Dame i gospodo narodni poslanici, član 38. na koji je podnet amandman odnosi se na Agenciju za strana ulaganja i promociju izvoza. U samom članu kaže se: "Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza obavlja stručne poslove koji se odnose na promociju direktnih stranih ulaganja u Republiku Srbiju i koji obuhvataju: pripremu, razvoj i predstavljanje informacija o različitim poslovnim mogućnostima i prednostima ulaganja u privredu Republike Srbije...".
Već u vezi sa ovom prvom rečenicom ovog člana mogu da postavim pitanje – a šta je do sada uradila ta Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza? Rezultati su, kada su u pitanju strana ulaganja i promocija izvoza, vrlo skromni, da kažemo beznačajni. Ali, bitno je da se jedan deo državnog aparata opet pravi, uvećava, umnožava da bi se stranački funkcioneri, kolege, prijatelji, rođaci zaposlili. To je šteta koja jeste na teret građana Republike Srbije, ali, da kažemo čak, manja šteta. Ona veća šteta jeste sledeće – a šta to, u stvari, radi Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza? Evo, postavljam pitanje, kome se sve daju poverljivi podaci o rudnim bogatstvima kojima raspolaže Republika Srbija, kome sve, za koji novac, ko će da eksploatiše?
Dalje, imate jednu trenutnu, lošu politiku, a to je da se pod vidom istraživanja, na šta se ne odnosi ni koncesija, ni naknade državi itd, to pravo zloupotrebljava i eksploatišu se rudna nalazišta po Republici Srbiji, i to ona nova, a to je bogatstvo koje ne pripada ni ovoj vladi, ni ovim generacijama koje sada žive u Srbiji, već i budućnosti Srbije. To je problem sa kojim se sukobljava ova agencija.
Mogu još da kažem da je drugi vid štete koju Agencija nanosi to što se ne bave time da će ta strana ulaganja da budu u svrhu otvaranja novih radnih mesta, već se isključivo, u preko 90% slučajeva, strana ulaganja svode na to da se srpsko tržište osvoji, ne da se otvore radna mesta, nego da se otvaraju razni hipermarketi iz drugih država, drugih lanaca robnih kuća itd.
Navešću vam primer lokalne samouprave u Požarevcu. Znaju da tamo postoji, i to baš preko te agencije za strana ulaganja, više izvanrednih lokacija za otvaranje nekih hipermarketa, ali je lokalna samouprava u svom programu predvidela da to budu proizvodni pogoni. Dolazili su kod nas, nudili sve i svašta, samo da im dozvolimo da otvore hipermarket, odnosno da poništimo akt o detaljnom urbanističkom planu. Niste im to dozvolili. Odakle baš u Požarevcu?
Braničevski okrug, čije je sedište i administrativni centar Požarevac, ima oko 250.000 stanovnika, oko 70.000 stanovnika je na privremenom radu u inostranstvu, i predstavlja izvanredno tržište. Braničevski okrug ima još jednu pogodnost a to je da je to druga žitnica u Srbiji.
Niko od te gospode nije došao da kaže - hajde da otvorimo fabriku za preradu poljoprivrednih proizvoda. Lokacija ima, izvolite. Hajde da otvorimo mesnu industriju, lokacija postoji, izvolite; hajde da ulažemo u stočarstvo, zemljište postoji, lokacije postoje, izvol'te. Šta radi onda ta vaša agencija? Čime se ona bavi – kako da neko za što manje novca uzme što je god moguće više, da upropasti ne samo nas nego i generacije posle nas. U tom pravcu ide vaša politika i vaša Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza.
Postoji još jedan vid zloupotreba. Kaže: "Nadzor nad radom Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza vrši Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja." Pazite sad ovo. Niko drugi, nego Mlađan Dinkić. Koliko god vama to izgledalo beznačajno, svaka dozvola za uvoz neke sirovine mora da prođe preko Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj.
Ukoliko bilo ko pokuša da se umeša na tržište koje je rezervisano za vas iz "žutog preduzeća", osetiće moć državne administracije, Agencije i Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja.
Navešću samo jedan primer; građani, privrednici su me zvali: pravno lice koje ima urednu dozvolu za proizvodnju oružja, municije i niskoeksplozivnih sredstava dobija uredne dozvole za uvoz; data je saglasnost od MUP-a, Ministarstva odbrane. Problem nastaje u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja; drže sirovine na granici. Zašto? Zato što je u pitanju izvoz. Znate šta kažu čoveku? Kažu, nema problema, samo potpiši tehnički sporazum sa SDPR-om i sve ćeš probleme da rešiš, za proviziju.
Zato mi ne možemo napred sa vama takvima kakvi ste. Vi možete da se busate u grudi, možda ćete za neki dan da budete srećni kao onda kada ste formirali vladu Zorana Živkovića i ovde pevali, kao da ste pobedili na izborima. Verujem da ćete tako i u ponedeljak, utorak. Bogami, zapitajte se šta ćete na sledećim izborima.

