Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, gospodine ministre, gospodo iz Ministarstva finansija, bilo je zadovoljstvo slušati ministra finansija tokom obrazlaganja Predloga o rebalansu budžeta. Ispred poslaničke grupe DS ne mogu a da ne kažem da je na jedan veoma detaljan i opširan način obrazložen zakon o kome danas raspravljamo, a istovremeno ne mogu a da ne kažem da budžet nije samo stvar ministra i Ministarstva finansija, nego je budžet centralno pitanje, pa sam tim i rebalans budžeta, za Vladu Republike Srbije.
Još jednom, po ko zna koji put, ponavljam svoje nezadovoljstvo i nezadovoljstvo poslaničke grupe DS što danas u ovoj skupštinskoj dvorani zajedno sa nama ne sedi premijer, ne sede drugi ministri u Vladi Republike Srbije, ne sedi potpredsednik Vlade, i što se čitava priča vodi na relaciji narodni poslanici - ministar finansija, odnosno gospoda iz Ministarstva finansija.
Da su tu drugi ministri, onda bismo pitali te druge ministre šta se desilo sa kapitalnim investicijama u Srbiji, šta se dešava sa reformom obrazovanja u Srbiji, šta se dešava sa reformom zdravstva u Srbiji.
Šta se dešava sa drugim ekonomskim resorima i da li je Ministarstvo energetike, kojim slučajem, upoznato da se bez znanja Vlade, bez još uvek date saglasnosti, vodi pretprivatizacioni postupak u NIS-u, da se u EPS-u pojavljuju prilično čudne stvari o kojima ovaj narodni dom treba i te kako da raspravlja. Da li je Vlada uopšte upoznata da Vlada polaže račune Narodnoj skupštini, a ne obrnuto, da narodni poslanici polažu račune Vladi.
Moram da priznam, i to još jednom ističem sa ponosom, da smo tokom prethodne tri godine ovde imali najmanje pet ili šest ministara Vlade Republike Srbije, imali smo premijera koji je obrazlagao budžet i rebalans budžeta, nikako samo ministra finansija, jer to nije samo njegov posao. Ovo stoga što je budžet jedan od osnovnih instrumenata ekonomske politike koju Vlada Srbije vodi.
Ukoliko smo u međuvremenu od budžetskog deficita, koji je planiran na nivou od oko 2% budžeta za 2005. godinu, došli u situaciju da imamo budžetski suficit na nivou od 33 ili 35 milijardi, zavisno od računice, onda znači da je došlo do jedne drastične promene ekonomske politike, jer budžetski deficit ili budžetski suficit jesu instrumenti za vođenje ekonomske politike.
Voleo bih da čujem da li se promenio i Memorandum o ekonomskoj politici za 2005, 2006. i 2007. godinu, ali isto tako bismo želeli, nadam se jednako, ne samo poslanici DS, ne samo poslanici iz opozicije, nego pretpostavljam i poslanici pozicionih stranaka, oni koji danas čine Vladu, da čuju kako se realizuju pojedine sektorske politike.
Meni je lično preko glave da čitam u raznim novinama šta se to najavljuje u narednom periodu, a uz dužno uvažavanje ministra Dinkića i uz poštovanje njegovog znanja, nisam siguran da o restrukturiranju EPS-a i NIS-a može da nam pruži sve informacije, kao što bi npr. to mogao da pruži ministar energetike. Jednom rečju, ovo zaista nije civilizovan način kako se Vlada odnosi prema Skupštini Srbije kada je u pitanju izuzetno važna tačka dnevnog reda, a to je rasprava o rebalansu budžeta. Nadam se da ćemo imati prilike da nas makar neki ministar udostoji do kraja ove rasprave i da onda razgovaramo o pojedinim sektorskim politikama koje zavise od pojedinih ministarstava.
Što se samog rebalansa budžeta tiče, moram da kažem da bih čitavu priču mogao da dam u jednoj retrospektivi definisanih ciljeva ekonomske politike. Ako se sećate, osnovni cilj ekonomske politike u martu 2004. godine, kada je donošen budžet za prošlu godinu, jeste bio razvojni budžet. Od marta 2004. do danas od tog razvojnog budžeta nije ostalo ništa.
Danas imamo jedan tačan podatak - da je ovo prvi put da Srbija ostvaruje budžetski suficit u poslednjih 50 godina.
Ako bismo taj izolovani cilj posmatrali mimo drugih mera ekonomske politike, i mi iz DS bismo rekli - super, čestitamo Vladi Republike Srbije, svaka čast ministarstvu što je ostvarilo budžetski suficit.
Ali, mi ne možemo da posmatramo budžetsku politiku izvan kreditno-monetarne politike, izvan fiskalne politike, jer to je ta lepeza sa kojom vi realizujete ekonomsku politiku zacrtanu ne samo za 2005. godinu, nego i za naredne godine.
