Dame i gospodo narodni poslanici, oba amandmana na član 43. na neki način pokušavaju da poprave ovaj član 43, ali najbolje bi bilo da smo napisali ''član 43 - briše se''.
Ovde postoji jedna stvar o kojoj mislim da zakonodavac uopšte nije vodio računa. On je ispred sebe imao sliku predsednika, a u ovim članovima ne treba imati sliku predsednika, nego države. Ovde se radi o državi, šta treba da se uradi prema bivšem predsedniku, i to je osnovna greška zbog čega glasi ovako član 43.
Posebno je problematično obrazloženje, ponovo obrazloženje, koje se daje. Kaže: ''Amandman se ne prihvata. Predsednik Republike razrešava se zbog povrede Ustava, dakle, u krajnjoj liniji, zato što je svoju funkciju i nadležnosti vršio protivno najvišem pravnom aktu države.''
Dame i gospodo, a šta će se desiti, kao što smo imali prilike u slučaju Ričarda Niksona, pokrenut je praktično postupak za smenu, međutim, on je dao ostavku. Formalno, on je prekršio zakone, prekršio Ustav, ali nije sproveden postupak. On je dao ostavku i imao je sva prava koja imaju svi bivši predsednici SAD-a.
Hajte da idemo dalje u pretpostavku: šta će se desiti da, recimo, predsednik Republike izvrši krivično delo, recimo, ubistvo? Živ čovek, kao i svaki drugi, dođe sticajem okolnosti u tu situaciju. On će morati da odgovara, kao i svako drugi, za krivično delo. Odužiće svoj dug državi. Onog momenta kada prestane da bude briga države na određenom mestu, on će biti bivši predsednik.
I tamo je bivši predsednik, ali kada izađe na slobodu, on je bivši predsednik i država o njemu mora da vodi računa zbog države, jer država štiti svog bivšeg predsednika. Štiti, ako ništa drugo, od pokušaja ljudi koji su bolesni i koji, između ostalog, na takav način misle da urade nešto što bi eventualno štetilo bivšem predsedniku, od fizičke povrede do ubistva.
Zbog toga ovaj amandman Milosava Miličkovića treba prihvatiti i eliminisati sve ove probleme koje ćemo inače imati ukoliko se ovo ne prihvati.
Bivši predsednik države je bivši predsednik države, i u svakoj situaciji on mora da ima zaštitu države. Ako je prekršio Ustav, napravio krivično delo, on snosi posledice. Kada se završi to, jednostavno, on mora da ima ona prava kao i svaki drugi bivši predsednik Republike, odnosno države i zbog toga mislim da nije dobro formulisan član 43.
Ne treba izdvajati ni po kakvom osnovu, nego prihvatiti ovaj amandman Milosava Miličkovića, jer on praktično briše član 43. i tako bismo došli u situaciju da država izvršava svoje obaveze zbog sebe, a ne zbog bivšeg predsednika koji više nije na toj funkciji. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, iako smo imali pravo da zahtevamo da ministar bude prisutan prilikom rasprave o amandmanima, zaista, iako sam oguglao i ogrubeo u ovim skupštinskim klupama, nisam imao srca da tražim njegovo prisustvo, jer sam siguran koliko je ovo mučenje za njega kada mora da sluša sve ovo što je napisano i u zakonu, a posebno u obrazloženju.
Ne znam da li je proviđenje ili je bila pretpostavka da će Milan Marković da brani ovaj zakon ispred Vlade, pa je onaj koji je pisao ova obrazloženja pisao baš da ga stavi u ovakav bezizlazan položaj u kakvom se inače nalazi.
Pročitaću vam obrazloženje polako, da probate da razumete šta je pisac hteo da kaže i zbog čega se ovaj amandman ne prihvata. Amandman kaže: ''Stupanjem na snagu ovog zakona prestaje s radom Narodna kancelarija predsednika Republike.'' Obrazloženje kaže: ''Amandman se ne prihvata. Iz Predloga zakona proizlazi da se Narodna kancelarija ''utapa''' - šta će, da ih pokupe i da ih bace u Dunav, kako se to ''utapa'' Narodna kancelarija – ''u Generalni sekretarijat predsednika Republike. Stoga će ona prestati da radi'' – a u stvari neće prestati da radi, jer se ''utapa'' u Generalni sekretarijat – ''kad se posle stupanja na snagu ovog zakona donese novi Pravilnik o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Generalnom sekretarijatu predsednika Republike i on saobrazi ovom zakonu.''
Bože me oprosti, da li može ovo neko da rastumači, šta je htela Vlada ovim obrazloženjem da kaže. Ovo je stvarno vrhunac potcenjivanja Skupštine Srbije i narodnih poslanika.
Ali, sad da se vratimo na Narodnu kancelariju. Narodna kancelarija u najklasičnijem smislu je zloupotreba službenog položaja od strane predsednika Republike. Činjenica je da Narodna kancelarija nije postojala i da je to izmišljena institucija. Izmišljena zbog pojedinih ljudi unutar DS i pokušaja da predsednik Republike Srbije Boris Tadić obmane građane Srbije.
Zbog čega i na koji način? Tako što je hteo da pokaže građanima Srbije da će on pokušati da vodi računa i da pomogne građanima Srbije. Zaboga, organizovao je Narodnu kancelariju i omogućio, sada je lakše da dođe, navodno im je omogućio da preko Narodne kancelarije sve probleme koje imaju pokušaju da reše.
Evo, samo jedno pitanje. Da li postoji jedna jedina stvar koja je rešena preko Narodne kancelarije i na osnovu kojih ovlašćenja je moglo da se bilo šta reši preko Narodne kancelarije? Ne. Postojala je samo želja da se obmanu građani Srbije, da se Dragan Đilas promoviše za direktora Narodne kancelarije, da se troše sredstva, odnosno novac građana Srbije i da se na takav način građani Srbije obmanjuju.
Ali, vama ovo uopšte nije strano. Gde god imate prilike, vi pokušavate da kršite zakon i izmišljate i institucije i nepostojeća radna mesta kako biste zadovoljili svoje potrebe. Imali ste juče prilike da čitate u novinama da je Radmila Hrustanović izabrana za pomoćnika vršioca gradonačelnika za razvoj i međunarodnu saradnju.
Pobeže ministar, taman sam hteo da ga pitam gde se ovo radno mesto nalazi u Statutu ili od kada postoji ovakvo radno mesto.
