Poštovani predsedniče, gospodo ministri dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje je upućeno poslovodstvu javnog preduzeća PTT Srbija i nadležnom ministarstvu.
Pre toga, jedna konstatacija koja je opšte poznata u vidu jedne prakse i opredeljenja, da mi imamo jedan prilaz u smislu racionalizacije određenih delatnosti i ostvarivanja određenih ciljeva u pravcu racionalizacije kroz restriktivni pristup u onome što je život na selu, u seoskim sredinama, tako da se postepeno gase određene delatnosti u ruralnim sredinama, kao što su područna odeljenja škola, kao što su mesne kancelarije kada je reč o državnoj upravi, odnosno ne upravi već organima lokalne samouprave, ukidanje seoskih ambulanti, ukidanje pošta i tako dalje. Dakle, sve to ide u pravcu bržeg procesa depopulacije, napuštanja sela, što je već jedan dramatičan proces koji traje u Srbiji. S tim u vezi, da se vratim na pitanje. Postavljam pitanje - kada se planira postavljanje upravnika pošte 12308 Oreškovica u opštini Petrovac na Mlavi? To je sad jedan deo konkretnog pitanja, odnosno traži se konkretan odgovor. U vezi sa tim imam i nekoliko opštih pitanja, a u vezi sa ovim javnim preduzećem. Da li se ide na to da se ne otvaranjem novih….
(Predsednik: Molim vas za malo pažnje, da omogućimo narodnom poslaniku da završi postavljanje pitanja.)
…...i gašenjem postojećih pošta u seoskim sredinama, polako gasi i jedno od najvećih javnih preduzeća u Srbiji? Da li treba da se sav poštanski saobraćaj obavlja, odnosno da pređe u ruke privatnih operatera? Da li se ne otvaranjem i gašenjem postojećih pošta ide na to, da se u seoskim sredinama pošta dostavlja samo jedanput nedeljno.? Da li je moguće da jedan poštonoša pokriva po četiri i više reona?
Sva ova pitanja su vezana sa onom prethodnom konstatacijom i, ako razmišljamo strateški i ako govorimo o regionalnom ravnomernom razvoju u Srbiji, onda moram ostvariti osnovne pretpostavke za normalan život i rad ljudi, ne samo u gradovima nego i u seoskim sredinama. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, gospodine Jankoviću, dame i gospodo narodni poslanici, lično mi je zadovoljstvo kao i veliko zadovoljstvo poslaničke grupe SPS da večeras ovde u Narodnoj skupštini imamo visok stepen saglasnosti oko onoga što je prethodni rad Zaštitnika građana, konkretno gospodina Saše Jankovića, koji je bio u toj funkciji i da, zapravo, taj visoki stepen saglasnosti ide u pravcu za ponovni njegov reizbor.

Dakle, dužan sam da u ime SPS naglasim, pošto prethodno nije rečeno, i sama je predložila da Saša Janković bude ponovo izabran za Zaštitnika građana.

Dakle, ta institucija, koja je, da tako kažem, veoma mlada u našoj zemlji, u našem društvu, započela je neku svoju istoriju donošenjem zakona ovde u Narodnoj skupštini, a zatim 2000. godine, izborom prvog Ombudsmana, odnosno Zaštitnika građana Saše Jankovića.

Danas kada govorimo o nekim rezultatima i to tim vidljivim i dobrim rezultatima Zaštitnika građana, taj uspeh, naravno, pripisujemo njemu i stručnoj službi, celoj instituciji, ali svakako mogao bih da kažem da ta zasluga na neki način pripada i ovoj Narodnoj skupštini koja je uspela, a čuli smo i iz prethodnog izlaganja, ne baš tako lako da dođe ustanovljavanja i početka rada ovakve veoma značajne institucije, jedne demokratske institucije koja ima veliku tradiciju u drugim zemljama. Još od pre dva veka i nešto više u Švedskoj, to je poznato, a i mnogim zemljama Evrope, pa i van Evrope, od 1970. godine.

Pokazalo se da institucija Zaštitnika građana je veoma značajna i važna za naše društvo i za našu zemlju, za naše građane. Toliko je važna da ako bi mogli to da poredimo kao žedna zemlja kiše i da zapravo iz tih razloga mi imamo i zadovoljstvo građana i na drugoj strani koji su se obraćali instituciji Zaštitnika građana, a da je sve veći broj građana upućen na adresu Zaštitnika građana kako bi ostvario neka svoja prava.

Naravno, mi kao zemlja koja je sada i u tranziciji i koja je živela i u prethodnom jednom drugom sistemu, ne možemo da se pohvalimo ni tim značajnim demokratskim dostignućima, niti tim odnosima i relacijama u kojima je država ili njeni organi svesni svega onoga što treba da bude adekvatan odnos prema ostalima za čiju korist radi, pre svega mislim na građane.

Dakle, govori se o principima dobre uprave koja treba da bude ideal u funkcionisanju države, odnosno organa uprave i svih nosilaca javnih ovlašćenja kako bi išli u susret potrebama građana.

Danas često imamo u Srbiji zapravo funkcionisanje državnih organa i nosilaca javnih ovlašćenja po principima stroge uprave, koja iskazuje jednu moć, često i bahatu u određenom trenutku, neprosvećenu u pojedinim trenucima i, kao što neko reče, nama samima nije jasno šta je njihova uloga i na koji način bi trebalo da se ophode prema potrebama građana. Često u takvoj situaciji imamo zastupanje teze da treba građaninu koji je došao da ostvari svoje pravo, ukazati da nešto ne može da se ostvari, da je to veoma teško, da u svakom drugom ili sledećem pokušaju da se pronađe nemogućnost u ostvarivanju onoga zbog čega je ta stranka došla na taj šalter, umesto da postoji jedan drugi pristup, jedan drugi princip, da se pronađe način kako to može da se ostvari, da se pokaže jedna predusretljivost i jedna želja za zadovoljavanjem određene potrebe stranke koja je došla da ostvari svoje pravo.

Dakle, dugo je potrebno da dođemo do jednog načina takvog razmišljanja, do jedne takve životne filozofije, ali svakako uvođenje Zaštitnika građana u naš sistem je jedan početak koji ohrabruje i koji će sigurno uticati na promenu tih odnosa i na stvaranje jedne veće kulture i drugačijeg ophođenja državnih organa i njenih predstavnika prema potrebama građana u ostvarivanju ljudskih sloboda i njihovih prava.

Čitajući ovaj izveštaj, vidi se to što je već rečeno, da je broj obećanja iz godine u godinu rastao, da je broj rešenih predmeta takođe rastao. Taj broj kontakata koji se pojavljivao iz potrebe građana je sve veći i veći iz godine u godinu. Imamo jedan nesklad između onoga što su normativne budućnosti i taj normativni standard kojim danas raspolaže Zaštitnik građana spram onoga što je stvarnost i što je praksa i da zapravo postoji potreba za proširivanjem onoga što su potencijali u ostvarivanju uloge i rada Zaštitnika građana kao jedne važne institucije.

Socijalistička partija Srbije će svakako podržati u narednom koraku i u narednom periodu, kada dođe na red i to da te normative poboljšamo u smislu stvaranja jednog većeg kapaciteta ove institucije sa svim pratećim službama kako bi Zaštitnik građana mogao još jače i još bolje da izađe u susret i doprinese zaštiti i unapređenju sloboda i prava naših građana.

Mi danas imamo i pokrajinskog ombudsmana, a u pojedinim mestima imamo i zaštitnike građana na nižem nivou u lokalnim samoupravama. Treba razmišljati u tom pravcu da li proširenje te službe treba da ide u pravcu dekoncentracije ove institucije koja postoji kao institucija sa sedištem u Beogradu, sa otvaranjem kancelarija, kao što neke već imamo, u gradovima i u drugim lokalnim samoupravama, pre svega mislim u opštinama, a onda razraditi tu funkcionalnu vezanost između zaštitnika građana koji deluje sa globalnog plana, u odnosu na one koji bi radili u lokalnim samoupravama.

To je svakako potrebno, jer vlast sama po sebi, a kada kažem vlast, mislim pre svega na nosioce javnih ovlašćenja, koji imaju tu tendenciju osiljavanja, odvajanja i distanciranja u svom odnosu i ponašanju prema korisnicima svojih usluga, odnosno u odnosu na građane i stalno je potrebno da se na to ukazuje.

Pored onoga što je bila aktivnost Zaštitnika građana, koja se zasnivala na onome što su bile pritužbe građana, kao i preduzimanje određenih mera i aktivnosti po sopstvenoj inicijativi, ništa manje nije bilo važno njegovo ovlašćenje savetodavnog delovanja, u smislu preventive i edukacije.

To pitanje preventive i edukacije je veoma važna funkcija i momenat u radu Zaštitnika građana, jer je zaista potrebna u našem društvu velika i široka edukacija, kako onih koji su u funkciji da pružaju određene usluge, odnosno da daju i da vrše određena javna ovlašćenja, a sa druge strane, edukacija širih masa građana koji koriste ta prava.

Naravno, ne može samo Zaštitnik građana da se bavi pitanjem edukacije. To je jedan složeniji problem koji bi trebalo da se razmatra i ustanovi i sa aspekta obrazovnog sistema i koji bi dao doprinos onome što treba da bude sutra, prekosutra ili, neka to bude daleko od nas, ali mi taj cilj pred sobom moramo da vidimo, a to je svakako jedan viši stepen i kulture u ophođenju prema građanima, jedna visoka kultura u uvažavanju potreba građana za svojim slobodama i pravima i jedna predusretljivost na jednom visokom nivou od strane organa uprave, ili ovih koji daju javna ovlašćenja, u odnosu na građane.

Pomenuo bih još samo da u onome što treba da bude podrška svakako je, pored onoga što je povećanje kapaciteta Zaštitnika građana u smislu povećanja broja službenika, stručnih ljudi, dekoncentracije tog organa itd, ali to treba sve urediti zakonom. Valja ukazati i na ono što je bio taj veoma težak početak u stvaranju tih elementarnih potreba iz početka, u stvaranju i dobijanju od države prostornih uslova, kao i drugih materijalnih uslova.

Ima se utisak, ne samo kada je Zaštitnik građana u pitanju, nego i druge institucije koje imaju taj regulatorni i nezavisni status i ulogu, veoma su teško počinjali i čini se da je država nekako lakše ustanovljavala određen normativ, pravna akta koja regulišu tu oblast, a da pri tome ne stvaraju odgovarajuće uslove za početak rada, bar one elementarne.

Država se malo i trapavo odnosila, ili čak oklevala, u onome što je stvaranje tih pravnih uslova za jednu punu i pravu aktivnost i rad, u konkretnom slučaju Zaštitnika građana, kao i drugih nezavisnih institucija koje su danas isto tako važne kao i ova.

Naravno, sa ovim pitanjem se neću posebno baviti. Već imamo dobre pomake u tom pravcu u odnosu na same početke, ali valja nastaviti u tom pravcu i davati punu podršku daljem razvoju ovih institucija, pa i institucije Zaštitnika građana.

Nisam uveren da u ovoj narodnoj skupštini, pošto postoji visoka saglasnost oko ponovnog izbora gospodina Saše Jankovića za Zaštitnika građana, da neko od poslaničkih grupa to čini iz nekih lukrativnih razloga, u smislu političke koristi, pa mu zbog toga daje podršku. Mislim da postoji visoka svest u ovoj narodnoj skupštini, i među pozicijom i među opozicijom o tome, da je zaista potrebna jedna takva institucija koja će premošćavati tu polarizovanost, koja je često i nesvesna u nekim slučajevima između organa vlasti i između građana. To je veoma mukotrpan i dugotrajan proces koji valja podržati. Narodna skupština će svakako podržati i dalje jedno takvo nastojanje daljeg razvoja i napredovanja uslova za rad Zaštitnika građana. Time će Zaštitnik građana u narednom periodu, sa svojom službom i saradnicima, postići još veće rezultate, a to će biti i rezultati ove narodne skupštine u kojoj mi danas odlučujemo.

