smrt“? Zlatibor Lončar je vršio in vivo eksperimente da bi se rađala deca sa plavim očima, da bi smo imali čistu belu rasu, da bi smo istrebili Jevreje, Slovene, bez obzira da li su Rusi, Srbi, Poljaci, itd?

Pa dobro vam je čovek i rekao, nemojte samo da čitate novine, čitajte malo i knjige. U knjigama piše ko je bio Jozef Mengele.

(Aleksandar Šešelj: Ja samo gledam slike.)

Pa dobro, gledajte i slike. Kakve veze ima Zlatibor Lončar sa Mengeleom?Dakle, gospodine Marinkoviću prvo nije tačka dnevnog reda Zlatibor Lončar, tačka dnevnog reda su predlozi zakona i nemojte da dozvolite da bilo ko ovde vređa gospodina Lončara i njegove saradnike, a pogotovo nemojte da dozvolite da se u Narodnoj skupštini Republike Srbije srpski ministar poredi za Jozefom Mengeleom i da se kaže – E, ja sam negde pročitao da je Zlatibor Lončar „Dr Smrt“.

Zlatibor Lončar nije doktor smrt. Zlatibor Lončar je…

(Vjerica Radeta dobacuje.)

Ja vama nisam dobacivao, saslušajte ako želite, ako ne želite, radite šta vam je volja.

Zlatibor Lončar je ministar zdravlja Republike Srbije, došao je u Narodnu skupštinu da razgovara o predlozima zakona. Možemo da polemišemo da li su ti zakoni dobri ili ne. Mi iz Srpske napredne stranke ćemo da ih podržimo, ali ne možemo da dozvolimo da se Zlatibor Lončar vređa, i to na najgori mogući način.

Dame i gospodo narodni poslanici …
(Aleksandra Jerkov: Ja želim da se Skupština izjasni.)

Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da se podizanjem i obnovom ratnih memorijala jačaju bezbednosne strukture Republike Srbije. Time se podiže patriotska svest i gaji uspomena i sećanje kod pripadnika naših bezbednosnih struktura. Tu pre svega mislim na pripadnike Vojske Srbije, na sve one koji su u prošlim vekovima dali svoje živote za odbranu otadžbine i odbranu srpskog naroda.

Oni koji ne razumeju amandmane SNS ne razumeju ih zato što su naše politike dijametralno suprotne. Sada smo maločas mogli da čujemo kako se jedna narodna poslanica podsmeva amandmanu u kome se pominje upošljavanje kapaciteta. To je danas najveći patriotizam. Danas je najveći patriotizam otvoriti fabriku, zaposliti ljude. Danas je najveći patriotizam omogućiti da ljudi primaju plate. Danas je najveći patriotizam podržati zakon koji će omogućiti porodicama da imaju više dece, da suzbijemo belu kugu, a najveća izdaja zemlje je bila zatvarati fabrike, isterivati ljude na ulicu, ostavljati ljude bez hleba, ostavljati ih bez bilo kakve perspektive, da od svoje plate mogu da izdržavaju sebe i članove svojih porodica i zbog toga mene uopšte ne čudi zašto poslanici Dragana Đilasa ne razumeju amandmane SNS. Zato što oni ne razumeju našu politiku. Naša politika je politika patriotizma, a danas se patriotizam pokazuje tako što u Subotici, Kraljevu, Nišu, u svakom gradu i svakoj opštini u Srbiji otvorite novu fabriku, otvorite neko novo radno mesto, zaposlite nekog roditelja i tako mu omogućite da izdržava i sebe i svoju porodicu i donesete i izglasate zakon u Narodnoj skupštini koji će da stimuliše te zaposlene roditelje da imaju što više dece.

Pre svega, niko ne poziva vas da glasate. Što se mene tiče, baš me briga da li ćete glasati ili nećete glasati.

Ono što mene zanima, ako ste primetili, poštovane kolege, poslanici kojima je novi gazda Dragan Đilas, dolaze onako u smenama, pa mene zanima ko je komandir straže, a ko je razvodnik straže? Vidim da se smenjuju otprilike na svaka dva sata. Pretpostavljam da je komandir straže Dragan Đilas, a da je razvodnik straže Vuk Jeremić, a dežurni oficir bi možda mogao da bude, Marijane, Janko Veselinović. Jel tako? I, otprilike po grupicama dolaze da kažu kako nas treba da bude sramota.

