Dame i gospodo narodni poslanici, zbog obaveza koje sam jutros imao nisam bio u prilici da prisustvujem početku rada Skupštine, ali s obzirom da sam u međuvremenu konsultovao stenografske beleške o tome šta su narodni poslanici govorili o procesu privatizacije, odnosno o nekim konkretnim slučajevima, zbog javnosti se javljam da dam precizne odgovore na sva ovde postavljena pitanja, dileme ili poluistine.
Mislio sam da smo na jučerašnjem zasedanju stavili tačku na privatizaciju Cementare "Beočin" i da je javnost dobila potpunu informaciju, ne samo u mom sinoćnjem obraćanju Skupštini, nego i prethodno, o tome kako i na koji način je obavljena privatizacija, odnosno stečajni postupak "Sartida". No, iz stenografskih beležaka vidim da se ponovo provlači teza da je privatizacija Beočinske cementare mogla da bude obavljena i na drugi način. Naime, jedan od govornika je rekao da je u nekakvoj direktnoj pogodbi sa "Lafaržom" bila postignuta veća cena nego kasnije, tokom sprovođenja tenderskog postupka.
Tačno je da je pokojni premijer Đinđić u maju 2001. godine, na osnovu odluka prethodne vlade, imao razgovor sa "Lafaržom" oko cene za kapital i tačno je da je tada objavljeno da je postignuta cena od 133 miliona maraka za kapital, ali za 100% kapitala, ne za 70% kapitala, koliko je kasnije u tenderskoj proceduri prodato, dakle, na javnom tenderu, shodno Zakonu o privatizaciji.
Prema tome, nije tačno da je u direktnim pregovorima postignuta bolja cena u odnosu na onu koja je ostvarena kroz tender, zato što ta cena od 133 miliona za 100% kapitala odgovara za 70% kapitala ceni od 93,3 miliona maraka. Gospodo, podsetiću vas da je kasnije, privatizacijom Beočinske fabrike cementa, u tenderskoj proceduri postignuta cena od 114,5 miliona maraka, što je za više od 20 miliona maraka veća cena od one za koju je objavljeno da se u pregovorima postigla pre toga.
Drugo, sinoć sam pozvao one koji postavljaju pitanje zašto je postavljen uslov od 7,5 miliona tona cementa proizvodnje, da mi daju jedan primer u centralnoj Evropi gde to nije vlasnik cementara strateški partner, gde je vlasnik finansijski partner, gde je vlasnik onaj ko ne dolazi iz cementne industrije. I danas u ovoj skupštini nisam dobio odgovor. Vrlo jasno sam rekao da su tu grešku sebi dozvolile Bugarska i Rumunija i da su cenu za takav pogrešan potez što su cementare prodale nekom ko nije strateški partner kasnije višestruko platile, jer su imale značajnije usporavanje cementne proizvodnje.
Što se tiče garancija, tačno je da se u prethodnom periodu, kada je prethodna Vlada razgovarala ili pregovarala oko prodaje Beočinske fabrike cementa "Lafaržu", nikada nigde nisu pominjale bankarske garancije za investiranje, kao što nikakve bankarske garancije nisu date za dalji razvoj "Telekoma", pa nam je rezultat nepostojanja garancije za razvoj upravo situacija kakvu danas imamo u "Telekomu Srbije", odnosno u telekomunikacijama.
Prema tome, neko može da obeća da će investirati i 300 i 500 miliona dolara, milijardu dolara; ako nema bankarskih garancija, to je samo prazno obećanje i to je jedna puka laž. Mnoge zemlje su pravile grešku bez bankarskih garancija, uzimale takva obećanja u konačni obračun pri određivanju najbolje ponude, a iza toga nije ostvarena investicija ni na nivou od 10% datog obećanja. Zbog toga sve to što je ranije pričano nema apsolutno nikakvo pokriće, sva ta obećanja u bankarskim garancijama.
Ono što je definisano privatizacijom Beočinske fabrike cementa, u delu investicionog programa, u potpunosti je pokriveno bankarskim garancijama.
