Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji je narodni poslanik Stefan Zankov podneo u ime poslaničke grupe SNS u potpunosti je u skladu sa programom SNS, a i sa našim viđenjem budžetske potrošnje.
Smatramo, ono što smo govorili i u načelu i u pojedinostima, da u uslovima svetske ekonomske krize moramo da štedimo. Prvi koji treba da nam pokažu da štede jesu ministri u Vladi Republike Srbije i organi državne uprave.
Znači, ovim amandmanom gospodin Zankov je tražio da jedna kancelarija, po nama potpuno nepotrebna, ne dobija sredstva iz budžeta Republike Srbije. Ali, zahvaljujući na prvom mestu želji većine, predloženo je da se ovaj amandman odbije, uz obrazloženje da nije u skladu sa Ustavom i Zakonom o budžetskom sistemu.
Moraću malo da razočaram sve one koji to tvrde, a i ovi laici koji izlaze u javne finansije se nešto mnogo ne razumeju, da im objasnim, pokažem, da ih naučim, nema problema, u stanju sam da pričam i da ih učim koliko god to bude bilo potrebno.
Znači, SNS je predložila da se sredstva za kabinet prvog potpredsednika Vlade ukinu, za potpredsednika Vlade za evropske integracije da se ukinu, za potpredsednika Vlade za privredni razvoj da se ukinu i kabinet potpredsednika Vlade za socijalnu politiku i društvene delatnosti.
Takođe, da se ukinu budžetska sredstva za Kancelariju za saradnju sa medijima, Kancelariju za evropske integracije, koja je već spomenuta, Direkciju za upravljanje za oduzetom imovinom, Agenciju za zaštitu životne sredine, Antidoping agenciju, Republički zavod za informatiku i internet, Agenciju za strana ulaganja i promociju izvoza, Agenciju za reciklažu, Agenciju za energetsku efikasnost i Direkciju za restituciju.
Kada sve to oduzmete, dobićete neki iznos od milijardu 127 miliona 474.000, koji treba da bude raspoređen u iznosu od 21 milion 858.000 za Maticu srpsku, a ostatak bi išao za poljoprivredu i odbranu zemlje.
Na taj način je postignuta ravnoteža koju zahteva budžetski sistem i Ustav Republike Srbije. Tako da ne vidim razloga zašto neko tvrdi da ovaj amandman nije u skladu sa Ustavom i zakonom. Ali, dobro, ostavimo to laicima da o tome razmišljaju. Možda će neki put nešto i da nauče.
Postavlja se pitanje čemu Kancelarija za evropske integracije, kada već imamo potpredsednika Vlade koji ima kabinet koji treba da se bavi evropskim integracijama. Taj kabinet potpredsednika Vlade, gde je potpredsednik Vlade Božidar Đelić, poznat u narodu kao "Boža - derikoža" i "Vojvoda od Meridijan banke" itd, treba da potroši iz budžeta Republike Srbije 67 miliona dinara.
Za plate i dodatke zaposlenih 28 miliona i 548.000, za troškove putovanja skoro devet miliona, za nekakve usluge po ugovoru 16 miliona i 40.000. Imamo i Kancelariju za evropske integracije, pa ona treba da potroši skoro 46 miliona za plate, pa treba da potroši za troškove putovanja 9,5 miliona, pa za neke usluge po ugovoru 43 miliona i 600.000 dinara.
O tome vam čitavo vreme pričamo otkad je rasprava o budžetu Republike Srbije. Nepotrebno umnožavate administraciju. Pravite od budžeta Republike Srbije, pod izgovorom da idemo u Evropu, jedan dosta skup za građane Srbije marketing. To je problem kada je u pitanju ovaj budžet i svi budžeti unazad koji su predlagani od dolaska DOS-a na vlast.
Istovremeno me čudi jedna činjenica da SNS stalno optužuju da pravi koaliciju sa vladajućom većinom i sa DS. Koliko je meni poznato, početkom decembra ove godine u gradu Požarevcu formirana je nova skupštinska većina koju sačinjavaju G17 plus, DS i SPS. Do tada su na vlasti bili SRS, SPS i DSS.
Otkad sam napustio SRS, predsednik Okružnog odbora SRS je gospodin Saša Valjarević, sekretar Okružnog odbora gospodin Branislav Vujisić, inače brat od rođene tetke potpredsednika SRS Gordane Pop-Lazić.
Postavljam pitanje, ako ste vi opozicija, šta dva prva čoveka u Okružnom odboru SRS traže u Fondu za razvoj grada Požarevca, u Upravnom odboru, znači isključivo izvršnom organu, raspolažu sredstvima fonda. Mislim da je u pitanju, da su tu dvojicu pustili, znate, u tom fondu postoji mala apanaža otprilike 200 evra na mesečnom nivou. DS je lepo gospodinu Valjareviću i gospodinu Vujisiću 22. decembra zapušila usta sa 200 evra mesečno. Tolika vam je cena sada.
(Tokom ovog izlaganja poslanici SRS lupali su o klupe.)

Dame i gospodo narodni poslanici, ovi što lupaju ovde neka izađu i neka kažu da li sam od njih u poslednjih šest godina skupljao neki novac da su mi lično dali da bih ga preneo Tomislavu Nikoliću.
Neka kažu ti koji lupaju da li sam skupljao od poslanika novac i davao gospodinu Nikoliću.
(Tokom ovog govora poslanici SRS lupaju o klupe.)

Dame i gospodo narodni poslanici, mogu da kažem da sam od predlagača, dakle, od Vlade Republike Srbije, očekivao jedan daleko, daleko ozbiljniji budžet, nego ovaj koji se našao pred Skupštinom Srbije.
Kada je zemlja siromašna, kao što je Srbija siromašna, a kada se u našem okruženju zahuktava svetska ekonomska kriza, mi nemamo budžet koji treba da predstavlja rezultat, odnosno realnost ova dva faktora, već imamo budžet, odnosno Predlog budžeta koji je rezultat ambicija, sujeta, neispunjenih predizbornih obećanja i halapljivosti malih stranaka, sa još manjim predsednicima, koji na visokim državnim funkcijama vedre i oblače Srbijom.
Zato me ne čudi što je predsednik Vlade, gospodin Cvetković, obrazlagao budžet nešto malo manje od dva minuta. Ne čudi me što je ministar finansija obrazlagao budžet nešto jedva malo više od pet minuta, doduše, polako čitajući ono što je napisano, što bi u nekom bržem čitanju možda bilo čak i kraće.
Da je budžet rezultat nerealnosti, možemo da pogledamo već na prvoj prihodnoj strani budžeta. Pazite, u 2009. godini planira se, samo iz poreza na dobit preduzeća, veći prihod u iznosu od osam milijardi. Očigledno da taj, koji je napisao taj podatak, nije vodio računa da će mnoga privredna društva i pravna lica da iskazuju gubitak prouzrokovan kursnim razlikama i padom dinara.
Još jedna optimističnija stvar, kaže se da će porez na dodatu vrednost iz uvoza da bude za oko 14 milijardi veći. Premijer, gospodin Cvetković, kaže – znate, skinućemo carine. Zato što će biti skinute carine, više će robe da se uvozi, pa ćemo da naplatimo veći porez na dodatu vrednost. Taj koji je to rekao, morao je da vodi računa, da bi mu ostao isti porez na dodatu vrednost iz uvoza, sa skinutim carinama, potrebno je da za oko 15% više uveze robe na teritoriju Republike Srbije. A sa ovim povećanjem, potreban je veći uvoz za oko 25%.
Ako uzmemo u obzir količinu novca koja cirkuliše na tržištu, da je broj radnika u padu, da će samim tim i zarade biti manje, ako je povećan uvoz, ko će najveću štetu da pretrpi? Domaći proizvođači. Pada domaća proizvoda i pada domaća potrošnja! A, odakle se primaju plate, osim iz budžeta Republike Srbije, primaju se baš iz realnih izvora, iz proizvodnje. Ako nemate ko će da prima plate, postavljam pitanje, a ko će onda da vam puni budžet? Iz kojih izvora mislite da punite budžet Republike Srbije?
O tome, kako je ovaj budžet rezultat štednje, realnosti, govori nam sama podatak kako se vi ponašate kada raspolažete sredstvima. Navešću to na jednom primeru, koji se tiče Vlade Republike Srbije, kada su u pitanju pojedinosti, tu ćemo malo više da uđemo u tu materiju, ali samo hoću da kažem da imamo za prvog potpredsednika Vlade, gospodina Ivicu Dačića, poseban kabinet koji treba da potroši 72 miliona dinara. Pazite ovo, kabinet predsednika Vlade – 61.750.000. Kakav je to prvi potpredsednik Vlade i zamenik predsednika Vlade koji treba da potroši više nego kabinet predsednika?!
Da stvar bude još gora, gospodin Dačić je i ministar unutrašnjih poslova. Čovek ima dva kabineta, dva radna mesta, da li ima i dve plate, baš se pitam?! Ali, očigledno da su mu ambicije kako će da raspolaže novcem i vlašću, izuzetno velike.
Onda, imamo kabinet potpredsednika Vlade za oblast evropskih integracija, gospodina Božidara Đelića. On treba da potroši 67 miliona dinara, a istovremeno je ministar za nauku i tehnološki razvoj. Pazite, i Đelić će da potroši više nego kabinet predsednika Vlade. I on ima dva kabineta, dva radna mesta. Da li ima i dve plate, ili mu je dosta ono što je zaradio u "Meridijan banci", pa mu ovo dođe za džeparac?!
Imate, dalje, treći kabinet potpredsednika Vlade, gospodina Krkobabića, koji treba da potroši 50 miliona dinara. Znači, tri potpredsednika potrošiće četiri puta više nego jedan predsednik Vlade, a on treba da objedini i kabinete potpredsednika, i sva ministarstva i opet troši manje.
E, pa, gospodo, sada da se vratimo na početak moje diskusije, ovaj budžet je rezultat ambicija, sujeta, neispunjenih predizbornih obećanja i halapljivosti malih stranaka sa još manjim liderima, koji sa visokih položaja vedre i oblače Srbijom. Neka nam je Bog u pomoći!
(Za vreme govora narodnog poslanika Veroljuba Arsića, narodni poslanici SRS sve vreme lupaju o klupe.)

Dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu da objasnim želju predlagača zašto ovaj zakon o dopunama Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje baš mora da bude po hitnom postupku, osim ako opet nije želja da se nešto na brzinu završi, da se što je god moguće više od imovine oduzme bankama, a sve u što je god moguće kraćem roku.
Pročitaću član 2. na koji sam podneo amandman, zarad javnosti, a posebno zarad poslanika koji se u ovo malo više razumeju, a glasaće, kada je u pitanju ovaj predlog zakona, da bude usvojen. Kaže u članu 11. osnovnog zakona:
"Agencija i poverioci imaju pravo pobijanja pravnih poslova i pravnih radnji kojima je stečajni dužnik pogodovao poverioce u smislu zakona kojim se uređuje stečaj privrednih društava.
Pravni poslovi i pravne radnje iz stava 1. ovog člana mogu se pobijati ako su izvršeni u roku od šest meseci pre dana nastupanja pravnih posledica pokretanja stečajnog postupka, a u roku od godinu dana ako su ti poslovi izvršeni sa povezanim licem.
Rokovi iz stava 2. ovog člana počinju od dana nastupanja pravnih posledica pokretanja likvidacionog postupka u slučaju kada se stečajni postupak sprovodi na predlog likvidacionog upravnika kada utvrdi da imovina likvidacionog dužnika nije dovoljna da podmiri sva potraživanja poverilaca...".
Ne bih dalje da čitam, ali samo da objasnim. Znači, reč je o likvidaciji kada stečajni upravnik proceni da imovina lica nad kojim se vrši stečaj ne može da naplati potraživanja. Sve bi ovo bilo u redu da nemamo jedan problem, koji je dosta stariji od samog ovog zakona čiji je osnovni tekst donet 2005. godine.
Čitava ova priča kreće još 2002. godine, ali pre nego što nastavim tu priču iz 2002. godine, da objasnim građanima i poslanicima šta je pogodovanje. Činjenje pogodnih uslova kada su u pitanju banke, kada je u pitanju imovina banaka, kada je u pitanju zakup te imovine, kada je u pitanju prodaja te imovine - to je pogodovanje.
Imamo slučaj pogodovanja od 2002. godine naovamo, kada je u pitanju likvidacija, odnosno stečaj, a sada vidim, po ovom predlogu zakona, i likvidacija četiri najveće srpske banke. Znači, od 2002. godine, četiri najveće srpske banke su zatvorene. Imale su najbolji i najekskluzivniji poslovni prostor u svim gradovima i većim mestima širom Srbije, najskuplji mogući poslovni prostor. Ako pogledate malo adrese tih filijala i ekspozitura, uverićete se da je ovo što pričam potpuno tačno.
Od zatvaranja tih banaka, odnosno od oduzimanja dozvola za rad i pokretanja njihovog stečaja, a sve po nalogu tadašnjeg guvernera Narodne banke Mlađana Dinkića, počinju ove zloupotrebe koje treba da se završe donošenjem ovog zakona, odnosno njegovom poslednjom primenom, kada se bude izglasao.
Počinje da se pravi jedna nova banka, koja se zove Nacionalna štedionica. Vidite slučajnost, takvo ime upućuje građane na to da je reč o državnoj banci. Niko tada, ni iz vlasti ni iz medija, nije hteo da objasni građanima da je država vlasnik samo 30%, po odluci o osnivanju banke, a da sa ostalih 70% raspolažu Vojin Lazarević, Vuk Hamović, ''Sinerdži kapital'' sa vlasnikom Nikolom Živanovićem.
Problem je i u tome - odakle taj osnivački ulog gospodi koju sam nabrojao? Pa, od deviznih rezervi tadašnje SRJ, koje su povučene iz ruske banke i uplaćene ovde kao osnivački ulog našim sopstvenim sredstvima. Da stvar bude još gora, banke koje nazivate društvenim, a mogu slobodno da kažem i državnim, znači koje su u likvidaciji, baš ta Nacionalna štedionica ulazi u njihov poslovni prostor i kao povezano lice pogoduje. Jer je povezana sa 30% osnivačkog uloga.
I to je bilo Mlađanu Dinkiću malo, pa zabranjuje da se obavlja platni promet preko Zavoda za obračun i plaćanje, nego platni promet usmerava na poslovne banke. Oslobađa se veliki poslovni prostor, opet na ekskluzivnim lokacijama koje su pripadale Zavodu za obračun i plaćanje i, gde čuda - ko se useljava u taj ekskluzivan prostor? - opet Nacionalna štedionica.
Kada se završilo sa useljavanjima, kada se pogodovalo, kada su se zaključili posebni ugovori sa povlasticama o zakupu na 99 godina ili o prodaji pojedinih poslovnih prostora Nacionalnoj štedionici, država tada prodaje svoj manjinski deo od 30% po daleko manjoj ceni nego što to kasnije Vuk Hamović, Vojin Lazarević, ''Sinerdži kapital'' zajedno sa Nikolom Živanovićem prodaju grčkoj EFG banci.
Ko je od svega ovoga zaradio? Baš ova trojica. Uz čiju pomoć? Mlađana Dinkića. E, pa, ne možete da me ubedite da je Mlađan Dinkić za njih radio samo na lepe oči, mora da je tu imao i on neku korist.
U neku ruku, prilično sam iznenađen reakcijama nekih svojih kolega političara i reakcijama nekih političkih stranaka kada je u pitanju NIS.
Znate, voleo bih da su te moje kolege koje su tada bile u izvršnoj vlasti, G17 doduše nije postojao, ali je imao potpredsednika savezne vlade zaduženog za ekonomska pitanja, pa guvernera NBS, pa je neka druga stranka koja se sada ovde nalazi imala potpredsednika Vlade Republike Srbije, imamo jednog usamljenog poslanika, koji je tada bio ministar pravde, da ne nabrajam dalje.
Samo ću ponovo da pročitam građanima Srbije, nadam se da će ovo da počnu da brane i ovi koji brane NIS, da je Trgovinski sud u Beogradu formirao, na predlog stečajnog upravnika, Odbor poverilaca kada je bio u pitanju stečaj i likvidacija Sartida. Kaže se da Odbor poverilaca sačinjavaju – pod jedan, Investbanka u stečaju (a znamo ko ju je gurnuo u stečaj), ukupno priznato potraživanje u svim valutama - preko jedne milijarde američkih dolara. Čitam zvanične podatke koji se nalaze u sudskim spisima.
Pod dva - Beogradska banka, ukupno priznato potraživanje u svim valutama 180 miliona dolara; zatim Jugobanka, ukupno priznato potraživanje u svim valutama 24 miliona dolara; NIS Energogas - 910 miliona dinara; ŽTP Beograd - 551 milion dinara; Tehnogas Beograd - 275 miliona dinara; EPS Beograd - 237 miliona dinara; NIS Jugopetrol Beograd - 183 miliona; NIS Novi Sad - 122 miliona; Metaleks Beograd - 99 miliona; Dunav osiguranje - 74 miliona; Deferko - 64 miliona; PIO fond - 470 miliona, Fond za razvoj Republike Srbije - 44.685.000. To su bili dugovi Sartida, dame i gospodo, kada je pokrenut stečajni postupak.
Kako je završen stečajni postupak? Na krajnje sumnjiv i nezakonit način. Sartid je prodat za 23 miliona. Da vidimo kako je to, makar formalno, napravljena zakonska mogućnost da se napravi šteta državi za preko dve milijarde dolara.
Stečajno veće mora pre odluke o prodaji da se konsultuje sa poveriocima. Kada su u pitanju tri banke koje sam maločas pročitao, Investbanka - milijardu dolara, Beogradska banka - 180 miliona dolara i Jugobanka - 24 miliona dolara, pošto su u stečaju, saglasnost mora da da tadašnja nekakva agencija osiguranja depozita, stečaja i likvidacije banaka. I gle čuda, Miroljub Labus, tadašnji potpredsednik savezne vlade za ekonomska pitanja, daje saglasnost da se Sartid proda za 23 miliona dolara ''Ju-Es Stilu'', i to u ime Investbanke, kojoj Sartid duguje milijardu dolara.
Da pogledamo dalje, ista agencija, isti potpis Miroljuba Labusa - u ime Beogradske banke u stečaju da se za 23 miliona dolara proda Sartid koji duguje toj istoj Beogradskoj banci 180 miliona dolara. Ista je priča i kada je Jugobanka u pitanju, s tim da je, eto, Sartid prodat za milion dolara jeftinije.
Dame i gospodo, pitam vas – dok je takva ekipa u manje-više promenjenom ili nepromenjenom sastavu na vlasti, ko bi bio lud da glasa za jedan ovakav zakon? Baš me interesuje koja su to lica povezana, a koja su poslednjih godinu dana pogodovala kod ove četiri banke u stečaju. Neću ni najmanje da se iznenadim ako su u pitanju Vojin Lazarević, Vuk Hamović, Nikola Živanović, a koji su opet povezani sa Mlađanom Dinkićem. Neće me nikako to iznenaditi i sve više i više verujem da je tako.
(Sve vreme govora narodnog poslanika Veroljuba Arsića narodni poslanici poslaničke grupe SRS lupali su o klupe.)

Dame i gospodo narodni poslanici, moram da primetim da prethodni govornik nije baš najbolje razumeo suštinu mog amandmana.
Mi, koji ne razlikujemo neke stvari, kako je on to rekao, ovde razlikujemo šta je godinu dana unapred i šta je godinu dana unazad. U tome i jeste problem gospodina Krasića, što on to nije razlikovao.
Jer, ovde se ne radi o tome da u što kraćim rokovima od kada nastupi stečaj i likvidacija banke neko u roku od šest meseci nešto ''zamulja'', nego se radi na retroaktivne rokove - godinu dana unazad, da neko ako je potpisao ugovor u stečaju, nema pravo taj ugovor da primenjuje u likvidaciji. To je problem što neko ne razlikuje šta će biti za godinu dana i šta je bilo pre godinu dana. Ali, to sada nije moj problem.
Što se tiče računovodstva i finansijskog sektora u stranci, znam da je tu mali problem, ali se ne sekiram. Ima SRS i Zorana Krasića, rešiće on taj problem.
(Sve vreme izlaganja narodnog poslanika Veroljuba Arsića narodni poslanici SRS lupaju o klupe.)

Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da je prilično neozbiljno da nastavimo raspravu o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2008. godinu bez ovlašćenog predstavnika Vlade Republike Srbije. Ali, ako ste rešili tako, to dokazuje samo koliko je ovoj vladi stvarno stalo do ovog predloga zakona o budžetu.
Kada se pogleda sam Predlog zakona o budžetu, postavlja se pitanje u kakvoj mi to zemlji živimo, da li je ovde blagostanje, da li je nas svetska ekonomska kriza zaobišla? Zašto jedan ovakav budžet, kada se sve zemlje, koje su daleko bogatije od nas, imaju daleko razvijeniji privredni, ekonomski i finansijski sistem, okreću štednji, a mi se opet okrećemo rasipništvu?
Za član 2. Vlada kaže da nije u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu, a ja se ne slažem čak ni s tom tvrdnjom Vlade Republike Srbije, jer su svi amandmani koje je predala Poslanička grupa Napred, Srbijo – Srpske napredne strane, usaglašeni, međusobno povezani i ispunjavaju uslove koji su neophodni po Zakonu o budžetskom sistemu. Treba samo neko da sedne, da ih pažljivije pregleda i ustanoviće da je to, u stvari, jedan drugi budžet Republike Srbije.
Da pročitam taj član, čije sam brisanje tražio – Potrebna sredstva za finansiranje rezultata koji je utvrđen u članu 1. ovog zakona i sadrži budžetski deficit (23.888.288.463 dinara), izdatke za nabavku finansijske imovine (21.896.442.000 dinara) i izdatke po osnovu otplate glavnice duga (46.334.000.000 dinara), iznosiće nekih 92 milijarde dinara, ili negde oko 1.100.000.000 evra.
Da pogledamo kako izgleda ta otplata duga u iznosu od 46.334.000.000. Kaže se, otplata duga domaćim kreditorima – 36.635.000.000, otplata duga stranim kreditorima i otplata duga po osnovu aktiviranih garancija.
Zamolio bih ministra finansija da mi objasni kakve su to aktivirane garancije, prikazane na rashodnoj strani budžeta Republike Srbije. Interesuje me za koga su izdate te garancije, da li taj koji nije izvršavao svoje obaveze, a dala je Republika Srbija za njega garanciju, ima nameru da sredstva vrati u budžet? To su pitanja na koja tražim odgovore, jer, evo, već u sledećem članu 3. piše kome će se sve izdati garancije za nove kredite, ili su već izdate po nekim ranijim osnovama, imajući u vidu da je ovo rebalans budžeta.
Ministar reče da ne možemo previše da se zadužimo, zato što se u 2008. godini manje zadužujemo nego što vraćamo kredit. Znači, po projekciji budžeta koju ste dali, vraćamo nekih 46 milijardi. Ako se pogleda samo član 1, izdaci za nefinansijsku imovinu – 28 milijardi, izdaci za nabavku finansijske imovine – 21 milijarda, ako pogledamo da ceo Nacionalni investicioni plan finansiramo iz kredita, postavlja se pitanje koliko mi to, u stvari, zadužujemo državu?
Ovde piše da ćemo iznos od 92 milijarde 118 miliona dinara obezbediti iz privatizacionih primanja, kredita, donacija, finansijske imovine budžeta i kroz emitovanje državnih hartija od vrednosti. Sad, ako ste već naznačili koliki ćete iznos da finansirate iz ovih prihoda, interesuje me koliki je to prihod po osnovu privatizacije? Reč je o preko milijardu i 100 miliona evra, kada je u pitanju taj iznos, znači, u 2008. godini, dva meseca pred istek fiskalne godine.
Mene interesuje, znači, sada već možete da date prilično tačan odgovor, od te 92 milijarde, koliko je iz privatizacije? Tvrdim da tu nema ni 5% od ovog iznosa, jer nije privatizovana ''Naftna industrija Srbije'', od ''Jata'' je Dinkić rasterao strateške partnere, stalo se kod ''Elektroprivrede Srbije''. To će malo duže da ide od dva meseca, nemate baš toliko vremena da tako značajan prihod napravite u sledeća dva meseca.
Što se tiče kredita, ne znam koliko ste do sada uspeli da zadužite državu, ali znam da su svi krediti koje ste do sada podizali, uglavnom, bili vezani za euribor; došlo je do strahovitih poremećaja na finansijskom tržištu u čitavoj Evropi, pa i u svetu.
Interesuje me da li se više isplati u ovim trenucima podizati kredite, pogotovu što ne možemo da odredimo kolika će biti cena tog kapitala koji ćemo da upotrebimo kao kredit?
Donacije, to je priča koja traje već osam godina i mislim da je smešno da se više nalazi u budžetu Republike Srbije kao neka ozbiljna stavka. To bismo mogli da stavimo kao – ostali prihodi.
Finansijska imovina budžeta kroz emitovanje državnih hartija od vrednosti. Šta je emitovanje državnih hartija od vrednosti nego isto što i štampanje novca, apsolutno isto, jer je efekat potpuno isti. Vi odmahujete glavom i kažete da nije u redu, ali mene sada interesuje, zašto ćemo da emitujemo hartije od vrednosti kada u prvom članu piše – izdaci za nabavku finansijske imovine, emitovaćemo naše hartije od vrednosti da bismo kupovali druge? Da li je to u pitanju?
Izgleda mi da je to u pitanju, tako da je čitav ovaj član 2. Predloga zakona, u stvari, osnova da opravdate pravi deficit koji postoji u budžetu, koji je 92 milijarde dinara po raznim osnovama.
Ne znam kako ćete, i ako uspete da se zadužite, pod kakvim uslovima ćete da zadužite državu, a ja sam vam rekao, još kad je bila rasprava u načelu, najveći problem u budžetu Republike Srbije je taj što se naš čitav privredni sistem oslanja na uvoz robe široke potrošnje. Dao sam jedan klasičan primer. Pogledajte samo prihodnu stranu poreza na dodatu vrednost po osnovu uvezene robe, pogledajte prihodnu stranu budžeta Republike Srbije od prodaje domaće robe i sve će da vam bude jasno.
Pošto je Vlada Republike Srbije donela odluku da se Spoljnotrgovinski sporazum primenjuje jednostrano, takođe me interesuje koliko je realna prihodna strana budžeta, odnosno izmene i dopune budžeta Republike Srbije za 2008. godinu, koliki će biti gubici budžeta Republike Srbije za 2008. godinu?
Kad pokušate da to sagledate, a verujem da ni vi u Vladi nemate prave podatke i još uvek niste uspeli da sve činjenice sagledate, jer vreme ide, čini mi se, malo korak ispred vas, doći ćete do istog zaključka. Ako pokušate da nam jedan ovakav budžet, kroz samo mesec dana, ponudite kao budžet za 2009. godinu, onda mogu da kažem – neka nam je Bog u pomoći.
(Sve vreme trajanja govora narodnog poslanika Veroljuba Arsića, poslanici SRS-a su lupali o klupe.)

Zahvaljujem predsedavajućem. Ne ljutim se na svoje navijače koji prave ovde ovu buku. Dame i gospodo narodni poslanici, nekoliko puta sam pokušavao da pratim izlaganje ministra finansija. Mogu da kažem da su pred nas iznošene činjenice koje stvarno ne možemo da merimo ovde u Srbiji, ovakva kakva jeste.
Prvo, tvrdnja vezana za javnu potrošnju koja se odnosi na broj zaposlenih u državnoj upravi u odnosu na zapadne zemlje je, mogu da kažem, izuzetno smešna. Kao mi navodno imamo manje nego neke zemlje u okruženju ili neke druge zemlje u odnosu na broj stanovnika. Tako ste rekli.
Ali voleo bih da ste napravili poređenje koliki je njihov bruto dohodak po glavi stanovnika, pa koliko onda imaju zaposlenih u državnoj upravi. Jer ne bi bilo strašno ako oni imaju 10 puta po glavi stanovnika veći dohodak, da imaju i pet puta više zaposlenih u državnoj upravi, jer su bogati i mogu da plate. Tako da to nemojte da vam bude opravdanje za visoku javnu potrošnju.
Kada je u pitanju ovaj budžet, kada se pogleda ovakav kakav jeste, možda sam za sebe ne bi bio strašan, ali kad pogledamo budžete od 2000. godine naovamo do dana današnjeg, već se postavlja pitanje šta se to dešava. Ako znam da će jedan sličan predlog budžeta da se nađe pred nama za samo nekih mesec dana, onda sam stvarno zabrinut kuda to ova država, na ovaj način, ide.
Odmahujete glavom. Sada ste našli za poslednji kvartal 12 milijardi dinara da obezbedite povećanje penzija od 10%. Za sledeću godinu, ako hoćete da održite taj tempo, trebaće vam preko 40. Da raščistimo i to. Znači, o tom pitanju da završimo.
Kakav budžet smo i mogli da očekujemo, ako uzmemo u obzir da je on, kako to neko kaže, kompromis raznih političkih ideologija, političara itd. pre to bih nazvao kompromisom bez uvrede prema vama, gospođo ministre, kompromisom političkih diletanata, bolesnih ambicionista i egzibicionista. Ovo je takav budžet i možete o tome da pričate i da ga branite koliko god hoćete, on je baš apsolutno to.
Svi su se nekako u ovoj vladi utrkivali da dokažu da je ovaj rebalans budžeta u stvari ono što su oni uspeli da ona obećanja koja su bila u predizbornoj kampanji prebace u ovaj rebalans budžeta. Nekako su se najviše oko svega toga izborili stranka penzionera, odnosno potpredsednik Vlade, Jovan Krkobabić, da kaže da se najviše budžet pravi samo zbog, rebalans budžeta, povećanja penzija.
Da budemo jasni. Potpuno se slažem da većina penzionera teško živi, da je većina njih i zaslužila, puneći te fondove, da prima i veću penziju. Još jedna činjenica je važna da njima treba da se poboljša životni standard jeste da često i njihovi potomci žive od njihovih penzija, jer ne mogu da pronađu posao ili da se zaposle. To je taj problem i mogu da kažem da nemam ništa protiv ovoga.