Rekao bih da se tu nalazi osnovno neslaganje DS i ekonomske politike koju vodi Vlada Republike Srbije. Ekonomska politika koju vodi Vlada Republike Srbije jeste usmerena na postizanje kratkoročnih ciljeva. Nazvao bih je kratkovida ekonomska politika, za razliku od dugoročne ekonomske politike koja i te kako koristi budžet i budžetsku politiku za realizaciju onog ključnog cilja, a to je postizanje samoodržive konkurentne privrede.
Mi danas zaista imamo situaciju u kojoj je makroekonomska stabilnost izražena, bez obzira na inflaciona kretanja koja se dešavaju, naročito u prvih nekoliko meseci ove godine, za šta i postoje neka realna opravdanja, ali isto tako nemamo pomaka u delu koji se zove - strukturne promene.
Za početak, krenu ću od komentara osam razloga zašto je državi potreban budžetski suficit. Prvo, ne slažem se sa ministrom finansija da je ostvarenje budžetskog suficita ideal javnih finansija. Možda jeste to ideal ministra finansija, ali to ne bi smeo da bude ideal Vlade i to vlade jedne zemlje koja se nalazi u procesu tranzicije, kada imamo u vidu da su svi drugi instrumenti ekonomske politike pod potpunom kontrolom MMF-a - i kreditno-monetarna politika, fiskalna politika definisana jasnim benč-markovima.
Postavljam pitanje zašto se olako odričemo budžetske politike i zašto iz budžetskog deficita ulazimo u budžetski suficit, ako se zna, a onaj ko se bavi javnim finansijama vrlo dobro zna da budžetski deficit jeste instrument za podsticaj privredne aktivnosti. Naravno, pod uslovom da budžetski deficit podstiče ne ličnu potrošnju, nego investicionu potrošnju. Ali, to u mnogome zavisi koliko je Vlada spremna da uđe u odgovarajuće strukturne promene.
Najzdraviji deo za servisiranje spoljnjeg duga; spoljnji dug i jeste deo javnih rashoda. Ne razumem ovu metodologiju, ali do sada, do prošle godine, spoljni dug koji je vrlo jasno planiran, koji je definisan odgovarajućim dogovorima ostvarenim sa Londonskim klubom, Pariskim klubom poverilaca, drugi garantovani spoljni dugovi - to je nešto što se predviđa, što se nalazi kao redovna kategorija javnih rashoda.
Možda je, tu postavljam pitanje, insistiranje na postizanju budžetskog suficita i sklanjanje novca sa strane, jedna svojevrsna štednja, u stvari jedan strah od onoga što će se dešavati u narednoj godini i strah da li će naš budžet biti u situaciji da iduće godine servisira ukupne dugove. Onda mogu da razumem potrebu postizanja budžetskog suficita i onda mogu da razumem čak insistiranje MMF-a da budžetski suficit bude realizovan u 2005. godini, jer ko zna šta će se desiti u 2006. godini i da li ćemo biti dovoljno dugački ili ćemo biti kratki za otplatu dugova.
Suficit jeste štednja. Ali, kada pogledamo sve zemlje koje su pobrojane, koje danas imaju budžetski suficit: Belgija, Danska, Island, Irska, Kanada, sa izuzetkom Rusije, sve su to visokorazvijene zemlje. Interesuje me jedna zemlja u tranziciji koja je u periodu tranzicije imala budžetski suficit. Imala je Poljska, ali samo u jednoj godini. Bugarska danas nema suficit.
Šta nam to govori? Govori nam da je budžetski deficit instrumentarij realizacije ekonomske politike, podsticaja privredne aktivnosti. Nisu valjda sve ove druge zemlje bile tolike neznalice da nisu znale da sa budžetskim suficitom eventualno mogu da ostvare povoljniju tranziciju, bezbolniju tranziciju, bržu ekonomsku tranziciju.
S druge strane, kaže se da suficit omogućuje da privatizacioni prihodi budu iskorišćeni za ulaganje u putnu privredu. Nešto nije u redu, gospodine ministre, u tekstu koji ste nam dali. U tekstu piše da nakon pokrića svih javnih dugova, unutrašnjih, spoljnih, nakon finansiranja 5,5 milijardi za nabavku - misli se na investicije, na podsticaj investicija, ostaje tri milijarde okvirno, što će zajedno sa 27 milijardi dinara na kraju godine značiti stanje na računu budžeta od 30 milijardi. Pitam, ako ćete da vraćate dugove putnoj privredi, a planirani prihodi od privatizacije su 27 milijardi, zašto makar u tekstu niste rekli - 27, minus dugovi prema putnoj privredi koji iznose šest, sedam ili osam milijardi, nebitno je, jer postoje privatizacioni prihodi?
