Dame i gospodo narodni poslanici, pročitaću ako treba još sto puta šta je Boško Obradović pisao o LJotićevom pokretu „Zbor“. Dakle, Dimitrije LJotić – „Zbor“. Koje su vrednosti „Zbora“; kaže Boško Obradović, koje on baštini - nacionalizam, vera, duhovne vrednosti, organski duh, monarhizam, nacionalna kultura, protiv stranačke demokratije. Znači, protiv stranačke demokratije, ukinuti parlamentarizam, rodosluženje itd. On je naslednik kaže „Zbora“, „Ornasa“, „Belih orlova“ itd. I kaže - to su omladinski krugovi koji nama mladima pružaju jaku ideološku hranu.

Znači, vi ste sledbenik „Zbora“, ali ono što mene užasava kod vas, to je vaše katastrofalno istorijsko neznanje. Kaže – Draža i LJotić su se u Sloveniji udružili protiv komunista. Gospodine Obradoviću, Draža Mihajlović nije video Sloveniju u toku Drugog svetskog rata. On je čovek bio u Bosni, a Dimitrije LJotić je otišao u Sloveniju i poginuo u automobilskoj nesreći kod Ilinske Bistrice u aprilu 1945. godine. O kakvom spajanju Draže i LJotića vi govorite? Draža je celo vreme rata bio i borio se protiv onih koji su služili Nemcima. O tome postoje na stotine i stotine izveštaja Draže Mihajlovića, Vladi u Londonu. Čitajte malo te arhive.

Zahvaljujem se gospodine Milićeviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, jutros, ako ste primetili, skoro svi predstavnici opozicije, neću da kažem svi, ali skoro svi predstavnici tzv. građanske, demokratske, proevropske opozicije očigledno po diktatu, i to po diktatu novog gazde Dragana Đilasa, postavili su skoro identično pitanje, a to je šta radi Aleksandar Vučić kao predsednik Republike vezano za Kosovo i Metohiju.

Optuživani smo direktno i indirektno za izdaju Kosova i Metohije, da vodimo nepatriotsku politiku, da nameravamo da pogazimo Ustav Srbije, da vodimo nekakve tajne pregovore, da smo spremni da prihvatimo nezavisnost KiM, da prihvatimo stolicu KiM u organizaciji UN, itd. Očigledno je reč da je o diktatu, jer nemoguće da skoro istovetno pitanje postave i predstavnici Dveri i Demokratske stranke i stranke Vuka Jeremića i Dosta je bilo i ovih poslaničkih klubova koji su nastali iz Pokreta Dosta je bilo.

Dakle, svi su imali identično pitanje, a to pitanje je u stvari predstavljalo napad na Aleksandra Vučića, na Vladu Srbije, na SNS,da smo izdajnici i da nameravamo nešto loše da uradimo kada je u pitanju KiM.

Zašto ovo govorim? Kod nas Srba, nažalost, ima jedna osobina da mi pokušavamo da budemo senilni i da se dodvoravamo onima koji nas inače ne vole ili nas ne vole baš previše i koji nam ne misle baš mnogo toga dobrog. Nadam se da ovu moju diskusiju niko neće pogrešno da razume.

Pokušaću da objasnim kolika je količina licemerja danas bila prisutna u Narodnoj skupštini, jutros, kada su postavljana ova pitanja o KiM, kada su se mnogi junačili pričajući o KiM, sa nečim što ću vam sada pročitati, a to je otprilike taj politički milje,to je ta demokratska, proevropska, građanska Srbija koja SNS optužuje za izdaju KiM. Dakle, nadam se da me niko neće pogrešno razumeti.

Govorim o čoveku koji je do juče bio samo glumac. Bio je glumac i ostao je glumac, ali kada neko izađe iz sveta glume i otvoreno podrži jednu političku opciju, onda ja njega ne posmatram više samo kao glumca, nego ga posmatram kao političara. I kada neko iz sveta umetnosti zakorači u svet politike, onda mora da bude spreman da trpi određene političke kritike.

Zašto sve ovo govorim? Nikola Đuričko je 25. juna 2018. godine, dakle, to je juče bilo, dao intervju za hrvatski „Jutarnji list“ novinaru koji se zove Vid Bajić. Zašto ovo govorim? Zato što su nas upravo takvi jutros optuživali da smo izdajnici, da maltene mrzimo sopstveni narod i da ćemo učiniti sve po diktatu iz Brisela, da ćemo prodati KiM, evo, ministar je bio živi svedok tih pitanja.

Kaže gospodin Đuričko sledeće – „Volim Zagreb, tu imam puno prijatelja, poznanika i često se zateknem ovdje, kako privatno, tako i poslovno. Na Danima satire sam prvi put, iako je moje kazalište već dolazilo. Po Zagrebu se uvijek sjajno promuvati, evo, bili smo na „Animal festu“, odlična zabava - kaže Đuričko, koji se osim u glumi okušao i u glazbi, televizijskom voditeljstvu te režije.“

