Poštovana predsednice, gospodine ministre, gospodo saradnici ministra, poštovani narodni poslanici, Poslanička grupa SPS-JS izražava zadovoljstvo što na dnevnom redu imamo još dva nova sistemska zakona koja uređuju važna pitanja iz oblasti obrazovanja i vaspitanja, uz podsećanje da smo prethodno, u prošloj godini, još dva zakona doneli i polako sklapamo jedan mozaik koji je potpun i kojim se legislativa u oblasti obrazovanja upotpunjuje.
Očekujemo da će u ovoj godini blagovremeno stići na dnevni red i novi zakon o visokom obrazovanju, koji će upotpuniti ovaj mozaik i rešiti veoma važna pitanja u celokupnom sistemu našeg obrazovanja.
Kao što je u članu 1. zakona o predškolskom vaspitanju i obrazovanju rečeno, reč je o tome da ovaj zakon uređuje pitanje predškolskog vaspitanja i obrazovanja u okviru jedinstvenog sistema obrazovanja i vaspitanja. To je veoma značajno, jer u ranijem periodu to nije bio slučaj, a naročito nije bio slučaj s ovom dimenzijom obrazovanja i vaspitanja u predškolskom uzrastu. Donošenjem novog zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, približili smo se tom konačnom cilju stvaranja celovitog sistema.
Prvi zakon, koji je donet 2003. godine, o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, krenuo je putem da smo imali situaciju da su delatnosti koje se pojavljuju u predškolskom dobu, vaspitanje, obrazovanje, nega, ishrana, preventivna zdravstvena zaštita, socijalna zaštita, bile u ingerenciji tri ministarstva: Ministarstva prosvete, Ministarstva za socijalna pitanja, Ministarstva zdravlja, pa ovako podeljene ingerencije nisu obezbeđivale efikasnost u ovoj karici obrazovanja, u ovoj oblasti. Smatramo da će ovom promenom i ovim zaokruživanjem, donošenjem ovog zakona, to konačno doći u red, u smislu jedne efikasne delatnosti koja je veoma značajna za naše društvo.
U praksi se osećao veliki nedostatak zakona o predškolskom vaspitanju i obrazovanju, ali ''krovni'' zakon, ili osnovni zakon, koji, takođe, uređuje važna pitanja u ovoj oblasti, bio je samo osnova. Sada se konačno ova pitanja uređuju na detaljan način. Međutim, lokalni budžeti, mislim na lokalne samouprave, u nekim područjima su veoma restriktivni, tako da ne obezbeđuju dovoljne pretpostavke za potpunu opremljenost, zatim za pokrivanje potrebnih materijalnih troškova, naravno, i zarada koje se očekuju.
Imali smo u prethodnom periodu, na osnovu Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, bez ovog osnovnog zakona koji pokriva ovaj sektor, različitu primenu, različitu praksu i različite efekte u ishodima vaspitanja i obrazovanja. Trebalo bi ovim zakonom da se to pitanje ujednači koliko je god moguće, ili bar da taj okvir ne bude toliko različit i da postoje velike razlike u onome što su i opremljenost, i primanja, i standardi, i obuhvat dece itd.
Značajna novina jeste inkluzija, tj. preduzimanje mera za veće uključivanje i obuhvat dece iz ugroženih grupa po bilo kom osnovu, pa i dece sa smetnjama u razvoju. To uvodi nove oblike rada u okviru vaspitnih grupa, uz dodatnu podršku, individualni vaspitno-obrazovni plan, zatim razvojne grupe uz, prvenstveno, korišćenje individualnog vaspitnog plana. Važno je da se ovim zakonom tretira materija isključivanja diskriminacije, što je veoma značajno, u smislu stvaranja što boljih pretpostavki za uključivanje ove dece koja su ugrožena po nekom osnovu, da uhvate korak sa decom koja nemaju ovakvu vrstu problema.
Ovakav princip uključivanja celokupne populacije u ovu kariku obrazovanja i vaspitanja učinilo je da će i lepeza u kadrovskom pogledu, kadrova koji će raditi u ovoj delatnosti, biti raznovrsnija i kvalitetnija, što podrazumeva angažovanje vaspitača, medicinskih sestara vaspitača, defektologa, zatim, stručnih saradnika, pored pedagoga, psihologa, još i logopeda. Zatim, pedagoga za likovno, muzičko i fizičko vaspitanje ili za neke posebne i specijalizovane programe u oblasti predškolskog vaspitanja i obrazovanja i angažovanje drugih kadrova.
Međutim, u vreme velike ekonomske krize i restriktivnih budžeta u lokalnim samoupravama, teško je očekivati primenu novih normativa koji proizilaze iz ovih zakona. Ovim dolazimo do toga što jeste fakat, a to je veliki raskorak između normativno utvrđenih standarda i stvarnog stanja u kome se nalaze naše lokalne samouprave. To dovodi u pitanje implementaciju ovog zakona.
Zato, kao Poslanička grupa SPS-JS-a, pozdravljamo stav Ministarstva prosvete i Vlade da treba učiniti sve da se uvedu dodatne mere za pomoć i potpunu logistiku siromašnim opštinama, koje imaju veoma mala sredstva za ovu oblast. S obzirom na to da je reč sada o jedinstvenom sistemu obrazovanja i vaspitanja, koji se obezbeđuje donošenjem ovog zakona, logično bi bilo da na celoj teritoriji Srbije postoje jednaki standardi, jednaki uslovi i jednake pretpostavke, kako kadrovske, tako i materijalne, tako i one koji se odnose na zarade zaposlenih u ovoj karici obrazovanja i vaspitanja.
Pitanje je koliko su te dodatne mere takvog obima, tako da kažem, da će učiniti da bar približno ta primanja i svi ti uslovi u predškolskim ustanovama budu isti.
Za pohvalu su mnoge aktivnosti i istraživanja koja se već javljaju i postoje u okviru Ministarstva prosvete, iza kojih stoji Ministarstvo prosvete i njemu srodne asocijacije, organi i službe. Recimo, bilo je reči nedavno o tome da se vrši jedno ispitivanja o tome šta bi učinilo da naša školska populacija bude više zainteresovana za nastavne sadržaje, da deca ne budu tako indiferentna prema onom što se pojavljuje u školi. Ti rezultati će učiniti korak u pozitivnom pravcu.
Želim da ukažem i na neke diskusije i istraživanja, rasprave koje se pojavljuju i u drugim asocijacijama, drugim službama i organima. Recimo, pomenuću i da je Srpska akademija nauka i umetnosti, tačnije rečeno, Odbor za obrazovanje je imao jednu raspravu, naučni skup na kome je razmatrao pitanje efikasnosti i kvaliteta obrazovanja seoskog stanovništva.
Na toj tribini je zaključeno, recimo, da se iz statističkih podataka vidi da oko 41%, skoro 42% stanovništa živi u seoskim ili prigradski sredinama i da tamo standard obrazovanja nije na istom nivou kao u gradskim sredinama. Prvo, predškolsko vaspitanje i obrazovanje u ovim sredinama ima obuhvat samo 15% dece, što je veoma malo i zabrinjavajuće. Jedna četvrtina dece nije obuhvaćena pripremnim predškolskim programom, a zakonska je obaveza da bude potpuna obuhvatnost. Jedna petina seoske dece ne upiše osnovnu školu, što je još jedna gora činjenica. Na kraju, kvalitet obrazovanja u ustanovama na selu je lošiji. Opremljenost obrazovnih ustanova na selu je, takođe, lošija, u odnosu na opremljenost i prostorne, tehničke i pedagoške uslove u gradskim sredinama.
Imamo i određene paradokse. Na primer, u nekim sredinama u istočnoj Srbiji imamo prisutan visoki lični standard porodica, zbog njihovog rada u zapadnoevropskim zemljama, tako da su njihove kuće opremljene tehničkim sredstvima, kompjuterima, aparatima i drugim pomagalima itd., a da ta deca, kada odu u školu, nemaju ni osnovna, elementarna sredstva koja bi parirala onome što imaju kod kuće. Druga činjenica jeste da na jugu Srbije imamo jednak loš lični standard i taj opšti standard u školskim ustanovama.
Dalje, pred nama je još jedan problem, ili jedna obaveza, da tako kažem, koju ne možemo da izbegnemo, a svakako je potrebna. To je racionalizacija obrazovnih ustanova u narednom periodu. Ako bi se racionalizacija vršila po finansijskim merilima, kao kriterijumom, onda bi se učinilo da se broj obrazovnih ustanova, škola, pa i vrtića, još više smanjuje u seoskim sredinama, što bi dodatno doprinelo raslojavanju našeg stanovništva i migracijama ka velikim centrima.
Drugi jedan princip, koji je Zakonom osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja određen, jeste finansiranje u budućnosti, mislim od 2014. godine, po glavi učenika, što je veoma diskutabilno i veoma će teško pogoditi ako se bude slepo primenjivao u ovim sredinama.
Naravno, postoje dodatne mere koje će voditi računa o ovome i to se i u zakonu i pominje, ali SPS-JS insistira i očekuje da će i Ministarstvo prosvete, a i drugi resori, pa i Vlada u celini, imati dovoljno sluha da ovo na adekvatan način urede, kako ne bi bilo faktor daljeg raslojavanja i gašenja sela i stvaranja pretpostavki za nizak obrazovni nivo u seoskim sredinama.
Ovo su problemi koji nisu indukovani, odnosno nisu proizvedeni zakonodavstvom ili delatnošću samog Ministarstva prosvete. Naprotiv, Ministarstvo prosvete zaista ulaže značajne napore u jednom drugom pravcu, ali ovo je jedno interresorsko pitanje, strateško pitanje, i potrebno je da, pored ukazivanja narodnih poslanika na tu potrebu, i Ministarstvo prosvete, a mi mislimo i da hoće, bude ofanzivnije u pravcu rešavanja ovih pitanja na adekvatan način.
