Dame i gospodo poslanici, evo kakav vam je zakon. Samo obrazloženje Vlade je vrlo zanimljivo za čitanje.
Ne znam, da nije reč o ovako ozbiljnoj stvari, šta bi bilo smešnije – da li Predlog zakona, da li obrazloženja koja daje Vlada Republike Srbije.
U članu 54, a narodni poslanik Stefan Zankov je tražio da se ovaj član briše, kaže se – bez odobrenja prospekta za izdavanje hartija od vrednosti može se vršiti izdavanje i ponuda hartija od vrednosti unapred poznatim kupcima, i to: Republici Srbiji, Narodnoj banci Srbije, profesionalnim investitorima, svim postojećim akcionarima u skladu sa zakonom kojim se uređuju privredna društva i zaposlenima kod izdavaoca, kada se akcije izdaju jedino radi dodele tim licima u skladu sa zakonom kojim se uređuju privredna društva.
Narodni poslanik Stefan Zankov u ime SRS traži da se član briše, a obrazloženje zašto se amandman ne prihvata je – ovom odredbom se ne omogućava povlašćen tretman određenih učesnika na tržištu, već se propisuje efikasnije, fleksibilnije izdavanje hartija od vrednosti koje kupuju unapred poznati kupci, kao što su Republika Srbija, NBS i profesionalni investitori za koje se zna da su najlikvidniji i najsigurniji učesnici na tržištu. Takođe se omogućava da se izdavanje hartija od vrednosti bez odobrenja prospekta može vršiti svim postojećim akcionarima i zaposlenima itd.
Jedno logično pitanje: a ko je taj ko profesionalnim investitorima može da kaže da su to najsigurniji učesnici na tržištu hartija od vrednosti i po čemu su oni sigurniji, nego bilo koji drugi učesnik na tržištu hartija od vrednosti?
U članu 2. Predloga zakona stav 1. tačka 10) kaže se: "Profesionalni investitor je pravno lice koje, zbog vrste svoje delatnosti, može da proceni značaj buduće investicije u hartije od vrednosti ili druge finansijske instrumente."
Kaže – koje, zbog vrste svoje delatnosti, može da proceni. Koji su to profesionalni investitori onda, koja je to vrsta posla kojom se bave, šta to piše u njihovom rešenju, aktu o osnivanju, statutu, pravilniku o radu, da bi oni mogli da budu najsigurniji u ovoj materiji da mogu da kupuju hartije od vrednosti bez izdavanja prospekta?
Dalje, zašto se stalno ovde spominje Republika Srbija i sve povlastice se daju ili Republici Srbiji ili Narodnoj banci Srbije, pa mogli ste da napišete i lokalne samouprave i jedinice autonomnih pokrajina itd., ceo jedan konglomerat državnih institucija i različitih nivoa vlasti stavite u jednu istu situaciju. Čak i taj deo niste hteli da ispoštujete, već ste odredili isključivo Narodnu banku i Republiku Srbiju.
Ko vrši procenu u ime Narodne banke, odnosno Republike Srbije koje će hartije od vrednosti da se kupe bez prospekta i na osnovu čega? Razumem da je to na stranom tržištu, borite se možda da otkupite neki naš dug, 10 centi za dolar duga; u redu, ne treba vam prospekt, kupujete nešto što biste posle 10 puta morali skuplje da vratite.
Sada postavljam pitanje – od koga će Republika Srbija i Narodna banka da kupuju hartije od vrednosti za koje nije izdat prospekt i na osnovu čega će oni da procene da su te hartije od vrednosti dobre za Republiku i Narodnu banku? Ili će neko da kaže – izvinite, bila je loša procena, izgubili smo na ovom poslu i nismo imali prospekt, ali sve u skladu sa zakonom. Da li to Mlađan Dinkić hoće u ime Vlade Republike Srbije da kupuje hartije od vrednosti bez prospekta? Hoće li guverner Jelašić da kupuje hartije od vrednosti bez prospekta?
Ako postoji prospekt, on ne može da kaže "imao sam lošu procenu", i onda odgovara onaj ko je izdao prospekt. Ko će ovde da profitira – onaj koji prodaje; i to će dobro da profitira, sigurno bolje nego da je svoje akcije emitovao na realno tržište, sigurno bolje. On će tu da zgrne ogroman novac. Smem da se kladim da je taj pripadao onoj grupi satelita o kojoj sam pričao malopre, grupi satelita konglomerata oko Mlađana Dinkića i Miroljuba Labusa.
Nije dovoljno što ste opljačkali privredu, što ste zatvorili, opljačkali banke, nije dovoljno što su pare sa Kipra nestale i o tome priča Velja Ilić, Vladan Batić, koji ih je najverovatnije uzeo. Sada nije dovoljno ni što će od malih akcionara da se na određen način u nekom vremenskom periodu otme tri-četiri miliona evra, nego moramo i dalje čak i od države iz budžeta još uvek da uzimamo. Zašto stalno stavljate da su Republika Srbija i Narodna banka povlašćene?
Mogu da se dogovore Mlađan Dinkić i Vuk Hamović – emitujem toliko i toliko akcija, nećemo prospekt, nećemo javnu ponudu, nećemo na berzu, nećemo van berze, telefonskim razgovorom, platićeš mi toliko i dobri smo toliko i podelimo toliko.
Moguće je i teoretski i hipotetički, i u praksi ste dokazali da je moguće kada ste prodavali Nacionalnu štedionicu. Taj posao je započeo Božidar Đelić kada su zajedno svirali u istom orkestru i Božidar Đelić i Mlađan Dinkić i kada je postala Nacionalna štedionica vlasništvo ove dvojice mafijaša i kriminalaca, Lazarevića i Hamovića. Kada je to postalo previše opasno i očigledno, rešili njih dvojica da to prodaju, ali opet mnogo skuplje nego što su kupili. Pa je isto na takav način koji se predviđa u odredbama člana 54. ovog zakona, i 55, 56. i 57, znači, prodata Nacionalna štedionica, jedan deo većinski, grčkoj "Evrobanci".
Tada Mlađan nije hteo da ponudi i državni deo na prodaju, jer, bože moj, kupiti celu banku u jednom komadu je dosta jeftinije, nego je kupovati iz više delova. Ova dvojica su prodala, "Evrobanka" je već postala većinski vlasnik, sada ne mora da plati onaj ostatak državi u onoj vrednosti u kojoj je platila Vuku Hamoviću i Vojinu Lazareviću, već manje. Imaju 60 i više posto kapitala u svom vlasništvu i imaju pravo glasa i raspodele kapitala, dividendi itd. Ne moraju da mole da postanu vlasnici.
Prodali smo, siguran sam, mnogo jeftinije onaj deo Nacionalne štedionice koji pripada državi Srbiji u nominalnoj vrednosti jedne akcije, nego što je to prodato od strane Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića, a sve smo uradili i njima išli u korist i da oni budu ti koji će da zarade ogroman novac, a da građani Srbije, odnosno država bude oštećena.
To su mehanizmi kako se ovakvi zakoni, koji kada ih neko pročita na prvi pogled izgledaju dobri, ali tako to izgleda kada treba da ih sprovode Mlađan Dinkić, Labus itd. Jesu se sada oni malo sporečkali; i vi ste se sporečkali sa DS u izbornoj kampanji 2003. godine i tada ste pravili dijagrame kako ovo, kako ono, a onda ste odmah posle izbora sklapali sa njima dogovore i predlagali njih kao jednog od učesnika Vlade Republike Srbije. Kao što ste se pomirili sa Demokratskom strankom, tako će i ova dvojica, Miroljub Labus i Mlađan Dinkić, da se pomire jedan sa drugim. Bože moj, u interesu im je vlast i profit i tu sve sujete, sve veličine, kada su njihove osobine kao ljudi u pitanju, padaju, jer bitno je samo biti na vlasti i što bolje proći u finansijskom smislu.

Dame i gospodo poslanici, član 64. na određen način reguliše baš prava manjinskih vlasnika određenih hartija od vrednosti koje je emitovalo jedno javno društvo.
U članu 64. stav 1. se kaže: "Kada nastupe okolnosti koje bi mogle bitnije uticati na poslovanje javnog društva i na cenu njegovih hartija od vrednosti, a nije reč o opštepoznatim okolnostima, javno društvo je dužno da odmah izda javno saopštenje o takvim okolnostima u jednom dnevnom listu koji se distribuira na celoj teritoriji Republike".
Da kažemo da taj deo nije sporan. Znači, u svrhu zaštite akcionara, lica koja su kupila trebalo bi da znaju u kakvim sve okolnostima posluju preduzeća čiji su oni na određen način vlasnici.
Međutim: "Javno društvo nema obavezu da izda izveštaj iz stava 1. ovog člana ako postoje opravdani razlozi koji ukazuju da bi takvo javno saopštenje ozbiljno ugrozilo poslovanje javnog društva".
Sada se nameće pitanje – čemu onda ovaj član?
Znači, u stavu 1. se kaže da mora da izda, i to odmah, u jednom dnevnom listu koji se distribuira na celoj teritoriji Republike Srbije, ali pod uslovom da nema opravdanih razloga koji će da ukazuju da bi takvo javno saopštenje ozbiljno ugrozilo poslovanje javnog društva. Zašto bi javno društvo davalo bilo kakvo saopštenje, ukoliko njegovo poslovanje neće da bude ugroženo?
Znači, jedno logično pitanje koje se nameće – koga, u stvari, hoće predlagač ovog zakona da zaštiti: lica koja izdaju hartije od vrednosti ili lica koja kupuju hartije od vrednosti? Mali akcionari ne mogu da izdaju hartije od vrednosti. Oni su ti koji kupuju hartije od vrednosti.
U obrazloženju predloga ovog zakona ministar finansija, koji je ovlašćen predstavnik predlagača, a vidim da imamo i novog, ni jednog ni drugog nema u sali... Obrazloženje je bilo da je bolje da građani Republike Srbije ono malo ušteđevine koju imaju ne drže u bankama pod nepovoljnim kamatama, već da plasiraju na tržište hartija od vrednosti, i to kroz akcionarska društva, investicione fondove itd. Tu će verovatno da imaju veći prihod, nego što je to kamata kod banaka.