Sad nešto o tom njihovom evropskom, drugosrbijanskom, građanskom patriotizmu i odbrani KiM. Ovde su nam se podsmevali, tražeći od nas da navodimo ratove koje smo 90-ih dobili, koje smo gubili, u kojima smo učestvovali, u kojima nismo učestvovali, prozivali su nas, ko je malo politički pismen, da smo u stvari mi Srbi i Srbija krivi za raspad bivše Jugoslavije, da smo mi odgovorni za ratove u Hrvatskoj, u Bosni i Hercegovini, da smo mi odgovorni za ono što se desilo na KiM. I, kaže gospodin Đuričko sledeće, za te famozne devedesete godine, a juče sam vam juče čitao deo onoga što su oni tih 90-tih godina pričali, ali što sad pokušavaju da sakriju kao zmija noge, kaže – bilo je najteže vrijeme za ove prostore, raspad sistema, mene je od vojske spasila Akademija. Studirao sam desetak godina, a mi s umjetničkih studija bili smo oslobođeni vojske. Dakle, s jedne strane imaš to, a s druge mene koji pokušava napraviti karijeru, a usput mora i odrasti, te se osamostaliti. Srećom, rano sam shvatio i ispraznost tih nacionalističkih priča. Devedesetih sam se intenzivno bavio kazalištem usred svega toga, a da nije bilo tako i da sam nekako završio u vojsci, istog bih trena dezertirao, govori Đuričko, pa dodaje da je u vrijeme, zarađujući od glume, živio mnogo bolje od svojih roditelja, a već tada je razvijao ljubav i prema filmu i prema kazališnim daskama usporedo.

Kaže – Đurička dio srpske javnosti, kaže ovaj hrvatski novinar, Đurička dio srpske javnosti ne podnosi upravo zato što je bio bez dlake na jeziku komentirajući dnevno političke okolnosti. Nakon snimanja filma u BiH sa Anđelinom DŽoli, završio je i na nekakvoj opskurnoj listi anti Srba, a vlastiti je politički angažman zacementirao i podržavši kandidata Sašu Jankovića na predsedničkim izborima prošle godine. Janković je u snažnoj kampanji govorio da Vučić drži Srbiju u izvanrednom stanju, da sije strah, a svakoga tko se drži Ustava proglašava izdajnikom. Problematizirao je i Srebrenicu, te niz srpskih nacionalističkih mitova, zbog čega jasno nije bio omiljen među djelom birača. Isto se dogodilo i Đuričku, koji ga je neskriveno podupirao.

Đuričko objašnjava tu svoju podršku Saši Jankoviću, koji, vidim sad, ubi se od odbrane KiM, zajedno sa Vukom Jeremićem. Kaže Đuričko – činilo mi se da kao punoljetni, slobodni građanin Srbije mogu izreći svoj politički stav. To mi je donijelo mnogo neprilika i danas zbog toga ne mogu igrati u nekim beogradskim dvoranama u Srbiji, pazite, on to govori u Zagrebu.

U Srbiji postoji represija nad svima koji nisu istomišljenici nekakvog generalnog diskursa i tome treba stati na kraj, po svaku cjenu. Neki ljudi zbog svega odustaju izražavati svoje stavove, no politički stav se mora formirati i jasno komunicirati bez obzira na to što možeš time izgubiti. To kaže čovek u Zagrebu, a evo danas, ako pročitate „Večernje novosti“, Milorad Pupovac koji živi u Zagrebu kaže da već mesec dana ne može nigde da napravi ni jednog jedinog koraka u Zagrebu, a da ne bude izložen najgorim mogućim napadima i uvredama samo zato što je Srbin i zato što je srpski poslanik u Hrvatskom saboru.

Kaže gospodin Đuričko o tome i kakva je naša Srbijanska, kaže, politička kultura – Srbijanska politička kultura je na jako niskom nivou. Mi smo mlado društvo, tek moramo sazreti kroz brojne procese. Nismo mi još ni devedesete izgurali. Ponekad mi se čini da opet padaju iste one nacionalističke kiše kao onda. Nadam se da neće sve to jednog dana opet doći na naplatu. Prije svega se moramo pomiriti sa činjenicom da je povjest znanost i da se njome bave znanstvenici, a ne ekipa u kafiću. Kad to prihvatimo, tek na temelju toga možemo formulirati stav, a kod nas je na snazi obrnut proces, povjest se falsificira i koristi za manipulacije ljudima. Neću dalje da čitam.

Zašto sam ovo pročitao? Zato što nam lekcije o odbrani KiM, o tome kako ćemo mi da izdamo KiM, o tome kako ćemo mi da prodamo za ne znam šta srpski narod koji živi na KiM, lekcije o patriotizmu nam drže ljudi koji otvoreno priznaju usred Zagreba da su studirali da ne bi išli u vojsku, da su namerno produžavali svoje studije da ne bi otišli u vojsku i da su nekim slučajem i otišli u vojsku, oni bi, kaže, iz te vojske odmah dezertirali. A, evo, danas, koliko sam ja obavešten preko „Tanjug“, srpska delegacija u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope je oštro protestvovala zbog istupa hrvatskog premijera Andreja Plenkovića, koji je Srbiju i danas optužio da je agresor na Hrvatsku i da je ona glavni krivac za sve ratove koji su vođeni tokom devedesetih godina.

Tako da svi ovi koji su jutros, vidim da nema nikog od njih ovde u sali, očigledno postavili pitanje po diktatu novog gazde te tzv. evropske i te tzv. demokratske opozicije, taj novi gazda zove se Dragan Đilas, čovek koji ima samo prijavljenu, kolika mu je neprijavljena, to samo Sveti Bog zna, ima prijavljenu imovinu od 25 miliona evra, koji se prikazuje kao nekakav socijaldemokrata, kao ujedinitelj te tzv. prodemokratske i proevropske opozicije i koji je, dakle, po diktatu njihovom, odnosno oni su po diktatu njegovom postavljali ta pitanja, optužujući aktuelno rukovodstvo Srbije za izdaju. Evo, to rade ovakvi ljudi koji su spremni na najgori mogući način da ružno govore o svojoj državi .

