Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da bi predlagač trebalo da prekine sa ovom praksom, da isključivu odgovornost za saobraćajne udese imaju vozači motornih vozila. Potpuno razumem da postoji opasnost da neko to zloupotrebi ako se sa tim prestane, ali moramo da budemo svesni da su svi učesnici u saobraćaju krivično odgovorni – i pešaci i biciklisti i svi koji učestvuju u saobraćaju.
Postoji praksa da je vozač odgovoran iz razloga što on upravlja motornim vozilom koje može nekome da nanese teške telesne povrede ili oduzme život. Sad vas, gospodo, pitam – šta ako vozač ugrozi svoj život i bezbednost svojih putnika, da bi izbegao kontakt sa nekim ko nije dovoljno odgovoran u saobraćaju? Šta ćemo ako svojim postupkom ugrozi druge učesnike u saobraćaju? Takav vozač će svakako biti osuđen, iako je maksimalno prilagodio brzinu kretanja vozila uslovima saobraćaja, puta itd. Život nam priča neke druge priče.
I, gospodo predlagači, da znate, uvek kada ima teških telesnih povreda ili ne daj bože smrtnog ishoda, dve porodice su kažnjene. Ne treba u takvim situacijama da jednu potpuno uništimo, ako je već druga toliko morala da plati zbog neodgovornosti njenog člana.

Dame i gospodo narodni poslanici, tražio sam u amandmanu koji sam podneo u ime poslaničke grupe Napred Srbijo da svetla za maglu, kada nema magle, bila ona prednja ili zadnja, budu isključena. Vlada je dala jedno prilično začuđujuće objašnjenje zašto ne prihvata amandman. Ja ću samo da pročitam i malo da prokomentarišem stručnost onih koji su to napisali.
''Prednje svetlo za maglu se razlikuje od kratkih svetala'' (mislim da kratka svetla ne postoje, jedino da je neko ''kratak'' to napisao; postoje oborena ili srednja svetla, kratka ne) ''po dužini svetlosnog snopa – imaju kraći svetlosni snop, pa u tom smislu i kada su uključeni u normalnim uslovima vidljivosti nema uticaj na vozila koja dolaze u susret tom vozilu''.
Da li je to jedina prilika da imaju uticaj na neko vozilo koje učestvuje u saobraćaju? Hajde malo da pogledamo i da izađemo iz teorije i pređemo u praksu.
Prvo, mnogi vozači sami ugrađuju svetla za maglu. Često na branik postave četiri fara, dodatno, pa uključe to. Kada vam sa takvim svetlom vozilo krene u susret, imate osećaj da vam u autu snimaju film ili, najblaže rečeno, da vas slikaju za ličnu kartu.
Postavljam i pitanje – a ko bi normalan, u normalnim okolnostima, prilikom normalne vidljivosti, bez padavina, mogao da uključi svetla za maglu ili ko bi normalan uključio prednja svetla za maglu po beogradskim bulevarima koji su osvetljeni? Objasnite mi to. Ili ste možda ovo napisali zato što najčešće ovi koji voze džipove imaju i uključena svetla za maglu, pa još pretiču i sa leve i sa desne strane i po jednosmernim ulicama, pa hajde da ih zbog toga policija ne kažnjava.
Šalu na stranu, ima i ovoga. U svakoj šali ima pola istine. Ali činjenica jeste, da se mi ne pravimo mnogo pametni, proizvođač je sigurno taj koji zna kakve farove treba da postavi na svoj auto, kolika jačina svetlosnog snopa treba da bude, koja daljina, gustina itd. Evo ja, koji nosim dioptriju 4-4,5, pri normalnoj vidljivosti, sa oborenim svetlima, ne trebaju mi svetla za maglu.
I nije tačno da ne smetaju svetla za maglu koja su upaljena u normalnim okolnostima. Malo je taj koji je napisao ovo obrazloženje zaboravio da sada počinju sve više i više da se voze vozila novije generacije, koja često imaju jača svetla za maglu nego neki automobil koji je pravljen pre 10 godina. Upravljajte vozilom starim 10 i više godina kada vam takav neki ide u susret. Pokušajte da zadržite pravac, normalno kretanje i sve ostalo, i videćete da vas ometa u saobraćaju.
Ili, još gora situacija. Kada vam ide u susret, usporićete, prikočićete, smanjićete brzinu (kako vi to kažete – prilagodićete), ali vas pitam šta ćete kada ide iza vas, šta ćete kada bude počelo da se reflektuje i po vašim retrovizorima i po prednjem vetrobranskom staklu, pa ne vidite ništa ispred sebe, dajete migavac, usporavate, maltene se isključujete iz saobraćaja da biste nekog takvog mangupa pustili.
Neću da pričam o tome, mada bi i to trebalo da zna onaj ko je dao ovakvo objašnjenje, šta je to polarizacija svetlosti, kakvi su farovi, kako to utiče na vozača, kako oborena ili kratka svetla (kako ih to ovde nazivaju) deluju prilikom polarizacije, koje ima sočivo na faru, pa prednje vetrobransko staklo, kako vozač dobija daleko manje svetlosti nego što je to stvarno, ili neki neprirodan položaj, kao što su svetla za maglu koja su spuštena i mnogo više svetla dobija vozač u svom vidnom polju nego što bi to inače bilo sa kratkim svetlima.
Mislim da bi trebalo dobro da razmislite da ovaj amandman prihvatite, jer ne vidim ni jedan jedini normalan razlog zašto bi vozač pri normalnoj vidljivosti, kada nema atmosferskih padavina, a magla nije jedina atmosferska padavina, morao da uključi prednja svetla za maglu, zadnja - da ne govorimo. Ne vidim nijedan razlog, osim da, eto, ne ometa druge ili da pokaže kako je veliki i važan.

Dame i gospodo narodni poslanici, u amandmanu koji sam podneo u ime poslaničke grupe Napred Srbijo hteo sam da pooštrim određene uslove kako će da se ponašaju vozači koji upravljaju vozilima sa prvenstvom prolaza. Amandman je odbijen zato što se neka slična formulacija nalazi u prethodnom članu, ali hajde da malo prodiskutujemo o toj temi.
Pošto smo odredili da postoje vozila sa prvenstvom prolaza, da imaju zvučne signale, svetlosne signale, da kada su u pitanju vozila MUP-a o njihovom izgledu odlučuje ministar posebnim aktom…
(Predsedavajući: Gospodine Arsiću, izvinjavam se, ministar želi da prihvati vaš amandman. Da li je to dobar razlog da vas prekinem?)
Ipak bih da završim, nadam se da neće da promeni odluku da se amandman prihvati.
Znači, reč je o tome da bi ipak trebalo da u zakonu napišete i pod kojim uslovima smeju da se upotrebljavaju vozila sa prvenstvom prolaza, odnosno da koriste zvučne i svetlosne signale.
Uglavnom iz prakse donosimo utiske. Pričao sam o tome kako su, kada je Dinkić išao u jedno mesto u Braničevskom okrugu, ostali učesnici u saobraćaju maltene morali da se sklanjaju s puta glavom bez obzira, u njivu, samo da ostanu živi.