Želim da vas obavestim, a nadam se da ćemo o tome imati prilike i sutra, kada Ministarstvo bude podnelo izveštaj, o tenderskim privatizacijama koje su obavljene i gde je proteklo više od godinu dana. Daću vam izveštaj koliko je investirano u svakom od tih preduzeća.
Prema tome, kada kažem - ne prodajemo na "majke mi" i na "časna reč", mislim na neophodne bankarske garancije za ono što se obeća da će se investirati. Jer, to je način da se neposlovni partneri kazne ukoliko ne investiraju, bankarska garancija se aktivira i taj novac im se oduzima. To je ekonomski jezik koji je uspostavljen u procesu privatizacije.
Još jednom se vraćamo na slučaj "Sartida". Prvo, menandžment kontrakt nikada nije potpisan za "Sartid" nego je potpisan za "ćerku" "Sartida", za preduzeće "Beli limovi" iz Šapca. Što se tiče "Sartida", u "Sartidu" je potpisan ugovor o preradi sklabova ili poznatije - lon posao, kakav postoji i u mnogim drugim industrijama. To znači da je za preradu sklabova "U.S. Steel" "Sartidu" plaćao cenu, i to jeste bio način da se obezbedi neophodan obrtni kapital za održavanje "Sartida". Ni jednog časa nisam rekao da je izlazak konzorcijuma banaka bila elementarna nepogoda, nego sam jasno rekao koji su razlozi za njihov izlazak, zbog toga što nismo želeli da prihvatimo bilo kakav ugovor o izradi nekakvih studija, koje bi se radile mesecima, gde bi samo država imala obavezu, a druga strana nikakvu garanciju. Kao reakcija na neprihvatanje takvog ugovora, konzorcijum banaka je odlučio da izađe iz ovog posla i hvala im na tome.
Rekao sam takođe da kredit koji je konzorcijum banaka plasirao za "Sartid" nijednog časa nije bio državno garantovan kredit. Kao ekspert nikada im ne bih savetovao da finansiraju, da ubace 70 miliona dolara u "Sartid", 1997. i 1998. godine, da produže ugovor dve nedelje pre uvođenja sankcija kada je čitav svet znao da će sankcije biti uvedene, a da pri tom ne obezbede validnu državnu garanciju. To je bio njihov komercijalni rizik. Komercijalni rizik je verovatno u tom periodu imao za posledicu i visoke profite koji su ostvareni, ali isto tako onaj ko rizikuje mora da bude spreman i na podnošenje cene za taj rizik. Meni je jako žao zbog toga.
Prema tome, nisam rekao da nismo imali kud. "Sartid" je ovu državu koštao 2002. godine 1.200.000.000 dinara. To je cena održanja kapaciteta "Sartida", 1.200.000.000 dinara je što kroz subvencije, što kroz neplaćene račune javnim preduzećima plasirano "Sartidu". Slične cifre se vezuju i za 2001. godinu, a pre toga ne želim ni da pričam, jer je stepen korišćenja kapaciteta "Sartida" bio 10 - 15%, tim pre su subvencije koje su ušile ka "Sartidu" bile mnogo veće. Prema tome, "Sartid" nikada nije bio profitabilno preduzeće. Ono je koštalo naše poreske obveznike.
Danas imamo prvi put situaciju da u "Sartidu" radi 9.000 radnika i da "Sartid" ne košta državu ništa. Ti radnici koji štrajkuju u "Sartidu" redovno primaju platu, redovno primaju sve druge prinadležnosti i štrajk se obavljao u skladu sa zakonom. Meni je, i to da poručim javnosti, jako drago da u jednom privatnom preduzeću kakvo je "Sartid" danas postoji jak sindikalni pokret koji vrlo jasno definiše sindikalne ciljeve. To treba da bude put, između ostalog, za razvoj sindikalne borbe i za druge sindikate, a ne politički ciljevi, politička priča.