Ko snosi rizik kada je u pitanju banka i ulaganje ušteđevine, novca u banke? Pa odgovornost snosi banka, a osnovali smo i Agenciju za osiguranje depozita. Znači, na određen način i država, pogotovo što ona izdaje, odnosno Narodna banka Srbije izdaje dozvolu za rad bankama. Sasvim je logično pitanje da će u slučaju lošeg poslovanja banke i nelikvidnosti taj novac građanima morati da se nadoknadi ili iz Agencije za osiguranje depozita ili iz Narodne banke ili iz budžeta Republike Srbije.
E, ali kada je u pitanju trgovina hartijama od vrednosti, ko onda nadoknađuje novac? Pa, po našim važećim propisima o akcionarskim društvima, pravnim licima, privrednom registru i tako dalje, nadoknađuje onaj ko je izdao hartije od vrednosti i to garantuje samo svojom imovinom. To je kada nastaju dužničko-poverilački odnosi, čak i kada su u pitanju emisije hartije od vrednosti, ne mora ni to.
To su problemi sa ovim zakonom. I ko će onda te male akcionare da obešteti u određenim okolnostima? Pa, neće niko, ali će zato taj neko ko je izazvao štetu, ko je odgovoran za štetu, izuzetno dobro da profitira. I to malo ušteđevine koja je još ostala među građanima Srbije (malo, računajući koliki je broj građana, a mnogo za pojedince, 10, 15, 20 ljudi) biće fina zarada, sa kojom će oni da nastave da prave nove špekulacije i verovatno da pomažu i u izbornim kampanjama, da bi očekivali zaštitu od vlade kakva je ova, od ministra finansija kakav je ovaj.

Dame i gospodo narodni poslanici, narodni poslanik Sreto Perić u ime SRS tražio je da se osnovni kapital berze sa milion evra poveća na pet miliona. Dobili smo obrazloženje Vlade i ne mogu da kažem da je ovo što je napisano netačno, ali ima tu jedan drugi problem.
Ovo bi važilo u zemljama u kojima na vlasti nisu kriminalci i mafijaši, gde je pravna država, gde postoje sudovi koji su nezavisni i gde postoje sudije koje su nezavisne. Znači, ovakvo jedno obrazloženje tamo bi važilo. Ovde nema puno značaja, jer je berza ta koja organizuje tržište hartija od vrednosti.
Baš tako i piše u članu 77: "Berza je pravno lice organizovano kao akcionarsko društvo koje, u skladu sa ovim zakonom, obavlja delatnost organizovanja trgovine hartijama od vrednosti i drugim finansijskim instrumentima na berzanskom tržištu, odnosno na berzanskom i vanberzanskom tržištu." To je posao berze; AD, možemo slobodno da računamo da je to neko akcionarsko društvo koje za svoje poslovanje odgovara svojom imovinom, ne imovinom akcionara, nego isključivo imovinom koju ima.
Imajući u vidu kako se do sada odvija trgovina hartijama od vrednosti i koje su sve zloupotrebe prisutne, koji su sve pritisci bili vršeni čak i na nezavisna tela kao što je to Komisija, toliko da se umešao potpredsednik Vlade, sećate se kada je bila afera "Knjaz Miloš". Neko ko je pod ravnopravnim uslovima dobio na tržištu određene hartije od vrednosti, jednostavno, drugim podzakonskim aktima sve to stavlja se van snage, stavlja se i sam zakon, pa se čak vrši pritisak na Komisiju za trgovinu hartijama od vrednosti da donese zaključak kako ta novčana transakcija nije bila u skladu sa zakonom, a jeste bila. U stvari, od tog trenutka se rađa ideja o donošenju jednog ovakvog zakona, a na prvom mestu da se neposlušni, nepodobni, izgleda pošteni ljudi, sklone iz te komisije i da na njihovo mesto dođu neki drugi ljudi.
Sada, šta se dešava ako sama berza na veštački način izazove poremećaje na svom tržištu hartija od vrednosti? Jedino što može da joj se desi jeste da izgubi dozvolu za rad. Ako napravi određenu štetu nekom od učesnika jedino što još može da joj se desi jeste da ovaj osnovni kapital bude upotrebljen da se obešteti lice koje je oštećeno zbog veštačkih poremećaja koje je izazvala sama berza.
Obrazloženje Vlade jeste – da bi se sprečio monopol; znači, veoma mali broj ljudi će moći da organizuje berzu. Što je berza veća, jača, sve su manje mogućnosti za zloupotrebe. Previše je tu učesnika na tržištu, previše informacija ide od jednog do drugog i onda taj posao sam po sebi, takav kakav jeste, ispadne izuzetno isplativ za organizatore, odnosno vlasnike berze, tako da nemaju potrebu da na brz način dođu do velikog novca. Mogu polako da razvijaju svoju berzu, svoje poslovanje, privlače na tržištu učesnike za trgovinu hartijama od vrednosti i na taj način razvijaju svoje poslovanje.
Međutim, to ne odgovara Vuku Hamoviću i Vojinu Lazareviću, oni nisu navikli da se bogate za duži period. Nisu navikli da jedan njihov posao traje duže od nekoliko meseci. Oni su navikli da zarađuju veliki novac za kratko vreme. Ko vama garantuje da neće oni sutra biti organizatori jedne od berzi? Ko vama garantuje da neće možda da daju nekom 500 hiljada ili milion evra da osnuju svoju berzu koju će oni da zloupotrebljavaju? Ko vama garantuje da takvi ljudi kao što su oni neće da izazovu veštačke poremećaje na tržištu hartija od vrednosti?
Ovde je reč o malim akcionarima, ovde je reč o tri-četiri milijarde evra koje treba neko da zgrabi. Neće moći to odjednom, neće moći baš nešto i da ne plati, ali već ako mora da plati gledaće da plati to što je god moguće manje.
Sada zamislite berzu, ima osnovni kapital od milion evra, ima opremu, znate i sami, ta računarska oprema danas više nije skupa, za 100-150 hiljada evra može da opremi i hardver i softver i da obezbedi sve potrebne dozvole lica koja će da rade, i svojim špekulacijama napravi poremećaj na tržištu gde će neko da pretrpi štetu od, primera radi, četiri miliona evra. Taj neko ko je pretrpeo štetu obratiće se sudu zato što nisu poštovane odredbe zakona o trgovini hartijama od vrednosti.
U kaznenim odredbama lice koje je za to odgovorno nema krivičnu odgovornost. Šta će sud moći da uradi? Jedino što će moći, to je da naplati od imovine berze. Kolika je ona? Milion evra. Koliko je organizator berze dobar? Bar tri. Sada će ta nova tri da idu kod nekog drugog, pa će opet dati jedan milion da opet neko u njegovo ime otvori berzu itd.
Još nismo došli dotle, ali kada budete u Krivičnom zakonu stavili takve sankcije da taj koji izazove poremećaj na tržištu hartija od vrednosti i napravi štetu veću od osnovnog kapitala berze može da ide u zatvor 10 i više godina, onda bi ovakvo obrazloženje koje ste napisali važilo, ovako ne. Stalno se sklanja u stranu Krivični zakon i pravimo neke malo blaže krivične odredbe u zakonima koji nemaju nikakve veze sa Krivičnom zakonom i omogućavamo gospodi koja su od 5. oktobra pa naovamo dobre pare zaradili na štetu građana i države da se u narednom periodu dobro opare.

Dame i gospodo narodni poslanici, tako je to kada ovlašćeni predstavnik Vlade ima pametnija posla nego da brani zakon i sluša narodne poslanike.
Čujem da je čovek previše zauzet pa sada imamo situaciju da je nešto prihvaćeno, a nije prihvaćeno. To je ona priča sa početka ove sednice, rasprave o pojedinostima.
U članu 86. stav 1. u tački 1) kaže se: "Za člana uprave berze može biti izabrano lice za koje je data saglasnost iz člana 85. ovog zakona, a i koje nije pravosnažno osuđivano za krivična dela protiv radnih odnosa, privrede, imovine, pravosuđa, pranja novca, javnog reda i pravnog saobraćaja i službene dužnosti, a za koje je kao najmanja mera propisana kazna zatvora u trajanju od jedne godine, kao ni za krivično delo utvrđeno ovim zakonom."
Narodni poslanik Petar Jojić tražio je da se deo teksta "javnog reda i pravnog saobraćaja" briše.
Postavlja se pitanje kakve veze ima radni odnos sa saobraćajem, kakve veze ima privreda sa saobraćajem, osim da naravno učestvuje u transportu određene robe i usluga, kakve veze ima imovina sa saobraćajem, osim da je auto pokretna imovina, kakve veze ima zloupotreba u pravosuđu sa saobraćajem. Kakve to veze uopšte ima?
U obrazloženju zašto se ovaj amandman ne prihvata kaže se – ova odredba ne odnosi se na vezu između krivičnog dela i trgovine hartijama od vrednosti, već se odnosi na to da za člana uprave berze ne može biti izabrano lice koje je pravosnažno osuđivano za navedena krivična dela.
Postoje, to pravnici bolje znaju nego ja, krivična dela iz nehata, i to su baš iz saobraćaja. Znači, čovek je savestan građanin, seo je u automobil, krenuo je, desilo se nešto što nije želeo, što ne želi nikome da se desi, pa ni samom sebi, i on ne može da se bavi ovim poslovima, jer je pravosnažno osuđivan.
Postavlja se pitanje šta ćemo sa onima koji nisu pravosnažno osuđeni, a svi dokazi, i to materijalni i čvrsti dokazi, govore da je odavno trebalo da im bude suđeno, presuđeno i da odavno treba da izdržavaju zatvorske kazne. Oni će moći ovim da se bave, navikli su da budu bliski vlasti, navikli su da budu jači od zakona, jači od države, jači od sudova.
Na njih se ove odredbe o zabranama ko ne može da se bavi ovim poslom ne odnose. Čak i da ste stavili njihovo ime, vi takvi kakvi ste ne biste smeli to da im zabranite. Ne zato što su toliko jači od vas, država je jaka, i to je pokazala, kada želi, kada ima snagu, nego zato što to vama ne bi odgovaralo, zato što bi se otkrili poslovi članova Vlade, otkrilo bi se ko je zataškavao onu krađu struje, otkrilo bi se ko je u tom sudskom postupku, inače se zna, ali bi bilo zavedeno ko je profitirao od toga.
