Poštovani predsedavajući, poštovana ministarka, saradnici iz ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, imam priliku da u ime SPS iznesem neke aspekte koji se tiču u užem i u širem kontekstu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
Svakako da SPS podržava ove izmene i dopune ovog zakona koje danas razmatramo i činjenica je da će te izmene i dopune bitno doprineti poboljšanju normative u ovoj oblasti i sprečiti improvizacije koje su bile u prethodnom periodu, primenjujući prethodni, još uvek važeći zakon.
Naravno, važno je reći da se mi kao SPS apsolutno zalažemo za ostvarivanje svih kolektivnih i individualnih prava pripadnika nacionalnih manjina, a u skladu sa Ustavom, pre svega sa članom 75. koji garantuje pravo svakom pojedincu na svoj nacionalni identitet i na svoje samostalno izražavanje nacionalne pripadnosti, kao i u skladu sa okvirnom Konvencijom za zaštitu nacionalnih manjina, veoma značajnog dokumenta Saveta Evrope.
Često se u javnosti ne razume šta su nacionalni saveti nacionalnih manjina, koja je njihova uloga, koje je njihovo mesto u sistemu, pa se čak oni poistovećuju sa političkim strankama koje nešto traže, koje nešto izmišljaju, koje teže nekim separatističkim ciljevima. Čak i na takav način to neko razume, što je naravno daleko, daleko od istine. Zato valja uvek i na svakom mestu, kada govorimo o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, ponoviti više puta da su to legitimni predstavnici nacionalnih manjina, da je to legitimno telo, da tako kažem, jedne nacionalne manjine, preko kojih se ostvaruju prava na samoupravu u četiri bitne oblasti za tu grupaciju, za tu manjinu, a to je kultura, obrazovanje, obaveštavanje i službena upotreba jezika i pisma.
Konkretno, kada je reč o Zakonu o nacionalnim manjinama, on je donet 2009. godine, sa jednom najboljom namerom. Valja reći i da su nacionalni saveti ustavna kategorija, koji su definisani Ustavom iz 2006. godine, da je donošenjem ovog zakona 2009. godine zapravo bila želja i cilj da se preciziraju i odrede funkcije tih nacionalnih prava u smislu zakonskog ostvarivanja prava nacionalnih manjina. Nažalost, praksa je pokazala niz manjkavosti ovog zakona.
Naravno, kao što se to uvek i dešava, primena jednog zakona u praksi pokazuje ono što nije moglo da se vidi u datom trenutku kada se taj zakon donosio. Ništa tu sada ne treba posebno u negativnom kontekstu kvalifikovati itd, ali prosto je potrebno analitički prići, kao što i jeste sada. Predlagač, čini mi se, bitno poboljšava ovu zakonsku materiju. Mislim da će u narednom periodu nacionalni saveti bolje funkcionisati u korist ostvarivanja prava i sloboda nacionalnih manjina.
Važno je svakako reći da je za sve vreme država Srbija unazad išla jednom uzlaznom linijom i ide i išla je u pravcu putem stvaranja ustavnog i zakonskog, ali i društvenog i političkog ambijenta i okvira, u kome će se nacionalne manjine osećati u Srbiji kao u svojoj kući, što je veoma značajno. Mislim da takvo jedno mišljenje deli najveći broj nacionalnih manjina koje danas postoje u Srbiji.
To osećanje svakako ima i vlaška nacionalna zajednica iz koje ja dolazim. Mogu da kažem da, u širem smislu, ono što su vlaški nacionalni interesi podudara se sa onim što su srpski nacionalni interesi, ali kada stavljam znak jednakosti mislim na ono što su državni interesi. Pod tim podrazumevam to što su nacionalni interesi. Naravno, u užem smislu postoje one specifičnosti koje su tipične za nacionalnu manjinu, pa i za ovu o kojoj govorim, a to je svakako da su interesi očuvanje običaja, kulture, jezika, poštovanje porekla i svake posebnosti jedne etničke zajednice, odnosno grupe.