Imamo još takvih situacija. Kada je predsednik jedne nama susedne države bio ovde u poseti, imao je svoje obezbeđenje, ali je imao i naše, koje je dalo naše ministarstvo. Bukvalno su ovde preko "Gazele" uklanjali vozila koja su se našla ispred, u smislu da je silom išao na to vozilo, bez ikakvog ranijeg upozorenja, znači, sa zadnje strane, da ukloni to vozilo, jer ne daj bože da se ovome nešto desi itd. Ali, moram da istaknem, to je radio samo sa vozilima domaćih tablica, ove sa stranim nisu dirali. To je istina. Možda je vama smešno, ali je istina.
Znači, treba da se definiše pod kojim uslovima, i još nešto, za gospodu ministre koji se često nalaze u ovim vozilima, ne vidim potrebu da ijedan član Vlade za koga nije predviđeno da ima svoje lično obezbeđenje ima vozilo sa prvenstvom prolaza.
Kuda god da je naumio, stići će pet ili deset minuta kasnije ili ranije, nije važno, ali da prestanemo sa tom pričom da uznemiravamo građane i, što je još gore, da ugrožavamo bezbednost svih učesnika u saobraćaju jer, eto, neko nije stigao, pa će malo da zakasni. Neće ništa strašno da se desi.
Nadao sam se, kada se završila poseta američkog potpredsednika, da ćemo bar neko vreme biti bez sirena, međutim to je potrajalo samo do sinoć, odnosno do juče po podne. Znači, ponovo se nastavilo sa tom praksom da se, kad god se ukaže prilika, ne znam zašto, pogotovo kada nije gust saobraćaj, uključuju zvučni i svetlosni signali, da bi se kršio zakon i ugrožavala bezbednost ostalih učesnika u saobraćaju.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa Napred Srbijo Srpske napredne stranke se slaže da treba uvesti probnu vozačku dozvolu. U stvari su najopasniji vozači u toj prvoj godini, kada uče veštinu koja se zove - upravljanje motornim vozilom. Prvih nekoliko meseci upravljanja, kada ih drži strah, tada su oprezni i vode računa o onome što rade. U nekom kasnijem periodu, ako se ništa ne desi, počinju da se ponašaju opuštenije, malo manje vode računa o tome što rade, počinju da krše saobraćajne propise i, što je najgore, stvaraju naviku da budu takvi u saobraćaju još dugo vremena, dok im zrelost, jednostavno, ne dozvoli da se više tako ponašaju.
Takođe, smatramo da maloletna lica ne bi trebalo da steknu pravo da upravljaju motornim vozilom, bez obzira da li imaju nekog iskusnijeg vozača pored sebe ili ne. Prvo smatram da, pošto je motorno vozilo (neko je to i rekao) na određeni način oružje, a i svi se slažemo da je to sredstvo kojim može nekome da se nanesu teške telesne povrede ili oduzme život, ipak je potrebna i neka određena doza zrelosti da bi neko seo za upravljač i uključio se u javni saobraćaj.
Šta to znači – iskusniji vozač? Data je neka definicija od pet godina. Međutim, svako, većina ljudi ovde prisutna, poznaje barem troje, a ja mogu deset ljudi da nabrojim, koji imaju vozačke dozvole 10 i više godina, a nisu seli za upravljač motornog vozila. Je li on iskusniji kolega? Je li on iskusniji vozač? Jednostavno, položio je, smatrao da mu je to tada trebalo, i nikada više od trenutka polaganja nije seo u motorno vozilo i uključio se u saobraćaj. Sad ostavljamo mogućnost da i takvi budu neki nazovi instruktori licima koja nisu punoletna, a imaju pravo na probnu vozačku dozvolu i da učestvuju skoro potpuno ravnopravno u saobraćaju sa drugim učesnicima.
Nije ovde poenta da li neko ima 17 godina i 11 meseci ili 18 godina i jedan mesec. Natempiraće oni da to bude 18 godina i jedan dan ako treba. I nemam ništa protiv da lica koja imaju navršenih 17 godina polažu vozački ispit u toj godini kada treba da napune 18. godinu, jer tada su u društvu kvalifikovanog lica koje ima duple komande i može da utiče na brzinu kretanja, smer vozila itd., znači obučeno je da vrši obuku. Ovde je u pitanju to da stavljamo maloletnika za volan, da se on uključi u saobraćaj i da ga neko ko nije osposobljen kontroliše, savetuje i nema mogućnost da preduzme bilo koju drugu radnju kojom bi zaustavio neku radnju koju taj mlad i neiskusan vozač otpočne.
Vlada je dala ovo obrazloženje: ''Vlada ne prihvata ovaj amandman iz razloga što većina evropskih zemalja poznaje ovu vrstu vozačke dozvole, a činjenicom da se maloletnom licu, za razliku od punoletnog, obezbeđuje poseban nadzor od strane iskusnijeg vozača…'' Znači, ovo čak i nije obaveza koju nam EU postavlja, to je „neka praksa“.
Mogu da vam kažem, što se te prakse tiče, sledeće. Položio je čovek u Austriji. Tog dana je došao u Srbiju i slupao se. Eto toliko o toj praksi. Nije imao 18 godina. Ponelo ga je to što je prešao 1.000 kilometara a ništa se nije desilo i napravio je odmah udes.
Smatram da bi ovaj amandman trebalo prihvatiti. Nemam ništa protiv da maloletni polažu sa navršenih 17 godina života, ali ne mogu da uzmu aktivno učešće u saobraćaju - sa probnim tablicama ili bez njih, sa licem koje je navodno iskusnije ili bez njega. Jedini koji mogu da vrše obuku jesu instruktori, u posebnim vozilima, sa duplim komandama, i jedino na taj način možemo da budemo potpuno bezbedni.
Zato smatram da bi Vlada trebalo da prihvati ovaj amandman, a pogotovo što sve ove činjenice koje iznosimo nisu iz teorije, nego iz prakse i životnog iskustva svih nas, i trebalo bi malo više da se uvažavaju od strane predlagača, jer vidim da su zakon pisali profesionalci, slažem se, ali ljudi koji retko voze, nažalost.

Dame i gospodo narodni poslanici, dosadašnja praksa, kada su slična rešenja primenjivana u drugim oblastima, govori da ovakve amandmane ne treba prihvatiti.
Vezani su amandmani na član 207. Lidije Dimitrijević: ''Agencija uz prethodno mišljenje reprezentativne jedinstvene asocijacije auto-škola Srbije procenjuje potreban broj auto-škola po regionima i na osnovu toga izdaje dozvolu za rad auto-školama'' i Jovana Damjanovića: ''Dozvola iz stava 1. ovog člana izdaje se uz prethodno mišljenje reprezentativne jedinstvene asocijacije auto-škola Srbije''.
Voleo bih da mi neko objasni šta je to jedinstvena asocijacija auto-škola Srbije. Da li to znači da ćemo mi, usvajanjem zakona o bezbednosti u saobraćaju i usvajanjem ovakvih amandmana, morati da predvidimo da ko god dobije dozvolu za rad auto-škole ima obavezu da bude član jedne određene asocijacije?
Slažem se da strukovna udruženja treba da postoje, ali setimo se da su, kada je bio jedan zakon o računovodstvu i reviziji, gde je učestvovalo jedno strukovno udruženje, stavili da revizori i knjigovođe moraju da polažu ispite jednom godišnje da bi produžavali licence, da idu na određene seminare, a da ne pričamo o kotizacijama koje su tražene tom prilikom itd.