Kada je reč o zakonu o učeničkom i studentskom standardu, zaista je zadovoljstvo da pred sobom imamo jedan kompletan i, po našoj oceni, veoma kvalitetan zakon, koji se bavi pitanjima organizovane delatnosti kojom se u oblasti obrazovanja i vaspitanja obezbeđuju uslovi za dostupnije, efikasnije, kvalitetnije obrazovanje i vaspitanje učenika i studenata.
Ciljevi ovog zakona jesu stvaranje materijalnih, kulturnih, socijalnih, zdravstvenih i drugih uslova i pretpostavki za sticanje obrazovanja, za potpunu društvenu uključenost mlade generacije, odnosno učenika i studenata, i za svestrani razvoj ličnosti mlade generacije, što je ispravna koncepcija naše vlasti i našeg društva.
Razlozi za donošenje ovog zakona su, pored ostalog, i usklađivanje s Ustavom Republike Srbije, zatim, s novim zakonom, a to je temeljni, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, s razvojnim strategijama Vlade i sa standardima u EU.
Kada je reč o strategijama, strategije predstavljaju podlogu ili temelj za donošenje dobrog zakona, jer one usmeravaju i upozoravaju na ono što je važno u jednoj oblasti. To su strategije o smanjenju siromaštva, o unapređenju položaja Roma u Republici Srbiji, o razvoju, o socijalnoj zaštiti i nacionalna strategija za mlade.
Ovo govori da Ministarstvo prosvete i naša vlada vode računa o socijalnoj dimenziji kada je reč o pokrivanju zakonom ovih oblasti, u smislu stvaranja što boljih i jednakih, ili približno jednakih uslova za celokupnu populaciju studenata i učenika. Ovim zakonom se i otklanjaju problemi koji su identifikovani u praksi u ranijem periodu, pre svega, uslova za ostvarivanje prava učenika u oblasti studentskog standarda.
Ono što bih još rekao jeste činjenica da i u ovoj oblasti imamo obraćanje pažnje zakonodavca na jednu veoma važnu oblast, a to je tretiranje osetljivih grupa studenata i učenika, kojim se oni stavljaju u ravnopravan položaj s ostalima koji nemaju takvu vrstu problema.
SPS-JS će podržati ove zakone i smatramo da je učinjen kvalitetan iskorak u regulisanju ovih oblasti.

Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarka, članovi Ministarstva, saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, naša poslanička grupa SPS-JS podržava amandman gospodina Marinkovića, koji pokušava da precizira kategoriju stalnog broja stanovnika koji se uzima kao parametar za izračunavanje maksimalnog broja zaposlenih u lokalnim samoupravama, odnosno koliko to hiljada stanovnika, zapravo, postoji na osnovu popisa u jednoj lokalnoj samoupravi i koliki se broj službenika dobija množenjem sa četiri.
Međutim, ipak smatramo da ovaj član u 1. stavu ne prejudicira način na koji će se uzimati broj stanovnika, koji je u kategoriji stalnog broja i koji je parametar za izračunavanje broja zaposlenih, definicija koja govori da ukupan maksimalan broj zaposlenih na neodređeno vreme u lokalnoj administraciji ne može biti veći od četiri zaposlena na hiljadu, prema poslednjem popisu stanovništva.
Molim vas da vreme ide na račun Poslaničke grupe.
Ovde je problem i postavlja se pitanje – šta podrazumevaju i proizvode reči: "po poslednjem popisu stanovništva"?
U skladu s međunarodnim preporukama od 2002. godine, u stalan broj stanovništva ubrajaju se samo oni koji imaju prebivalište i borave u jedinici popisa; ne uzimaju se u obzir ljudi koji su na tzv. privremenom radu u inostranstvu. Takvih ljudi u nekim lokalnim samoupravama je zaista mnogo, naročito u krajevima istočne Srbije. Tako npr., u Negotinu je preko 15.000 ljudi na stalnom radu ili boravi u inostranstvu, u opštini Petrovac na Mlavi, negde oko 12.000, u opštini Svilajnac, oko 7.000, oko 8.000 – u Požarevcu, ima ih više hiljada iz opštine Bor, Kladovo, Zaječar, itd.
Dakle, ovo je prisutno naročito u istočnoj Srbiji, mada ima tih pojava i u drugim delovima Srbije. Na osnovu te međunarodne preporuke, mi smo imali takvu primenu i određenih podzakonskih akata, propisa, uputstava itd., pa smo, recimo, i visinu transfera imali po ovom broju stanovnika, iako ta međunarodna preporuka nema snagu zakona i obaveznosti. Ona nije imperativ i ne mora se primenjivati, a naročito se ne mora i ne treba primenjivati ako doprinosi negativno onome što zovemo ravnomerni regionalni razvoj, ili stvaranje pretpostavke za brži razvoj nerazvijenih krajeva.
Prema tome, primena ovoga nije u saglasju s onim što je Zakon o regionalizaciji i ravnomernom razvoju regiona u Srbiji i ovim pitanjem bi se trebalo svakako pozabaviti. Ovde mi ne računamo na te ljude, iako oni faktički postoje, a zapravo, s određenog aspekta za državu, za lokalnu samoupravu, za druge organe, kao da ne postoje. Isto se računa i tamo gde ih ima 15.000 ili 10.000, i u opštini gde ih stvarno nema.
Mi smo ovde videli da je stigao amandman koji se odnosi na raseljena lica i podržavamo jedan takav amandman koji uvažava taj broj ljudi i na osnovu koga će se uvećati broj radnika, odnosno službenika u administraciji. Ali, kada je reč o ovim ljudima koji su s prebivalištem u tim lokalnim samoupravama, a koji se ne računaju i ne priznaju, oni, praktično, imaju gori položaj od raseljenih ili izbeglih lica.
Ti građani zaista postoje i trebalo bi ih drugačije tretirati, i zbog njih samih, i zbog tih lokalnih samouprava u kojima oni žive, a za to postoji više razloga. Nabrojaću nekoliko njih. Oni se tretiraju kao dijaspora. Iako, po definiciji, oni pripadaju toj grupaciji, i tu dijasporu možemo posmatrati nijansirano, u smislu – ljudi koji su državljani Srbije, ili ljudi koji nisu više državljani Srbije, ali su nekada bili i koji imaju neku vezu, iz ponosa, s našom državom. Međutim, ovde je reč o ljudima koji imaju imovinu, koji imaju decu, koji imaju roditelje, koji stalno dolaze u zemlju i koji ostvaruju sva prava i sve obaveze prema državi, u jednakoj meri kao i građani koji se računaju u taj tzv. stalan broj stanovnika.
Dakle, oni, prvo, imaju prebivalište u određenim lokalnim samoupravama, u određenim mestima. Nalaze se na biračkom spisku. Iako će im novi zakon o jedinstvenom biračkom spisku dati pravo da mogu da glasaju prema mestu boravka u inostranstvu, iz onoga što je i do sada bio odziv građana koji žive u inostranstvu, činjenica je da će oni u najvećem broju pokušati da to svoje pravo ostvare u svojoj lokalnoj samoupravi, u mestu gde imaju prebivalište.
Apsurd je, kao što je rekao gospodin Marinković, da ima u ovim opštinama više birača na biračkim spiskovima od već priznatih građana, prema kojima se određuje parametar za mnoge nadležnosti lokalnih samouprava, u ovom slučaju, i za broj u lokalnoj samoupravi, ali i za visinu transfera, što je možda još važnije od ovog prvog pitanja o kome danas razgovaramo.
Ti ljudi vode sudske sporove u našim opštinama, u opštinskim upravama, a sutra, u jedinicama tih osnovnih sudova koji opstaju, ne vode ih tamo. Njihova deca, u uzrastu osmogodišnjeg obrazovanja, u nekim elementima su na teretu opštinskih budžeta, kao što je prevoz, kao što su besplatni udžbenici, itd. Poreske lokalne službe servisiraju ove građane kroz naplatu komunalnih taksa, a ima i naknada za korišćenje građevinskog zemljišta, koja se naplaćuje u jednakoj meri i građanima koji stalno žive ovde i onima koji privremeno borave i rade u inostranstvu. Porez na imovinu fizičkih i pravnih lica, takođe, naplaćuju i tu oni, isto, spadaju.
Kada je reč o pravno-imovinskoj službi, tu je obilje poslova koje opštinska uprava vrši prema građanima. Između ostalog, izdaje urbanističke uslove i građevinske dozvole, a zapravo ti građani najviše i grade i ulažu novac u razne objekte u okviru svojih domaćinstava. Pogledajte širom istočne Srbije, gde ima ljudi koji borave i rade u inostranstvu, kako se ti krajevi, po ličnom standardu i imetku, razlikuju od drugih delova Srbije, gde nema takvih ulaganja. Samim tim, i inspekcijske službe imaju mnogo više poslova u ovim opštinama, zbog ovih građana, nego u drugim opštinama, gde takvih građana nema.
Imamo i ostale potrebe ovih nepriznatih građana, uslovno rečeno, a to su izdavanje raznih izvoda i raznih uverenja i dokumenata, kao što su izvod iz matične knjige rođenih, umrlih, izvoda venčanih, uverenja o državljanstvu, overa svih dokumenata itd.