Međutim, nije mi jasno zašto povećanje iz budžeta. Jer, evo ovako, imao sam ovde sad za govornicom pre neki sat vremena svog kolegu narodnog poslanika iz G17 plus koji kaže, tvrdi, a sa njim i ministar, odnosno državni sekretar Vlade Ilić i ministar i predsednik G17 plus Mlađan Dinkić, tvrde da se broj nezaposlenih u Srbiji smanjuje, da se broj zaposlenih povećava, da je porast zarada. Pa kad je sve tako zašto onda iz budžeta, otimajući od drugih, dajemo penzionerima?
Znači, neko očigledno tu laže. Niti ima povećanja zaposlenosti, niti ima realnog povećanja zarada. To je više samo marketing određenih političara koji utiču na Republički zavod za statistiku.
Ako pogledamo i sam Predlog budžeta, a budžet na svojoj prihodnoj strani treba da se sastoji iz realnih prihoda, koji se ostvaruju iz realnog dohotka koji ostvaruje najvećim delom domaća privreda. U tome ću da vas demantujem samo ako vam pokažem u članu 1. u prvoj tabeli, pogledajte, porez na dodatu vrednost u zemlji 88 milijardi 772 miliona, porez na dodatu vrednost iz uvoza - 222 milijarde, skoro tri puta veći porez naplatite kada se nešto uvozi.
Carine - 107 milijardi. Nemojte da kažete da je to zbog uvoza energenata itd. smešna bi vam bila ta tvrdnja jer se taj porez kasnije prenosi. Znači, najveći deo srpske privrede postoji i posluje tako što kupuje robu na zapadu, uvozi u Srbiju i prodaje.
Da se više ne zavaravamo. Nema pravog rasta proizvodnje i to je problem o kojem treba neko ozbiljno da razmisli i da počne da ga rešava. Na ovaj način sigurno nećemo.
A to kako izgleda javna potrošnja i ta tvrdnja kada su u pitanju da li je 1% ili 3%, na vlasti ste osma je godina, to je 8% nekog budžeta. Izračunajte koliko je to za osam godina. Smešno vam je. Znači kada je u pitanju Vlada Republike Srbije i megalomanski zahtevi, bolesne ambicije i bolesni egzibicionizam, to drugačije ne mogu da nazovem.
U Predlogu budžeta za 2009. godinu, odnosno u zakonu o budžetu za 2009. godinu, kabinet potpredsednika treba da potroši 93 miliona dinara. Je l' tako, gospođo ministre? Kabinet potpredsednika, svih. Pogledajte budžet, valjda ga znate. Sada, ne znate za tu cifru, kako odobravate sredstva?
Kabinet samo jednog potpredsednika Vlade, koji je ujedno i ministar, ima drugi kabinet, potrošiće ono što je u prvobitnom Predlogu budžeta za 2009. godinu, odnosno u skladu sa zakonom o budžetu za 2009. godinu, planirano za sva četiri, a to je ministar i potpredsednik Vlade Republike Srbije, Božidar Đelić, zvani Boža derikoža, vojvoda od Meridijan banke, koji će da potroši 91 milion i 700 hiljada. Toliko su sva četiri potpredsednika trebala da potroše.
Da pogledamo dalje, ministar policije i prvi potpredsednik Vlade, još jedan kabinet ima, 17 miliona 430 hiljada. Ministar u Vladi Republike Srbije, Mlađan Dinkić, potpredsednik Vlade i ministar ekonomije i regionalnog razvoja, treba da potroši, pored svog kabineta, kao potpredsednik Vlade, još 30 miliona dinara. Ajde malo da pogledamo koliko ima kabinet predsednika Vlade, koji treba da objedini rad svih ministarstava i da ima makar po jednog stručnjaka za svako ministarstvo, da zna šta mu se u ministarstvima dešava: on će da potroši 55 miliona. Pa ko koga ovde pravi ludog? Zašto vi uopšte pokušavate da takve kolege branite pred građanima Srbije?
Priča za sebe je potpredsednik Vlade Jovan Krkobabić, koga mogu da nazovem slobodno moderni Robin Hud, čovek koji je devedesetih godina opljačkao fondove. Jeste, šta se smejete? Samo, tad je grabio za sebe, a sada valjda iz pokajanja ili bilo čega drugog, znate, ono, lopovi obično prave, pomažu crkvama, manastirima, nadaju se da će neko da im oprosti te grehove, zalaže se ovde da se penzije povećaju.
Nemam ništa protiv. Treba da se povećaju. Ali kako? Iz realnih izvora. Sad je tu novi Robin Hud koji otima od jednih da bi dao drugima, a uz put naći će se još nešto i za njega. Kakva nam je Vlada, neka nam je bog u pomoći. (Za sve vreme izlaganja govornika poslanici SRS su lupali po klupama.)

Dame i gospodo narodni poslanici, konačno smo pred tim čuvenim garancijama koje ova skupština treba da preda, odnosno da odobri za podizanje raznih kredita. Često ste u izbornoj kampanji, a i u periodu od kada je počeo nastavak ovog zasedanja, spominjali kako SRS vrši opstrukciju rada Skupštine pa za projekte koji su od vitalnog značaja za Republiku Srbiju ne možemo da dobijemo najpovoljnije kredite koje Srbija može da dobije, povoljnije nego bila koja druga država na svetu, zato što SRS pravi opstrukciju.
Sada je došlo vreme, kada konačno dođe ova tačka na dnevni red, da stvarno postavimo neke stvari onako kako jesu. Zamolio bih i ministre u Vladi da se ne bave politikom na ovaj način, nego da se bave politikom na stručan način, jer jesu ministri. Poslanici su deo zakonodavne vlasti i oni imaju pravo da kažu štošta. Ali, predsednik Republike, predsednik Vlade i ministri ne mogu i nemaju pravo da komentarišu šta radi opozicija u parlamentu Srbije, isto tako ni predsednik Skupštine.
Da se vratimo na dnevni red. Prvo, neko od mojih kolega reče kako Srbija, odnosno Javno preduzeće "Putevi Srbije" ne može da održava autoput od onih sredstava koja su stečena naplatom putarine i da to nije dovoljno. Ne znam da li taj koji vodi održavanje autoputa zna da radi svoj posao, ili nas neko ovde pravi budalama. Naša putarina je od tri do četiri puta skuplja, po kilometru, nego što je to bilo gde u Evropi. Ako imate manji broj vozila na autoputu, možemo o tome da diskutujemo, ali kako je tako mali broj vozila, a toliko je dobro od kada vi vladate?
Sada bih da postavim pitanje zašto više stranih građana ne prolazi kroz Srbiju, kako je to, recimo, bilo osamdesetih godina. Neko će da kaže da je u pitanju putna infrastruktura. Kada su u pitanju ti tranzitni putevi, i nije tako loša, da bi to bio razlog zašto ta vozila ne prolaze.
Možda je problem baš u putarini, možda je previsoka, možda je problem sa carinama i prelaskom granice, jer kuda god da se zaputite nema redova na graničnim prelazima, osim kada se približite Srbiji.
Dokle ćete više da puštate taj viski, te cigare i ta čuda, da se to dešava na granicama? Onda vam je za sve neko drugi kriv, a to su posledice vaše nesposobnosti i dolazimo u ovakve avanture kakve su ovi zajmovi.
Niko ne reče, pa čak ni ministar, koliku će kamatu da plaća Republika Srbija na ove zajmove. Rekoše da su neki krediti beskamatni. Pokušaću malo kasnije da pokažem kako to izgleda kada su u pitanju beskamatni krediti i kako su ti krediti povoljni.
Pitao bih ministra – kada ćemo da dobijemo izveštaj o povučenim sredstvima koje je već ranije bilo koja vlada, a vi vladate manje ili više, kroz razne mutacije, evo, već osam godina, povukla? Hoću da znam koliki su troškovi tih povučenih sredstava i koje su kamate koje plaćamo na ta sredstva. Kada možemo da dobijemo procenu analize isplativosti takvih projekata, opravdanosti takvih projekata i ovih kredita, koji su očekivani efekti kredita koje smo podizali, a koji su ostvareni efekti kada smo ta sredstva utrošili?
Još nešto, nemojte više da pokušavate da optužujete SRS za ove kredite. Ovu diskusiju sam, kao ovlašćeni predstavnik Srpske radikalne stranke, podelio u dva dela. U onom drugom delu čitaćemo koliko koštate državu na odobrene kredite, povučena sredstva, a koliko na nepovučena sredstva. Što znači, koliko god da se vi hvalite ovim projektima, kreditima, zajmovima, ja mogu da kažem da ste svemu tome pristupili vrlo neozbiljno, da nemate čak ni odgovarajuću tehničku dokumentaciju da veći deo ovih kredita realizujete. Onda ćemo da plaćamo kamate na nepovučena sredstva.
Evo, možemo da krenemo nekim redom kada su u pitanju ovi krediti. Da pročitamo, da građani Srbije znaju kakve vi to obaveze namećete Republici Srbiji, budžetu, u krajnjem slučaju njima. Recimo, kredit Evropske investicione banke za rehabilitaciju puteva i mostova B-2.
Znači, banka nije dužna da podnese dokaze o tome da je preduzela bilo kakve mere protiv zajmoprimca i nema obavezu da pre stupanja na snagu ovog ugovora aktivira bilo koji instrument obezbeđenja koji je ponudio zajmoprimac ili neka treća strana. To znači da će banka moći da zatraži pare iz budžeta Republike Srbije i da ćemo ta sredstva morati da joj isplatimo, bez obzira na to da li je onaj koji je uzimao kredit vraćao redovno ili nije. Nećemo imati pravo to ni da pitamo.
Kako to izgleda i u čijoj nadležnosti je jedan ovakav ugovor? Ovaj ugovor spada u nadležnost zakona Velikog Vojvodstva Luksemburg, a odluka ovog suda je konačna.
Zar niste mogli da pronađete neki ozbiljniji način nadležnosti sudova? Evo kako košta kredit. Za svaku tranšu postojaće mogućnost izbora, ili tranše sa fiksnom kamatnom stopom ili tranše sa fluktuirajućom kamatnom stopom sa fiksnim rasponom.