Otkrilo bi se za koga se ovakvi zakoni pišu, otkrilo bi se kako se planira privatizacija elektroprivrede, naftne industrije, državne železnice. Zato vama ne odgovara, i protiv takvih ljudi, koji ovim poslom ne bi smeli da se bave i čiji je greh mnogo veći nego krivično delo iz oblasti saobraćaja, ne smete da pokrenete ni jedan jedini sudski postupak.
Dok vam je Bogoljub Karić bio po volji, bili ste sa njim. Kada vam je trebao Bogoljub Karić da vam da glasove da pobedite Tomislava Nikolića, jer tada ste bili svi zajedno uz DS i Borisa Tadića, tada vam je bio dobar.
Čim je počeo da ugrožava vaše interese, vaše poslove, onda je kriminalac. Bio je kriminalac i kada vam je dao glasove i sada je, ali ste pokazali da možete sa njim da izađete kao država na kraj, ali samo je pitanje hoćete li.
Najveći problem u ovoj vladi jeste što ne želite, a zašto – zato što bi počelo da se priča o Sejšelskim ostrvima, o Devičanskim ostrvima. Čak i kada je u pitanju ova Komisija za sprečavanje pranja novca, i banka, i Komisija za hartije od vrednosti, doneće vam čovek potvrdu sa Sejšela iz banke – podigao sam pare tamo. Moći će čak i da prebaci sa onog računa na ovaj. Šta ćete vi? Da li to nije u skladu sa zakonom – jeste. Da li je lopov? Jeste, verovatno, čim ima pare na Sejšelima, čim nisu ovde, a to su pare odavde. To su ti koji treba da budu procesuirani i to su ti na koje ove odredbe treba da se odnose.
Međutim, vama je najvažnije da nekome ko je slučajno povredio odredbe Zakona o javnom saobraćaju zabranite da se bavi trgovinom hartija od vrednosti, a Jelašić, Dinkić, Labus, Hamović i Lazarević, a evo ga i Boža derikoža, rasturaju se ljudi na tom tržištu, zarađuju pare i nema veze.

Da sam Predlog zakona uopšte nije definisan i da je prilično neprecizan vidi se iz člana 90: "Komisija će berzi dati dozvolu za rad ako berza: 1) ima najmanje tri lica koja su zaposlena na neodređeno vreme, koja imaju dozvolu za obavljanje poslova brokera, a koja im ranije nije oduzimana i ispunjavaju uslove iz člana 86. stav 1. ovog zakona".
Pazite ovo "a koja im ranije oduzimana", to je vrlo zanimljiv detalj. Ako im je ranije oduzimana, kako je ponovo imaju? Ko je sada veza između oduzete dozvole za rad i ponovne dozvole za rad? Šta ako je dozvola bila oduzeta kao privremena mera u nekom upravnom postupku? Šta ako je čovek dokazao pred sudom da nije bilo osnova za oduzimanje dozvole? To je onaj deo o kome smo pričali, da su zakon pisali pripravnici. Znači, ili ima dozvolu ili nema. Ako je ima, ima ista prava kao i svi ostali koji je imaju, a ako je nema, nema je. To je kraj priče.
Dalje – Komisija će berzi dati dozvolu za rad ako berza ispunjava druge uslove koji se odnose na kadrovsku i organizacionu osposobljenost i tehničku opremljenost, u skladu sa ovim zakonom i aktom Komisije.
Koji su to drugi uslovi? Kažemo da postoje uslovi iz člana 1. koji su definisani, da kažemo da ima najmanje tri lica, da progutamo i to, nije mu oduzimana dozvola, hajde i to, ali sad kaže "druge uslove koji se odnose na kadrovsku i organizacionu osposobljenost i tehničku opremljenost, u skladu sa ovim zakonom i aktom Komisije".
Ko propisuje druge uslove? Zakon ne. Zato je i podnet ovaj amandman, koji glasi da ovaj tekst koji sam čitao bude zamenjen tekstom: "ispunjava i druge uslove predviđene ovim zakonom". Uslovi da neko ostvari neko pravo moraju biti predviđeni zakonom, ne nekim drugim uslovima kojih nema u zakonu.
Tehnička opremljenost? Šta je to tehnička opremljenost? Koliko mora da ima – jedan računar, dva računara? Kakvu vezu sa internetom – satelitsku, kablovsku, optičku? Da li mora da ima eksterni modem, da li mora da ima interni modem? Broj mobilnih telefona, da li to može svojim aktom da odredi Komisija za hartiju od vrednosti? Može.
Dajete prevelika ovlašćenja jednoj komisiji koja treba samo da se stara o primeni onoga što piše u zakonu. Nije Komisija ta koja određuje pravila igre. Pravila igre određuje zakon, a zakon glasaju narodni poslanici, bez obzira na čiji predlog, da li Vlade, grupe narodnih poslanika, jednog narodnog poslanika, grupe građana itd. Bitno je da ima ustavni osnov. To i jeste problem i manjkavost u čitavom ovom zakonu.
Pričali smo o tome da su lica podobna i pouzdana. Šta to znači podoban i pouzdan? Da li to znači članstvo u nekoj političkoj stranci? Znate šta, vi ste napisali tako da znači i to.
Hajde da kažemo podobna i pouzdana, pa da se vratimo na član 86. Po članu 86. podobna lica su ona koja nisu pravosnažno osuđivana za krivična dela protiv radnih odnosa, privrede, imovine, pravosuđa, pranja novca, javnog reda itd. To su podobna i pouzdana lica.
Nema proširenja podobnosti i pouzdanosti po Ustavu. Nema. Tu se ostavljaju mogućnosti za zloupotrebe same Komisije, jer je ona ta koja utvrđuje kriterijume za podobnost i pouzdanost lica, a ti kriterijumi su široki. Ko kaže da mora sve kriterijume da primeni, ko kaže da mora sve kriterijume da dokaže? Ko vam garantuje kada nešto regulišete podzakonskim aktima da neko lice koje ima pravo po zakonu, i moralnom i svakom drugom, da dobije dozvolu ne dobije, a onaj drugi koji nikako ne bi smeo da dobije dobije.
To jeste problem kada predlažete zakon. Verovatno u želji da dokažete kako je predlagač spreman da se uhvati u koštac sa privrednim kriminalom, sa raznim špekulantima, sa raznim kriminalcima; pa ajde da vidim to, ali to napišite ovde, ne u nekim podzakonskim aktima za koje niko ne zna kako će da izgledaju, niko ne daje saglasnost.
Čak ste izbegli odgovornost da saglasnost daje ministarstvo nadležno za poslove finansija. Ajde da kažemo, ne mora ni Skupština, ajde neka bude ministarstvo, znači moraće ministar da potpiše to, pa će on da odgovara da li su ti kriterijumi bili odgovarajući ili nisu.
Ne, ovako će da se svaljuje na one male kojima uvalite vruć krompir, pa onda očekujete da dok ste na vlasti oni rade za vas mimo zakona, mimo savesti, mimo morala.
Pa je problem u tome kada se neko pobuni, e onda ćemo da napravimo drugi zakon, pa će taj predsednik Komisije za hartije od vrednosti na Komisiji da menja kriterijume, da prilagođava od situacije do situacije, jer ne daj bože ako je nešto potpredsednik Vlade Republike Srbije nekome obećao da će neko pravo da ostvari mimo zakona, ima da menjamo i celu Komisiju, ima da menjamo i zakon. Kakav zakon, čemu to služi?
Sećam se njegovih rečenica – ma nije važno kako se glasalo za Zakon o radu, bitno je da je to jedan sistemski zakon. Pa ova skupštinska većina taj isti zakon promeni, znači sam sebi skače u stomak.
Nije važno da li se glasalo iz Bodruma ili iz Soluna, bitno je da je sistemski zakon donet; nije važno da li je zakon dobar, bitno je da je zakon donet; nije važno hoće li da spreči kriminalce da se bogate, bitno je da je zakon donet da se određena grupa ljudi bogati.
E sad, svesni ste i toga da nećete moći još dugo da ih štitite, zato se donose ovakvi zakoni. Ako nećete moći dugo da ih štitite, onda dajte im bar zakonsku osnovu da sutra ljudi, ne daj bože, zato što su krali ne idu u zatvor. Eto, to je to, to su razlozi za pisanje ovakvih članova.
Znači, u jednom delu prepisali ste formu iz raznih evropskih zakona, napravili neko uporedno zakonodavstvo, a to je samo onaj deo koji se tiče tehnike, a sve ovo ostalo je bila čista nadogradnja da bi neko i dalje mogao da stiče ogromno bogatstvo; i to bogatstvo koje sada ima opet je stekao kriminalom i opet na štetu i građana i države.

Pročitaću vam amandman: "Komisija će berzi dati dozvolu za rad ako berza ispunjava i druge uslove predviđene ovim zakonom". Toliko o tome kada pričamo da se zakon sastoji iz više delova koji regulišu ovu oblast.
A sada neka mi neko objasni: "Komisija će berzi dati dozvolu za rad ako berza ima najmanje tri lica koja su zaposlena na neodređeno vreme, koja imaju dozvolu za obavljanje poslova brokera".
U redu, dalje – ispunjava druge uslove koji se odnose na kadrovsku... Pa, zar nije ovo iz prethodne tačke kadrovska struktura, šta još ima sa kadrovskom strukturom? Znači, ima najmanje tri lica, i to je kadrovska struktura.
Propisivanje uslova, pa dajte molim vas, pa čak i po zakonu da otvorite jednu najobičniju trafiku u kojoj ćete da prodajete duvan u tom zakonu ste napisali uslove da moraju da imaju sanitarni čvor, u zakonu ste napisali, i to u delu koji je mnogo manje važan nego ovaj, i to ste računali pod tehničkom opremljenošću, a sada kada je u pitanju rad berze, e tu će neko podzakonskim aktima da mešetari kako se njemu svidi.
U tome i jeste problem, što se zakon u mnogim delovima ponavlja, ali ne prati redosled onoga što piše u prethodnim članovima, nego predlagač često sam sebi skače u stomak, sam je sebi opozicija, u tome jeste problem.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 110, na koji je Miljko Četrović podneo amandman u ime SRS, reguliše se koje su nadležnosti Komisije ukoliko utvrdi određene nezakonitosti u obavljanju poslova vezanih za trgovinu hartijama od vrednosti.
