Hvala, gospodine predsedavajući.
Uvaženi gospodine ministre, gospodo oficiri, dame i gospodo narodni poslanici, iako bez pravničkog znanja i mudrosti, sebi ću dati za pravo da u jednoj kratkoj reči ocenim ovaj zakon.
Rekao bih da je ovo zakon za ljude. I zbog toga on ima izuzetnu reformsku dimenziju. I zbog toga trebamo biti zahvalni što ovakav zakon stoji danas pred nama u ovoj Skupštini.
Moj partijski prijatelj, gospodin Marković, je juče u svom izlaganju podsetio na veliku slavu srpske vojske posle Prvog svetskog rata, nazivaju to svetskom slavom. A kako smo došli do te vojske? Odakle tako velika slava? Upravo reformama, zakonima, ovim što vi danas radite u kontinuitetu.
Usudiću se i pred vama, gospodo oficiri, iako to mnogo bolje znate od mene, te 1911. godine, posle nesrećne Slivnice došlo je do reforme vojske, došlo je do nove vojne doktrine. Naravno, ja nemam kompetenciju da ocenjujem tu vojnu doktrinu, ali ono što mogu reći to je jednoglasni stav poslanika tadašnjih u Narodnoj skupštini, koji kaže: „Služenje vojske doživljavali smo kao robiju, a sada se vojni poziv željno očekuje“. E, to je donela reforma koja brine o ljudima, a svoj rezultat donela je već 1912. godine, možda u najvećoj bici koju je ovaj naš narod ikada izvojevao, ikada u njoj učestvovao, u Kumanovskoj bici, bici nad bitkama ili bici kroz vekove.
Kumanovskom bitkom je završena Kosovska bitka posle 520 godina i konačno određen pobednik. Ta Kumanovska bitka je imala iste preduslove kao i Kosovska – turska snaga je bila veća brojčano, artiljerijski, po opremi, po taktici, po svemu onome što obično dobija bitku. Ali, ono što je nerealno postalo je realno. Tačno je da su posle te bitke Radomir Putnik dobio čin vojvode a Živojin Mišić čin generala. Međutim, tu bitku su dobili, nije dobila ni taktika, ni vrhovna komanda, tu bitku su dobili vojnici, dobili su podoficiri, oficiri, dobila je lična energija, inicijativa onih koji su u sebi imali dve stvari – patriotizam i hrabrost.
Patriotizam i hrabrost se ne mogu kupiti na vojnom tržištu. Ne može se uvesti. Patriotizam i hrabrost se rađa, a vi ga negujete u vaspitanju u vojnim školama i tako se stvara velika i značajna i nepobediva armija, svetskog glasa, kako kaže moj kolega Aca Marković.
Još nešto želim da dodam. Ovde smo imali kritiku na jednu od veoma važnih misija Vojske Srbije – čuvanje mira i učestvovanje u mirovnim misijama. Naravno, najviše je zasmetalo što se u mirovnim misijama pojavljuje evropski put Srbije, tj. politika Evropske unije.
Potpuno je legalno i legitimno da u ovom parlamentu postoje političke stranke i političke ideje koje su protiv EU, to danas postoji u gotovo svim evropskim parlamentima. Ali, znate, moram nešto reći i o političkoj, ideološkoj doslednosti.
Kada je pre nekoliko godina nastao pokret koji najviše kritikuje i koji je danas kritikovao i juče ovaj evropski put Srbije, bilo je dosta simpatije za proklamovane ideje koje su govorile o patriotizmu, govorile o srpskoj tradiciji, o srpskoj porodici i koje su svoju ideologiju uglavnom nalazile u delima vladike Nikolaja Velimirovića. Zašto spominjem vladiku Nikolaja Velimirovića i zašto je on ovoliko važan kada je u pitanju Zakon o Vojsci?
Znate, najteže godine možda za srpsku vojsku i za srpski narod, 1916. godine, po nalogu regenta Aleksandra Nikolaj Velimirović odlazi u najveći svetski centar, u najveću imperiju tada, odlazi u London, odlazi u Veliku Britaniju da traži pomoć za Srbe. I tamo dobija čast kakvu pre njega nijedan Srbin, a i posle njega, nije dobio. Dobija priliku da u katedrali Svetog Luke u Londonu, pred predstavnicima Krune, Donjeg i Gornjeg parlamenta, predstavnicima duhovne i svetovne vlasti Velike Britanije, govori u ime srpskog naroda.
Između ostalog, bio je prisutan i nadbiskup Kantaberijski najveći autoritet Anglikanske crkve uopšte. Tamo Vladika izgovara sledeće reči – mi smo Srbi trnje na evropskoj ruži, mi smo Srbi živa ograda Evrope i dok se Evropa bogatila i razvijala, mi smo za nju krvarili i to radimo i danas. Vreme je da nas Evropa primi u svoje okrilje i da nam vrati dug.
Kao što vidite, nije evropski put Srbije zacrtao ni Zoran Đinđić, ni Aleksandar Vučić, niti Aleksandar Vulin, zacrtala je davne 1916. godine Vladika Nikolaj i nesreća srpske vojske i srpskog naroda.
Mi se tog puta držimo, a vi ste gospodo Vladiku Nikolaja zamenili za stečajnog upravnika, ovaj pivski kvasac i za ovde sada neprisutni amaterski atletski klub trenera Marijana Rističevića. Eto toliko vam je koštao Vladika i toliko o ideološkoj i uopšte političkoj doslednosti.
Na kraju samo da kažem, svi smo dovoljno mudri da znamo da nije važno šta se o nama priča, već ko to priča. Bio bih veoma nesrećan i veoma zabrinut da danas Plenkovićeva Vlada, neke nevladine organizacije, neki poslanici lepo pričaju ministru Vulinu, da ga hvale, da hvale njegove namere i njegovu poziciju. Bio bih strašno zabrinut i ne bih znao u kojim je rukama naša vojska.
Međutim, pošto gospodina Vulina tako blati Plekovićeva, neću reći proustaška Vlada, ali nije ni daleko, ako ga tako kude i provlače kroz blato poslanici koji se trude da se uhvate pod ruku sa Plenkovićevom Vladom, onda sam ja siguran da je ova vojska i ovo Ministarstvo u pravim rukama i ne treba mi zakon da bi za njega glasao, ovo je za mene dovoljna činjenica. Hvala.