To sam i uradio, gospođo predsedniče, imam sad i neki osećaj da sa vaše strane možda postoji neka namera, ali neću insistirati na tome.
Posle ovakvog inspirativnog govora koji je održao ministar unutrašnjih poslova čovek se ne može oteti utisku, ipak, da neke stvari nisu baš onakve kakvim ministar želi da nam ih predstavi.
Pre svega, gospodine ministre, mislim da je trebalo da se zalažete za to da se ovih 11 tačaka ne svedu na jednu jedinu tačku. Ako uzmete koliko je trebalo predsedniku Skupštine samo da pročita dnevni red, to sam precizno merio – četiri minuta i 36 sekundi, ima ovde poslanika koji imaju pravo da govore samo pet minuta, njima bi, recimo, kada pročitaju dnevni red ostalo još 24 sekunde da obrazlože. Morate priznati, i pored nesumnjivih sposobnosti koje poslanici imaju, da to ipak prevazilazi neke normalne ili uobičajene granice.
Ako ste već hteli da skratite ovu raspravu, mogli ste to da podelite na, hajde da kažem, neki prirodan sled. Trebalo je da imamo najmanje tri-četiri tačke dnevnog reda. Imamo četiri tačke o readmisiji, četiri tačke o policijskoj saradnji; imamo sporazum vezan za vozačke dozvole i ove sporazume sa Crnom Gorom, BiH. Morate priznati da bar ove tri oblasti nemaju nikakve veze jedna sa drugom. Ali, to pokazuje samo koliko vi cenite ovaj parlament i koliko vam je stalo da stvarno čujete od poslanika šta imaju da kažu o predlozima zakona koji stižu od strane Vlade.
Hajde sada da postavimo pitanje ovog vašeg poziva građanima Srbije da ne putuju u Evropu. Moram da vam priznam, gospodine ministre, da sam zapanjen. Naprotiv, pozivam građane Srbije da svi krenu u Evropu. Valjda je to cilj, da idemo u Evropu. Ne razumem, gospodine ministre, kakva je razlika između odlaska u Evropu devedesetih godina i 2010. godine?
Stvarno mi nije jasno, gospodine ministre, zašto niste obratili pažnju na takvu činjenicu, jer ste dosta vremena posvetili problemu koji nije na dnevnom redu, a vezan je za vraćanje nekih građana koji su otišli zato što traže politički azil. Verujem tim građanima da stvarno traže politički azil. Gospodine ministre, podsećam vas da su devedesetih godina tim istim građanima i predstavnici Evrope verovali. Šta se to desilo da im sada ne veruju i sada hoće odmah da ih vrate, a devedesetih su im verovali? Jednostavan je razlog: sada im politički nisu interesantni, a tada im jesu bili interesantni. Tada su uz njihovu pomoć i uz njihovu brojnost hteli da dokažu da je u Srbiji nedemokratski režim, da svi imaju i ljudska i politička prava, odnosno da tada nisu imali, a da sada imaju.
Pogledajte koliko je taj Zapad licemeran. Zašto bi mi sada trebalo da prihvatimo, zbog te njihove licemernosti, još da imamo štetu? Oni koji su otišli, koje su oni prihvatili kao političke azilante, jer drugačije nisu mogli da ostanu, ne treba da budu prihvaćeni u Srbiji. To je jedan od razloga.
Drugi razlog je – kako je uopšte moguće da vi prihvatite dvostruke aršine kada su u pitanju građani sa Kosova i Metohije? Vi kažete da oni koji prihvataju da se vrate na Kosovo i Metohiju idu direktno u Prištinu, a one koji ne prihvataju, zato što se boje za svoju sigurnost, prihvata Srbija.
Pitam vas, gospodine ministre, ako je to tačno, a sigurno je tačno, zar to nije najbolji dokaz kakva je to tvorevina na Kosovu i Metohiji? Kakvi su to paradržavni organi ili uopšte institucije i nakaza od države u kojoj građani nisu sigurni za svoju fizičku bezbednost? Zar to nije najočitiji primer? Ali, šta briga Evropu za to. Evropu to uopšte ne interesuje. Njima je bitno da se sada otarase onih koji su devedesetih godina dolazili u Evropu i koji im sada stvaraju teškoće.
Sledeće pitanje koje se postavlja – zašto mi da potpisujemo sporazume sa državama koje su priznale Kosovo i Metohiju? Prosto ne mogu to da razumem. Oni priznali nezavisnost Kosova i Metohije, a mi pristajemo da njima, faktički, činimo uslugu tako što sada ono što su uradili da bi nam naneli štetu prihvatamo kao nešto što je potpuno normalno, uobičajeno, a da od toga mi imamo štetu. To meni uopšte nije jasno. Odnosno, jasno mi je kada uzmem u obzir šta sve radite i na koji način gledate da uništite ovu državu.
Idemo na sledeće tačke, koje su vezane za policijsku saradnju. Ovde se takođe postavlja jedno principijelno pitanje – o kakvoj je to saradnji reč, sem kada je u pitanju borba protiv terorizma, organizovanog kriminala, trgovine narkoticima itd? Postavlja se pitanje kakva je naša uloga u tome?
Ova poslednja afera vezana za braću Šarić najbolje govori, bar neke informacije govore, da je u suštini to obračun koji je imao za cilj samo da promeni vrh, odnosno da se promene uvoznici i distributeri kokaina, da je to sada prešlo u nečije druge ruke. Što se tiče tržišta, to će sve ostati po starom.