Kaže se u članu 110: "Ako u postupku nadzora utvrdi nezakonitosti, odnosno nepravilnosti u poslovanju berze, Komisija donosi odluku kojom nalaže berzi da u određenom roku otkloni te nezakonitosti, odnosno nepravilnosti i može preduzeti jednu ili više mera: 1) izreći javnu opomenu...".
Hajde da kažem, nek je sudija, već kad se postavlja kao neki nadzor i jedan deo poslova je utvrđen zakonom, pa može da izrekne opomenu. Ne znam čemu. Znači, daće nekom žuti karton.
"2) dati nalog berzi da privremeno obustavi trgovinu određenim hartijama od vrednosti, odnosno da isključi sa listinga određene hartije od vrednosti", verovatno na one hartije od vrednosti na koje se odnosi nezakonitost u poslovanju; "3) dati nalog berzi da privremeno obustavi rad u trajanju do tri meseca." Tu ste već poznati po tome, kada je u pitanju obustavljanje rada, a pogotovo kada su u pitanju fiskalne kase.
Širom Srbije poslali ste poresku policiju i tržišnu inspekciju da utvrđuju da li se fiskalne kase koriste u skladu sa zakonom.
Tu imamo, mogu da kažem, veliki broj zloupotreba samog organa koji sprovodi nadzor. Dešava se da se radnja zatvara samo zato što je konkurentska radnji nekog ko je blizak vlasti. Zatvara se čak i zbog jedne kifle. Zatvara se i kada nema zakonskog osnova. Ministar finansija bi trebalo da bude sada u sali, pošto je poreska policija direktno pod njegovom kontrolom.
Znači, čak i kada radnik počne da kuca fiskalni isečak, a uzme novac, zatvara se radnja, i to od jednog do tri meseca itd.
To pravo se daje Komisiji kada je u pitanju berza. Valjda nešto između tog žutog i crvenog kartona.
Idemo dalje, sledeća tačka 4) kaže: "dati nalog za privremenu zabranu raspolaganja sredstvima sa računa berze i drugom imovinom berze u trajanju do tri meseca".
Gospodo, to što ste nekome zabranili da obavlja delatnost, to i možete, u neku ruku, nekim pojedinačnim upravnim aktom, ali ne možete da zabranite nekome da raspolaže svojim sredstvima. Berza jeste jedan vid javnog posla, ali je imovina njihova privatna stvar.
Imate pravo da zabranite korišćenje imovine samo na osnovu odluke suda, kao privremenu meru da možda tim korišćenjem imovine, sredstava itd, pokretne i nepokretne imovine, ne stvori takve uslove da onemogući da nekoga obešteti tom imovinom, za štetu koju mu je naneo. Ali, to je posao suda, nije posao Komisije. To je isključiva nadležnost sudskih vlasti.
Ne možete nikome da zabranite da raspolaže privatnom imovinom, to je Ustavom garantovano pravo, bez odluke suda, jer Komisija ima tu snagu, tu moć, da je ona i starija od sudske vlasti, a organ je izvršne vlasti. Čak i ova Skupština Srbije mora da poštuje odluke Ustavnog suda Republike Srbije, a kamoli neka komisija da ne poštuje odluke nadležnog suda ili da smatra da joj takve odluke ne trebaju, ili da joj dajete zakonom ovlašćenja da ne poštuje sudsku vlast.
Dalje: "5) dati nalog za privremenu zabranu isplate naknada članovima organa uprave berze", hajde uprava, oni su odgovorni za neke nezakonitosti, da kažemo - eto, nećeš primiti platu tri meseca, kažnjen si, mada je i pravo na rad i isplatu zarade isto garantovano pravo Ustavom, ali se kaže "i zaposlenima". Šta interesuju čistačicu, tehničko lice, kafe kuvaricu, nekoga ko radi u tehničkim službama, nepravilnosti u radu njegovog poslodavca? Zar vam se ne čini da ste u toj želji da dokažete kako je ovo dobar i rigorozan zakon preterali?
S jedne strane, dali ste ovlašćenja, dali ste povlastice –dali ste ovlašćenja Komisiji, dali ste povlastice Republici Srbiji, Narodnoj banci, ali ne da bi te povlastice bile korišćene u korist države i Narodne banke, nego u korist pojedinaca. S druge strane, zabranjujete da se isplati zarada radnicima koji su tehnička lica na berzi: obezbeđenje, kafe kuvarica, čistačica itd. Ili, administrativni radnik, šta on ima s tim? Da li želite da kaznite nekoga ko nema nikakvu odgovornost za sve ono što radi njegov poslodavac? Opet se postavlja pitanje da li je to u skladu sa Ustavom – pa nije. Da li je to mešanje u posao sudskih organa? Jeste. To jeste problem.
Ovamo ste, kao navodno, u ustavnom osnovu da Komisija nije nezavisno regulatorno telo, nego obavlja svoj posao sa nadležnostima koje joj prenosi Vlada, obrazloženje vam je da je jedino takvo rešenje moguće zato što je tako predviđeno Ustavom. Znači, Komisija ne može da bude nezavisno regulatorno telo, jer nije ustavna kategorija.
Onda toj istoj komisiji u članu 110. dajete isključiva prava koja pripadaju sudskoj vlasti, što znači da će berza moći da bude i zatvorena i novac blokiran, možda u korist neke druge berze. Možda te nepravilnosti, koje budu bile, nisu tako velike da mora da dođe do jednog ovakvog rigoroznog dela. Ko to treba da procenjuje? Valjda nadležni sud.
Pre neki dan smo imali raspravu ovde u Skupštini o obuci sudija. Hoćemo li sada da imamo zakon za obuku članova Komisije za hartije od vrednosti? Ako već preuzimaju posao suda, dajte da im damo iste uslove koje ima i sud.
Jednostavno, meni izgleda da je ovaj zakon na brzinu napisan, nije, kao što to neko kaže, pisan dve godine. Pojedini zakoni, kao što je Zakon o akcionarskim društvima i Zakon o investicionim fondovima, napisani su još u septembru mesecu, a evo na neki izuzetno čudan način, pazite ovo, 28. aprila 2006. godine, znači poslednjeg radnog dana u aprilu, ovo je stiglo u Skupštinu Srbije; 30. aprila je sednica Skupštine Srbije zakazana. Ovo je već bilo na dnevnom redu. Da podsetim, to je bio poslednji dan u aprilu, nedelja. Očigledno je da se nekome žurilo da ovaj zakon bude što pre izglasan, jer ste sasvim sigurni da je pitanje dana kada će ova skupštinska većina da otkaže poslušnost Vladi Republike Srbije. U tome jeste problem.
Znači, ovaj zakon je pisan na brzinu, isti ljudi koji su pisali i ova dva prethodna zakona pisali su i ovaj, to se vidi po stilu, ali su kasnili nekih šest meseci u pisanju ovog zakona u odnosu na druge zakone.
Znači, nešto vas je ozbiljno nateralo da na brzinu napišete jedan ovakav zakon, sa mnogo nedostataka, niste uspeli ni sami da ga pregledate. To što vas je nateralo da to radite na brzinu jeste strah od gubitka vlasti.
I treba da se plašite toga, ali ne zbog gubitka vlasti, nego zbog svega onoga što su radili oni ljudi koji su sprovodili vlast; treba da se plaše zakona, jer su kršili zakon dok su vršili vlast.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada je u pitanju Predlog zakona, ideja samog predlagača je ne samo čudna, nego i suluda, jer je ova materija već regulisana određenim zakonskim propisima, a to je Zakon o izboru nosilaca pravosudnih funkcija.
Da bi neko došao u situaciju da bude nosilac određene pravosudne funkcije mora da ispuni određene uslove, a to je da ima završen pravni fakultet, određeno radno iskustvo na poslovima u pravosudnim organima, položen stručni ispit i sa tim uslovima stiče pravo da se kandiduje za nosioca pravosudne funkcije.
Sada imamo zakon koji treba da reguliše obuku nosilaca pravosudnih funkcija. Znači, fakulteti, na kojima su predavači doktori nauka iz više oblasti, sa užom specijalnošću, specijalizacijom, nisu dovoljno stručni i osposobljeni, nemaju pravilne kriterijume da li neko zna materiju iz oblasti prava, pa će sada neki organ da odlučuje o tome ko treba da ide na obuku, kakva je obuka, kakav je njen problem i da li je stekao uslove da obavlja neku od pravosudnih funkcija.
Predlagač, verovatno u želji da se opravda od neefikasnosti domaćeg pravosuđa, pokušava jednim ovakvim predlogom zakona da zamaže oči građanima Srbije.
Nije problem u tome da li su sudije dovoljno stručne i sposobne, verujem da jesu, već u tome što se na sudije i nosioce pravosudnih funkcija neprestano vrši određeni pritisak. Vrši se pritisak od strane izvršne vlasti, vrši se pritisak od raznih medija.
Samo bih da podsetim ovu skupštinu da je u toku 2004. godine bio pokrenut postupak za razrešenje predsednika Trgovinskog suda Kljajevića.
Ušao je u skupštinsku proceduru, data je saglasnost da se taj postupak nastavi, a onda je odjednom ova skupštinska većina donela odluku da on ostane nosilac te pravosudne funkcije, da bi posle godinu i po dana taj isti Kljajević bio uhapšen.
Ko ga je tada zaštitio? Tada je Demokratska stranka bila nošena pobedom Borisa Tadića za predsednika Republike, bio je Kljajević Tadićev miljenik, kao takvog niste smeli da ga razrešite. Sada kada ste se malo posvađali, kada DS i dalje pokušava da utiče kroz razne koalicije itd, da bi se pokazala efikasnost države, Kljajević je jednostavno žrtvovan.
Sada jedno prosto pitanje – da li bi jedna ovakva obuka, kakva se planira ovim predlogom zakona, mogla ovo da spreči? Svakako ne bi mogla. Znači, nije problem u tome da su naše sudije nestručne. Raznim podzakonskim aktima koji to uređuju sudije dobijaju ocenu, a ocena se zasniva na tome za koje vreme završi predmet, koliko ima usvojenih presuda, koliko poništenih, koliko preinačenih.
To je najbolji način da vidimo profesionalnu kartu jednog sudije, kakav je sudija, i najbolji način da se on sam usavršava u svojoj oblasti, jer zato je plaćen i presuđuje; jeste i određena pretnja da ukoliko ne presuđuje na osnovu zakona može da bude i razrešen te pravosudne funkcije. Neka gospodin sudija, tužilac ili sudijski pomoćnik stalno prati zakone koji se donose i koji su bitni za obavljanje njihovog posla, neka stalno prate i pravnu praksu koju ustanovljava Vrhovni sud Srbije, pa će samim tim da budu i dobre sudije, pod jednim uslovom – ako su pošteni.