Zašto ne kažete lepo šta je to fluktuirajuća kamatna stopa, zašto ne kažete da je to klizna kamatna stopa koju može onaj koji odobrava ovaj kredit da menja prema svojim procenama, prema svojim potrebama i prema svojoj opravdanosti? Fiksna kamatna stopa označava godišnju kamatnu stopu koju utvrđuje banka prema važećim principima koje povremeno utvrđuju upravni odbori banke za zajme u evrima i sa uslovima otplate glavnice i plaćanja kamate. To je ono što sam pitao na početku svoje rasprave – koliku ćemo mi to kamatu da plaćamo na ova povučena sredstva?
Fluktuirajuća kamatna stopa sa fiksnim rasponom označava godišnju kamatnu stopu koja je jednaka euriboru, plus ili minus raspon koji utvrđuje banka za svaki sledeći referentni period. Znači, da prevedem na običan srpski jezik, osnovica će biti euribor, banka će određivati onaj raspon, ili vi to volite da kažete beskamattni kredit, a onda u nekom drugom delu se vidi da je to marža banke. Šta je marža banke ako nije kamata?
Znači, svi ovi koji hvale ovakve zajmove staviće Republiku Srbiju i građane Srbije pred obavezu da vraćamo kredite, a ne znamo koje su kamate za te kredite i koliko će na kraju takav jedan kredit stvarno da košta građane.
Evo, Sporazum o zajmu između Republike Srbije i Međunarodne banke za obnovu i razvoj kada je u pitanju, da tako kažem, putna infrastruktura, pa se ovde spominje sporazum, ali evo vidite kako to izgleda kada su u pitanju nepovučena sredstva: troškovi angažovanja koje plaća zajmoprimac iznose 3/4 jednog procenta godišnje na nepovučen deo zajma, s tim što banka može povremeno da se odrekne ovog prava. Pristupna naknada koju plaća jednaka je jednom procentu iznosa zajma, s tim da banka može da se povremeno odrekne i toga.
To je sve lepo kada pročitate u onom prvom delu, međutim, kaže se – kamatna stopa šestomesečni libor za valutu zajma uvećan za fiksnu maržu. Sada neka izađe gospođa ministar da objasni poslanicima i građanima Srbije a šta je to marža, nego kamata. Nemojte više da lažete građane Srbije.
U svom drugom izlaganju govoriću o tome šta je bilo sa kreditima i garancijama koje su već odobrene, koliko sada koštaju i koliko ste ozbiljni u realizaciji tih projekata, jer u završnom računu budžeta za 2007. godina lepo se vidi koliko ste prišli ozbiljno tim projektima i koliko građani Srbije plaćaju vaš nerad i neefikasnost.

Dame i gospodo narodni poslanici, stvarno nisam imao nameru da se javljam za reč po Poslovniku, prijavio sam se za redovnu diskusiju, ali evo kako vreme odmiče jednostavno nije bila moja želja da se pojavim za ovom govornicom ta koja je odlučila, nego diskusije koje su ovde vođene.
Mnogo je bilo tih diskusija oko procene NIS, koja je njegova vrednost i kako treba da se privatizuje. Najviše zamerki je bilo od strane LDP-a odnosno njihovog predsednika, Čedomira Jovanovića.
Gospodine Jovanoviću, vi biste verovatno NIS da privatizujete kao Sartid.
Vrednost Sartida u privatizaciji je bila neto, kad se odbiju svi dugovi, između 28 i 57 miliona dolara, prema procenama Ekonomskog instituta u Beogradu. Znači, potraživanja Sartida, dugovanja Sartida, imovina Sartida jednako od 28 do 57 miliona.
Gospodine Čedomire Jovanoviću, Vlada kada ste vi bili potpredsednik je prodala Sartid za 21 milion dolara. Na sednici Vlade 31. marta 2003. godine, Vlada donosi odluku kako treba da se privatizuje Sartid. I Đelić je tada bio ministar u toj istoj vladi.
Gospodine Jovanoviću, ono što je takođe zanimljivo jeste i završni račun US stila koji je predat u SAD, koji kaže da je ukupno za Sartid plaćeno 33 miliona dolara, od čega 23 miliona za kupoprodajnu cenu, jer su se kupovala i neka manja preduzeća, čudi me što gospodin Maraš nije nabrajao šta je sve u sastavu Sartida, nije to samo ona željezara ima tu i fabrike lima itd. i Luka u Smederevu i bescarinska zona, da ne nabrajam, ali ono što je najzanimljivije, 6 miliona dolara za proviziju. Za te pare je prodat Sartid. Znači, provizije su od ukupne vrednosti Sartida iznosile skoro jedna petina.
Zašto o tome, gospodine Jovanoviću niste hteli da pričate? Zašto se tada za imovinu Sartida, koja je isto društvena imovina, NIS je državna, i to razdvojte, zašto se niste borili tada, zašto se niste borili za pravo onih radnika koji su radili u Sartidu da dobiju i oni akcije, da budu i oni vlasnici Sartida?
Ne, Sartid je na jedan pokvaren način prodat za 21 milion. Dugovao je domaćim bankama, što domaćim što stranim, 700 miliona dolara. Dug između 21 i 700 miliona vraća vlada Republike Srbije. US stil je dobio čistu situaciju, a radnici su navodno prvo bili izbačeni, a onda zapošljavani, kako se kome svidelo.
Gospodine Čedomire Jovanoviću, vi ste tada bili potpredsednik Vlade Srbije. Odgovorite na ta pitanja. Nemojte nas koji jesmo za ovaj sporazum da posipate pepelom. Vi ste sami dovoljno posuti.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo da kažemo da ova diskusija oko energetskog sporazuma polako ulazi u završnicu. I u toku današnjeg dana naslušao sam se svakojakih, u najmanju ruku, gluposti i to najčešće od stranaka koje su protiv energetskog sporazuma. Tako da je čak i bivši ministar u Vladi Republike Srbije, Vladan Batić pitao zašto je gas jeftiniji u Bugarskoj i u Mađarskoj. Pa, zato što već imaju gasovod. Nemaju provizija. Imaju rentu. To gospodin bivši ministar zna ali se očigledno pravi da ne zna.
Dalje, da li je to krak gasovoda ili magistralni gasovod? Onda se setio gospodin Čedomir Jovanović da pročita član 1. Sporazuma, gde baš piše da je gasovod, i to magistralni, gde je definisano kako će i ko će da odredi kako gas ulazi u državu i na kom mestu će izaći iz Republike Srbije, da li je to međunarodni ili nije.
Da raščistimo, gospodo, Srbija svakako jeste u neku ruku interesantno tržište, ali ne za ovako velike investicije, osim ako još neko ne treba da eksploatiše ovaj gasovod, odnosno da kupuje gas iz tog gasovoda, tako da su sva pitanja da li je to krak, da li se završava samo u Srbiji ili eventualno u Republici Srpskoj suvišna sa aspekta ekonomske tačke gledišta. Znači, ko god da investira ovoliki novac gledaće da mu se višestruko vrati, a da tržište bude što je god moguće više pokriveno.
Čak je primedba bila na kom je jeziku važniji prevod. Razumeo bih da se gospodin Čedomir Jovanović tu pobunio da je Sporazum pisan na srpskom i na engleskom, jer engleski prevod može da se tumači na desetak i više načina. Čak i oni sami tumače ugovore različito, takav im je jezik.
Međutim, ovde je reč o dva slovenska jezika, jedan iz drugog nastaju. Čovek koji nikada nije učio ruski jezik razumeće 80 ili 90% ovog teksta koji je napisan na ruskom, zato što je slovenskog porekla sam jezik. Čak su išli dotle da su tražili da bude pisano na ćirilici, pa srpska verzija jeste napisana na ćirilici, ali najmanje što možemo da očekujemo od Rusa da ugovore pišu na latinici. Naravno da su napisali na svom pismu koje je slično našoj ćirilici.
To je kada neko pokušava da pronađe neku manu nekom sporazumu i da ugrozi ono što je lako odbranjivo. Čak su išli dotle da nam pričaju o privatizaciji, zašto nije tender, zašto nije javna aukcija. Pa to je društvena imovina.
Izađe isto gospodin narodni poslanik, ne zna da je NIS državno preduzeće, nije društvena nego državna imovina. Zna se da posebne odredbe zakona o privatizaciji regulišu način privatizacije državne imovine. Kažem, najlakše je kritikovati nešto čak i kada nemate nekih argumenata za to.
Međutim, da pogledamo malo stvari realnije. Ovaj sporazum i njegove efekte možemo da podelimo u dva dela, na politički i ekonomski. Niko ne može da porekne da ovakav jedan sporazum ima svoju političku težinu. Na prvom mestu Srbija dobija jednog velikog partnera, partnera koji će imati interes kroz svoja ulaganja da brani i interese države u koju ulaže, konkretno interese države Srbije i svakako da jednog tako velikog partnera ne treba terati.
Ne treba zaboraviti ni u tom čak političkom delu da to nije samo partner koji je veliki po teritoriji koju zauzima, po vojnoj sili koja stoji iza njega, već i onom ekonomskom pogledu, da je to sada u ovom trenutku jedna od zemalja koja ima najveću stopu razvoja, da je zemlja koja neprestano beleži rast svoje privredne proizvodnje i da svakako Srbija može nešto od svega toga da iskoristi u narednom periodu, ako se budemo pametno rukovodili načelima, na prvom mestu, zdrave logike, a kasnije državnog i nacionalnog interesa.
Druga politička pogodnost jeste ta da nam olakšava poziciju u pregovorima kojima vi toliko težite kada je u pitanju EU. Imamo veću političku težinu, ozbiljniji smo partner u tim pregovorima, lakše ćemo da ostvarimo neke svoje nacionalne ciljeve, lakše ćemo da zaštitimo neke svoje interese u pregovorima sa EU ako iza sebe imamo jedan ovakav sporazum.
Očigledno je da oni koji napadaju ovaj sporazum oko toga kako je vršena procena vrednosti NIS-a, da li je na ćirilici, na latinici, na ruskom, na srpskom jeziku, žele da Srbija uđe u EU ne na kolenima nego puzeći. Tako oni žele, tako oni to vide. To su oni politički delovi.
Ekonomski deo, to možemo da podelimo na primarne posledice i sekundarne, i jedne i druge su dobre po Srbiju. Primarne, da kažemo da će Srbija da konačno postigne tu svoju energetsku stabilnost. Drugi deo se odnosi da će veliki deo investicija koje bude prolazile i efektive koje budu korišćene za izgradnju gasovoda da budu domaći radnici, domaća preduzeća, neka se neko ne zanosi da će neko za sve poslove da angažuje strane firme, skupo je dopremati radnike, mašine itd, jeftinije je graditi efektivama koje imate već na terenu. Tako da to nekima ne može da bude izgovor da to nigde ne piše. To su primarne.