Povrh svega, treba napomenuti da ovaj broj građana, koji nije za zanemarivanje, ima ogroman doprinos u onome što je izvor deviznih rezervi naše zemlje, imaju značajne obaveze prema državi i uzimaju učešće u ispunjavanju svojih obaveza. Samim tim, kada su oni izvor tih deviznih rezervi, a, takođe, ispunjavaju sve poreske i druge obaveze prema državi, prema drugim organima, prema asocijacijama, prema lokalnoj samoupravi, oni treba da budu i parametar za određivanje visine transfera, ali i za ono što je broj sudija u lokalnoj samoupravi, opstanak zdravstvenih ustanova, kao što su bolnice prema broju stanovnika, što je broj lekara itd.
Ovde nije reč samo o konkretnom zakonu, tj. jeste, jer je sigurno da ugao iz koga iznosimo ovu problematiku zavređuje i drugačije računanje stalnog broja stanovnika, što bi dalo uvećani broj službenika u lokalnoj samoupravi, ali je značajno i za druge parametre i druge nadležnosti koje pripadaju lokalnim zajednicama u Srbiji.
Gospođo ministarka, izuzetno mi je drago što ste ovlašćeni predstavnik danas za razgovor o ovom zakonu. Smatram da ste pravi sagovornik i da ste apsolutno u stanju da ovo saslušate, ako ne da lično odlučujete o tome, ono da prenesete razmišljanja naših lokalnih samouprava i ljudi koji vode lokalne samouprave o ovoj značajnoj problematici koja se tiče i pitanja ravnomernog regionalnog razvoja.
Zamolio bih vas da učinite napor da s predstavnicima ovog parlamenta, bez obzira na pripadnost poslaničkim klubovima i strankama, i s nekim od predstavnika lokalne samouprave, ne treba od toga praviti konferenciju, samit itd., dođemo do razgovora s vama lično o primeni ovog, ali i drugih propisa koji obrađuju ovu problematiku, kao i s ministrom Dinkićem i ministarkom Dragutinović, to se odnosi na propise koje ne donosi ova skupština, a koji značajno utiču na život tih lokalnih zajednica, koje ne mogu da opstanu, jer im se skraćuju mogućnosti za bilo kakvo opstajanje kada im se potencijali na osnovu kojih opstaju, a i ovo su određeni potencijali, neprekidno smanjuju.
Na drugoj strani, primenom takvih propisa i takvog računanja stanovništva itd., imamo uvećanje. Recimo, studenti koji odlaze u veća mesta, računaće se u tim većim mestima itd., znače uvećanje potencijala već razvijenih sredina.
Razumeo sam da naša vlada, koju podržavamo, to uopšte nije sporno, mi ćemo glasati za ovaj zakon, uvažava sve napore za nalaženje jedne politike koja će u svim segmentima nastojati da da impulse razvoju sredina koje su manjkave u materijalnoj bazi i u drugim resursima.
U toj nadi, još jedanput vas molim da date svoj doprinos ovome. Mi ćemo glasati za ovaj zakon. Podržavamo ovaj amandman, ali smatramo da nije presudan, da ostavlja mogućnost primene u određivanju broja stanovnika i ovako i onako. To zakonski nije određeno, ali je veoma značajno da se ovi aspekti sagledaju na drugi način i da damo mogućnost za jačanje nekih segmenata u lokalnim samoupravama koje su manje razvijene.

Poštovana predsednice, pretpostavljam da imam pravo na repliku, kao ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe SPS-JS-a, na izlaganje gospodina Batića, kome je u izlaganjima najvažniji politički argument u njegovom programu za pridobijanje birača pljuvanje po SPS-u, po onome što je bio njegov program i vlast u prošlom vremenu, naravno, na posredan način, i sada.
Mislim da vređa dostojanstvo svih narodnih poslanika i građana njegova izjava da je nekada predsednik Republike Slobodan Milošević, koga nije pomenuo ovoga puta, nije spomenuo njegovo ime, ali je u kontekstu jasno da je na njega mislio, bio najveći kriminalac.
Podsećam da je Slobodan Milošević dobijao veliki broj glasova na mnogo izbora, po više miliona. Samim tim je nedopustivo da se daje takva paušalna i subjektivna ocena, koja je ispod svakog nivoa, jer na takvu konstataciju bismo mogli da nastavimo priču da su i neki drugi kriminalci, pa i gospodin Batić lično, kome je neko obio auto u Požarevcu i tom prilikom mu uzeo automatsko oružje ''kalašnjikov'', za koje nije imao dozvolu, već je bio ilegalno itd. Neko bi mogao pomisliti da je tada kriminalac bio u redovima vlasti, odnosno član Vlade Republike Srbije. Toliko o tome.
Dozvolite mi da na konstataciju gospodina Krasića da govori o vremenu gospođe Đukić-Dejanović, Mrkonjića, Dačića, Ružića, podsetim da ti ljudi jesu bili članovi SPS-a, ali nisu bili u prvim redovima. Vreme pomenutih iz SPS-a je ovo sadašnje, to je njihovo vreme i buduće vreme, na osnovu onoga što jeste političko delovanje i program SPS-a. Zahvaljujem.

Reklamiram povredu Poslovnika, člana 104 – vređanje dostojanstva poslanika, pre svega, mislim na poslanike SPS-a. Pre toga, to je vezano za jučerašnji dan, zaista se izvinjavam svim narodnim poslanicima i građanima, jer sam se juče, prilikom obraćanja Narodnoj skupštini, lično obratio drugom narodnom poslaniku, koji me je ometao prilikom govora. Naravno, nije trebalo to ja da rešavam svojim obraćanjem, već je to bila dužnost predsedavajućeg, koja to nije učinila. Ja se zbog toga izvinjavam poslanicima i građanima.
Kada je reč o ovome što želim da kažem, ja sam juče govorio o ovom zakonu i o devedesetim godinama, i posle devedesetih, posle 2000. godine, da je bilo grešaka i, možda, zloupotrebe biračkih spiskova prilikom izbora. Verovatno, od toga nisu bili pelcovani ni članovi SPS-a koji su bili u organima za sprovođenje izbora, kao što nisu bili imuni ni drugi članovi, pa, verujem, ni članovi SRS-a.
Veoma cenim vaše poštenje, o kome pričate, i dobro je da Srbija ima bar u vama oličenje poštenja, kada je reč o političkim strankama. Ali, pazite, jer je preveliko potenciranje poštenja sumnjivo. Ako ste toliko pošteni, a mi nepošteni, zašto ste s nama ušli u vlast 1998. i 1999. godine?

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, gospodine ministre, saradnice u Ministarstvu, dame i gospodo narodni poslanici, Poslanička grupa SPS-JS  ne idealizuje rešenja iz ovog zakona, niti smatra da će se ovim zakonom rešiti sva pitanja i svi problemi vezani za ravnopravnost polova. Mi nemamo iluziju o tome da jedan zakon, koji je proevropski i koji je svakako iskorak napred u ovoj oblasti, niti jedna deklaracija takvog karaktera, mogu da poprave stvari u Srbiji, koje su, nažalost, sasvim drugačije od onoga što bi se želelo ili kako bi trebalo da bude.
Tradicionalno, postoji jedna svest, uopšte, u životu danas u Srbiji i potrebno je dugo dugo godina da, sveobuhvatnim aktivnostima na mnogim poljima, promenimo tu svest i dođemo do drugačijeg odnosa između polova i do položaja žene kakav se očekuje u savremenoj civilizaciji.
Sam zakon pripada, kao što je rečeno, antidiskriminatornoj grupi i uređuje Ustavom zajemčeno pravo na ravnopravnost polova. To je osnova i temelj.
U našem pravnom sistemu takav nije postojao do sada i dobro je da ga danas razmatramo. Nadam se da ćemo ga i doneti.
Takođe je važno da je to i jedan korak u onoj proceduri u procesu evropskih integracija kojima težimo, to je jedan od uslova. Najvažnije, čini mi se, za nas iz Poslaničke grupe SPS-JS-a je da je donošenje ovakvog zakona jedna stepenica, naravno, uzlazna, u onom pravcu i ka jednom cilju, a to je civilizacijski iskorak, da ostvarimo položaj žene drugačiji nego što je danas.
Takvu politiku je kreirala i Vlada, donošenjem Nacionalne strategije za poboljšanje položaja žene i unapređenje rodne ravnopravnosti, u februaru ove godine. Ovo je sada drugi korak u tom pravcu.
Sva istraživanja i sve analize u svim segmentima naše stvarnosti govore da još dugo moramo da radimo na ovom planu. Ipak, to ne znači da treba da dignemo ruke od toga, imajući u vidu veoma loše stanje u nekim sferama života i rada naših građana, da postoje ogromne teškoće u ekonomskoj situaciji, u onome što je finansijska kriza; mi zaista moramo da stvaramo uporedo pretpostavke i na ovom polju.
Zakon je koncipiran kroz nekoliko odeljaka i u priličnoj meri je sveobuhvatan.
U prvom delu su načela, zapravo, osnovne odredbe, gde su istaknuta važna načela koja predstavljaju temelj rešavanja pitanja ravnopravnosti polova, kao što je – poštovanje međunarodnih standarda i ugovora, politika jednakih mogućnosti, pitanje diskriminacije itd.
U drugom odeljku je reč o zapošljavanju i zdravstvenoj zaštiti. Mislim da je bilo dosta govora i polemike nedavno, kada smo usvajali Zakon o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja.
U članu 26. stav 2. tog zakona piše – da zajednica života iz stava 1. ovog člana mora postojati u momentu unošenja polnih ćelija, odnosno embriona u telo žene. Tu postoji rešenje u kom se kaže da, izuzetno, pravo na lečenje neplodnosti postupcima BMPO ima i punoletna, poslovno sposobna žena, koja sama živi i ispunjava neke druge opšte uslove iz ovog člana, uz sporazumnu saglasnost ministra nadležnog za zdravlje i ministra nadležnog za porodične odnose.