Svojevremeno sam, a to su radile i moje druge kolege dok smo bili u opoziciji, nikada ružno, mislim da je to elementarni politički kodeks, o svojoj zemlji se nikada ne govori, pa ne govori se čak ni o njenoj vlasti, ne govori se ružno kada se ode u inostranstvo, brane se državni i nacionalni interesi. Zastupa se makar jednim delom zvanična državna politika, a ne odeš u Zagreb kod onih koji kažu – tvoj narod je odgovoran za raspad bivše Jugoslavije i onda im kažeš – ja nisam od tih, studirao sam glumu, da su me mobilisali, ja bih odmah sutra dezertirao.

Zašto sam sve ovo rekao? Ne prihvatamo da nam lekcije o KiM, o patriotizmu, o odbrani Srbije drže Saša Janković, Vuk Jeremić, Dragan Đilas i oni koji bi i danas, samo da im se pruži prilika, Srbiju prodali, kao što su je svojevremeno i prodavali, što bi rekao naš narod – za čanak sočiva.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se po amandmanu gospodina Delića. Potpuno razumem intencije podnosioca amandmana i on je suštinski dobrim delom u pravu.

Samo želim da dam nekoliko napomena. Mislim da se ovde niko ne plaši bilo koga, ne plašimo se mi nikoga iz bilo koje ambasade. Vama je, gospodine Deliću, vrlo poznato da upravo predstavnici najvišeg državnog rukovodstva Srbije, tu pre svega mislim na predsednika Republike Aleksandra Vučića, mislim i na ministre u Vladi Srbije, svake godine odaju dužnu poštu postradalima u Donjoj Gradini, u Republici Srpskoj, gde je bilo jedno od najvećih stratišta u okviru logora Jasenovac.

Kao što znate, upravo je Aleksandar Vučić inicirao obeležavanje progona Srba iz Republike Srpske Krajine. Četvrtog avgusta se to redovno radi već nekoliko godina unazad. To je jedan veliki dan tuge i jedan veliki dan sećanja na jedan tužni događaj koji se dogodio 1995. godine, koji je trajao nekoliko dana, ali za tih nekoliko dana, kao što znate, etnički je gotovo potpuno očišćena teritorija tadašnje Republike Srpske Krajine, izuzev istočne Slavonije, Baranje i zapadnog Srema, koji su 1997. godine Erdutskim sporazumom mirno integrisani u sastav Republike Hrvatske.

Slažem se ja sa vama, suštinski ste vi, kažem, u pravu, ali možda je malo degutantno, ali prosto kao pravnik želim da vam dam jednu formalno-pravnu napomenu, čisto da imate u vidu. Nemci, ustaše i svi oni koji su nemilosrdno ubijali Srbe, Jevreje, Rome, Ruse, Poljake u toku Drugog svetskog rata u svojim logorima u Aušvicu, Mathauzenu, Buhenvaldu, Treblinki, Jasenovcu, Staroj Gradišci, Jadovnu, itd, oni su izbegavali, namerno su izbegavali termin koncentracioni logor. Naravno, svima je bilo jasno da su u pitanju koncentracioni logori, da su u pitanju logori za masovna uništavanja i istrebljivanja ljudi, ali Nemci i ustaše su se dosetili da te logore formalno nazovu drugačije, a ne koncentracioni logori.

Gledali ste, gledala je ogromna većina građana Srbije one užasavajuće snimke sa kapije logora Tri u Jasenovcu, gde onaj ustaša u crnoj uniformi stražari sa puškom o ramenu, a iza njega piše – sabirni i radni logor Jasenovac. Dakle, oni su se klonili tog termina koncentracioni logor. Znali su oni da će jednog dana neki od njih kad-tad da odgovaraju za počinjene zločine i onda su te logore, koji su u suštini bili koncentracioni logori, koji su bili logori za masovna uništavanja svih onih koji su bili suprotne vere, nacije ili ideološkog opredeljenja, nazivali sabirni i radni logori, kao što je bio slučaj sa Jasenovcem, ili su ih jednostavno nazivali radni logori.

Mislim da, kako god da su ih nazivali, termin „zarobljeništvo“, koji se spominje u članu 2. Predloga zakona o ratnim memorijalima, svakako u sebi uključuje i koncentracione logore i sva druga mučilišta za naš narod i za sve druge narode koji su teško postradali u Drugom svetskom ratu.

Zbog toga se nadam da će u danu za glasanje ovaj predlog zakona dobiti i vašu podršku, zato što delimo ista uverenja, kada je ova tema u pitanju, a to je da zaista treba obeležiti svako mesto na kome su Srbi, na kome su Jevreji, Romi, na kraju krajeva pripadnici bilo koje druge nacije, ali naravno naš narod pre svega ubijan, zatvaran i mučen samo zato što je pripadnik srpske nacije i pravoslavne veroispovesti. U tom smislu taj termin „zarobljeništvo“ mislim da je dobro izabran, zato što on obuhvata sve ustanove u kojima su zatvarani ljudi, bez obzira da li su se te ustanove nazivali sabirni logori, radni logori ili nekako drugačije.

Mislim da ne bismo trebali zbog terminoloških nedoumica i terminoloških razmimoilaženja da se delimo po ovom pitanju, jer i vi, i ja, i vaša, i moja poslanička grupa, mislim, delimo ista uverenja, a to je da treba obeležiti svako mesto na kome su Srbi stradali.