Svidelo se Radi da predstavlja Gradsku skupštinu u međunarodnim odnosima i u razvoju. I ona kaže, može da radi sve, od gradske čistoće, a samo joj se ne sviđa da se vrati na Đeram pijacu i da ode na svoje tezge. To neće ni za živu glavu.

Izvolite, gospodine predsedavajući, čini mi se da hoćete nešto da mi kažete.

Mislim, gospodine predsedavajući, da je rad na pijaci časno zanimanje. Moram da vam kažem da tamo opstaju samo najsposobniji. Tamo je tržište u onom najboljem vidu, opstaju oni koji su sposobni i koji mogu da izdrže konkurenciju. Očito da Radmila nije u stanju da izdrži tu konkurenciju, nego pokušava da nađe druge načine kako bi izbegla tu životnu utakmicu.
Imate vi među vama ekonomiste koji će vam objasniti šta znači pijaca. Evo smeškaju se i garantujem da će potvrditi ovo što govorim.
Prema tome, gospodo iz DS, nemojte da zloupotrebljavate zakon, nemojte da kršite zakon, radite u skladu sa zakonom, jer svako kršenje zakona od vaše strane, još kada pokušavate da ga ozakonite, debelo košta građane Srbije. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mislim da ne bi trebalo olako da pređete preko ovog amandmana i stvarno da probate da prihvatite sve ove razloge koje smo naveli, zbog čega bi trebalo da se prihvati ovaj amandman. Navešću vam jedan razlog sa kojim smo se svi susreli. Mislim da nema nikoga od parlamentarnih političkih stranaka, i onih koje su danas u Skupštini i onih koje nisu u Skupštini.
Setite se samo koliko je državu Srbiju koštalo organizovanje izbora u inostranstvu. Setite se onih minornih stranaka, posebno stranke bivšeg ministra inostranih poslova, koji je imao više predstavnika u biračkim odborima nego što je ukupno dobio glasova na svim tim biračkim mestima koja su bila organizovana. Vi ovde dobijate najjeftiniji i najsigurniji model da naši građani u inostranstvu glasaju. Apsolutno im je obezbeđena tajnost. To je stvar koja bi na svaki način trebalo da vas opredeli, gospodine ministre, da date svoj glas i da prihvatite ovaj amandman.
Mislim da je vreme da se neke podele u našem narodu potpuno izbrišu. Nažalost, imali smo ih mnogo, dugo i koštale su nas dosta, od onih ideoloških podela posle '41. godine, do onih podela posle 2000. godine, posebno podela ko je za evroatlantske integracije, ko nije itd. Na ovaj način bi se omogućilo državi Srbiji i građanima Srbije da svojim glasom prevaziđemo te podele.
Jer naš građanin, naš državljanin koji glasa u inostranstvu, sem one obaveze koju ispunjava prema svojim rođacima i onom zovu svoje domovine, na ovakav način bi se osećao ipak punopravnim državljaninom Srbije, jer s pravom da može da glasa, stvarnim pravom da može da glasa, jer na ovakav način veliki broj, da ne kažem u ogromnom procentu, bi iskoristio svoje pravo na način kako je to predviđeno Zakonom o izboru narodnih poslanika.
Moramo da priznamo da to nije najbolje rešenje. Dali smo im pravo, ali oni to pravo ne mogu da konzumiraju. To vi, gospodine ministre, objektivno morate da prihvatite kao činjenicu. Na ovakav način svaki građanin, naš građanin u inostranstvu, imao bi mogućnosti da glasa, a da to ne košta ni državu, ni njega ništa. Garantujem vam, ako izračunate, a do toga, gospodine ministre, uopšte nije teško doći, tvrdim vam da će cena ovakvog načina glasanja biti manja nego organizovanje jednog biračkog mesta u Americi ili Australiji.
Manje će koštati kompletan proces glasanja svih naših građana nego samo jedno biračko mesto u nekoj od prekookeanskih država. Mislim da je vreme da ova država pokaže da joj je važan svaki građanin, bez obzira gde se nalazi, da li je u Srbiji, da li je u inostranstvu.
Neću da krećem od pretpostavke da vi nećete ovo da omogućite vašim građanima u inostranstvu zato što unapred pretpostavljate da nemate jako uporište tamo. Ako vi, gospodine Milivojeviću, tvrdite da je suprotno, pa tim pre treba da prihvatite ovaj amandman, tim pre ćete vaš broj glasova da povećate i to mislim da je potpuno legitimno, i da nema razloga da se ne prihvati ovakva mogućnost za glasanje.
Razmislite, gospodine ministre, mislim da imate, ovo najozbiljnije govorim, ne govorim sada stranački, možete vi da mislite da je ovo zbog pretpostavke da će veći broj građana u inostranstvu glasati za SRS, ali imate istorijsku mogućnost da kao ministar prvi put stvarno omogućite našim građanima pravo da mogu da glasaju i da im na takav način pokažete da su nam svi građani isti, da smo se potrudili da im omogućimo da i oni glasaju ne samo na predsedničkim izborima, nego da se posle ovoga to promeni i u Zakonu o izboru narodnih poslanika.
Jer, ne zaboravite da je najvećem broju naših građana koji su otišli, što je potpuno prirodno, krajnji cilj, kada završe radni vek, da se vrate u državu Srbiju. Prema tome, mislim da je potpuno legitimno da im omogućimo i da pripremaju glasanjem uslove kada se budu vratili na način koji je potpuno legitiman, odnosno da glasaju za one političke stranke za koje misle da će na neki način ostvariti njihove želje i težnje.

Dame i gospodo narodni poslanici, izvinjavam se, vratiću se na amandman Vjerice Radete vezano za član 7.
Izbore za predsednika Republike sprovode organi koji sprovode izbore za narodne poslanike.
Hteo bih, gospodine ministre, da vam ukažem na neke činjenice za koje mislim da bi trebalo da usvojite i mislim da ne bi trebalo da bude problematično. Amandmani mogu da se podnesu iz dva razloga. Jedan je da se poboljša zakon, da se da rešenje koje bi moglo da bude bolje od predloženog Vladinog i drugi, iz nekih političkih razloga. Tvrdim da je ovaj amandman koji je podnela Vjerica Radeta baš vezano za ovaj prvi razlog.
Jer, ovo što je predložila Vjerica Radeta omogućava svim političkim strankama u svim situacijama, bez obzira da li bili u poziciji ili opoziciji, da izbornu proceduru prate na najbolji mogući način. Iskreno mislim da smo mi došli do konsenzusa da izbori treba da budu pošteni, odnosno da na izborima sprečimo mogućnost manipulacije.