(Predsedavajući: Gospodine Vlahoviću, vreme.)
Koristiću i drugih deset minuta i koristiću deo vremena poslaničke grupe Demokratske stranke.
(Predsedavajući: Ali, morate po redosledu, gospodine Vlahoviću.)
Već sam se dogovorio sa prethodnim predsedavajućim, vi niste bili tu, gospodine predsedavajući.
(Predsedavajući: Izvolite, drugih deset minuta, za ovo ćemo da vidimo).
Zahvaljujem, gospodine predsedavajući, na razumevanju.
Dakle, postavlja se pitanje da li će privatizacioni prihod u ovoj godini, u 2005. godini, biti korišćen za vraćanje dugova, ili će stanje na računu, na kraju, da bude 30 milijardi?
Sledeći razlog: pomoć monetarnoj politici u snižavanju inflatornih očekivanja. Molim vas, kada pogledate sve mere ekonomske politike, one su koncentrisane na jedan jedini cilj, a to je smanjenje potrošnje. Nemam ništa protiv toga, pod uslovom da se realizuju mere strukturne reforme.
Te mere strukturne reforme izostaju i danas imamo situaciju da nam kreditno-monetarna, fiskalna, budžetska politika pogađaju frontalno celu privredu Srbije, i dobra i loša preduzeća. Hajde što pogađaju loša, to i jeste cilj, da se smanji lična potrošnja i taj pritisak i proboj, pritisak na makroekonomsku stabilnost. Ali, zašto i dobra preduzeća?
Pa zbog toga što nedostaje diferencijacija koja mora da se postigne, ne merama kreditno-monetarne politike, ne merama fiskalne ili budžetske politike, nego mora da bude postignuta merama restrukturiranja javnih preduzeća, o kojima se danas, ponovo za ovom govornicom, samo priča da će se desiti, kao što se pričalo pre šest meseci, a od toga je urađeno samo odvajanje sporednih delatnosti.
Ako pogledamo ceo posao na restrukturiranju javnih preduzeća, mogu da vam garantujem da je odvajanje sporednih delatnosti i privatizacija 5% rešenja ukupnog problema; 95% rešenja problema se nalazi u restrukturiranju bazične delatnosti.
Usput, jedan detalj, nisam zlurad, ali bih želeo da još jednom napomenem, kada smo 2004. godine u martu kritikovali zašto je u tranzicionom fondu samo dve milijarde dinara, odgovor je došao da nova Vlada ne želi da otpušta, nego da zapošljava. Danas imamo situaciju da se u tranzicionom fondu nalazi više od šest milijardi dinara. Pozdravljam odluku Vlade i, pretpostavljam, pre svega ministra finansija, koji je za ovom govornicom dao jedan premijerski ekspoze, pošto drugih nema. Pozdravljam nastojanje da se podigne tranzicioni fond ne bi li se obezbedilo restrukturiranje javnih preduzeća.
Zatim, suficit utiče na pad agregatne tražnje i to je tačno. Ali, da li nam je cilj da u dugom roku agregatna tražnja pada ili nam je cilj da podignemo stepen konkurentnosti privrede i da po tom osnovu imamo faktički realno korišćenje te agregatne tražnje, ne za podizanje spoljnotrgovinskog deficita, nego za podizanje privredne aktivnosti unutar naše zemlje? Valjda nam je ovo drugo cilj.
Ako nam je to drugo cilj onda, dame i gospodo narodni poslanici, moramo da znamo koji je plan restrukturiranja Elektroprivrede Srbije? Šta je sa restrukturiranjem Naftne industrije Srbije? Šta znači taj potpisan ugovor sa Lukoilom, za koji Vlada još uvek nije dala odobrenje? Da li je to ulazak na mala vrata za proces privatizacije koji će uslediti?
U proteklih mesec dana slušao sam različite izjave - od onih koji sede u Vladi i znaju šta će biti privatizovano do kraja godine iz Naftne industrije Srbije, do onih koji, takođe, sede u Vladi i trebalo bi još više da znaju, a različito koriste pojedine kategorije.
Jedni pričaju - biće privatizovane rafinerije Beograd i Kruševac. Tačno je da i Beograd i Kruševac imaju rafinerije, one su uljne i one su sporedna delatnost. Drugi najavljuju do kraja godine privatizaciju naftnih rafinerija, treći najavljuju do kraja godine početak privatizacije naftnih rafinerija, što je najlogičnije.
Ali, postavljam pitanje šta će se desiti sa trgovinskom mrežom koju Naftna industrija Srbije ima? Kakva konekcija postoji između privatizacije naftnih rafinerija i, s druge strane, trgovinskih mreža? Da li benzinske pumpe, prosto rečeno, mogu da budu podsticaj u jednom pravcu bolje, efikasnije privatizacije Naftne industrije Srbije?