Dakle, tim prethodnim zakonom, kroz ovaj član, ostavlja se pravo ministrima da, možda, svojim subjektivnim stavom ili poimanjem problema reše sudbinska pitanja koja se tiču elementarnih prava žene, a to je – pravo rađanja, pravo koje je stečeno Bogom, da tako kažem, ili je priroda time obdarila.
Bračna zajednica, u pravom smislu bračna, ili vanbračna, ne može da ograniči pravo žene na rađanje, koja u nekim posebnim slučajevima možda ima razloga da se podvrgne ovakvoj vrsti lečenja, vantelesnom oplođenju, a da, u krajnjoj liniji, ne postoji partner koga ona poznaje. Dakle, i u tom zakonu imamo problematiku ravnopravnosti žena i ostvarivanja njenih elementarnih prava.
U ovom zakonu, takođe, u odeljku – porodični odnosi, govori se o rađanju, o tome da svako lice u generativnom dobu ima pravo na zdravstvenu zaštitu i na planiranje porodice, bez obzira na pol. Pri tom se, u ovakvoj diskusiji, gde sam pomenuo i prethodan kontekst, postavlja pitanje – šta je porodica i u kojoj formi se ona poima i podrazumeva?
U stavu 2. se kaže – partneri su ravnopravni u planiranju broja dece itd., što čini da je ovaj član u okviru tradicionalnog načina shvatanja određenih pojmova, kao što je institut braka ili porodice, kojim se ne vrši izjednačavanje polova.
Razumemo, mi poslanici iz SPS-JS-a, da su to veoma složena pitanja, da su veoma značajna i da se mogu analizirati, posmatrati sa više aspekata. Tu su i sociološki aspekti, tu su i drugi, i pitanje tradicije i shvatanja, i onoga što jeste naša stvarnost, ali moramo da bijemo žestoku bitku u onom pravcu da ostvarimo jednako pravo kako za muškarca, tako i za ženu. Time zapravo, treba poći od sebe, posredno, bijemo bitku za ostvarivanje prava svoje majke i svojih kćerki, svoje dece, bilo da su dečaci ili devojčice, sutradan, kada dođu u situaciju da se bore za svoja prava.
Kada je reč o onome što je uloga u obrazovanju, kulturi i sportu, naša poslanička grupa smatra da je potrebno mnogo više vaspitno-obrazovnih sadržaja udenuti u programe, počev od predškolskih ustanova, preko osnovnog i srednjeg obrazovanja, pa nadalje, znači, na svim nivoima.
Posebna je priča kada je reč o medijima, koji zaista nisu na odgovarajućem nivou, ne samo u ovom pitanju, nego i u mnogim drugim pitanjima, ali to je posebna priča. Svedoci smo raznih zabavnih emisija na TV, tzv. rijaliti šoua, „Trenutak istine“ i neki drugi, gde se razne banalnosti emituju i prosto se navlači publika da krvožedno posmatra takve banalnosti, koje destruktivno deluju i koje ne neguju prave sisteme vrednosti.
Da li smo na TV imali skoro, na primer, neki rijaliti šou koji populariše znanje, lepo vaspitanje, velika dostignuća u sportu ili u učenju naših osmogodišnjaka, mislim na decu koja pohađaju osnovnu školu, ili srednjoškolaca, ili studenata? Nemamo takve primere, takva vredna deca, koja su vredna poštovanja i koja treba da budu podstaknuta od strane društva i podržana, ostaju anonimna, a postaju popularni samo oni koji su u toj dekadentnoj ravni, ili čak ispod toga, oni postaju idoli.
Naša poslanička grupa ima veoma oštar stav o tom pitanju i mislimo da u medijima treba postaviti drugačiju politiku, koja treba da da sasvim druge rezultate.
Kada je u pitanju politički javni život, i naša poslanička grupa smatra da ne može u zakonu deklarativno da stoji nešto čime se vrši apel na one subjekte koji treba određena pitanja da reše, ili to ostaje na preporuci. A šta ako se preporuka ne izvrši, odnosno ne uvaži taj apel? Koje su posledice?
Sudska zaštita kroz građansko-pravnu zaštitu je prilično dobro rešena, nadzor nad primenom ovog zakona, takođe. Možda možemo da se pridružimo mišljenju da je kaznena politika isuviše blaga. Ovaj zakon je u pojedinim delovima deklarativan i definiše pojedina pitanja nedovoljno jasno, ali mislim da se kroz amandmane može popraviti.
Kada je reč o porodičnim odnosima, svedoci smo da zaista ima mnogo nasilja u porodici. Smatramo da kaznena politika za izvršena krivična dela u ovom delu mora da bude mnogo stroža i sasvim drugačija. U situaciji smo da svakodnevno vidimo žene i decu koji su bez zaštite, koji su žrtve nasilja, a da to ostaje samo na jednoj konstataciji da nemamo pravovremeno delovanje državnih organa koji treba da to spreče, a na kraju, kada treba da se kazne takve pojave, to nije na odgovarajućem nivou.
Potrebno je još mnogo vremena za formiranje drugačijeg vrednosnog sistema u Srbiji, za izgrađivanje drugačije svesti, kojom bi zaživela suštinska ravnopravnost polova. Jednostavno, to je naša stvarnost i za to niko nije kriv.
Ali, društvo je pred sebe postavilo visoke ciljeve i, u smislu daljeg napretka, mora da na svim poljima povede odlučnu borbu za postavljanje drugačijih relacija, odnosa u kojima bi ljudi bili ravnopravni, a kad kažem – ljudi, mislim i na žene, svakako.
Ipak, ovaj zakon je jedan od veoma značajnih iskoraka u dostizanju ciljeva koje imamo pred sobom i zbog toga će SPS-JS sa zadovoljstvom glasati njega. Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, gospodine zameniče premijera i ministre, poštovani saradnici MUP-a, dame i gospodo narodni poslanici, kada razgovaramo o važnim pitanjima u ovom visokom domu, kao što je i današnje pitanje, moguće je osvetliti problem, ili pitanje, iz više uglova i sa više strana. Naravno, s određenih aspekata možda i postoje razlozi za određene kritike koje smo ovde čuli, ali postoje i drugi aspekti, koji su veoma važni, u smislu vrednovanja postignutih rezultata na ovom i na drugim poslovima koje obavlja MUP, i to mora da se kaže.
Kada je reč o poslovima izdavanja putnih isprava, može se slobodno konstatovati da je u pitanju bio jedan ogroman posao, koji su pripadnici ovog ministarstva odradili na najbolji mogući način do sada. Izdati za ovo vreme milion i 250 hiljada putnih isprava jednom novom tehnologijom, nije tako jednostavno, a naročito nije jednostavno ako se uzme u obzir da uslovi u kojima pripadnici ove službe često rade nisu najidealniji i na najadekvatnijem nivou, tj. zbog krize ni materijalna baza nije dostigla onaj nivo koji je potreban u jednoj savremenoj tehnologiji.
Za svaku pohvalu je i činjenica da se izdavanje putnih isprava i lične karte može obaviti istovremeno, podnošenjem istog zahteva, uz to, podnošenjem iste dokumentacije, koja važi za izdavanje obe isprave, oba dokumenta, što znatno ubrzava proces izdavanja ovih dokumenata, s jedne strane a, s druge strane, to je jeftinije za građane.
Kada govorim o angažovanju službi prilikom izdavanja ovih dokumenata, vredno je poštovanja što svakodnevno, uključujući i subotu, službenici koji rade na ovim poslovima rade neprekidno, od osam do 20 časova. Bio sam u prilici i lično da vidim neke od prostora u Braničevskom okrugu u kojima ljudi rade na ovim poslovima; prenatrpani su zahtevima, papirima i zaista daju sve od sebe.
Naročito je veliko angažovanje u letnjem periodu, kada nam dolazi mnogo ljudi iz inostranstva, koji pre mogu da dobiju pasoš u zemlji nego u diplomatsko-konzularnom predstavništvu, kojih nema mnogo, koji nisu još opremljeni u takvom obimu i u takvom broju da bi bili na dohvat ruke građanima. Zato se ti ljudi češće opredeljuju da ovde vade svoja lična dokumenta, a i zakon kaže da je u diplomatsko-konzularnim predstavništvima rok 60 dana, dok je u zemlji 30 dana. U praksi se pokazalo da ti ljudi, čak, za nekoliko dana završe posao, zahvaljujući angažovanosti službi, odnosno ljudi koji rade u ovim službama.
Veliki broj građana koji rade u inostranstvu, a ima ih više desetina hiljada, naročito u istočnoj Srbiji, preko letnjih meseci možda i prave određena zagušenja na šalterima u MUP-u. Opet sam u prilici da ovde ukažem na činjenicu da ti naši građani zaslužuju veliku pažnju i veliko poštovanje. Oni s nostalgijom razmišljaju i rade daleko van naše zemlje i svaka pažnja koja im se ovde ukazuje je veoma značajna za njih. Na jedno takvo poštovanje, svakako, nailaze na šalterima MUP-a. S druge strane, u lokalnim samoupravama, isti ti ljudi, da bi podneli zahteve, pre toga moraju da izvade određena dokumenta u opštinskim upravama i reč je o građanima koji postoje.
U nekim drugim pitanjima, često se ti građani ne priznaju kao stalan broj stanovnika koji je važan pri određivanju visine transfera ili prilikom određenih pogodnosti koje su značajne za lokalne samouprave. To pitanje je veoma značajno i, konačno, mora se drugačije tretirati taj broj ljudi koji je angažovan i radi u inostranstvu, ali je neraskidivi i stvaran deo lokalnih zajednica gde žive i rade.