Dakle, u širem kontekstu razmatranja i razgovora o ovom zakonu, ja sam pristalica da i neke aspekte koji se ne mogu videti iz predloga zakona, ali koji imaju određene implikacije na ono što je život i bitisanje jedne nacionalne zajednice, jedne nacionalne manjine, da progovorim koju reč o suštinskom položaju i pitanjima važnih za vlašku nacionalnu manjinu, a u kontekstu ovog zakona.
Kada se govori o Vlasima mora da se zna sledeće. Vlasi su nacionalna zajednica koja je u sklopu Kneževine Srbije od njenog osnivanja, sa proširenjem na Timočku Krajinu 1833. godine. Brojni su autori srpski, ali i neki drugi na Balkanu, pa i u širem prostoru, koji su tokom 19. i 20. veka pisali o Vlasima i njihovom poreklu i strujama doseljavanja i osvežavanja autohtonog stanovništva istočne Srbije.
Interesantno je izreći jedan podatak i saopštiti ga, da postoji 154 vlaških naselja i 48 mešovitih naselja, uglavnom mešovitih sa Srbima i Vlasima, između Dunava, Morave, Crnog i Velikog Timoka.
Vrlo je indikativno ako se pogledaju rezultati popisa od Drugog svetskog rata na ovamo, koji govore zapravo o odnosu prema nacionalnim manjinama. Da bi mi danas mogli da pretendujemo da nacionalni saveti nacionalnih manjina u pravom smislu zastupaju interese svake manjine, mi moramo da se osvrnemo i na genezu onoga što su prava nacionalnih manjina, što je bio razvoj tih prava i sloboda od prošlosti do danas.
Sagledavanjem tih pokazatelja mi imamo da je 1948. godine, na primer, bilo je 93.440 Vlaha, da je 1953. godine bilo 28.000, zaokruživaću da ne bih zamarao prisutne i javnost, ali da se u isto vreme na popisu izjasnilo da je maternji jezik u Srbiji bio vlaški za 198.000 stanovnika. Samo se 1.368 stanovnika izjasnilo kao Vlasi, 1961. godine. Skoro 15.000, 1971. godine, 1981. godine 25.500, 1991. godine skoro 18.000, 2002. godine 40.000 i 2011. godine 35.330. Vidimo strahovite skokove i strašna variranja koja su, naravno, proizvod jedne društvene klime, verovatno uticaja jednog društvenog, političkog ambijenta, a i odnosa države prema ovoj nacionalnoj manjini, ili možda i prema nekim drugim nacionalnim manjinama.
Za to vreme kada se uporede podaci za brojem Rumuna, onda krećemo od cifre iz 1948. godine u prošlom veku kada je bilo 63.000, a onda postoji tendencija opadanja, da ne bih to čitao, to stalno kontinuirano opadanje ide do 2011. godine, kada je popisano 29.332 Rumuna. Ali, povećanje ili smanjenje broja Vlaha nije uzročno-posledično povezano sa onim što je pad stanovnika koji su se izjasnili kao Rumuni, što govori o tome da veliki broj vlaškog stanovništva u Srbiji ima osećanje sopstvenog identiteta, sopstvenog entiteta i posebnosti koje oni ne podrazumevaju sa znakom jednakosti sa onim što je rumunski identitet.
Ovo je veoma važno, jer kada se uporede stečena prava i razvijenost manjinskih kulturno-obrazovnih institucija, što je veoma značajno razvijeno i na jednom visokom nivou u Vojvodini, to se može konstatovati i gotovo da je Srbija primer u smislu onoga što treba da uživaju nacionalne zajednice i za neke druge zemlje, mi imamo da su Vlasi stigli u ovo aktuelno vreme praznih ruku, u smislu da nisu mogli u jednom takvom ambijentu iz prošlosti do danas da dođu do svojih institucija, da dođu do jednog stepena razvoja u smislu kulturno-obrazovnih institucija, itd.
Uzgred, samo da kažem jedan podatak, da posle Drugog svetskog rata postojalo je vlaško pismo na kome su izlazile i novine „Naša reč“, ili na vlaškom „Vorba nostra“, u Zaječaru se to izdavalo, ali da su kasnije te novine zabranjene i, naravno, Vlasi su ostali bez pisma i sve što je kultura, sećanje i negovanje kulture, običaji itd, ili bilo čega što je iz oblasti običaja, kulture, o obrazovanju ne mogu ni da pričam, to je na osnovu usmenog predanja.