Ovakvim predlogom zakona mi ni nepoštenje ni korupciju u pravosuđu nećemo da iskorenimo. Znači, jedini način da se to desi jeste da Visoki savet pravosuđa pokreće inicijativu za razrešenje takvih sudija. Kakvu situaciju imamo kada su u pitanju razrešenja i postavljenja od strane Visokog saveta pravosuđa? U najmanju ruku, njihova politika je čudna, a oni su ti koji treba da se staraju o primeni ovog zakona.
Sredinom prošle godine na Odboru za pravosuđe i upravu raspravljani su predlozi Visokog saveta pravosuđa za imenovanje određenih lica na pravosudne funkcije, predsednike sudova, kako opštinskih, okružnih, trgovinskih, tako i na javnotužilačke funkcije itd. Imali smo situaciju da su njihovi predlozi i njihovi kandidati ubedljivim argumentima bili osporavani na sednici Odbora za pravosuđe. Čak je Odbor donosio odluke da se određenim kandidatima ne da nikakva podrška.
Pošto je reč bila o prilično osetljivim pitanjima i po samu ličnost kandidata, postojala je jedna džentlmenska, prećutna odluka da ako Odbor nekog kandidata ne prihvati da to uradi Skupština, bez neke velike rasprave, jer sednice Odbora su dostupne javnosti, a da ova govornica ne bude zloupotrebljena za neke možda lične promocije.
Šta je doživela Narodna skupština od Visokog saveta pravosuđa tada? Doživeli smo kanonadu da Skupština ne raspravlja o tome da li su njihovi kandidati stručni, već o tome da li su politički podobni, iako je njihov predstavnik bio na sednici Odbora za pravosuđe i upravu upoznat sa nedostacima njihovih predloga. Imali smo čak i jednu prepisku gde Visoki savet pravosuđa vrši pritisak na narodne poslanike i Narodnu skupštinu, i to opet preko kojih medija – preko medija koji su izuzetno naklonjeni Demokratskoj stranci.
Sada postavljam pitanje – sav taj konglomerat koji sadržava Visoki savet pravosuđa, da li je njima u interesu da predlažu Narodnoj skupštini politički podobne, bez obzira na njihovu stručnu spremu, kvalifikaciju, radnu biografiju, ili da predlažu za nosioce pravosudnih funkcija lica koja taj posao mogu da rade pošteno.
Imajući u vidu iskustva od prošle godine, mislim da Visoki savet pravosuđa ima druge kriterijume, osim stručnosti, znanja i poštenja, za nosioce pravosudnih funkcija.
Zbog toga nama jeste problem u reformi pravosuđa. Zbog toga nama jeste problem kako će ovaj zakon da se sprovodi u praksi. Hoće li Visoki savet pravosuđa svoje miljenike da štiti od razrešenja, a nekim sertifikatom da je neki sudija završio obuku, da je tu obuku savladao itd, da sprečava određene sudije da obavljaju svoju sudijsku dužnost? Hoće li sudije biti ocenjivane ili neće na toj obuci i hoće li ta njihova ocena biti neki kriterijum za njihovo dalje napredovanje u službi? Hoće li narodni poslanici na osnovu takvih preporuka Visokog saveta pravosuđa da se odlučuju da li neko ispunjava uslove ili ne?
Moj je predlog predlagaču, odnosno Vladi Republike Srbije i ministru da ovakav jedan predlog zakona povuče iz procedure. Ustanovite vi, gospodine ministre, to možete, kriterijume – osim onih zakonom predviđenih, imate mogućnost da to uradite podzakonskim aktima – kada jednostavno određeni sudija ne ispunjava uslove da obavlja svoju dužnost, i to na osnovu vremena koliko mu treba da završi određen predmet, na osnovu broja potvrđenih, poništenih, preinačenih presuda, na osnovu onih presuda koje su možda i materijalno kršenje postupka, svejedno da li je to parnični postupak, krivični postupak itd. Ustanovite te kriterijume i na taj način ćete da naterate sudije da rade svoj posao kvalitetno. Inače, sa jednom ovakvom odlukom niti ćete dobiti bolje sudije, niti će reforme u pravosuđu da zažive.
Osim toga, ionako se značajna sredstva stalno troše i u opštinskim i u okružnim sudovima i Ministarstvo pravde organizuje određene seminare na koje idu predsednici sudova, određene sudije itd, pa se čak neki dobrovoljno javljaju da idu u inostranstvo na teret organa u kome rade. Tu možete da ih usavršavate, a najbolji način da ih usavršavate jeste taj da budu svesni da im taj položaj na koji su izabrani nije garantovan doživotno, odnosno do penzije, već je jedina garancija da kvalitetno i stručno rade svoj posao. Da bi radili kvalitetno i stručno svoj posao moraće malo više da uče dok obavljaju posao sudije sami, a ne kroz jednu ovakvu obuku koja, u svakom slučaju, to sam siguran, neće dati bitnije rezultate u reformi pravosuđa.

Dame i gospodo poslanici, ne bih mogao da se složim sa ovlašćenim predstavnikom Vlade, kada su ova četiri, odnosno tri zakona u proceduri: Zakon o akcionarskim društvima, Zakon o investicionim fondovima i Zakon o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata.
Navodno, dve godine je bilo potrebno ministarstvu, odnosno Vladi RS da napišu ova tri zakona, a do sada smo u ovom sazivu, od strane ove vlade, imali čak četiri izmene i dopune Zakona o hartijama od vrednosti.
U čemu je problem kada je u pitanju ovaj zakon?
Problem jeste taj što se, kada je u pitanju Svetska banka, stvara određeni otpor prema ovakvom načinu rešavanja tržišta hartija od vrednosti i, koliko je nama poznato, uskoro i njihovi predstavnici treba da posete Beograd, pa se odjednom zakazuje ova sednica Skupštine u nedelju 30. aprila, pred državni praznik, sa nekim rokovima za podnošenje amandmana i dokumentacijom koja je prilično obimna da bi se lepo proučila, a cilj je samo izglasati ovaj zakon pre posete predstavnika međunarodnih banaka.
E sada, sva tri zakona pisao je najverovatnije jedan čovek, jedno lice, kroz sva tri zakona provlače se iste greške u definicijama, kroz sva tri zakona se pravi određeni sukob interesa na isti način, tako da možemo da kažemo da je to u suštini mogao da bude i jedan jedini zakon, doduše sa nekih još 40 ili 50 članova više nego ovaj predlog i da, kao takav, bude predložen narodnim poslanicima.
Vidi se po tome, recimo, da često kada Komisija za hartije od vrednosti izdaje određene saglasnosti, dozvole za rad, itd. lice mora da bude, kako to Komisija, odnosno predlagač kaže – pouzdano i podobno. Ne znam šta je predlagač hteo pod tim da kaže, šta podrazumeva pod tim, to je vrlo širok pojam. Znači, taj termin se provlači kroz sva tri predloga zakona, tako da imamo razloga i na osnovu ovakve činjenice, da sumnjamo da je jedan čovek pisao ove zakone.
Šta Zakon o hartijama od vrednosti treba da pruži na tržištu? Zakon treba da pruži otvaranje javnog, ravnopravnog, ekonomski efikasnog tržišta, organizovanog na taj način da pruža zaštitu investitorima i drugim učesnicima na tržištu hartija od vrednosti.
Nigde ovakvih odredbi u ovom zakonu nema. Ne samo da učesnici na tržištu nemaju ravnopravnost, nego i predlagač svesno daje prednost određenim grupama koje učestvuju na tržištu i to baš u onom delu koji se odnosi na državne hartije, odnosno kada država kupuje hartije od vrednosti.
To se već vidi u članu 54. Predloga zakona, koji kaže: "Bez odobrenja prospekta za izdavanje hartija od vrednosti može se vršiti izdavanje i ponuda hartija od vrednosti unapred poznatim kupcima, i to:
1) Republici Srbiji;
2) Narodnoj banci Srbije,
3) profesionalnim investitorima.
E sad, ovaj termin "profesionalni investitor", vrlo je zanimljiv. To je regulisano u članu 2, stav 1, tačka 10) "Profesionalni investitor je pravno lice koje, zbog vrste svoje delatnosti, može da proceni značaj buduće investicije u hartije od vrednosti ili druge finansijske instrumente". Veoma širok pojam šta se podrazumeva pod profesionalnim investitorom.
Znači, po ovoj definiciji, profesionalni investitor može biti i banka. A kakva su naša iskustva kada su u pitanju banke koje učestvuju na tržištu hartija od vrednosti? Pa vrlo nepovoljna, pogotovo ako se ima u vidu kako su bile prodavane, odnosno kupovane obveznice stare devizne štednje, ko je vršio preko Narodne banke emisiju građanima, ko je otkupljivao te obveznice i ko je najviše profitirao.
Najviše je profitirala Nacionalna štedionica. Navodno je tada Nacionalna štedionica bila u većinskom vlasništvu države, međutim, već tada je bila u vlasništvu dva špekulanta, Vojina Lazarevića i Vuka Hamovića. Zato imamo situaciju da ne verujemo predlagaču koji je učestvovao i u to vreme sprovodio vlast, da će ovaj zakon na korektan način da se sprovodi. Kada se to vidi, možemo i da nastavimo.
Kada je u pitanju izdavanje prospekta, znači, i onaj koji kupuje jednostavno ne zna šta kupuje, kupuje na osnovu nekog usmenog ili pismenog dogovora, ali prava vrednost i karakteristike onoga što kupuje, ne postoje. Takve hartije od vrednosti može da kupuje Narodna banka i Republika Srbija.
Sada da vidimo kako to izgleda kada je u pitanju organizovano tržište. Kaže se u članu 62. – "Dužničkim hartijama od vrednosti može se trgovati van organizovanog tržišta ako se ponuda za kupovinu, odnosno prodaju vrši bez javnog oglašavanja i ako:
Da se vratimo na član 2, znači to mogu biti i banke. Da li se na osnovu predloga sva tri ova zakona može trgovati na domaćem tržištu hartija od vrednosti, a da vrednost hartije bude izražena u stranim valutama? Može, dozvolio je to predlagač zakona, da naši domaći učesnici na učešću hartija od vrednosti između sebe trguju hartijama od vrednosti čije je poreklo domaće, a izraženo u stranoj valuti. A ovamo, sa druge strane, zabranjuje se svim drugim delatnostima da to rade i moraju isključivo da rade u dinarskoj vrednosti.