Da ne budem lažno skroman, bavim se izborima zadnjih 15 godina intenzivno i mislim da smo kao stranka, baš zbog toga što smo u najvećoj meri ili skoro sve vreme bili u opoziciji, mogli da sagledamo sve probleme sa kojima se suočavamo kao opoziciona stranka u vreme izbora, bez obzira da li oni bili za predsednika ili bili parlamentarni ili lokalni izbori.
Šta je osnovni problem na svim izborima? Mogućnost da kontrolišete izbornu proceduru. Šta je šansa da se kontroliše izborna procedura? Zastupljenost onih koji učestvuju u izborima da mogu da kontrolišu. Znači, treba posmatrati situaciju, ne samo kada si na vlasti. Valjda nije interes vlasti da spreči kontrolu. Valjda je njen prevashodni interes da omogući kontrolu izborne procedure, kako bi pokazala da su izbori potpuno legalni, da se poštuje zakon i da ne postoji mogućnost zloupotrebe izborne procedure.
Mislim da je i vama interes da omogućite svima koji učestvuju na izborima takvu mogućnost, da mogu da kontrolišu izbornu proceduru, jer samom činjenicom da dajete pravo, vi stavljate do znanja građanima Srbije da nemate nameru na bilo koji način da zloupotrebite vlast da bi eventualno na izborima dobili glasove koje inače ne biste dobili ukoliko se poštuje izborna procedura.
Kada pogledate ovaj predlog, vidite da je do detalja sve razrađeno i da se uopšte nije vodilo računa ko je pozicija, a ko opozicija, nego se vodilo računa samo o izbornoj proceduri, da se izborna procedura kontroliše.
Mislim da nikome ne treba situacija koju smo imali u bližoj ili daljoj prošlosti, kada je izborna procedura zloupotrebljavana, kada, da tako kažem, na neki način, izborni rezultati, nisu dobijani preko biračke kutije, nego na drugi način.
Zašto vi, koji ste se nekada zalagali za mogućnost da dođemo do izborne procedure koja će to onemogućiti, sada ne prihvatate ovo? Ovde apsolutno nema ni jedne jedine tačke koja je vezana za stranku. Uopšte ne gledamo poziciju i opoziciju, vlast i opoziciju. Gledamo samo izbornu proceduru. Predlažemo način koji će onemogućiti zloupotrebu te izborne procedure, tako što će kompletan izborni proces preko organa za sprovođenje izbora predsednika Republike da se prati, od izborne komisije, radnih tela i biračkih odbora.
Jedino to možete da uradite ukoliko usvojite ovaj amandman. Ovde na Skupštini izneo sam primer glasanja za predsednika Skupštine grada Beograda i zamenika, gde nažalost, predstavnici DS-a i DSS-a ne znaju pojam ili svesno krše tajno glasanje.
Kako to možete vi da sprečite? Možete da sprečite tako što ćete u biračkim odborima, u radnim telima da imate predstavnike onih stranaka koje se nalaze u parlamentu i vi time dajete potpuni legitimitet tim izborima. Dovodite izbornu proceduru, da ne kažem, do savršenstva, ali u proces gde neće moći da bude zloupotrebljena.
Mislim da bi trebalo, imate vremena do kraja dok se ne usvoji ovaj zakon, da dobro pogledate i da ako ima nešto što tu nije eventualno odgovarajuće, da se izmeni, ali mislim da je sve precizno razrađeno, i to do detalja, i ne bi ni na koji način narušio ovaj zakon, samo bi ga poboljšao i, ako usvojite ovaj amandman, siguran sam da će budući predsednički izbori proteći na najbolji mogući način.
Vašu pažnju bih samo usmerio na jednu stvar. Setite se Zakona o izboru narodnih poslanika, koji je usvojen konsenzusom u novembru 2000. godine. Taj zakon je predložila SRS, baš na osnovu iskustva iz opozicionog delovanja. Pogledajte, do dana-današnjeg skoro da ništa nije promenjeno u tom zakonu.
Ima nekih stvari, kao što je glasanje iz inostranstva, jer normalno je da neke stvari mogu i treba da se promene, ali suštinski, ništa nije promenjeno. Zbog čega? Iz jednostavnog razloga, jer zakon je pravljen tako da vam je, i ako ste u poziciji i ako ste u opoziciji, odgovara. Ako pravite takav zakon, onda budite sigurni da će taj zakon biti nešto dužeg veka i da neće samo služiti dok ste na vlasti, a prva promena vlasti biće i promena ovakvog zakona. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mislim da je namerno rasprava po ovom amandmanu otišla u potpuno pogrešnom smeru i da je zbog toga ovakvo objašnjenje koje je Vlada dala zbog čega se ne prihvata ovaj amandman. Nažalost, mislim da su se mnogi poslanici baš uhvatili za ovo objašnjenje i potpuno skrenuli tok rasprave, odnosno razloge zbog čega bi trebalo da se prihvati ovaj amandman.
Kaže: "Budući da funkcija u političkoj stranci nije javna funkcija, predloženim amandmanom menja se ustavni položaj predsednika Republike. U tome je razlog što se amandman ne prihvata".
I to je stvar koju mi treba ovde da definišemo. Uopšte ne bi trebalo da ulazimo u to da li je predsednik stranke javna ili nije javna funkcija. Mi mislimo da jeste, vi mislite da nije, ali to uopšte nije bitno, niti mi sa tog stanovišta hoćemo da se ovaj amandman prihvati.
Mi hoćemo da se on prihvati zbog toga što predsednik Republike nije isto što i gradonačelnik ili predsednik opštine, ono što ste vi navodili kao analogiju, da bi po tome trebalo, ako se neko izabere, istog momenta da da ostavku na svaku stranačku funkciju.
Činjenica je da je predsednik Republike jedna od najviših funkcija u državi. To, valjda, ne treba da se spori. Činjenica je da ta funkcija nosi određenu moć.
Da li je ona najviša ili ne, nije sada toliko ni bitno, ali je sigurno da je ta moć takva da na osnovu nje mogu da se urade mnoge stvari. Zbog čega mi pokušavamo da vam stavimo do znanja da treba da se prihvati ovaj amandman? Zbog toga da predsednik Republike ne bi zloupotrebljavao tu svoju moć, bez obzira o kome se radi. Siguran sam da će posle izbora Tomislav Nikolić, čak i ako ne bude u zakonu, dati ostavku na stranačke funkcije jer su te dve stvari nespojive. I nemojte sad da se držite – javna, tajna.