Dame i gospodo narodni poslanici, kad čovek malo pročita ovaj zakon i pročita amandman koji je podneo kolega Ljubomir Kragović u ime poslaničke grupe SRS, reklo bi se da su ovde u pitanju samo mala razmimoilaženja u programu opozicije, odnosno vladajuće većine. Međutim, nije baš tako i ne mogu da se složim da to možemo da tumačimo samo na ovaj način.
Prvo, moram da kažem da je na ovom delu, znači informatičkog društva, država zakazala u svakom pogledu. Koliko god se vi trudite da prikažete kako mi napredujemo i idemo u Evropu i 21. vek punom snagom, mogu da kažem da su to najobičnije gluposti i laži.
Još uvek preko 90% teritorije Republike Srbije i korisnika interneta mogu da biraju između nekoliko operatera, ili provajdera (kako hoćete), a najgori od svih je baš naša Pošta, koja ima određenu infrastrukturu, ima vlasnički udeo u telekomunikacionim linijama, a ima najmanju propusnu moć od svih operatera koji su trenutno prisutni na teritoriji Republike Srbije. Da stvar bude još gora, prisutni operateri ne koriste nijednu drugu infrastrukturu nego baš infrastrukturu koja pripada Ministarstvu za telekomunikacije.
Neka mi neko sada objasni kako to da neko drugi, postavljajući samo jedan kabl, najčešće, i to onaj primarni kabl, ima daleko veću propusnu moć kada su u pitanju informacije koje se dobijaju preko interneta i koristi infrastrukturu Ministarstva za telekomunikacije, a samo Ministarstvo, tehnološki mnogo naprednije i jače, korisnicima određenih internet usluga daje najslabije moguće pakete.
Tu ću da istaknem SBB ili Soroš, koji je prisutan svuda na teritoriji Republike Srbije. Nema nijednog grada da nije zauzeo određenu infrastrukturu kada ste vi bili na vlasti u nekim lokalnim samoupravama i potpisivali neke ugovore. I dan-danas u opštinama mučimo muku sa njima, kako da im napravimo konkurenciju i kako da stvorimo uslove, kao lokalne samouprave, a sama ministarstva, koja su dužna da pomažu lokalnim samoupravama, ne rade ništa po tom pitanju. U tome i jeste problem.
Kako to sada izgleda? Em što je većina korisnika prinuđena da se obraća Sorošu za internet usluge, em što taj isti koristi nijednu drugu infrastrukturu nego onu koja pripada Ministarstvu za telekomunikacije. Kako? Postavljaju najobičnije kablove, to je primarni vod, nemaju tehničke mogućnosti da koriste sekundarne vodove, da dalje rašire mrežu, nego apsolutno koriste mrežu Ministarstva za infrastrukturu, plaćaju jeftino linkovanje, a najveći novac uzimaju od građana koji koriste internet usluge.
Eto kako to izgleda danas, od kada ste vi na vlasti. Znači, jedini koji može da stane na put ovakvom ponašanju jednog kablovskog operatera jeste Ministarstvo za telekomunikacije. Međutim, ono to ne čini. Pričate da idemo u 21. vek. Slažem se, ali na ovaj način nikuda nećemo stići. Danas ni jedan jedini ozbiljan posao ne možete da započnete, ni jednu jedinu ozbiljnu delatnost, bez interneta – radi prikupljanja informacija, radi slanja informacija, pa čak i radi uštede vremena kada je u pitanju elektronsko plaćanje.
Hoćete li u toj razmeni informacija da pružite mogućnost da kontroliše informacije neko ko nije iz države, neko ko nije državljanin Srbije? Da li ste svesni da u određenom trenutku može da blokira protok bilo kojih informacija, bez obzira da li su u pitanju državne ustanove, da li su u pitanju pravna ili fizička lica? Kakvu štetu privreda može da ima od toga? Ogromnu. Ovakav sistem kakav je sada u oblasti informatike može da pruži mogućnost nekolicini ljudi da neovlašćeno kontrolišu kompletan protok informacija na teritoriji Republike Srbije.
Zato i jeste ideja ovog amandmana da se ministarstvo koje do sada nije dalo određene rezultate kada je u pitanju ova oblast konačno prebaci na neko drugo ministarstvo, koje će sa stručnim ljudima, daleko stručnijim i manje opterećenim profitom i provizijama koje sada naplaćuju određeni direktori u telekomunikacijama, da opremi državu kvalitetnim informatičkim sistemom i da sa tako kvalitetnim informatičkim sistemom država nastupi na tržištu, da se bori, da dobije što je moguće više korisnika, da ostvari prihod, zaštiti državni interes, da zaštiti građane da ne bude zloupotreba prilikom prenosa informacija i da na taj način obezbedi i određena sredstva za budžet Republike Srbije.
Ovako, na način kako ste predložili ovim novim zakonom o ministarstvima, nastaviće se po starom, a to svakako neće, kako vi to kažete, da nas vodi strahovito brzo u 21. vek.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Zoran Krasić je tražio da se u članu 2. izbriše Ministarstvo za NIP. Vama, koji ne čitate amandmane i ne pratite materijal koji dobijate, nego glasate po inerciji kao vladajuća koalicija, moram da kažem kako je u stvari nastao Nacionalni investicioni plan.
NIP nije ništa drugo nego jedna prevara Mlađana Dinkića iz 2006. godine, kada se donosio rebalans budžeta za 2006. godinu, negde u julu mesecu. Znači, već tada se osećala blizina predstojećih vanrednih parlamentarnih izbora. G17, koji nije uspeo ništa da uradi za te dve i po godine koliko su bili u Vladi Republike Srbije, dolazi na ideju da navodno nešto novo, nešto što će građanima Srbije da donese dobro, osmisli, napravi, predloži kao poseban zakon i, na kraju, čak i da formira NIP, odnosno Ministarstvo za sprovođenje NIP-a.
To je do formiranja one prethodne vlade, u kojoj je takođe učestvovala DS i šifrovana stranka G17, bila samo budžetska stavka, koja se, navodno, odnosila na to kako ćemo u Republici Srbiji, kroz taj NIP, da imamo dugoročnu politiku investicija u državi pod okriljem budžeta, donacija, kreditiranja i ostalih mogućih prihoda, a sve, navodno, u korist građana i države Srbije.
Svakojake gluposti ste pisali u tom NIP-u, koji se najčešće svodio na sređivanje i krečenje prostorija Republičke poreske uprave, pa ste čak u NIP naveli koje će to filijale Republičke poreske uprave da budu krečene, do zamene prozora na nekim školama, zamene crepova iz donacija Evropske banke ili kojih već međunarodnih organizacija, a u svakom od tih mogućih finansijskih transfera, osim što to obično nije bilo urađeno kako treba, jedan broj ljudi koji je učestvovao u tome prolazio je finansijski sve bolje i bolje.
Da pogledamo prvo šta to radi ovo Ministarstvo za NIP. Pročitaću vam to iz člana 22, koji reguliše nadležnosti NIP: "Ministarstvo za NIP obavlja poslove državne uprave koji se odnose na NIP, sistem, razvoj i unapređenje projekta NIP, strateško planiranje, iniciranje i sprovođenje projekata zajedno sa nadležnim ministarstvima, raspisivanje i sprovođenje javnog poziva za odabir projekata, utvrđivanje prioriteta projekata, predlaganje Vladi projekata NIP, projektovanje budžeta za projekte iz NIP..."
Pazite sad, ono što je isključivo u nadležnosti Vlade Republike Srbije, da radi projekciju budžeta, taj deo, kada je u pitanju NIP, radiće isključivo ministarstvo za NIP. Kada to ovako čitam, reći će neko: "Pa šta?" Doći ćemo kasnije i na to, da vam objasnim kako se vrši uzurpacija vlasti preko dva ministarstva, samo preko dva – kontrolišete kompletnu vlast u državi, finansijske i druge tokove u državi.
"...učestvovanje u implementaciji i praćenju ostvarivanja projekata po fazama, nadzor nad sprovođenjem projekata, saradnja i koordinacija sa ministarstvima, organima autonomnih pokrajina i organima jedinica lokalne samouprave; zajedničko upravljanje pojedinačnim projektima, međuprojektnu koordinaciju, praćenje realizacije projekata, merenje efekata projekata i ocenu uspešnosti..." I tako dalje, da ne čitam.
Sve u svemu, kad neko pogleda, nije ništa ozbiljno i postavlja se pitanje zašto jedno ovakvo ministarstvo postoji. Međutim, ako uđete malo u suštinu, problem i jeste ovde što se sve vlade od Petog oktobra naovamo ne organizuju i ne prave po principu jedinstva vlasti, a to podrazumeva da vlada ima jedinstvenu strategiju, da političke stranke koje formiraju vladu preko svojih narodnih poslanika imaju istu strategiju, da kontrolišu i nadziru jedni druge, pomažu jedni drugima.
Ovde to nije slučaj od Petog oktobra. Od Petog oktobra svako ministarstvo je država u malom i svaki ministar koji je, po pravilu, visoki funkcioner ili predsednik jedne stranke, radi i polaže račune eventualno samo svojoj političkoj stranci, pod uslovom da ona ima mogućnost da ga kontroliše. Tako to izgleda od petog oktobra 2000. godine naovamo.
Međutim, da bi se ipak nekako izvršila kontrola ministarstava i Vlade Republike Srbije, Mlađan Dinkić uvodi Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj i Ministarstvo za NIP. Pazite, nijedan projekat, nijedno budžetsko davanje, nijedna investicija, bez obzira iz čije nadležnosti, da li iz prosvete ili bilo koje druge, ne može da se realizuje dok na to ne da saglasnost ili Ministarstvo za NIP ili Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja. Znači, nijedan.
Evo dokle su se čak upleli i kakva je to glupost osmišljavanje NIP-a. Navodno, remont lovaca presretača MIG 29 radi se iz sredstava NIP-a. Najobičniji remont (neka je investicioni, neka je tekuće održavanje) radi se iz budžetskih prihoda ministarstva kome ta imovina pripada. Hoće li Mlađan Dinkić da se pita kad koji avion treba da se remontuje? Hoće li Đilas da se pita kad koji tenk treba da se remontuje? Zar to nije posao ministra, zar to nije posao njegovog kabineta? Zar to nije posao Vojske, u krajnjem slučaju? Valjda oni to znaju - za to su obučavani, školovani, pripremani.
Ne, ovde je cilj da se sve radi iz dva, eventualno tri centra moći. Džabe se ovde priča i o zameniku predsednika Vlade, i o raznim potpredsednicima itd. U ova dva ministarstva leži celokupna vlast u Republici Srbiji. Žalosno je što lider jedne političke stranke, koja samostalno ne može ni cenzus da prođe, bude jedan od ljudi koji će da regulišu i kontrolišu sve finansijske tokove u državi.
To je sad vaš problem, sa njim ste se družili i moraćete da ga gutate, ali samo da vam kažem – on je bio taj koji je i prethodne dve vlade najviše koštao. I ovu vladu, u kojoj je sada sa vama, takođe će najviše da košta, najviše ima da ucenjuje. Te njegove ucene i posledice njegovih ucena najbolje su osetili ovi iz DSS. Oni su najviše i platili, ali Mlađa se prikloni uz veće, napravi zajedničku listu i evo ga ovde ponovo da kontroliše šta se sve dešava u državi.
Najveći deo svih ovih stvari koje pripadaju NIP-u do sada je pripadao Ministarstvu finansija, znači onome ko snosi posledice političke odgovornosti kada se ubiru poreski prihodi. I sve je to bilo u redu dok je ministar finansija bio Mlađan Dinkić. Evo, raspravljali smo o jednom zakonu, o zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji, gde ministar nadležan za poslove finansija, tada je to bio Mlađan Dinkić, može čak da promeni zakon bez Skupštine, bez Vlade. Znači, više je od monarha. Čovek je iznad zakona.
Toliku moć dajete jednoj takvoj, u suštini beznačajnoj, političkoj ličnosti, da se postavlja pitanje čime je on to vas zadužio pa se tako ponašate prema njemu.
Samo ću još neke od stvari da navedem kada je u pitanju Ministarstvo za NIP. Ovde su u pitanju lokalne samouprave. Znate šta, nije uopšte teško, nekima jeste, kasnije ću da kažem imena, ali nije uopšte teško da neko bude uspešan predsednik opštine ako je iz njegove političke stranke ministar za NIP. Tu je najveći primer opština Inđija. Vi ste iz sve snage sva moguća budžetska sredstva, koja je Vlada Republike Srbije uspela da obezbedi ili da oslobodi iz najčešće penzija i drugih davanja koja idu na poboljšavanje socijalne situacije građana, gurali u takve opštine gde ste vi na vlasti.
Kakvi su rezultati, neću u to da ulazim, nisam iz te opštine, ali mogu da kažem da, recimo, i pored svega toga, neko ne može da bude uspešan predsednik opštine. Samo ću da navedem nekoliko primera kada je zloupotrebljen NIP, baš u opštinama gde je G17 na vlasti. Npr. u opštini Žagubica celo dostignuće Mlađana Dinkića jeste obećanje za neke skijaške centre na planinama u okolini Žagubice, gde nema snega duže od 30 dana godišnje. Očigledno je da je sa projektima na Kopaoniku i Zlatiboru završeno, sada mora da se krene u fazu izgradnje i tu se manje provizije uzima, sada ćemo projekte da radimo na drugim planinama, gde nema snega ali da pravimo skijaške centre.
A najveće dostignuće jeste balon hala koju je navodno trebalo da plati Ministarstvo za NIP, odvojena su sredstva u iznosu od dvanaest miliona dinara, potrošena, opština da bi završila potrošila još toliko, i od čitave te priče izgleda mi da su dobro prošli samo oni koji su raspolagali sredstvima. Najveće dostignuće nisu putevi, nije infrastruktura, nisu investicije, već potrošna dobra samo da bi neko zaradio što je god moguće više novca.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman u ime SRS na član 6. Mogu da kažem da se jedan deo amandmana odnosi samo na jednu vrstu tehničke redakcije.

Iako vas, evo već osma godina, upozoravamo da se odreknete tih stranih izraza jer kada ih koristite ne izgledate ništa pametnije nego što jeste pametni, mada je to običaj nekih bivših ministara, sadašnjih poslanika (nisu u sali, ne bih da ih pominjem), vole da koriste te strane reči, ubacujete ih u pojedine zakone, pa se našla i ovde takva reč, kojoj ipak nije mesto u zakonu. Kaže: kvantifikacija mera ekonomske politike. Jednostavnije je bilo da se napiše: mere ekonomske politike i da ovaj deo uopšte ne dovodimo u pitanje.

Međutim, kada je u pitanju Ministarstvo finansija i član 6. kojim se reguliše koje su nadležnosti i obaveze ministarstva, ne mogu da kažem da su to primedbe, ali izgleda da je problem kod vas ne šta piše u zakonu, nego kako vi zakon doživljavate i kako ga sprovodite u delo.

Hteo bih samo o nekim nadležnostima Ministarstva finansija, odnosno budućeg ministra, kakva su njegova ovlašćenja, a pošto je ovo ista koalicija, ili slična, u poslednjih osam godina, samo sa raznim mutacijama itd., da pokažem i kako ste se do sada ponašali dok ste bili na vlasti.

U članu 6. kaže da je jedan od poslova Ministarstva finansija usklađivanje aktivnosti u oblasti planiranja, obezbeđivanja i korišćenja donacija, evropskih fondova i drugih oblika razvojne pomoći iz inostranstva.

Otkad ste došli na vlast, od onih obećanih šest milijardi dolara (ili šest i po, svejedno) ukoliko pobedite na izborima, pa naovamo, nismo videli ni 600.000, a kamoli šest milijardi, prisutna je zloupotreba kada su u pitanju donacije. Načina zloupotreba (tu ste se izveštili, ispraksovali, nešto su vas naučili ovi sa Zapada) ima puno.

Kako se to obično radi? Obično donator vuče određena sredstva iz raznih fondova EU, iz dobrovoljnih priloga građana, navodno za pomoć građanima Srbije, pojavi se, da li kod nekog državnog organa, da li kod neke lokalne samouprave, i kaže: konkurišite za taj i taj projekat, obezbedićemo sredstva.

Konkuriše se, sredstva se odobre, krene se u realizaciju i onda obično, ako su to opštine gde ste vi na vlasti, sazovete konferencije za štampu, okupite građane - eto kako nama EU pomaže, eto kako nama svi daju novac, kako smo mi dobri, lepi, pametni, kako mislimo na vas, pa čak i ono što nemamo, nađemo načina odakle da vam obezbedimo.

Desi se, dok traje ta donacija, da se vlast i promeni (znate, vlast je promenljiva kategorija, barem u normalnim demokratskim državama), pa dođe neka druga politička stranka na vlast baš u trenutku kada je taj projekat ili ta donacija završena i treba da se izvrši primopredaja između donatora i korisnika donacije.