Nažalost, taj odgovor nemamo, kao što nemamo odgovor kada je reč o privatizaciji Elektroprivrede Srbije. Umesto toga, ministar energetike je rekao da je, što se njega tiče, restrukturiranje Elektroprivrede Srbije završeno, niko ne sme da pomene tu neumitnu činjenicu da u Elektroprivredi Srbije, u Naftnoj industriji Srbije, železnici, ima viška zaposlenih radnika. To nije dve ili tri hiljade, nego se meri desetinama hiljada.
To znaju čak i sindikati u tim javnim preduzećima, ali ta reč je očigledno zabranjena kada je u pitanju Vlada Republike Srbije. Ako smo rekli da je budžetski deficit instrument za realizaciju razvojne politike, postavlja se pitanje zašto se toliko insistira na budžetskom suficitu. Lepo je kada imamo prepunu državnu kasu, ali nije lepo ako paralelno sa prepunom državnom kasom imamo problem nelikvidnosti u privredi Srbije. On je danas izražen.
Čuli smo za ovom govornicom da će u ovoj godini bruto društveni proizvod biti povećan, čini mi se, za 4,5%. Postavljam pitanje, odakle. Ako 60% bruto društvenog proizvoda doprinose poljoprivreda i industrija, ako u poljoprivredi, svima je jasno, imaćemo stagnaciju najmanju u ovoj godini, a imamo već negativne stope rasta u industriji, postavlja se pitanje da li tercijarni sektor, da li sektor usluga, uključujući i saobraćaj, zajedno sa trgovinom, turizmom i drugim delatnostima, mogu da nadoknade tu stagnaciju, odnosno pad.
Bojim se da ćemo mi u ovoj godini posle stagnacije kada je u pitanju poljoprivreda i industrija imati i stagflaciju, dame i gospodo, a to znači ne samo rast inflacije, nego i pad aktivnosti u ovim sektorima. Maločas smo čuli objašnjenje da je došlo do pada od 2% industrijskog obima proizvodnje zbog toga što su budžetske subvencije smanjene za milijardu i po dinara. Vrlo dobro, matematika je prosta, to znači da imamo ukupan obrtni kapital u industriji od 75 milijardi dinara.
To znači da je, kada pogledate koliki je bruto društveni proizvod, to negde oko 24 milijarde dolara, tri puta osam 24 ili 23 milijarde dolara, i kada kažete 25% industrija, to znači da naša industrija ima fantastičan koeficijent obrta koji je preko 9. Voleo bih da vidim zemlju u kojoj je koeficijent obrta angažovanih sredstava preko devet.
Neće biti, gospodine ministre, da je došlo do pada obima proizvodnje u industriji zato što su smanjene budžetske subvencije, pre će biti da je došlo do pada obima industrijske proizvodnje zbog toga što je u 2004. godini zaustavljen razvoj privatnog sektora.
To nisu bili objektivni problemi, kako ste vi nazvali, to su bili subjektivni problemi, jer su se na tim mestima nalazile najobičnije neznalice, koje su razvoj privatnog sektora u potpunosti zaustavile. Danas obim industrijske proizvodnje, znači, plaća cenu neprofesionalnosti koju smo imali u 2004. godini. Nijednog časa ne kažem da to ima neke veze sa vama ni sa drugim ministrima u vladi, nažalost, imali smo jedno ministarstvo u kojem je razvoj privatnog sektora zaustavljen.
Meni je drago da čujem da strane direktne investicije, koje su uglavnom realizovane u 2001, 2002. i 2003. godini, a ne 2004. godini, jer vi vrlo dobro znate, od pomenutih 950 miliona dolara investicija koje su realizovane u prošloj godini, najmanje je polovina ono što je realizovano a neplaćeno iz 2003. i iz 2002. godine, i to kako privatizacija, tako i direktne grinfild investicije. Pomenuću samo jednu, "WolfPac engine" kompanija, koja je imala najveću direktnu grinfild investiciju u 2004. godini, a ta investicija je započeta sa realizacijom još početkom 2003. godine.
Lepo je čuti da te inostrane kompanije i njihove direktne strane investicije danas predstavljaju perjanice podizanja izvoza, srpskog izvoza. Lepo je to reći ovde u Narodnoj skupštini onim poslanicima koji su na ono što smo mi govorili 2003. godine, 2002. godine, reagovali upravo suprotno, bučno, kako ćemo rasprodati srpsku privredu, uništiti budućnost ili ne znam šta uraditi.
Dakle, moje pitanje za Vladu jeste, navedite mi jednu stranu direktnu investiciju, a da to nije "Cimos" u Kikindi koji je napravljen...