Zašto o ovome pričam? Moja reč u ovom smislu ne odnosi se na to da se država u kojoj smo živeli odnosila maćehinski prema Vlasima. Čak, naprotiv, Vlasi su veoma inkorporirani snažno u ono što su bile prethodne države, a i danas što je Srbija sa jednim dubokim osećanjem patriotizma i pripadanju državi u kojoj živi počev od Srpske kneževine u 19. veku, da su rame uz rame Vlasi sa Srbima učestvovali u građenju sistema, u građenju države i da imaju dubok osećaj pripadnosti i odgovornosti prema svojoj državi i da žive u jednom veoma velikom i zadivljujućem saglasju sa većinskim narodom.
Ali, govorim zapravo o ovom drugom aspektu, jer ovakva jedna situacija doprinosi asimilaciji i gašenju jednog entiteta, a svako nestajanje jednog nacionalnog entiteta je velika šteta za civilizaciju.
U tom smislu je potrebno da Srbija uloži napor u tom pravcu tako da na primer Republički savet za nacionalne manjine koji je institucija definisana Zakonom o nacionalnim odnosima kao i drugi državni nadležni organi dođu do jedne konkretne politike u vidu jedne agende o emancipaciji, razvoju i opstanku vlaškog entiteta.
Drugi problem koji se odnosi na neke druge nacionalne manjine, pa naravno i na Vlašku, u vezi je sa osporavanjem na neprikosnoveno pravo svakog pojedinca da izrazi svoju nacionalnu pripadnost i sa težnjom presuđivanja ko je ko, da je neko pripadnik jedne, a ne druge nacionalne zajednice, odnosno nacionalne manjine.
Rekao bih da je jedini i neprikosnoveni vlasnik svog nacionalnog identiteta pojedinac. To ne može da bude ni naša država, ne može biti ni tuđa država. To je jasno definisano u članu 75. Ustava Republike Srbije, a o tome na decidno jasan način govori i okvirna Konvencija za zaštitu nacionalnih manjina Saveta Evrope. O tome svakako treba voditi računa u smislu da, evo idemo u pravcu integrisanja, u pravcu evropskih integracija. Treba da stignemo do EU, ako Bog da kako narod kaže, kako ljudi iz naroda kažu do 2020. godine ili tu negde, ali bićemo sigurno u situaciji osporavanja ostvarivanja jednog takvog cilja i po ovoj liniji, pogotovo od onih koji pretenduju da određuju nacionalnu pripadnost nekih naših nacionalnih manjina koje imaju pravo na sopstveni identitet i niko drugi to ne može, kažem, da im ospori, bilo to tuđa država ili naša država.
Još na kraju jedan problem želim da istaknem, a to je pitanje departizacije ove oblasti i onoga što su nacionalni saveti. Mislim da departizacija se pogrešno kao termin i koristi i razume. Dakle, sve što je javna delatnost to jeste politika neka, ali politika u širem smislu jeste ako se odnosi u ovom slučaju na ono što su potezi, na ono što su radnje, na ono što su sve aktivnosti u smislu ostvarivanja prava i sloboda nacionalnih manjina.
Ali, ako se misli na politiku određene političke stranke, onda i tu postoje određene finese koje valja razjasniti.
Dakle, po Predlogu zakona koji imamo ovde pred sobom, predlagači za izborne liste mogu biti registrovane političke stranke nacionalne manjine, što je sasvim u redu, jer svakako stranka ili partija sa nacionalnim predznakom ima u svom programu ono što je interes te nacionalne manjine, a to je zaštita i unapređenje prava i sloboda te nacionalne manjine.
Drugi predlagač može da bude udruženje građana čiji se ciljevi ostvaruju u oblasti zaštite prava nacionalnih manjina i to je sasvim u redu.
Treća vrsta predlagača može biti grupa birača upisanih u poseban birački spisak. Sad, ta grupa birača upisanih u poseban birački spisak nema, kako da kažem, političko predodređenje bar na papiru, ali svakako je jasno da pojedinci iz te grupe birača mogu biti članovi neke političke stranke ili partije koje nisu sa nacionalnim predznakom, nego one postoje na političkom tlu ili na političkoj sceni Srbije kao stranke bez tog manjinskog predznaka.