Onda donator kaže: evo, mi vama dajemo donaciju koja košta 500.000 evra. Primalac donacije kaže: u redu, neka to bude tu, hajde mi da napravimo komisiju od stručnjaka, da vidimo koliko to stvarno košta. Ispostavi se da košta 30 ili 40 hiljada evra, 15% od one vrednosti koju donator tvrdi, na koliko je sklopljen sporazum. Gde je završila razlika? Nešto kod donatora, a nešto kod onog koji je potpisao taj prvi ugovor.

Kakav je tu posao Ministarstva? Zar ne bi trebalo Ministarstvo da vrši nadzor, a ne da se mi jurimo sa raznim predsednicima opština, činovnicima i drugima? Neka to radi Ministarstvo, pa bar da znamo za svaku od tih zloupotreba ko je kriv.

To je s jedne strane. S druge strane, imate još gori vid (ovde su samo, da kažem, donatorska sredstva pokradena), da se najčešće kaže - delimična donacija. Donator obezbeđuje 70%, a 30% primalac donacije.

Donator uvek ima obavezu i pravo da odredi izvođača radova, nabavku materijala za izvođenje radova itd. Znači, 30% plaća primalac donacije. Obično se čitava vrednost projekta svede na tih 30%, onih 70% sa kojima je raspolagao donator - nestane.

Tako da su priče o donacijama najčešće bile klasične zloupotrebe. I to, da li u državnim organima, da li u lokalnim samoupravama, u trenutku otpočinjanja donacije na vlasti ste bili vi iz žutog preduzeća. Možemo da nabrajamo, ako vas baš interesuje, koje su to opštine.

Ministarstvo finansija, kaže dalje, reguliše sistem plaćanja i platni promet, hartije od vrednosti i tržište kapitala. Da pređemo malo na tu materiju.

Dame i gospodo, od 2005. godine naovamo, mogu da kažem da ste delimično jedno obećanje ispunili - niste štampali novac. Onaj novac u efektivi, gotov novac. Ali ste jednu primarnu emisiju, vrlo pokvareno i na štetu građana, čitavo vreme pravili, kroz emitovanje hartija od vrednosti.

Dve državne ustanove su, uz saglasnost Ministarstva, emitovali hartije od vrednosti - s jedne strane Narodna banka, a s druge strane Trezor – i sad sve vreme kalkulišete oko vrednosti evra na tržištu. Kada treba da se kupuje evro, povlačite hartije od vrednosti, evro pada. Kada treba da se prodaje evro, emitujete hartije od vrednosti, evro skače. Ko pokriva taj eventualni gubitak? Narodna banka. A odakle? Iz budžeta Republike Srbije.

Tako da je to što vi predstavljate kao jedan veliki uspeh najčešće situacija od koje se neko enormno bogati. Velike su te emisije hartija od vrednosti, tako da samo na jednoj varijaciji kursa evra na tržištu određene strane banke zarade po 140-150 miliona evra.

Verovatno su zahvalne i Mlađanu Dinkiću, i sadašnjem ministru finansija Cvetkoviću, budućem premijeru, verovatno i guverneru Narodne banke, ali ne samo da su mu zahvalne, verujem da mu na određen način tu zahvalnost pokazuju i kroz nešto što je opipljivo, da ne kažem proviziju.

Da vidimo dalje kako vi sprovodite zakone. Kaže se: privatizaciju i sanaciju banaka. Više puta je ovde rečeno da to ministarstvo koje je vršilo sanaciju i privatizaciju banaka nije ništa drugo izvršilo nego pokušaj legalizacije, pljačke i otimačine kapitala koji se nalazio kod banaka radi što jeftinije prodaje privrednih subjekata koji su dugovali tim istim bankama određene iznose na ime kredita.

Samo na primeru ''Sartida'' je napravljena šteta državi od pola milijarde evra, što vi uporno odbijate da kažete, a na sanaciji i likvidaciji ostalih banaka pretpostavlja se da je najmanja šteta između četiri i pet milijardi evra. Je l' to onih četiri ili pet što je trebalo da dobijemo iz donacije? Ne. Kapital koji je odavde, koji je ovde stvaran decenijama (vi se s tim igrate), najčešće uz pomoć Mlađana Dinkića.

Kaže se: zaštitu imovine Srbije u inostranstvu. Evo idealne prilike da kažem kako se brinete kada je u pitanju imovina Republike Srbije u inostranstvu.

Svi znamo kako se bivša SFRJ raspala. Bila je u pitanju secesija, oružani sukob, formiranje paravojnih jedinica, prepadi na legalne vojne formacije koje su se tada najčešće sastojale od mladića od 19 i 20 godina. Vi ste to, gospodo, posle Petog oktobra prekrstili u sukcesiju.

I ne samo što ste legalizovali ubistvo tih mladića, ne samo što ste stavili u nepovoljan položaj Srbiju, da sada mora pred raznim međunarodnim organizacijama da se pravda zašto je njena vojska na svojoj teritoriji morala da se brani, nego ste doveli do toga da imovinu koja je uneta iz Kraljevine Srbije delimo i sa Slovenijom i sa Hrvatskom. To ste postigli. Ko je tome najviše kumovao? Opet Mlađan Dinkić.

Ali, javnost nikada nije upoznata kolike su tačno bile te devizne rezerve koje su bile deponovane po stranim bankama, kolike su bile zlatne rezerve, koliko je toga pripalo Srbiji. Sve informacije koje smo dobijali, i mi kao poslanici i građani kao javnost, bile su samo delimične.

Što ne kažete koliko ste izgubili ambasada, koliko ste izgubili konzularnih predstavništava prihvatanjem da je to bila sukcesija? Što to ne kažete građanima Srbije?

Šta je sa imovinom koja je bila društvena i koja je morala zbog sankcija UN da se prebaci na fizička lica da bi se nastavilo normalno odvijanje tih državnih i društvenih preduzeća koja su bila bitna za funkcionisanje države? Šta je s tom imovinom? Što to niste vratili državi? Sankcije su prestale. Koji je sada problem?

Otišao Mlađa nekoliko puta na Kipar, pobrojao, otvarao trezore, preturao, pričao o nekim Miloševićevim dolarima, markama, čemu već. Ništa od toga nije doneo. Šta je sa tom imovinom? Je l' ona nestala? Pa, ne može nekretnina da nestane, niko ne može da je stavi na leđa.

Opet ste to podelili između sebe i krijete to i kroz ovu sanaciju i likvidaciju banaka, jer najčešće takvi vidovi prelaska društvene i državne u privatnu imovinu baš jeste radi obezbeđivanja normalnog funkcionisanja, da bi država završila neki svoj posao.

O vašim zloupotrebama koje ste u oblasti finansija uradili mogu da pričam samo na osnovu jednog ovog člana i dan i noć. Nije problem u zakonima, nije problem ni kako su napisani. To može da bude razlog da zbog toga Boško Ristić, eto, može da napiše i najbolji zakon na svetu kad bi umeo. Problem je u vladi za koju ćete vi da glasate i koja će te zakone da sprovodi.

Samo, da vam kažem još jednu stvar. Nafatirali su se oni s dovoljno novca. Dovoljno su zgrabili i za sebe i za svoja pokolenja. Zahvaljujući vama, radiće to i dalje. Samo, kad jednom budete pali s vlasti, neće to dugo da se čeka, oni će najverovatnije da zbrišu, a vi ostajete da odgovarate građanima za sve ono što su oni uradili.

Dame i gospodo poslanici, vidim da se Vlada, odnosno DS nisu odrekli te ideje oko nuklearne energije. I u predizbornoj kampanji je bilo špekulacija oko toga, pa je čak i Đilas potpisivao nekakav memorandum itd., pa, eto, kaže - nisam znao da to nije u skladu sa zakonom. Mislim da su vlade pre vas već donele memorandum o tome da je nuklearna energija neprihvatljiva za Srbiju.

Imajući u vidu kolika je cena jedne nuklearne elektrane, znajući da za to mi nemamo para, pitam vas - za koga ćete da je pravite? Garantujem vam da će te kilovate, koji budu proizvedeni nuklearnom energijom u Srbiji, Srbija ili skupo plaćati ili će oni biti pravljeni za nekog drugog, kome isto treba energija, ali mu treba zdrava životna sredina.

Mi sami para da tako nešto napravimo nemamo. Znači, radićemo za drugog, ugrožavaćemo svoje zdravlje, svoju zemlju, svoj vazduh, svoju vodu - za nekog drugog, a čini mi se i za dobre provizije, čim ovo na mala vrata, kroz zakon o ministarstvima, pokušavate da provučete.

Još nešto bih rekao. Moram da demantujem kolegu. Zvaničan plan razmeštanja nuklearnih postrojenja u Srbiji - tačno je da ne postoji. Nezvanično - znam da planirate da postavite jednu nuklearnu elektranu u Kostolcu.

Nemojte da se šalite s tim. Garantujem vam da od tog posla neće biti ništa. Dosta je Kostolčanima i termoelektrana, i pepelišta, i kopova, i toga što imaju zagađenu vodu i vazduh. Sad im još treba i nuklearna elektrana? Nemojte s tim da se igrate - dići će se kuka i motika.