Što se tiče 800 žalbi na privatizaciju koje, navodno, gospodin Gašo Knežević treba da rešava, to je očigledno zamena teze. Tih 800 žalbi odnose se na javne nabavke, ne na aukcijsku ili tendersku privatizaciju. Postupak rešavanja žalbi na aukcijsku i tendersku privatizaciju je vrlo jasno definisan zakonom. Žalbe, naravno, postoje. Rešenja se, naravno, izdaju u skladu sa rokom. Ako neko smatra da je oštećen, ima pravo da potraži i vanredni pravni lek i redovne pravne lekove od privrednih sudova, ili pak od viših sudova.
Što se tiče Čonoplje, pomenuta je pre dva dana, nisam je ja pominjao, vi ste dobijali nekakve faksove, telegrame podrške i bilo šta. Ono što sam ja ovde pokazao, to je izvod iz registracionog uloška, gde vrlo jasno piše koliko je uložio jedan partner, koliko je uložio drugi partner. Nisam tražio da mi se tako nešto dostavi; kao što znate, tokom samog zasedanja taj faks je stigao ovde u Skupštinu i to je, zapravo, najbolji dokaz da javnost prati zasedanje Skupštine i da zna da reaguje kada se iznose neistine, polučinjenice, kada se neargumentovano napada ono što je urađeno. Verujte mi, ja sam takođe dobio veliki broj telegrama povodom navodnih istina koje se ovde iznose, ali mi ne pada na pamet da se služim tim metodama i da te telegrame ovde pokazujem. Pokazaću ih samo onda ukoliko se sa druge strane bilo koji slučaj potegne, pokazaćemo kao vrlo jasnu istinu.
Što se tiče (čini mi se da je to poslednje i time završavam) Apatinske pivare i toga da su oštećeni manjinski akcionari, gospodo, ja ću vas podsetiti da su akcionari u Apatinskoj pivari upravo zahvaljujući transparentnoj prodaji akcijskog fonda, došli do saznanja kolika je vrednost njihovih akcija. Podsetiću vas da kada su akcionari samostalno trgovali, što nema nikakve veze ni sa Ministarstvom, ni sa Vladom, ni sa agencijom, kada je grupa njih poverila akcije brokerima, dobili su cenu od 1.700 dinara za jednu akciju. Dvadeset dana kasnije, kada je Akcijski fond izašao, kada je na pravi način organizovao konkurentnu prodaju, dobijena je cena od 11.700 dinara. To je najbolji dokaz da se najbolja tržišna valorizacija u tržišnoj privredi postiže kroz konkurenciju.
Podsetiću vas još jednom, to je princip koga će se Ministarstvo, Agencija držati sve vreme tokom sprovođenja programa privatizacije, jer, podsetiću još jednom, mi prelazimo iz nekonkurentnog stanja u konkurentno. Te priče da su neka preduzeća prodata jeftino - pa, prodata su verovatno zbog toga što im kapital tako malo i vredi, jer su prezadužena, nelikvidna, nesolventna. Pogledajte firme koje nemaju visoke dugove, tu imamo cenu koja preko sto puta raste gore.
Da vam dam samo jedan eklatantan primer. Pre otprilike pola godine jedno preduzeće iz Bečeja sa pet zaposlenih radnika nudilo se po startnoj ceni od 2.000 dinara. Uvažavajući težak životni standard, sve, ne mogu da verujem da pet zaposlenih nisu mogli da skupe 2.000 dinara da kupe svoje preduzeće! Aukcija je propala i tih petoro radnika je napravilo dobru poslovnu odluku, jer bi kupovinom tog preduzeća za 2.000 dinara kupili ogromne dugove koje bi kasnije morali da vraćaju. Cenu ne određuje ni Agencija ni Ministarstvo, nego tržište. Za nas je najvažnije da su procesi javni, da su otvoreni, da postoje jednaki uslovi za sve kupce i da nema diskriminacije, ali veoma je važno istaći da ono što se obeća, da će se investirati, mora da bude pokriveno bankarskom garancijom. Hvala vam.