Nas treba da bude sramota zato što smo smanjili stopu nezaposlenosti sa 26% na 12%, što smo za tri godine zaposlili u Srbiji 150 hiljada ljudi, što nismo sproveli ni jednu pljačkašku privatizaciju, što nismo opljačkali „Razvojnu banku Vojvodine“, „Agrobanku“, što ni jedno preduzeće nismo doveli do stečaja. Jel zbog toga treba da nas bude sramota? Ne, mi smo na to ponosni.

Zbog toga što je budžet Srbije puniji, zahvaljujući domaćinskoj politici koju vodi Aleksandar Vučić i SNS, mi možemo da odamo dužno poštovanje, da podignemo i obnovimo ratne memorijale Srbije i srpskog naroda. Jedini memorijali koji su ostali iza vas, nažalost, su zatvorene fabrike, su uništena radna mesta, su opljačkane banke. To su vaši memorijali.

A naši memorijali – nove fabrike, nova radna mesta, više novca za naše porodice i za našu decu.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo što je pokazao čovek koji ima bogatog tatu, a mi ga, nažalost, nemamo, evo, ovako izgledaju te zapuštene spomen kosturnice u Kuršumliji.

(Balša Božović: To nije spomen-kosturnica.)

Evo, vidite. Ovako izgledaju zapuštene spomen kosturnice u Kuršumliji. To je fotografija od 3. maja.

(Balša Božović: To je manastir. To je crkva.)

Gde vam je ona slika sa onim mladencima?

Znači, ispred te spomen-kosturnice, koje je do te mere lepo uređena, slikaju se mladi ljudi koji stupaju u brak i treba da vas je sramota što obmanjujete građane Srbije.

(Balša Božović: LJudi koji stupaju u brak slikaju se ispred kosturnice?)

Pa, vi ne znate kako se do Kuršumlije dolazi. Vi ne znate kako se do Kuršumlije dolazi.

Ali, da vas pitam ja nešto drugo, stalno govorite o nekim ratovima, hajde da stvari izvedemo na čistac, da li smo trebali da dozvolimo mi kao narod da nam se u Hrvatskoj desi 1990. godine ono što nam se desilo 1941. godine?

(Aleksandra Jerkov: I 1993.)

Da li je besmisleno bilo stvaranje Republike Srpske? Da li je besmislena bila odbrana Kosova i Metohije od NATO bombardovanja? Za vas je besmisleno, za nas nije. Za nas je …

(Aleksandra Jerkov: Vučić je branio.)

Pa, jeste, Vučić je branio Srbe i u Republici Srpskoj Krajini i u Republici Srpskoj i na Kosovu i Metohiji.

Vučić je sa Pala. Vučić je sa Pala još 1992. godine izveštavao o ratnim dejstvima u Republici Srpskoj, o tome kako se srpski narod brani od udružene hrvatsko – muslimanke koalicije. Vas treba da bude sramota. Gde ste bili tih godina?

Dame i gospodo narodni poslanici, donošenje ovog zakona će svakako uticati na jačanje bezbednosnih struktura Republike Srbije. O tome govori i današnja zajednička združena vežba Vojske Srbije i MUP, koja je održana u Kraljevu, pod nazivom „Zajednički udar 2018. godine“. Ova vežba je pokazala da je Vojska Srbije i da su pripadnici MUP apsolutno sposobni da obezbede mir i bezbednost svih građana Srbije, uključujući i srpski narod na KiM.

Ono što, takođe, želim da kažem da ćemo upravo mi iz SNS, predvođeni predsednikom Republike Aleksandrom Vučićem, u ovoj godini u gradu Kraljevu zaista podići dva velika memorijala. U septembru mesecu ove godine otvoriće se turska fabrika „Tajp-tekstil“, koja će da zaposli 1800 građana Kraljeva i fabrika „Leoni“, koja će zaposliti 5000 ljudi, i to će biti najveća fabrika „Leonijeva“ na Balkanu.

Grad Kraljevo je ovo zaista zaslužio. Kraljevo je u Drugom svetskom ratu, odnosno na početku Drugog svetskog rata, za vreme neprijateljske okupacije, kao što znate, oko Kraljeva su vođene teške borbe, oba antifašistička pokreta su izgubila mnogo ljudi u borbama oko Kraljeva. Grad Kraljevo je, nažalost, doživeo ekonomsku devastaciju od 2000. do 2012. godine. I mi sa ponosom možemo da kažemo da ćemo da grad Kraljevo podignemo iz pepela, ekonomskog pepela. Ove dve fabrike doneće prosperitet svima onima koji žive u Kraljevu i koji žive na teritoriji Raškog okruga.