Da zaključim, s obzirom da je SPS predložila Sašu Jankovića za ponovni izbor, kada budemo glasali u subotu, podržaćemo svi njegov izbor, u jednoj velikoj nadi da će nastaviti ovako kako je radio u proteklom periodu. Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, da se ne bih sada direktno obraćao poslaniku, odnosno poslanici, što nije dozvoljeno, ne znam da li vi možete predsedavajuća da objasnite u kom kontekstu je bilo reči o tome da neki ministar nosi sat od 15 hiljada evra i cipele od 600, 700 evra i kakve to veze ima sa konkretnim amandmanom ili zakonom.
Drugo, takve aluziju su veoma široke i opasne. Ne sporim eventualnu mogućnost da neko od ministara to i nosi, ali izdvojte i recite ko, a ne na ovakav način da se čine insinuacije koje štete jednoj drugoj stvari, a to je suština o kojoj mi pričamo, jer ovde postoji tendencija, kroz najveći broj amandmana je usmereno u smislu popravljanja onoga što je sam zakon predvideo, a već sam Predlog zakona je takav da ide u pravcu poboljšanja uslova rada i određenih pogodnosti u korist policijskih službenika, što je sasvim u redu. Naravno, tu ima amandmana nekih opozicionih stranaka, odnosno poslanika, koji čak pokušavaju da još više poprave tu situaciju, ali ne mogu da se složim sa amandmanima koji govore u ime onoga što su potrebe policije, u ime navodno poboljšanja uslova rada itd, a zapravo kroz suštinu amandmana se čini pokušaj smanjenja svega toga.
Opet, da se vratim na ono zbog čega sam se javio. Te iluzije koje su veoma uopštene nisu predmet današnjeg dnevnog reda i čine štetu onome što je suština i što je tačka dnevnog reda. Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici,  naravno da ne mislim da je potrebno dalje da idemo u pravcu polemisanja oko jedne sporedne stvari. I dalje držim do toga da ne treba ići iz okvira suštine ovog zakona koji ima jednu apsolutno dobru nameru i krajnjem, kada bude usvojen, daće određene rezultate u cilju poboljšanja rada ovog važnog organa i ovog važnog ministarstva i celokupnog tog aparata koji je u okviru MUP.
Naravno da, a govorim u ime SPS-JS, nam smeta jedno takvo uopštavanje i insinuacija koje gledalac može da protumači ovako i onako, ili da izvuče iz konteksta, itd.
Neću sada, niti smo mi zastupnici da branimo poziciju ministara u Vladi Republike Srbije, niti ulazimo u ono što je materijalni položaj, ili kako je stekao određenu stvar. Uostalom, zadovoljni smo činjenicom, ako sam dobro razumeo, da je gospođa Tabaković rekla da se to ne odnosi na Dačića.
Ne bi bilo korektno da se čine ovakve insinuacije posle odlaska ministra iz opravdanih razloga. Ako je bilo razloga da se upute takve kritike, onda je to moglo u njegovom prisustvu. Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, predstavnici Ministarstva unutrašnjih poslova, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SPS-JS podržaće zakon o izmenama i dopunama Zakona o policiji, kao i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o vanrednim situacijama. Smatramo da su predložene izmene i dopune ova dva zakona neophodne i primerene sadašnjem trenutku, u pravnom smislu, političkom smislu, u onom smislu što je regulativa ovih pitanja u širem okruženju i u međunarodnoj zajednici.
Kada je reč o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o policiji, nekoliko razloga za donošenje ovog zakona su veoma važni. Prvo, Zakon o policiji donet je 2005. godine, nakon čega je Republika Srbija postala samostalna država, a 2006. godine donet je novi Ustav, te iz tih razloga svakako je potrebno i ovaj zakon primeriti onome što jeste stvarnost danas, u onome što je državna organizacija i u onome što je pravni poredak. Potreba za usklađivanje zakona sa Ustavom i drugim zakonima, kao i novom društveno političkom stvarnošću zaista uslovljava ili traži da dođe do ovih promena.
Drugi važan set pitanja kojim se rešava kroz izmenu i dopunu kada je reč o Zakonu o policiji, imamo oblast međunarodne policijske saradnje, koja je, mora se priznati, znatno napredovala u poslednjih nekoliko godina. Dakle, danas, ako govorimo o uspešnoj borbi protiv organizovanog kriminala, koji često ima međunarodne razmere, to pretpostavlja povezivanje i veoma svestranu saradnju policije u bližem i daljem okruženju. Da bi to moglo da se ostvari, mora da ima određenu zakonsku podlogu koja omogućava jednu takvu saradnju.
Mi smo svedoci veoma plodne saradnje Ministarstva unutrašnjih poslova i našeg sada odsutnog zamenika premijera i ministra unutrašnjih poslova, Ivice Dačića, na međunarodnom planu. Ta saradnja je formalizovana potpisivanjem brojnih sporazuma o saradnji po različitim pitanjima. Iste te sporazume u velikoj meri, odnosno u velikom broju smo ovde ratifikovali, odnosno potvrđivali. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o policiji detaljnije se uređuje policijska saradnja na međunarodnom planu i sa drugim policijama u drugim državama, tako da se, recimo, uređuje obavljanje policijskih poslova na teritoriji strane države, saradnja sa stranim policijskim službenicima, razmena policijskih službenika, delatnost inostranih i međunarodnih policijskih službi na našoj teritoriji, izvršavanjem mirnodopskih zadataka van teritorije Republike Srbije.
Dakle, sve su to pitanja koja ne mogu da se rešavaju bez zakonske osnove, koja je u skladu sa onim što je i Ustav Republike Srbije, ali i pre svega međunarodni sporazumi i ugovori koji su potpisani u velikom broju i koji predstavljaju neposredni pravni osnov za odvijanje policijske međunarodne saradnje.
Mi danas u veoma živoj diplomatskoj političkoj saradnji sa drugim zemljama, koju imamo usled težnji da dođe do međunarodnih integracija i pre svega uključivanja naše u EU, imamo isto tako i veoma plodnu i, rekao bih veoma uspešnu policijsku saradnju. Ali, ako bi se te dve stvari uporedile, čini se da tu imamo uspešniju regionalnu policijsku saradnju u odnosu na ono što je danas politička i diplomatska saradnja.
Dakle, naša policija je postala veoma značajni i uspešan činilac u povezivanju naše zemlje sa međunarodnom zajednicom i sa drugim zemljama i, pre svega, u tim odnosima prednjači, rekao bih, da na neki način i krči put daljoj nekoj saradnji, pa i u onome što će sutra biti uspešnija politička i diplomatska saradnja naših zemalja.
Treći set pitanja, koji je veoma važan za jednu uspešnu savremenu policiju kroz ove izmene i dopune, odnosi se na socijalna pitanja i na radno-pravni status policijskih službenika. Posle socijalnog dijaloga i razgovora sa sindikatima došlo se do potpisivanja kolektivnog ugovora za policijske službenike i druge zaposlene u Ministarstvu unutrašnjih poslova. U uslovima velike ekonomske krize položaj policijskih službenika je danas veoma težak. Međutim, mora se priznati da je danas svima teško i jasno je da teret u prevazilaženju krize moraju podneti svi i naravno da i policija mora podneti taj teret. Ipak, neke elementarne pogodnosti policija mora da dobije i red je da ih dobije, jer u vršenju svojih dužnosti često je ugrožen i život policijskih službenika i, nažalost, mi smo svedoci da takvih slučajeva je bilo u bližoj prošlosti ili neposrednoj prošlosti i prošle godine itd.
Dakle, mora se ići u pravcu toga da se policiji omogući bolje opremanje, kvalitetnija obuka, bolji materijalni položaj, veća sigurnost u pravno-radnom statusu itd. Mi ne možemo očekivati uspešnu delatnost MUP i uspešno izvršavanje zadataka policijskih službenika u jednoj takvoj lošoj situaciji gde svega ovoga nema. I upravo u tom smislu ove izmene i dopune, u velikoj meri u saglasnosti sa sindikatima policije, učinjene su u pravcu poboljšanja radno-pravnog statusa policijskih službenika.
Ovde moram da pomenem i uslove za prijem u radni odnos u policijsku službu, što je nešto u jednom izmenjenom obliku u odnosu na prethodne uslove tako da imamo jedan drugačiji pristup. Čini se da se napušta usko uokviren prototip zakona, koji je svojstven ranijim zatvorenim državnim sistemima i da je on sada bliži onome što je savremeni trenutak u smislu jednog drugačijeg pristupa i sagledavanja mogućnosti da u radni odnos uđu svi oni koji ispunjavaju opšte i posebne uslove, ali bez nekih grubih ograničenja koja su često vezivala ruke i MUP i sprečavala da budu primljeni oni koji treba da budu primljeni.
Kao poslanička grupa apelujemo i na to da se sagleda mogućnost oko uslova za prijem, u smislu statusa onoga što su državljani Republike Srbije, odnosno ljudi koji imaju dvojno državljanstvo. Ovde je predložen jedan amandman i o tom amandmanu će narodni poslanik Đorđe Milićević više govoriti, ali upravo takav amandman dozvoljava da u službu MUP uđu državljani koji imaju dvojno državljanstvo, a koji imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije. Naravno, kroz podzakonska akta ministar može urediti bliže uslove za prijem i naravno da postoje oni poslovi gde ne mogu biti primljeni ljudi koji imaju dvojno državljanstvo i to je sasvim u redu.
Moram ovde da naglasim i to da smo dobili ovde procenu fiskalnih efekata od strane Fiskalnog saveta i Fiskalni savet je dostavio Narodnoj skupštini procenu fiskalnih efekata. Ti fiskalni efekti ovim učinjenim izmenama i dopunama predviđaju, odnosno na osnovu procene Ministarstva finansija, da su oni oko 3,6 milijardi dinara u 2012. godini, odnosno 300 miliona ili 600 miliona u ovoj godini, za ova dva meseca, u zavisnosti kad će biti primenjeni.
Ovaj predlog zakona ima te značajne finansijske, fiskalne implikacije i one su uslovljene izmenama i dopunama koje su, na primer, uslovljene novim rešenjima u nekim članovima, npr. u slučaju privremene nesposobnosti za rad, da se zarada sa 85% povećava na 100%, zatim, policijskom službeniku koji je ostvario pravo na penziju pripada otpremnina u visini plate primljene za poslednjih šest meseci, a bilo je pet meseci po sadašnjem zakonu, zatim, jednokratna pomoć porodici policijskog službenika koji je izgubio život u obavljanju službe, iznosila bi 36 prosečnih plata u MUP, dok je po važećem zakonu jednokratna pomoć izražena u visini plate poginulog policijskog službenika u poslednja 24 meseca.
Dakle, očigledno je da se povećava taj iznos sredstava koji je potreban za zadovoljavanje svih onih dodataka i naknadnih troškova za funkcionisanje policije. U ime poslaničke grupe SPS - JS bih skrenuo pažnju da se prilikom kreiranja budžeta za 2012. godinu uzmu u obzir ova zakonska rešenja koja su ovde predviđena, ako ih tako usvojimo, a nadam se da hoćemo, i da se ta sredstva na neki način isplaniraju, a da pri tom ne dođe do uvećanog deficita u budžetu.
Na koji način? Naravno, Ministarstvo finansija će to predložiti, ali svakako teranje po starom nije moguće. Ako hoćemo jednu savremenu policiju, koja će uspešno raditi na onome što su veoma složeni i teški poslovi u službi očuvanja poretka, u službi onoga što je sigurnost građana, u službi suzbijanja kriminala i mnogih drugih funkcija koje Ministarstvo obavlja, moraju se stvoriti neki elementarni uslovi dostojni ljudi koji rade u policiji u ovom vremenu.
Kada je reč o izmenama i dopunama Zakona o vanrednim situacijama, ovaj zakon je usvojen krajem 2009. godine, a njegova primena je počela polovinom 2010. godine. Ovim predlogom je obuhvaćena redakcija normi kojom se bolje i preciznije regulišu određene nadležnosti i mere, odnosno pravna regulativa u ovoj oblasti.
Najznačajnije je reći da je ovim predlogom predviđeno proširenje ovlašćenja Republičkog štaba za vanredne situacije, koji je ustanovljen kao nacionalno telo za koordinaciju, rukovođenje i upravljanje vanrednim situacijama, a što je u skladu sa onim što je merilo i način rešavanja tih stvari na širem planu i u skladu sa onim što je preporuka UN. Ovo telo obuhvata ključne subjekte, javne službe i sve druge koji su značajni u sistemu zaštite i spasavanja.
Dakle, Republički štab za vanredne situacije, kao nacionalno telo koje rukovodi vanrednim situacijama, u dokumentima UN nosi naziv "Nacionalna platforma za smanjenje rizika od katastrofa". Na takav način mi smo u ravni onoga što su međunarodna pravila i što je uputstvo za rešavanje ovih pitanja na širem planu, a pod patronatom, ili pod onim što je funkcija UN.
Imamo u ovim izmenama i dopunama i to da Javno preduzeće za skloništa, koje je pod nadzorom MUP dobija novu ulogu, dobija novo ovlašćenje, a ono utvrđuje uslove za utvrđivanje urbanističkih mera zaštite od ratnih dejstava i elementarnih nepogoda, kao i izradu prvostepenih rešenja za objekte koji neće imati skloništa, ali koji imaju mogućnost uplate određenih taksi, na ime toga što će se na drugačiji način, uz pomoć tih taksi regulisati pitanje i kompenzacija nedostatka tih skloništa.
Takođe je značajno i to da, kada je reč o Sporazumu između Vlade Republike Srbije i Ruske Federacije o saradnji u oblasti humanitarnog reagovanja u vanrednim situacijama, imamo predviđeno da i nadležnosti Humanitarnog centra u obuci i osposobljavanju lica, odnosno snaga i onih koji će raditi na zaštiti i na spasavanju. Na takav način Humanitarni centar sa sedištem u Nišu dobija i tu edukativnu funkciju, odnosno funkciju obučavanja i opremanja za ono što će sutradan biti njihova delatnost.
Na kraju, rekao bih da oba zakona zapravo su proizašla iz potrebe da se usaglase sa drugim zakonima koji su u međuvremenu usvojeni, sa potrebama i pravnom regulativom koja je u širem okruženju u međunarodnom planu da prati savremene trendove i da MUP i ovim izmenama i dopunama, kao i mnogo puta do sada, pokazuje zaista jednu spremnost da drži korak sa vremenom i sa potrebama našeg društva i naše zemlje u pogledu onoga što su pretpostavke za normalno funkcionisanje ovog ministarstva u odnosu na potrebe države, u odnosu na potrebe građana Srbije. Za oba zakona poslanička grupa SPS – JS će glasati. Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre i saradnici MUP, dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SPS-JS želim veoma kratko da se uključim u ovu raspravu.
Dakle, ovaj zakon koji tretira pitanje prebivališta i boravišta, veoma je potreban, jer svaka uređena država mora da ima jasnu evidenciju o svojim građanima, gde prebivaju ili borave u određenom trenutku, a sa više aspekata je ovo važno.
Dakle, mi imamo tu nekoliko problema koji su se u prošlosti pojavljivali, da imamo jednu neuređenu materiju, da možda neke zakonske norme u dosadašnjem ili u prethodnim zakonima su prevaziđene, imamo razne tendencije koje se pojavljuju zbog različitih razloga, pa tako imamo pojavu fiktivnog broja ljudi koji borave ili prebivaju u određenim oblastima, a onda, na osnovu tog fiktivnog statusa, ostvaruju određena prava za sebe, ali ostvarivanjem tih svojih prava, zapravo, dovode i državu u određenu poziciju, pa čak to u određenim trenucima ostavlja određene posledice, koje imaju dugoročne posledice u nekom pravcu.
Kada dođe vreme izbora, mi imamo fiktivno glasanje takvih građana koji su se tu samo našli da bi u određenom trenutku napakovali određeni broj glasova za određenu opciju koja projektuje sutradan određenu politiku koja ima možda neke druge namere, a koje nisu u skladu sa onim što treba da bude celovit interes.
Moramo reći da postoje građani u našoj zemlji, da li su oni pripadnici nacionalnih manjina ili nekih drugih, da sebe smatraju stanarima ove zemlje, da se nalaze u svojoj kući, a imamo određene grupacije koji se ponašaju kao privremeni podstanari sa nekim drugim ciljevima itd.
Imamo i neki drugi aspekt koji ovde moramo da sagledamo – kako se uređuju ova pitanja u nekim drugim zemljama, da li se to na dovoljno liberalan način, kako mi možda zagovaramo ili smatramo u duhu onoga što je demokratičnost, npr. u SAD ili u nekim drugim zapadno evropskim zemljama je moguće tek tako pribaviti status prebivanja ili boravljenja u njihovim zemljama, u njihovim gradovima i u nekim drugim delovima njihove države, i na osnovu toga ostvarivati neka prava koja zadovoljavaju neke ad hok potrebe, a opet ostavljaju posledice za tu državu u jednom nepovoljnom pravcu.
Dakle, ne shvatam ovu normu o kojoj je ovde reč, da je ona takva da tu sada državni organi presuđuju, a da stranka koja je tražila svoje pravo nema druge mehanizme kako to da reši. Postoji postupak kako se rešava to pitanje i u nekom drugom koraku to može da dokaže i da ostvari svoje pravo.
U svakom slučaju, smatramo da provere i postojanje određenih mehanizama od strane državnih organa su apsolutno legitimni mehanizmi koji moraju da postoje i država, preko svojih državnih organa i određenih postupaka, mora da ima mogućnost kontrolisanja svega ovoga.
Znači, demokratija, koju mi često na jedan nakaradan način podrazumevamo, jeste apsolutno na jedan što savršeniji način sve proveriti i kontrolisati, a u jednom takvom okviru da građani ostvaruju prava.
Uostalom, ako imamo zamerke na zakon koji je do sada važio ili na zakone koji su nekada bili u ovoj materiji, ovo je pokušaj da ispravimo neke stvari, da ih popravimo u interesu jedne bolje uređenosti, koja je u interesu i države i samih građana. Ako ove norme nisu najbolje ili nisu savršene, praksa će vrlo brzo pokazati, pa ponovo na dnevnom redu možemo imati izmene i dopune koje će sve ovo popraviti, da to bude još bolje, ponavljam, u interesu građana, ali svakako i države koja mora da vodi računa o sebi. Zahvaljujem.