Gospodine Albijaniću, upravo kršite poslovnik o radu, a o tome, ako hoćete, možemo privatno da razgovaramo. Kao što sam rekao, sačekaćemo da vidimo predlog Vlade Republike Srbije o teritorijalnoj podeli gradova i opština, pa ćete tada čuti i moje mišljenje. Pošto ste vi iz G17 poznati da se tako oficijalno informišete, pa se posle branite za ovom govornicom unapred, to je već druga priča.
Da se vratimo amandmanu. Na član 12. Nataša Jovanović je, u ime SRS, podnela amandman kojim je tražila, kada su u pitanju akcije, da se od trenutka privatizacije, a ova privatizacija koju sprovodite je počela 2001. godine, do trenutka preuzimanja novčane naknade za akcije, vrednost akcije uveća za rast cena na malo.
Međutim, dobio sam obrazloženje Vlade Republike Srbije koje kaže da se amandman odbija: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što se sredstva ostvarena prodajom akcija i udela, po odbitku troškova prodaje, prenose na poseban račun Akcijskog fonda otvoren za te namene kod neke (ili nekih) od poslovnih banaka, i na takva sredstva će biti obračunavana kamata. Nezavisno od toga, predloženim amandmanom bi se stvorila obaveza na strani Akcijskog fonda da iz nekih drugih sredstava obezbedi predloženo uvećanje ostvarene cene za prodate pakete akcija, što nije prihvatljivo i stvorilo bi novu obavezu na strani Akcijskog fonda''.
Dame i gospodo narodni poslanici, jedno prosto pitanje - u čijem interesu radi Vlada Republike Srbije, koga Vlada Republike Srbije treba da štiti i čije interese treba da štiti? Da li Vlada Republike Srbije treba da štiti interese Akcijskog fonda, koji jeste neka vrsta državnog organa, ili treba da štiti interese građana? Mislim da svima koji su na vlasti treba na prvom mestu da budu interesi građana, jer Vlada valjda radi u interesu građana, a ne u sopstvenom interesu.
Vidim da je nekima dosadno ovo što pričam, već su počeli da kolutaju očima. Obećavam da ću biti daleko zanimljiviji u nastavku, ali to je vaš problem, što ne možete da shvatite.
Međutim, kada je u pitanju Vlada, ovaj zakon, ovakav kakav ste napisali, kao što sam rekao i u svom prvom izlaganju, jeste najobičniji predizborni zakon, da bi se nekom stvorile možda veće šanse za uspeh, jer se obećava novac. Ovde novca nema. Biće ga kasnije, ako neko dočeka i ako u međuvremenu berzanski spekulanti ne završe posao kao što su završili posao sa obveznicama stare devizne štednje, kada smo stvarali imperiju zahvaljujući siromaštvu građana. Ne mi iz SRS, nego vi iz DOS-a, koji ste došli petog oktobra na vlast, pa ste finansijskim malverzacijama na štetu građana Republike Srbije stvorili ''MK komerc'' i raznorazne druge. U vezi s tim kako Vlada brani interese građana, predložio bih Vladi Republike Srbije da brani interese građana isto onako kao što je branila interese fabrike ''Ju-Es stil''.
Afera vezana za ''Sartid'' već dugo vremena traje. Voleo bih da je ovde ministar koji je ovlašćen po ovom zakonu jer bih mu postavio par pitanja, pošto je on direktan učesnik u ovoj aferi.
Međutim, Mlađan Dinkić je pokazao da ima sklonosti da bude monarh, pa kao u nekim parlamentima, pojavi se kao kralj ili car da otvori zasedanje i onda zbriše, pa neka narodni poslanici rade, njega ovo ne interesuje. Međutim, trebalo bi da ga interesuje, jer će uskoro morati da počne da priprema svoju odbranu pred nadležnim državnim organima kao što su tužilaštva i sudovi. Neće još dugo da ga štiti imunitet ministra u Vladi Republike Srbije.
O čemu je reč? Reč je o tome da je državi naneta šteta od preko milijardu i po dolara kada je u pitanju ''Sartid''. Afera Sartid u stvari ne počinje samom ponudom ''Ju-Es stila'', odnosno firme ''Ju-Es stil-Košice'' (čak nije ni ona prava američka firma za koju se predstavlja, nego evropska, koja jeste ispostava američke firme i kojoj je zabranjen rad u nekim zemljama zato što su kršili antimonopolski zakon).
Afera Sartid počinje zatvaranjem banaka. To je bila priprema terena, da se određeni privredni subjekti, koji su veliki sistemi, nekome poklone, a opet na štetu građana Srbije, opet na štetu banaka, često i banaka gde je država bila većinski vlasnik.
Sartid Smederevo priznaje dugove pred nadležnim sudom, i to: Invest banka - u iznosu od milijardu dolara, Beogradska banka - 180.000.000 dolara, Jugobanka - 24.000.000 dolara, NIS - 910.000.000 dinara, ŽTP Beograd - 551.000.000 dinara, Tehnogas - 275.000.000 dinara, EPS - 237.000.000 dinara, NIS Jugopetrol Beograd - 183.000.000 dinara, NIS Novi Sad - 122.000.000 dinara, Metaleks Beograd - 99.000.000 dinara, Dunav osiguranje - 74.000.000 dinara, Duferko Adrija - 64.000.000 dolara, Republički fond - 470.000.000, Raku GMBH Nemačka - šest miliona, Fond za razvoj Republike Srbije 44.685.000 evra.
To su bili dugovi koje je Sartid priznao, pre pokretanja stečajnog postupka.
Stečajni postupak, znači, počinje po zatvaranju ovih banaka. Vlada Republike Srbije kaže da je stečajni postupak otpočeo i da onda nije u mogućnosti da ga zaustavi, da privatizuje Sartid po Zakonu o privatizaciji. To tako tvrdi Vlahović.
Postavljam pitanje: kako je mogao Trgovinski sud (tadašnji Privredni sud) u Beogradu da pokrene stečajni postupak protiv Sartida kada je mesno nadležan Trgovinski sud u Požarevcu? Kako Vlada nije mogla da interveniše? Kako nisu mogli da ospore mesnu nadležnost suda koji je pokrenuo stečajni postupak?
Sve se ovo radilo, u stvari, da se završi posao i da ''Ju-Es stil'' postane vlasnik "Sartida". Od 2001. godine bilo je više ponuda za Sartid.
Neka preduzeća su tražila da sama otplate 50% dugova, da plate procenjenu vrednost bez opterećenja dugova na 500 miliona dolara i te svoje namere su pismeno dokazali tako što su zahteve za privatizaciju Sartida uputili tadašnjem predsedniku Vlade Zoranu Đinđiću. Znači, možda nismo mogli da postignemo cenu za Sartid i da pokrijemo sve njegove gubitke, ali bi oni bili daleko manji nego što su ovako kako je urađeno.
U samom stečajnom postupku imenuje se Veće poverilaca, koje se izjašnjava da li treba Sartid da se privatizuje. Znate li ko se oglašava u ime zatvorenih banaka? Niko drugi nego dotadašnji potpredsednik savezne vlade, a onda i potpredsednik G17 plus, gospodin Miroljub Labus.

Nemojte da se uzbuđujete, gospodine Albijaniću. Ovde imam i slike svih ovih koji treba da idu u zatvor zbog Sartida. Evo su ovde slike, da vide građani. Na tim slikama vas nema. Prema tome, nema potrebe da se sekirate ili da vi nekoga branite.
Koliko znam, vi ste profesor matematike. Molio bih, pravnik niste, prema tome, nema potrebe da se petljate u nešto što ne razumete ni da branite Dinkića i Labusa. Možda ste vi još uvek intimni prijatelji, mada on više nije u vašoj stranci.
Pa se kaže, u ime Investbanke, najvećeg poverioca prema Sartidu, mišljenje poverioca: na osnovu obavljenih razgovora i informacija o stanju i problemima stečajnog postupka nad dužnikom Sartid a.d. u stečaju, saglasni smo da Stečajno veće stečajnog dužnika izloži prodaji kao lice u pravu, a u skladu sa odredbama Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji i u skladu sa procenom vrednosti – pazite, procena vrednosti, umanjena za dugove koje ima subjekt stečaja je 21.300.000 – znači, ne može da se namiri ni pet posto dugova prema poveriocima.
Ko je potpisao ovo? Predsednik Saveta Agencije za sanaciju, likvidaciju i stečaj banaka profesor dr Miroljub Labus. Upravo je upropastio milijardu dolara Investbanke.

Ako ste pismeni, gospodine Albijaniću, daću i vama jedan primerak ovoga da pročitate, da ne kritikujete paušalno vi mene. Nemojte to vreme, dok me prekidate i zaustavljate, da mi uzimate u obzir.
Drugi poverilac, Beogradska banka a.d. u stečaju, Beograd. Ovo je napisano i potpisano 31.3.2003. godine. Isti je tekst, samo u ime Beogradske banke (ono je bilo za Investbanku), isti datum - 31.3.2003. godine, isti potpis - Miroljub Labus.
Jugobanka a.d. – isti datum, isti tekst, 31.3.2003. godine, isti potpis - Miroljub Labus.
Međutim, neki drugi poverioci, koji su takođe državni, ali gde nemaju uticaja ni Labus, ni Dinkić, ni Vlahović, ni Đelić, ni Pitić, sasvim se drugačije izjašnjavaju.
"Dunav osiguranje" osporava privatizaciju ovako kako je započelo Stečajno veće i traži da se likvidacija sprovede, a oni namire. Do dana-današnjeg to nije namireno. Isto je i sa ŽTP Beograd. Slično mišljenje daje i Naftna industrija Srbije.
Međutim, u postupak likvidacije Sartida ide se tako što se prodaje samo deo Sartidove pokretne i nepokretne imovine. Znači, nema potpune kupovine Sartida za 21.300.000, a onda sve prateće objekte, povezana pravna lica, za bagatelu kupuje ''Ju-Es stil'' za još 2.700.000 dolara. Luku Smederevo, Valjaonicu hladnih limova itd. – kupuje za bagatelu.
Neko bi rekao: pa dobro, ako je toliko dugovao, prodajte ga, pa ćete na osnovu para koje dobijete da namirite dugove. Slažem se da je i to moguće. Ajde da kažemo da je tako. Međutim, sporazum koji je potpisan između Vlade Republike Srbije i ''Ju-Es stila'' kaže sledeće: obaveza je Vlade Republike Srbije da obešteti ''Ju-Es stil Balkan d.o.o'' i pruži mu potrebnu pravnu pomoć u vezi sa svim gubicima i troškovima nastalim zbog neizvršenja obaveza Vlade Republike Srbije koje su preuzete sporazumom o saradnji kao i nastalim po osnovu svih obaveza i potraživanja proisteklih iz Sartidovog poslovanja u periodu pre datuma kupovine.
Znači, dame i gospodo narodni poslanici, prodali smo Sartid za 21.300.000 dolara, a treba da izmirimo obaveze prema: ŽTP Beograd - 551.000.000 dinara, Tehnogas - 275, EPS - 237, NIS - 183, NIS-Novi Sad - 122, Metaleks Beograd - 99, Dunav osiguranje - 74, Duferko Adrija..., pazite, za 21.300.000 je prodat. Samo njima Vlada Republike Srbije treba da plati 64.000.000 evra, a prodali ste Sartid za petnaest miliona evra. Prodali ste ga za pet puta manje nego što duguje samo jednom dužniku i što je plaćeno iz budžeta Republike Srbije, parama građana Republike Srbije.

Da se javim po sledećem amandmanu, gospodine Albijaniću?