Naravno, i ovde imamo koliko tih parlamentarnih stranaka koje nemaju nacionalni predznak u smislu onoga što je nacionalna manjina. Ti članovi partija i stranaka svakako mogu kao grupa birača učestvovati na izborima za nacionalne savete, jer političko biće i politički okvir delovanja jedne ličnosti ne može da ograniči ono što su nacionalni interesi, odnosno ono što je nacionalno biće jednog čoveka.
Prosto, nije to uzročno posledično povezano. U protivnom, ako bi išli u tom pravcu, da se zabranjuje pojedincima koji pripadaju nekim drugim političkim strankama ili partijama, onda bi mi ograničili pripadnike manjina da mogu samo da se bave politikom u okviru svojih manjinskih stranaka, što je svojevrsna getoizacija u smislu političkih sloboda itd.
Prema tome moramo tu da shvatimo ovo pitanje na jedan sasvim drugačiji način, na jedan veoma širok način i način kakav on u suštini mora biti, a u sklopu svega onoga što su savremene tekovine civilizacije, a to je potpuna jedna sloboda prava, potpuno jedna sloboda delovanja političkog opredeljivanja i nacionalnog takođe opredeljivanja u smislu svog identiteta.
Dakle, veoma važna kategorija u ovom predlogu zakona je poseban birački odbor. Čitajući ovaj predlog zakona, koliko sam mogao da ga sagledam, mislim da je višestruko učinjen napredak i da je višestruko bolji u odnosu na prethodni i da će on sprečiti mnoge improvizacije u onome što je suština ovih promena.
Naravno, tu imamo i situaciju da u poseban birački spisak se upisuju, kako neki kažu, i predstavnici i oni koji nisu predstavnici nacionalnih manjina. Hajde mi da nađemo nekoga ko to može da presudi da neko može, a da neko ne može da se upiše u birački spisak.
Dakle, ako bi mi gledali po toj genetičkoj ili biološkoj, po tom rodoslovu i genezi, ali to prosto ne bi bilo moguće. Ne može da se to primeni. Mi bi mogli da stvaramo neke čiste predstavnike nekih nacionalnih zajednica, ali ne znam šta bi radili sa onima koji su pola, pola, ili koji su četvrt jedno, a tri četvrtine drugo. U tom slučaju ne znam prestolonaslednik današnji Aleksandar Karađorđević da li bi uopšte bio Srbin. Mislim da bi više bio nešto drugo.
Prema tome, uzimajući u obzir član 75. Ustava Republike Srbije, neprikosnoveno je pravo pojedinca da u skladu sa svojim osećanjem, u skladu sa onim što oseća u svojoj glavi i što ima pod kožom, da se samostalno izjasni za ono što jeste i što mu je nacionalna pripadnost i, naravno, kada uđe na poseban birački spisak, može da ostvaruje svoja prava u skladu sa zakonom.
Poštovana ministarka, mislim da je ovaj korak pravi korak u smislu poboljšanja ove zakonske materije, da će on bitno uticati na bolje odnose u nacionalnim zajednicama, na ono što je funkcionisanje nacionalnih saveta. Svakako, druga pitanja koja se odnose na neke nadležnosti i koje su u vezi sa onim što je mišljenje Ustavnog suda da tu treba promeniti, to će doći na dnevni red i svakako će to biti ispravljeno.
Socijalistička partija Srbije svakako će glasati za ovaj zakon, sa napomenom da se Socijalistička partija Srbije se zaista zalaže za jednu pravu klimu u Srbiji u kojoj će svi pojedinci i kolektiviteti nacionalnih manjina živeti i ostvarivati svoje pune slobode i prava, bez obzira gde žive i na koji način, bez ikakvog prejudiciranja da neko može da nešto uživa ili neko ne može. Svi moraju da uživaju onako kako su se izjasnili.
Socijalistička partija Srbije će glasati u Danu za glasanje za ovaj zakon. Zahvaljujem.