Prihvatanjem jednog ovakvog amandmana narušili bi se, prvo, tržišni uslovi, da se auto-škole na tržištu nadmeću kvalitetom nastave i pristojnom cenom obuke po kandidatima ili će asocijacija da odredi i cene usluga i kvalitet obuke i da će sve auto škole na teritoriji Republike Srbije toga morati da se pridržavaju. Jer, manje ili više, ko god da se pojavi nov rizikuje ili da prihvati uslove koje ta asocijacija nalaže ili da bude odbijen, odnosno da ne može da se upiše u registar privrednih društava sa registracijom da može da obavlja poslove obuke vozača.
Smatram da ovakvi amandmani ne bi trebalo da se prihvate i ne bi trebalo da se nalaze, ne samo u ovom zakonu, nego gde god postoji uslov da neko reprezentativan odlučuje. Taj ima samo jedno za cilj - uspostavljanje kompletnog monopola u jednoj oblasti. Uspostavljanjem monopola gubi se na kvalitetu i onaj ko je uspostavio monopol dobija na ceni. O tome se radi, ništa više.

Dame i gospodo narodni poslanici, s pažnjom sam slušao ministra gospodina druga Mrkonjića. On zahvaljuje svima. Verujem da je imao iskrene namere da ovaj zakon bude dobar, ali dovoljno je da pogledamo obrazloženje koje je Vlada dala na neke članove, pa da malo i posumnjamo u to. Neću da ulazim u stručnost tima od 50 ljudi koji su učestvovali u izradi ovog zakona. Verujem da su to ljudi od struke – struka je struka, teorija je teorija, praksa je praksa, a život je život.
Voleo bih da se ovaj zakon ne završi osnivanjem Agencije, uvođenjem kaznenih poena, izdavanjem licenci i, naravno, represijom koju će državni organi da sprovode na putu.
Kad pogledam obrazloženje Vlade već na sledeći član, daju mi za pravo da sumnjam da je baš tako.
Kolega je tražio da licenca ne važi pet, nego deset godina – za ispitivače, za lica koja obavljaju tehnički pregled, za profesionalne vozače i evo kakav su odgovor dobili od Vlade: „Vlada ne prihvata ovaj amandman jer je intencija bila da se određivanjem relativno kratkog roka od pet godina, a ne deset kako predlaže predlagač amandmana, obezbedi da predavači teorijske obuke kontinuirano prate razvoj tehničko-tehnoloških uslova koji su karakteristični za 21. vek. Smatramo da bi predloženi rok od deset godina bio neprimereno dug zbog brzog napretka tehnologije...“
Dame i gospodo, meni nedostaje još 20 i nešto dana da vozačku dozvolu imam 19 godina. Volan je u Srbiji ostao na levoj strani, na desnoj strani je menjač, zna se gde su kočnice, kvačilo, gas, zna se šta su pokazivači svetla.
Ne vidim šta će to toliko da se promeni da bi se licenca skraćivala na pet godina. Jedino ukoliko smatrate da za pet i više godina nećemo više voziti automobile nego neka druga vozila, možda svemirske brodove, letelice ili šta već. Tako da imam pravo da sumnjam da su i ovaj zakon neki kreirali zbog sebe, ne zbog građana. Zbog sebe, zato što će oni da budu ti koji će da drže predavanja, zbog toga što će oni da budu ti koji će to da naplaćuju od građana.
Ali, hajde da se vratimo samom zakonu i saobraćaju. Više puta sam isticao da problemi koje imamo u saobraćaju i bezbednost saobraćaja neće rešiti jedan zakon, već da je to problem društva u celini i da, kada je u pitanju bezbednost saobraćaja, moraju svi na tome da rade – na prvom mestu oni koji su najodgovorniji za sprovođenje zakona, a to je saobraćajna policija. Nisu se nama putevi i putna infrastruktura toliko promenili da bismo imali ovako drastičan skok nebezbednosti u saobraćaju u proteklih 15 godina. Problem su neke navike koje moramo da iskorenimo, a na prvom mestu mora da se iskoreni navika rata između saobraćajne policije i vozača.
Nekome je to smešno, ali zamislite se malo i nad činjenicom da baš zbog tog rata koji se vodi između te dve grupacije mnogi drugi učesnici u saobraćaju krše zakon saobraćajnoj policiji ispred nosa, a niko ne reaguje. Ne krivim ja te momke koji su na ulici. Problem je u tome što nigde u ovom zakonu ne piše ko će, kada i kako sa njima da radi, da shvate da zbog bezbednosti u saobraćaju saobraćajna policija mora da postoji na prvom mestu kao organ koji pomaže učesnicima u saobraćaju, reguliše saobraćaj, a tek onda, ukoliko i zakon i pretnje i sve ostalo ne pomaže, da se priključi represija, tj. kažnjavanje.
Tu ima još mnogo problema, kada se uđe u suštinu te teme. Sam problem zakona jeste što me ni predlagač ni mnogi drugi nisu ubedili da će na tome da se radi. I pre nekoliko dana sam spominjao neku krupnu stoku koja se napasa u zaštitnom polju pored autoputa. Nekima je to bilo smešno, ali sada mogu da kažem i ministru i gospodi iz Republičke uprave za saobraćaj da ne moraju više 40 km od Beograda prema Nišu da idu da vide krupnu stoku u zaštitnom pojasu autoputa, dovoljno im je da odu u Bubanj potok. I nije u pitanju jedna krava, nego dve. Da nije ozbiljno, bilo bi smešno.
Ali, gospodo, tom deonicom svakih 15 ili 20 minuta prolazi jedno vaše vozilo. Čudi me da tako nešto može da vam se desi. Ne njima, saobraćajcima, nego vama, jer ih niste naučili da moraju na prvom mestu da deluju preventivno, a ne represivno, da se kažnjava da bi se punio budžet.
Policija na pravom mestu ima preventivnu, regulatornu ulogu, pomoć, pa tek onda deluje kao vaspitno sredstvo. Kazna - ako ne pomaže ništa drugo.
Video sam da može država, ako hoće, da učini nešto u saobraćaju. Ne kažem da ove diskusije nisu dale već neke prve rezultate, ali ste još uvek daleko od toga da ste me ubedili da neće biti povlašćenih u saobraćaju. Ne pričam sad ovde o ministrima, poslanicima i tako dalje. Pričam o onoj gospodi kojoj niko ne sme ništa, pričam o skupocenim automobilima, o džipovima, o zatamnjenim staklima, o tome kakvi oni odnos imaju prema policiji. I potpuno razumem kakav odnos policija ima prema njima, jer je očigledno da iza tih momaka, ukoliko hoće da sprovode zakon, niko neće da stane sa obećanjem da nastave da rade svoj posao kako treba i da im se zbog toga ništa neće desiti.
Dame i gospodo, mislim da je vreme i da se prestane s tom igrom koja se dešava sa vozilima koja su stranih tablica jer navodno zbog zloupotreba saobraćajne policije mogu da rade po autoputu šta god hoće. Ukoliko ima zloupotreba, treba što pre s tim da prekinete, a ako ih neko maltretira, maltretira ih pogranična policija, pa se malo njima obratite da više i brže propuštaju. Ali, svakako je sramota da nama ovde autobusi stranih registarskih tablica voze po autoputu 130 km i više.
I sramota je da neko zabranjuje policajcu koji je na terenu da radi svoj posao. Samo ih naučite da naprave razliku u prekršajima, da naprave gradaciju. Ako već prekršaji postoje, da prvo sankcionišu one koji su društveno opasniji, a ne, kao što je bilo situacija, da se meri brzina kada vozilo izlazi iz pojasa, iz dela gde je ograničenje. Ne kada ulazi, gde je društveno opasno, nego kada izlazi, jer je bolji zakon.