U Ustavu nemate razlog za smenu predsednika Republike ako je u nekom tajnom udruženju. To ne piše nigde u Ustavu. Ali, recimo, kada bi se otkrilo da je predsednik član neke tajne masonske lože, to bi bio dovoljan razlog da, verujem, ne dve trećine, nego svi poslanici u Skupštini Srbije glasaju za njegovu smenu. Valjda ne treba u to da vas ubeđujemo.
Član 111. Ustava kaže: "Predsednik Republike izražava državno jedinstvo Republike Srbije". Gospodine ministre, objasnite mi kako predsednik Republike koji je predsednik jedne stranke može da izražava jedinstvo svih građana. Ne treba se sada stavljati samo u ulogu DS-a zato što je Boris Tadić predsednik. Treba gledati malo i u budućnost, i to ne daleku budućnost.
Normalno je da će predsednik stranke učiniti sve da pomogne svojoj stranci i da će iskoristiti taj položaj. Mi vam sada nudimo časnu mogućnost da nosite, na neki način, oreol ljudi ili stranke koja je u jednom momentu uskratila mogućnost ili sprečila zloupotrebu od strane predsednika Republike.
Samo da vas podsetim na, recimo, jedan od poteza Borisa Tadića – osnivanje Narodne kancelarije. Molim vas, recite mi: gde je Narodna kancelarija definisana, u kom zakonu? Na osnovu kog zakona je predsednik Republike formirao Narodnu kancelariju? Iz kojih razloga? Recite rezultate te Narodne kancelarije. Zbog čega je to uradio? Da bi Đilas trčao po Srbiji i EPP. Da bi se, navodno, građani obraćali Narodnoj kancelariji i da bi se promovisala DS.
I baš zbog toga, na najjednostavniji način, svakog budućeg predsednika Republike sprečavamo da zloupotrebljava svoj položaj. Uopšte nemojte da se krijete iza ovoga: javna, nije javna, privatna. Uopšte nas ne interesuje. Precizno se kaže: ne može da obavlja stranačku dužnost. Vrlo precizno. I to se radi samo za predsednika Republike. Uopšte ne treba iz toga izvlačiti bilo kakvu analogiju, jer onda ne bi trebalo ni ministri da obavljaju bilo kakvu stranačku funkciju. Mi smo svesni činjenice da bi to bilo suludo.
Ali, kada je u pitanju predsednik Republike, moramo da mu uskratimo pravo da može da se bavi i stranačkim poslovima, odnosno da bude predsednik stranke ili da bude na bilo kojoj drugoj funkciji, zato što ima izuzetno veliku moć.
Mislim da bi trebalo, ukoliko stvarno imate nameru da ova država krene putem demokratije, da se, usvajanjem ovog amandmana, na najjednostavniji način, već sledeći predsednik, Tomislav Nikolić, spreči da zloupotrebljava funkciju predsednika Republike u političke svrhe, odnosno u korist SRS-a, jer ne mogu da kažem da bismo se mi oduprli toj situaciji u kojoj bismo, eventualno, iz toga mogli da profitiramo, odnosno okoristimo.
Prema tome, nemojte da se krijete iza javne, iza privatne. Ovde se traži jednostavna stvar – da predsednik Republike ne može da obavlja stranačku funkciju.

Dame i gospodo narodni poslanici, plašim se da amandman koji je podnela Milena Stanković – ona ga je obrazložila i navela kako glasi – praktično nije prihvatljiv.
Obrazloženje Vlade je dosta tačno. Ukoliko bismo očekivali da predsednik Narodne skupštine pročita tu ostavku na Skupštini, došli bismo u poziciju da zavisimo od predsednika Skupštine. Šta ako on neće da sazove sednicu Skupštine i neće da pročita ostavku? To znači da predsednik nije podneo ostavku.
I to je problem sa kojim se mi susrećemo, nije to hipotetičko pitanje. Mi smo takve primere imali. Ja sam ovde iznosio podatke vezane za upozorenje bivšeg predsednika Ustavnog suda, i predsedniku Skupštine i predsedniku Republike, da je ispunio uslove za penziju i da će kroz tri meseca da ode u penziju, i upozorio ga da Ustavni sud nema dvoje sudija i da će doći u situaciju da će, ukoliko ne bude postupio u skladu sa Ustavom, doći do blokade Ustavnog suda. To može da nam se desi i sa ostavkom predsednika.
Jeste da je prošao amandman poslanika SRS Sulejmana Spaha, ali mislim da bi ga stvarno trebalo prihvatiti i ovaj član 14. brisati.
Najpreciznije je, koliko je to moguće, to ipak definisano članom 117. Ustava gde se kaže: ''Kad predsednik Republike podnese ostavku, on o tome obaveštava javnost i predsednika Narodne skupštine. Danom podnošenja ostavke, predsedniku Republike prestaje mandat''.
I to je gotovo, sad ne zavisi ni od koga više. Niti predsednik Skupštine treba da saziva sednicu, niti treba da obaveštava poslanike o tome. Onog momenta kada je dobio ostavku od strane predsednika, tog momenta je predsednik u ostavci. Nema razloga da se produžava. Od momenta kada je to primio, pa dok sazove sednicu, pa dok obavesti poslanike, pa šta će se desiti ako otvorimo raspravu, da ne govorimo o mnogim mogućnostima koje se pružaju poslanicima tom prilikom – šta će se desiti? Zbog toga mi ne možemo da ostavimo predsedniku Skupštine, niti bilo kom drugom, da o tome odlučuje.
Ustav je ovo precizno definisao. Ima, doduše, jedna nepreciznost, uslovno rečeno, kaže - dužan je da o tome obavesti javnost. A šta ako predsednik ne može da obavesti javnost? Šta podrazumeva to da obavesti javnost? Sredstvima informisanja, na televiziji, da sazove konferenciju za štampu? Šta ako predsednik to neće? Jednostavno, došlo mu sve preko glave i neće to da uradi. Podnosi ostavku i obaveštava predsednika Narodne skupštine.
To su stvari koje realno mogu da se dese i ne bi trebalo davati bilo kakvu mogućnost da neko procenjuje i da neko preduzima ili ne preduzima radnje i na takav način ostavku dovodi u pitanje.