One sekundarne, da pogledamo to da Srbija u zadnjih skoro 30 godina nije napravila ni jedno jedino elektroenergetsko postrojenje. Neću da ulazim u to da li će da budu pravljene nekakve termoelektrane na gas u Novom Sadu ili na nekom drugom mestu, to ostavljam gospodinu Bajatoviću.
Ali, jedna prosta logika, ako struju zamenimo gasom kao energentom, mnogo jeftinijim na prvom mestu energentom, štedećemo svoj elektroenergetski sistem, biće više električne energije za proizvodnju. Neko se ovde žalio da možemo da napravimo fabrike, ali nemamo struje da im damo.
Ako počnemo da se grejemo na taj gas štedećemo ne samo struju, štedećemo i životnu okolinu, jer grejanjem na gas koristimo fosilno gorivo, ali sa najmanjem stepenom zagađenja čovekove okoline. Znači, štedećemo životnu okolinu, manje ćemo koristiti mazut, manje ćemo koristiti druga goriva koja zagađuju tu istu životnu okolinu.
Takođe, štedećemo i struju, pa zašto da ne, da je više zimi ne uvozimo, a možda ako budemo pametno raspolagali resursima budemo u situaciji da izvozimo.
To su oni efekti na koje se oslanja SRS i koji opredeljuju SRS da glasa za jedan ovakav sporazum, da se konačno u ovom delu Evrope, u ovom delu Balkana prekine dominacija jedne političke, ekonomske i vojne grupacije, da se konačno taj novi bipolarni svet ponovo uspostavlja i da mi iz toga izađemo i zaštitimo svoje nacionalne, državne, ekonomske i druge interese saradnjom i sa Istokom, i sa Zapadom.
Da završim svoje izlaganje o ovoj tački dnevnog reda, samo bih hteo da podsetim ne samo na one istorijske, ali u novijoj prošlosti Ruska Federacija je svakako dala veliki doprinos u ovoj borbi da sačuvamo Kosovo i Metohiju, neki su rekli da će sačuvati.
Mogu da kažem da su uradili sve da ga sačuvaju, možemo samo mi da ga izgubimo ako potpišemo i priznamo nezavisnost Kosova, još uvek je sve u našim rukama, a to baš zato što je Ruska Federacija najavila veto ukoliko pokuša neko da prizna Kosovo i Metohiju kao nezavisnu državu u Ujedinjenim nacijama.

Dame i gospodo narodni poslanici, mogu da kažem da već drugi dan slušam pojedine narodne poslanike koji zdušno podržavaju ovaj sporazum sa EU. Što je najgore, ne samo da daju tu podršku, nego izmišljaju, sanjaju, stvaraju neku utopiju u Srbiji koja više ne postoji.
Evo, jedna naša koleginica izađe za ovu govornicu pa kaže da otkad su došle na vlast demokratske stranke 5. oktobra koristimo fondove EU, da smo dobili neke milijarde evra, da smanjujemo nezaposlenost, a dovoljno je samo da odete na sajt Republičkog zavoda za statistiku i utvrdite koliko ima stvarno nezaposlenih i da li je to manje ili više nego 5. oktobra 2000. godine.
Kažu da dobijamo strašno povoljne kredite i zajmove od EU. A to kaže neko ko se u kredite, bankarstvo i finansije uopšte ne razume. Pošto znam da često putuju po inostranstvu, neka pogledaju izloge banaka pa će u tim izlozima da vide da su krediti koje dobijaju građani EU, investicioni krediti, daleko povoljniji nego ovi koje dobija država, koja ima daleko čvršće obezbeđenje da će vratiti taj kredit. Pošto znam da su i to videli, sigurno mogu sa ove govornice da kažem da lažu za sve što kažu kada je u pitanju hvala za Evropsku uniju.
Kažete - pravo, reforme pravosuđa, hoćemo njihove standarde. Neki od poslanika ovde izađe i kaže da je inkvizicija bila i ukinuta u srednjem veku. Ko to izmisli? Evo vam inkvizicije u Hagu. Šta je to ako nije inkvizicija? Je l' takav sistem prava i vrednosti hoćete da donesete u Srbiju vi iz ''evropskog bloka'', kako sebe nazivate, a mi dodajemo ''lopovskog''?
Kažete - administracija. Hajde da pogledamo tu administraciju, koja je od 5. oktobra toliko narasla, da je veća od administracije SFRJ, a morate da se složite da je to bila daleko ozbiljnija država nego što je sada Srbija koju vi vodite. Napunili ste sve zgrade, nemate više gde da sedite u administraciji. Napunili ste i Palatu federacije, i zgrade u Nemanjinoj, uzimate i zakupljujete zgrade iz lokalnih samouprava da biste svoje tetke, stričeve i koga sve već pozapošljavali, izmišljate i otvarate agencije na sve strane.
Je l' to smanjenje administracije, smanjenje troškova koje nam nudi EU? Osnovali ste agenciju za osnivanje agencija. Sramota. Za ovaj napaćeni i osiromašeni narod, sramota. Ali, o tim ekonomskim stvarima i sporazumu pričaćemo kad budu u pitanju ove kontragarancije i međunarodni sporazumi koji se ne tiču ove tačke dnevnog reda.
Da počnemo iz početka, kada je ovo sada po meni mnogo važnije nego taj finansijski pogled na ovaj sporazum, a to je KiM. Mnogo je ovde govornika izašlo i čudilo se kako to da su neki promenili svoj politički stav pa smatraju da sporazum sa EU, ovakav kakav jeste, ne treba potpisati a učestvovali su u izradi tog sporazuma.
Ne mogu da kažem da nije tačno da su učestvovali, ali tada nije bila proglašena samostalna država Kosovo i Metohija. Tada EU nije priznala samoprozvanu, jednostrano proglašenu državu Kosovo, lažnu državu. To je taj razlog.
I zašto, kada izađete za ovu govornicu, ne pođete od te pretpostavke? Ili vas je strah pred građanima Srbije za ono što radite, pa iz tog straha nastavljate da lažete?
Isto tako mogu da kažem da je laž da EU nije priznala KiM. Možda sa pravno-formalne strane nije, ali sa one suštinske i te kako jeste. Jer, ko je osnovao Euleks? Evropska unija. Gde je Euleks? Na Kosovu. Je l' suprotno Povelji UN i Rezoluciji UN preuzima nadležnosti administracije UN? Preuzima. Sa kojim ciljem? Sprovođenje plana Martija Ahtisarija. Koji je cilj plana Martija Ahtisarija? Nezavisnost Kosova. Ko to daje nezavisnost Kosovu ako ne EU zajedno sa SAD? Što zabijate glavu u pesak kao noj kod te činjenice?
Ali, hajde da kažemo jaka je Evropska unija, jake su i SAD, teško je boriti se protiv njih, mada vi to i ne pokušavate, ali ne mogu da se ne zapitam i ne načudim zašto makar jednom, dok je pripremana nezavisnost Kosova i dok ste pravili ovaj sporazum, bar neko od vas iz DS nije rekao, makar i lagao Evropsku uniju - ukoliko priznate KiM zahladneće odnosi između Srbije i EU. Vama to nije padalo na pamet. Vi ste trgovali, gospodo. Samo, umesto da kupujete, vi ste prodavali. Umesto da kažete - koliko košta da KiM ostane u sastavu Republike Srbije?, vi ste rekli - koliko dajete da se odreknemo KiM? To je vaš problem, gospodo iz demokratskog, lopovskog, evropskog bloka.
Kada je u pitanju EU, pitam ja vas - šta smo mi to dobili od njih za sve ove godine? Novac? Ne sećam se, osim ovih čudnih kredita. Bombe? Da, jer je većina članova EU učestvovala u NATO agresiji na Srbiju 1999. godine. Otimanje Kosova? Naravno. Sankcije devedesetih, čak i kad nisu postojale sankcije UN, opet od strane EU. Dobili smo ubijanje Srba u Haškom tribunalu.
Prvo ste zajedno sa tom istom EU, sa Tužilaštvom Haškog tribunala, napisali optužnicu protiv predsednika SRS prof. dr Vojislava Šešelja, a sada vam smeta kako se brani, sada zajedno sa njima pokušavate da mu nametnete branioca, tako da u ovom trenutku u Hagu, zajedno sa vama, Tužilaštvo vrši pokušaj ubistva predsednika SRS. I zato zabijate glavu u pesak.
Ljudi, koliko god da nekog ne volite, koliko god da vam je vlast slatka, nemate pravo, samo zato što neko misli drugačije od vas ili zato što je opasan po vašu vlast, da ga ubijate. Ali, to je vama svojstveno. Vi vlast volite više nego išta, verovatno zbog novca i privilegija koje ta vlast donosi.
Šta još imamo od EU? Evo, izađe ovde koleginica koja je, kaže, iz najevropskijeg dela Srbije. Taj najevropskiji deo Srbije treba da proglasi neki nov statut, pa da dobije svoju vladu, pa treba da dobije svoje ministre u vladi, pa će imati pravo da ih neko predstavlja i zastupa u svetu, pa kaže - to je decentralizacija.
Što takva decentralizacija nije u Americi? Što takva decentralizacija nije u Nemačkoj, što nije u Austriji? Decentralizacija nije to što pričate i što piše u tom statutu. Dobijate obeležja države. I nije tačno da neki drugi nisu mogli i nisu konkurisali kod raznih fondova. Nije to privilegija regija i pokrajina, nego sposobnih ili nesposobnih, lepih i onih drugih.
Kad pogledamo šta se sve sa nama dešavalo u ovih 15 i više godina, mi EU nećemo da vidimo onako kako nam je vi predstavljate. Jer, rasparčavanje Srbije se nastavlja, prvo kroz KiM, statut Vojvodine koja već dobija oblike državnosti, evo neke kolege ovde već predstavljaju nekakvo ''istočno Kosovo'', mislim na južni deo Srbije, ima problema u Raškoj oblasti i, ako stignemo neke godine do EU, bojim se da ćemo biti svedeni na ''beogradski pašaluk'', ako i to ostane od Srbije.