Samo kratko želim da iznesem sledeće. Uz dužno poštovanje prava SRS i da podnesu amandman da ga brane, da iz svog ugla kritikuju rešenje koje je dato u ovom članu, kao i ostala rešenja kada je reč o poslaničkoj grupi SPS – JS kada je reč o meni, koji u ime toga govorim. Moram da kažem da, naravno mi se nismo saglasili sa stavom, sa političkim stavovima  i sa gledanjem SRS na ovu stvar, jer sam ja načelno pokušao da napravim prilaza, u onome što jeste odobravanje Vlade u smislu ne važenja takvih normi u ovom zakonu koji će poboljšati mehanizme i mi to tako vidimo. Praksa će pokazati da će možda sutra postojati potreba za poboljšanjem ovog zakona u pojedinim odredbama.
U svakom slučaju, mi odobravamo aktivnost Vlade na onome što jeste usavršavanje i poboljšanje te pravne norme i legislative i u ovoj oblasti, jer država mora da vodi računa o svojim građanima o svojoj teritoriji i o mehanizmima koji će doprineti jednom poretku koji je u interesu svima.
Prema tome, govorili smo u prilog onome što su pokušaji Vlade u tom pravcu, sa odobravanjem svega toga, a ne u smislu nekog opozicionog gledanja. Naravno, svi imaju pravo da to učine, to je legitimno pravo i vas i svakog drugog, jer da nema toga izgubio bi smisao postojanje ovog parlamenta i rasprava ovde. Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, gospodo saradnici, ministre unutrašnjih poslova, dame i gospodo narodni poslanici, u okviru ove prve tačke dnevnog reda ovog redovnog zasedanja imamo dva važna dokumenta, jednu strategiju, nacionalnu strategiju, koja se tiče zaštite i spašavanja u vanrednim situacijama i drugo, Predlog zakona o prebivalištu i boravištu. Oba ova akta su veoma značajna i njihovo donošenje predstavlja jedan korak napred u ustrojavanju zakonske norme i ustrojavanju jedne politike koja je značajna za funkcionisanje poretka i sistema u našoj zemlji.
Dakle, kada je reč o nacionalnoj strategiji zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama, mi danas vidimo gotovo svakodnevno da je ceo svet i mnogi regioni, pa i naš region u kome mi živimo, dakle, jugoistočni deo Evrope, suočen i u isto vreme i ugrožen sa mnogim opasnostima, bilo da su to elementarne nepogode ili neke nepogode izazvane ljudskim aktivnostima ili drugim stanjima.
Reč je o različitim vrstama prirodnih opasnosti, koje vrlo često odnose veliki broj života, ugrožavaju životnu sredinu, što bi trebalo da bude i prioritet čitavog čovečanstva u njenom očuvanju i, rekao bih, i unapređenju, ugrožavaju imovinu, kulturna dobra, kulturno nasleđe itd.
Ovo pitanje postaje sve više aktuelno, da tako kažem, i ono je sve značajnije kako vreme prolazi, jer mi smo suočeni sa globalnim procesom degradacije životne sredine zbog mnogih poremećaja i remećenja ekološke ravnoteže. U vezi sa tim imamo i pojavu promene globalne klime, klimatskih uslova na globalnom planu, tako da futurolozi koji se bave ovim pitanjem ne predviđaju baš svetlu budućnost i pretpostavljaju suočavanje sa velikim problemima o kojima moramo danas razmišljati na jedan odgovorniji način.
Kada govorimo o tome možemo konstatovati na planu svetskih odnosa i politike da imamo nejednak odnos prema ovim pitanjima, ali u svakom slučaju, rekao bih da EU, evropske zemlje i zemlje koje teže ulasku u EU imaju jedan uređen sistem i teže izgrađivanju jednog odgovornog poretka koji vodi računa o svemu tome.
Želim da kroz ovo izlaganje iznesem nekoliko tih konstatacija, koje idu u prilog u afirmativnom smislu i za jedan i za drugi akt, ali takođe i nekoliko tih konstatacija, u ime poslaničke grupe koju predstavljam, SPS-JS. Mi danas imamo vrlo često pojavu raznih poplava, suša, visokih temperatura, zemljotresa, klizišta, oluja, pojava požara usled različitih uzroka, da li prirodnih, da li zbog nepažnje, ljudskog faktora, pojavu tehničko-tehnoloških nesreća, promenu globalne klime itd.
Ovim su ugroženi i ljudski životi, materijalna dobra, dakle, imovina, zdravlje ljudi, životna sredina, kulturno nasleđe, tako da u jednom neuređenom sistemu i poretku postoji velika opasnost od velikih šteta koje su nenadoknadive.
Kombinacija ovih uzroka, da tako kažem, i posledica zahtevaju donošenje jedne sveobuhvatne strategije koju mi danas donosimo, ali koja je, naravno, smišljena na različitim osnovama i utemeljena je na mnogo drugih i dokumenata i naše društvene stvarnosti i prošlosti i tako dalje.
Osnov za donošenje nacionalne strategije po ovom pitanju sadržan je u Zakonu o vanrednim situacijama, kojim je definisan jedan integrisani sistem za zaštitu i spasavanje. Mislim da je to ključna jedna formulacija ili izraz kada govorimo o integrisanom sistemu, jer on označava suštinu prilaza ovim pitanjima. Osnov za donošenje ove strategije sadržan je i u drugim nacionalnim i međunarodnim dokumentima i veliki broj tih dokumenata mi smo doneli kao zemlja i kao ovaj parlament, mislim na mnoge zakone koji se odnose na regulisanje mnogih pitanja, a koja imaju veze sa ovim. Ali, od tih važnijih strateških dokumenata svakako je Nacionalni program za integraciju Republike Srbije u EU, zatim, Nacionalna strategija održivog razvoja, Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije, svakako od tih međunarodnih jeste – milenijumski ciljevi razvoja i Kjoto okvir za delovanje u periodu od 2005. - 2015. godine.
Rekao bih da osnov ili temelj za donošenje jednog takvog dokumenta predstavlja, što nije rečeno ovde u tekstu obrazloženja, ali ako mi dozvolite, izneo bih i to, da je veoma važno i to iskustvo iz ranijeg perioda, iz ranijeg sistema, koje se bavilo ovim pitanjima i to iskustvo ne možemo i ne treba potcenjivati. Naravno, ono nije najznačajnije u svemu ovome. Mnoge stvari iz prošlog vremena su prevaziđene. Imamo nove okolnosti, nove aktuelnosti, kada je reč o ovome, ali svakako da je to iskustvo u pogledu onoga što je bilo funkcionisanje civilne zaštite u ranijem periodu svakako dragoceno.
Imamo i jedan drugi reper koji je veoma važan, a to je visoki stepen uređenosti u drugim zemljama, kada je reč o ovome. Pre svega mislim na zemlje u okviru EU, ali naravno i visoki stepen uređenosti ovih pitanja npr. u Rusiji i u nekim drugim zemljama.
Oblast vanrednih situacija razmatra se kroz određene parametre koji su važni za ovu oblast i tu je pre svega važno razmotriti pravni i strateški okvir, zatim organizaciju i upravljanje, resursi, obuka i saradnja.
Rekao bih nekoliko reči, kada je reč o resursima kojima mi raspolažemo, a radi sprovođenja jedne takve strategije, a takođe, i sprovođenja zakona koji su važni u ovoj oblasti.
Dakle, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Sektor za vanredne situacije zaista pokazuje jako dobre rezultate, da tako kažem, na polju bezbednosti i suočavanja sa problemima koji se pojavljuju u vanrednim situacija i tu je očigledan jedan veliki napredak. Međutim, mora se konstatovati da popunjenost kapaciteta i onim što je i ljudstvo, a i oprema, nije na odgovarajućem nivou i zaista mi kao zemlja i kao odgovorno društvo bi trebalo u tom cilju još više napora da izdvojimo, da predvidimo određena sredstva, izvore tih sredstava i da na adekvatan način postignemo one standarde koji obezbeđuju najviši stepen zaštite u uslovima vanrednih situacija.
Dakle, počev od onog osnovnog, da mi danas nemamo dovoljno vatrogasaca u Srbiji, a po nekim normama bi to trebalo da bude na 1000 stanovnika, koliko je meni poznato – jedan izvršilac ovih poslova, mi imamo daleko manji procenat u ovome i zaista bi trebalo uložiti napor u tom pravcu. Naravno, i tehnička opremljenost za izvršavanje ovih zadataka nije na odgovarajući nivou. Učinjeni su određeni napori u stvaranju boljih tehničkih uslova - u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, ali svakako to nije dovoljno i treba pokriti celo područje Srbije, u smislu, i kadrovskog i tehničkog opremanja, kako bi ovi zadaci koji su pred ovim sektorom, bili na najbolji mogući način i izvršeni.
Apelovao bih i na odgovorne iz Ministarstva za odbranu i Ministarstva za unutrašnje poslove u smislu završavanja procesa preuzimanja zaposlenih i materijalno-tehničkih sredstava pokretne i nepokretne imovine, kao i arhive iz Uprave za vanredne situacije Ministarstva odbrane od strane Ministarstva za unutrašnje poslove. Dakle, sada imamo jednu novu organizaciju, koju naravno, Ministarstvo odbrane ne isključuje u datim trenucima, ali Ministarstvo unutrašnjih poslova, pre svega, nosilac ovih poslova.
Veoma važan momenat jeste obuka, edukacija i trening ljudstva koji su u određenim službama za izvršavanje ovih veoma važnih i teških zadataka. Dakle, edukacija i trening mora da se vrši na određenim nivoima, koristeći određena iskustva i standarde šire zajednice, gde imamo bolji i već jedan sistem koji je ustrojen na visokom nivou, naročito u zapadno-evropskim zemljama.
Veoma je važna i saradnja između Republičkog štaba za vanredne situacije sa istim takvim subjektima nižeg ranga po lokalnim samoupravama, u gradovima, i u opštinama i tu treba da se zaista ustroji jedna dobra saradnja i jedna dobra veza, da tako kažem, i ti rezultati idu u pozitivnom pravcu kroz edukaciju koja se trenutno vrši za potrebe, čini mi se, stotinak opština u ovom periodu.
Ako ćemo gledati u jednom širem smislu, usvajanje jedne takve strategije zapravo odaje sliku jednog odgovornog društva, jedne ozbiljne i odgovorne države koja unapred misli na obezbeđivanje svojih ljudi, imovine lica, zdravlja ljudi, kulturnog dobra, životne sredine od svih onih nedaća koje se mogu pojaviti kao jedna velika razorna moć u uslovima vanrednih situacija.
Mi tu treba da radimo, ne samo na onome što je donošenje zakonske norme, odgovarajuće legislative, ne samo time što usvajamo jednu strategiju koja je osmišljena na jedan valjan i veoma kvalitetan način, da tako kažem. Mi moramo da radimo na izgrađivanju svesti da odgovorno postupamo i vodimo računa o onome što treba sutradan da proizađe kao jedna aktivnost u datom trenutku, kada budu zaista neke teške okolnosti.
Dozvolite mi sada da prozborim još koju reč o Zakonu o prebivalištu i boravištu u ime poslaničke grupe SPS-JS i da kažem da potreba za donošenjem ovog zakona jeste u tome, da je prethodni zakon koji se bavio ovim pitanjem, veoma i prevaziđeno mnogim svojim normama i u mnogim svojim članovima, s obzirom da je donet već početkom treće četvrtine prošlog veka i da u novim okolnostima, naravno da to pitanje treba da primenimo aktuelnom trenutku.
Ovim zakonom uređuje se prijavljivanje i odjavljivanje prebivališta, prijavljivanje i odjavljivanje boravišta, prijavljivanje privremenog boravka u inostranstvu i nadležnost i način vođenja odgovarajuće evidencije po ovim pitanjima.