Zato mislim da ovaj član 14. treba brisati, da se treba držati Ustava, jer je u Ustavu ipak najpreciznije i najsigurnije dato, kada je ostavka u pitanju, da ne bi bilo nikakvih mogućnosti za kalkulaciju, za bilo kakve arbitrarne odluke bilo koga. Onog momenta kada obavesti javnost ili predsednika Narodne skupštine, tog momenta predsedniku Republike prestaje mandat. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, veliki broj amandmana koje predlaže SRS, ona predlaže ne samo da bi poboljšala zakon, nego, na osnovu iskustava koje ima u dosta dugom opozicionom delovanju, na ovaj način pokušava da manje-više sve situacije i sve probleme sa kojima smo se suočavali, unapred izbegnemo. Predlažemo vam amandmane na zakon koji bi omogućili da do takvih problema ne dolazimo. Između ostalog, ovaj amandman je jedan od takvih.
Pre kratkog vremena imali smo priliku da prisustvujemo dosta mučnoj i teškoj situaciji, da je vreme prolazilo, a da se Vlada nije formirala. Manje-više takvih situacija može da bude dosta često, posebno kada su u pitanju politički partneri koji već deceniju i više ne mogu da sarađuju. Mogu da trguju, ali politički da sarađuju ne mogu.
Svesni ste činjenice da i dan-danas ovu Vladu na okupu drži samo trgovina, odnosno vaši razlozi zašto se bavite politikom – da raspodelite vlast koja podrazumeva ministarstva, vlast koja podrazumeva mogućnost da dobijete javna preduzeća da bi tamo udomili svoje kadrove, upravne odbore, raznorazne agencije, Narodnu banku Srbije, vlast koja podrazumeva da rasprodate ono malo što je još ostalo u Srbiji.
Baš iz tih razloga, tih trgovačkih razloga, koji su vodili i predsednika Borisa Tadića odmah posle izbora, pokušavamo da to onemogućimo, tako što preciziramo ovaj član zakona i obavezujemo predsednika da preduzima određene korake, kako bi se izbegla ova mogućnost koju smo već imali.
Vi ste pretpostavljali da ćete se dogovoriti. Vi dosta često ili skoro uvek radite na osnovu pretpostavki. Pretpostavljaćete da će izbori za gradonačelnika biti u vremenu kraćem od šest meseci, zato ne raspisujete izbore. Zbog čega? Zato što nemate nikakve šanse na izborima. Pretpostavljate ovo, pretpostavljate ono, a zakon bi trebalo da bude potpuno precizan i da ne ostavi mogućnost predsedniku Republike, posebno kada je u pitanju ovakva situacija, da kalkuliše i da trguje.
Imamo vremenske ispravke na amandman, nismo vodili računa o ustavnom ograničenju od 90 dana. Sada je to ispravljeno i imate, gospodine ministre, mogućnost da vidite da smo dali dovoljno vremena predsedniku Republike da proba da za 75 dana dođe do Vlade.
Ukoliko se to ne desi, obavezujemo ga da mandat poveri stranci koja je osvojila najveći broj glasova, što sigurno skoro neće da se desi kada je u pitanju DS, nemojte uopšte da razmišljate o takvoj mogućnosti. Ona eventualno može da bude ona druga po redu koju će pozvati predsednik, ali se podrazumeva da će prvo pozvati predstavnika SRS, jer ne treba da vam pričam o rezultatima od decembra 2003. godine i o svim istraživanjima u poslednje vreme. Imali ste i ovo najnovije istraživanje, da se polako vraćate na neke pozicije iz nekih vremena kada ste dobro stajali, tako da nemojte uopšte da se brinete po tom pitanju.
Ovde je bila želja, i mislim da ćete se složiti s tim, bez obzira ko bude predsednik, da ga onemogućimo da u tom momentu odugovlači, kako je to radio Boris Tadić, nego tražimo od njega da nudi prvo najjačoj stranci, posle toga, ukoliko ona u roku od sedam dana nije u stanju da obezbedi većinu u parlamentu, da ponudi sledećoj stranci po snazi u parlamentu, pa ukoliko ni ta stranka nije u stanju da sastavi Vladu, onda da se raspusti Skupština i da se raspišu novi izbori.
Gospodine ministre, ja se sećam vaših reči. Vidim ja da vi mene ne slušate, ali, evo, podsetiću vas na ono što mislim da se dobro sećate. Setite se kako je Koštunica pribegao veštom manevru da biste vi došli u poziciju da jednostavno morate da pristanete na uslove koji su mnogo lošiji nego što je objektivno vaša snaga koju imate u parlamentu. Ne samo da ste pristali na mnogo lošije uslove formirajući Vladu, nego i sada pristajete na mnoge ustupke zato što ste u takvoj situaciji da nema puno biranja – trut je našao izuzetno dobar način da privoli radilicu da izvršava sve ono što njemu odgovara.
Samo podsećam da ste vi u jednom momentu sasvim iskreno ponudili da se mi dogovorimo da ove Koštuničine eliminišemo sa političke scene. Evo, vi se smejete, ali, sećate se dobro toga. Ja mislim da se možda približava i to vreme, jer ko da izdrži ovakve i ovolike pritiske od strane Vojislava Šeš... Koštunice, koje vi... (smeh u sali)... Imate neki problem, vidim. Dobro... (smeje se).
Ima tu jedna stvar koja je potpuno normalna. Kada pomenem Vojislava Koštunicu, ime Vojislav, normalno je da mi je prva asocijacija Vojislav Šešelj, a kada ja pomenem Vojislava, vama je prva asocijacija pritisak, i to su sasvim normalne stvari.
Gospodine ministre, pogledajte ovaj amandman. Mislim da bismo mnoge probleme rešili ukoliko biste ga prihvatili.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mislim  da ima dosta bisera u predlogu ovog zakona, ali ovaj član i obrazloženje zaslužuju posebnu pažnju.
Stvarno bih bio izuzetno raspoložen da čujem vaše mišljenje i vaš stav po pitanju ovog člana i obrazloženja jer, hteli vi ili ne, ovaj zakon ide na vašu dušu i pretpostavljam da niste spremni da branite baš sve i svakoga jer nema razloga. Neke stvari ipak treba prihvatiti, pre svega zato što su zdravorazumske, jer ovako kako je predloženo u članu, stvarno je besmisleno.
Uložio sam dosta napora, mogu i da prihvatim da nisam baš u stanju da na najbolji način to razumem, pa bih želeo ipak da vi objasnite.