Verujem da neću biti pretenciozan ako pomenem i veoma značajnu saradnju nekih lokalnih samouprava koje su, zajedno s Ministarstvom unutrašnjih poslova, učinile da se poboljšaju uslovi rada u Ministarstvu na pitanjima izdavanja putnih isprava, kao i na drugim funkcijama u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Neka mi ne bude zamereno, u opštini Petrovac na Mlavi, lokalna samouprava je adaptirala poseban prostor i tehnički opremila taj punkt sa dva šaltera, gde građani dolaze za prijem i obradu zahteva za izdavanje pasoša.
Na ovom primeru se pokazuje velika povezanost. Naravno, ovo nije slučaj samo u Petrovcu na Mlavi, i Jagodina je, čini mi se, učinila određenu sponu, i mnogi drugi gradovi, o čemu su sredstva javnog informisanja izveštavala.
Kroz posao izdavanja putnih isprava i ličnih karata, pokazalo se da je MUP u potpunosti okrenut potrebama građana, a i druge akcije i poslovi koji se obavljaju u MUP-u, mnogo teže prirode, pokazuju da ovo ministarstvo vodi politiku u interesu države i u interesu građana, te je veliki broj građana u prilici, to se čuje, da pohvali takav način rada.
Nadamo se, mi iz SPS-JS-a, da će takav kurs MUP nastaviti i da će imati još značajnije i veće uspehe u svojim poslovima, u korist građana i države Srbije. Zahvaljujem.

Poštovana potpredsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, i Poslanički klub SPS-JS-a smatra da je potrebno doneti zakon o jedinstvenom biračkom spisku, kojim će se na bolji način urediti evidencija svih birača u Srbiji, kako se određene greške, ili nedoslednosti, ili nešto teže od toga ne bi ponavljali u budućim izborima.
Po dosadašnjem načinu funkcionisanja biračkih spiskova, sigurno je da je bilo problema i 90-tih godina i posle 2000. godine, više ili manje.
Naravno, to je zavisilo od mnogo faktora, u krajnjoj liniji, sigurno ima ljudi koji su skloni zloupotrebi i takve vrste. Nepotrebno je da se kvalifikuje da su devedesete godine bile toliko crne, u smislu da su takvi birački spiskovi i takva evidencija birača u to vreme učinili da SPS, sa svojom koalicijom, vlada 10 godina…
(Zoran Krasić, s mesta: Replika.)
…i da je ta vladavina zasnovana samo na zloupotrebi i korišćenju takvih biračkih spiskova i takve evidencije, koja je učinila da budu takvi rezultati.
Gospodine Krasiću, staću da bih čuo šta vi kažete. Ako imate šta da kažete, recite posle.
Nemojte da me ometate, molim vas. Vrlo vas poštujem i ne ometam vas kada govorite, već slušam. Zahvaljujem.
Podsećam da su 90-tih godina, više od pet-šest godina itd., u mnogim gradovima i mnogim lokalnim samoupravama u to vreme vladali oni koji danas govore o tim 90-tim godinama u nekom negativnom kontekstu.
Znači li to da su takvu evidenciju birača u to vreme i oni koristili na takav način kao vladajuća stranka koja je vladala na republičkom nivou?
Mislim da je suludo govoriti o tome i skupljati političke poene neprekidno, i posle 10 godina, kada više nema ni Slobodana Miloševića, na vlasti, ni te koalicije koja je ranije bila, i da to sada bude predmet razgovora i nekog poentiranja u političkom smislu. Mi treba ovde da govorimo o onome što jeste nov kvalitet u vođenju evidencije birača, ustanovljavanjem jedinstvenog biračkog spiska koji će omogućiti što manje zloupotreba, što manje grešaka, što tačniji obuhvat birača u izražavanju narodne volje, kada dođemo na izbore.
Svakako da ovaj predlog zakona ima određenih kvaliteta i određenu logiku koja sledi.
Mnogo je važno da je Ministarstvo za državnu upravu zapravo subjekt koji je odgovoran za jedinstveni birački spisak, a da funkcionisanje celog sistema uspostavlja kroz poverene poslove gradskim i opštinskim upravama, izbegavajući da to čini na drugačiji način, kroz sačinjavanje posebne mreže, kao ekspoziture isturenih jedinica tog ministarstva, što bi uvećalo republičku administraciju, a kvalitet bi ostao isti.
Uz pretpostavku da će Ministarstvo vršiti valjan i stalan nadzor nad poverenim poslovima u lokalnim samoupravama i u gradskim samoupravama, taj posao će se odvijati na najbolji mogući način. Naravno, klub SPS-JS-a ima i određene dileme u pogledu zakonskih rešenja koja su ovde data, ne tvrdeći pri tom da takva rešenja ne valjaju, ali o nekim rešenjima valja popričati i dobiti razjašnjenje, kako bismo u potpunosti imali jasnu sliku o onome što je celovit sklop biračkog spiska koji treba da posluži za izbore.
Dakle, pitanje je koliko je dobro rešenje funkcionisanje izbora po mestu boravišta.
To jeste dobro rešenje u smislu toga da mi približavamo biračima mogućnost da izraze svoju volju u mestu boravka, uzimajući u obzir da su ti birači verovatno zauzeti i imaju neke svoje profesionalne i druge obaveze i da im je najjednostavnije da u mestu boravka ispolje svoju volju kroz glasanje na biračkom mestu.
To je lako sprovesti i nema nikakvih dilema kada su u pitanju izbori za predsednika Republike ili za poslanike u ovom narodnom domu, naravno, po važećem zakonu za republičke poslanike. Ali, ostaje velika dilema koliko je to dobro kada je reč o lokalnim izborima, jer ti ljudi koji se prijave da glasaju po mestu boravka treba da glasaju za one liste i one kandidate koji su kandidovani u mestu boravka u toj lokalnoj samoupravi.
Pitanje je – koliko su ti birači inkorporirani i prisutni u pravom smislu reči u rešavanju tih lokalnih problema i koliko su zainteresovani za sve to na lokalnom nivou, tamo gde borave? Možda su, ipak, više zainteresovani da urede stvari kroz svoj glas u mestu prebivališta?
Sledeće pitanje koje ne vidimo ovde jasno, mi iz Poslaničke grupe SPS-JS-a, jeste pitanje interno raseljenih lica za koja se u članu 6. stav 3. kaže – interno raseljena lica se upisuju u birački spisak prema mestu u kome su prijavljeni kao interno raseljena lica. Oni kroz ovaj stav postaju deo biračkog spiska, odnosno izvoda iz biračkog spiska u mestu gde su raseljeni.
Da li to znači da onda oni glasaju za one liste u tom mestu gde su raseljeni i da gube svaku sponu u smislu izražavanja svoje izborne volje tamo gde im je prebivalište, tamo gde su nekada bili? To znači da se, praktično, kidaju veze sa KiM-om i da onda više nema birača koji su odatle raseljeni i silom otišli, tako da tamo ostaje mnogo manje ljudi koji bi se pojavili u smislu izjašnjavanja i u funkciji biranja na tim prostorima.
Razmišljali smo o tome. Recimo, u članu 19. stoji da postoje posebni izvodi iz biračkih spiskova i to se odnosi na vojnike i na birače koji su na izdržavanju zavodskih sankcija. Da li je možda bilo bolje rešenje da još jedna kategorija posebnih biračkih spiskova bude upravo za ova lica koja su raseljena i da na takav način oni budu u prilici da glasaju za liste po mestu prebivališta, što ima i svoj duboki politički smisao?
Možda sva ova pitanja nismo u dovoljnoj meri shvatili, ali je potrebno da do toga dođemo kroz razgovor i da na pravi način to pitanje razjasnimo.
Kada je reč o biračima koji imaju prijavljen boravak u inostranstvu, mislim da je kvalitet u tome da se vodi kao stalan podatak u biračkom spisku da ti ljudi imaju boravište u inostranstvu, a ostaje njihovo pravo da se, po raspisivanju izbora, izjasne da li će glasati u mestu boravka u inostranstvu, što mogu da izraze preko diplomatsko- konzularnog predstavništva, ili u zemlji, u lokalnim samoupravama, odnosno u opštinskoj ili gradskoj upravi, i to sve do pet dana pre zaključenja biračkih spiskova.
Pitanje je – na koji način će birači ili lica koja imaju boravište u inostranstvu, a koji su se prijavili da tamo glasaju, da ostvare svoje biračko pravo na lokalnom nivou?
To su neka rešenja koja su ostala u opštem sistematizovanju i definicijama, opštim definicijama ovog zakona, koja ne daju jasan odgovor na ova veoma značajna pitanja, koja su od životnog interesa za ono što jeste izražavanje volje u Srbiji.
Smatramo da je predloženi zakon napredak u uređivanju jedinstvene evidencije birača i podržavamo ustanovljavanje takve jedne evidencije.
Međutim, smatramo da ima mesta za poboljšanje određenih odredaba, što će ova rasprava, verujem, i dati kao rezultat. Ako i ostanu neka pitanja koja nisu na najbolji mogući način rešena, bićemo u prilici da iniciramo u skoro vreme neke izmene, koje će, nadam se, biti podržane od većine u ovom parlamentu, naravno, ako uočimo da su one suštinske i ako doprinose boljitku ove materije i ovog veoma važnog dokumenta. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom na vreme koje mi je preostalo, veoma ću kratko, samo par nekih napomena reći u vezi sa zakonima koji se odnose na predstojeće popise.
Poslanički klub SPS-JS smatra da su ovi zakoni veoma značajni, jer oni projektuju realnu sliku o onome što je struktura našeg stanovništva, materijalno stanje danas u Srbiji i ono što je situacija u poljoprivredi.