Evo vam primera ovde, Bubanj potok, "Lastina" garaža. Nikada nećete videti saobraćajnu policiju da stoji s one strane od Niša prema Beogradu, gde je nizbrdica, i da meri brzinu, nego iz Beograda prema Nišu, kada izlazi, kada više nema nijedne raskrsnice, nijednog uključenja, ničega. Slažem se, krši zakon ograničenja 80, ali je manje društveno opasan nego onaj koji sa 140 na nizbrdici ulazi u grad.
Moraćete više da radite sa svojim ljudima na njihovoj obuci. Samo tako, uz to da je zakon jednak za sve, da nema povlašćenih u tamnim i skupim automobilima sa zatamnjenim staklima, kojima policija ništa ne može, s takvim pristupom možemo da kažemo da smo nešto uradili za bezbednost u saobraćaju. Međutim, još uvek ste daleko od toga da ste me u to ubedili, tako da ne verujem da će ovaj zakon, ukoliko ne pretrpi još dosta izmena, bitno da poboljša na neki duži vremenski period bezbednost saobraćaja u Srbiji.

Dame i gospodo poslanici, neću da se bavim brojkama u udesima, kakav je koji zakon imao efekat, kakav je imala efekat primena zakona itd., ali bih zamolio poslanike koji nam predlažu da glasamo za ovaj zakon, da se malo manje voze, da malo više voze, predlažem im da sada negde oko 16 sati sednu u svoje vozilo, čak i ono službeno kojim dolaze na sednice Skupštine i pokušaju da sada u Beogradu negde stignu i da mi garantuju da će ovaj zakon sve ove probleme koje imamo u Beogradu i čitavoj Srbiji da reši.
Neće. U tome i jeste problem. Možemo mi da pričamo o tome da su zakoni za mnoge stvari krivi, međutim najčešće mnogi drugi faktori utiču na bezbednost u saobraćaju. Potpuno se slažem da mora nešto hitno da se uradi kada je bezbednost u saobraćaju u pitanju. Dovoljno je samo da pogledate u novine unazad nekoliko godina i videćete koliko je građana nastradalo u tim saobraćajnim nesrećama, koliko je mladih ljudi bespovratno izgubljeno, koliko je dece, pa čak i beba smrtno nastradalo. Ali, to nije problem koji će da se reši ovim zakonom, nažalost.
Na bezbednost u saobraćaju utiče puno faktora. Na prvom mestu, utiče svest svih učesnika u saobraćaju. Ne vidim kako ćemo da se rešimo nekih starih i loših navika primenom ovog zakona. Utiče rad i kvalitet rada saobraćajne policije po pitanju vaspitavanja i regulisanja saobraćaja. Osim u Beogradu, saobraćaj se ne reguliše nigde više u Srbiji. Utiče kvalitet puteva, pa na kraju, za one ekstremne slučajeve, kojima ništa nije pomoglo do sada da se opamete, utiče kaznena politika.
Što se tiče uvođenja licenci za instruktore, profesionalne vozače, lica koja obavljaju tehnički pregled, moram da kažem tvorcima zakona da je tu ministarstvo prevareno, a varaće se i svi ovi ljudi koji treba da polažu ove ispite i idu na seminare. Ovo neće bitno da utiče na bezbednost u saobraćaju, ali će bitno da utiče na finansijsko stanje onih koji su ovo ubacili u zakon, jer će oni da budu predavači po tim seminarima.
Samo ću da postavim pitanje onima koji se malo bave naravima čoveka. Hoće li na njega efekat da ima neko predavanje koje će da traje satima ili jedan film od 20 minuta ili pola sata? Nesporno je da onaj koji je položio vozački ispit ima određeno znanje kroz učestvovanje u saobraćaju. To znanje pretvara u veštinu. Njemu seminar, kada je u pitanju njegova veština, nije bitan. On je već vozač. Problem je da svoju narav obuzda dok vozi.
A najbolji način jeste da svim profesionalnim vozačima, svim instruktorima i svim licima koja imaju vozačku dozvolu a nemaju 30 navršenih godina, za njih posebno svake treće godine, prikažete slike i filmove sa udesa i saobraćajnih nesreća. Neka vide šta znači i šta može da napravi bahato ponašanje u saobraćaju. Licencama to nećete da rešite. To je kada je u pitanju vaspitavanje vozača na onaj fin način.
Drugi faktor koji svakako utiče na bezbednost u saobraćaju jeste rad saobraćajne policije, a nama se rad saobraćajne policije svodi na mali rat između vozača i policajca. Vidim da su ovde gospoda iz Uprave saobraćajne policije. Da li je normalno da saobraćajna patrola postavi radar i snima vozila koja izlaze iz zone ograničenja? Dovoljno je samo da pređe na drugu stranu puta i da zaštiti zonu ograničenja. Više puta sam intervenisao. Ta ružna navika kod naše saobraćajne policije je ostala.
Pričam vam iskustva iz svog života i učestvovanja u saobraćaju za 20 godina i preko milion pređenih kilometara.
Da li je normalno da me u jedan sat ujutru zaustavi saobraćajni policajac i kaže – gospodine, išli ste 48 na sat, ograničenje je 40, ovde je škola? Hajde neka mi to neko objasni. Da li je to normalno?
Ili, zaustavi vozilo, dođe kod vozača, uzme mu isprave, po mraku, van naseljenog mesta, a pošalje ga, takvog vozača – pređi preko puta da ti pokažu radar. I onda ovaj stoji pored vozila, saobraćajni policajac sedi u autu, još pada i kiša, kao za inat, i piše čoveku prijavu dok se ovaj smrzava i cvokoće.
Postavljam pitanje – da li je ta saobraćajna policija tu postavljena da stvori uslove za bezbednost ili da ih pogorša? Da li je policajac ugrozio bezbednost učesnika u saobraćaju zato što ga je poslao da takav neopremljen prelazi ulicu? Jeste, a dužan je da se prvo o njegovoj bezbednosti stara.
Hoćemo li da pričamo o tome da na 500 metara od adrese gde se nalazi registrovano vozilo saobraćajni policajac 20 minuta priča o tome kako vozač mora da ima potvrdu, iako se vozilo vodi na njegovog oca i žive na istoj adresi, a samo 100 metara iza njega na kružnom toku stoji 200 ljudi i on ne reaguje?
Hoćemo li da pričamo o tome da pre neki dan, kada sam dolazio za Beograd, na 40. kilometru iz pravca Niša prema Beogradu, ni manje, ni više nego u zaštitnom pojasu pase krava? Lepo ste čuli, krava. Više puta sam intervenisao kod saobraćajne policije da izađu na lice mesta i da se to više ne dešava, ali niko ne reaguje. Nije toliko strašno, hajde krava je, neko je kao i čuva, ali ostala je rupa u zaštitnoj ogradi. Neki su se opekli na te rupe, ne bih o tome da pričam.
Kada su u pitanju životna iskustva, to je samo jedan mali deo, ali ono što je najružnije dešava se u gradovima manjim nego što je Beograd, da nekad zakaže regulisanje saobraćaja semaforima. Napravi se gužva, obavesti se saobraćajna policija, da bi dobili obaveštenje - ne može nijedna patrola da izađe i reguliše saobraćaj jer imaju akciju kontrole brzine od ministarstva i ne mogu nijednu saobraćajnu patrolu da pošalju na lice mesta, osim ako ne dođe, kako su rekli, do ''čukanja''.