Dame i gospodo narodni poslanici, Vlada, izgleda, pokušava da se opravda pred građanima Srbije za sve ono što je radila u proteklih sedam godina pa, evo, sada, navodno, daje neke besplatne akcije, odnosno nekakav novac.
Međutim, to je samo sitnica spram onoga što su do sada oteli od građana Srbije, a traže mandat na nekim narednim izborima kroz jednu ovakvu akciju, da i ono što je preostalo, a i toga još uvek ima dosta, nastave da otimaju od građana Srbije.
U prilog tome, mogu da pokažem na jednom primeru kako to radi naša Agencija za privatizaciju. Uzećemo za primer privatizaciju "Zastava prometa" iz Beograda, koji je privatizovan u korist "Verano Delta grupe".
Kaže se da se ugovorom koji je sklopljen sa Agencijom ''kupac obavezuje da će u roku od 12 meseci investirati u osnovna sredstva iznos od 34.460.000 dinara; za svaku od dve godine od dana zaključenja ugovora utvrditi dividendu u iznosu od najmanje 10% dobiti za akcionare i dodatnih 5% za zaposlene; u roku od 13 meseci dostaviti Agenciji za privredne registre potvrdu revizora da je investirao ugovoreni iznos u subjekt privatizacije; u roku od dve godine obezbediti kontinuitet poslovanja u pretežnoj delatnosti; uzdržati se od prodaje, prenosa ili na drugi način otuđenja osnovnih sredstava Društva u iznosu većem od 10% u periodu od jedne godine; da će se u periodu važenja ugovora uzdržati od hipotekarnog opterećenja osnovnih sredstava subjekta privatizacije, osim u slučaju pribavljanja sredstava čiji će korisnik biti subjekt".
Znači, tako je to izgledalo kada su sklopili ugovor o privatizaciji 30.12.2005. godine. Kakvo je sada stanje? Novi vlasnici nisu investirali u subjekt privatizacije ugovoreni iznos ni posle 12 meseci od isteka roka, već su to pokušali da simultano prikažu kroz delimične investicije u korist drugog privrednog društva "Delta automotors", čiji je vlasnik jedan od osnivača kupca subjekta privatizacije.
Kako to rade? Vlasnik nekog preduzeća koje već postoji i koji se u postupku privatizacije pojavljuje kao fizičko lice, znači kao građanin, otkupi nešto u postupku privatizacije, u ovom slučaju "Zastava promet", a onda kao investiciju prikaže sredstva ili robu koju je od svog preduzeća navodno dao privrednom subjektu koji je predmet privatizacije, o tome obavesti Agenciju, a onda novac ili tu istu robu vrati svojoj firmi koja je to uradila za njega ili drugoj, koja je ćerka njegove firme.
Tako to radi novi vlasnik, recimo, kada je u pitanju ''Zastava promet''.
Međutim, interesuje me koliko takvih gluposti oko privatizacije ima na teritoriji Republike Srbije i koliko je Agencija intervenisala kada su ovakve zloupotrebe u pitanju. Samo ću da navedem nekoliko primera šta se sve koristi da bi se prikazalo kao investicija, da bi opravdali taj trošak.
Novi vlasnici preduzeća kao investiciono ulaganje prikazuju krečenje. To i Vlada Republike Srbije pokušava kroz NIP.
Onda troškove krečenja prikazuju kao da su angažovali treće lice koje će to da uradi, to prikažu kao investiciju sa ko zna koliko novca, a jedini trošak im je farba, kreč ili šta već, četke i radnici koji već rade u tom preduzeću a moraju da obave i taj posao. Pozovu ove iz Agencije da pregledaju - vidite kako smo lepo okrečili, to je investicija, krečenje. Ovi kažu - jeste, priznaćemo vam toliko i toliko - i idemo dalje.
Kakav još primer zloupotreba ima? Pre privatizacije je vlasnik nekog subjekta privatizacije kupio automobil. Kada dođe vreme da investira u firmu, on svoj automobil, koji je kupio pre godinu ili dve dana, prikaže kao investiciono ulaganje.
Neka mi neko objasni kako službeni automobil može biti investiciono ulaganje. Razumeo bih da se radi o transportnom preduzeću, pa je ovaj imao svoje kamione pre nego što je privatizovao transportno preduzeće i sad ta svoja transportna vozila daje kao osnivački ulog u subjekt privatizacije, ali kako automobil može da bude investicija koja može da bude predmet privatizacije.
Šta još nisu uradili kada je u pitanju Zastava Beograd. Nije podelio, odbio je to da učini, ugovorenu dividendu akcionarima i zaposlenima (ovima što ćete navodno da im date neke pare) iako je u 2006. godini subjekt privatizacije ostvario dobit, a na tu nepravilnost smo ukazali na skupštini akcionara. Na skupštini akcionara je ukazano da dobiti ima i da se radnicima koji imaju pravo na akcije i pravo na dividendu - dividenda isplati.
Dana 19.3. dostavljaju potvrdu revizora, izveštaj sudskog veštaka, a pri veštačenju nije objavljeno, nisu otvorili preko 90% fabrički zapakovanih paleta. To je ona priča o robi. Dovezli smo robu, pozvali, eto, utvrdili smo da je to investicija, nismo ni otvorili kutije, možda smo i vratili dobavljaču, ali je bitno da je to Agencija već registrovala kao investiciju, mada ta investicija nikad nije zaživela u subjektu privatizacije.
Bitno umanjuje kontinuitet poslovanja preduzeća. Ovde je rečeno da barem dve godine mora da održi kontinuitet. Firmu je napustilo preko 150 radnika, ostali su bez posla zato što nisu primali plate ili su plate bile niže nego što su bile pre privatizacije.
O svemu tome je obaveštena i Agencija, a sadašnji ministar u Vladi Republike Srbije Predrag Bubalo na veštački način održava ovu grupaciju Delta-Verano, ili Verano-Delta, pretpostavljam da su to neki od ovih što su kupili Robne kuće Beograd, pretpostavljam da je to nešto slično ili isto.
Znači, ni posle dve godine nisu ispoštovane odredbe ugovora o privatizaciji. Direktno je oštećen subjekt privatizacije, direktno je oštećena Republika Srbija, direktno su oštećeni radnici subjekta privatizacije i mali akcionari.
Na sve to Vlada Republike Srbije, umesto da ih zaštiti, da raskine ugovor o privatizaciji, da traži naknadu štete koju je privredni subjekt, predmet privatizacije pretrpeo, još veštački produžava rokove mimo odredbi ugovora i mimo odredbi Zakona o privatizaciji, koji je loš, ali čak ni te uslove, koje predviđa jedan tako loš zakon o privatizaciji, nije u stanju da ispuni.
Tako to izgleda kad vi privatizujete. A sad pričate narodu kako ćete im dati nekakav novac.
Počeo sam svoju priču, kada su ovi zakoni u pitanju, o Sartidu. O Sartidu ću još mnogo toga da pričam, verujem da će interesovati i ministra Dinkića jer i njega ima u ovoj priči sasvim dovoljno. Međutim, samo na nekoliko primera pokazaću kolike su tu zloupotrebe bile kada je Sartid u pitanju.
Stečajni postupak je otvoren nad Sartidom. Predsednik veća je sudija Dušan Marčićev, sudije Mile Đorđević i Marija Elizabeta Štulić, kao članovi veća. Pričao sam u svom prvom izlaganju kako su izigrani građani, država, javnost. Još ću o tome da pričam, ali ovo je početak tog stečaja.
Kada je Sartid prodat ''Ju-Es stilu'', onda se sačinjava novi ugovor, sporazum, gde se obustavlja stečajni postupak protiv Sartida, i to 9.7.2003. godine. Evo šta kaže: ''Obustavlja se stečajni postupak u odnosu na stečajnog dužnika Sartid a.d. u stečaju iz Smedereva, Goranska br.12, nastavlja se stečajni postupak protiv stečajne mase koju zastupa stečajni upravnik Branislav Ignjatović iz Beograda'' – kasnije ćemo i o tom čoveku da popričamo, da znaju građani Srbije, vi iz DOS-a znate ko je taj – ''radi namirenja stečajnih poverilaca, ovlašćuje se stečajni upravnik Branislav Ignjatović iz Beograda da preduzme potrebne radnje kod nadležnog suda radi upisa promena nastalih usled prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica u sudski registar''.
Međutim, ovo ovako kad se čita, izgleda da i nije važno. ''Podneskom od 25.6.2003. godine stečajni upravnik stečajnog dužnika Sartid a.d. u stečaju iz Smedereva predložio je da sud obustavi stečajni postupak nad stečajnim dužnikom. Naveo je da je između dužnika i kupca ''Ju-Es stil Balkan d.o.o.'' zaključen ugovor kojim su regulisani međusobni odnosi o načinu izmirenja kupoprodajne cene. Dana 9.7.2003. godine stečajni upravnik je dostavio dopunu predloga za obnovu stečajnog postupka nad dužnikom uz koje je dostavio i bankarsku garanciju.''
Pre samo nekoliko minuta rekao sam ko je otpočeo stečajni postupak. Znate li ko je potpisao ovo rešenje? Predsednik stečajnog veća (samo, kako sad on?) Goran Kljajević. Znači, nije sudija i predsednik stečajnog veća onaj koji je vodio postupak, nego je sad neki drugi, koji uopšte nije vodio ovaj postupak do donošenja ovog rešenja.
Da li znate ko je Goran Kljajević? Da li treba o tome da vam pričam? Taj je bio i hapšen zbog te stečajne mafije. Otkud sad on u predmetu Sartid, kad je čitava Vlada bila upletena oko privatizacije Sartida. Otkud sad on tu?
Da se vratimo na početak. Dana 8.3.2002. godine u Smederevu je potpisano pismo s namerama za strateško partnerstvo između Sartida i ''Ju-Es stila Košice'' iz Slovačke.
Znači, ovde nema reči o američkom partneru. Potpisom to pismo overava i Vlada Republike Srbije, tadašnji ministar za privatizaciju, sadašnji narodni poslanik Aleksandar Vlahović, a svečanom potpisivanju prisustvuju i sada pokojni premijer Zoran Đinđić, Nemanja Kolesar, kao šef Đinđićevog kabineta, gospodin Živomir Novaković, direktor, Džon Gudiš, predsednik ''Ju-Es stila Košice'', i Vilijam Montgomeri, ambasador SAD u Srbiji i Crnoj Gori.
Tako počinje priča. Kako su građani Srbije prevareni i opljačkani za preko milijardu dolara, čućemo danas iz ove dokumentacije koju imam i za sve što kažem imam dokazni materijal.
Međutim, još krajem 2001. godine, početkom 2002. godine, američki menadžeri su nezvanično preuzeli rukovođenje Sartidom, čak dok je bio u stečaju. Sklopili su ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji, gde ''Ju-Es stil Košice'' imaju monopol i pravo na eksploataciju opreme i pogona Sartida u narednih pet godina. A onda pričate o privatizaciji. Pa već ste ga privatizovali, što je suprotno zakonu jer je već tada bio u stečaju.
Da istaknem samo činjenice da je 1998. godine proizvodnja u Sartidu bila na nivou 100.000 tona čelika mesečno, za vreme i odmah posle bombardovanja, 1999. godine, u Sartidu se proizvodilo oko 50.000 tona mesečno, da bi kad ste vi došli na vlast i imenovali Živomira Novakovića za novog generalnog direktora proizvodnja pala na 19.000 tona. Toliko o ekspertima iz DOS-a.
Sredinom maja 2002. godine na adresu Sartida i Vlade stiže pismo gospodina Mitala Lakšmija, Indusa i vlasnika ''LNM grupe'', koji ističe svoje interesovanje za kupovinu Sartida sa znatno boljim uslovima i referencama. Vlada i Sartid ne odgovaraju na to pismo.
''LNM grupa'' je multinacionalna kompanija u industriji čelika, rangirana kao druga u svetu. Prema izveštaju organizacija koje se time bave, poseduje čeličane u Meksiku, Kanadi, Trinidadu, Tobagu, Nemačkoj, Indoneziji, Irskoj, Rumuniji, Kazahstanu i drugim zemljama. Za kupovinu rumunske železare "Sideks" lobirao je premijer Velike Britanije Toni Bler, a železaru u Tobagu su samo za jednu godinu napravili profitabilnom, objavljeno je u više stručnih listova. Veliko iskustvo su stekli kupovinom železara u zemljama u tranziciji.
A da vidimo ko je taj ''Ju-Es stil'' kome ste poklonili Sartid. Ne prodali – poklonili! Vlada Republike Srbije ''Ju-Es stil'' predstavlja kao najvećeg svetskog proizvođača čelika. Netačno, jer zauzima tek 10. mesto u svetu, godišnji promet je petnaest miliona tona godišnje.