Pokazalo se da su takvi podaci veoma značajni posle svakog popisa i očekujemo da će ova vlada, a i sve buduće vlade, na osnovu podataka i analiza koje proizađu iz ovih popisa, učiniti sve da dođe do jedne konzistentne politike čiji je smer poboljšanje populacionog stanja u Srbiji i ekonomska moć, kao i ravnomerna razvijenost svih krajeva naše zemlje.
Kada je reč o Statističkom zavodu, rekao bih, u ime naše poslaničke grupe, da određene preporuke koje stižu iz međunarodne zajednice o načinu svrstavanja nekih podataka pri popisu, a koje svakako nisu imperativne, ne treba pošto-poto primenjivati, pogotov ako takav način u krajnjem rezultatu doprinosi ekonomskoj i populacionoj degradaciji pojedinih delova naše zemlje.
Mislim, pre svega, na ono što je tzv. stalno stanovništvo, koje je reper za mnoge stvari koje nepovoljno utiču na mnoge naše zaostale opštine.
Kada je reč o popisu poljoprivrede, rekao bih da je veoma značajno snimiti stanje onih poljoprivrednih gazdinstava koja imaju i preko 0,5 i ispod pola hektara, jer ne treba od takvih ljudi ...
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme koje vam je na raspolaganju je iskorišćeno.)
... praviti socijalne slučajeve, već država, konzistentnom politikom, i tu treba da učini nešto pozitivno. Na kraju, još ovu rečenicu. Da bi popis uspeo i da bismo došli do objektivnih podataka, potrebna je osmišljena medijska i politička kampanja, koja će učiniti da ljudi ...

Poštovana predsednice, članovi predsedništva, gospodine ministre, saradnici ministarstava, dame i gospodo narodni poslanici, Poslanička grupa SPS - JS svakako će podržati ove zakone, pre svega iz razloga što svaka predimenzionirana administracija nije u interesu građana, države ili lokalnih sredina. One moraju da budu dobro organizovane, efikasne, dovoljno jeftine, jednom rečju - optimalne. S druge strane, to će svakako doprineti stvaranju pretpostavki za kreiranje razvojnih gradskih i opštinskih budžeta. U svakom slučaju, stvari će ići u nekom drugom pravcu.
Međutim, i ranije sam govorio o jednom drugom aspektu, a taj aspekt je ovde isplivao u svojoj punoj veličini. Reč je o onom stalnom stanovništvu koje se uzima kao kriterijum za određivanje određenih parametara na osnovu kojih jedna lokalna sredina ostvaruje svoje pravo, bilo da je reč o visini transfera, bilo da je reč o broju zaposlenih u lokalnoj administraciji, bilo da je reč o broju sudija, o broju zaposlenih u zdravstvenim ustanovama itd.
Problemi nastaju 2002. godine kada se, na osnovu preporuke (naglašavam - preporuke) međunarodne zajednice, računa broj stanovnika koji su ovde nastanjeni, a ne onih koji su na privremenom radu u inostranstvu. Ovaj problem je naročito veliki u istočnoj Srbiji u mnogim opštinama, pre svega u opštinama koje su zaostale, koje imaju slabu materijalnu osnovu, koje nemaju pretpostavke za dalji razvoj, za zapošljavanje, koje imaju negativnu stopu priraštaja, iz kojih veliki broj ljudi odlazi ka većim centrima.
Konkretno, opština iz koje dolazim, Petrovac na Mlavi, ima jednu trećinu stanovnika koji su na privremenom radu u inostranstvu; nekih 12.000 ljudi se ne broji, kao da ne postoje. Rekao bih da su nepriznati stanovnici opštine Petrovac na Mlavi. Još je teža situacija u Negotinu i u nekim drugim opštinama na istoku Srbije.
Ovo moje ukazivanje nije stvar opozicionog ili pozicionog delovanja; to je suštinski problem, sa kojim se moramo suočiti. Gospodine ministre, uzdam se u snagu vašeg autoriteta, da se u određenim prilikama kada se o tome razgovara u Vladi ovo pitanje ozbiljno razmotri.
U konkretnom slučaju, lokalna administracija i te kako opslužuje ovih 12.000 ljudi. Reč je o ljudima koji plaćaju poreze. Recimo, poreska odeljenja koja su formirana u opštini naplaćuju porez na imovinu fizičkim i privatnim licima, gde je svakako i ovih 12.000 ljudi. Naplaćuju komunalne takse, naplaćuje gradsko građevinsko zemljište, a vlasnici gradskog građevinskog zemljišta su i ovi ljudi. Kada su u pitanju sve druge usluge koje se tiču urbanističkih uslova, davanja dozvola, izvoda iz matične knjige rođenih, državljanstva, raznih overa, administrativnih taksi itd., lokalna administracija u jednakoj meri opslužuje i ove građane.
Da stvar bude gora, ti ljudi su u biračkom spisku, imaju svoje stalno prebivalište u svojoj opštini, a opštini se priznaje manji broj stanovnika nego što ih ima na biračkom spisku. To je zaista veliki apsurd.
Svakako, to utiče i na druge parametre koji su značajni, npr. na visinu transfera. Kada je reč o tome, tu imamo voluntaristički pristup – u određenim momentima se uzima ovakav reper, kao jedan kriterijum, a u drugim momentima se nalaze drugi razlozi, možda i politički, da se ti transferi uvećavaju itd.
Da li je moguće da se na osnovu jedne preporuke zapadnih zemalja učini jedan takav rez, jedan takav pristup koji još više osakaćuje, u krajnjoj liniji dovodi do nepovoljne situacije te lokalne sredine i unižava, da tako kažem, te stanovnike? Oni donese ogroman novac i čine značajnu stavku u stvaranju deviznih rezervi ove zemlje, a nepriznati su, kao da ne postoje.
Naravno, sa ovim problemom se suočavaju i državni organi, nije reč samo o lokalnoj administraciji. Znate li koliko problema ima samo MUP prilikom izdavanja javnih isprava, što je sada u toku? Mi smo, kao lokalna sredina, učinili napor da stvorimo bolje materijalno-tehničke uslove i pomogli MUP-u da bi opslužili te građane koje država ne priznaje.
Taj parametar od četiri na hiljadu nije sporan. Po nama, može da bude i manji, ali je sporan način računanja broja stanovnika koji se uzima prilikom određivanja određenih prinadležnosti koje pripadaju lokalnoj samoupravi. Mislim da ovakav pristup, koji se ne tiče samo ovog zakona, već se tiče i drugih zakona, drugih zaključaka, odluka itd., nije u saglasnosti sa Zakonom o ravnomernom regionalnom razvoju i regionalizaciji Srbije, koji ima za cilj ujednačavanje tih regiona. Ovakav pristup apsolutno ide u dijametralnom, u drugom pravcu u odnosu na ono što je duh Zakona o ravnomernom regionalnom razvoju.
Svakako, kao poslanička grupa učinićemo sve da se ovim pitanjem pozabavi i Asocijacija gradova i opština i da, pre svega, inicijativu u svoje ruke uzmu opštine koje su suočene sa ovim problemom.
Radi se o stvarnom broju stanovnika, koji daju značajan doprinos i državi i lokalnim sredinama. Ovde nije reč o fiktivnim stanovnicima koji su došli samo iz nekih razloga da se prijave, ovde je reč o ljudima koji imaju ogroman novac i ogroman uticaj, i to moramo drugačije rešiti.
Nadam se da će ovakvo razmišljanje naše poslaničke grupe i ukazivanje na ovo stići i do ušiju ministra Dinkića, ministarke finansija Dragutinović i ostalih ministara, koji će učiniti da se pitanje onoga što pripada tim opštinama, koje su zaista u teškoj situaciji zbog ovog problema, na pravi način reši.
Ovim se favorizuju drugi, veći centri, gde imamo veći priliv. Ni studenti koji odlaze iz naših sredina u veće gradove neće se računati u broj stanovnika; davaće uvećane norme za razne stvari, pa i za uvećanje administracije u većim gradovima. Zahvaljujem se na pažnji.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da na samom početku, s obzirom na to da je reč o članu 1, na koji su dati neki amandmani, mogu da udenem određeno pitanje koje je važno u smislu kako se tretira deo dijaspore koji tamo živi i radi, a zapravo su državljani Republike Srbije. U ranijem vremenu se govorilo da su to ljudi na privremenom radu u inostranstvu. Verovatno takva formulacija ne može više da stoji.
Molim samo, ako mi dozvolite, da koristim vreme poslaničke grupe. Zahvaljujem.
Ovo pitanje je veoma značajno sa određenog aspekta i pokušaću to da objasnim. Nije stvar pozicionog ili opozicionog ukazivanja na problem. Ovo je opšti problem, koji se tiče, pre svega, nerazvijenih delova Srbije, koji pogađa po više osnova, a mislim da određen tretman ove kategorije ljudi dodatno doprinosi osiromašenju ili sužavanju određenih normi u smislu davanja tim sredinama za njihovo opstajanje.
U istočnoj Srbiji je naročito prisutno da se u mnogim opštinama gotovo trećina stanovništva nalazi u zapadnim zemljama, gde žive i rade, i koje po ovom zakonu tretiramo kao dijasporu. Na primer, Petrovac na Mlavi od 46.000 stanovnika ima nekih 12.000-13.000 ljudi koji rade tamo. Opština Negotin takođe ima više hiljada, možda je broj tamo čak i veći. Svilajnac, Gradište, južnije u onom istočnom delu itd.