Razumem kada su strane hartije od vrednosti, razumem kada su strani investitori, ali zašto kada su u pitanju domaći? Pa i Narodna banka i Republika Srbija isto tako mogu da emituju hartije od vrednosti van organizovanog tržišta bankama, dakle profesionalnim investitorima.
Gospodine ministre, da li ima nešto lepše da neko kupi takve hartije od vrednosti, pogotovo što ne idu na utakmicu, da vidimo ko je stvarno kvalitetan investitor i ko hoće da kupi to, naravno uz neki svoj interes, nego se daje mogućnost da to radi manji krug ljudi.
Šta ćete lepše, odredbe u zakonu, bliski ste vlasti, Narodnoj banci, Republici Srbiji, ne ide na oglašavanje, ne ide prospekt, kupujete hartije od vrednosti, imate deviznu klauzulu i od države naplaćujete kamatu.
Ne čudi, gospodine ministre, jer je pravi tvorac ovog zakona gospodin Mališić, vaš savetnik ili zamenik, a mislim da sada radi u "Raiffeisen" banci.
Znači, dokle će Vlada Republike Srbije i Ministarstvo finansija da pišu određene zakone radi interesa pojedinaca koji će se obogatiti na razne načine, a najzanimljiviji način za sticanje enormnog bogatstva više nije šverc, sada su banke i tržište hartija od vrednosti. Kasnije ću iskoristiti drugih deset minuta.

Dame i gospodo poslanici, moje kolege iz SRS su dali još nekoliko primedbi na ovaj set predloga zakona koji se tiče uređenja tržišta hartija od vrednosti.
Predlagač, odnosno Vlada, nastavlja onu priču od 5. oktobra, delom da sve one radnje koje su radili u proteklom periodu ozakone, stave pod zakon, kako ne bi snosili određene sankcije, a delom da kroz ova tri zakona, prema njihovim procenama, taj iznos od 3,5-4 milijarde evra koji se nalazi kod građana, jednostavno, dođu do njega raznim finansijskim špekulacijama.
Da je to tako vidi se i u članu 62. stav 4, gde se kaže: "Ako aktom Vlade nije drukčije određeno, odredbe ovog zakona o trgovini hartijama od vrednosti na organizovanom tržištu ne primenjuju se:
1) na prenos svojine bez naknade na akcijama koje su izdale banke, sa državne zajednice Srbija i Crna Gora na Republiku po osnovu Zakona o regulisanju odnosa između SRJ i pravnih lica i banaka sa teritorije SRJ koje su prvobitni dužnici ili garanti prema poveriocima Pariskog i Londonskog kluba;
2) na trgovinu akcijama koje su izdale banke kad je zakonit imalac tih akcija Republika po osnovu Zakona o regulisanju odnosa između SRJ i pravnih lica i banaka sa teritorije SRJ koje su prvobitni dužnici ili garanti prema poveriocima Pariskog i Londonskog kluba i Zakona o regulisanju javnog duga SRJ po osnovu devizne štednje građana".
O kakvim je tu dugovima reč?
Prilikom dolaska na vlast 5. oktobra postojao je deo duga koji niko nije mogao da ospori. Istina je da je postojao deo duga prema raznim međunarodnim finansijskim organizacijama, kao što su Pariski i Londonski klub.
Postojala je zakonita obaveza da se taj novac isplati. Jedan deo tog duga otkupila je tadašnja SRJ prilikom uvođenja međunarodnih sankcija i to za deset centi za dolar duga, a prilično veliki deo niko nije mogao da dokaže da duguje SRJ.
U tom trenutku, tadašnji potpredsednik Savezne vlade, a kasnije i Republičke vlade, sada već bivši predsednik G17 plus, sa raznim međunarodnim finansijskim organizacijama uradio je reprogram duga SRJ, koji nismo morali da priznamo.
Potpisivanjem tog reprograma poverenici dobijaju pravo, odnosno zakonski su regulisani kao vlasnici duga koji potražuju prema SRJ, a sada prema Republici Srbiji.
Da bi se stranim bankama omogućio određen monopol koje u to vreme ulaze ide se korak dalje, pa se banke koje su najvećim delom u društvenoj svojini zatvaraju.
Navodno, ukoliko dođe do situacije da moraju da vrate kredite koje su podizale kod raznih međunarodnih organizacija doći će u pitanje stabilnost dinara, ekonomija zemlje i to je razlog za rešenje tih dugova.
Kasnije imamo zakon o bankama u likvidaciji i stečaju, koji opet te dugove ne priznaje više kao dugove banaka u stečaju, nego dugove Republike Srbije. Sada su ti dugovi koje niko nije morao da prizna – predmet trgovine hartija od vrednosti.
Ko je garant? Republika Srbija. Ko će da se obogati? Onaj ko ih je kupovao u onom periodu između predloga ovog zakona koji je sada, između Zakona o dugu banaka koje su u stečaju i likvidaciji.
Ko je tu najviše profitirao? Najvećim delom su profitirali baš "Nacionalna štedionica", Vuk Hamović i Vojin Lazarević. Isto tako, kada su u pitanju obveznice stare devizne štednje, došli su do enormnog kapitala, često plaćajući 40 i 50 centi za dolar duga.
Imali su sigurno dužnika – državu Republike Srbije, a najviše su oštećeni oni građani koji su zbog raznih situacija: gubljenja posla, zatvaranja firmi, privatizacije, itd. ostajali bez hleba i te obveznice prodavali prilično jeftino.
Kada se određeni finansijski, odnosno politički pritisak napravio na tu gospodu, reše da naprave još jedan dobar poslovni potez, a to je da "Nacionalnu štedionicu", sada kao većinski vlasnici, prodaju.
Našli su kupca – "Eurobanku" i u tom trenutku država, odnosno Ministarstvo finansija ne reaguje. Znaju za pregovore, neće da prodaju svoj vlasnički deo, već banku koja ide u potpunu privatizaciju, jer se prodavanjem vlasničkog dela podiže vrednost banke s jedne strane, a s druge strane obara se cena akcija pojedinačno. Gospoda Vuk Hamović i Vojin Lazarević bi pojedinačno dobili manje novca.
Kada se završi ta transakcija bez Republike Srbije, onda Ministarstvo finansija donosi odluku da je proda, samo su sada te akcije mnogo jeftinije nego u trenutku kada je izvršena transakcija između "Eurobanke" i "Nacionalne štedionice".
Tako to izgleda na tržištu hartija od vrednosti i tako se bogate razni špekulanti. Sada je cilj da se to uradi, da onaj novac koji je ostao kod građana na određen način dođe u posed finansijskih špekulanata.
To se vidi već u članu 80, gde se kaže da novčani deo osnovnog kapitala berze ne može biti manji od milion evra u dinarskoj protivvrednosti, po zvaničnom srednjem kursu dinara Narodne banke Srbije, na dan uplate.
Sada bi neko trebalo da kaže: znate šta, berza je jedno ozbiljno tržište i tu je potreban ozbiljniji iznos kao osnovni kapital, a već u članu 113. se kaže da je za vanberzansko organizovanje tržišta hartija od vrednosti potrebno uplatiti 300.000 evra.
Sada imamo male akcionare koji će biti u određenim investicionim fondovima, plasiraće deo svog novca uz obećanje da će da dobiju bolje kamate i uslove nego što to banke mogu da im daju i špekulacijama na berzi da se dođe do toga da u određenim trenucima vrednost nekih akcija raste ili pada.
Imamo i ljude koji su se već u ranijim finansijskim transakcijama prilično obogatili. Šta se dešava u tom slučaju, ako se dokaže da je berza ili organizator vanberzanske prodaje hartija od vrednosti odgovoran za nastalu štetu?
Krivičnih odredbi za takvu situaciju u ovom zakonu nema. Ima za lažne prospekte, itd. Piše da je zabranjeno. Jeste, ali šta, kako i na koji način tu zabranu sprovesti?
Znači, jedino što može da se uradi jeste da se berza tuži ili organizator vanberzanskog tržišta da nadoknadi štetu.
Ako nema nekog drugog kapitala osim osnivačkog, a neće ako to radi, moći će da nadoknadi samo štetu u iznosu od 300.000 evra, a zaradio je nekoliko miliona. Organizator berze koji je odgovoran za nastalu štetu isto može da se tuži.
Jedino što može da mu se uzme jeste njegov osnivački ulog od milion evra, a opet je zaradio nekoliko miliona.
Ovde najzanimljiviji član, odnosno deo ovog zakona jeste komisija, pogotovo članovi: 226, 227, 232, 244, način izbora komisije.
Navodno, Ustavom je to neregulisano da Komisija može da bude nezavisan državni organ. Neću sada, u pojedinostima ćemo više o tome da popričamo.
Znači, nekim uporednim pravom već sada bismo, po tom tumačenju, imali bar 50 ili 60 izmena i dopuna zakona, gde razne agencije rade kao nezavisne, a organ su državne uprave i, po ovom tumačenju, ne rade u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
Čini mi se da je to samo deo političke priče, da se zamažu oči narodnim poslanicima i javnosti kako je ovaj zakon izuzetno dobar, kako on reguliše odnose na tržištu hartija od vrednosti i kako su investitori, pogotovo oni mali, ali njihov kapital je oko tri ili četiri milijarde evra, ravnopravni i kako mogu da posluju pod sigurnim uslovima.
Cilj je da ovakvim zakonom špekulanti koji su do sada sticali enormno bogatstvo, to povećaju, na štetu malih akcionara.

Dame i gospodo poslanici, postavlja se pitanje neprestanog zaduživanja građana Republike Srbije kroz neke stalne kontragarancije, neophodnosti tih kredita i onda se kaže da je jednostavno taj kredit morao da se iskoristi, jer navodno nema para, a neki posao mora da se završi.
Ako se malo sam zakon pročešlja, koji već važi, Republika Srbija, kao kontragarant, mora u budžetu da obezbedi sredstva za sve kontragarancije koje izda.