Da li treba neko da nastrada da bi intervenisala saobraćajna policija ili da bude tu na prvom mestu radi bezbednosti svih učesnika u saobraćaju, da reguliše saobraćaj, na prvom mestu?
Da se razumemo još nešto, ne krivim ja te saobraćajne policajce ni za šta što su uradili. Većina njih su pošteni i dobri ljudi. Krivim vas koji ste odgovorni za njihov rad, zato što ih niste naučili da rade kako treba, zato što ih terate da rade kako ne treba, zato što im određujete koliko kazni moraju da naplate za jednu smenu.
Da bismo imali bezbednost u saobraćaju potrebno je, na prvom mestu, da postoji poverenje između svih učesnika u saobraćaju, između saobraćajne policije i ostalih učesnika, i vozača. Da učesnici u saobraćaju shvate i prihvate da policajac nije tu da ih kažnjava, nego, na prvom mestu, radi njihove bezbednosti u saobraćaju, regulisanja saobraćaja, pomoći ako im je potrebna, a za one ekstreme služi policija.
Kako to vama izgleda kada, ovo se sada više odnosi na ministra unutrašnjih poslova, žandarmerija i interventne jedinice izlaze noću i kontrolišu saobraćaj bez propisne opreme, nemaju crveno svetlo da zaustave vozilo, nemaju fluorescentni prsluk, ali on je policajci i zakon. A ovamo u zakonu predviđate da to mora da ima vozač.
E pa, primenite prvo na svoje ljude. Ako nemate, obezbedite im. Ako ne možete, ne šaljite ih tamo. Ako već toliko žele da vrše kontrolu vozila, neka se dogovore sa kolegama iz saobraćajne policije pa neka to rade zajedno, nemam ništa protiv. Svakako taj problem može da se reši.
Imamo još jedan novi termin – nasilnička vožnja. To je sada već nešto što je vrlo diskutabilno. Ponovo imamo u zakonu vozila sa prvenstvom prolaza. Slažem se da svaka država, pa i Srbija, mora u određenim situacijama da ima i takva vozila, koja nisu čisto policijska, nego su u pratnji neke javne ličnosti. Ali, ne mogu da shvatim da ministar, kome nije ni predviđeno da ima lično obezbeđenje, sedi u vozilu sa prvenstvom prolaza, divlja po Beogradu, divlja na otvorenom putu, da svako ko se nađe ispred njega (jednom prilikom se to desilo i meni) mora glavom bez obzira da sklanja vozilo sa puta bez obzira da li je uočio to vozilo na vreme ili nije.
To mogu da kažem za gospodina ministra Dinkića. Hoćete li i datum, postavio sam jednom poslaničko pitanje? Ostavite se više toga, rotacija, upaljenih svetala i sirena, ako vam to stvarno nije neophodno. Ako i zakasni gospodin ministar pet, deset, petnaest minuta ili sat vremena, nije strašno. Ako neko nastrada, onda je strašno.
Čini mi se, neko reče - pametan se čovek uči na tuđim greškama, budala na svojim, a idiot ih ponavlja. Nemojte da ponavljate greške. Setite se šta je bilo u Beogradu pre sedam ili osam godina. Svedite tu meru nasilničke vožnje i na tu vrstu vozila.
Da vam postavim još jedno pitanje. Odredili ste koja je to kvalifikacija za nasilničku vožnju. Ali, šta ćemo sa skupim vozilima sa zatamnjenim staklima kada se ulazi u Beograd? Je li nasilnička vožnja kada velika većina vozača strpljivo na kolovoznim trakama čeka kada će da se uključi ili isključi sa neke raskrsnice, a dasa ''zapalio'' po desnoj strani, pa samo ''briše''? Da li je to nasilnička vožnja, po zaustavnoj traci? To niste uzeli u obzir. Što? Jesu li vam možda takvi prijatelji?
Tu je i ministar infrastrukture, znam da gospodin Mrkonjić voli da prošeta s vremena na vreme Karađorđevim parkom, nemam ništa protiv, ali mu ja sada postavljam pitanje – gospodine Mrkonjiću, je l' vam nisu zasmetali oni silni džipovi preko puta Karađorđevog parka u Nebojšinoj ulici, sa zatamnjenim staklima, parkirani i ostavljeni tako da i vaša vozila ne mogu da prođu?
Imate tu kolegu Dačića. Kažite – moramo da sredimo svaku ulicu u Beogradu, ovo više ni na šta ne liči. Ako pozove neko ''pauk'' da dođe, doći će, ali neće da se zakači za džip. Po mogućstvu za ''jugo'', jer iza ''juga'' niko ne stoji, za njegovog vozača nema ko da pripreti.
Dame i gospodo narodni poslanici, poslaničku grupu Napred Srbijo SNS moći ćete da ubedite da glasa za jedan ovakav zakon onda kada znamo da će svi pred ovim zakonom da budu jednaki i kada znam da će za nasilničku vožnju da budu kažnjavani i oni u skupim automobilima sa zatamnjenim staklima, a do sada to nije bila praksa. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, posle nepune četiri godine ponovo imamo novi zakon o turizmu. Cenim to što su moje kolege narodni poslanici hteli svojim amandmanima da poprave sam tekst, da urede zakon, da iznesu svoje primedbe sa njihove tačke gledišta, bez obzira iz koje političke stranke su te primedbe bile. Međutim, može nama Vlada da predloži i najbolji zakon na ovom svetu, možemo mi takav najbolji zakon i da usvojimo, nije problem u zakonima, nije problem u Narodnoj skupštini, nego je problem u onima koji sprovode zakon.
Čini mi se da Srbijom gospodari jedna mala politička stranka iza koje ne stoji volja naroda, bar ne ona potrebna i kvalifikovana da bi ta politička stranka imala toliku moć u Srbiji da kontroliše svaku poru života, da kontroliše sve finansijske tokove u Srbiji.
To ću samo na nekoliko primera, kada je u pitanju Turistička organizacija Srbije, da pokušam da dokažem da je moja tvrdnja potpuno ispravna. Turistička organizacija Srbije ima svog zamenika direktora, izvesnu gospođu Vesnu Radisavljević. Kada neko kaže – zamenik direktora, verovatno niko ne smatra da je to nešto strašno, pa jeste, jer Turistička organizacija Srbije u svojoj sistematizaciji nema zamenika direktora. Pokušao je Upravni odbor da sistematizuje to radno mesto, ali još uvek nema saglasnost Vlade, a gospođa Vesna radi kao zamenik i za to prima platu. I to ne bi bilo strašno.
Problem je u tome što G17, kao politička stranka koja je predložila gospođu Vesnu Radisavljević za zamenika direktora, nema želju da u bilo kom delu života Republike Srbije radi za građane i državu. Turizam je biznis, ali biznis u kome treba da zarađuju privredni subjekti koji se bave turizmom, a ne Vlada, članovi Vlade ili organi pri Vladi, ali ne, opet, u korist Vlade – nego se turizmom bave kao sopstvenim biznisom u kome treba da zarade, a na štetu i građana i privrednih subjekata. Gospođa Vesna Radisavljević od kada je na mestu zamenika direktora Turističke organizacije Srbije štampa u svojoj privatnoj štampariji sve publikacije koje štampa Turistička organizacija Srbije. I to joj je malo! Nego, sva ozbiljnija privredna društva koja se bave turizmom moraju, da ne bi pod pritiskom, prinudom i pretnjama, da štampaju sve svoje brošure i publikacije u njenoj privatnoj štampariji.