Dobro, gospodine predsedavajući, neću da insistiram da vi kršite Poslovnik.
Izlaziću i dalje po predmetu Sartid, da prezentujem građanima Srbije dokaze šta radi i ova, i ona prethodna vlada, i prva vlada DOS-a. Verujem da je građanima Srbije ovakvih vlada dosta.
Građani Srbije imaju pravo da istaknu u svetu gde god da su – ko su i odakle su, da se ne stide zemlje iz koje su došli, kao što to sada čine, da se ponose svojom kulturom, istorijom i tradicijom, a ne da se stide, kako vi to želite.
Mislim da će tako narod i da odluči na izborima 20. januara, da za predsednika Srbije imaju čoveka kojim će da se ponose i da će svim srcem glasati na prvom mestu za Srbiju, za svoje porodice, za pokoljenja i za Tomislava Nikolića.

Da nastavimo priču o Sartidu. To jeste tema, jer se prikazujete kao neka vlast koja će nešto da da građanima, a ja tvrdim, kao i čitava Srpska radikalna stranka, potvrdiće vam to i građani 20. januara, da ste ih pokrali i da je ovo samo jedan mali deo onoga što vraćate da biste im krali još više.
''Ju-Es stil'' van Amerike posluje samo u Slovačkoj i Košicama. Kupili su tu železaru za 60.000.000 dolara, uz investicionu obavezu od 700.000.000 u roku od deset godina, zabranu otpuštanja radnika u roku od deset godina, uz prihvatanje svih dugova od oko 325.000.000 dolara, a pri takvim uslovima ni posle tri godine nisu uspeli da ostvare proizvodnju veću od 45% kapaciteta. Toliko o tome kako je ''Ju-Es stil'' mnogo dobra fabrika koja je, eto, najveći izvoznik u Srbiji.
Stečajni postupak otvara se 30. jula 2002. godine, sa nadležnošću Trgovinskog suda u Beogradu, pod brojem 7035/02 i sa stečajnim sudijom Milanom Markovićem. Otkud to da Kljajević potpiše da Sartid, odnosno ''Ju-Es stil'' više nema obavezu prema poveriocima?
Samo jedan primer ću vam reći – 45.000.000 evra je obaveza Sartida prema Fondu za razvoj. Prodali ste Sartid za petnaest miliona evra. Trideset miliona evra našeg Fonda za razvoj, preko potrebno, opljačkano je. Da ne pričam o bankama koje ste zatvorili, da ne pričam o drugim dugoročnim posledicama jednog takvog postupanja.
Evo, ministra Dinkića ne interesuje to što je omogućio zatvaranjem četiri banke. Da vam pročitam koje su bile obaveze Sartida prema tim bankama koje ste otpisali ''Ju-Es stilu''. Ako treba to da čitam ponovo, nema problema, doći ćemo i na to, ali evo: Invest banka - jedna milijarda; Beogradska banka (i tu ste banku zatvorili) - 180.000.000 dolara; Jugobanka - 24.000.000 dolara. Sve te banke ste zatvorili navodno zbog neefikasnog, nerentabilnog poslovanja, jer za njih, zato što su toliko prezadužene, nema nade i, eto, da bi se država spasila ino-kredita. Pre će biti da ste banke zatvorili da biste Sartid prodali za mali novac.
Da se vratimo dokaznom materijalu. Otvara se stečajni postupak sa stečajnim sudijom Milanom Markovićem, predsednikom stečajnog veća, sudijom Dušanom Marčićevićem, a za stečajnog upravnika se imenuje Branislav Ignjatović, bez dana radnog staža i iskustva u vođenju firmi, a kao preporuka za tu funkciju je samo – šta? Kumstvo sa Nemanjom Kolesarom.
Ni manje - ni više, kum Nemanje Kolesara vodi vam Sartid. Završio je posao u cementarama, završava posao po brodogradilištima i lukama, ali ne može Kolesar da stigne na sva mesta, pa, eto, i kumovi da završavaju po neki posao, da zarade i oni po neku paru.
Izgovor Vlade glasi da je sud bio brži da uvede stečaj radi blokade računa koji neprekidno traje od 1998. godine nego što je Vlada htela da tenderski proda Sartid. Nije tačno! Trgovinski sud u Beogradu mesno nije nadležan za Sartid i nije mogao da pokrene stečajni postupak da ga neko iz Vlade Republike Srbije nije podržavao u tome.
Mesno je nadležan Trgovinski sud u Požarevcu, što će kasnije da se vidi iz dokumentacije. Jer, kad ste završili najvažniji deo posla, sva ostala dokumentacija je išla preko Trgovinskog suda u Požarevcu, ona legalna, a nelegalno je odradio Trgovinski sud u Beogradu na čelu sa Kljajevićem.
Tadašnji izvoz Sartida je iznosio 150 miliona dolara, a niko ne zna i kriju gde su završile pare od izvoznih poslova i ugovora o prodaji kućišta sa Iranom, sa kojim su početkom 2002. godine, preko Goše takođe, završili veći izvozni program. Šta je sa tim novcem?
U "Službenom listu SRJ" br.43, 9. avgusta 2002. godine, objavljen je oglas o otvaranju stečajnog postupka nad Sartidom i napravljene su neke od povreda stečajnog postupka:
Povreda nadležnosti Trgovinskog suda u Beogradu, u smislu člana 8. stav 1. Zakona. Nije popisana celokupna imovina Sartida i nije formiran početni bilans stanja, prema članu 61. stav 1. Zakona. Ni posle godinu dana nije unovčio imovinu stečajnog dužnika koja nije prodata kupcu, prema članu 61. stav 7. Zakona.
Nije obrazovana stečajna masa danom otvaranja stečaja, prema obavezi iz člana 95. stav 1. Zakona, u koju je morala ući kompletna imovina dužnika - nova, pokretna i nepokretne stvari, akcije, osnivačka prava u drugim preduzećima. Nije utvrđeno šta je s nenaplaćenim potraživanjima za do tada isporučenu robu na domaćem i ino-tržištu i šta je s novcem u Eksim banci.
Tu ima i Eksim banke? To beše ona banka preko koje su krali Vuk Hamović i Vojin Lazarević? Je l' to beše ona banka gde smo držali devizne rezerve? Jeste. Pa, odakle sada ta banka tu? Kako je nestao novac iz Eksim banke?
Nema podataka ni o tome šta se nalazi u preduzeću Sartid u Nemačkoj, gde je osnivač je Sartid iz Smedereva, a i za druga, povezana preduzeća sa Sartidom, ćerke-firme Sartida, takođe se otvara stečajni postupak. I, gle čuda, opet Branislav Ignjatović za stečajnog upravnika. Pa, čovek je supermen.
U avgustu i septembru ''LNM holding'' upućuje Vladi i stečajnom upravniku dva pisma u kojima ponovo ističe svoju spremnost da učestvuje u privatizaciji Sartida i to s uslovima koji su višestruko bolji od onih koje je nudio ''Ju-Es stil". Nezvanično, nuđeno je oko 350.000.000 dolara i da se plati 50% dugova.
Da je to istina, evo pisma, da vide građani, a upućeno je, čitam: Aleksandru Vlahoviću, tadašnjem ministru za privatizaciju, Goranu Pitiću, ministru u Vladi Republike Srbije za razvoj i ekonomske veze sa inostranstvom, Vladimiru Ćupiću, Stečajnom veću poverilaca, Milanu Markoviću, sadašnjem ministru za državnu upravu i lokalnu samoupravu, i stečajnom upravniku Branislavu Ignjatoviću.
Neka vide građani Srbije. Reč je, znači, o ponudi koja je mnogo bolja nego rezultati koje ste dobili kada ste prodali Sartid.
Od 27. do 30. oktobra stečajni upravnik Branislav Ignjatović boravi u Americi radi preuzimanja zlata u vrednosti 500.000 dolara i zlatnog nakita u vrednosti 100.000 dolara. Ali, tog zlata nema, nestalo je. Nestalo zlato. Jer je takođe pred nadležnim organima u Americi poveden stečajni postupak za preduzeće koje je pripojeno Sartidu i koje je raspolagalo zlatom u vrednosti od 500.000 dolara i zlatnim nakitom u vrednosti od 100.000 dolara.
Prilikom primopredaje dužnosti (znači, stečajna masa Sartida sa novim upravnikom) i u kasnijim kontaktima, stečajni upravnik Branislav Ignjatović isticao je da se u Americi nalazi zlato u vrednosti 500.000 dolara i zlatni nakit u vrednosti oko 100.000 dolara i druge stvari, vlasništvo preduzeća ''Metal hemikal korporejšn'', čiji je osnivač Jugometal, odnosno stečajna masa Sartida a.d.
Iz dokumentacije kojom raspolažemo proizlazi da je nad ''Metal hemikal korporejšn'' otvoren likvidacioni postupak pred nadležnim sudom u Americi i gde je Branislav Ignjatović pozvan u svojstvu stečajnog upravnika Sartida a.d. u stečaju radi saslušanja u postupku 30.10.2002. godine. U knjigovodstvu stečajne mese Sartida a.d. zlato u pomenutoj vrednosti nije evidentirano. To je ono što sam čitao o propustima koji su urađeni prilikom otpočinjanja stečajnog postupka nad Sartidom. Slučajno.
Analizom raspoložive dokumentacije došli smo do sledećih saznanja, verovatno opet slučajno: stečajni upravnik Branislav Ignjatović, kum Kolesara, službeno je putovao u Ameriku, u Njujork, u periodu 27-31.10.2002. godine, da ne čitam dalje.
Je l' treba da kažem da zlato i nakit nikada nisu pronađeni, da su nestali, da nikada u stečaju koji se vodio za Sartid to nije proknjiženo i ušlo u stečajnu masu? Verovatno se zlatni nakit i zlato nekim čudnim načinom obrelo kod gospodina Ignjatovića. Verovatno je podeljeno sa nekim, nije to mogao sam, verovatno sa kumom, ali ni taj nije mogao sam – biće da je sa nekima koji su učestvovali u postupku privatizacije Sartida.
Dalje, 8. novembra 2002. godine, kad u stvari otpočinjete drugu fazu poklanjanja Sartida, sklapa se ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji između ''Ju-Es stila Košice'' i Sartida a.d. u stečaju.
''Ju-es stil Košice'' i njegova firma u Srbiji dobijaju pravo da tokom pet godina upravljaju celokupnim poslovanjem Sartida uz ekskluzivitet prisvajanja kompletno ostvarenog profita iz tekućeg poslovanja, a pri tom je isključena svaka odgovornost za eventualne štete i gubitke koji mogu nastati u vezi s nadzorom nad operativnim, komercijalnim, administrativnim, računovodstvenim i finansijskim poslovanjem Sartida.
Ako se Sartid proda nekom drugom licu, a ne ''Ju-Es stilu Košice'' u toku tih pet godina, onda je predviđeno da se ekskluzivna prava iz tog ugovora automatski produžavaju za narednih sedam godina.
Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, ''Ju-Es stil'', odnosno Sartid, privatizovan je još 8. novembra 2002. godine. Sklapanjem ovog ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji, novi vlasnik, koji bi čak i kupio Sartid, ne bi mogao da uđe u Sartid u sledećih 12 godina.
Znači, Sartid je već privatizovan. Možda bi to novi vlasnik i prihvatio da smo zakupca ''Ju-Es stil'' obavezali i načinili zaštitni mehanizam kako da sačuvamo imovinu Sartida i kako da on snosi troškove i odgovornost za eventualnu štetu koja bi nastala njegovim rukovanjem, odnosno eksploatisanjem pogona Sartida.
Međutim, i pored toga, postoji zakonski problem. Takav ugovor je ništavan u smislu člana 103. Zakona jer je protivan prinudnim propisima, gde se kaže da se u stečaju mogu zaključivati ugovori radi unovčenja imovine stečajnog dužnika i smanjenja eventualne štete i dobrim poslovnim običajima, da svako srazmerno svom ulaganju ima pravo na deo dobiti. Znači, Vlada Republike Srbije i novi stečajni upravnik unapred su se odrekli dobiti koje je ''Ju-Es stil'', odnosno Sartid sa ''Ju-Es stilom'', mogao da ostvari prilikom potpisivanja ovog tehničkog sporazuma. Takav ugovor je i prividan, prema članu 66. Zakona, jer prikriva drugu nameru, prodaju stečajnog dužnika unapred poznatom i privilegovanom kupcu i jednom od poverilaca prema stečajnom dužniku, pa ne može proizvoditi pravno dejstvo.
Znači, da se vratimo na početak. Prvo smo krenuli sa uništavanjem banaka koje su bili poverioci Sartida, na nezakonit način. To je bio prvi korak. Drugi korak jeste pokretanje stečajnog postupka pred mesno nenadležnim sudom. Treća faza je sklapanje ovog poslovno-tehničkog sporazuma, jer on unapred odbija svakog potencijalnog kupca i daje pravo da ''Ju-Es stil'' ucenjuje i Vladu i Veće poverilaca i stečajnog upravnika da je on jedini kupac, pod uslovima koje samo on ponudi i na ni na koji drugačiji način.
Verujem da će građani 2008. godine, 20. januara, voditi računa i o ovome kada budu glasali i ubeđen sam da, zbog ovakvih zloupotreba, jer ova nije jedina, vi na ovim predsedničkim izborima nemate šta da tražite i da će se novi predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić svim srcem zalagati da se s ovakvim zloupotrebama prekine, a da svi odgovorni za ovaj i svaki sledeći slučaj budu procesuirani pred nadležnim organima.