Rekao bih da je svakako važno za jednu zemlju da država i njeni organi imaju uvid u to gde žive ti građani, gde se oni nalaze, da na takav način omoguće brzu i efikasnu komunikaciju između države i naših građana, bez obzira o kojim pitanjima i zbog kojih potreba je to potrebno.
Samo u jednom haotičnom društvu mi bi imali jednu takvu situaciju, da ne možemo da dođemo do svojih građana, ne možemo da funkcionišemo po mnogim pitanjima u upravnim sporovima, u sudskim sporovima ili nekim drugim procesima koji nemaju takav karakter ovih organa o kojima sam govorio, tako da se i u tom delu pokazuje jedna dobra namera i okrenutost naše države da i na to pitanje odgovori na najbolji mogući način, a u interesu i građana i države. Ako hoćemo da gledamo bipolarno, onda je to interes i države i njenih građana.
Na primer, imamo i tu situaciju oko izdavanja ličnih dokumenata određenih problema koji su činili da građane vrtimo u krug, da idu od jednog do drugog organa, da se nalaze u jednom začaranom krugu i da ne mogu da ostvare ona svoja prava koja su im potrebna u datom trenutku, tako da se i ovim zakonom rešava to pitanje. Ukoliko građanin koji ima pravo na ličnu kartu nema prijavljeno prebivalište, niti boravište, niti mu se u skladu sa članom 11. ovog zakona rešenjem može utvrditi prebivalište, radi izdavanja lične karte mu se određuje boravište i on ostvaruje svoja prava.
Rekao bih još da je značajno u tom delu da državni organi, sudski organi ili neki drugi organi ili organizacije, koji imaju opravdan pravni interes, mogu izvršiti proveru stalnog stanovanja, odnosno boravišta, što je veoma značajno, jer mi u praksi, zapravo, imamo mnogo slučajeva fiktivnog tog stanja i fiktivnog prijavljivanja prebivališta ili boravišta, a što može da bude uslov za mnoge manipulacije, zloupotrebe itd, da li pri izborima, npr. parlamentarnim, lokalnim ili radi nekih ličnih potreba itd. Tako da, u tom slučaju, kada se vrši provera ovih pitanja, onda je ustanovljen jedan institut, a to je pasiviziranje tog mesta ili adrese stanovanja, bilo da je u pitanju prebivalište ili boravište.
Takođe, imamo i situaciju da mi danas u Srbiji imamo državljane koji nisu naši državljani, nisu državljani Srbije, ali su npr. državljani republika ili samostalnih država koje su ranije bile u sastavu bivše naše zemlje SFRJ. To pitanje se rešava time da istekom lične karte, važenja lične karte ovih građana, oni praktično gube, odnosno pasivizira se takođe mesto njihovog stanovanja i oni moraju rešiti ovo svoje pitanje i prebivališta i državljanstva itd.
Naravno, ovo je jedan proces koji traje i završiću sa konstatacijom da će poslanička grupa SPS-JS glasati, kako za Nacionalnu strategiju, tako i za ovaj predlog zakona o prebivalištu i boravištu. Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, obzirom da će poslanička grupa SPS – JS podržati ovaj predlog koji je na dnevnom redu, nemamo, da tako kažem problem u tome što trenutno ministar koji brani ovaj zakon nije prisutan. Sigurno će se pojaviti ovde.
U ima naše poslaničke grupe želim najkraće da iznesem neke naše stavove koji idu u prilog onome što jeste potreba usvajanja jednog takvog zakona. Dakle, poslovna tajna je veoma značajna kategorija koja danas postoji i važna je u međusobnim odnosima raznih delatnosti, pre svega u oblasti privređivanja. Ona predstavlja bilo koju poverljivu informaciju koja ima komercijalnu vrednost zbog toga što predstavlja tajnu, a koja nekom fizičkom ili pravnom licu obezbeđuje prednost u odnosu na konkurenciju.
Iz tih razloga je važno definisati njen status u međusobnim odnosima. Dakle, u današnje vreme tržišne utakmice i u borbi za profit, poslovna tajna je ključna kategorija koja mora biti uređena sa pravnog aspekta, ali isto tako treba napomenuti da ona ima i etičku dimenziju, tako da o tom etičkom aspektu takođe treba razgovarati i na tome insistirati, što ne može pravno da se reguliše, ali je o toj dimenziji veoma važno raspravljati i učiniti da određenim kodeksom, određenim pravilima, određenim načinom to podići na jedan viši nivo.
Ovim zakonom se uređuje pravna zaštita poslovne tajne od svih radnji nelojalne konkurencije. Tako je poslovnom tajnom moguće štititi različite podatke i informacije koje su veoma važne, npr. proces proizvodnje nekog subjekta, zatim različite rezultate istraživanja, profil potrošača koji je važan u određenom segment, u određenoj oblasti, različiti finansijski podaci koji su značajni za poslovanje, zatim projekti, rezultati ispitivanja i testiranja, različiti planovi u proizvodnji, zatim razne formule u određenim oblastima itd.
U vreme intenzivne radnje i komunikacije na različitim nivoima i u vreme intenzivne saradnje sa stranim ulagačima, veoma je značajno da i mi kao društvo i država uredimo jedan oblik ponašanja, a takođe i da ustanovimo određene obaveze u tim odnosima, što podrazumeva poštovanje određenih normi, pravila u poslovanju, poštovanje njihove poslovne politike, mislim na te subjekte koji sa nama sarađuju, jer to pretpostavljam izvesnost zacrtanih planova i rezultata koje oni očekuju u saradnji sa nama. To zahteva određenu ozbiljnost u ponašanju i u odnosima sa našim partnerima. To podrazumeva u krajnjem rezultatu i poštovanje i očuvanje određenih podataka do kojih možemo doći kao njihovi partneri.
To znači da ne možemo sa tim baratati na jedan neuređen način koji njima ne odgovara. Zaštita poslovne tajne, naročito u uslovima ustaljene korupcije je, takođe, značajno pitanje, jer poslovna tajna može da bude sredstvo prometa i sredstvo sticanja, da tako kažem, određene dobiti, što, opet, sa etičkog stanovišta nije u redu. Sa druge strane, narušava i ugled i naše zemlje i naših privrednih i drugih subjekata, koji bi sarađivali sa drugim ulagačima i iz tih razloga je potrebno ovo urediti na jedno pravno valjan način, kroz donošenje jednog zakona koji je pretpostavljati da postoji jedan uokviren način ponašanja u tim poslovnim odnosima.
Ovo pitanje je naročito značajno u nekim oblastima kao što je oblast proizvodnje lekova, ili oblast zaštite biljaka, recimo, što je dovelo do toga da se posebnim zakonima pitanje zaštite poslovne tajne, takođe, uređuje. Ovo je jedan opšti zakon koji u celini, da tako kažem, uokviruje i ustanovljava pravila ponašanja, zatim sankcionisanja i odstupanja od takvog načina ponašanja. Ali i posebnim zakonima je to već uređeno, ili je moguće urediti, radi preciznijeg definisanja svih ovih pravila odnosa koji treba da obezbede očuvanje određenih podataka od zloupotrebe.
Na pravnom terenu, kroz ovaj zakon stvara se osnov za građansko-pravnu zaštitu u slučaju povrede poslovne tajne. Ovim predlogom zakona predlaže se da se povreda poslovne tajne, da ona bude sankcionisana kao privredni prestup privrednog društva, odnosno odgovornog lica u privrednom društvu. Rekao bih da mi i kao društvo i kao država moramo težiti podizanju svesti naših ljudi, naročito u poslovnim odnosima i na izgradnji jednog visokog profesionalizma, koji će obezbediti jedan zdrav odnos i ustanoviti jedno poverenje u komunikaciji sa drugim subjektima i sa našim partnerima.
Dakle, to je već neka viša sfera u odnosu na sferu pravnog normiranja ove oblasti, ali do toga, naravno, ne možemo doći pojednostavljeno, da tako kažem, time što ćemo usvojiti ovaj zakon, već to je jedan dug put koji podrazumeva i edukaciju i vaspitavanje, da tako kažem, mlađih generacija i budućih kadrova, koji će držati do svoje profesije, koji će držati do jednog kodeksa i do jedne etike koja u krajnjoj liniji obezbeđuje otvaranje vrata koja su siguran put u napredak. Bez tog profesionalizma mi ne možemo, da tako kažem, doći do onih partnera sa kojima možemo na zdravim osnovama sarađivati i raditi.
Ovo je pretpostavka kako za jedan siguran put i uspeha, da tako kažem, i naših privrednih subjekata, ali i samog pojedinca u našem društvu, jer samo jedna visoka etika, da tako kažem, našeg pojedinca i društva u celini, obezbeđuje i poverenje i zdrav odnos i punu komunikaciju sa drugim partnerima, što pretpostavlja u krajnjoj liniji siguran put ka jednom napretku.
To je ta dimenzija o kojoj moramo voditi računa i koja možda kroz ovaj zakon i ne može da se uredi, ali ovo pitanje ne možemo rešiti samo donošenjem ovog zakona, već i kroz druge aktivnosti, kroz druge poduhvate, kroz obrazovni sistem, kroz ono što je edukacija i usavršavanje kadrova na svakom nivou, što je sigurna garancija da možemo na jedan zdraviji način da funkcionišemo u cilju napretka naše države i našeg društva.
Naravno, u vremenu ustaljene korupcije i nekih drugih bolesnih stanja našeg društva i uopšte jednog ambijenta u kome živimo, mi imamo problem sa ovim, ali taj će se problem sigurno rešiti sa jedne strane usavršavanjem ove pravne regulative u mnogim oblastima, pa i u ovoj, a sa druge strane i kroz druge aktivnosti koje će učiniti da dođemo do jednog visokog profesionalizma i do jednog zdravog etičkog stanja našeg društva, što je najbolja preporuka za jedan zdraviji i važniji i, ako hoćete, jedan odnos i sa drugim stranim ulagačima, što će nas preporučiti kao partnere sa kojima vredi raditi.
Naša poslanička grupa SPS-JS će glasati svakako za ovaj zakon, sa očekivanjem da je samo ovo jedan korak u pravcu stvaranja jedne povoljnije klime u jednom normalnom i zdravom poslovanju i ponašanju i pojedinaca i privrednih subjekata, a u cilju stvaranja jedne drugačije svesti i stvaranja jedne drugačije obaveze prema kući gde radimo, prema obavezama koje imamo pred sobom i u ime onog subjekta gde radimo, gde delujemo, a i u ime države čiji smo sastavni deo.
Glasaćemo za ovaj zakon i očekujemo da će to učiniti i ostale poslaničke grupe. Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, gospodine ministre i saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, ovde imamo zaista više amandmana na ovaj član, koji je svakako veoma važan u onome što jeste uloga škole u odnosu na učenike koje bi trebalo privoleti da redovno pohađaju nastavu i reč je o jednom postupanju škole kako da to učini. To je veoma složeno pitanje koje se uvek pojavljivalo u praksi – na koji način ta pitanja regulisati? Zaista nemam razloga niti nameru da glorifikujem bilo koje rešenje. Sticajem okolnosti dogodilo se da je prihvaćen moj amandman. Čitao sam i druge amandmane koji su po meni takođe više ili manje prihvatljivi i sa kojima se saglašavam. Za svaku je pohvalu da narodni poslanici aktivno učestvuju u raspravi i načelno, a i podnošenjem amandmana u cilju nalaženja najboljih rešenja.