Na kraju krajeva, drago mi je zbog toga, već nekoliko godina od kada obeležavamo 4. avgust, na taj dan se pozivaju pripadnici svih političkih partija, svi narodni poslanici, bez obzira kojoj poslaničkoj grupi pripadaju, i meni je uvek na neki način drago da vidim ljude koji su iz drugih poslaničkih grupa, a koji su dali svoj doprinos da se obeleži dan stradanja Srba, ma gde da se on desio, da li u Oluji, ili na nekom drugom mestu.

Nažalost, tih stratišta je i u Prvom i u Drugom svetskom ratu, a i u ovim ratovima tokom 90-ih godina bilo mnogo. Platili smo ogromnu cenu. Vrlo često smo tu cenu plaćali zbog naše naivnosti. Ponekad smo učestvovali i u nečijim tuđim ratovima, ponekad smo ginuli zbog nečijih tuđih interesa i zbog toga je važno da iz svega toga izvučemo pouku, da vodimo računa samo o Srbiji, da vodimo računa samo o srpskom narodu i o drugim građanima Srbije, da na svet gledamo srpskim očima, da mislimo srpskom glavom, ničijom tuđom, ni američkom, ni francuskom, ni engleskom, niti bilo čijom drugom.

Da smo tako radili u Prvom, a pogotovo u, to moram da naglasim, Drugom svetskom radu, danas bi nas bilo mnogo više, nekoliko miliona više, ne bismo imali problem bele kuge, bili bismo jedna mnogo razvijenija, srećnija država, mnogo razvijeniji i srećniji narod.

Zbog toga sam ubeđen da ćemo u danu za glasanje postići konsenzus i da ćemo glasajući za ovaj predlog zakona još jedanput odati pijetet svim onima koji su stradali za otadžbinu i koji su stradali samo zato što su bili pripadnici srpskog naroda.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja i dalje ostajem pri uverenju da je Ministarstvo upotrebilo tačniji i opšti izraz „zarobljeništvo“, zato što pojam „zarobljeništva“ obuhvata sve tipove i sve vrste logora, ma kako se oni zvali.

Ono sa čim ne mogu baš do kraja da se složim sa gospodinom Delićem, to je da je postojala striktna razlika između zarobljeničkih logora, gde su isključivo smeštani oficiri i vojnici, i koncentracionih logora, gde su ubijani civili. Bilo je mnogo oficira, bilo je mnogo vojnika koji su stradali i u koncentracionim logorima, mnogo ih je stradalo i u Jasenovcu, kako pripadnika zvanične Jugoslovenske vojske, tako i pripadnika Narodno oslobodilačkog pokreta, odnosno Partizanskog pokreta. Nisu ono smeštani ni u kakve zarobljeničke logore i apsolutno ni jedno pravo, koje im garantuju Haška i Ženevska konvencija, nije bilo poštovano.

Tako da, mislim da je Ministarstvo dobro postupilo što je upotrebilo ovaj širi izraz „zarobljeništvo“ i mislim da taj pojam „zarobljeništva“ mogu da se podvedu i logori, ma kako da su ih oni koji su u tim logorima ubijali druge ljude, ma kako da su ih ono formalno nazivali, da li sabirni i radni logori, da li samo radni logori ili već nekako drugačije.

Ono što želim da kažem, mislim da je važno da mi Srbi izvučemo neke pouke. Dame i gospodo narodni poslanici, nije Franjo Tuđman prvi koji je svesno umanjio broj žrtava u Jasenovcu. On je u svojoj knjizi Bespuća povjesne zbiljnosti naveo da je u Jasenovcu ubijeno najviše 30 do, kako on kaže, 40 tisuća ljudi, ali čovek koji je prvi značajno umanjio broj stradalih Srba u Drugom svetskom ratu je bio Srbin, to bi trebali da znate, Bogoljub Kočović. Bogoljub Kočović je 1985. godine, dakle četiri godine pre Franje Tuđmana, napisao knjigu Žrtve rata u Jugoslaviji. Predgovor za tu knjigu je napisao Desimir Tošić, inače, kasnije jedan od osnivača Demokratske stranke.

Bogoljub Kočović u toj knjizi kaže, na jednom mestu, u stvari na više mesta, da je ukupan broj stradalih Srba u Drugom svetskom ratu po svim osnovama, i od Nemaca, i od ustaša, i od Italijana, i u međusobnim ideološkim obračunavanjima partizana, četnika, ljotićevaca i ostalih, 487 hiljada. Dakle, on je prvi spustio onu brojku sa 1.706.000 kolika je bila zvanična brojka ubijenih odnosno stradalih u Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji, on ju je spustio, što se tiče Srba, na 487 hiljada. Znači, po njemu, po Srbinu, ne po Franji Tuđmanu, po jednom Srbinu, u Jasenovcu, u Staroj Gradiški, Jadovnom, u nemačkim logorima, u odmazdama koje su Nemci sprovodili nad srpskim narodom, koje su sprovodili Italijani nad srpskim narodom, u međusobnim obračunima partizana i četnika, ukupno je dakle stradalo od 1941. do 1945. godine 487 hiljada Srba.

Zašto ovo napominjem? Nažalost, među nama, među pripadnicima našeg naroda ima i takvih da nama suštinski i pravi neprijatelji sa strane i ne trebaju. Mi smo dovoljni sami sebi. Hajde da konačno budemo pametni, evo sad, u 2018. godini, pa da se makar oko ovog pitanja složimo, ujedinimo i saberemo i da podržimo jedan predlog zakona zato što je on suštinski dobar i zato što se on suštinski, kada čitate član po član ovog zakona, odnosi na svako mesto na kome su stradali Srbi, ma kako se to mesto zvalo. Ovaj predlog zakona odnosi se i na Jasenovac, i na Staru Gradišku, i na Jadovno, i na Mauthauzen, i na Aušvic, i na stradanje Srba u Mačvi u Prvom svetskom ratu, i na stradanje Srba u Bosni i Hercegovini i u Prvom i u Drugom svetskom ratu, i na koncentracione odnosno zarobljeničke logore i u Prvom i u Drugom svetskom ratu.