Gospodine predsedavajući, razumem da vi žurite da što pre ovo završite, da vašeg šefa partije što pre izvučete iz nezgodne situacije, ali neće vam to tako lako poći za rukom.
Imam i neka pitanja za ministra. Postaviću ih sada, ali ponoviću ih i kad se vrati, čisto da pokažem i dokažem da je ovaj zakon jedna velika šarena laža. Prvo pitanje - da li će građani koji po ovom zakonu ostvare pravo i dobiju besplatne akcije kasnije moći da učestvuju u postupku privatizacije u firmama u kojima već rade, a koje još nisu privatizovane? Voleo bih da mi na to pitanje ministar odgovori.
Još jedno pitanje, ukoliko tehnički ministar nije upoznat sa zakonom, odnosno kako se zakoni tehnički sprovode, interesuje me, pošto je galamio ovde sa ličnom kartom, jedan dolazak na šalter itd, a šta ćemo za invalide? Kako će oni da se upišu i da dobiju pravo besplatnih akcija?
Kako ćemo za one koji su bolesni, vezani za postelju ili su u bolnici? Kako će oni da ostvare svoje pravo na besplatne akcije? Nemaju pravo da daju ovlašćenje. Kako će da ostvare svoje pravo?
Tako je to, dame i gospodo narodni poslanici, kad zakon pišete samo zbog izbora. U tome i jeste problem, napisan je zakon samo zbog izbora, ni zbog čega više.
Hajde da se vratimo Sartidu. Završio sam svoje prethodno izlaganje vezano za Sartid oko toga kako je sklopljen ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji. Međutim, tim ugovorom U. S. ''Steel'' je već kupio Sartid, pre ikakvog zakonom predviđenog postupka za kupovinu nekog lica iz stečaja.
Međutim, potrebno je da se stvori privid i kod drugih lica koja su zainteresovana da je Sartid beznadežan slučaj, da se od njega sklanjaju što je god brže moguće i da ne pomišljaju da taj posao koji je započeo U. S. ''Steel'' ometaju i da na taj način spreče U. S. ''Steel'' da kupi Sartid.
Šta se postiglo ovakvim ugovorom? Sartid je dobio novog vlasnika, a u tome mu pomaže Vlada Republike Srbije, jer lica iz Sartida, kod stečajnog upravnika, i Vlade Republike Srbije iznose da dug Sartida iznosi 1,7 milijardi dolara, odbijaju takvom informacijom druge potencijalne kupce i smanjuju mogućnost da Sartid bude prodat pod povoljnijim okolnostima.
Šta se dešava sa U.S. "Steel" Košice? Ulaže 35 do 50 miliona, a uz to dobija garanciju hipoteke na visokoj peći i objektu hladne valjaonice u vrednosti od 52 miliona dolara. Da podsetim na tadašnju neistinitu izjavu Aleksandra Vlahovića, objavljenu u većem broju medija, posle pokretanja stečaja niko od poverilaca nije hteo da preuzme i finansira Sartid bez garancije, a da je to jedino prihvatio U. S. "Steel" u iznosu od 50 miliona dolara.
Znači, prvo to je netačno. Čitao sam i pokazivao da je bilo zainteresovanih, mnogo moćnijih i mnogo pravičnijih firmi, koje su htele da učestvuju u postupku privatizacije, odnosno kupovine Sartida.
Međutim, više materijalnih povreda zakona ima u vezi Sartida i prilikom potpisivanja ovog poslovno-tehničkog sporazuma. Umalo da zaboravim, naknada koju je trebalo U. S. "Steel" da uplati Sartidu nikada nije uplaćena i slobodno možemo da kažemo da je U. S. "Steel" kupio Sartid našim novcem koji je trebalo da uplate na ime sklapanja ovog ugovora.
Znači, čak ni jedan jedini dinar U. S. "Steel" nije platio državi za Sartid, da ne kažem koliko je država morala i mora još uvek da otplaćuje dugove Sartidu po nekom aneksu sporazuma. Prihvatili smo da Sartid prodamo bez opterećenja, s jedne strane. S druge strane, obaveze koje smo prihvatili Vlada Republike Srbije mora da izmiri.
Kako to izgleda u tehničkom smislu? Ugovor je potpisan 8. novembra, tri dana posle potpisanog ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji, Stečajno veće daje saglasnost stečajnom upravniku da potpiše ugovor koji je isti već potpisao. Znači, sad dolazimo u onaj deo, mislim da je u celoj toj priči bio i savetnik jedan od naših kolega narodnih poslanika, nema ga ovde u sali, prećutaću njegovo ime dok se ne pojavi ovde, koji je učio i stečajnog upravnika i Kolesara kako da pokradu Sartid, narodni poslanik iz Demokratske stranke, i 23. januara 2003. godine, zajedno sa Kolesarom, podnosio je izveštaj Vladi Republike Srbije kako da završe posao oko Sartida.
Dokle se to stiglo? Visoki funkcioner Demokratske stranke i narodni poslanik. Bio je tu kad sam počeo priču oko Sartida, zaledio mu se osmeh i pobegao je napolje. Čekam ga da se vrati.
Znači, 33 dana posle potpisivanja ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji, stečajni upravnik upućuje zahtev Stečajnom veću za davanje mišljenja u vezi opravdanosti zaključenja takvog ugovora. Sad smo završili posao, napravili obavezu, dali nekome prava, a onda ćemo da pričamo o ekonomskoj opravdanosti zaključenja takvog ugovora. Valjda se to radi prvo.
Znate, kad odete u banku da podignete neki investicioni kredit, pa oni vam traže analize, elaborate, ekonomske studije isplativosti itd. Pa i Vlada Republike Srbije kad konkuriše kod ovih nazovi povoljnih kredita od Svetske banke i ovih nemačkih korporacija mora da napravi jedan takav izveštaj. Mora da uradi čitavu studiju. Ne, kad je u pitanju Sartid, onda pravimo studiju da li je taj ugovor dobar ili ne.
Dana 17. decembra 2002. godine otkazano ročište za utvrđivanje i potraživanje, pa se isto održava 25. decembra 2002. godine pred Trgovinskim sudom u Beogradu. Znate koliko je trajalo to ročište? Samo jedan sat je trajalo ročište, gde je svaki poverilac iznosio svoj zahtev u vezi potraživanja koja ima prema Sartidu.
Tako se postavlja pitanje kako je moguće za jedan sat, koliko je to ročište trajalo, da se stečajni upravnik izjasni o svakom prijavljenom potraživanju, a onda stečajno veće to razmatra i donese adekvatna rešenja. Znate koliko ima zahteva? Preko 400. A vama treba više od dva sata samo da pročitate naslove tih zahteva, a kamoli za jedan sat da završite jedno čitavo ročište.
Šta radi Trgovinski sud u Beogradu? Poverioce obaveštava preko oglasne table suda, i to namerno, znači, ne pismeno, jer rokovi počinju da teku onog trenutka kad se zakači na oglasnu tablu suda. A kada to rade: 26-27. decembra, pred samu novu godinu, kad više niko i ne čita te oglasne table. Postavlja se pitanje koliki je bio format tog papirića koji se nalazio na oglasnoj tabli.
Ukupno prijavljena potraživanja iznose 572.957.000 dolara, od kojih je sud priznao oko 255 miliona dolara, a oko 316 miliona je osporeno. To je ono što je priznao sud koji je vodio stečajni postupak, a zašto onda i Labus i Aleksandar Vlahović svim potencijalnim kupcima, osim U. S. "Steel-u", predstavljaju i pričaju da Sartid duguje 1.700.000.000 dolara i da će novi kupac biti u obavezi to da prihvati, da bi sve moguće potencijalne kupce oterali od Sartida i da U. S. "Steel" bude jedini koji će da učestvuje u postupku.
Međutim, vi takvi kakvi jeste niste mogli da nešto ne zabrljate, tako da početkom januara 2003. godine italijanska firma Duferko takođe protestuje na ponašanje Vlade i sudova, a njima je priznato da i Sartid duguje preko 100 miliona dolara, i poziva sve strane investitore da bojkotuju Srbiju, a ambasador Italije u Srbiji, Antonio Zanardi, tada prvi put proziva Vladu i izjavljuje da su ih prevarili i davali neistinito obećanje da će se dugovi prema Duferku regulisati pre stečaja.
Pa, kako ćete vi u tu EU kad i njih lažete? Vama nije ni stalo do EU, vama nije stalo ni do Srbije, vama je stalo do privilegija; privilegije povlače moć, moć povlači novac, dok ne počistite, vas samo to interesuje. Kad počistite, verovatno će i novac i vi da završite na nekim egzotičnim ostrvima, samo mislim da u toj nameri nećete da uspete, 20. januar je sve bliži i bliži.
Dana 12. februara 2003. godine registrovano je Trgovačko preduzeće iz Beograda pod nazivom U. S. "Steel" Balkan d.o.o, sa osnivačkim kapitalom, pogodite koliko? Pet hiljada evra. Pet hiljada evra je osnivački ulog, a uzeli milijardu imovine. Osnivanjem u Trgovinskom sudu bilo kakva obaveza američke kompanije prestaje prema Sartidu.
Znači, u svakom trenutku mogu da se povuku sa tržišta, da naprave štetu koju mi ne možemo da nadoknadimo, a da od njih nemamo pravo ni jedan jedini dinar da tražimo obeštećenja, jedino što možemo jeste njihovih pet hiljada dolara, ako ih zateknemo u osnivačkom ulogu. Ali, pazite sad ko to radi? Holandska firma Tarobi Beher, iz Amsterdama, direktor Tomas Keli, koji je ujedno i direktor U. S. "Steel" Košice Srbije, nemojte da kažete da niste znali ko su oni. Tarobi Beher, ima ih više, jesu finansijske organizacije koje su posle izvršenog jednog posla prodaje svojim klijentima u slovačkoj firmi zabranili rad. O tome je Vlada Slovačke obavestila Republiku Srbiju ko je Tarobi Beher ovim dopisom.
Dame i gospodo narodni poslanici, ministri iz tadašnje vlade, neki su sada poslanici, neki su sada ministri u ovoj vladi, okupljeni oko Borisa Tadića, znali su sa kim imaju posla. Sa prevarantima, kojima je u nekim evropskim zemljama čak i zabranjen rad.
Međutim, da bi se posao oko Sartida završio kako treba, potrebno je da se upodobe poverioci, odnosno Veće poverilaca, koje će da daje svoja mišljenja onako kako je to Kolesar zamislio, Vlahović, Pitić i još neki ministri iz Vlade Republike Srbije. Naravno, uz spisak se predlažu 15 poverilaca, od kojih su četiri naše likvidirane banke. Saglasnost u ime banaka, čitao sam na početku, ali ću zarad građana Srbije ponovo i da pročitam i da pokažem, za svaku od ove četiri banke, pod istim datumom, istoga dana, daje niko drugi do predsednik saveta Agencije za sanaciju i likvidaciju stečaj banaka, Miroljub Labus.