Ono što još znam je da će primenom ovog sporazuma mnogi radnici ostati bez posla, jer ono malo fabrika koje su uspele da prežive krizne štabove ''žutog preduzeća'' i haotičnu privatizaciju izgubiće tržište koje kako-tako uspevamo da odbranimo raznim carinama. Doći će ovde jeftinija roba sa Zapada. Neko kaže to je dobro, ja kažem da nije jer mi našu robu nećemo više da proizvodimo, nećemo da prodajemo. To što, kako kaže gospodin ministar Božidar Đelić...
Gospodine ministre, je l' vama danas dobro? Juče sam se stvarno zabrinuo za vaše zdravlje ovde. Znam, da nas nema, vama bi mnogo bolje bilo, ali je nažalost drugačije.
Čuo sam od gospodina ministra nešto, stvarno sam se iznenadio kad je rekao - hoće li naša građevinska preduzeća da učestvuju na međunarodnim tenderima. A znamo, kada je ovde bilo priče o izgradnji autoputa, da ćemo mi tu učestvovati samo nekih dvadesetak, trideset posto jer za tol'ko imamo građevinsku efektivu. Ili je možda mislio na ''Difens roud'', zaštićenog svedoka Čumeta i ovo drugo društvo, da će oni možda po svetu da učestvuju, verovatno jeste.
Znači, bojim se da ćemo u EU stići kao ''beogradski pašaluk'', ako i to sačuvamo, a izgubićemo naše fabrike, izgubićemo naše njive, izgubićemo naše šume. U EU ćemo verovatno moći da idemo samo kao turisti, i to mali broj vas iz ''žutog preduzeća''. Ostatak Srbije niti će moći da ide tamo, ni da traži posao, ni kao turisti, jer ste sve čega ste se uhvatili, upropastili.
Još jednom vas molim da dobro razmislite o amandmanu koji je podneo gospodin Tomislav Nikolić na ovaj sporazum. Kada sve ovo što se nama sada dešava, ako počne i krene po lošem, da vam bar savest bude čista, da ste uradili sve što je u vašoj moći, da nas nažalost jedan ovakav scenario ne zadesi.

Dame i gospodo narodni poslanici, mogu da kažem da već nekoliko meseci unazad Srbija ulazi u jednu pravu diktaturu. Ono što se desilo 29. samo je rezultat jedne diktature.
Hajde da pogledamo i analiziramo događaje pre 29. jula i kako je došlo do mitinga SRS-a na Trgu Republike. Došlo je tako što je Radovan Karadžić otet još u petak, a njegov nestanak, odnosno hapšenje, obelodanjeno tek u ponedeljak, ali posle prekida rada sednice Skupštine Srbije. Zašto? Zato što je Skupština Srbije, kako god ovi koji su sada na vlasti hteli da prikažu da je njen osnovni zadatak da donosi zakone, javna govornica na kojoj se, u stvari, vodi javna debata. Za ukidanje jedne javne govornice, kao što je Skupština, ne možete da kažete da nije diktatura.
Idemo korak dalje. Svi mediji, elektronski, radio, štampani, čast izuzecima, takođe su pod direktnom kontrolom Borisa Tadića i DS-a. Šta ostaje opoziciji? Ostaju trgovi, ostaju ulice, ostaju mitinzi. Kako da izrazi svoje nezadovoljstvo? Kako da kaže da se ne slaže s onim što radi diktator Boris Tadić? Kako da okupi ljude koji ne misle isto kao diktator Boris Tadić, nego na trgovima i ulicama? Ali, ni to ne odgovara diktatoru Borisu Tadiću.
Ne sme niko da priča protiv diktatora Broza Tadića. Ne sme niko drugačije da misli od diktatora Borisa Tadića i ne sme niko da radi ono što mu Boris Tadić ne kaže. Zato je policija inscenirala, izmislila sukob i napala građane koji su prisustvovali mitingu.
Nemoj da se neko pravi lud da kaže da je SRS organizovala miting da bi rušila Beograd. Ne bi dolazili iz čitave Srbije, s golim rukama, iz Srpske Krajine, iz Republike Srpske, iz srpske Crne Gore. Ne bismo dolazili s golim rukama da smo hteli da se tučemo i bijemo s policijom i rušimo Beograd. Jedini krivac jeste policija. Nemojte da pokušavate da nam prikažete kako nisu mogli da izoluju tih 50-60 ili 100 huligana. Kažete - policija je povređena. Ne kažem da, možda, nije bilo i toga, ali postavljam pitanje, koji su to policajci koji su iz čistog mira napadali žene, napadali penzionere, napadali novinare, na kraju, napadali i ostale koji su bili na mitingu, koji su mogli, ali nisu pružali nikakav otpor?
Dame i gospodo iz vladajuće većine, iste one što su 5. oktobra palili Skupštinu, što su prebijali one koji ne misle kao vi, obukli ste u žandarmerijske uniforme i poslali na narod. Kada diktator počne da bije narod, onda to nije samo diktatura, nego i tiranija, dame i gospodo.
Primetio sam, kad god neko spomene smrt Ranka Panića i kada kaže da veliki deo odgovornosti snosite i vi, neke uzdahe, ali ne žalosti, nego kao da ste oduševljeni što je neko ubijen. Još kada to neko kaže, maltene ga prozivate. Kolega, možete da mašete, gledao sam šta radite. Primetio sam i koji su. To su isti oni koji su u vašim redovima, ali pokazuju svoje lice i vama, koji su pevali u ovoj istoj Skupštini Srbije u martu 2003. godine, kada je izabrana Vlada Zorana Živkovića, a samo nekoliko dana pre toga ste sahranili Đinđića. Eto, kakvi ste ljudi. Kakvi ste vi, takav vam je i Tadić i nemojte da se žalite zbog toga.
A vi, gospodo iz SPS-a, koji sedite ovde, ali i oni u Nemanjinoj i u ostalim ministarstvima, da li ste stvarno sigurni i ubeđeni da ste tukli samo one koji su iz SRS-a, iz DSS-a, iz NS-a? Jeste li sigurni u to? Tukli ste i vaše, one koji su glasali 11. maja za vas. One koje ste prevarili, tukli ste sada. Možda su bili spremni tu prevaru da vam oproste, ali ovo sada više neće. Zahvaljujući tim i tim koje ste tamo, na Trgu Republike, 29. tukli, sada ste u poslaničkim klupama i u Vladi Republike Srbije. Toliko o vama.
Mnogo je bilo polemika o srpskoj kletvi. Gospodo, zar se vi plašite toga? Na Vidovdan ste isporučili bivšeg predsednika Srbije i SRJ Slobodana Miloševića. Na Vidovdan2003. ste isporučili i Šljivančanina. Od čega se vi plašite? Vi ste toliko grešni da vama više nijedna jedina kletva ne treba.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povrede Poslovnika, čl. 101, 104, 105. i 106, od potpredsednika Narodne skupštine Gordane Čomić, a od predsednika član 104. Pošto imam malo više članova da reklamiram koji su prekršeni, molio bih da to predsedavajuća uzme u obzir prilikom određivanja ova famozna tri minuta, mada ću pokušati da budem što je god moguće kraće, a smatram da je predsednik Narodne skupštine prekršio član 104. stav 1. da su narodni poslanici dužni da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine.
Zašto je došlo do kršenja Poslovnika? Zato što je ovlastila potpredsednika Narodne skupštine Gordanu Čomić da vodi nastavak sednice Skupštine Srbije. Time nije poštovala dostojanstvo Narodne skupštine, a pokušaću da objasnim poslanicima i predsedavajućoj zašto.
Prvo, zato što kada god se neki od poslanika javi da reklamira Poslovnik, insistira se na tri minuta. Četiri minuta i deset sekundi, vreme se zaključuje, mikrofon se isključuje.
Onda Gordana Čomić, smatrajući da smo svi mi ovde kompletni idioti, počinje da obrazlaže kako Poslovnik nije prekršen i to traje često i po deset minuta. Ako nešto hoće da nam objasni, neka siđe za ovu govornicu, kao i svi ostali, tri minuta i ni sekunda više.
Ta ista Gordana Čomić je bila potpredsednik Narodne skupštine od 2001. do 2004. godine. Zlatna vremena sumraka demokratije, sada ću da vam kažem i zašto.
Prvo, da vas podsetim da je to bio period kada ste uveli po Poslovniku da se narodni poslanici kažnjavaju novčano. To je bio period kada ste uslovljavali da opozicija mora da učestvuje u radu Skupštine i da vam daje kvorum, iako to nigde u svetu nije obavezno. To je sumrak demokratije, ako niste znali.
Drugo, uvodili ste ovde, prilikom oduzimanja reči, isključenje iz rada sednice. Poslala je policiju koja se tukla sa poslanicima, čak prilikom izbacivanja poslanika lomili su ovde inventar, baš ova klupa pored koje sedi gospođica Lidija Vukićević. Baš tu je klupu policijsko obezbeđenje ovde lomilo da bi izbacilo određene poslanike.
U svemu tome učestvovala je i gospođa Gordana Čomić. Hoćete li još o njoj da pričam? Hoćete da pričam o tome kako je uvedeno vanredno stanje? Ko je u tome učestvovao? Postavljam pitanje, za sve ove želje da se spreči opozicija da radi u Skupštini, za čiji račun je to u početku rađeno? Rađeno je za račun Zorana Đinđića, tadašnjeg premijera.
(Predsednik: Vreme.)
Završavam, pošto već vidim da se pridružujete i vi Gordani Čomić.
Za njegov račun. Sada neka mi neko od vas objasni, u tom periodu kada je Srbijom vladala mafija i kada je Vojislav Šešelj po nalogu Zorana Đinđića isporučen u Hag, a kasnije stradao u atentatu, recite mi razliku da sada, kada je u Hagu pokušaj ubistva Vojislava Šešelja... (isključen mikrofon)

Dame i gospodo narodni poslanici, sada će skoro punih osam godina kako vas na neke određene stvari upozoravamo. Mnoge stvari na koje smo vas upozoravali već su se desile, pa se već jednom naučite pameti i prihvatite da ono što vam mi pričamo nije zbog toga da bi vama bilo dobro nego da bi građanima Srbije bilo dobro, bez obzira ko je na vlasti.