Član 23 – ''Odnosi predsednika Republike s drugim državnim organima''. Evo kako je to genijalno formulisano. Vrlo precizno. Ne ostavlja nikakvu dilemu ni sumnju kada je u pitanju funkcionisanje predsednika Republike s drugim državnim organima. Kaže: ''Odnosi predsednika Republike s drugim državnim organima zasnivaju se na saradnji i obaveštavanju, u skladu sa Ustavom, zakonom i drugim...''. Ovo je važno – ''na saradnji i obaveštavanju''. Prosto neverovatno.
Gospodin Milorad Buha je tražio da se ovo ''na saradnji i obaveštavanju'' briše, potpuno logično. Predsednik Republike sa drugim državnim organima sarađuje na osnovu Ustava i zakona, i ničega više, aman. Pre svega, svesni ste koliko predsednika, i kod nas i u drugim državama, uopšte ne sarađuje s drugim državnim organima, recimo sa Vladom, nego ima izuzetno velikih problema u toj saradnji, čak do skoro otvorenih neprijateljstava ili prepucavanja preko sredstava javnog informisanja.
Samo da vas podsetim na period kada je predsednik SRJ bio Vojislav Koštunica, a predsednik Vlade Republike Srbije Zoran Đinđić. Koliko je tu bilo problema. Kakva saradnja? Tu je bilo takvih problema, takvog neprijateljstva, da smo u jednom momentu maltene došli u situaciju da strahujemo da li će doći do obračuna između policije i Vojske. Vojsku je držao Vojislav Koštunica, policiju je držao Zoran Đinđić.
Setite se, recimo, nedavno je u Izraelu bio problem sa njihovim predsednikom zbog jedne afere. Protiv njega je čak pokrenut i sudski postupak. Kakva je tu mogla da bude saradnja i obaveštavanje? Setite se, takav primer ste imali i u Češkoj. Setite se Amerike, vašeg svetionika demokratije, slobode. Setite se njihovog predsednika i problema, ne sa Vladom, oni imaju predsednički sistem, ali sa Kongresom, zbog afere sa Monikom Levinski. Sećate se?
I zamislite sada ovo objašnjenje koje ste dali, gospodine ministre. Kaže: ''Amandman se ne prihvata. Predlog zakona određuje princip saradnje i obaveštavanja kao jedan od osnovnih principa neophodnih za pravilan rad državnih organa''.
Molim vas, gospodine ministre, kako ste mogli ovakvo obrazloženje da date? Ovo je toliko nesuvislo. Razumem da ste vi za mir, bilo je i ranije nekih koji su bili za mir, ali molim vas, ovakvo objašnjenje zbog čega se odbija amandman skoro nisam imao prilike da čitam, a dosta dugo sam u Skupštini Srbije.
Ovo su novi vidici? Slažem se da vi u svojoj koaliciji proširujete te vidike, ali moram da priznam da će oni možda za vas biti prošireni, produbljeni, a što se tiče Skupštine Srbije, stvarno mislim da ovo prelazi sve moguće granice.
Verujte da ćete kroz neko vreme, neko će se ovim pozabaviti, i stvarno ćete služiti za podsmeh, potpuno opravdano, jer ovo stvarno nema smisla. Ovako potcenjivati Skupštinu Republike Srbije, poslanike – ovakvo obrazloženje ne priliči ni da ste dali đacima do četvrtog razreda osmogodišnje škole. Kako funkcioniše predsednik države? Je l' to razlog? Je l' to osnovni princip? Ili je to možda iz nekih ranijih vremena? ''Ništa nas ne sme iznenaditi'' i sve ono što je bilo vezano za civilnu odbranu ili neke druge službe.
Gospodine ministre, mislim da imate još vremena da prihvatite ovaj amandman poslanika SRS i da ovako nebulozno objašnjenje stavite ad akta.

Dame i gospodo narodni poslanici, prethodni govornici su već izneli skoro sve razloge zašto ovaj član treba da se briše. Ali, kada pogledate razloge zbog kojih je odbijen amandman Jorgovanke Tabaković, uopšte ne čudi zbog čega je ovo prvi član. Uopšte ne čudi da je ovakav zakon napisan i da je prvi član ovaj koji je bukvalno prepisan iz člana 111. Ustava Republike Srbije: ''Predsednik Republike izražava državno jedinstvo Republike Srbije''.
Pogledajte šta kaže Vlada, zbog čega se odbija amandman. Kaže: „Amandman se ne prihvata. Preuzimanje ustavne formulacije kojom se, na izvestan način, definiše osnovna uloga predsednika Republike u našem ustavnom i političkom sistemu, predstavlja uvod u materiju koju Predlog zakona uređuje i doprinosi celovitosti i boljoj preglednosti zakona“.
Šta je Vlada napisala ovde, šta se doprinosi boljoj celovitosti zakona? Mogli su da napišu, recimo, (što to nije bio prvi član?) da će predsednik Republike poštovati Ustav i zakone Republike Srbije. Zbog čega oni ovo što tvrde ovde nisu ovim članom i objasnili? Na koji način će predsednik Republike izražavati državno jedinstvo Republike Srbije?
Možda je trebalo da kažu da predsednik Republike Srbije ne sme da deli građane Republike Srbije. Nažalost, mi smo u praksi imali da aktuelni predsednik Republike Srbije deli građane Republike, prema svom viđenju, na one pogodne i one nepodobne koji mu ne odgovaraju.
Možda je trebalo ovim prvim članom da kažu da predsednik Republike neće kršiti Ustav. Jer, nažalost, aktuelni predsednik krši Ustav.
Čini mi se da ima 16 meseci od momenta kada je predsednik Boris Tadić obavešten od Ustavnog suda i od predsednika Ustavnog suda da je stekao uslove za penziju, da Ustavni sud nema dvojicu sudija i da je obavezan, po Ustavu, da predloži kandidate Narodnoj skupštini da bi se Ustavni sud popunio i da bi Ustavni sud mogao normalno da funkcioniše.
Ja sam potpuno u pravu. Čitao sam vam pisma koja su stigla na adresu predsednika Republike Srbije. Ne znam šta još treba da se uradi, kakav argument, kakvu činjenicu da vam čovek da – da biste vi to prihvatili kao nešto što je potpuno nesporno.
Ustavni sud je obavestio predsednika Republike, bivši predsednik Ustavnog suda je obavestio predsednika Republike, a predsednik Republike nije uradio ništa. I mi 16 meseci nemamo Ustavni sud. Nalazimo se u neustavnom stanju.