Dakle, mislim da niti je mogla Vlada, prva Vlada posle 2000. godine, da donošenjem Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja reši na najbolji mogući način sva pitanja koja su u domenu tog zakona, odnosno ovog zakona, niti nadalje kroz izmene i dopune je to mogla sledeća Vlada Vojislava Koštunice niti mislim da će ova aktuelna Vlada čiji je ministar prosveta i nauke, gospodin Obradović, rešiti na najidealniji način sva ova pitanja. Po meni je mnogo važno da aktuelni ministar prosvete i nauke, posle jednog perioda od 2009. godine na ovamo, je našao razlog da ponudi izmene i dopune ovog zakona u cilju poboljšanja svih ovih rešenja koja su prethodna data, a koja su se pokazala možda neadekvatnim ili je praksa potvrdila da nisu najbolja rešenja koja treba da regulišu sva ova pitanja.

Ovde se pokazuje jedna fleksibilnost, jedno sagledavanje da jedan zakon ne može da bude idealan i to bi trebalo da bude zaista pravilo. Mislim da ne bi bilo loše da posle godinu dana ponovo mi dođemo ovde i da ponovo sagledamo kroz izmene i dopune ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Čak i ovaj član 117. da ponovo bude podvrgnut sagledavanju i pokušajima da se poboljšaju ta rešenja.

Naravno da je ovde veoma složeno pitanje kada je reč o izostajanju učenika i kada je reč o sankcionisanju takvih postupaka i treba težiti onome što je pedagoška praksa, a to je uključivanje u ovaj proces i roditelja i učenika i nastavnika, odnosno škole, znači kao tog pedagoškog trougla, i ta stalna komunikacija u tom trouglu kako bi se na najbolji način snimila situacija i došlo do odgovarajućeg rešenja. Po meni je mnogo važno da se roditelj zaista u pravom smislu uključi u ova pitanja. Mada je to stvar i njegove volje i zainteresovanosti, nažalost, jer i to je vrlo često pod znakom pitanja.

Dakle, ja sam imao, iz prakse sada govorim, jer sam i ja radio u prosveti i kao nastavnik i kao direktor, situaciju da mi je roditelj govorio – nemoj da dozvoliš da kada se bude išlo na matursko veče da deca idu kolima. Ja sam odgovorio – ja sigurno ključeve od svojih kola neću dati učeniku ni jednom, prema tome, nisam ja vlasnik ni tih ključeva, ni automobila, to moraš sam da rešavaš itd. Ovaj primer ilustruje zapravo pokušaj nekih roditelja, naravno, da ne generalizujem, da se svi problemi koji se pojavljuju u tom procesu prebacuju na školu. Škola, naravno, da nije subjekt koji je isključivo nadležan za vaspitavanje, čak i za obrazovanje učenika, već je to sigurno jedna složenija relacija koja treba da se ispuni saradnjom između različitih subjekata.

Drugo, mi ne možemo da pretendujemo na nalaženju takvih rešenja da će škola kao vaspitno-obrazovna ustanova biti jedino mesto i idealno mesto za realizaciju svih ciljeva i zadataka koje treba da se ostvare u procesu obrazovanja i vaspitanja. Nadalje, škola ne može da bude drugačije od društva i od države kakvo je već to društvo i kakva je ta država. Mi se nalazimo u tom procesu trancizije, nalazimo se u procesu traganja za mnogim rešenjima, nalazimo se u procesu menjanja svesti po mnogim pitanjima i mi sami primećujemo zapravo da nismo dostigli određen stepen odgovornosti i svesti po mnogim pitanjima kompletno kao društvo. Zapravo, u tom procesu približavanja EU postoji ta težnja menjanja te svesti, a dok svest ne promenimo mi često i zakonima, koje donosimo na papiru, ne možemo da dosegnemo taj nivo.

Dakle, zaista duboko cenim ono što su pokušaji narodnih poslanika, bez obzira da li pripadaju opoziciji… Koristim vreme ovlašćenog predstavnika, pa molim predsednicu da to uvaži. Dakle, duboko cenim pokušaje svih poslanika, bez obzira da li su iz pozicije ili opozicije, da kroz amandmane i kroz raspravu poboljšaju ovaj zakon. Ali, naravno, moram da konstatujem da sa druge strane ministar sa svojim saradnicima pokazuje veliku fleksibilnost i da je prihvatio 11 amandmana koji nisu samo amandmani pozicije, odnosno poslanika iz redova pozicije, nego i iz opozicije. Nadalje, na sednici odbora je prihvaćeno još sedam – osam amandmana, čini mi se, tako da i to pokazuje okrenutost onome što jeste stvarni cilj i što je naša zajednička želja.

Kada je reč o Zaštitniku građana, moram da priznam da tekstovi koji su se pojavili u međuvremenu nisu baš jasni do kraja, u smislu onoga šta je to zaštitnik građana želeo da kaže. On je morao to decidnije i mnogo jasnije da objasni, ako je već davao neka saopštenja. Svakako da je imao priliku da i lično sam preko svojih saradnika na jedan adekvatan i detaljan način predloži konkretna rešenja, koja bi sigurno pomogla i sa te strane da se ovaj zakon i ova ponuđena rešenja poprave. Dakle, ne verujem da Zaštitnik građana ima istipovane neke narodne poslanike ili poslaničke grupe preko kojih on deluje na posredan način. Prosto, to je neprihvatljivo i to je prazna priča koja nema nikakvog smisla.

Nadalje, mislim da, kada je reč o pravima učenika, odnosno pravima deteta, ovim zakonom ničim nisu ugrožena, ovde zapravo postoji jedna tendencija kroz donošenje ovih izmena i dopuna da se definišu obaveze učenika, koje u pravnom smislu daju prostor i okvir za korišćenje prava deteta, odnosno učenika. To je jedan uređeni sistem koji treba da funkcioniše u svim delatnostima i u svim sferama života i rada. Mi prava ne možemo da shvatamo toliko liberalno u smislu zalaženja u sferu destrukcija, anarhije itd.

Dakle, naravno da se i ja saglašavam da prethodno rešenje od 35 časova neopravdanih nije bilo dobro, ali možda su okolnosti u tom periodu kada smo donosili zakon 2009. godine bile takve da je to prihvaćeno kao rešenje koje se pokazalo da nije dobro. Zaista nije bilo dobro, ali rešenje koje smo mi usvojili 2009. godine nije proizvod ministra ili bilo kog, već je proizvod jedne široke rasprave i u tom trenutku je to tako odlučeno na osnovu neke većine. Neka mi bude dozvoljeno da sa svoje subjektivne strane kažem da je ta većina pogrešila. Eto, ja to tako mislim. Neka mi neko i zameri, nemam ništa protiv. Ali, eto nama prilike da to ispravimo i u ovom članu i u nekim drugim članovima. Zato ja još jednom na kraju svog izlaganja u ime poslaničkog kluba SPS-JS odobravam takav jedan čin da se pred Narodnu skupštinu iznesu problemi koji jesu u okviru jednog zakona i da ga popravimo. Neka to bude i sledeći put, ako treba i ranije, ako praksa pokaže da možda i ovom prilikom nisu u nekim stvarima bili u pravu. Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, želim povodom ovih komentara koji su se pojavljivali u vezi ovog amandmana da dam određena mišljenja koja se odnose na tvrdnje o politizaciji izbora direktora u predškolskim ustanovama i u školskim ustanovama, od strane ministarstva ili ministra, uz pomoć lokalnih samouprava, o čemu je bilo ne samo sada reči, nego i u načelnoj raspravi.