Replika, zato što je pomenuta SNS.

Zahvaljujem se, gospođo Gojković.

Pošto je gospodin Boško Obradović tražio neka objašnjenja, evo, ja ću pokušati u ova dva minuta da mu ih dam.

Spomenik teroristima, o kojima je govorio, je upravo srušila vlast SNS uz pomoć žandarmerije.

Što se tiče postojanja dva antifašistička pokreta, a pošto vidim da to kod vas izaziva nedoumicu, nema nikakve sumnje da su u Srbiji i da je srpski narod u Drugom svetskom ratu imao dva antifašistička pokreta, ali vaš pokret nije sledbenik ni jednog, ni drugog, nego jednog trećeg. Vi ste ideološki sledbenici Pokreta „Zbor“, odnosno LJotićevaca.

Pokret „Zbor“ je pre Drugog svetskog rata nosio naziv Jugoslovenski narodni pokret „Zbor“. Oni su postali Srbi tek kada je okupirana Kraljevina Jugoslavija. Onda su se setili da su Srbi.

LJotićeva žena je bila Hrvatica, Ivka, iz mesta Bakar kod Šibenika. Nije to toliko ni važno, ali hoću da vam kažem da nisu oni baš toliki Srbi kakvima se danas predstavljaju, ali ono što je najgore od svega, gospodin Boško Obradović je sledbenik pokreta, jednog malobrojnog pokreta, koji je, nažalost, bacio ljagu na srpski narod u Drugom svetskom ratu. Srbi su dominantno bili pripadnici dva antifašističkog pokreta, ali, eto, našla se jedna mala grupica koja je služila Nemcima.

Gospodin Boško Obradović je sledbenik, između ostalog, Marisava Petrovića, komandanta Petog dobrovoljačkog odreda, tzv. Srpskog dobrovoljačkog korpusa.

Marisav Petrović je 1941. godine, kada je bilo masovno streljanje u Kragujevcu, vodio srpsku decu, srpsku omladinu, građane Kragujevca, Nemcima pred streljačke strojeve. Ne znam kakve veze ima Boško Obradović ni sa Đeneralom Dražom Mihailovićem, ni sa Ravnogorskim pokretom, ni sa partizanskim pokretom? On je pisao za „Novu Iskru“. „Nova Iskra“ je glasilo LJotićevaca. Dakle, ni Dražino, ni partizansko glasilo.

Dame i gospodo narodni poslanici, za SNS je Drugi svetski rat završen 1945. godine. Nema više ni četnika, ni partizana.

Ja samo hoću da kažem da vi 1999. godine, kada ste pisali, a mi smo ovde to čitali više puta, za „Novu Iskru“, niste Dražu Mihajlovića nazivali velikim učiteljem, nego Dimitrija LJotića. Vi ste pod uticajem Dimitrija LJotića rekli da su najveću štetu u duhovnom i kulturnom smislu srpskom narodu naneli Vuk Karadžić i Dositej Obradović.

Zaista ne znam, a voleo bih da znam, gde je sahranjen Draža Mihajlović, ali čudi me da to pitanje niste postavili 2004, 2005. i 2006. godine, kada su formirane različite komisije koje su trebale da ispituju zločine koji su se desili u Srbiji. Vas to tada nije zanimalo. Vi ste tada bili vojvoda kolubarski. Vi ste dobijali novac iz „Kolubare“, od DSS i od Koštunice 2004, 2005. i 2006. godine. Kada su žuti preuzeli vlast, onda ste postali vojvoda od dijaspore, pa su vas finansirali žuti preko Ministarstva za dijasporu. Što njih niste pitali gde je grob Draže Mihajlovića? Vas u suštini to ne zanima ni dan danas, nego vi pokušavate da preko onog LJotićevskog odela obučete Dražin kaput, pa da se niko u Srbiji ne doseti da ste vi u stvari sledbenici jedne malobrojne grupe ljudi, koja je u Drugom svetskom ratu služila Nemcima. Vaši prijatelji su bugarski fašisti. Vaši prijatelji su oni koji polažu spomenike na Blajburgu i, što je najgore, ovde ste ih dovodili u Narodnu skupštinu.