Ajde, da kažemo da je to biznis i da neko treba i da zaradi, ne slažem se i ne pravdam, to je po meni kriminal i ona treba da odgovara za to, ali šta ćemo sa činjenicom da je, recimo, opet pod pritiskom, štampana jedna publikacija koja se zove "52 vikenda u Srbiji", pa su motivi iz opština pomešani u odnosu na tekst koji se nalazi u toj brošuri. Navešću, a vi slobodno možete da proverite, tamo gde se nalazi tekst o Velikom Gradištu, nalaze se motivi iz opštine Golubac.
Veliko Gradište, dame i gospodo, osim što je na Dunavu, nema nikakvu vezu sa Đerdapskom klisurom i takvih motiva ima. Što se tiče Golupca, u njegovom tekstu se nalaze motivi iz Velikog Gradišta, pa tako ukrug, verovatno od opštine do opštine.
Za štampanje te publikacije novac Turističke organizacije Srbije je bačen! Štamparija gospođe zamenika direktora i vlasnika štamparije, Vesne Radisavljević, nije obeštetila Turističku organizaciju Srbije, koja je platila štampanje jednog ovakvog lista.
Dalje, kada je u pitanju Turistička organizacija Srbije, čiji upravni odbor, po ovom predlogu zakona, u najvećem delu treba da bude sastavljen na predlog Vlade Republike Srbije, postavljam pitanje – a, zašto ni na jednom međunarodnom sajmu turizma naša Turistička organizacija Srbije nije nastupila jedinstveno sa čitavom teritorijom Republike Srbije?! Naša Turistička organizacija Srbije nastupala je bez Kosova! I to je ozbiljna primedba ne samo nas političara, nego i profesionalaca koji se bave turizmom.
Kada je u pitanju naša turistička organizacija, na svim međunarodnim sajmovima štandove nije organizovala sama, nego su naše štandove organizovali Slovenci. Hvala lepo, mnogi koji su videli te štandove poručili su – bolje da nismo ni učestvovali na tim sajmovima, takvi kakvi smo bili!
Izgleda da je ovde želja da preko Turističke organizacije Srbije, preko Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja sve one subvencije koje smo izdvajali iz budžeta i koje su namenjene za razvoj turizma potpuno kontroliše jedan političar, ovi ostali oko njega, sitni, da se pomalo ogrebu, kao što je to Vesna Radisavljević, a pravi gospodar u Srbiji nije niko drugi nego Mlađan Dinkić.
Mislim da i ova vlada u ovim vremenima treba da shvati da je njena uloga da radi u interesu građana, da radi u interesu države, a ne da pojedinci, na štetu građana i štetu države, rade samo za sebe i za svoj džep! (Aplauz.)

Gospođo predsedavajuća, slažem se da je ovde reč o motornim vozilima, gde sam podneo amandman na član 4, ali vi iz šeste prebacite u neku nižu brzinu kad čitate, jer stvarno mi nismo dužni da slušamo ovakav način vođenja sednice.
Inače, voleo bih da je ministar tu da čuje obrazloženje za moj amandman koji sam podneo na član 4. zakona o porezu na upotrebu, držanje i nošenje dobara. Činjenica jeste da je poslanička grupa Napred Srbijo SNS uopšte protiv jednog ovakvog poreza, ali on je uveden dolaskom DOS-a na vlast, pa pokušavamo već godinama da amandmanima ispravimo jedan ovakav zakon.
Znači, predložio sam svojim amandmanom da kao osnovica ne bude više uzimana radna zapremina motornih vozila koja se oporezuju, već da se pređe na savremeniji, objektivniji način procene vrednosti jednog motornog vozila i pravedniji način plaćanja poreskih obaveza. Za razliku od radne zapremine, kako je to u sadašnjem zakonu, tražio sam da osnovica bude formirana na osnovu snage koje jedno motorno vozilo ima.
Činjenica jeste da, pošto živimo u 21. veku, savremena tehnologija i nauka idu napred, a mi se još uvek oslanjamo prilikom poreza na stare i zastarele metode, tako da već odavno osiguravajuća društva primenjuju jedan ovakav način utvrđivanja vrednosti jednog motornog vozila prilikom isplata premija na zaključene ugovore o osiguranju istih motornih vozila.
Činjenica jeste da kod jednog istog proizvođača, sa istom radnom zapreminom, istog modela i tipa vozila, znači, imamo dva vozila koja imaju različitu snagu…
(Predsednik: Vreme, ali imate još minut vremena ukupne poslaničke grupe.)
Pokušaću da završim. Znači, imaju istu radnu zapreminu, različitu snagu, ta snaga u stvari određuje cenu automobila, luksuz i opremu koju on ima i samim tim ta osnovica je pravednija.
Prihvatanjem ovog amandmana ne bi se uticalo negativno na prihodnu stranu budžeta Republike Srbije, čak mislim da bi se i neka određena veća sredstva naplatila u budžetu Republike Srbije, s tim da bi tu razliku sredstava platili oni koji zaista voze skupe i luksuzne automobile, što naravno i treba da bude predmet oporezivanja jednim ovakvim zakonom.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, i pored toga što se setom ovih zakona menjaju prihodi budžeta Republike Srbije, potpuno razumem da nije moguće da oni budu nešto, kada su prihodi u pitanju, mnogo visoki. Imamo malu ekonomiju, imamo malu teritoriju, sa malim obrtnim kapitalom, i teško je čak i promenom poreske politike obezbediti neke značajne poreske prihode.
S druge strane, mogu da kažem da sam mnogo više očekivao samim rebalansom budžeta kada je u pitanju rashodna strana i kada su u pitanju troškovi, smanjenje troškova i uopšte javne potrošnje. Međutim, vidim da Vlada svojom politikom sada povećava ovaj deficit u odnosu na onaj koji je bio predviđen Zakonom o budžetu za 2009. godinu.
Jedna cifra je stvarno fantastična u svim ovim izmenama i dopunama zakona i koja je najveća. Nismo hteli da vam ulazimo u samu strukturu deficita. Nijednim amandmanom poslanici SNS nisu menjali deficit. Ali, baš nas interesuje ovaj iznos iz stava 1. koji se pominje i u stavu 2, a to je za finansiranje budžeta Republike Srbije piše otplata glavnice duga 147.924.000.000 ili, gospođo ministre, ni manje ni više nego za 105 milijardi razlike nego što je to bilo u originalnom zakonu o budžetu.
Razumemo i tu priču da treba nešto da se vrati od deviznih kredita međunarodnim bankama, neki krediti stranim vladama, neki iznos koji duguje MUP, ali sveukupno te kursne razlike na onih projektovanih 85 i sada stvarnih 95 dinara za evro iznose negde od dve do dve i po milijarde, a razlika je oko 105.
Nas kao narodne poslanike interesuje odakle taj iznos, kakvi su to novi krediti za koje niste znali kada ste projektovali zakon o budžetu za 2009. godinu, i ne verujem da su to novi krediti. Ovo su krediti koji će da nastanu u toku ove godine i dobar deo kredita će da bude vraćen u toku ove godine. Pretpostavljam da su u pitanju emisije hartija od vrednosti Trezora i Narodne banke.
Nešto nije poznato, a to je - kolika je kamata na te hartije od vrednosti, koliko će od ovih 100 i nešto milijardi dinara građani Srbije da plate kamatu? Hoće li to biti 10, 15 ili 20 milijardi?