Ja sam o tome nešto govorio u načelnoj raspravi i neću sada oko tog pitanja dužiti, ali samo ukratko da se podsetimo da imamo tripartitni sistem izbora školskih odbora od devet članova koji se sastoje od tri člana iz stručnih veća, odnosno kolektiva, tri člana iz saveta roditelja i tri člana iz lokalne samouprave. Pri tome, oni su legitimni predlagači organu lokalne samouprave, na šta skupština lokalne samouprave nema pravo da menja te predloge koji su učinjeni.

Skupština lokalne samouprave u formalnom smislu ozvaničava takav jedan izbor koji je autonomno izvršen od strane kolektiva, odnosno saveta roditelja, a više odlučuje o onoj trećoj trećini iz sastava lokalne samouprave.

Da se podsetimo, ministar daje samo saglasnost na izbor što je učinio školski odbor, i pretpostavljamo da kolektiv koji je predstavljen sa tri svoja člana nije politizovan. Pretpostavlja se takođe da savet roditelja koji predstavlja đake kao poseban autonomni organ takođe nije politizovan. Hajde da kažemo, ona treća trećina jeste na neki način, jer predstavlja određene političke stranke.

Ceo sistem izbora je tako uređen da školski odbor bira i predlaže ministarstvu, a ministar samo odobrava. U odnosu na ranija rešenja koja smo imali, mi smo imali da je ministar određivao. Ja ću da kažem da sam 2001. godine smenjen odlukom ministra prosvete početkom aprila 2001. godine bez ikakvog obrazloženja na sred mandata.

Prihvatio sam tu odluku i nisam mnogo oko toga vodio neku raspravu, jer su bile takve okolnosti, bez obzira da li se to meni svidelo ili ne.

Ako ne valja sadašnji sistem koji je razvlastio ministra i prepušten je ovom načinu kako sam ja objasnio, izvolite gospodo poslanici, predložite nova rešenja koja će učiniti depolitizaciju u načinu izbora direktora. Hajde o tome da razgovaramo da li postoji neki bolji način u kome ministar ne bi odlučivao po nekoj političkoj pripadnosti da budu izabrani direktori.

Lično, u ovom trenutku ne vidim bolji sistem, ali ne držim do toga da je to najidealnije rešenje. Spreman sam uvek da razgovaramo o nekim novim idejama i novim rešenjima, ali ovde se govori o tome da se vrši politizacija, da političke stranke koje su na vlasti utiču, a imamo taj tripatitni sistem koji pokušava da to onemogući.

 

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre i saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo dva zakona, jedan koji se po prvi put donosi, a to je Predlog zakona o optičkim diskovima i drugi zakon je iz oblasti obrazovanja, a to je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koji smo doneli 2009. godine.
Dakle, možda i nisu tematski bliski ovi zakoni, ali jasno je zbog čega su zajedno u raspravi, zbog toga što oba zakona proizilaze iz delatnost ministarstva koje pokriva ove oblasti: prosvetu i nauku.
Kada je reč o zakonu o optičkim diskovima, mislim da je lako zaključiti da je neophodno doneti takav zakon, jer novo vreme, koje je donelo novu tehnologiju, donelo je i nove mogućnosti za lako usvajanje intelektualne svojine od onih kojima ta intelektualna svojina ne pripada. Naravno da to nije samo stvar naše države, našeg društva, jer smo mi deo sveta, bez obzira na trenutno stanje integrisanosti u svetu. To su pitanja planetarnog tipa koja su veoma značajna i moramo da se uklopimo u ono što su zahtevi današnjeg sveta u tom pogledu.
Dakle, pristupanjem STO mi tim pre dobijamo tu obavezu i sve zemlje, kao što je i u tekstu razloga za donošenje rečeno, od 1. januara 1995. godine su u obavezi i izložene su regionalnoj proveri i analizi zakonodavstva koje se odnosi na zaštitu intelektualne svojine. Naša zemlja se obavezala još u periodu između 2002. i 2003. godine, tada u sastavu SRJ, kasnije Srbije i Crne Gore, a od 2005. godine i sama je izrazila obavezu da će u tom pravcu regulisati ova pitanja kroz donošenje zakona. Obzirom da je reč o takvoj materiji i o takvoj delatnosti, gotovo je sasvim jasno da je to jedan od konkretnih uslova koje treba da ispunimo da bi pristupili i postali sutra kandidat za ulazak u EU. Ne bih ulazio u detalje o ovom zakonu koji obrađuje specifična pitanja iz ove oblasti ali, u svakom slučaju, usaglašavamo se kao poslanička grupa SPS-JS sa tekstom ovog predloga zakona i glasaćemo za ovaj zakon.
Kada je reč o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, da se podsetimo da je ovaj zakon donet 2003. godine, da je 2004. godine dopunjen i izmenjen, a 2009. godine stajala je potreba za njegovu znatniju izmenu i dopunu, ali obzirom da su te izmene i dopune bile u priličnoj meri potrebne da se izvrše, Ministarstvo za prosvetu je tada predložilo da to bude novi zakon i Narodna skupština je donela taj novi zakon, usaglašavajući ga sa novim standardima, normama, sa drugim zakonima koji su u međuvremenu bili doneti, sa aktuelnim trenutkom i menjajući sve one probleme koje je u međuvremenu praksa pokazala da to treba učiniti.
Mi danas, posle nepune dve godine, ponovo imamo na dnevnom redu izmene i dopune ovog zakona i neko će reći – ponovo to stavljate na dnevni red, šta ste radili pre nepune dve godine itd. Poslanička grupa SPS-JS smatra sasvim normalnim i prirodnim da s vremena na vreme na dnevni red ponovo dođu zakoni koje smo ranije usvojili, pa makar to bilo i u bliskoj prošlosti, ako stoji potreba za usaglašavanjem sa novim standardima ili sa u međuvremenu donetim drugim zakonima. Ako je praksa u prošlosti pokazala da postoje određeni problemi u onome što je regulisanje određenih pitanja u toj oblasti, sasvim je normalno da ponovo ti zakoni dođu ovde na preispitivanje, na dopunjavanje, na izmenu i prilagođavanje onome što je aktuelni trenutak i što su potrebe u toj oblasti.
Mogao bih sada da uputim i kritiku nekim ministarstvima koja izbegavaju da stave na dnevni red određene zakone, držeći tvrdo do toga da su to idealna rešenja koja su data pre godinu, dve ili tri itd. Neću da ulazim dalje u raspravu tog tipa i da pravim digresiju u smislu kritike i ministarstava i drugih zakona. To će biti prilika u drugim momentima, kada budemo razgovarali o nekim pitanjima koja su u toj sferi.
Kada je reč o ovim izmenama i dopunama, važno je konstatovati da je i ovaj koncept izmena i dopuna drži onoga što su tri, da tako kažem, dimenzije ovog zakona, a to je ravnopravnost ili jednakopravnost, efikasnost i kvalitet obrazovanja.
Veoma je važno reći da ove izmene i dopune delom su i u onome što su bili razgovori sa reprezentativnim sindikatima, što pokazuje da Ministarstvo ima sluha za uslišavanje svojih partnera u onome što su interesi sindikata, konačno interesi svih zaposlenih u sferi obrazovanja i da ti razgovori u datom trenutku, kada su postojali problemi u toj sferi i kada su izneti zahtevi sindikata, ti razgovori sa Ministarstvom su bili sasvim ozbiljni i da, na osnovu tih razgovora i sačinjenih protokola, mi danas imamo jednu realizaciju onoga što su bili ti zahtevi i sada se to pojavljuje u vidu izmena i dopuna ovih zakona.
Takođe, želim da kažem da u saradnji sa poverenikom za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, ono što je prikupljanje i obrada podataka o ličnosti u ustanovama, usklađeno je sa Zakonom o zaštiti podataka i ličnosti. Mi imamo ovde jednu sferu i jednu dimenziju u ovom zakonu, jednog savremenog trenutka, jednog dostignuća u onome što su podaci kojima moramo da baratamo na jednom globalnom nivou, a to znači na nivou Ministarstva, da imamo uvezivanje čitave jedne mreže, u jednom informatičkom sistemu i ovladavanje sa svim podacima koji se tiču i onoga što je kadar i onoga što su učenici i onoga što su određene reference ljudi koji rade ili koji imaju određenu ulogu ili funkciju u obrazovnom sistemu, kroz vođenje registra itd, a na drugoj strani da je potrebno zaštiti sve podatke u skladu sa ovim odgovarajućim zakonom. Naravno da je to veoma pozitivno i dobro da je to ugrađeno i regulisano u ovom zakonu.
Kada je reč o organima upravljanja, ovde su učinjene izmene u onome što jeste definisanje organa upravljanja, koji pokriva ovaj kao termin i ono što je organ upravljanja i u školama i u dečijim vrtićima itd. Zatim, imamo i to pitanje da u srednjim stručnim školama predstavnici su tri reprezentativna iz te sfere delatnosti kojima se škola bavi, što je sasvim u redu. Ali, ovde bih rekao, kada je organ upravljanja, osvrnuo bi se na ono što su kritike u odnosu na funkcionisanje organa upravljanja, u smislu izbora direktora ili vršenja nekih drugih funkcija. Da se podsetimo da je organ upravljanja u ustanovama koje se bave obrazovanjem tripartitni organ, koji se sastoji iz tri dela. Jedan deo pripada školi, obično su to nastavno osoblje, tri predstavnika, drugi deo pripada savetu roditelja, koji autonomno predlaže svoje predstavnike i treći deo, u užem smislu, to su predstavnici lokalne samouprave.
Bio bih čak u stanju da kritikujem i onaj momenat koji je u zakonu dat još ranije, a to je izjašnjavanje nastavničkog veća, odnosno kolektiva u pogledu toga, davanja nekog svog mišljenja za predloženog kandidata. Mislim lično da aktuelni direktor koji ponovo konkuriše ima pravo i na mehanizama da utiče na kolektiv i da dobije te glasove. Po prirodi stvari, kolektiv je obično konzervativan u odnosu na promene, u odnosu na novine i pre će se opredeliti za status kvo stanje u kolektivu, u odnosu na neke promene, pa makar to stanje u školi i ne valjalo. Po čemu onda ne bi neko mišljenje proizašlo, kao institucionalno mišljenje iz saveta roditelja, ili čak, iz lokalne samouprave, kako bi pariralo ovom mišljenju nastavničkog veća, odnosno kolektiva?
Naravno ovo pitanje u ovom trenutku ove izmene i dopune ne obrađuju, ali jednostavno kandidujem kao razmišljanje za neku eventualnu izmenu u narednom periodu, naravno ne pretendujem da sam u pravu, ali mislim da tu ima određenih problema.
Pitanje vladanja učenika, kao kategorija koja se ocenjuje opisno od prvog razreda do petog, tu je učinjena i jedna ispravka i ona koja je učinjena u ranijem, a od šestog ide ocenjivanje na kraju polugodišta i na kraju školske godine brojčanom ocenom, zatim, ulaženje te ocene u uspeh kroz aritmetičku sredinu, zbrajanjem svih tih ocena od petog pa nadalje.
Dakle, vladanje je jedna vaspitna kategorija i s obzirom da je reč o vaspitno-obrazovnom procesu, reč je o jednoj delatnosti koja ima dve dimenzije, dimenziju vaspitanja i obrazovanja, da mi danas ne možemo razmišljati jednostavno u pravcu da je samo obrazovanje jedne ličnosti kategorija koja je relevantna i koja je najvažnija, a da je vaspitanje nešto sporedno, gotovo nevažno. Dakle, jedna kompletna ličnost, danas podrazumeva i znanje i vladanje sa činjenicama i stručnosti itd, ali sa druge strane jednu kulturu, jedno vaspitanje koje tek onda dobija na kvalitetu u onome što je ta kompletna ličnost.
Mi danas imamo uspešne ljude i u nauci i u sportu. Imamo sliku pred sobom možda i aktuelnu itd, ali ta uspešnost tih ljudi koji su vrhunski i u nauci i u sportu i u umetnosti je mnogo veća ako je reč o ljudima koji znaju da se ponašaju, koji su kulturni, koji su oplemenjeni tom dimenzijom, da ne kažem grubo rečeno vaspitanja, da ne shvatimo to banalno.
Povrede obaveza učenika, to bih prokomentarisao, kada je reč o neopravdanim izostancima, gde imamo smanjenje sa 35 na više od 25, znači taj 25. je granica gde se alarmira u smislu izricanja određenih vaspitno-disciplinskih mera. Naš poslanički klub to podržava. Neko će reći da se sužavaju prava učenika time što smanjujemo broj izostanaka sa 35 na 25.
Podsetio bih da učenicima treba omogućiti da imaju svoje obaveze i svoja prava, ali njihovo je pravo da pohađaju redovno školu, da uče i postižu rezultate. Ne treba pravog učenika svesti u neke druge sfere anarhije, destrukcije itd. Ako ćemo mi da povećavamo prava učenika time što ćemo im dati da mogu 100 neopravdanih izostanaka da opravdaju, onda se gubi smisao onoga što jeste uređenost jednog sistema, što je osmišljenost jednog sistema u pravcu postizanja onoga što je krajnji cilj, a krajnji cilj jeste obrazovanje jedne ličnosti i vaspitanje i stvaranje kompletne ličnosti.
Prema tome, svako kršenje određenih normi ne pripada sferi prava. Prava postoje u smislu da oni imaju pravo da pokušaju da opravdaju svoje neopravdane izostanke do određene granice, a nadalje naravno, ako to u prisustvu roditelja ne mogu da učine podležu određenim sankcijama. U tom smislu mi imamo tu i jedan amandman koji smo priložili na član 17. koji nije u vezi sa ovim brojem izostanaka, ali je reč o težim povredama obaveza učenika. Sada se u zakonu kaže – u vaspitno-disciplinskom postupku učenik mora biti saslušan i dati pismenu izjavu, a ako je maloletan u prisustvu roditelja.
Mi smo predložili amandman koji će to na drugačiji način, čini nam se bolji, naravno u konsultaciji sa predstavnicima i sa ministrom, da u vaspitno-disciplinskom postupku učenik uz prisustvo roditelja, odnosno staratelja, kao i svi ostali učesnici i svedoci moraju biti saslušani i mogu dati pismenu izjavu. Dakle, mi u svim ovim procesima moramo više uključivati roditelje. Učenik nije subjekt sa kojim mi jedino komuniciramo i rešavamo stvari, izricanje vaspitno-disciplinskih mera i rešavanje svih tih problema. Moramo se podsetiti onoga što je iskustvo, što je pedagoška nauka, da u pedagoškom trouglu roditelj-učenik-škola rešavamo sve te probleme, bez obzira da li je taj učenik maloletan ili punoletan.
Samo na tim osnovama možemo da postignemo one željene efekte i rezultate.
Na kraju bih još komentarisao ovo pitanje međusobnog preuzimanja zaposlenih na neodređeno vreme uz prethodno potpisivanje sporazuma između škola i uz davanje saglasnosti nastavnika koji prelazi ako je razlika u njihovom radnom angažovanju manja od 20%. Mislimo da je to dobro rešenje i da će to olakšati mnoga pitanja i iz radnog odnosa, a i ono što je svrha popunjavanja kadrova u pojedinim školama.
Takođe, ova mogućnost da se određeni broj časova ne tretira kao prekovremeni rad, olakšaće jednu situaciju gde smo imali da smo za dva časa morali da raspisujemo konkurs, da primamo itd. Naravno, tu je potrebna i ona dobra kontrola i uvid ministarstva i njenih organa, da se to ne bi zloupotrebilo.
Naravno da bi mogli još da razgovaramo i da kažemo ono što je stav SPS – JS, ali ističe vreme. Kroz raspravu u pojedinostima ćemo to nastaviti. Još jedanput izražavam zadovoljstvo što smo došli do jednog kvalitetnog predloga zakona o izmenama i dopunama ovog zakona i mi ćemo svakako kao poslanička grupa SPS – JS glasati za ovaj zakon. zahvaljujem na pažnji.