Dakle, Predlog zakona je suštinski dobar i on vodi računa o svima onima, odnosno čuva sećanje na sve one koji su postradali od tuđinske ruke, nekad, doduše, i od naše srpske ruke, nažalost, i zbog toga mislim da Predlog zakona zaslužuje podršku i mislim da je intencija ministarstva bila da se upravo ovako, i ja se više po ovom pitanju neću javljati za reč, malo širom formulacijom, postigne takav obuhvat da se pod stradalima podrazumevaju svi oni koji su izgubili život kao ratne žrtve, bez obzira na formalni naziv ustanove, ako to uopšte može da se nazove ustanova, kao što je logor, u kome su ti ljudi izgubili život.

I za kraj, da kažem još jednu rečenicu apropo onoga što ste vi na početku vašeg izlaganja rekli, koliko je istorija čudna, ta naša srpska i koliko mi o njoj, čini mi se, još uvek malo znamo. Jedna od poslednjih žrtava logora Jasenovac bio je potpukovnik Pavle Đurišić. Dakle, oficir koji nije bio smešten ni u kakav zarobljenički logor, kome nikakve haške i ženevske konvencije nisu pomogle i koga su ustaše zajedno sa Zaharijem Ostojićem, Dragišom Vasićem, Petrom Baćovićem i ostalom grupom oficira jugoslovenske vojske u otadžbini zarobili, prebacili iz Stare Gradiške u Jasenovac i Pavla Đurišića u aprilu 1945. godine, pred samo zatvaranje logora, živog zapalili. Ja mislim da to dovoljno govori o tome da je formulacija iz Predloga zakona dovoljno sveobuhvatna da može da pod nju svaka srpska glava koja je pala, bez obzira gde, bez obzira od koga i bez obzira na kom mestu.

Član 107, gospodine Arsiću.

Ovo je očekivano. Dakle, DS je čekala amandmane poslanika SNS da bi pričala ono što pričaju iz sednice u sednicu i, sad, prvi je na udaru moj kolega Filipović – njegov amandman je besmislen, glup i gospođica Jerkov ga poziva da on dodatno objasni šta je tim amandmanom hteo da kažem.

Evo, ja ću malo da mu pomognem. Jedini oslobodilački rat u kome je DS učestvovala, a vezano je za amandman Srbislava Filipovića je oslobađanje Narodne skupštine od izbornog materijala 2000. godine, oslobađanje Savezne uprave carina i Narodne banke Srbije od novca. Onda su malo oslobađali Razvojnu banku Vojvodine, pa su malo onda oslobađali Agrobanku, pa su naveliko oslobađali republička ministarstva, pokrajinske sekretarijate, sve lokalne samouprave u kojima su bili na vlasti, devastirali celu Srbiju i sada mi hoćemo ovim amandmanom gospodina Srbislava Filipovića da jednom zauvek prekinemo sa praksom pljačkanja sopstvene države, zato što je ova država nastala na krvi onih koji su je oslobađali od tuđinaca i od okupatora.

Ako nekog treba da bude sramota, treba da bude sramota poslanike DS, koji su pljunuli i dan danas pljuju na sve oslobodilačke i junačke žrtve srpskog naroda, a sada to čine tako što napadaju poslanike SNS, koji su podneli amandmane.

Kaže, treba da je sramota Srbislava Filipovića. Treba da je sramota vas. Ostavili ste nam državu u rasulu. Veliki spomenik treba da se podigne na jednom mestu u Srbiji i da se kaže – ovaj spomenik je posvećen svim žrtvama tranzicije koje je sprovela DS…

(Predsedavjući: Privodite kraju, kolega Martinoviću.)

… Svima onima koji su izgubili posao, svima onima koji su digli ruku na sebe, jer nisu mogli da prehrane sebe i članove svojih porodica, da kupe elementarne namernice za sebe i za članove svoje porodice. Ako nekog treba da je sramota, treba da je sramota vas, ljude iz režima DS.

Dame i gospodo narodni poslanici, vladika Nikolaj je rekao – Ne kradi svoju zemlju zato što ona počiva na kostima onih koji su se borili za njenu slobodu. I, amandman Srbislava Filipovića itetkako ima smisla, jer dok su se neki borili za slobodu, neki su se bogatili. Bogatili su se ljudi iz bivšeg režima. Bogatili su se i u periodu od 2000. do 2012. godine. Neki su se bogatili i ranije. Nemojte da zaboravite, oni su napravili tu famu o devedesetim godinama, kako su neki drugi bili na vlasti, a oni su, jadni, eto, bili u opoziciji, borili se za demokratsku Srbiju.

Čekajte, čiji su ministri u raznim Miloševićevim vladama bili Miodrag Perišić, Slobodan Radulović itd? Pa, bili su njihovi ministri.

Amandman gospodina Filipovića je usmeren ka tome da ako hoćemo da čuvamo uspomenu na naše pretke koji su se borili za slobodu Srbije i za slobodu srpskog naroda, onda u Srbiji nema mesta za korupciju, jer onaj ko krade sopstvenu državu, on baca ljagu na sve one koji su pali za njenu slobodu.