Moj kolega Dejan Mirović je podneo amandman u ime SRS da se posle člana 23. Predloga zakona o ministarstvima doda novi član 23a, odnosno da se po tom zakonu o ministarstvima formira ministarstvo za integracije sa istočnoevropskim, slovenskim i pravoslavnim zemljama. Sada ovde imamo sadržaj tog člana 23a, neću čitav član da citiram: "Ministarstvo za integracije sa istočnoevropskim, slovenskim i pravoslavnim zemljama obavlja poslove državne uprave koji se odnose na iniciranje, praćenje, koordinisanje i izveštavanje o procesu integracija i saradnje sa istočnoevropskim, slovenskim i pravoslavnim zemljama; pripremanje nacionalne strategije za regulisanje procesa integracije i saradnje sa istočnoevropskim, slovenskim i pravoslavnim zemljama u oblasti privrednih, političkih i kulturnih odnosa" itd, a sve radi izrade i sprovođenja projekata za izgradnju gasovoda čiji je osnov međudržavni sporazum između Vlade SRJ i Ruske Federacije iz 1996. godine, kao i druge poslove određene zakonom.
Znači, sve vreme od 5. oktobra naovamo, odnosno od kada ste došli na vlast, pokušavate da ubedite građane Srbije da im može biti dobro isključivo ako su pod okriljem Evropske unije. Međutim, i Evropa je u jednom delu, bar kada je taj ekonomski deo u pitanju, izuzetno oštro podeljena. Postoji EU, ali postoji i taj istočnoevropski, slovenski, pravoslavni deo, koji nije sasvim pod uticajem EU. I ne samo da nije potpao, već je postao izuzetno značajan partner EU u svim spoljnotrgovinskim poslovima, tako da postavljam pitanje kako to da vama, recimo, nije dobra Ruska Federacija kao partner, kada je dobra Evropskoj uniji? Najveći izvoz EU plasira se na teritoriju Ruske Federacije. Kako to da nama takvo tržište nije zanimljivo, dame i gospodo narodni poslanici, vi iz vladajuće većine? Naravno, ta saradnja ide u oba pravca, ne kao kod nas - jednosmerno. Ruska Federacije jeste najveći izvoznik energenata na teritoriju EU, i to je ta dvosmerna saradnja na koju pokušavamo da vas nateramo kada je u pitanju EU. Ovako, sa jedne strane, vi nama sve vreme obećavate nekakve evropske integracije, a svi ti vaši prijatelji iz EU vam stalno udaraju packe, morate ovako, morate ovo, morate ono, morate ovamo, morate onamo.
Evo, da se dotaknemo i političkog pitanja Kosova i Metohije. Već sada vas upozoravaju da nema ništa od Sporazuma o pridruživanju EU, i ni od čega drugog, ukoliko ne priznate nezavisnost Kosova i Metohije.
Sada čujem da se neki koji podržavaju ovu novu skupštinsku većinu izjašnjavaju protiv Haškog tribunala a hoće da sarađuju sa EU. Evropska unija vam takođe postavlja kao uslov saradnju sa Haškim tribunalom. Vi sve vreme građane Srbije, većinu (koja je, doduše, na svakim izborima sve manja i manja), lažete; i to je vaš problem, dokle ćete sa tim lažima da prolazite.
Zašto je ovaj amandman potrebno prihvatiti? Pričali smo malo o onim političkim razlozima, ajmo malo više o ovim ekonomskim. Amandman je potrebno prihvatiti iz razloga što su naše privrede međusobno kompatibilne, zato što mi imamo šta da proizvedemo i da prodamo na teritoriji Ruske Federacije i drugih istočnoevropskih i slovenskih zemalja, za razliku od tržišta EU koje je za nas i te kako zatvoreno, nepristupačno i opterećeno raznim administrativnim i drugim problemima.
Moram da kažem da od 5. oktobra, kada ste doveli vaše tajkune putem kriznih štabova u veliki broj preduzeća (neka od tih preduzeća se još uvek vode kao društvena, neka su državna), vaši saradnici i prijatelji često su na rukovodećim mestima; kada im se ponudi neki posao iz Ruske Federacije i kada počnu realizaciju tog posla postavljaju pitanje - zašto oni traže od nas da se pridržavamo njihovih standarda koje njihove zemlje propisuju kada je u pitanju kvalitet nekakve robe. Sa druge strane, kada je u pitanju EU, gde su standardi i propisi mnogo stroži, gde nam je cena mnogo niža zbog dostizanja kvaliteta i tih standarda, te poslove vaši tajkuni prihvataju, bez obzira na to da li imamo profit ili ne, po cenu gubitka. Eto kako se odnosite prema tržištu. Ako neko ne veruje u ovo neka priupita malo gospodu iz Privredne komore, oni će to mnogo bolje da objasne nego ja. Ja samo prenosim njihova iskustva kada je ovo u pitanju.
Znači, prihvatanjem saradnje sa istočnoevropskim zemljama, a najviše se misli na Rusku Federaciju, postigli bi se višestruki ekonomski efekti za Srbiju. Prvo, Srbija bi u tom slučaju povećala spoljnotrgovinsku razmenu i smanjila spoljnotrgovinski deficit u koji nas gurate od kad ste došli na vlast. Drugo, Srbija bi konačno rešila problem energenata, a samim tim smanjila potrebe za uvozom ovakvih sirovina na tržište Republike Srbije.
Kada je u pitanju Evropska unija, gospodo, ona vama pomaže kada se raspišu izbori - da li za predsednika Republike, da li za republički parlament. Tada vam pomažu tako što sa vama potpisuju sporazume, ugovore, zajedno sa vama prete građanima Srbije šta će da se desi ukoliko vi izgubite na izborima. A jedino vi imate razloga da se plašite šta će biti ukoliko izgubite na izborima, jer će vaši šefovi najverovatnije da završe nešto malo po inostranstvu, nešto malo će da se preseli oko Požarevca, ali dobro.
Samo, setite se tada Evropske unije... Ta obećanja, malo straha, malo poklona, naravno, da se napravi rezultat na izborima, verujte da to neće moći tako dugo, nećete moći još dugo da lažete građane Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada pročitam član 37. Predloga zakona o ministarstvima mogu stvarno da se zapitam da li ja to živim u zemlji Srbiji ili je ovo neka utopija, neka zemlja koja ne postoji. Ne mogu da poverujem šta sve izmišljate i kako ćete, na bilo koji način, da učestvujete u jednom vidu legalne pljačke budžeta Republike Srbije i građana koji taj budžet pune.
Pazite, član 37. glasi: "Republički zavod za informatiku i internet obavlja stručne poslove i poslove državne uprave koji se odnose na", pazite sada, "unapređenje, razvoj i funkcionisanje informacionog sistema državnih organa, lokalne samouprave i javnih službi...". Hajde da pogledamo kako to danas izgleda.
(Predsednik: Zamolila bih poslanike koji su se umorili da malo napuste salu i prošetaju, pa se ponovo vrate, kako bismo mogli da radimo.)
Da vidimo kako to danas izgleda. Imamo jedan republički organ koji će da troši određena sredstva da bi pametovao. Postoji već izvestan vremenski period.
Sada da vas pitam, gospodo koji ćete da glasate za ovaj zakon, da li možete da izvadite izvod iz matične knjige rođenih u bilo kojoj opštini? Da li možete? Ne možete. Da li možete uverenje o državljanstvu? Ne možete. Zašto? Ne postoji jedinstvena baza podataka, ne postoji, nema je. Molio bih "primerka" da ne dobacuje. Nemate vi u Beogradu... Vi niste iz Beograda, koliko ja znam, a DS, pa sve su stranke uglavnom iz Beograda. Znači, ne postoji jedinstvena baza podataka i nema mogućnosti da nešto tako uradite.
Sada da pogledamo dalje, kaže – između državnih organa i lokalne samouprave... Hajde recite mi, gde je to Republički zavod za informatiku i internet pomogao nekoj lokalnoj samoupravi da uvede jedan takav vid korišćenja podataka, da osmisli, pronađe opremu, da da odgovarajuću standardizaciju kada su operativni sistemi u pitanju i da na osnovu jedinstvene standardizacije mogu sve javne službe u okviru jedne lokalne samouprave da posluju elektronski? Nema. Nije samo Inđija Srbija, čoveče, nije samo Inđija Srbija, Srbija je u svim opštinama. Toga nema. Za šta će novac da se troši, zbog čega se ovolika sredstva iz budžeta za neke ovakve državne organe izdvajaju?
Hajde da pogledamo dalje, kaže – u svim drugim državnim organima. Baš me interesuje da li će Republički zavod za informatiku i internet moći da radi aplikacije, uvođenje softvera, hardvera u državne organe tipa MUP-a. Neće moći. Ne može tamo ni da priviri. Hoće li u Ministarstvo odbrane? Ni tamo ne može da priviri. Hoće li u BIA? Ne može. Hoće li u neke druge obaveštajne službe? Ne može. E, sad, dame i gospodo narodni poslanici, koliko i za šta trošite novac?
Samo ću da vam kažem, recimo, da li znate ko proverava za RIK one potpise koje sakupljate da biste mogli da predate listu kao politička stranka, što donosite ovde RIK-u? Ministarstvo unutrašnjih poslova. Nemate bazu podataka da li su ti ljudi upisani u birački spisak. Zato tražimo da se uvede jedinstven birački spisak, a ne da uvodite u Republički zavod za informatiku. Šta je sad, odjednom neka tišina, to vam se ne sviđa? Ali, tako jeste.
Znači, jedino čime možete da se pohvalite jesu neki pilot projekti. Ali, gospodo i dame, osma je godina kako ste na vlasti, na ovaj ili na onaj način. Nemate više pravo na pilot projekte, morate da dajete rezultate. To što ovde neko dobacuje za Beograd, nemojte, gospodine, o tome da pričate, niste u pravu, možete samo elektronskom poštom da naručite, ali to sigurno nije zasluga Republičkog zavoda za informatiku i internet. Nemaju svi građani na teritoriji Republike Srbije računar, nemaju internet konekciju i nisu u stanju da to sebi pribave; čovek mora da putuje par stotina ili više kilometara da bi došao do jednog papira da upiše dete u školu. Nemojte time da se hvalite, očigledno je da ne znate o čemu pričate.