Znači, mi zadužujemo Elektroprivredu Srbije u ovom slučaju, građane Republike Srbije, Vlada Republike Srbije novac čuva u nekakvim bankama, koje na određen način opet zadužuju Elektroprivredu i tako u krug. Da tragedija bude veća, našim parama zadužujemo naše privredne subjekte, naše građane i od toga neko drugi ima isključivu korist.
Postavlja se pitanje uopšte opravdanosti zaduživanja Elektroprivrede Srbije, i to iz više razloga. Cena struje je desetak puta veća nego što je bila pre 5. oktobra 2000. godine.
Kolika je to ekonomska moć ovog stanovništva koja može da plati tu visoku cenu struje i koja je opravdanost da se stalno insistira na povećanju cena?
Sada ovde imamo i kredit koji podiže EPS i EMS, doduše ne u evrima, ne u dolarima, u nekim specijalnim pravima vučenja; ne vidim zašto nije napisano koliko to stvarno košta, koliko će to građane Republike Srbije da košta, mislim da im to dugujemo.
Svim poslanicima koji budu glasali za ovakav predlog zakona postavljam pitanje – ljudi, da li vi znate za šta glasate, možda to neke od vas i interesuje?
Kaže ministar – to je kao neka reperna tačka ili kako to već, ne zna se tačno, nije uvek u istom trenutku, kako to on reče. Dajte da znamo koliko u istom trenutku dugujemo, koliko ćemo da se zadužimo i koliko treba da vratimo, a ne da se pišu neke valute koje nigde ne postoje i koje niko nije video.
Ovde je slična priča kao kod koncesija za autoput; to doduše ide malo drugačijim tokom, malo je sporije, ali priča je ista. U prethodnom zakonu koji je govorio o davanju kontragarancija za autoput Beograd - Novi Sad, znači, neko treba da eksploatiše određenu infrastrukturu ne neki period.
Koncesionar, a to se i ovde planira, čim razdvajate EPS, EMS itd, znači neminovnost je. Vi ste čak i novi zakon o rudarstvu doneli, gde se određuje na koji način ko može da vrši koncesije, a elektroprivreda je vezana i za rudarstvo. Koji je cilj? Da se država što više zaduži, da tu infrastrukturu što bolje sredi, stavi u funkciju i onda da nekom drugom.
Onda je opravdanje – ali on će platiti preostali dug. Pa možda i hoće neke godine, ali kada povučete kredit postoje određeni rokovi dok se taj novac upotrebi i ta infrastruktura prilagodi, a rokovi za otplatu kredita teku. Zašto to ne uzme taj koji će da troši koncesiju? Zašto mi? Zašto građani Srbije?
Kada je u pitanju cena električne energije, nekakav stalni reper je cena struje u zemljama EU. Zašto ne pogledamo koliko nas stvarno košta jedan kilovat-čas?
Zaposleni u EU koji rade u elektroprivredama, ili gde hoćete, imaju plate dve, tri, četiri hiljade evra. Kod nas ko ima 400, 500 evra može da nakrivi kapu, taj ima visoku platu.
Koliko njih košta električna energija iz termo pogona, bez obzira da li je na ugalj, da li je na nuklearnu energiju, koliko imaju potencijala u vodenim akumulacijama, o tome niko ne priča. Niko ne priča da je Srbija, bar u delu kada su u pitanju hidro potencijali, u mnogo povoljnijoj situaciji, jer kilovat-čas električne energije je mnogo jeftiniji nego tamo.
Ali, zato što neko treba da dođe, da uzme koncesije, prvo moramo da sredimo infrastrukturu, da reorganizujemo ta javna preduzeća, na desetine, ako ne i stotine hiljada radnika da ostavimo bez posla, da mu odredimo cenu struje koja će njemu da odgovara i onda da čovek dođe na izvol′te, na poklonjeno.
Nemojte da klimate glavom da to nije tako, jer već u javnom preduzeću "Kopovi" - Kostolac, koje se već transformiše, mnogi proizvodni pogoni su zatvoreni, neki su reorganizovani, neki su u postupku privatizacije; vrši se sistematizacija radnih mesta, ljudima se neprestano preti otkazom. To je situacija u stvarnom životu. Kada izađete iz ove skupštine, iz ove sale, to vas čeka na ulici, smanjenje broja zaposlenih, pad životnog standarda.
Postavlja se pitanje – šta je sa onom strujom koja je kradena u proteklih nekoliko godina, da li je neko za to odgovarao, da li je neko odgovarao zašto je uvezena struja iz Bugarske, a prelivne brane su na "Bajinoj Bašti" ispuštale akumulaciju. Hoće li neko da odgovara za to? Na osnovu pogrešnih procena. Ko je smenjen zbog pogrešnih procena?
Kako to da se desi da se prodaje mazut po 60-70 dolara po toni, a onda se taj isti uvozi po 120-130, a nije ni napustio državu. Tu je bio u istom trenutku i kada je prodavan i kada je kupovan, pa nam ministar kaže – znate, postoje letnje zalihe, postoje zimske, mi ne možemo toliko da deponujemo. Ma nije ga mrdnuo iz cisterne. Ko je kupio taj mazut? Opet EPS. I to po dva puta većoj ceni. Od koga? Od Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića.
Pošto su ta gospoda profitirala preko 400 miliona evra, sada nemamo dovoljno novca da osposobimo elektroprivredu, da uredimo elektroenergetska postrojenja, visokonaponske i niskonaponske mreže, a da ne pričamo da su ta dvojica već okružili državu dalekovodima koje su kupili od tih 400 ili 500 miliona evra. Znači, ne možemo više ni da uvozimo struju bez njih, ne možemo da je izvozimo bez njih.
A onda dovodimo u pitanje ko će da bude korisnik koncesije. Opet njih dvojica. Sa kojim parama? Sa onim parama koje su ukrali od građana Srbije. Vi samo ćutite.
Bogoljub Karić vam je bio dobar 2004. godine, bio vam je dobar zato što je trebalo da spreči Tomislava Nikolića da postane predsednik Republike Srbije. Kada je počeo vama da gura prst u oko i kada se udružio sa Borisom Tadićem i onim nesretnim Đilasom, onda ste pokrenuli sve moguće postupke i radnje da ga okrivite i da sve ono što je stekao na nezakonit način nekako vratite.
Znači, država može da postoji kada vi hoćete, ali problem je u tome što vi državu gledate na selektivan način i radite samo ono što vam odgovara, a ne ono zbog čega su vas građani Srbije, na kraju i takve, polurasturene, birali. Takve odluke i zakone donosite – nepotpune, neprecizne, pisane za grupicu ljudi.
Znači, prihvatanjem jednog ovakvog zakona zadužićemo građane Srbije za nekih 13-14 miliona nekakvih specijalnih prava vučenja, da nešto rekonstruišemo, povećaćemo cenu struje, smanjićemo životni standard, izazvaćemo inflaciju, a desetak ili 12 ljudi će da se bogati na teret ostatka Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, baš u članu 5. se vidi ono što sam obrazlagao kada je bio u pitanju moj amandman na član 1. Predloga ovog zakona. Kako god da to neko tumači i da gleda, mi u osnovi zadužujemo građane Republike Srbije da ovakve kredite vraćaju. Zadužujemo ih tako što ćemo ili da povećavamo cenu struje ili ćemo da povećavamo ostala fiskalna davanja da bi ovakvi krediti bili vraćeni.
U članu 5, na koji se odnosi amandman narodnog poslanika Srete Perića, kaže se u prvom stavu: "Ako po osnovu izdate kontragarancije Republika Srbija izvrši obavezu umesto EPS-a i Elektromreže Srbije, ima pravo na povraćaj glavnice, naknade za angažovanje sredstava kredita, manipulativnih troškova kredita i ostalih troškova koji nastanu zbog neizvršenja, odnosno neblagovremenog izvršenja obaveze, do visine iznosa izmirene obaveze, kao i pravo da od EPS-a i EMS-a naplati obračunatu zakonsku kamatu."
To znači da na jedan prividan način Republika Srbija štiti sebe kada izdaje ovakve kontragarancije. Sada se postavlja pitanje – čija je Elektroprivreda Srbije?
Je l′ ona pripada Vladi Republike Srbije? Čije su Elektromreže Srbije? Je l′ oni pripadaju Vladi Republike Srbije? Od koga ćete vi to prinudno da naplaćujete neizmirena sredstva? Od sebe samih? Tako izgleda. Na kraju će to ipak morati da plate građani Srbije koji pune i budžet i koji plaćaju struju.
Sada imate jedan drugi problem: sve je manje i manje onih građana koji mogu da plate struju, zbog visokih cena struje, zbog porasta nezaposlenih, zbog pada životnog standarda. U tome jeste problem. Šta će preostati?
Preostaće da opet i ono malo što može da funkcioniše opteretimo nekim novim fiskalnim davanjima ili ono malo što može da plati struju da im povećamo još malo i da im izvučemo i poslednji dinar iz džepa.
Za koga? Za gospodu koja su se do sada na račun EPS-a, sada Elektroprivrede i Elektromreže, bogatili, za račun onih koji će da kupe koncesije na ove elektroenergetske pogone, za račun onih koji će da se bogate, a narod će i dalje da siromaši.
Zato ovakve kontragarancije u svakom slučaju ne treba da budu predmet rada ove skupštine, zato što u svakom slučaju imate načina kako da dođete do sredstava za EPS, za NIS, tako što ćete sve one lopuže koje su učestvovale u upropašćavanju ovog sistema, a prvenstveno mislim na Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića, da zatvorite i ono što su nezakonito stekli vratite građanima Srbije.

Dame i gospodo poslanici, evo sada imamo prvi put jednu kontragaranciju koja u svakom slučaju ne može da se nazove razvojnom. Znači, nije ovde u pitanju ni Elektromreža ni Elektroprivreda Srbije, nema puteva, nema fabrika, nema ničega. Reč je o tome da sa ovim sredstvima treba da se završi projekat konsolidacije naplate i reforme penzijske administracije u Srbiji. Znači, ova vlada planira da zaduži građane Republike Srbije za 16.600.000, opet ne znamo čega, kaže se specijalnih prava vučenja, da bi izvršila konsolidaciju naplate i reforme penzijske administracije u Srbiji.