Vas treba da bude sramota za sve ono što ste uradili Srbiji za vreme svoje vladavine, za sva ona cinična i licemerna i farisejska izvinjenja koja ste davali raznim srpskim neprijateljima zato što su oni ubijali Srbe. Vi ste se izvinjavali srpskim neprijateljima zato što su ubijali Srbe u „Bljesku“ i „Oluji“. Vi ste se izvinjavali srpskim neprijateljima zato što su ubijali Srbe u Goraždu, u Kravicama, u Skelanima itd. Vas treba da bude sramota. Dok su se drugi ljudi borili za slobodu ovog naroda, vi ste pljačkali banke. Vi ste pljačkali Saveznu upravu carina, vi ste palili Saveznu skupštinu, vi ste mitraljezima upadali u NBS. To su jedini oslobodilački ratovi u kojima ste vi učestvovali.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam neki dan o tome pričao u Narodnoj skupštini. Nisam imao ove citate ispred sebe, ali, evo, sad ću da ih iskoristim.

Čedomir Antić je o vama još u vreme razgovora 1997. godine sa specijalnim predstavnikom SAD za Balkan, Robertom Gelbardom, napisao sledeću rečenicu. Inače, Čedomir Antić je, da malo obnovimo sećanje na tog čoveka, član Političkog saveta stranke Vuka Jeremića i predsednik je tzv. Naprednog kluba, a 1996, odnosno 1997. godine je bio jedan od vođa studentskog protesta i bio je tada član Demokratske stranke. On kaže, dakle, to su njegove reči za „Nedeljnik“ od 28. maja 2017. godine – Na kraju jednog od razgovora Gelbard je rekao i sledeće: „Znate, rekao sam vašem predsedniku Miloševiću, a sada ponavljam i vama, ja delujem fino i uglađeno, Harvard, Stejt Dipartment, ambasador, et cetera, ali iskreno, ja sam ološ, skam i uvek su me slali da radim sa ološem, jer sam u tome uspešan“.

Znači, ja mislim da bolje slike o vama od ovih reči nema. Bili ste i ostali ono što je Robert Gelbard 1997. godine rekao za jedan deo srpske opozicije, a vas treba da je sramota, jer je vaš predsednik, Boris Tadić, dodvoravajući se novinaru sa hrvatske televizije, na pitanje da li je ponosan što je predsednik Republike Srbije, onako nonšalantno odgovorio – pa i nisam baš ponosan. A onda je to obrazlagao – znate, Vukovar, znate, Dubrovnik, znate, Srebrenica, znate ovo, znate ono, ne pominjući Jasenovac, ne pominjući…

(Predsedavajući: Privodite kraju kolega Martinoviću.)

… Bljesak, ne pominjući Oluju, itd.

I treba da vas je sramota samo zbog još jedne stvari. U vašim redovima sedi žena koja se otvoreno zalaže za republiku Vojvodinu. Evo, upravo ulazi u salu Narodne skupštine. I nemojte nam vi držati lekcije o poštovanju Srbije i žrtava srpskog naroda.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 107. Molim vas, gospodine Arsiću, da u buduće o tome vodite računa.

Pre svega, nijedan amandman poslanika SNS nije besmislen. Ovo nije nikakav igrokaz. Možda poslanici Demokratske stranke učestvuju u igrokazu Dragana Đilasa koji je prijavio imovinu od 25.000.000 evra, istog onog Dragana Đilasa koji je promenio nazive svih ulica u Beogradu sovjetskih oficira koji su učestvovali u oslobađanju Beograda, a tvrde da su partija nekakve demokratske levice.

Svi amandmani poslanika SNS su od strane Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo ocenjeni da su u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom i već samom tom činjenicom, ti amandmani ne mogu da budu besmisleni. Da li ih je Vlada prihvatila ili nije, to je neka druga tema. Neke amandmane će Vlada da prihvati, neke neće, ali mi ćemo sve amandmane da branimo, jer svi amandmani i te kako imaju smisla.

Upravo ono što je rekao gospodin Marijan Rističević je najbolja potvrda koliko je njegov amandman smislen, pa, koliko je poljoprivrednika, koliko je zemljoradnika, koliko je težačkih ruku dalo život za slobodu Srbije, za slobodu srpskog naroda, a mi im ne znamo čak ni grobna mesta.

Zar mislite da bismo mi kao država na kraju krajeva, bili u stanju da podižemo ratne memorijale, da obeležavamo mesta stradanja našeg naroda i u Srbiji i van Srbije, da nema politike koju vodi SNS, a koja podrazumeva i razvoj poljoprivrede i razvoj privrede i borbu protiv korupcije i budžetski suficit i smanjenu nezaposlenost. Sve je to jasno i sve je to povezano, to nije jasno samo vama koji ste upropastili i devastirali rođenu državu. Nema primera u Evropi da je jedna vlast do te mere upropastila sopstvenu državu, kao što je bila vlast do 2012. godine.

Mi ćemo to da ponavljamo za sve vreme rasprave o amandmanima.

Član 107, gospodine Arsiću.

Evo, ja ću ponoviti još jedanput. Nećemo dozvoliti da sedam poslanika koji pitaj boga više i kome pripadaju, da li su Đilasovi, da li su Jeremićevi, da li su opštinska deca, da im poslanici SNS služe kao vreća za udaranje.