Poštovana predsedavajuća, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, želim da postavim pitanje predsedniku Vlade i ministarki pravde, ali s obzirom da oni nisu tu, verujem da ćete vi, gospodo ministri, preneti ovo pitanje, a naravno pitanje će biti prosleđeno i onim formalnim putem, kako je već to predviđeno.
Zapravo, hteo bih da kandidujem jedno pitanje koje proizilazi iz onoga što je praksa ovde koju mi imamo već radeći ovde ovaj posao zajedno sa vama, gospodo ministri, da kada usvajamo određene zakone, posle određenog vremena često se ti zakoni vraćaju u smislu jedne dopune. Imamo pred sobom izmene i dopune zakona zato što praksa pokazuje u međuvremenu gde su slabosti i šta je to potrebno popraviti u tom zakonu i uskladiti sa onim što je život, što je praksa i što su potrebe i ljudi i delatnosti koja se pokriva tim zakonom.
Ovde je reč o zakonu o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava koji u Srbiji funkcioniše već godinu i po dana i smatram da, ne samo ja, nego i poslanici iz naše poslaničke grupe, a verovatno i drugi, ali i dobar deo javnosti da već možemo govoriti o efektima tog zakona, izvršiti određene analize i eventualno učiniti određene izmene i dopune u smislu poboljšanja ove materije koja je regulisana ovim zakonom.
Naravno, tu postoje mnogi aspekti koji idu u prilog tome, možda u dovoljnoj meri nisu uzeti u obzir i oni istorijski aspekti, recimo, prvostepeni sud u mlavskom kraju, u Petrovcu na Mlavi, već postoji 135 godina, od 1873. godine i trajanje jednog prvostepenog suda u tom vremenu, od preko jednog veka, od 135 godina, samo za sebe već nešto govori.
Drugi momenat koji je i te kako važan, to je teritorijalni aspekt. Da mi imamo npr. u opštini Žagubica selo Laznica, koje je sto, pa čak i više kilometara udaljeno od sedišta osnovnog suda u Požarevcu. To je jedna apsolutna nefunkcionalnost, koja se pokazuje kroz ono što…
(Predsedavajuća: Tri minuta.)
Molim prisutne ministre da bar daju neki komentar kako bi mi dali mogućnost da postavim dopunsko pitanje.

Poštovana predsednice, radno predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SPS-JS izneću neke stavove koji se tiču tačaka koje danas ovde obrađujemo, ali pre svega izbora nacionalnih saveta za kulturu i za visoko obrazovanje.
Obaveza izbora ovih značajnih tela proizilazi iz donetih zakona koje smo mi ovde razmatrali i doneli. Dakle, izbor Nacionalnog prosvetnog saveta proizilazi iz Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Nacionalnog saveta za kulturu iz Zakona o kulturi i Zakon o visokom obrazovanju nalaže konstituisanje Saveta za visoko obrazovanje. Dakle, reč je o veoma značajnim telima koji imaju značajnu funkciju u oblastima obrazovanja na određenim nivoima i u oblasti kulture.
Iz onoga što smo dobili u materijalu vidimo da su ovlašćeni predstavnici učinili svoje predloge. Ti predlozi su razmatrani na resornim odborima ovde u Narodnoj skupštini i blagovremeno upućeni na razmatranje, što danas i činimo.
Dakle, sprovedena je jedna procedura u skladu sa zakonom i ne sumnjamo da ćemo u danu za glasanje svakako dobiti nove sastave ovih saveta, koji su veoma značajni za dalje funkcionisanje kako obrazovanja, tako i oblasti kulture.
Želim da kažem da smo mi zapravo u ovom periodu, tranzicionom da tako kažem, imali u tom brzom hodu promena onoga što jeste dosadašnja praksa ili do 2000. godine promena vlasničke strukture, promena ili reforme u društvenim oblastima, možda neke poteze koji nisu bili u dovoljnoj meri odmereni, nisu bili proračunati na najbolji mogući način, nisu izvršene određene procene valjane, tako da su zapravo u tom periodu učinjene takve greške koje teško možemo ispraviti, i to se desilo i u oblasti privatizacije, ali se to dogodilo i u ovim društvenim delatnostima i oblastima, gde je takođe bilo potrebno izvršiti određene reforme.
Tako se to učinilo i u oblasti obrazovanja, gde smo imali da smo usvajali neke programe koji su ušli u nastavni proces, koji možda nisu na najbolji mogući način struktuirani. Pod znakom pitanja je Građansko vaspitanje, koje možda treba preispitati programski i sadržajno, što bi svakako učinilo da mi kao društvo i kao država više držimo do onoga što jesu naše specifičnosti Republike Srbije, što jeste naša tradicija, što jeste naša kultura i istorija, naravno uvažavajući i sve one vrednosti u širem prostoru Evrope.
Ali, smatram da u takvim reformama koje smo mi činili imamo jednu liniju pomodarstva, lakog odricanja od onoga što jeste naše i do čega treba da držimo, a olako prihvatamo možda neke sadržaje koji možda negativno utiču na ono što treba da bude naše vaspitanje i obrazovanje u duhu tradicije i istorije, kojih ne možemo da se odreknemo.
Sada govorim o značaju, da tako kažem, ovih saveta, čija je funkcija veoma značajna i velika je njihova odgovornost. Pretpostavljamo da ljudi koji su predloženi u ovim telima imaju visok i stručni i svaki drugi integritet i da će u značajnoj meri doprineti da buduće odluke budu na pravi način odmerene i uokvirene u ono što želimo kao društvo i kao država.
Imali smo i neke sadržaje u nastavnim programima, koji su na brzu ruku sročeni, sastavljeni i udenuti u programe u oblasti istorije, gde nije prošla dovoljna velika vremenska distanca, a da su ti sadržaji i ideološki i politički obojeni, što je apsolutno neprihvatljivo, jer svaka takva obojenost u ovom trenutku ne doprinosi jednoj stabilnosti i jednom pravom smeru, gde želimo da budemo i iznad ideologije i iznad politike, kako bi na pravilan način i obrazovali i vaspitavali mladu generaciju.
Kada je reč o kulturi, Nacionalni savet za kulturu je svakako značajan, kultura je veoma širok pojam i ne podrazumeva samo određene uže sadržaje u nekim oblastima umetnosti itd, već podrazumeva, da tako kažem, sve ono što je život, rad, sfere života i rada, takođe prožima sve ono što su delatnosti, aktivnosti i prisustvo najmlađih do najstarijih i na tom planu zaista treba posebno da radimo.
Kultura se svakodnevno ispoljava i eksponira i kao način ponašanja, i kao odnos prema sredini u kojoj živimo, i kao odnos prema polovima i društvu, i kao način nalaženja zajedničkog jezika po određenim pitanjima i mnogo, mnogo toga. Prosto je nemoguće pobrojati sve ono šta jeste kultura u datom trenutku.
Mislim da ovoj sferi Nacionalni savet za kulturu, kao stručno savetodavno telo, zaista treba da priđe na jedan veoma detaljan i stručan način, kako bi dao određene smernice za nalaženje jednog takvog kulturnog programa koji će učiniti napredak na tlu našeg prostora, odnosno Republike Srbije, a u korist napretka i svega onoga što je kultura koja je primerena ovom prostoru, evropskom prostoru gde živimo.
Mi smo kao društvo skloni pomodarstvu. Mnogi sadržaji se nude i preko sredstava javnog informisanja i preko elektronskih medija koji doprinose izgradnji jednog modela ponašanja koji je u malograđanskom duhu i neguje možda čak i jedan dekadentan model, da tako kažem, kulture koji je apsolutno neprihvatljiv.
Mi smo svedoci svakodnevnih takvih uticaja, gde se milioni gledalaca danas, pre svega mlad svet, zaokuplja takvim sadržajima, a da nedovoljno kroz te medije imamo sadržaje koji su zapravo suštinski prava vrednost o kojoj treba govoriti i što bi trebalo da bude u našem vidnom polju.
Neka istraživanja, to smo pre neki dan mogli da vidimo, recimo, da idoli mladih ili ono što njih zaokuplja jeste uglavnom ono što se dešava na estradi. Srećom, eto sport ili naši sportski rezultati naših vrhunskih sportista su učinili da taj procenat skoči u tom pravcu, što jeste prava vrednost.
Ali, na primer, naučni sadržaji ili mladi ljudi, deca ili mladi ljudi i studenti koji postižu izvanredne rezultate na svetskim takmičenjima veoma su malo prezentirani, na nedovoljno interesantan način itd, tako da je taj procenat koji utiče na javno mnjenje veoma mali.
Iz tih razloga smatramo da Nacionalni prosvetni savet koji se bavi pitanjima predškolskog vaspitanja i obrazovanja, zatim opšteg obrazovanja i umetničkog obrazovanja, zatim Nacionalni savet za visoko obrazovanje i Nacionalni savet za kulturu su veoma značajni organi kojima treba da pridajemo značajnu pažnju.
A od takvih tela, zapravo, i kroz ono što je zakon i preko odgovarajućih ministarstava, ali i mi kao Narodna skupština treba da tražimo i pred njih postavimo veoma značajne i ambiciozne zahteve u cilju pravilnog usmeravanja svih ovih naših oblasti, što će doprineti jednom duhovnom napretku kao pretpostavka za sve ono drugo što podrazumeva opšti napredak Srbije i njenih građana.
Naša poslanička grupa SPS-JS će svakako glasati za usvajanje ovih lista i za izbor članova ovih tela, sa očekivanjem da će oni biti na nivou zadatka i da će raditi u korist opšteg dobra.