To je predsednik Republike morao da uradi. I čim bude završen ovaj zakon, čim bude izašao u ''Službenom glasniku'', treba da očekujete da ćemo, u skladu sa zakonom, da pokrenemo postupak i da ćemo dokazati da je predsednik Republike Boris Tadić kršio Ustav i da će, pretpostavljam, ovaj novi Ustavni sud dati svoje mišljenje.
Kada smo već kod Ustavnog suda, iako se ovde u prvom članu kaže da predsednik Srbije izražava državno jedinstvo, to je predsednik Boris Tadić mogao da pokaže i prilikom predlaganja kandidata za sudije Ustavnog suda.
U ovoj državi sem Srba ima i drugih naroda, odnosno nacionalnih manjina, posebno imajući u vidu da su neki pripadnici nacionalnih manjina glasali za Borisa Tadića. To se vrlo lako vidi kad pogledate mapu Srbije i broj glasova. Trebalo je, recimo, u predlogu koji je dostavio Skupštini Republike Srbije da bude jedan određeni broj pripadnika nacionalih manjina.
Prema tome, mnogo bi bolje bilo, ministre, umesto što ste prepisali ovaj član 111. Ustava Republike Srbije, da ste i poslanicima i građanima razradili, računajući prema Borisu Tadiću, koji očito ne radi u skladu sa članom 111. Ustava Republike Srbije, što je u praksi pokazao da ne izražava jedinstvo, da ne bi bilo zabune, trebalo je taksativno da mu navedete na koji način predsednik Republike treba da izražava državno jedinstvo.

Dame i gospodo narodni poslanici, prosto ne mogu da verujem kakvo je objašnjenje dala šef poslaničke grupe DS – da predsednik Republike nema nikakve veze s prestankom mandata predsedniku suda i sa Ustavnim sudom. To mu je jedno od ovlašćenja koje piše u Ustavu – da predlaže sudije Ustavnog suda. To je jedna od najvažnijih stvari koje predsednik države mora da radi – da postoji Ustavni sud. Ja prosto ne mogu da verujem da ste vi ovo mogli da kažete.
Molim vas, evo, ja ću vam pročitati. Dana 10.7.2006. godine iz Ustavnog suda je stiglo (stiglo je i predsedniku Skupštine, ali stiglo je predsedniku Srbije Borisu Tadiću) predsedniku Republike Srbije gospodinu Borisu Tadiću, Beograd, Andrićev venac broj 1:
''Obaveštavam vas da je Ustavni sud Srbije na sednici od 5.7.2006. godine, u skladu sa članom 127. stav 2. Ustava utvrdio da predsednik Ustavnog suda Srbije Slobodan Vučetić 10.10.2006. godine ispunjava uslove za ostvarivanje prava na starosnu penziju, a time i za prestanak sudijske funkcije i funkcije predsednika Ustavnog suda''.
Znači, to je tri meseca pre nego što mu prestaje dužnost. Dalje se kaže: ''Kako Ustavnom sudu već dve godine, odnosno godinu i po dana nedostaje dvoje sudija, molim vas da što pre obavite neophodne konsultacije i predložite Narodnoj skupštini kandidate za predsednika Ustavnog suda i dvoje sudija''.
Borisu Tadiću je stiglo još jedno pismo 14.9, da vam ga ne čitam, odnosi se na istu stvar – da se približava vreme kada prestaje funkcija predsedniku Ustavnog suda. Kako vi ovde ne vidite ne slučajnost nego nameru Borisa Tadića da dovede državu u situaciju da bude u neustavnom stanju? To je bila njegova obaveza – da predloži dvoje sudija Ustavnog suda, da predloži predsednika Ustavnog suda. Jer, ovde se kaže da u Ustavnom sudu ne postoji zamenik predsednika Ustavnog suda.
Čak i da Boris Tadić nije znao, ovde mu to sve piše – Ustavni sud Republike Srbije na sednici 5. jula 2006. godine itd. – objašnjavaju sve Borisu Tadiću.
Šta iz ovoga proizilazi? Da je Boris Tadić svesno prekršio Ustav, da je bio svestan posledica toga, odnosno nekih činjenja koja će zahtevati mišljenje Ustavnog suda i da će jedino nepostojanje Ustavnog suda sprečiti Ustavni sud da donese odluku da li se radilo na neustavan način ili ne. Između ostalog, i ovo što se dešavalo u Beogradu i ovo što se dešava ili trebalo da se desi vezano za raspisivanje izbora pre nego što se donesu ovi zakoni itd. (Isteklo mi je vreme.)
(Predsedavajući: Hvala vam, gospodine Todoroviću.)
Postoji veliki broj stvari koje su urađene, o kojima je Ustavni sud trebalo da da svoje mišljenje.
I, gospođo Kolundžija, trebalo je da pročitate u novinama da se preko hiljadu predmeta nalazi pred Ustavnim sudom – ne mogu da se rešavaju zato što Ustavni sud ne može da radi.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo što je pokušala gospođa Nada Kolundžija da objasni, odnosi se na potpuno drugu stvar, na momenat kada predsednik Republike, u skladu sa svojim ustavnim ovlašćenjima, predlaže sudije Ustavnog suda.
Ovde se radi o potpuno drugoj situaciji. Radi se o tome da je Ustavni sud došao u situaciju da ne može da funkcioniše zato što već dvoje sudija Ustavnog suda nisu članovi Ustavnog suda. Jedan je, čini mi se, dao ostavku, drugi je takođe ispunio uslove za penziju.
Tačno je da je to trebalo da bude konstatovano u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Tačno je i to, ali očito to gospođa Nada Kolundžija ne zna, da je predsedniku Skupštine Predragu Markoviću takođe stigao dopis o tome da nedostaje dvoje sudija i da predsednik Ustavnog suda stiče uslove za penziju, da ne postoji zamenik predsednika suda i da zbog toga predsednik Republike mora da predloži dvoje sudija i predsednika Ustavnog suda.
Zašto to Boris Tadić nije uradio? Ovde se to pitanje postavlja. Zašto nije postupio u skladu sa članom 112? Ne samo da mu Ustav na to daje pravo, nego i obavezu. Kako je mogao, tada, da proglasi i jedan jedini zakon? Jer, on ''ukazom proglašava zakone, u skladu sa Ustavom''. Kako je mogao da proglasi bilo koji zakon kad je bio svestan činjenice da nemamo Ustavni sud i da Ustavni sud ne može da da svoje mišljenje o tom zakonu? Činjenica je da je i predsednik Skupštine znao za to. Pretpostavljam da je i predsednik Vlade znao.