Problem nije čak ni toliko ekonomska kriza, koliko je vreme da sve vaše kolege shvate ozbiljnost situacije u kojoj se država nalazi. Vreme je da se prestane sa zloupotrebama, vreme je da se prestane sa trošenjem novca na razne promocije pojedinih ministara, njihovih političkih stranaka, i vreme je da najveća stranka koja sačinjava ovu koaliciju i raspolaže najvećim pravom na to da određuje kako će da bude budžet trošen, a ne mizerne stranke kao što je G17, koja nema ni cenzus, ali morate priznati najviše utiče na budžetsku politiku, na javne rashode, tako da je vreme da sa jednom takvom politikom prestanete.

Dame i gospodo narodni poslanici, toliko priče o štednji Vlade Republike Srbije, a mogu da kažem da je ovo najveća i najskuplja Vlada  koja postoji u novijoj srpskoj demokratskoj istoriji.
Podneo sam amandman na te famozne kabinete potpredsednika Vlade i pokušao sam svojim amandmanom da objedinim troškove koje imaju sva četiri potpredsednika i koje vode svaki za sebe.
Neka građani Srbije znaju da trenutno imamo četiri potpredsednika Vlade. Od ta četiri potpredsednika Vlade, tri su ministri u Vladi Republike Srbije, imaju svoje kabinete, ali im je malo taj kabinet koji imaju u ministarstvima, već žele da imaju poseban kabinet kao potpredsednici Vlade.
Zarad javnosti, prvi potpredsednik Vlade, odnosno ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić, potrošiće za svoj kabinet 34 miliona 773.000 dinara. Drugi potpredsednik Vlade, čuveni vojvoda od "Meridijan banke", koji je istovremeno i ministar za nauku i tehnološki razvoj, ima i svoj potpredsednički kabinet zadužen za oblast evropskih integracija. On će od građana Srbije da potroši ove godine blizu 40 miliona dinara, nedostaje pet hiljada, da ne grešim dušu.
Najzanimljivija stvar je kod gospodina Dinkića, on je potpredsednik Vlade za privredni razvoj, ali je istovremeno i ministar Vlade za ekonomiju i regionalni razvoj.
Mogu da razumem, ovamo su različite oblasti, pa možda i treba nekome neki savetnik koga nema u svom matičnom ministarstvu, ali me interesuje zašto će gospodin Dinkić da potroši 32 miliona na kabinet potpredsednika Vlade koji je paralelan organ njegovog istog ministarstva.
Da ne pričam o potpredsedniku Vlade koji retko kad govori istinu kada su u pitanju zarade, kada su u pitanju penzije itd, ali svejedno, on će da potroši 20 miliona, on je bio nešto skromniji.
Voleo bih da za ovaj amandman, koji sam podneo u ime poslaničke grupe Napred Srbijo-SNS, ustanu i nadriposlanici, koji nedeljama unazad urušavaju ugled Narodne skupštine i narodnih poslanika, a u ime štednje da ovaj amandman prihvate. Na žalost, oni su i dalje samo nadriposlanici, jer ih ovde u sali nema. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvek se pitam kada je u pitanju predlog budžeta ili predlog rebalansa budžeta, kada se objedini rasprava budžeta sa nekim drugim zakonima, da li je taj budžet nešto najbolje što možemo da dobijemo u nekom trenutku, a ne znam koliko je to loše po nas.
Ako je najbolje, gospođo ministre, to neće niko da vam zameri, a ako objedinjujete raspravu, očigledno je da ima nečeg čega se plašite i da postoje bolja rešenja od onog što nam je ovde ponuđeno. Toga ste i vi potpuno svesni.
Nedeljama već slušamo kako će javna potrošnja da se smanji, kako će broj zaposlenih u organima državne uprave i lokalnih samouprava da se smanji na osnovu onog što sam čuo, a sada vidim u predlogu rebalansa da od toga nema ništa.
Osim nekih simboličnih ušteda i retkih izuzetaka, pravog i štedljivog budžeta nema.
Budžet, odnosno rebalans usmerili ste na štednju u investicijama i poljoprivredi, a u nekim retkim slučajevima po nekim organima državne uprave. To ne može da napravi dugoročne pozitivne efekte, a štetu svakako može i to na dug period. Čitavu deceniju, možda i više, naša privreda i država ne žive od realnih prihoda, već od kredita banaka, dobrih ili loših.
Takvo funkcionisanje privrede je otežano zbog loše makroekonomske situacije u državi, a država opet ne može da stvori odgovarajuće uslove zbog svog preglomaznog i preskupog aparata.
Gospođo ministre, pitam vas, šta ćemo da uradimo sa 102 državne agencije, 102 direktora državnih agencija, 102 predsednika upravnih odbora, 102 upravna odbora, 102 kabineta?
Koliko još imamo, gospođo ministre, raznih uprava i kancelarija koji su paralelni organi ministarstava? Verujem da ne znate.
Ne znate zato što ste i sami jednom prilikom izjavili da ne možete da otkrijete gde vam se nalazi 50.000 zaposlenih u organima državne uprave. Ne znate ni ko su, ne znate gde rade, samo znate da država za njih odvaja sredstva.
Ne možete da odgovorite ni na pitanje šta to radite sredstvima NIP kada je "Fijat" i "Zastava" u pitanju. Ovoj državi je trebalo do marta neophodnih 310 miliona evra da se uplati, da ne pričamo koliko bi to poboljšalo uopšte celu privrednu situaciju u Srbiji i smanjilo pritisak na dinar. Tih para nema.
S druge strane, umesto tih 310 miliona dobijamo automobile koje mi moramo da kupimo, a država da subvencioniše. Da li će to biti dokapitalizacija strateškog partnera? Odgovorite mi i na to pitanje.
Gospođo ministre, možda nisam izmislio toplu vodu, ali ukoliko biste naterali sve bivše kolege, neke i sadašnje, da se samo polovina onoga što je pokradeno u postupcima privatizacija, raznih stečaja banaka, privrednih društava, izrade skupih projekata u oblasti turizma koji nikad neće da zažive ili će da zažive za 20 godina, finansiranja raznih studija izvodljivosti koje nikad neće da uđu u primenu, a za koja su plaćena ogromna sredstva, kada bi ste polovinu tih prihoda svoje bivše, a i neke sadašnje kolege naterali da vrate ono što su pokrali, verujem da nam MMF ne bi ni trebao, a ovu krizu ne bismo ni osetili.

Dame i gospodo narodni poslanici, lepo bi bilo da je moguće da samo predate otpad i dobijete električnu energiju ili toplotnu energiju za spaljivanje. Reč je o jednom izuzetno skupom tehnološkom postupku, koji se već izbacuje iz zemalja EU. Pristupnina za jednu tonu otpada koji se spaljuje je 30 do 50 evra, sa beneficijama koje su davale zemlje EU, a sada ih već ukidaju.
Javlja se i problem – šta se dešava s preostalim otpadom u postupku sagorevanja? Dobijate izuzetno otrovnu koncentrisanu količinu otpada, koji je bogat laktatima, solima, kiselinama i slično. Čuvanje jednog takvog otpada je mnogo skuplje nego održavanje jedne deponije.