Znači, kada se pokrenuo stečaj, gospodine Albijaniću, vama i vašoj političkoj opciji vremena je za vas sve manje i manje, a naše vreme, vreme SRS tek dolazi, ubedićemo vas u to 20. januara 2008. godine svim srcem i pobedom na predsedničkim izborima.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada ste imali raspravu, u načelu i u pojedinostima, o Zakonu o osnovama Službe bezbednosti, rekao sam da strane obaveštajne službe ovde nemaju više potrebe da imaju svoje agente i špijune, a vi ste se na to smejali. Razlog zašto sam to rekao je – zato što nemaju potrebe, jer što god zatraže od vas, vi im date i pokažete.
Sada još jedan primer kako se to radi. Ne znam da li vam je i sada to smešno kao što je bilo onda, jer, izgleda, niste dovoljno verovali u tako nešto. Baš me interesuje da li će ministar i načelnik Generalštaba da ispune ono što građani traže od njih, kada su glasali za vas, da takvi kakvi jeste napravite kakvu-takvu koaliciju i budete na vlasti.
Što se tiče člana 22. na koji sam podneo amandman, radi se o jednom pomalo čudnom članu u zakonu o budžetu Republike Srbije. Ja ću pročitati taj član 22. na koji se odnosi moj amandman.
''Političke stranke koje su u 2007. godini i ranijim godinama utrošile sredstva opredeljena zakonom o budžetu u većem iznosu od predviđenog Zakonom o finansiranju političkih stranaka, a nisu izvršile povraćaj u budžet, dužne su da ta sredstva vrate u budžet Republike za 2008. godinu, odnosno ova sredstva im se uračunavaju u izvršenje budžeta za 2008. godinu. ''
Dame i gospodo narodni poslanici, nije ovde samo reč o poslaničkim grupama, već je reč o političkim strankama koje imaju narodne poslanike, tj. vas u Narodnoj skupštini. Mislim da bi trebalo pažljivije da pročitate ovaj član 22. pre nego što rešite da pritisnite dugme i odbijete ovaj amandman.
Članom 22. Vlada Republike Srbije i gospodin ministar, na grub i bezobrazan način, zbog nemara u samoj Vladi i Upravi za trezor, optužuju političke stranke da su trošile više sredstava nego što im po zakonu pripada.
Politička stranka ne bi trebalo da ima, a pogotovo one u opoziciji, uticaj na izvršenje budžeta i ne mogu da troše više sredstava nego što im ministar finansija i Uprava za trezor proslede. Troše isključivo ono što dobiju iz budžeta. Znači, ne može politička stranka više da utroši iz budžeta nego što dobije iz budžeta. Ko o tome odlučuje? Ministarstvo finansija i Uprava za trezor. Čija je sada ovde greška? Predlagača, navodno, koji prilikom podnošenja amandmana nije uzeo u obzir neke stavke koje mogu da utiču na visinu sredstava koje treba jedna politička stranka da dobije.
Sada postavljam drugo pitanje, jer metodologija prikazivanja budžeta krije od građana Republike Srbije koliki je stvarno budžet i to je razlog podnošenja ovog amandmana.
Pozivam ministra da kaže šta je budžet Republike Srbije, da li 639.600.000.000, da li 654.429.000.000? Da li ulaze u budžet primanja od zaduživanja i prodaje finansijske imovine – 89.000.000.000 dinara, otplata glavnice i izdaci za nabavku finansijske imovine – 74.470.000.000 i da li, gospodine ministre, ulaze u budžet javni prihodi, koje, po zakonu, svrstavate u sopstvene prihode i trošite kao javne?
Metodologija prikazivanja budžeta je lažna i građani Srbije treba da znaju da će Vlada Republike Srbije, prema projekciji budžeta za 2008. godinu, da potroši ne šest, sedam, osam, nego deset milijardi evra, zato što su, kombinacijama koje sami propisuju Zakonom o budžetskom sistemu, dozvolili sebi taj luksuz da građanima ne kažu koliko će njihovih para da potroše. U tome jeste problem.
Budžet, kako vi god to hteli da zovete, da prikazujete, jeste ono koliko država oprihoduje po svim osnovama i koliko potroši po svim osnovama.
Klasifikujte vi to kako god hoćete, ali izađite i kažite za govornicom – budžet Republike Srbije veći je od 10 milijardi evra, a ne šest ili sedam, kao što to ovde prikazujete.
Kada su u pitanju političke stranke, postavljam pitanje ministru finansija, pošto će on da se stara o primeni člana 22.
Gospodine ministre, na osnovu kojih kriterijuma će Vlada Republike Srbije, odnosno Ministarstvo finansija da utvrdi da li je više sredstava uplaćeno političkim strankama, jer ne možete da uzmete u obzir samo jedan deo rashoda kao budžet i jedan deo prihoda kao budžet? To je prvo.
Drugo, interesuje me, gospodine ministre, ako utvrdite da su političke stranke dobile više sredstava, nemam ništa protiv da one to vrate, kako ćete to da uradite sa političkim strankama koje više nisu parlamentarne?
U svom amandmanu sam tražio da skupštinsko radno telo koje kontroliše izveštaje za redovan rad političkih stranaka utvrdi da li je više uplaćeno sredstava, i koliko, a ono što je još važnije, to je da je, u slučaju da se politička stranka više ne finansira iz budžeta Republike Srbije, a ne postupi u skladu s odredbama stava 1. ovog člana, Ministarstvo finansija, dakle vi, gospodine ministre, dužno da pokrene sudski postupak za naplatu sredstava, i to najkasnije u roku od 15 dana od dana koji je predviđen ovim članom za povraćaj više uplaćenih sredstava.
Znači, gospodine ministre, da imate obavezu i da radite nešto, a ne da pravite samo greške, nego da ih i otklanjate. Pogotovo postavljam pitanje zbog Srpskog pokreta obnove, ne zbog toga što imam nešto protiv njih, nego su toliku štetu napravili građanima Srbije, pa bi bilo i previše da ne vrate sredstava u budžet koje im ne pripadaju.
Prvo je taj nesretni narkoman, kao ministar inostranih poslova, potpisao ovaj sporazum, da nam ovde NATO prolazi kad god hoće, što je, svakako, šteta, mogu čak da koriste i naše vojne objekte bez saglasnosti države i državnih organa. Sad ga nema nigde, sad piše neke knjige.
Da ne pričam šta se desilo u našoj diplomatiji, koliko smo diplomatskih, konzularnih, rezidencionih objekata, koji se nalaze po svetu, izgubili zato što je, jednostavno, čovek davao Hrvatima i Slovencima gde god je stigao, valjda zato da mu ne bi pisali prijave za sud u Hagu. Pa, onda ne treba ni da se bavi tim poslom ako nije spreman da prihvati odgovornost za sve što čini kao političar. To je, izgleda, njegov problem.
Tako je ovaj amandman, gospodine ministre, trebalo da prihvatite, da se konačno jednom raščisti šta je to budžet, šta je prihod budžeta, šta je rashod budžeta.
Manite vi Zakon o budžetskom sistemu, njega možete da se pridržavate kada je to samo unutrašnji odnos izvršilaca budžeta i korisnika budžeta, ali pred građane Srbije izađite i jasno kažite koliko će po raznim osnovama Republika Srbija, odnosno Vlada, da potroši njihovih para.
To se zove transparentnost ili, kako mi to iz SRS-a više volimo da kažemo, jasno i čisto, pošto ne volimo strane reči. Vidim da u novom zakonu o budžetskom zakonu imate ''aproprijacije'', odbili ste čak i amandman koji, lepo, srpskim rečima kaže da je to budžetsko davanje.
Evo, dok je bio ministar, pa i sad, poslanik Aleksandar Vlahović, nije tu, ali trebalo bi da bude, pa nemam zato volje da pričam o njemu, stalno neke strane izraze, strane reči koristi. Valjda misli da ćemo se uplašiti od njegovog napada inteligencije i znanja, pa ne znamo da mu odgovorimo i ne znamo da koristimo te izraze.
Znamo, ali gajimo ono što je domaće, gajimo našu kulturu, gajimo našu tradiciju. Srbija ima svoju tradiciju i kao država, i kao ozbiljna država ima svoju tradiciju i kad je u pitanju budžet Republike Srbije, odnosno države Srbije. Jer, samo da vas podsetim, budžet Srbije, tadašnje kraljevine, usvajao se i kad je Vlada te iste kraljevine, 1916, 1917, 1918. godine, bila u izgnanstvu, a ne može sad da se usvoji kako treba. Stvarno ste smešni.