Gospođa koja je maločas govorila je nešto mnogo žalosna danas. Te je žalosna zbog amandmana, te je žalosna što građani Srbije ovo moraju da gledaju, samo nije bila žalosna kada je Đilas bio na vlasti i kada je ukrao 25 miliona evra, kada je opljačkao budžet grada Beograda i napravio dug od preko milijardu evra. Sada su mnogo žalosni, a nisu mnogo bili žalosni kada su pljačkana ta ista deca ometena u razvoju kroz izgradnju za decu ometenu u razvoju Heterlend u Novom Bečeju. Sada su svi mnogo žalosni. Nisu bili žalosni kada su pljačkali Razvojnu banku Vojvodine. Nisu bili žalosni kada su nameštali tendere u AP Vojvodini, kada su nameštali tendere u gradu Beogradu. Nisi bili žalosni kada su započeli izgradnju mosta bez građevinske dozvole. Nisu bili žalosni kada je most ispao sedam puta skuplji od prvobitno ugovorene cene. Onda nisu bili mnogo žalosni.

Danas su nešto, vidim, mnogo žalosni, mnogo su ucveljeni, sve im nešto smeta – što se spominje Aleksandar Vučić, što se spominje Vlada Srbije? A što da se ne spominju? Što da se ne spominje čovek koji je jedan od najzaslužnijih, ako ne i najzaslužniji što je stopa nezaposlenosti smanjena sa 26 na 12%, što imamo budžetski suficit, a ne deficit, što imamo rast bruto društvenog proizvoda od plus 3,5 do 4%, a ne minus 3,1% kao u njihovo vreme? Što da ne spominjemo? Spominjemo, pa to je najbolji spomenik državi Srbiji koji danas možemo da podignemo. Razvijena, uspešna, napredna Srbija, to je spomenik koji svi mi dižemo, i ljudi iz Vlade Srbije i mi poslanici koji podržavamo tu Vladu.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ovde je bilo reči od strane nekih poslaničkih grupa, po malo licemerno i podsmešljivo, da im se odgovori na pitanje u kojim je to oslobodilačkim ratovima na kraju 20. veka Srbija učestvovala, koje smo mi to ratove dobili i ko su bili ljudi koji su u tim ratovima učestvovali?

Želim u ime poslaničke grupe SNS da se zahvalim i vama i Vladi Republike Srbije na tome što ste 29. septembra prošle godine podigli spomenik poginulom majoru JNA Milanu Tepiću, inače poslednjem narodnom heroju Socijalističke Jugoslavije, a prvom, to je ono što se manje zna, narodnom heroju Republike Srpske. Major Milan Tepić je rođen u Kozarskoj Dubici, njega je napad hrvatskih oružanih, odnosno paravojnih formacija zatekao tog septembra 1991. godine u kasarni JNA u Bjelovaru, on se sa svojim vojnicima povukao u vojno skladište Bedenik, kraj grada Bjelovara, junački je skoro mesec dana sa svojim vojnicima odolevao žestokim napadima tzv. Zbora narodne garde, a poslednje dane života proveo je zaista kao veliki junak i možemo slobodno da kažemo da je on novi Stevan Sinđelić.

Kada je bilo jasno da će vojno skladište da padne u ruke hrvatskim paravojnim formacijama, da jednostavno više nema municije koju bi koristili pripadnici JNA, on je tim golobradim momcima koji su tada služili vojni rok u JNA, inače jedinoj legalnoj vojnoj sili u Hrvatskoj tog septembra 1991. godine, rekao da se izvuku na bezbedne položaje, on je ostao sam u vojnom skladištu i detonirao to vojno skladište. Odleteo je u vazduh i on i kompletna ubojita sredstva koja su se nalazila u tom vojnom skladištu i nije dozvolio da to vojno skladište padne u ruke tzv. Zbora narodne garde. To je bio zaista herojski čin. On je tada izgovorio tih dana čuvene reči, kojih i mi dan danas treba da se sećamo. Ovo govorim pre svega zbog onih koji misle da je sve bilo besmisleno, da smo vodili besmislene ratove, da je za sve kriv Milošević, da je za sve kriva Srbija, koji potpuno banalizuju i pojednostavljaju modernu srpsku istoriju. Heroj Milan Tepić je tada rekao – jednom ljudi daju riječ, ona ostaje ili se pogazi, ja sam dao riječ da ću da branim ovu zemlju, ako joj bude teško.

On je to i učinio 29. septembra 1991. godine, digao je sebe u vazduh i time pokazao da srpskom herojstvu i srpskom junaštvu nema kraja, i pokazao da se i na kraju 20. veka rađaju Sinđelići, a ja verujem da srpski narod Sinđeliće ima i dan danas.

U nastavku svog izlaganju ja ću da navedem, odnosno po ostalim amandmanima, sve ostale spomenike koje je podigla vlast koju predvodi SNS od 2012. godine, pa do danas. Iz tog prikaza, mislim da ćete vrlo jasno, dame i gospodo narodni poslanici, dragi građani Srbije, moći da vidite da upravo kroz podizanje tih spomenika Srbija odaje počast svima onima koji su se borili za slobodu Srbije i za slobodu srpskog naroda, bez obzira na njihova ideološka obeležja i bez obzira na njihova ideološka ubeđenja, i da odaje počast i priznanje svim stranim državnicima koji su u teškim vremenima bili uz Srbiju i uz srpski narod.

Mi te tradicije moramo da negujemo i dalje, i zbog toga ćemo u danu za glasanje zaista, svim srcem, mirne duše i uz sećanje na sve poginule za slobodu Srbije i srpskog naroda, glasati za Predlog zakona, i naravno, glasaćemo za naše amandmane, kao što smo to činili i na svim prethodnim sednicama, jer mislimo da smo na istom poslu i Vlada Republike Srbije i mi poslanici vladajuće koalicije u Narodnoj skupštini Republike Srbije, da naša zemlja bude uspešna, napredna, razvijena, da se razvija u miru i da se uvek sećamo svih onih koji su dali svoje živote braneći slobodu Srbije i braneći slobodu Srpskog naroda.