Ova kategorija dijaspore je diskutabilna u smislu onoga što jeste status tih ljudi koji dodatno i povratno doprinosi određenom statusu, rekao bih nepovoljnom, tim lokalnim zajednicama odakle potiču.
Veliki deo tih ljudi vrlo često dolazi svojim kućama, možda svake druge-treće sedmice ili mesečno. Oni veoma veliki novac ulažu u našu državu, naročito tamo u svojim sredinama. Plaćaju apsolutno sve obaveze i poreze kao i ostali građani koji žive ovde u državi Srbiji, dobar deo njih ima decu koja idu u školu ovde kod nas, a država participira u delu njihovog školovanja po određenim funkcijama koje zakon uslovljava, što ih apsolutno stavlja u istu kategoriju kao i građane koji ovde žive i rade.
Ti građani, koji pripadaju tom korpusu dijaspore, koriste medicinske usluge čak mnogo češće u našoj sredini, jer je to neuporedivo jeftinije i isplativije nego da se leče tamo. Sve administrativne usluge, na primer u opštini ili drugim organima države ili lokalnim organima, koriste u istoj meri kao i ostali građani koji su ovde.
U svojim mesnim zajednicama učestvuju u komunalnoj izgradnji kroz učestvovanje u samodoprinosima ili kroz lične priloge. Recimo, opština iz koje ja dolazim, Petrovac na Mlavi, poznata je po tome da su građani u mesnim zajednicama učestvovali sa više stotina hiljada evra u izgradnji infrastrukture na toj teritoriji, a veliki deo tog novca su dali ti ljudi koji rade na Zapadu.
Zašto je sada ovo važno? Zato što se kao osnov za određivanje normativa i standarda u smislu ostvarivanja prava lokalne zajednice uzima onaj broj stanovnika koji živi i radi ovde u našim sredinama, a ti građani koji su državljani Republike Srbije a rade na Zapadu, koji u jednakoj meri koriste sve ovo u našoj sredini i ulažu novac, ne tretiraju se kao naši građani i to se ne uzima kao reper.
Na primer, kada se određuje iznos koje lokalne samouprave ostvaruju iz budžeta Republike Srbije, reč je o transferima, onda se transferi ostvaruju na osnovu onog broja stanovnika, bez ovih ljudi koji žive na Zapadu, odnosno koji trenutno tamo rade.
Konkretno u opštini Petrovac na Mlavi, umesto 46.000 ljudi broj se umanjuje za 12.000-13.000 i spušta na 33.000, što znatno umanjuje transferna sredstva iako funkcije lokalne samouprave ostaju i dalje u istom onom obimu.
Dozvoliću sebi da o ovom pitanju ponovo diskutujem, sa istim argumentima i još možda nekim dodatnim, vrlo brzo, kada na dnevnom redu budemo imali zakon o smanjenju broja zaposlenih u lokalnim samoupravama. Recimo, tu će se gledati i broj zaposlenih u lokalnim samoupravama prema broju stanovnika, gde (prema nezvaničnim podacima, jer nismo još proučili predlog zakona) mislim da na 1.000 stanovnika mogu biti zaposlena četiri izvršioca u lokalnoj administraciji.
I broj lekara se određuje prema broju stanovnika koji živi tamo, a rekosmo malopre da znatan broj tih ljudi koji živi i radi na Zapadu dolazi da koristi medicinske usluge ovde kod nas. Takođe, kada se određuju sredstva iz NIP ili neke investicije, jedan od kriterijuma je i broj stanovnika, pa se i tu uskraćujemo.
Na jednoj strani imamo priču o ravnomernom regionalnom razvoju, o podsticaju nerazvijenih sredina, a zapravo ovakvim pristupom neprekidno uskraćujemo mogućnost da te sredine napreduju i da dobiju bar ono što im sleduje po onom stvarnom broju stanovnika koji imaju. Time se dodatno doprinosi migracijama i odlasku tih ljudi u veće centre.
Kako neki podaci govore, i studenti koji studiraju u Beogradu i drugim većim univerzitetskim centrima računaće se kao stanovnici koji ne žive tamo odakle dolaze, tako da to dodatno uvećava potencijal tih većih sredina u ostvarivanju onih prava za koja se bore ova siromašna područja, odnosno opštine.
Zamolio bih gospodina ministra da se, kada se razmatraju ovakvi aspekti, koji se ne tiču samo ovog zakona nego i drugih zakonskih rešenja i standarda i normi, aktivno uključi u pripremu određenih odluka, normi, normativa, zakona itd, kojim se neće sredine o kojima govorimo dodatno oštetiti i onemogućiti da koliko-toliko drže korak sa drugim sredinama koje su mnogo razvijenije.
Znam da se ovakvo posmatranje, da ti ljudi nisu praktično stanovnici naše države, da su oni u pravom smislu pripadnici dijaspore, kao što su na primer naši građani, državljani koji su nekada to bili, pa su otišli, jer su i oni dijaspora, ali oni su opet neka druga, posebna kategorija, u pravom smislu dijaspora, možda brani time da su to određeni standardi u zapadnoevropskim zemljama ili u EU.
To možda i odgovara pojedinim zapadnim zemljama, kao što su Nemačka, Francuska, Italija, gde radi i živi ogroman broj ljudi iz Male Azije i Istočne Evrope.
Po tom osnovu, oni po tim standardima ostvaruju određena svoja prava, a mi se uskraćujemo za ista ta prava, ne na međudržavnom nivou, nego unutar svoje države.
Slažem se da moramo da poštujemo te standarde, koji su važeći u Evropi kojoj i mi težimo, ali unutar naše zemlje možemo da činimo određene izuzetke, bar u onom delu koji će omogućiti da ostvarimo one prinadležnosti koje proizilaze iz onog broja ljudi i stanovnika koji žive u našim sredinama i koji stvarno tamo i ulažu svoja sredstva i imaju decu i koji koriste određene usluge i funkcije države i lokalne samouprave u tim sredinama.
U protivnom, ako buduća strategija ne uključi rešavanje ovih pitanja na pravi način, mislim da veštački gradimo jednu priču, koja će učiniti da vremenom te sredine još više osiromaše, i u onome što je materijalna osnova i u broju stanovnika.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice, gospodine ministre, želim da se uključim u ovu raspravu kroz repliku na diskusije pojedinih poslanika koji u negativnom kontekstu pominju režim Slobodana Miloševića, naravno, verovatno i SPS, samim tim i narodne poslanike.
Molim narodne poslanike da prestanu da grade svoju politiku na osnovu tih jalovih reči i pominjanja režima Slobodana Miloševića, koji je bio pre 10 godina. I u to vreme naša zemlja je bila suočena sa pitanjem odbrane i Srbije i srpstva, i srpskog naroda i njenih građana.
Nakon toga, ti koji danas i dalje grade politiku na imenu Slobodana Miloševića u negativnom kontekstu, nisam primetio da imaju plodnu politiku, bili su večito i ostali su jalovi i danas u političkom pogledu. Neka svoju politiku grade na osnovu viđenja i gledanja u budućnost, kao što to čini SPS, koja želi da se integriše u međunarodne tokove i želi dobro ovom narodu i ovoj zemlji. (Aplauz.)

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, moram opet da reagujem na određene konstatacije koje se ovde čuju, a konkretno je ovde reč o konstataciji gospodina Aligrudića, o korumpiranosti ili nekoj takvoj kvalifikaciji, koja zaista vređa SPS iz vremena devedesetih.
Zamolio bih opet poslanike, neke poslanike koji imaju to u svom običaju, da ne grade više politiku na onome što je bilo pre 10 godina. Ljudi, aman-zaman, to je i vrapcima dosadilo, da se gradi politika na režimu koji je bio takav, onakav, koji je doneo zlo ovoj zemlji i tome slično.
Onda je imenovana stranka našla za shodno da i te kako potraži kooperativnost i podršku u SPS, kada je trebalo da se sačini vlada Vojislava Koštunice 2004. godine. Onda smo imali sve dobre performanse koje su odgovarale toj stranci. Mislim da takva konstatacija nije potrebna i kvari neke odnose koje bi trebalo da gradimo u jednom pozitivnom pravcu, poštujući jedni druge i gledajući unapred.
Mislim da se mi razlikujemo po svojoj politici, ali te razlike ne treba da dovode do toga da vređamo jedni druge. Molim vas da u tom pravcu više ne diskutujemo. Mi smo imali svoju politiku, sud javnosti je izrečen još odavno. Imamo svoju politiku. Politika nije statična stvar, ona se menja, to je živa materija koja proizilazi iz onoga što jeste trenutno. Naravno da smo mi pronašli svoj put, a pri tom ne želimo da vređamo druge.
I mi bismo mogli da kažemo za neke ministre iz Vlade Vojislava Koštunice i te kako mnogo toga, o čemu je pisala i štampa, ali, naravno, neću zapodenuti tu priču. Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, poštovani predsedavajući, poštovana ministarka i saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, nekoliko pitanja imamo u okviru ove rasprave i svakako zaslužuje pažnju da se sa nekoliko rečju kaže u ime Poslaničke grupe SPS-JS o Predlogu odluke o izboru Saveta Republičke agencije za poštanske usluge.
Zakon o poštanskim uslugama je donet još 2005. godine i na osnovu tog zakona, tačnije rečeno, na osnovu člana 65, osnovana je Republička agencija za poštanske usluge, koja praktično još uvek ne vrši svoju funkciju, s obzirom na to da nije izabran i nije konstituisan Savet Republičke agencije za poštanske usluge i imajući u vidu da svega toga nije bilo može se reći da je ovo nepostojanje agencije u svojoj funkciji dovelo do haosa na tržištu poštanskih usluga, gde poštanski operatori posluju nepridržavajući se odredaba važećeg zakona, sa vrlo velikim ili štetnim posledicama po državu Republike Srbije i po javnog operatera ''Pošta Srbije''.