E sad, sećam se raznih zakonskih predloga od 5. oktobra, kada su fondovi invalidskog penzionog i socijalnog u pitanju. Sećam se prvog Zakona o radu koji je donet posle 5. oktobra, doduše na krajnji sumnjiv način, tako što su poslanici glasali daljinski iz Soluna, kada je tadašnji potpredsednik Savezne vlade, a sadašnji potpredsednik Republičke vlade, Miroljub Labus rekao da je u pitanju jedan dobar zakon i nema veze na koji je način donet, da li su poslanici glasali u Skupštini Srbije ili iz Soluna, važno je da je to reformski zakon koji je izglasan.
U tom zakonu čak je i pisalo da ukoliko poslodavac ne izmiri svoje obaveze prema penzionom i invalidskom fondu, bez obzira da li će radniku da isplate platu ili ne, biće mu zatvorena firma, objekat, subjekt njegove delatnosti, na 30 i više dana.
Postavljam pitanje da li je to ta konsolidacija reforme penzijske administracije u Srbiji? Da li ćemo opet dobiti neki takav sulud zakonski predlog, koji će neko da napiše i koji će građani Srbije da plate 16.600.000 specijalnih prava vučenja? Da li ta konsolidacija penzijske administracije u Srbiji podrazumeva da će oni nabaviti nekakvu novu opremu, tehniku, stvoriti jedinstvenu bazu podataka? Svega toga već imamo, bilo je i pre 5. oktobra, ima i sada.
Šta je onda cilj jedne ovakve reforme? Samo da se zaduže građani Srbije. Zašto, ne zna se. Ko će na kraju ovaj novac da potroši? Kaže se Vlada Republike Srbije, ali ko će stvarno da ga dobije, to se ne zna. Hoće li to biti nekakva konsultantska firma, hoće li to biti Narodna kancelarija, gospodi trebaju skupe cipele, zašto ne još malo od građana Srbije, treba još neki koji su održavali staru vladu DOS-a, poput Baneta Ivkovića, da primaju plate itd. Na određene načine moramo da im obezbedimo sredstva za sve njihove lopovluke i mahinacije koje su imali.
Da li reforma penzijske administracije u Srbiji znači otpuštanje radnika? Hoće li kada dođe do otpuštanja radnika ovaj novac da bude korišćen za isplatu otpremnina? Siguran sam da neće, jer i tamo gde obećavate otpremnine teško ih isplaćujete, a najlakše je bilo do sada proglasiti stečaj ili privatizovati neko preduzeće bez ikakvog socijalnog programa.
Dalje, postavlja se pitanje zašto vršiti reformu penzijske administracije u Srbiji kada je program i stav ove vlade da taj posao treba da rade privatna penziona osiguranja. Da li vi sad njih shvatate kao konkurenciju ili ne?
Kako to naplatu želite efikasnije da izvršite? Efikasnija naplata može da se izvrši samo ukoliko privreda počne da radi, ukoliko privredni subjekti imaju posla, ukoliko imaju novca. Tada ćete puniti i budžet Republike Srbije i fondove Republike Srbije, samo na taj način.
Inače, nekom ovakvom reformom ništa drugo nećete da postignete, samo ćete još više da zadužujete građane, da stvarate veći broj nezaposlenih, a sve zbog, navodno, nekakvih programa i projekata koji ko zna kome i ko zna čemu služe, svakako ne građanima Republike Srbije.

Ne znam zašto je taj sporazum toliko važan vladajućoj većini. Ima li Srbija bilo kakve koristi u spoljnotrgovinskoj razmeni sa Hrvatskom? Koliko znam, nema.

Ako se neko pita treba li da se prekinu diplomatski odnosi sa Hrvatskom, treba, jer je Srbija matica srpskog naroda i sramota je što ova Vlada Republike Srbije, kao ni ona vlada od 5. oktobra i vlada Zorana Živkovića ni jedan jedini put nisu zatražile od Hrvatske da se zaštite prava Srba koji žive u Hrvatskoj, da se lica koja su i sada raseljena širom sveta, pa i ovde u Srbiji, vrate na svoja vekovna ognjišta.

Sada mi pravimo presedan i činimo uslugu Hrvatskoj, da se, ne daj Bože, na njenu teritoriju nešto švercuje.

Ide i kod nas od njih, ide "Podravka", ide sve i svašta. Uđite u svaku prodavnicu i videćete koliko ima njihove robe. O tome se i radi. Uništavaju našu domaću privredu, uništavaju naše domaće potencijale. Zbog njih smo i dobili te ekonomske sankcije i naša privreda grca zbog njih. Hajde sada još da im učinimo, da im damo tržište, fabrike i sve ostalo.

Dame i gospodo poslanici, čini mi se da ova skupština počinje da daje za sve i svašta kontragarancije. Evo sad ovde je Predlog zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po kreditu Međunarodnog udruženja za razvoj, pa se još i kaže da će sredstva biti utrošena za strukturno prilagođavanje privrede Republike Srbije.
U samom naslovu ne vidi se mnogo toga. Već u ovom prvom članu uočavaju se određene nelogičnosti, a to je da Republika Srbija preuzima obavezu da kao kontragarant izmiri obaveze Srbije i Crne Gore, u iznosu od 55 miliona specijalnih prava vučenja, po osnovu Sporazuma o kreditu za razvoj – kredit za strukturno prilagođavanje između Savezne Republike Jugoslavije i Međunarodnog udruženja za razvoj, potpisanog 5. februara 2002. godine, koji je potvrđen Zakonom o potvrđivanju Sporazuma o kreditu za razvoj – kredit za strukturno prilagođavanje između Savezne Republike Jugoslavije i Međunarodnog udruženja za razvoj, sa prilozima. Pa se kaže da je taj zakon objavljen u "Službenom listu Savezne Republike Jugoslavije", broj 2/02.
Izgleda da posle 5. oktobra nije bilo dovoljno da se odreknemo kontinuiteta SFRJ, već je Vojislav Koštunica, na način koji Ustavom nije predviđen, bez saglasnosti Savezne skupštine, zatražio prijem Savezne Republike Jugoslavije kao nove članice Ujedinjenih nacija. Ni to nije bilo dovoljno, pa je napravljen Beogradski sporazum, koji opet na neustavan način ukida jednu državu i pravi nazovidržavu koja se zove državna zajednica Srbije i Crne Gore.
E sad ni to nije dovoljno, pa ajde da uništimo i državnu zajednicu, ali to više ne može na nivou Savezne skupštine ili Skupštine državne zajednice, nazovite je kako god hoćete, već to moraju parlamenti i jedne i druge članice da urade na neki način. E jedan od načina uništavanja državne zajednice bez referenduma je i davanje saglasnosti i garancije kao u ovom slučaju.
Postavlja se pitanje zašto Narodna skupština Republike Srbije treba da bude kontragarant. Navodno, po nekom zakonu ima obaveze itd. Međutim Savezna skupština je to već rešila, još onda Savezne Republike Jugoslavije, ratifikovala je taj sporazum, dala mu snagu zakona. Zašto se sad traži saglasnost Republike Srbije? Očigledno je da vlasnik kredita, odnosno Međunarodno udruženje za razvoj više ne priznaje državnu zajednicu kao pravni subjekt i to je razlog zašto mi treba, po njihovim diktatima i njihovim uslovima, da se odreknemo neke zajedničke države.
Ta državna zajednica jeste članica Ujedinjenih nacija, međunarodno priznati pravni subjekt, a evo mi je sad sami ovde, bez referenduma koji je raspisan u Crnoj Gori i koji mafijaško separatističkim snagama u Crnoj Gori neće da uspe... E to što njima neće da uspe, to ćemo mi da uradimo ovde dajući ovakve kontragarancije, ovakve saglasnosti, za novac koji je već odavno uzet, odavno potrošen.
Dalje, postavlja se pitanje kakvo je to strukturno prilagođavanje između Republike Srbije i koga još, EU? Šta mi to prilagođavamo EU? Da li smo za jedan jedini korak, kada je u pitanju naša privreda, bliži EU? Nismo. Da li je otvorena neka nova fabrika? Nije. Da li je poboljšana tehnologija postojeće industrije? Nije.
Šta se desilo – ono malo preduzeća koja su radila na tržišnim principima i koja su uspevala, zahvaljujući određenom sticaju okolnosti, da opstanu i posle 5. oktobra, prodata su budzašto. Nije bilo nekih velikih ulaganja u te privredne subjekte. Država ništa nije uradila po tom pitanju.
Pljačkaška privatizacija se nastavlja. Prodavane su cementare tri odjednom za cenu manju koliko jedna vredi, dok je Vlahović bio ministar za privatizaciju. Sada imamo situaciju da je na redu ono što ni DOS nije smeo da privatizuje, a to su: Naftna industrija Srbije, Elektroprivreda Srbije, Železnica Srbije. Sve se polako razdvaja u manje celine, valjda sa nadom da će tako, u manjim celinama, taj poklon manje da zapada u oči građanima Srbije.
Da li je to strukturno prilagođavanje privrede Republike Srbije, za koje je potrošeno 70 miliona američkih dolara? Šta je u pitanju? Zašto dajemo kontragaranciju sami sebi, jer u krajnjem slučaju u samom zakonu piše da je korisnik kredita Republika Srbija. Kredit je na ime Republike Srbije uzela SRJ, i sada sami sebi dajemo kontragaranciju.
Kako ćemo, ako ne otplaćujemo tu garanciju, da aktiviramo kontragaranciju, sami sebi? Ovo su gluposti od ovakvih zakonskih predloga.
Voleo bih da je tu ministar finansija, koji je ovlašćen predstavnik Vlade po ovim tačkama dnevnog reda. Vrlo malo je pričao o ovim zakonima. Izgleda da juri Kljajevića. Zahvaljujući ovoj skupštinskoj većini taj sudija Kljajević nije razrešen 2004. godine. Sada ga hapsite. Imao je čovek vremena još dve godine, još kojih 10-20 miliona evra, da još nekoliko privrednih subjekata privatizuje kroz stečaj, gde će opet i Đilas i kompanija, zajedno sa Borisom Tadićem, još kojih 10-20 miliona evra da stave u džep. Izgleda da je to malo prevršilo meru, pa ste eto rešili da ga sklonite, izgleda da nije dovoljno dobro delio novac sa nekima. To je razlog.
Znači, 70 miliona dolara se troši tako što ćemo preduzeća da guramo u stečaj, tako što ćemo od njih da pravimo manje celine da bi ih za što manje pare prodali ko zna kome.