Dame i gospodo narodni poslanici, DS 11000 Beograd, Terazije, general pukovnik Ratko Mladić, načelnik Generalštaba Vojske Republike Srpske - poštovani gospodine generale, u ime svih članova DS, i u moje lično ime svim vojnicima, podoficirima, oficirima i vama lično čestitam Dan Vojske Republike Srpske.

Vojska Republike Srpske, nastala u ratu za slobodu je primer kako jedna mala, ali narodna vojska može uspešno sačuvati državu i zaštititi narod, bez obzira na mirovne pregovore. Napominjem, bez obzira na mirovne pregovore, čiji uspeh svi želimo. Nama je potrebna snažna vojska kako bi druga strana, znate i koja hrvatsko-muslimanska, odustala od namere da nastavi rat. Nadam se da će srpski narod, kao i Vojska Republike Srpske, već sledeći Vidovdan, dočekati u miru. S poštovanjem, dr Zoran Đinđić, predsednik DS, Beograd 28. jun 1994. godine.

Moje pitanje za gospođu Čomić – da li je pitanje, u kojim ratovima je Srbija učestvovala a u kojima nije? Koje ratove smo dobili a u kojima izgubili, pitala nekadašnjeg predsednika DS?

Ne mogu mudrije od gospodina Milojičića, on je najmudriji političar u ovoj Skupštini, ali pokušaću na svoj način.

Ovaj jezik fraza koji smo čuli, jezik fraza koje ništa ne znače, koje pokušavaju da sakriju jednu tužnu istinu, a to je da je DS danas jedna, nažalost ili na sreću nekih, obična politička razvalina, jedna imovina koju je za sitan novac kupio najveći tajkun u Srbiji, Dragan Đilas, ne može da prikrije činjenicu da mi gospođa Čomić nije odgovorila na pitanje.

Ako je srpski narod izgubio sve ratove koje je vodio tokom 90-ih godina, kako je onda predsednik DS Zoran Đinđić 1994. godine napisao u ovom pismu da je vojska Republike Srbije nastala u ratu za slobodu i da je ta vojska primer kako jedna mala ali narodna vojska može uspešno, ne neuspešno, nego može uspešno sačuvati i zaštititi narod?

Ma koliko da vi na vašim glavnim odborima bez kvoruma držite sliku Zorana Đinđića, vi ne vidite čak ni ono što je on video. Republika Srpska je jedna velika pobeda srpskog naroda, Republika Srpska je jedna velika pobeda Srbije. Podsmevate se. Ja mislim da samo politički slep čovek ne može da vidi da je stvaranje Republike Srpske…

(Predsedavajući: Zahvaljujem, kolega Martinoviću.)

Završavam.

Dakle, države srpskog naroda, jedine srpske države srpskog naroda zapadno od Drine veliki uspeh, pre svega srpskog naroda koji je živeo na prostorima BiH, ali i Republike Srbije.

Gospođa Čomić je rekla da možemo da se sretnemo u Kninu. Te reči je uputila profesoru Marku Atlagiću. Pa, vi, gospođo Čomić, ne sumnjam da možete da odete u Knin kad god to poželite, vi i dok ste bili na vlasti vi ste vodili politiku – dragi Ivo, ako se ne varam, hvalili ste se kako će Ivo Sanader da vam pokloni na hiljade i hiljade, doduše na hrvatski jezik prevedenih stranica tekovina EU. Naravno, nikada Srbija te prevode nije dobila.

Ne sumnjam da vi u Knin možete da odete. Možete vi da odete i u Zagreb i ne sumnjam da će vas tamo vrlo gostoljubivo dočekati, ali, nažalost, Marko Atlagić u svoju rodnu Dalmaciju i u svoj rodni Knin teško da može da ode, zato što je bio ministar u Vladi Republike Srpske Krajine, zato što je branio srpski narod u Republici Srpskoj Krajini onda kada mu je bilo teško i kao univerzitetski profesor se 1995. godine obreo u Srbiji kao izbeglica, upravo od strane onih koje ste vi svojevremeno dok ste bili na vlasti nazivali – dragi Ivo, dragi Stipe itd.

Ali, hoću da vas podsetim na nešto drugo, gospođo Čomić. Vi iz DS krijete kao zmija noge, ono svoje drugo, vi ste ga tada nazivali rodoljubivo lice, danas ga nazivate ratno huškačko. Dozvolite samo, gospodine Milićeviću, da pročitam, kratko je. Saopštenje DS, od 2. oktobra 1990. godine, povodom hapšenja predsednika Srpskog četničkog pokreta, dr Vojislava Šešelja.

(Narodni poslanici DS dobacuju.)

Da, da, polako.

Završavam.
(Aleksandra Jerkov: Isteklo je vreme.)
Da, da, vreme je da se pokaže šta je DS…

Dozvolite, gospodine Milićeviću.
Vreme je da se pokaže…
Vidite kako su nervozni, čim čovek hoće nešto da čita, odmah počinju da viču.
Dakle - povodom hapšenja dr Vojislava Šešelja od strane organa unutrašnjih poslova zbog toga što je upisivao dobrovoljce i organizovao pomoć u ljudstvu srpskom narodu u Hrvatskoj, glavni Odbor DS odlučno zahteva da se dr Vojislav Šešelj odmah pusti na slobodu…