Postavio sam poslaničko pitanje, doduše nekada dolazimo u situaciju da predsednik Vlade nije obavešten, ali ćemo dobiti, nadam se, odgovor na poslaničko pitanje da li je bio obavešten i šta je on preduzeo u skladu sa tim saznanjima.
Ovo govori o tome da je ne samo predsednik Republike, nego i predsednik Skupštine, videćemo da li je još neko bio uključen u ovo – da Republika Srbija nema Ustavni sud i da vi skoro godinu i po dana možete da vršljate i radite šta hoćete i kako hoćete zato što ste svesni činjenice da nema Ustavnog suda. Jer vam je to bio cilj, kako to ovi u Hagu kažu – udruženi zločinački poduhvat. Cilj vam je bio da nemamo Ustavni sud da bi se dešavalo sve ono što nam se dešavalo u državi.

Dame i gospodo narodni poslanici, očito je da smo mi na tragu, ne samo na tragu nego da su sve ove tvrdnje potpuno tačne, prema žestini s kojom predstavnici DS-a brane predsednika Borisa Tadića.
Gospodine Konstantinoviću, ne znam koliko puta da vam čitam datum kada je primljeno pismo koje je Boris Tadić dobio od Ustavnog suda, od predsednika Ustavnog suda, a takođe i predsednik Skupštine Predrag Marković, i predsednik Boris Tadić je apsolutno bio svestan... Ili vi možda hoćete da kažete da predsednik Republike nije bio svestan činjenica koja se navode u pismu?
Ovo je vrlo ozbiljno što ste vi sada tvrdili. Da li je moguće da vi tvrdite da predsednik Republike nije bio svestan onoga što piše ovde u dopisu Ustavnog suda i predsednika suda? Kako može Boris Tadić da pretpostavlja bilo šta?
Boris Tadić je na, vazdušnom linijom, 10-20 metara od Skupštine Republike Srbije. Njegova je obaveza bila da, u skladu sa svojim ovlašćenjima, uostalom imao je poslaničku grupu u Parlamentu Republike Srbije koja je trebalo da postavi pitanje predsedniku Skupštine, da se ta stvar razreši.
Šta proizilazi iz ovog što ste vi rekli? Molim vas, evo prihvatam, ako ne uzimamo da Boris Tadić nije bio svestan, da kažemo da je bio apsolutno svestan, onda dolazimo do činjenice da mu je to bila namera i da ste mu vi, kao poslanici, u tome pomogli. Ili vas nije obavestio, a da je u tome učestvovao i predsednik Skupštine i možda još neko, to ćemo videti.
Ali, gospodine Konstantinoviću, vi ste sami rekli da predsednik Boris Tadić nije uradio ništa jer je, navodno, čekao. To nije smeo da radi. Morao je da uradi. Morao je da predloži sudije Ustavnog suda, da traži to od Skupštine Republike Srbije i da imamo Ustavni sud.
Kome mi sada možemo da se žalimo – da li je predsednik Republike prekršio Ustav ili ne? – objasnite mi. Kome? Ustavnom sudu? Kom Ustavnom sudu kad taj Ustavni sud nije u stanju da funkcioniše? Kome da se žalimo? Kad neko ima potrebu da se žali, ako toga nema, šta mu znači to pravo?
Iz svega ovoga proizilazi da je predsednik Republike Boris Tadić, svesno, sam, eventualno u dogovoru sa još nekima, prekršio Ustav i da će to pitanje morati da dođe na dnevni red Skupštine Republike Srbije, hteli vi to ili ne.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde postoji onaj klasičan primer – kada neko dođe u sukob sa činjenicama, tim gore po činjenice.
Iznosim samo činjenice i ništa više, i tumačim na način na koji je jedino moguće tumačiti. Razumem vaš položaj i vašu situaciju, ali kažete da predsednik Republike ta ovlašćenja ima po novom Ustavu.
Gospodine Konstantinoviću, vi ste pravnik, ipak je trebalo da pogledate, ili da se prisetite, da je i na osnovu onog prethodnog Ustava predsednik Republike imao ista ovlašćenja. Doduše, nije isti član, ali član 88. tačka 4. kaže: "predlaže Skupštini kandidata za predsednika Vlade, predsednika i sudije Ustavnog suda". Kud ćete jednostavniju, precizniju odredbu šta predsednik Republike treba da radi i na šta ima pravo?
Prosto ne mogu da verujem da vi, posle ovakvih činjenica, možete da izađete i da pričate. Znam da su stvari nebranjive. To otprilike liči na to da branite penal iz gledališta. To razumem, ali ste sami sebe doveli u ovu situaciju.
Predsednik države Boris Tadić je, tri meseca pre nego što je isticala funkcija predsedniku suda, obavešten. Lepo kažu: "Kako Ustavnom sudu već dve godine, odnosno godinu i po dana nedostaje dvoje sudija, molimo vas da što pre obavite neophodne konsultacije i predložite Narodnoj skupštini...". Upućuju predsednika države na koji način taj posao treba da uradi, a vi sad prebacujete na Predraga Markovića.
Nesporno je da postoji i njegova odgovornost, ja to ne sporim, ali je ovde, pre svega, odgovornost na predsedniku Republike Borisu Tadiću što to nije uradio, što nije uradio u prethodnom slučaju, za ovo dvoje sudija koji već ne funkcionišu u Ustavnom sudu, za jednoga dve godine, a za drugog godinu i po dana.
Mada je Ustavni sud mogao da radi jer je postojao predsednik i postojala je većina, ali prestankom funkcije predsedniku suda, znalo se da Ustavni sud dolazi u blokadu, da ne može da radi.
To je nešto što je jasno svakom, ne pravniku, svakom obrazovanom čoveku – šta se dešava u ovakvoj situaciji, za koju Ustavni sud i dotadašnji predsednik Ustavnog suda objašnjava i daje informaciju predsedniku Republike.
Ono što je trebalo da uradi predsednik Republike, piše u dopisu, gospodine Konstantinoviću. Kaže: "Molimo vas da što pre obavite neophodne konsultacije i predložite Narodnoj skupštini kandidata".
Neka gospodin Boris Tadić dokaže Narodnoj skupštini i građanima Srbije da je pokušao da obavi neophodne konsultacije i da, od onih drugih koji su u ovom lancu, nije mogao da ostvari svoje pravo i da država dobije Ustavni sud.