Inače, Agencija je nadležna da donese opšte uslove za obavljanje poštanskih usluga, na osnovu kojih i operatori donose svoje posebne uslove.
Agencija ima veoma značajnu ulogu, jer se ona bavi i izdavanjem licenci i odobrenja za rad, prema strogo definisanim uslovima koje ona propisuje i sve to danas ne postoji. Zatim, ona treba da prati implementaciju, odnosno pridržavanje od strane operatora uslova sadržanih u izdatim licencama.
Svakako da Agencija ima i značajnu ulogu u uređivanju takvih odnosa koji obezbeđuju zdravu konkurenciju u ovoj oblasti, čega danas uopšte nema. Konačno, formiranjem Agencije i stavljanjem nje u funkciju, mi bismo imali usklađivanje sa standardima međunarodne zajednice u ovoj oblasti.
Agencija ima status pravnog lica koji stiče upisom u registar, ali je veoma važno da kažemo u ovom trenutku kada govorimo o agencijama, što danas u Srbiji nije baš popularno, jer se danas često pod tim podrazumeva da su to budžetski organi koji su na teretu građana, da se ova agencija finansira isključivo iz sopstvenih prihoda. Znači, od onih naknada koje su propisane i koje plaćaju operatori i da svojim delovanjem ne troši budžetska sredstva, već, naprotiv, doprinosi punjenju budžeta.
Poslanička grupa SPS-JS će glasati za ovo izbor članova Saveta ove agencije, uz napomenu da je reč o članovima koji su iz struke i koji, zapravo, i po Zakonu o poštanskim uslugama, mogu samo i da budu ljudi koji vladaju ovom materijom i koji su stručni i koji će svakako dati svoj puni doprinos u obavljanju pune funkcije ovog novog organa, odnosno ove agencije, a što će učiniti da se uvede red na tržištu poštanskih usluga.
Kada je reč o Listi kandidata za člana Saveta RRA valja i to učiniti, s obzirom na to da ovim Savet stiče pun legitimitet u obavljanju svoje važne funkcije i u regulisanju svih odnosa u ovoj oblasti.
Na dnevnom redu imamo i Predlog odluke o prestanku sudijske dužnosti, što je na neki način i formalno pitanje, jer je zapravo reč o usklađivanju pravnog stanja sa faktičkim stanjem, odluka Narodne skupštine je deklarativna, imajući u vidu da sudska funkcija u ovom slučaju prestaje na osnovu zakona, ali punu važnost stiče odlukom Skupštine i dobro je da smo to stavili na dnevni red.
Zatim, imamo predlog za izbor izbornog člana prvog sastava Visokog saveta sudstva iz reda advokata i predlog za izbor izbornog člana prvog sastava Državnog veća tužilaca, što je, takođe, jedno proceduralno pitanje. Valja svakako ove organe upotpuniti, da imaju pun sastav, jer je pred njima značajan zadatak u okviru reforme u pravosuđu. Reforma u pravosuđu je bila zaista neophodna, ali moram reći da je to veoma obiman i težak zadatak. Možda čak nismo stigli ni do pola puta, time što smo doneli legislativu ili značajan deo legislative u ovoj oblasti, posao nismo završili, jer implementacija tek usleđuje. Veoma su teški zadaci i pred ovim organima i pred onim što je put reforme.
Naravno, ti problemi su veliki i valja ići u susret i dopuni legislative u ovoj oblasti. Malopre smo imali primedbu na ono što je izvršenje, izvršni postupak. Zaista je tu teška situacija, jer imamo da se u praksi vode sudski postupci više godina a, onda, kada se presudi i dođe trenutak izvršenja kao da ovoga napred uopšte nije ni bilo.
Mislim da je nedopustivo da u pravosuđu imamo regulisan tok određenih postupaka na osnovu zakona, a da to ne može da se završi onako kako bi trebalo, u potpunosti i u koristi pravde, rekao bih, pre svega.
SPS-JS daće svoj pun doprinos u onome što je rasprava i što je uobličavanje ovih odluka, kako bi mogli nadležni organi u svojim oblastima normalno da funkcionišu i kako bi dali jedan doprinos jednom normalnom funkcionisanju sistema u državi Srbiji. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Poštovana predsednice, članovi predsedništva, poštovani gospodine ministre, saradnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SPS-JS je na stanovištu da je veoma značajno usvajanje jednog ovakvog zakona.
Naravno, usvajanjem ovog zakona nisu stvorene sve pretpostavke za idealan rad sa ljudima koji žive u rasejanju niti mislimo da je ovaj zakon vrhunsko dostignuće u legislativi naše zemlje. Svakako, praksa će pokazati da će stajati potreba za njegovom dopunom i izmenom u pojedinim delovima, a u cilju poboljšanja ove sfere.
Svaka ozbiljna država vodi računa o svojoj dijaspori i mi bi trebalo da se priklonimo takvom jednom stavu, jer je veoma značajno objedinjavanje svih snaga i potencijala dijaspore zarad onoga što su i njihovi interesi tamo, daleko van naše zemlje, ali svakako i interesi naše zemlje, naših građana. Vrlo često u tim odnosima se izvlači zajednički imenitelj i postoje zajednički interesi koji su i materijalne i duhovne prirode.
Mi iz SPS-JS mislimo da ne bi trebalo da ovde diskusiju usmeravamo, fokusiramo i potenciramo na ono što je geneza dijaspore u prošlom vremenu i da se bavimo pojedinim periodima i uzrocima nastanka dijaspore, da li je to značajan deo dijaspore, možda nastao i pre Drugog svetskog rata, zbog određenih razloga... Naravno, bilo je to i posle Drugog svetskog rata, bilo je i kasnije, za vreme samoupravljanja i za vreme Tita. Ovde se govori da je i 90-ih godina bilo značajnog odlaska naših ljudi u druge zemlje, a svakako je tačna i činjenica da je značajan odlazak naših ljudi, pre svega mladog sveta, i posle 2000. godine. Ako bismo se time sada bavili i ako bismo akcenat stavili na ove argumente, onda smo promašili temu.
Mi držimo do toga da se ne bi trebalo baviti prvenstveno ovim aspektima koji imaju za cilj neko razračunavanje i produžetak vremena u Srbiji u kome ćemo biti i dalje podeljeni. Suština je u tome da bez ideoloških predrasuda i polazišta učinimo sve da zaista privučemo dijasporu, ljude u rasejanju, i da zajedničkim snagama doprinesemo daljem razvitku kako zemlje Srbije, tako i ostvarivanju interesa tih ljudi koji tamo žive.
Svakako su u takvom povezivanju velike prednosti u smislu i olakšanja zemlji Srbiji da bolje ostvaruje npr. spoljnu politiku, da brže dođe do određenih rezultata u naučnoj oblasti itd.
Mislim da se u diskusijama previše projektuje logika da je ovde reč o zakonu koji reguliše pitanje srpske dijaspore. Naravno da zakon treba to da čini, mislim i da čini, ali je, zapravo, potrebno poraditi na uobličavanju svesti o dijaspori, državljana Republike Srbije, bez obzira na nacionalnu pripadnost, koji srcem i dušom osećaju Srbiju kao svoju zemlju, kao svoju majku i često zavisi i od većinskog naroda kako će se te manjine i ti ljudi koji vode poreklo iz Srbije ophoditi prema Srbiji, prema matici, kako mi kažemo.
Trebalo bi biti oprezniji u terminologiji i u određenim definicijama. Postoje određene nedorečenosti. Recimo, u članu 2. dijaspora su državljani Republike Srbije koji žive u inostranstvu, kao i pripadnici srpskog naroda iseljenici sa teritorije Republike Srbije i njihovi potomci. (Predsednik: Gospodine Mihajloviću, prošlo je vreme, završite rečenicu.) Postavlja se pitanje šta je sa drugim nacionalnostima koji su iseljenici.
Dozvolite mi samo da istaknem još jedan aspekt, veoma kratko. Mi imamo veliki broj ljudi, kako se ranije govorilo, na privremenom radu u inostranstvu. Možda na desetine hiljada iz pojedinih opština...

U vezi člana 114, u ime poslaničkog kluba SPS – JS nemam nešto posebno da dodam, ali kada je bila ranija diskusija o ranijem članu koji se može dovesti u vezu sa ovim, zaista dolazimo do činjenice da u određenim trenucima može da dođe do sukoba interesa članova nacionalnog saveta nacionalnih manjina, a naročito ako je reč o predsedniku nacionalnog saveta nacionalne manjine, koji po ovom zakonu može da bude i ministar finansija.

Ili, na primer, da spustimo, to će verovatno teže da se dogodi, ali je sasvim moguća stvar da predsednik bude i predsednik neke opštine.

Trenutno imamo predsednike opština koji su predsednici nacionalnog saveta i onda odgovarajući organ lokalne samouprave, odnosno skupštine opština raspoređuju sredstva za nacionalne savete. Zna se ko predlaže budžet, ko raspolaže budžetom, a u isto vreme to isto lice je i predsednik nacionalnog saveta.

Mislim da svi drugi zakoni koje smo u prethodnom periodu doneli i koji idu u pravcu razgraničenja funkcija i odvajanju funkcija, što je u skladu sa evropskim standardima, morao se taj princip primenjivati i ovde i mi ćemo imati ovde lica koja će biti u dvostrukoj funkciji i u direktnom sukobu interesa, što će ugrožavati zakonitost u funkcionisanju organa, kako nacionalnog saveta, tako i onih gde će ta ista lica biti na funkciji.