Poštovana predsedavajuća, predsedništvo, gospodo saradnici ministra i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SPS-JS prozboriću nekoliko rečenica povodom donošenja ovog zakona ali uglavnom u afirmativnom smislu.
Naravno, uvek ima mesta za kritiku i zavisi s kog aspekta posmatramo sva ova pitanja, a i druga pitanja koja su u nadležnosti određenih resora.
Imajući u vidu da živimo u jednom tranzicionom vremenu, u jednom veoma teškom vremenu, u vremenu finansijske krize i drugih nevolja koje nas pritiskaju, a u trci sa vremenom da mnoge stvari na vreme promenimo kako bi uhvatili korak s onim što je želja, da pristupimo EU, nije teško naći puno činjenica i razloga da se mnoge stvari kritikuju, pa i ove koje su danas na dnevnom redu, ali isto tako postoje drugi aspekti koji gledaju na ove stvari sasvim drugačije.
Dakle, kada je reč o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju, sigurno je važno poći od činjenice da je ovaj zakon donet 1995. godine, da je pretrpeo izmene 2001, 2005. i 2006. godine. Pored osnovnog zakona u legislativi, u toj oblasti, imamo brojna podzakonska akta koja su pokušavala nove okolnosti u ovoj oblasti da usaglase sa onim što je potreba i vremena i onoga što jeste praksa u životu u aktuelnom trenutku. To nije ni moglo više na adekvatan način da se učini.
Svakako da je za pohvalu pojava u Narodnoj skupštini Predloga zakona o ovim izmenama i dopunama Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju, koji će osavremeniti ovu regulativu i primeriti potrebama današnjeg trenutka, što opet ne znači da ovim zakonom i ovim izmenama i dopunama idealno rešavamo ova pitanja i da će svakako postojati potreba da pratimo određene teškoće u primeni ovog zakona i u skladu sa potrebama u ovim oblastima, takođe, u datom trenutku ili kroz donošenje podzakonskih akata, kroz donošenje novih uputstava kako bi se po vertikali to spustilo na ono što je i sagledavanje ovih problema u lokalnoj samoupravi.
Takođe, u datom trenutku bi novim izmenama učinili napredak u regulisanju ove oblasti. Naravno, imali smo reakciju mnogih i udruženja i sindikata, mnogih delatnika u ovoj oblasti. Za pohvalu je da tu vršimo određene promene.
Kada je reč o auto-taksi saobraćaju, i kada je reč o linijskom saobraćaju, i kada je reč o prevozu stvari i o prevozu za sopstvene potrebe i što je najvažnije ovim zakonom se čini pokušaj da se poboljšaju uslovi privređivanja, da se privređivanje uvede, da tako kažem, u jedan legalan tok, što sprečava nelojalnu konkurenciju.
S druge strane, sprečava i sivu ekonomiju i stvara neke bolje pretpostavke za privređivanje koje u ovom trenutku nisu dobre zbog sveopšte krize i finansijske krize na jednom širem prostoru.
U tom smislu, poslanička grupa SPS-JS podržava pojavu ovakvog jednog zakona i svakako će glasati za njega.
Kada je reč o Predlogu zakona o potvrđivanju ugovora Koridor 10 – G85 faza I, između Republike Srbije i Evropske investicione banke, želim u ime naše poslaničke grupe SPS-JS da izrazim jedno potpuno opredeljenje u pravcu realizacije tog napora naše zemlje i svih odgovornih faktora da konačno imamo u dogledno vreme završavanje Koridora 10 koji predstavlja panevropski koridor u okviru sveopšte transevropske putne mreže koja je definisana u međunarodnim razmerama.
Svako zaostajanje u realizaciji ovog krupnog zadatka predstavlja neprihvatljiv i nedozvoljiv hendikep u smislu da moramo držati korak s vremenom, da moramo učiniti sve da infrastruktura, kako putna, tako i železnička, a i sve druge budu na jednom dostojnom nivou. Svakako da je infrastruktura osnova i temelj za sveopšti razvoj jedne zemlje, jednog društva i boljitak, stvaranje boljitka u smislu boljih uslova za privređivanje svih naših građana.
Čuli smo da Evropska investiciona banka, odobravajući kredite uz minimalne godišnje kamate, a za realizaciju ovakvih projekata, kao što su infrastrukturni ili za modernizaciju nekih drugih delatnosti, zapravo, podstiče lakšu integraciju u EU.
Svakako da tu integraciju koju želimo u EU, ne možemo da je prihvatimo samo na rečima kao jednu fikciju, jednu floskulu koja zapravo sama za sebe ništa ne znači, ako u stvarnom životu ne učinimo neke promene, kvalitativne promene koje će učiniti da budemo i u nekom doglednom vremenu, koliko-toliko, približni onome što se dešava u jednom širem ambijentu u regionu, pa i u EU.
Završavanje Koridora 10 u dužini od 792 kilometra je osnovna pretpostavka, rekao bih, to je imperativna potreba koju moramo da završimo, jer u protivnom ostaćemo slepo crevo i ćorsokak na balkanskom poluostrvu, a glavni putevi koji vode na Bliski istok i koji povezuju čitave regione nas će zaobići. To svakako nije dobra pretpostavka za ono što želimo u smislu daljeg napretka i držanja koraka s okolnom sredinom, s regionom i s drugim državama.
Ovde je reč o kreditu koji se obezbeđuje za završavanje deonice auto-puta E80 od 36 km južno od Niša prema Dimitrovgradu. Ukupno vrednost tog auto-puta je 391.200.000 evra, to je zaista jedna ogromna cifra, ali je ona uslovljena i izdiktirana onim što su uslovi, konfiguracija i mnogobrojni zahtevi za izgradnju te deonice.
Evropska investiciona banka ovim ugovorom obezbeđuje 195 miliona dinara. Ovim se obezbeđuje da imamo dva puta dve saobraćajne trake, sa dve zaustavne trake, širine 28,4 m i 26 m u onim uslovima gde su teži uslovi koji su diktirani konfiguracijom zemljišta. Na toj deonici imamo 31 most. Predviđene su i dve rampe, jedan parking, servisni centar, petlja kod Bele Palanke. To su ogromni zahvati u okviru ovog projekta i svakako zahtevaju tako veliki novac.
Naravno, sigurno ćemo imati protivargumente u smislu zašto se dalje zadužujemo i zašto uzimamo jedan takav kredit. Stanovište naše poslaničke grupe SPS-JS na takve primedbe je sledeći, moramo da se zadužimo i da grabimo u napredak kroz razvoj infrastrukture, jer je to osnova čitavog društva i napretka koji se očekuje od naše zemlje, a koji pre svega očekuju naši građani.
Čekanje neko i da taj isti posao radimo po sistemu kamen na kamen ili cigla po cigla jeste jedno dugovremensko oklevanje koje će nas pregaziti i koje će zapravo nas staviti apsolutno van stroja, van koraka i van onoga što rade okolne zemlje i, naravno, što radi zajednica u koju mi želimo sutra da uđemo.
Znači, svaki napredak pretpostavlja jedan dodatni napor. Uzimanje kredita je jedna varijanta koja je inače u svetu poznata i gledano s aspekta globalnih interesa, ako to čini država, a i gledano s aspekta pojedinaca, individua, ljudi se uvek zadužuju sa željom da se zaokruži jedan posao, s jednim razumnim tempom zaduživanja, vraćanja, s određenim uslovima koji će u krajnjem rezultatu učiniti boljitak za sve nas u bržem vremenu zarad nastavka napretka u nekom sledećem trenutku, a za potrebe generacija koje dolaze. Ako na ovakav globalan i strateški način ne posmatramo stvari, onda naravno da nema ništa od boljitka ni za nas, ni za generacije koje dolaze posle nas.
U istom svetlu bih progovorio samo nekoliko rečenica o sledećem zakonu koji se odnosi na napredak, unapređivanje tehnologije u elektroprivredi. Reč je o Predlogu zakona o potvrđivanju Ugovora o garanciji EPS, elektronska brojila, između Republike Srbije i Investicione banke. Ovaj projekat, koji vredi nešto preko 80 miliona evra, delom će biti finansiran kreditom koji Elektroprivreda uzima od Evropske investicione banke, a Republika Srbija treba da bude garant u onome što su obaveze ugovarača, odnosno Elektroprivrede Srbije, da isti ovaj kredit od 40 miliona evra vrati po ugovorenim stavkama.
Ovde je reč o uvođenju sistema brojila za daljinsko očitavanje i uključivanje i isključivanje. Naravno da i u oblasti elektroprivrede ne možemo stati na onome dokle smo stigli danas. Tehnologija u svetu u svim sistemima i u svim oblastima strahovito napreduje.
Dužni smo i moramo da tu tehnologiju unapređujemo, kako bi mogli i na tom tehnološkom planu da sarađujemo i komuniciramo sa okolnim svetom. U protivnom, ako imamo drugu logiku, jednog trenutka zadesiće nas jedna surova stvarnost, da mi živimo i radimo sa tehnologijom iz prošlog veka, a neko je otišao sto godina unapred.
Prema tome, svakako da ovaj sistem brojila za daljinsko očitavanje i uključivanje je jedna od faza, a ona će se nastaviti u daljem vremenu, ali valja to započeti i svakako učiniti napredak i u ovoj oblasti. Modernizacija ove tehnologije u elektroprivredi je takođe hvatanje koraka sa tehnološkim razvojem savremenog sveta i obavljanje delatnosti u savremenim uslovima, što je takođe imperativ i potreba za sve nas.
U ovom smislu izrekao sam neke konstatacije u jednom afirmativnom smislu, ali bih dodao još i nešto. Naravno, sve druge kritike koje dolaze po pitanju realizacije programa, odnosno projekata u okviru Koridora 10, recimo, najlakše je, u krajnjoj liniji, to svaliti na jednog čoveka, na jednog ministra ili na jedno ministarstvo, ali od toga, naravno, nema koristi.
Mi kritike ovde i u Narodnoj skupštini i na drugim mestima treba da uputimo, ali u smislu jedne potpune mobilizacije svih subjekata koji realizuju jedan projekat. Mislim da ministar Mrkonjić ili samo Ministarstvo kada bi bilo u potpunosti u nadležnosti da ovaj posao realizuje, onda bi mnogo lakše i pre ispoštovalo neke rokove u odnosu na možda jedan složen način, kako se to danas realizuje.
Naravno, ovde je reč i o drugom aspektu, o čemu ćemo mi možda govoriti za godinu dana, recimo otprilike kada dođu novi izbori, ne prejudiciram kada će biti izbori, to nije u našoj kompetenciji, mada imamo stav o tome, ali kada budemo govorili o novoj vladi, onda kroz zakon o Vladi, kroz zakon o ministarstvima treba dobro usaglasiti i utvrditi nadležnosti svih tih resora koji će biti u funkciji i koji će biti samim tim i operativniji i sposobniji, a i odgovorniji da iznesu određen zadatak, ako su kao subjekt nadležni u celosti za izvršenje određenih zadataka.
Time završavam i ponavljam da će SPS-JS glasati za ove zakone. Zahvaljujem.