Siguran sam da neko iza toga stoji, jer, da se ne lažemo, sve to što je urađeno urađeno je pre svega u saradnji sa DEA, američkom službom za borbu protiv šverca narkotika. Ali, neke činjenice govore da se i ta služba na neki način rukovodi političkim motivima. Ne samo političkim, nego i ekonomskim motivima. Jer, bez obzira na borbu protiv narkotika, činjenica je da njih ima sve više, posebno na tržištu Srbije. Posebno je zabrinjavajuće to što sve veći broj dece, i to mlađeg uzrasta, postaju zavisnici od narkotika.
Postavlja se još jedno pitanje. Ovde navodite da ćemo potpisati policijsku saradnju sa Hrvatskom. Postavljam pitanje – ljudi moji, kako je to moguće? Kako je moguće da vi potpisujete sporazum sa državom u kojoj još uvek postoje tajne optužnice? Ima li zemlje na svetu gde to još funkcioniše? Posebno, sve te tajne optužnice su protiv Srba, što govori samo po sebi. Vi još potpisujete sporazum sa takvom državom. To je prosto neverovatno!
To je egzemplar kršenja ljudskih prava i sloboda, da postoje tajne optužnice, da niko živ ne zna da ste optuženi i da u onom momentu kada to odgovara hrvatskoj državi, ako se neko pojavi sa tih tajnih optužnica, čak i ako ga nema, mogu da ga stave, jer tajna je, otkud znamo koliko takvih ljudi ima, i da ga uhapse. Na taj način sprečavaju da se vrate oni koji su u zločinačkim akcijama „Bljesak“ i „Oluja“ 1995. godine izvršili najveće etničko čišćenje na prostoru Evrope od Drugog svetskog rata. Mi sa njima treba da potpisujemo policijski sporazum. To je prosto neverovatno.
Nastavio bih, pošto sam izdvojio mišljenje, i sledećih pet minuta, ako mi dozvolite.
(Predsednik: Sada su na redu oni koji imaju mogućnost da obrazlože izdvojeno mišljenje. Vi ste prvi među njima. Izvolite.)
Hvala vam veliko. Prema tome, mislim, gospodine ministre, da je trebalo o ovome dobro da razmislite i da ne dovodite našu državu u ovakvu poziciju.
Imamo ovde još jednu tačku, jedan zakon, odnosno protokol, koji će SRS podržati. To je vezano za Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Kraljevine Španije o recipročnom priznavanju i zameni nacionalnih vozačkih dozvola. Smatramo da je to potrebno, da postoji jedan broj građana koji rade ne samo u Španiji, nego i u drugim zemljama EU i da bi ovakve protokole trebalo potpisati sa svim zemljama EU.
Gospodine ministre, pre nego što ste uopšte razgovarali sa svim ovim državama o potpisivanju ovih protokola, trebalo je da tražite da potpišete i ovakav protokol sa tim zemljama. Pre svega mislim da je to trebalo da uradite sa Italijom. Siguran sam da ste vi obavešteni o problemu koji je imalo nekoliko hiljada naših građana (ne znam tačno, od 1.500 do 4.000 i nešto), koji u Italiji voze kamione, autobuse i koji su prošle godine morali da napuste Italiju jer nisu mogli više da se bave tim poslom zato što Italija više nije priznavala dozvole koje su izdate u Srbiji, odnosno SRJ.
Sada postavljam pitanje zašto vi, gospodine ministre, niste učinili više da se taj problem reši u korist naših građana? Ako stvarno oni cene našu državu, uvažavaju sve te stvari koje su se ovde pokrenule, hvale nas na sve moguće načine, zašto ovakvim jednostavnim gestom ne pokažu da je to stvarno, da to nije samo forma i da to nema samo jednu jedinu pozadinu iza sebe, a to je da nas što više uvlače u taj put koji su nam oni sami odredili, dok potpuno ne budemo prihvatili nezavisnost Kosova i Metohije.
U pozadini svega stoji ono što nam svakog dana, sada već otvoreno, prete – da ćemo morati da uspostavimo dobrosusedske odnose sa Kosovom i Metohijom. To uopšte više ne može ni na koji način da se razume kao savet ili da se prihvati kao savet. To je direktna pretnja i upozorenje – ukoliko ne prihvatite da imate dobrosusedske odnose, nećete moći u Evropu. I to redom, od engleskog, nemačkog ambasadora. Ovaj sadašnji nemački ambasador je malo finiji i rafiniraniji. Prethodni znate šta nam je rekao, gospodin Cobel, sećate se, gospodine ministre – budite dobri, inače, imamo mi i druge načine. Da nas podseti šta sve imaju rekao nam je da 1918. godine nismo ušli u ovim granicama u Kraljevinu SHS.
Verovatno sad to javno ne govore, možda govore vama u neposrednim susretima, možda je to razlog zbog čega vi mislite da ćete prihvatanjem ovakvih stvari možda izbeći da na dnevni red dođe i nešto ozbiljnije. Međutim, gospodine ministre, siguran sam da nas ne očekuje ništa dobro, da mi u svim tim odnosima sa EU i zemljama EU na prvo mesto treba da stavimo pitanje Kosova i Metohije i da to bude pitanje svih pitanja, i dok se to ne reši da mi vodimo računa šta sve prihvatamo.
Na kraju, ponovo pozivam građana Srbije, spremite se i svi krenite u Evropu, jer to je cilj i nemojte da se obazirete na ove pozive …
(Predsednik: Vreme.)
… ministra unutrašnjih poslova jer mislim da to nije dobro za vas. Hvala vam veliko.