Evropska unija, kao što sam rekao na početku svog izlaganja, već postepeno ukida spalionice, prelazi na druge vidove tretmana otpada. Neprihvatanjem ovog amandmana, rizikujemo, zarad politike, nečije želje i volje da se prikaže kao neko ko nas uspešno vodi u EU, da budemo korisnici zastarele tehnologije. U najčešćem broju slučajeva, spalionice koje se u EU isključuju iz upotrebe, biće razmontirane, donošene u Srbiju i montirane i prodavane kao nove.
Ovakav vid tretmana otpada, osim ovih negativnih pojava, nije ni u smislu zaštite čovekove okoline povoljan. Već sam rekao da je to skup tretman, skupo je održavanje, skupi su elektrofilteri i dobijamo otpad čija je biorazgradnja …
(Predsednik: Vreme. Hoćete li od Poslaničke grupe?)
...koristiću malo vremena od Poslaničke grupe, u nekom periodu, mnogo duža nego s klasičnim deponijama.
Znači, Vlada bi trebalo da se u svojoj strategiji odrekne zastarelih tehnologija, da se okrene novim metodama, a čak su iskustva pokazala da su stare metode, gde se deponuje otpad u zemlju, mnogo isplativije, mnogo ekonomski manje štetne nego toplotni tretman otpada, da bi se dobila energija koja je izuzetno skupa u ovom slučaju.

Iskoristiću svoje pravo na reč. Drago mi je da je konačno ministar tu, da bi i predstavnik Vlade morao da shvati da upravljanje otpadom ne mogu da rešavaju lokalne samouprave bez pomoći Republike. Na prvom mestu, reč je o jednom od najunosnijih poslova, kako u zemljama EU, a, prema ovom predlogu zakona, biće jedan od najunosnijih poslova i u Srbiji.
Tretman komunalnog otpada ostavljen na rešavanje lokalnim samoupravama, kako znaju i umeju, uz manju ili veću pomoć Vlade Republike Srbije, najčešće manju. Jedna lokalna samouprava, čak i bogatija, teško da sebi može da dozvoli da izgradi deponiju, jer za teritoriju od 100 hiljada stanovnika i rokom eksploatacije od 25 godina, jedna deponija košta između 3-4 miliona evra. Tu nastaje problem. Najčešće ga lokalne samouprave rešavaju tako što naprave određeni plan studija izvodljivosti, konkurišu s nekim programom kod Vlade Republike Srbije i dobiju određena sredstva, koja nisu dovoljna, čak ni uz njihov budžet, da završe posao.
Tu nastaje situacija kakva je bila u Požarevcu, Smederevu i Kovinu. Te tri opštine su konkurisale za regionalnu deponiju, jer Vlada podrazumeva regionalne deponije, a ne opštinske; napravile su sporazum, konkurisale kod Vlade i dobile određena sredstva.
Neko je rekao da program nije prošao zato što je gradonačelnik iz Požarevca bio iz SRS-a. Mogu da kažem da to nije tačno. Nije prošao zato što je u pitanju najobičniji lopovluk.
Posle lokalnih izbora, sredstva koja su dobijena od Republike, prema želji sadašnjeg gradonačelnika Smedereva, pošto te tri opštine nisu mogle same da izgrade deponiju, pronalazi se strateški partner, a sredstva iz budžeta Republike Srbije…
(Predsednik: Prošlo je dva minuta. Da li želite od vremena za Poslaničku grupu?)
Završavam. ... ne treba da budu potrošena kroz javne nabavke, nego je gradonačelnik Smedereva direktno hteo da ih preusmeri strateškom partneru, što je, slažete se, u najmanju ruku, lopovluk, pogotovo ako vam kažem da je eksploatacija jedne deponije koja košta oko četiri miliona evra, s rokom eksploatacije 25 godina i teritorijom od 100 hiljada stanovnika, ekonomski isplativa već treće godine.
Znači, strateški partner, em što je to izgradio parama građana Srbije, em će 22 godine da zarađuje na toj deponiji, naplaćujući pristupninu od tih istih građana Srbije. Vreme je već da Vlada Republike Srbije počne da rešava ovaj problem. Ako neko želi da eksploatiše deponiju, neka je sam napravi, a ne budžetskim sredstvima koja će da uplaćuje kao da je on sam sve to izgradio.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin ministar, kada su ovi zakoni pisani, čini mi se da je najviše voleo da napiše zakon i stvori jedan okvir u kome će da deluju privredni subjekti, građani i svi ostali, a on da uživa. Međutim, situacija je malo drugačija. Ovaj zakon bi mogao da se primenjuje u nekoj utopističkoj zemlji, kakva, svakako, nije Srbija. Nadam se da će bar da reši ovaj problem o kome svakodnevno čitamo po novinama, problem ambalažnog otpada kada su u pitanju prevoz i korišćenje opasnih hemikalija. Ne možemo da kažemo da  ni onaj drugi, manje opasan pojedinačno, nije opasan, jer masovno korišćenje PVC ambalažnog otpada jeste i te kako opasno.
Država o ovom pitanju nema pravu strategiju, kako će s ovim problemom da izađe na kraj. Mogu da kažem da su i iskustva koja su do sada bila primenjivana vrlo negativna.
Opet ću, gospodine ministre, jednu situaciju iz života, sa terena da vam kažem. Nekoliko opština sa teritorije Braničevskog okruga zaključilo je ugovor o sakupljanju čvrstog komunalnog otpada s izvesnom firmom "Trojan Fišer". Zaključen je u tri ili četiri opštine, a gospoda iz tog preduzeća naplaćuju od građana odnošenje komunalnog i ambalažnog otpada, a nemaju sanitarnu deponiju, ali prikupljaju ambalažu i kao takvu je prodaju. Ono što nije ambalažni otpad, bacaju po njivama, gde god stignu. Ne vidim na koji način će ovaj zakon da reši ovakve probleme iz života. To su životni problemi.
Jedina deponija koja je sanitarna na teritoriji Braničevskog okruga je deponija koju koristi grad Požarevac, koja je već iskoristila svoje kapacitete. Nemamo prava rešenja i nemamo pomoć države.
Kada je u pitanju ambalažni otpad, ne može samo da se gleda kroz zaštitu životne sredine. Imate i onaj drugi, ekonomski aspekt, a to su uštede. Reciklažom ili ponovnom upotrebom ambalažnog otpada, na prvom mestu, smanjujete potrebu za uvozom repromaterijala ili ambalaže. To je onaj prvi efekat koji ekonomska država treba da ostvari.
Što se tiče zaštite životne sredine, kroz ovaj zakon ne vidim kako ćete da sprečite građane da spaljuju sami svoj PVC ambalažni otpad, pogotovo što kod njih niste stvorili naviku da treba da ga sakupljaju i, što je još gore, niste im stvorili uslove, kada ga sakupe, da vide šta će s njim. Ostavili ste da to sve neko drugi radi, a da li će to biti neka privredna društva, preduzetnici, lokalne samouprave, bitno je da država skine problem sa sebe.
Potrebno je da se izradi jedna ozbiljna nacionalna strategija za ambalažni otpad i da se tom strategijom izvrši pozitivna dugoročna kampanja i kod građana i privrede stvori ta navika šta će da rade s tim otpadom. Ovako, stvaranje zakonskih okvira i samo određivanje kazni ko će i koliko će da plati zato što se ne pridržava zakona, neće dati rezultate. Dovoljno je samo da otvorite novine od pre nekoliko dana i videćete gde vam se sve otpad, i to izuzetno otrovan, nalazi u Srbiji, iako se zna čiji je, iako postoje kazne.